Mrtva zona - Stephen King

Naziv originala: Stephen King THE DEAD ZONE Copyright © 1979 by Stephen King

BELEŠKA AUTORA Ono što sledi plod je piščeve mašte. Svi glavni likovi su izmišljeni. Čitalac će možda prepoznati izvesne aktere koji su igrali svoje uloge u sedamdesetim, zato što je radnja smeštena u istorijsko okruženje. Nadam se da nijedan od tih likova neće biti pogrešno protumačen. U Nju Hempširu nema trećeg kongresnog distrikta, a u Mejnu nema grada Kasl Rok. Materijal za čas čitanja Čaka Četsvorta preuzet je iz Vatrenog uma Maksa Branda, u izdanju Doda, Mida i saradnika.

Ova je za Ovena Volim te, stari medvede

UVOD 1 Džon Smit je na koledžu u potpunosti zaboravio na težak pad na ledu u januaru 1953. godine. Teško da bi ga se setio i u završnim razredima osnovne škole. Majka i otac nisu ni znali za njega. Klizali su se po raskrčenom delu jezerceta Ranaraund u Daramu. Krupniji dečaci igrali su hokej starim štapovima, obmotanim lepljivim trakama. Dve kutije za krompir igrale su ulogu golova. Sitniji su glavinjali okolo, kao što klinci rade od pamtiveka. Zglobovi su im se smešno savijali, napolje i unutra, a dah stvarao oblačiće na ledenih minus sedam. U uglu raskrčenog klizališta gorele su dve gume. Pored njih su sedeli roditelji i posmatrali decu. Doba motornih sanki bilo je još daleko. Zimske razbibrige još su se sastojale od telesnih naprezanja, umesto jurcanja na bučnim mašinama. Džoni je izašao iz kuće, nešto iznad železničke pruge za Paunel, s klizaljkama na ramenu. U šestoj je bio prilično vešt klizač. Još nije bio dovoljno dobar da bi zaigrao hokej sa starijom decom, ali je znao da kliza ukrug, dok je većina đaka prvaka samo mahala rukama da bi održala ravnotežu, ili padala na dupe na klizaljkama. Sporo se klizao spoljnjom ivicom raščišćenog dela jezera. Voleo bi da može da se kliza unatraške kao Timi Benediks. Osluškivao je tajanstveno škriputanje i pucketanje leda ispod snežnog pokrivača s neraščišćenog dela jezerceta, povike hokejaša, tutnjavu kamiona s papirnom kašom preko mosta, na putu do SAD Džipsuma u Lizbon Folsu i odjeke razgovora odraslih. Bilo mu je veoma drago što je živ i zdrav na ovako hladnom, bistrom zimskom danu. Ništa mu nije falilo, ništa mu nije smetalo i ništa nije hteo... izuzev da nauči da se kliza unatraške kao Timi Benediks. Primetio je da boca pića kruži između dvoje-troje odraslih oko

vatre, kad je prošao kraj njih. „Daj mi malo!”, doviknuo je Čaku Spajeru, u košulji za drvoseče i zelenim flanelskim pantalonama za sneg. Čak se nacerio. „Tutanj, balavko. Mama te zove.” Džoni Smit je otklizao, sa osmehom na usnama. Ugledao je Timija Benediksa s druge strane druma. Spuštao se niz padinu, ispred oca. „Timi!”, povikao je. „Gledaj ovo!” Okrenuo se i počeo da kliza trapavo unatraške. Nije ni znao da se približava hokejašima. „Hej, klinac!”, povikao je neko. „Sklanjaj mi se s puta!” Džoni ga nije čuo. Radio je to. Klizao se unatraške! Napokon je uhvatio pravi ritam. Stvar je u ljuljanju nogama... Očarano je spustio pogled na svoje noge u akciji. Iskrzani, stari pak prozujao je kraj njega. Nije ga opazio. Jedan od krupnijih dečaka, ne naročito vešt klizač, gonio ga je s gotovo slepom, nerazboritom rešenošću. Čak Spajer video je šta će se dogoditi. Skočio je sa svog mesta pored vatre i povikao: „Džoni! Pazise!” Džon je podigao glavu - trapavi klizač od osamdesetak kila je u sledećem trenutku punom brzinom naleteo na njega. Poleteo je s rukama napred i tresnuo o led. Zacrnelo mu se pred očima. Zacrnelo mu se... crni led... zacrnelo mu se... crni led... crno. Crno. Rekli su mu da se onesvestio. Opsedala ga je neobična, uporna misao. Posmatrao je krug satkan od lica - uplašenih hokejaša, zabrinutih roditelja, radoznale dečice, iscerenog Timija Benediksa. Čak Spajer ga je držao... Crni led. Crni. „Šta je bilo?”, pitao je Čak. „Džoni... kako si? Jako si se udario.” „Crn je”, prostenjao je Džoni. „Led je crn. Ne skači po njemu, Čak.” Čak se malčice uplašeno osvrnuo oko sebe. Ponovo je pogledao Džonija. Dodirnuo je krupnu čvorugu, koja je bubrela na dečakovom čelu. „Žao mi je”, reče trapavi hokejaš. „Nisam ga ni video. Mala deca trebalo bi da izbegavaju igralište za hokej. Takva su pravila.” Nesigurno se osvrtao, tražeći podršku. „Džoni?”, reče Čak. Dečakov pogled nije mu se dopadao. Bio je previše taman i dalek, mutan i hladan. „Da li ti je dobro?” „Ne skačite po njemu”, reče Džoni, nesvestan vlastitih reči. Mislio je

samo na led - crni led. „Eksplozija. Kiselina.” „Misliš li da bi trebalo da ga odvedemo kod lekara?”, Čak je pitao Bila Džendrona. „Ne zna šta priča.” „Daj mu malo vremena”, posavetovao ga je Bil. Dali su mu malo vremena. Glava mu se razbistrila. „Dobro sam”, promrmljao je. „Pomozite mi da ustanem.” Prokleti Timi Benediks još se cerio. Pokazaće mu. Do kraja nedelje klizače ukrug oko njega, napred i nazad. „Dođi ovamo i sedi pored vatre”, reče Čak. „Dobio si veoma snažan udarac u glavu.” Pomogli su mu da se smesti pored vatre. Rastopljena guma mirisala je oštro i snažno. Stomak ga je zaboleo, baš kao i glava. Znatiželjno je opipao čvorugu iznad levog oka. Činilo mu se da je duga čitav kilometar. „Znaš li ko si? Pamtiš li sve što se dogodilo?”, pitao ga je Bili. „Naravno. Naravno da znam ko sam. Dobro mi je.” „Ko su ti roditelji?” „Herb i Vera, Herb i Vera Smit.” Bili i Čak zgledali su se i slegnuli ramenima. „Mislim da je dobro”, reče Čak, da bi odmah zatim po treći put rekao: „Ali udarac je bio veoma jak, jelda? Baš je tresnuo o led.” „Klinci su žilavi”, reče Bil. Posmatrao je svoje osmogodišnje bliznakinje, koje su klizale držeći se podruku. „Takav udarac verovatno bi ubio odraslog čoveka.” „Ne bi ako je Poljak”, dobacio je Čak. Okupljeni su prasnuli u smeh. Boca bušmila ponovo je krenula ukrug. Džoni se desetak minuta kasnije vratio na led. Glavobolja je jenjavala. Čvoruga mu je štrčala na glavi kao neobični žig. Do ručka je zaboravio na pad i gubitak svesti. Radovao se novousvojenoj veštini klizanja unatraške. „Milostivi bože!”, rekla je Vera Smit kad ga je videla. „Odakle ti to čudo na glavi?” „Pao sam”, rekao je i počeo da srče instant supu. „Da li ti je dobro, Džone?”, pitala je, kad mu je nežno dodirnula čvorugu. „Naravno, mama.” I bilo mu je dobro, ako se izuzme mesec dana loših snova... i sklonost ka dremci, u doba dana kad mu se nikad ranije nije dremalo. Sklonost ka dremci prestala je gotovo u isto vreme kad i snovi. Bilo mu je dobro.

Čak Spajer je jednog jutra sredinom februara ustao i utvrdio da je akumulator na starom de sotu iz 1948. godine crkao. Eksplodirao mu je ispred nosa, zasuvši ga opiljcima i korozivnom kiselinom. Izgubio je oko. Vera je rekla da milošću božjom nije izgubio oba. Za Džonija je to bila strašna nesreća. Posetio je Čaka s ocem u Opštoj bolnici u Luistonu, nedelju dana posle incidenta. Mnogo se potresao kad je video izmoždenog i sitnog Velikog Čaka kako leži u bolničkoj postelji. Te noći sanjao je kako leži u bolnici umesto njega. Narednih godina predosećao je događaje - unapred je znao koju ploču će disk-džokej pustiti na radiju, takve stvari - ali nikad nije povezao te neobične predosećaje s padom na ledu. Zaboravio je na taj događaj. Predosećaji nisu bili naročito bitni, niti česti. Ništa značajno nije se dogodilo do one noći na seoskom vašaru i maske. Pre drugog udesa. Kasnije će često o tome razmišljati. Stvar s Točkom sreće desila se pre drugog udesa. Kao upozorenje iz vlastitog detinjstva. 2 Putujući trgovac neumorno je špartao Nebraskom i Ajovom, pod užarenim suncem leta 1955. godine. Sedeo je za volanom merkjurija iz 1953. koji je prešao više od sto trideset hiljada kilometara. Greg Stilson, grmalj s fizionomijom seljačeta s kukuruznih polja Srednjeg zapada, tog leta 1955. godine, četiri meseca posle propasti molerskog posla u Omahi, imao je samo dvadeset dve godine. Gepek i zadnje sedište merkjurija behu puni kutija, a one pune knjiga, većinom Biblija, svih oblika i veličina. Najtraženije izdanje bila je Istinska američka Biblija, sa šesnaest ilustracija u boji, povezana avionskim lepkom. Prodavala se s garancijom od deset meseci, za samo 1,69 $. Siromašnijima je nudio Istinski američki Novi zavet u mekom povezu, bez ilustracija u boji, ali s crveno odštampanim rečima Gospoda našeg Isusa Hrista. Kupcima dubokih džepova je na raspolaganju stajala Istinska američka deluks Reč božja za 19,95 $, uvezana u lažnu belu kožu, s imenom vlasnika u zlatotisku na prednjim

koricama, s dvadeset četiri ilustracije u boji, i prostorom u sredini za zapisivanje datuma rođenja, svadbi i sahrana. Mušterije su mogle računati da će deluks Reč božja najmanje dve godine ostati u jednom komadu. Prodavao je i knjigu mekog poveza Pravi američki način: Komunističko-jevrejska zavera protiv naših Sjedinjenih Država. Imao je više uspeha s tom jeftinom knjigom na još jeftinijem papiru, nego sa svim Biblijama zajedno. Potanko je objašnjavala kako su Rotšildi, Ruzvelti i Grinblati zagospodarili američkom ekonomijom i vladom. Grafikoni su pokazivali kako su Jevreji direktno povezani sa komunističko-marksističko-lenjinističko-trockističkom osovinom i Antihristom lično. U Vašingtonu su dani makartizma davno prohujali, ali zvezda Džoa Makartija još nije zašla na Srednjem zapadu. Margaret Čejs Smit 1 iz Mejna u ovim krajevima bila je poznata kao „ona kučka” zbog čuvene Deklaracije savesti. Seljaštvo s kojim se susretao Greg Stilson pored fascinacije komunizmom gajilo je morbidno zanimanje za ideju jevrejske vladavine svetom. Tridesetak kilometara zapadno od Ejmsa u Ajovi skrenuo je na prašnjavi prilazni put ka seoskom imanju. Delovalo je pusto. Kapci na kućnim prozorima bili su navučeni, a ambarska vrata zatvorena, ali čovek nije mogao da zna dok ne zakuca. Taj moto doneo je mnogo uspeha Gregu Stilsonu, otkad se pre dve godine s majkom doselio u Omahu iz Oklahome. Molerski posao slabo je išao, ali mu je predah od pozivanja na Isusa dobro došao. Nadao se da će mu Svevišnji oprostiti sitno ogrešenje. Ovaj posao bio je u neku ruku ravan povratku kući - iako nije stajao za propovedaonicom u šatri. Laknulo mu je što je konačno uspeo da se ratosilja prodavanja čuda. Otvorio je vrata automobila. Krupni pas opakog izgleda izleteo je iz ambara, čim je zagazio nogom u prašinu. Lajao je zabačenih ušiju. „Zdravo, kuco”, progovorio je Greg tihim, brižnim, prijatnim glasom. U dvadeset drugoj raspolagao je glasom vrsnog bacača čini. Pas nije reagovao na prijatni glas. Nastavio je da juriša, velik i zao, nameran da smaže trgovca pokućara za ručak. Greg se vratio u automobil, zatvorio vrata i dva puta zatrubio. Znoj mu se slivao niz lice. Iscrtavao je sive krugove ispod pazuha bele lanene košulje i siluetu razgranatog drveta na leđima. Ponovo je zatrubio, ali se ništa nije dešavalo. Seljoberi su se ukrcali u kombajn ili kamionet i otišli u varoš. Osmehnuo se. Nije se izvezao unatraške na drum, već je posegnuo iza sebe i uzeo

raspršivač - pun amonijaka, umesto otrova protiv insekata. Povukao je klip unazad. Izašao je iz automobila, s opuštenim osmehom. Pas se podigao na zadnje noge i pošao ka njemu, režeći. Greg je nastavio da se osmehuje. „Takvog te volim, kućo”, rekao je prijatnim, brižnim glasom. „Samo dođi. Dođi po svoje sledovanje.” Mrzeo je zaguljene seljačke džukele, koje su vladale okućnicama kao mali, oholi Cezari. Po njima se moglo dosta toga zaključiti o gazdama. „Jebeni seljoberski ološu”, promrsio je sebi u bradu. Još se osmehivao. „Odi, kuco.” Kuca se približila. Oslonila se na zadnje noge, spremna da skoči na uljeza. Krava je mukala u ambaru, a vetar lagano duvao kukuruznim poljem. Gregov osmeh preobrazio se u tvrdu i gorku grimasu kad je pas skočio. Pritisnuo je klip raspršivača i posejao oblak ljutih kapljica amonijaka pravo u kereće oči i uši. Gnevno lajanje u trenu se izmetnulo u kratko, bolno kevtanje, a ono u bolne urlike, kad je amonijak počeo da deluje punom snagom. Podvio je rep. Više nije bio oholi pas čuvar već poražena džukela. Lice Grega Stilsona se smračilo, a oči stisnule u ružne proreze. Zakoračio je napred i šutnuo psa u zadnjicu, vrhom šiljate cipele. Pas je ispustio piskavi, žalobni zvuk. Zapečatio je sudbinu kad se mahnit od bola i straha okrenuo da bi se suprotstavio donosiocu svih jada, umesto da zaždi prema ambaru. Iscerio se i naslepo napao. Zgrabio je i pocepao desnu nogavicu Gregovih belih lanenih pantalona. „Kurvin sine!”, povikao je Greg s mešavinom gneva i iznenađenja. Ponovo je šutnuo psa, ovog puta dovoljno jako da se životinja zakotrlja po prašini. Još jednom ga je urlajući udario nogom. Pas vlažnih očiju, bolne njuške, s jednim slomljenim i jednim napuklim rebrom prekasno je shvatio da ima posla s opasnim luđakom. Greg Stilson jurio ga je po prašnjavom dvorištu. Dahtao je i vikao, dok mu se znoj slivao niz obraze. Šutirao je životinju, koja se jedva vukla po prašini. Crkavala je, krvareći iz mnogobrojnih rana. „Nije trebalo da me ujedeš”, prošaptao je. „Čuješ li me? Da li me čuješ? Nije trebalo da me ujedeš, vašljiva džukelo. Niko ne srne da mi stane na put. Da li me čuješ? Niko.” Još jednom je šutnuo psa okrvavljenim vrhom šiljate cipele. Nesrećna životinja imala je snage samo za slabašni cvilež. Grega je bolela glava od sunca i od jurnjave za psom po omorini. Nije smeo da se onesvesti. Na trenutak je zatvorio oči. Disao je plitko i brzo. Znoj mu se slivao

niz lice, sličan suzama. Blistao se u kratkoj kosi kao drago kamenje. Izmrcvareni pas skapavao mu je pod nogama. Šarene svetle čestice pulsirale su u ritmu srca i plovile u tami iza spuštenih kapaka. Glava ga je bolela. Ponekad bi se zapitao da li gubi razum. Ovo je bio jedan od takvih trenutaka. Hteo je da poškropi psa amonijakom i da ga otera u ambar, da bi ostavio posetnicu na ulaznim vratima. Planirao je da se jednom vrati i nešto proda. Osvrnuo se po rusvaju koji je napravio. Sad ne može da ostavi posetnicu, zar ne? Otvorio je oči. Pas mu je ležao pod nogama. Grozničavo je disao. Iz usta mu je izbijala krvava pena. Ponizno je liznuo čizmu, kao da želi da kaže da priznaje poraz. Zatim se vratio umiranju. „Nije trebalo da mi cepaš pantalone”, rekao mu je. „Koštale su me pet zelembaća, vašljiva džukelo.” Mora da krene. Neće valjati ako Klem Seljober sa ženom i šestoro dece naiđe u kamiončetu i vidi kako Fajdo crkava dok zli trgovački putnik stoji iznad njega. Ostao bi bez posla. Američka biblijska kompanija istinskog puta ne zapošljava trgovačke putnike koji ubijaju pse čuvare hrišćanskih domova. Nervozno se zacerekao. Vratio se do svog automobila, seo za volan i brzo izvezao s prilaznog puta. Krenuo je na istok kroz kukuruze, zemljanim putem pravim kao strela. Uskoro je jezdio brzinom od sto deset na sat, ostavljajući tri kilometra dug oblak prašine za sobom. Ni u kom slučaju nije hteo da izgubi posao. Ne još. Zarađivao je dobre pare. Prodavao je robu Američke biblijske kompanije, i još neke stvari, za koje ona nije znala. Dobro mu je išlo. Takođe, putovao je okolo i upoznavao mnogo ljudi... mnogo devojaka. Imao je lep život, samo - samo što nije bio zadovoljan. Vozio je s pulsirajućom glavoboljom. Ne, nije bio zadovoljan. Osećao je da je sazdan za značajnije poduhvate od vozikanja po Srednjem zapadu, prodavanja Biblija i friziranja prodajnih formulara da bi zaradio još dva dolara na dan. Osećao je da je predodređen za... za... Velika dela. Da, to je bilo to. To i ništa drugo. Pre nekoliko dana odveo je neku curu u senik. Njeni su se odvezli u Davenport da bi prodali kamion pilića. Ponudila ga je čašom limunade. Jedna stvar vodila je drugoj. Rekla mu je, nakon što ju je uzeo, da je iskustvo ličilo na kembečenje sa sveštenikom. Ošamario ju je, ne znajući zašto. Ošamario ju je i otišao.

Pa, nije baš tako bilo. U stvari, ošamario ju je tri ili četiri puta. Šamarao ju je sve dok nije zaplakala i zavrištala u pomoć. Ma, zazivala je pomoć iz sveg glasa. Prestao je da je šamara i nekako - morao je da upotrebi svaki gram šarma koji mu je bog dao - uspeo da je smiri. Glava ga je i tada zabolela. Pulsirajuće svetle tačkice sevale su vidnim poljem, sudarajući se i odbijajući. Pokušao je da sve pripiše vrućini, nepodnošljivoj vrućini u seniku, ali ga glava nije bolela samo zbog nje. Istu glavobolju osetio je u dvorištu kad mu je džukela pocepala pantalone. Mirisala je na mrak i ludilo. „Nisam lud”, glasno je prozborio za volanom. Brzo je spustio prozor. Pripustio je letnju jaru, miris prašine, kukuruza i stajnjaka u kola. Uključio je radio i pronašao pesmu Peti Pejdž. Glavobolja je malo oslabila. Najvažnije je da očuva samokontrolu i čist dosije. Niko neće moći da mu naškodi, dok god bude pazio na te dve stvari. Bilo mu je bolje na obe ravni. Snovi o ocu bili su redi, snovi u kojima je otac stajao iznad njega sa zabačenim šeširom i urlao: „Ništa ne vrediš, žgoljo! Jebeno ništa ne vrediš!” Snovi su bili redi zato što nisu bili tačni. Više nije bio žgoljav. Istina je da je kao klinac bio veoma bolešljiv i sitan, ali je u međuvremenu izrastao. Brinuo se o majci. I njegov otac je umro. Mrtav nije mogao da ga vidi. Greg nije mogao da ga natera da proguta svoje reći, zato što je stradao u nesreći na bušotini. Poginuo je. Greg bi voleo da ga iskopa, da mu se unese u buđavo lice i da se razdere: Pogrešio si, tata, pogrešio si u vezi sa mnom! Zatim bi ga slatko išutirao, kao onu seljobersku džukelu. Tegobna glavobolja se vratila. „Nisam lud”, ponovio je nadjačavajući radio. Majka mu je često govorila da je predodređen za nešto veliko, nešto značajno. Greg joj je verovao. Moraće da drži stvari - poput šamaranja devojke ili šutiranja psa - pod kontrolom i da se potrudi da mu dosije ostane čist. Znače šta je njegova misija, kad kucne čas. Bio je siguran u to. Ponovo je pomislio na psa. Ovog puta ta pomisao porodila je nagoveštaj osmeha, lišenog svake veselosti ili saosećanja. Susrešće se sa svojom misijom. Bio je mlad. Možda ga od tog susreta dele godine. Nema ničeg lošeg u mladosti, dok god ne smetneš s uma da ne možeš sve dobiti odjedanput, dok god veruješ da će do susreta doći. Verovao je u to.

I nek Bog i Sinak mu Isus pomognu onima koji mu stanu na put. Greg Stilson izbacio je suncem opaljeni lakat kroz prozor i zazviždukao uz pesmu na radiju. Stisnuo je gas. Stari merkjuri pojurio je brzinom od sto dvadeset na sat. Kotrljao se po pravom seoskom drumu u Ajovi ka budućnosti koja ga je čekala.

PRVI DEO TOČAK SREĆE

PRVO POGLAVLJE 1 Sara je od te noći najjasnije zapamtila njegov pobednički niz na Točku sreće i masku. Maska se, kako su godine prolazile, sve snažnije nametala - kad bi smogla snage da pomisli na tu groznu noć. Živeo je u zgradi sa stanovima za izdavanje u Klivs Milsu. Sara je stigla tamo u petnaest do osam. Parkirala se iza ugla, otpešačila do zgrade i pritisnula dugme na interfonu. Večeras će ići njenim kolima zato što su Džonova na opravci u Tibetovoj garaži u Hampdenu, zbog zaglavljenog volana ili nečeg sličnog. Zbog nečeg skupog, rekao je Džoni preko telefona. Zatim se nasmejao. To je bio tipičan smeh Džimija Smita. Rasplakala bi se da se to desilo njenim kolima - njenim finansijama. Prošla je kroz predvorje do stepeništa, pored table s obaveštenjima koja je tamo visila istačkana karticama s reklamama za motore, stereokomponente, daktilografske usluge i molbe ljudi kojima je bio potreban prevoz do Kanzasa ili Kalifornije, onih koji su vozili do Floride i tražili nekog ko bi putovao s njima i podelio troškove goriva i napore vožnje. Večeras je tablom dominirao veliki plakat sa stisnutom pesnicom, na gnevno crvenoj pozadini koja je sugerisala požar. Na plakatu je bila samo jedna reč: ŠTRAJK! Bio je kraj oktobra 1970. godine. Džoni je svoj stan u pročelju zgrade na drugom spratu zvao penthaus. Govorio je da mu omogućava da stoji kao Ramon Navaro 2, u smokingu sa zdepastom čašom punom aromatizovanog vina u ruci, i da s visine posmatra veliko, pulsirajuće srce Klivs Milsa, užurbane gomile posle predstava, taksije i neonske reklame. U uzavrelom gradu bilo je gotovo sedam hiljada priča. Ovo je bila jedna od njih. Klivs Mils se uglavnom sastojao od glavne ulice sa semaforima na raskrsnicama (treptali su posle šest uveče), dve stotine radnji i

fabričice mokasina. Gradić je, kao i većina naseobina oko Orona, u kom je smešten Univerzitet Mejn, živeo od zadovoljavanja studentskih potreba za pivom, vinom, benzinom, rokenrolom, brzom hranom, drogom, bakalnicama, stanovima za izdavanje i bioskopom. Bioskop se zvao Šejd. U njemu su se, dok je trajala nastava, davali umetnički filmovi i nostalgična dela iz četrdesetih. Leto je pripadalo špageti vesternima Klinta Istvuda. Džoni i Sara su diplomirali pre godinu dana. Predavali su u srednjoj školi u Klivs Milsu, jednoj od nekoliko u toj oblasti. Klivs je bio spavaonica nastavnog osoblja, uprave i studenata. Gradić je imao zavidnu poresku bazu i sjajno opremljenu srednju školu s novim medijskim krilom. Meštani možda nisu mirisali univerzitetsku kamarilu sklonu visokoparnom govoru, komunističkim marševima protiv rata i petljanju u lokalnu politiku, ali se nikad nisu žalili na dolare koji su se svake godine slivali u gradsku kasu od poreza na otmene zgrade univerziteta i one sa stanovima za izdavanje u kraju koji su neki studenti zvali Bogataški zabran, a drugi Ljigavo sokače. Sara je pokucala na Džonijeva vrata. Čula je njegov neobično prigušeni glas: „Otvoreno je, Saro!” Blago se namrštila i otvorila vrata. Džonijev stan bio je u potpunom mraku. Treperavi žuti semafor stotinak metara niz ulicu bio je jedini izvor svetlosti. Nameštaj je ličio na skup grbavih crnih senki. „Džoni...” Oprezno je zakoračila preko praga. Pitala se da li su osigurači iskočili. Jezivo lice iskrslo je niotkuda. Užasna fizionomija plivala je u tami, kao prizor iz noćne more. Isijavalo je sablasnom zelenom bojom truleži. Jedno ranjivo i strašno oko bilo je širom otvoreno. Činilo joj se da je posmatra. Drugo je bilo stisnuto u zlokobnom kezu. Leva polovina lica, ona s otvorenim okom, izgledala je normalno, ali je zgrčena i neljudska desna polovina delovala monstruozno. Debele usne su se povukle, otkrivajući krupne zube. I oni su blistali nezemaljskom svetlošću. Zateturala se unazad s muklim jecajem na usnama. Svetla su se uključila. Nije bila u crnom limbu, već u Džonijevom stanu. Nikson je sa zida sa osmehom nudio polovna kola. Na podu je bila ponjava, rukotvorina Džonijeve majke. Boce vina glumile su svećnjake. Sablasno lice više nije isijavalo. Videla je da je to samo jeftina maska za Noć veštica. Džonijevo plavo oko posmatralo ju je iz proreza na njoj. Spustio je masku. Prijateljski se osmehivao, obučen u izbledele

farmerke i smeđi džemper. „Srećna Noć veštica, Saro.” Srce joj je divljački tuklo u grudima. Prestravio ju je. „Vrlo duhovito”, procedila je. Okrenula se, s namerom da ode. Ukus straha nije joj se dopadao. Stigao ju je na vratima. „Hej... žao mi je.” „Pa, trebalo bi da ti bude žao.” Hladno ga je posmatrala. Bolje reći, pokušavala je. Bes se brzo topio. Nije mogla da se ljuti na Džonija. Nije bila načisto u pogledu svojih osećanja prema njemu, ali u njegovom društvu jednostavno nije mogla da duže vreme bude nesrećna ili ozlojeđena. Pitala se da li je iko ikad mrzeo Džonija Smita. Ova apsurdna misao izmamila joj je osmejak. „To je mnogo bolje. Čoveče, mislio sam da ćeš otići.” „Nisam muško.” Bacio je pogled na nju. „Primetio sam.” Nosila je glomaznu bundu - imitaciju rakunovog krzna ili neku drugu modnu ludost. Izmamio joj je osmeh naivnom pohotom. „Ova odeća malo toga otkriva oku.” „Otkriva mi dovoljno”, rekao je. Zagrlio ju je i poljubio. Uzvratila mu je poljubac, iako isprva to nije htela. „Žao mi je što sam te uplašio”, rekao je i nežno protrljao nos o njen, pre nego što ju je pustio. Držao je masku. „Mislio sam da će ti se svideti. U petak ću je nositi na predavanjima.” „O, Džoni, to bi moglo pogubno uticati na disciplinu.” „Nekako ću se snaći”, rekao je sa osmehom. Bog te pita kako, ali snaći će se. Svakog dana dolazila je u školu s velikim, strogim naočarima i kosom vezanom u još strožu punđu. Nosila je haljine centimetar iznad kolena, dok su se kod drugih devojka završavale odmah ispod gaćica (iako su moje noge bolje od njihovih, ozlojeđeno je pomislila). Zahtevala je da deca sede po abecednom redu, što je po zakonima statistike trebalo da razdvoji problematičnu decu. Nemilosrdno je slala neposlušne učenike pomoćniku direktora, zato što je mislila da on a ne ona dobija pet stotina dolara više na godišnjem nivou da bi uterivao disciplinu. Njeni dani ipak su prolazili u neprestanoj borbi s demonom svakog učitelja bez iskustva, disciplinom. Još više ju je uznemiravalo to što je osećala postojanje kolektivne, neme porote - neke vrste školske savesti - koja je presuđivala o svakom novom učitelju. Strahovala je da je presuda u njenom slučaju glasila: ne naročito dobra.

Džoni je naizgled bio sušta suprotnost svemu što bi dobar učitelj trebalo da bude. Teturao se s časa na čas u nekoj prijatnoj izmaglici. Često je kasnio, zato što bi se zaustavio da popriča s nekim između dva zvona. Puštao je da deca sede gde hoče, tako da iste face nisu nikad bile na istom mestu (a problematični klinci zakonomerno gravitirali zadnjim klupama). Džoni je uprkos tome gotovo odmah zapamtio njihova imena, dok je ona ovladala njima tek u martu. Bio je visok i malčice pognut, pa su ga klinci zvali Frankenštajn. Njega to nije vređalo, već zabavljalo. Na njegovim predavanjima i pored toga bilo je prilično tiho. Deca su se uzorno ponašala i retko izostajala (Sara je imala stalne probleme s beguncima s časa). Izgledalo je da je nema porota presudila u njegovu korist. Bio je od onih učitelja koji mogu da očekuju da će za deset godina godišnjak biti njima posvećen. Ona jednostavno nije bila od te sorte. Ponekad je kiptela od muke pokušavajući da shvati zašto je to tako. „Hoćeš li da trgneš pivo pre nego što krenemo? Čašu vina? Bilo šta?” „Neću, ali se nadam da si pun ko brod”, rekla je. Uhvatila ga je za ruku, rešena da se ne ljuti. „I da znaš, uvek pojedem najmanje tri viršle. Pogotovo na poslednjem ovogodišnjem vašaru.” Ići će u Esti, tridesetak kilometara severno od Klivs Milsa. Neugledna palanka pozivala se na sumnjivu slavu mesta u kom se održava APSOLUTNO POSLEDNJI POLJOPRIVREDNI VAŠAR U GODINI, U NOVOJ ENGLESKOJ. Vašar se okončavao u petak uveče, na Noć veštica. „Ne stojim loše, s obzirom na to da se plata prima u petak. Imam čitavih osam zelembaća.” „O... moj... bože”, reče Sara, kolutajući očima. „Oduvek sam znala da ću, ako ostanem čedna, jednog dana naći imućnog sponzora.” Klimnuo je sa osmehom. „Mi svodnici puni smo ko brooodovi, lutkice. Čekni da prebacim kaput preko leđa i pičimo.” Pratila ga je pogledom s nepatvorenom naklonošću. Ponovo je začula glas koji joj se sve češće obraćao - pod tušem, dok je čitala knjigu, pripremala predavanje i spremala večeru. Podsećao ju je na one državne televizijske spotove od trideset sekundi: On je veoma fin muškarac i sve to, lepo se slažete, zabavan je i nikad nisi pustila nijednu suzu zbog njega. Ipak, da li je to ljubav? Hoću reći, zar je to sve? Ponekad moraš da padneš i izgrebeš oba kolena, čak i kad naučiš da voziš bicikl na dva točka. Zovi to obredom inicijacije. To je sitnica. „Idem u toalet”, dobacio je.

„Uh-huh.” Slabašno se osmehnula. Džoni je bio jedan od onih ljudi koji ne propuštaju da pomenu gde idu kad ih nužda pritera. Bog te pita zašto je to činio. Prišla je prozoru i bacila pogled na Glavnu ulicu. Klinci su se parkirali pored O’Majksa, lokalnog svratišta s picama i pivom. Poželela je da je s njima, da je jedna od njih, s mnogo zbunjujućih stvari ispred i iza sebe. Univerzitet je bio tako bezbedno mesto, neka vrsta Nedođije u kojoj svako, čak i predavači, može da bude u družini Petra Pana, odbijajući da odraste. Uvek će se naći neki Nikson ili Egnju, spreman da igra Kapetana Kuku. Upoznala je Džonija u septembru, kad su počeli da predaju u školi. Viđala je njegovo lice na Edovim predavanjima. U to vreme nije se odvajala od Dena iz Delta Tau Delte. On se u potpunosti razlikovao od Džonija. Bio je gotovo besprekorno zgodan, duhovit na oštar i nesputan način, zbog kog se uvek osećala malčice neugodno. Mnogo je pio i strastveno vodio ljubav. Ponekad bi se prozlio pod dejstvom alkohola. Sećala se se noći u bangorskom Bras Rejlu. Tip u susednom separeu našalio se na temu nečeg što je Den rekao o fudbalskom timu Univerziteta Mejn. Den ga je pitao da li bi hteo da ode kući s glavom okrenutom naopačke. Tip se izvinio, ali Denu nije bilo do izvinjenja, već do kavge. Počeo je da sipa uvrede na račun devojke koja je bila s tipom u društvu. Sara ga je stisnula za ruku i zamolila da prestane. Oteo se iz njenog stiska i pogledao s uvrnutim, tupim sjajem u sivkastim očima, od kog su joj se sve neizgovorene reči sparušile u grlu. Na kraju je izašao s tipom napolje. Prebio ga je. Tukao je tipa s pivskim stomačićem u kasnim tridesetim, dok nije provrištao. Sara nikad nije čula kako muškarac vrišti. Nadala se da nikad neće čuti ništa slično. Morali su da pobegnu, zato što je barmen pozvao policiju kad je video šta se događa. Te noći je htela da se sama vrati kući (Da li si sigurna? Zajedljivo se oglasio njen um), ali je do studentskog doma bilo dvadesetak kilometara. Autobusi su prestali da saobraćaju u šest, a ona nije smela da stopira. Den je ćutao na povratku. Prošao je samo s jednom ogrebotinom na obrazu. Rekla mu je da više ne želi da ga viđa kad su došli do njene spavaonice u Hart Holu. „Kako god hoćeš, dušo”, odvratio je s ravnodušnošću koja je ledila krv u žilama. Izašla je s njim posle drugog poziva, iako je mrzela samu sebe zbog toga. Nastavili su da se viđaju do kraja jesenjeg semestra njene završne godine. Istovremeno ju je plašio i privlačio. Bio je njen prvi stvarni

ljubavnik. Bio je to i sada, dva dana pre Noći veštica, 1970. godine. Nije podelila postelju s Džonijem. Den je bio vrlo dobar u krevetu. Koristio ju je bez ustezanja, ali je bio veoma dobar. Nije preduzimao nikakve mere predostrožnosti. Morala je da ode u univerzitetsku ambulantu, u kojoj je dobila pilule posle neubedljive priče o bolnim menstruacijama. Den je od samog početka nametnuo seksualnu dominaciju. Retko je doživljavala orgazme s njim. Stizali su kao posledica njegove grubosti. U poslednjim nedeljama pre raskida u njoj se probudio apetit za dobrim seksom, karakterističan za zrele žene. Želja je bila zbunjujuće isprepletana s drugim osećanjima: nezadovoljstvom Denijem i sobom, saznanjem da seks koji toliko zavisi od poniženja i dominacije ne zaslužuje da bude nazvan dobrim i samoprezirom zbog nesposobnosti da prekine odnos zasnovan na tako razornim osećanjima. Sve se brzo završilo početkom ove godine. Izbačen je sa studija. „Gde ćeš?”, stidljivo ga je pitala. Sedela je na postelji njegovog cimera, dok je on bacao stvari u kofer. Htela je da postavi druga, intimnija pitanja. Da li će ostati u blizini? Da li će se zaposliti? Da li će vanredno studirati? Da li u njegovim planovima ima mesta za nju? Poslednje pitanje sigurno neće postaviti. Bila je nesposobna da ga prevali preko usta, zato što nije bila spremna da čuje odgovor, ma kakav bio. Onaj koji je dobila na neutralno pitanje bio je dovoljno šokantan. „Idem u Vijetnam.” „Šta?” Preturao je po papirima na polici. Dobacio joj je pismo iz regrutnog centra u Bangoru, naredbu da se javi na lekarski pregled. „Možeš li da se izvučeš?” „Ne mogu. Možda mogu. Ne znam.” Zapalio je cigaretu. „Mislim da neću pokušavati.” Preneraženo je zurila u njega. „Muka mi je od svega. Završi koledž, zaposli se i pronađi ženicu. Pretpostavljam da te zanima mesto ženice. Ne misli da nisam razmišljao o tome. Ne bi uspelo. Znaš da ne bi, baš kao i ja. Ne uklapamo se, Saro.” Pobegla je, nakon što je dobila odgovor na sva pitanja. Tada ga je poslednji put videla. Nekoliko puta srela se s njegovim cimerom. Od januara do juna dobio je tri pisma od Dena. Regrutovan je i poslat negde na jug, na obuku. To su poslednje vesti koje je dobio od njega. To je poslednje što je Sara Braknel saznala o njemu.

Spočetka je mislila da joj ništa neće faliti. Smatrala je da se sve one tužne, mučeničke pesme koje se posle ponoći mogu čuti na radiju d automobilu ne odnose na nju, baš kao i klišei o kraju veze ili napadima plakanja. Nije se odmah spanđala s nekim tipom, da bi lakše podnela raskid niti je počela da obilazi barove. Večeri je uglavnom provodila učeći u sobi. Laknulo joj je. Nije bilo nikakvih tegoba. Shvatila u kakvom užasu je živela punih šest meseci, tek kad je pukom srećom - izabrani su žrebom, da paze na decu - prošlog meseca upoznala Džonija na igranci prvaka. Takve stvari ne mogu se opaziti dok vam se dešavaju. Previše su intimne. Dva magarca sretnu se u gradu na divljem zapadu. Jedan je gradski magarac. Na leđima nema ništa izuzev sedla. Drugi je magarac kopača zlata, natovaren paketima, opremom za kuvanje i kampovanje i četiri džaka rude od po dvadeset pet kilograma težine. Nesrećnik se povija pod teretom. Gradski magarac kaže: „Priličan teret nosiš.” A magarac kopača zlata pita: „Koji teret?” S ove vremenske distance poimala je da je praznina delovala najubitačnije. Iskusila je pet meseci paničnog disanja. Osam meseci, ako pridoda i ovo leto, kad je iznajmila stančić u Ulici Flag u Viziju. Nije radila ništa izuzev što je čitala romane u mekom povezu i tražila posao učiteljice. Ustala bi, doručkovala, otišla na predavanje ili intervju za posao. Vratila bi se kući, jela, odremala (dremke bi se ponekad protegle na četiri sata), ponovo bi jela, čitala bi do pola dvanaest i gledala Kaveta 3, dok joj se ne bi prispavalo. Tada bi pošla u krevet. Nije mogla da se seti razmišljanja u tom periodu. Živela je krajnje rutinski. Ponekad bi osetila neodređeni bol u bedrima. Ženska pera su ga, kako je verovala, ponekad zvala neispunjenom žudnjom. Lečila ga je hladnim tuševima. Takvi tretmani počeli su da izazivaju tugu, koja je ispunjavala gorkim, tupim zadovoljstvom. U tom periodu povremeno bi čestitala sebi na uspešnom podnošenju tegoba. Gotovo da nije pomišljala na Dena - na kog Dena, ha-ha. Ponela se zaista odraslo. Tek kasnije shvatila je da osam meseci nije mislila ni na šta i ni na kog drugog. Čitava zemlja je, mimo njenog znanja, u to doba proživljavala niz teških trauma u obliku protestnih marševa, policajaca u šlemovima i gas-maskama, Egnjuovih sve jačih napada na štampu, pucnjave na Kent Stejtu 4 i leta nasilja u kom su konzervativne i radikalne grupe osvojile ulice. Sve to se, što se nje tiče, dešavalo u nekoj kasnoj večernjoj emisiji. Bila je u potpunosti zaokupljena raskidom s Denom, koji je prošao na tako divan način.

Božanstveno se prilagodila. Pao joj je kamen sa srca zato što je sve išlo kao po loju. Koji teret? Zaposlila se u srednjoj školi Klivs Mils. To je bio veliki preokret, posle šesnaest godina profesionalnog učenja. Upoznala je Džonija Smita u tom miljeu (da li čovek s apsurdnim imenom poput Džona Smita, može da bude u potpunosti stvaran?). Izašla je iz sebe, dovoljno da primeti način na koji ju je posmatrao, ne lascivno, ali sa zdravim poštovanjem prema njenom telu u svetlosivoj vunenoj haljini koju je nosila na poslu. Pristala je, kad je pozvao u bioskop. U Šejdu se davao Građanin Kejn. Lepo su se proveli. Pomislila je u sebi: Nije bilo vatrometa. Uživala je u njegovom poljupcu za laku noć i pomislila. Nije Erol Flin. Uspevao je da joj brbljanjem izmami osmeh, što je bilo nezapamćeno. Pomislila je: Želi da bude Henri Jangmen 5 kad poraste. Kasnije iste večeri setila se tih misli dok je sedela u spavaćoj sobi i gledala Bet Dejvis u ulozi beskrupulozne žene od karijere. Ukočila se s jabukom u zubima, prilično preneražena vlastitim nepoštenjem. Začula je glas koji je ćutao najveći deo godine - samo što to nije bio glas savesti, već perspektive - Htela si da kažeš da sigurno nije kao Den. Je li? Nije tako! Uveravala je sebe. Više nije bila prilično preneražena. Više ne razmišljam o Denu. To se... desilo nekad davno. Pelene, odvratio je glas, one su bile davno. Den je juče otišao. Puklo joj je pred očima da kasno uveče sedi sama u stanu, jede jabuku i gleda film koji je ne zanima, i da to čini zato što je to lakše od razmišljanja. Ono je tako dosadno, kad ne možeš da razmišljaš ni o čemu drugom izuzev o sebi i izgubljenoj ljubavi. Bila je veoma preneražena. Rasplakala se. Izašla je s Džonijem i drugi i treći put na njegov poziv. Ti izlasci pomogli su joj da otkrije u šta se pretvorila. Nije mogla da kaže da ima dečka, zato što to ne bi bilo tačno. Bila je pametna, lepa cura. Mnogo ljudi pitalo ju je za izlazak, posle okončanja afere s Denom. Pristala je samo na izlaske na hamburger s Denovim cimerom. Sad je shvatila (gađenje se mešalo s tužnjikavim humorom) da je na ove sasvim nevine sastanke išla samo da bi sirotana ispitala o Denu. Koji teret? Najveći deo prijateljica s koledža posle diplomiranja nestao je s horizonta. Beti Hekman otišla je u Afriku, kao pripadnica Mirovnog korpusa, na posvemašnji užas bogatih roditelja iz Bangora. Sara se

često pitala šta žitelji Ugande misle o Betinoj beloj koži, koja nikad ne tamni, pepeljastoplavoj kosi i smirenoj, čednoj lepoti. Deni Stabs predavala je u osnovnoj školi u Hjustonu. Rejčel Jurgens se udala. Trenutno je čekala bebu u divljim predelima zapadnog Masačusetsa. Blago ošamućena Sara nije imala druge do da zaključi kako je Džoni Smit prvi novi prijatelj kog je stekla za dugo, dugo vremena, a bila je mis popularnosti u poslednjoj godini srednje. Izašla je s dvojicom učitelja u Klivsu, da bi proširila vidike. Prvi kolega, Džin Sedecki, novi matematičar - pokazao se kao davež. Drugi, Džordž Raund, odmah je pokušao da je ispipa. Ošamarila ga je. Sutradan je imao drskosti da joj namigne, kad su se mimoišli u školskom hodniku. Džoni je bio duhovit. Prijatno se osećala u njegovom društvu. Privlačio ju je na seksualnom planu - ali nije mogla reći u kojoj meri, ne još. Pre nedelju dana, posle petka provedenog na učiteljskom zboru u Votervilu, pozvao ju je u svoj stan, na špagete iz kućne radinosti. Trknuo je iza ćoška da kupi vino, dok se sos krčkao na šporetu. Vratio se s dve boce soka od jabuke. To je bio potez u Džonijevom stilu, poput najave odlaska u toalet. Posle večere su gledali televiziju. Počeli su da se maze. Boga pitaj gde bi ih to odvelo da se nisu pojavila dva njegova prijatelja, instruktora s univerziteta. Došli su sa traktatom o akademskim slobodama. Hteli su da ga Džoni pogleda i saopšti svoje mišljenje. Izašao im je u susret, ali kiselog lica. Primila je to k znanju s toplim, skrivenim zadovoljstvom i žudnjom među nogama - nezadovoljenom žudnjom. Te večeri nije pokušala da je zatomi tuširanjem. Okrenula je leđa prozoru. Prišla je kauču na kom je Džoni ostavio masku. „Srećna Noć veštica”, zafrktala je. Kratko se nasmejala. „Šta si rekla?”, pitao je Džoni. „Rekla sam da ću krenuti bez tebe, ako ne požuriš.” „Evo me.” „Superiška!” Prešla je prstom preko maske. Vrli doktor Džekil na levoj i divljačni podljudski Hajd na desnoj strani. Dokle ćemo stići do Dana zahvalnosti? pitala se. Ili do Božića? Ova misao porodila je veseli, uzbudljivi drhtaj u dubini njenog bića. Džoni joj se dopadao. Bio je savršeno običan, prijatan i privlačan muškarac. Ponovo je spustila pogled na masku. Grozomorni Hajd rastao je iz

Džekilovog lica kao mekušni naduti karcinom. Obojen je fluorescentnom bojom, da bi sijao u mraku. Šta je obično? Ništa i niko. Ne zaista. Ako je bio tako običan, kako je moglo da mu padne na pamet da nosi ovako nešto na času, ne strahujući od gubitka kontrole nad učenicima? I kako klinci mogu da ga zovu Frankeštajnom i da ga poštuju i gotive? Šta je obično? Proleteo je kroza zavesu od perlica između spavaće sobe, kupatila i dnevne sobe. Mislim da ću pristati, ako večeras bude hteo da odem s njim u krevet. To je bila prijatna misao, poput povratka kući. „Zašto se smeškaš?” „Onako”, rekla je. „Ne, zaista. Da li zbog nečeg lepog?” „Džoni”, rekla je, kad je spustila ruku na njegove grudi i kad se podigla na prste da bi ga ovlaš poljubila, „neke stvari bolje je ne izreći. Hajde, idemo.” 2 Zastali su u predvorju, dok je zakopčavao džins-jaknu. Pogled joj se zaustavio na posteru s porukom „ŠTRAJK!”, sa stisnutom pesnicom na plamtećoj pozadini. „Ove godine izbiće još jedan studentski štrajk”, rekao je. Sledio je njen pogled. „Zbog rata?” „Ovog puta biće to samo deo zahteva. Vijetnam, sukob oko škole rezervnih oficira i Kent Stejt pokrenuli su više studenata nego ikad. Siguran sam da na univerzitetu nikad nije bilo ovoliko malo groktavaca.” „O kakvim groktavcima govoriš?” „To su klinci koji samo bubaju za ocene. Ne zanimaju se za sistem, izuzev što očekuju da posle studija dobiju posao koji će im obezbediti najmanje deset hiljadarki godišnje. Groktavac je student kome se živo jebe za sve izuzev svog dupeta. S tom pričom je svršeno. Većina se probudila. Biće velikih promena.”

„Da li to smatraš bitnim? Zar nisi završio studije?” Ispravio se. „Madam, ja sam diplomac. Smit, klasa 1970. Napunimo krigle starog dobrog Mejna.” Osmehnula se. „Hajde, požuri. Hoću da se provozam na ringišpilu. Neće se dugo vrteti.” „Vrlo dobro”, rekao je, kad je uhvatio za ruku. „Na raspolaganju mi je tvoj automobil, parkiran iza ugla.” „I osam dolara. Nema sumnje, pred nama je veće za pamćenje.” Noć je bila oblačna, ali bez kiše. Blaga za kraj oktobra. Mesec u prvoj četvrti borio se da probije omotač oblaka iznad njih. Priljubila se uz njega, kad ju je obgrlio. „Znaš da imam najlepše mišljenje o tebi, Saro.” Njegov ton bio je gotovo nehajan, ali samo gotovo. Srčani ritam joj se usporio i ubrzao za desetak otkucaja. „Stvarno?” „Pretpostavljam da te je taj tip, Den, povredio. Imam li pravo?” „Ne znam šta mi je učinio”, iskreno je odgovorila. Senke su im se prosipale i nestajale na betonu, zahvaljujući žutom semaforu, koji je treptao dvestotinak metara iza njih. Džoni je razmišljao o tome. Konačno je rekao: „Ne bih tako nešto uradio.” „Znam da ne bi. Ali, Džoni... daj mi vremena.” „Hoću”, rekao je. „Daću ti ga. Pretpostavljam da ga imamo.” Te reći vraćaće joj se u snovima, budnije i jače, obojene tonovima neiskazive gorčine i gubitka. Zašli su za ugao. Džoni joj je otvorio vrata na kolima. Obišao ih je i seo za volan. „Da li ti je hladno?” „Nije”, rekla je. „Noć je kao stvorena za odlazak na vašar.” „Jeste”, složio se i krenuo. Pomislila je na Džekilovu polovinu groteskne maske s Džonijevim plavim okom iza okrugle rupe iznenađenog doktora. Recimo da je to neki koktel koji sam sinoć izumeo, ali mislim da neće moći da ga nude po barovima. Ta strana bila je dobra zato što je mogla da vidi komadić Džonija u njoj. Veoma se uplašila Hajdovog dela, zato što je oko na njemu bilo zatvoreno. Moglo je pripadati bilo kome. Moglo je pripadati Denu. Zaboravila je na masku kad su stigli do vašarišta. Gole sijalice blistale su u tami i na dugačkim paocima panoramskog točka koji su se dizali i spuštali. Bila je s momkom. Lepo će se provesti.

3 Prolazili su vašarskom promenadom držeći se podruku. Retko su progovarali. Sara se sećala seoskih vašara iz mladosti. Odrasla je u Saut Parisu, gradu papira u zapadnom Mejnu. Veliki vašar održavao se u Frajburgu. Za Džonija, rodom iz Paunela, verovatno je bio u Topšamu. Vašari su ostali manje-više isti. Godine su prolazile, ali se oni nisu mnogo menjali. Parkirate se na poljani i platite dva dolara na kapiji. Na ulazu u vašarište zapahne vas miris viršli, pečenih papričica i luka, slanine, šećerne vune, piljevine, znoja i aromatične konjske balege. Čujete potmulu tutnjavu lancima pogonjenog tobogana zvanog Divlji miš. Čujete pucnjavu iz streljana, viku bingo namamljivača iz ozvučenja oko velikog šatora punog dugih stolova i stolica na sklapanje iz lokalnog pogrebnog zavoda. Rokenrol muzika nadmeće se za prvenstvo s tom halabukom. Čujete neumornu viku vašarskih radnika - dva hica za dva zelembaća, osvojite punjenog psa za vašu draganu, ovamoovamo-ovamo, bacajte dok ne pogodite i shvatite da se malo toga promenilo. Ambijent vas vraća u detinjstvo. Mali ste, raspoloženi i voljni da budete namagarčeni. „Eno je!”, rekla je, kad ga je zaustavila. „Balerina! Balerina!” „Naravno”, smerno će Džoni. Dao je dolar ženi u biletarnici. Dala im je dve crvene karte i dvadeset centi, ne skrećući pogled s filmskog časopisa. „Kako to misliš naravno’? Zašto si rekao ’naravno’ tim tonom?” Slegnuo je ramenima. Na licu je imao suviše nevin izraz. „Nije u pitanju ono što si rekao, Džone Smite, već način na koji si to rekao.” Vožnja se završila. Posetioci su izašli. Prolazili su kraj njih, većinom tinejdžeri u plavim vunenim košuljama i otkopčanim jaknama. Džoni ju je poveo drvenom rampom. Predao je karte poslužiocu, koji je izgledao kao razumno biće koje se najviše dosađuje u svemiru. „Nije važno”, rekao je, kad ih je poslužilac posadio u jednu od malih okruglih školjki i spustio i učvrstio sigurnosnu šipku. „Samo što su ova kola na kratkoj kružnoj stazi, zar ne?” „Tako je.” „A ta mala kružna staza je na većoj kružnoj površini koja se okreće,

je li tako?” „Tako je.” „Pa, kad ova atrakcija bude radila punom parom, kolica u kojima sedimo ponekad će u svom kretanju po kružnoj stazi dostizati sedam g, ili samo pet manje od onog što doživljavaju astronauti kad uzleću s Kejp Kenedija. Poznavao sam jednog klinca...” Nagnuo se prema njoj, s ozbiljnim izrazom. „Sada ćeš krupno da slažeš”, s nelagodnošću će Sara. „U petoj godini pao je niz stepenice ispred kuće i dobio sićušnu frakturu kičme, na vrhu vrata. I onda deset godina kasnije - otišao je na balerinu na vašaru u Topšamu... i...” Slegnuo je ramenima, pre nego što ju je saosećajno potapšao po ruci. „Tebi verovatno ništa neće faliti, Saro.” „Uhh. Želim da...” Balerina ih je ponela. Vašar se sveo na bezobličnu mrlju svetala i lica. Sara je vrištala, smejala se i udarala pesnicama. „Sićušna fraktura!”, vikala je. „Daću ti ja sićušnu frakturu kad se skinemo s ovog čuda, lažove!” „Da li nešto popušta u tvom vratu?”, sa osmehom je upitao. „Kakva si ti lažovčina!” Vrteli su se sve brže i brže. Nagnuo se i spustio poljubac na njene usne kad su po deseti-petnaesti put prošli pored poslužitelja. Kolica su zviždala po stazi. Usne su im se spojile u vrelom, uzbuđujućem i osećajnom poljupcu. Kolica su počela da usporavaju. Zaljuljala su se i stala. Izašli su. Sara ga je uhvatila za gušu. „Sićušna fraktura, malo sutra!”, prošaptala je. Naišli su na debelu gospođu u širokim plavim pantalonama i kožnim mokasinama. Džon joj se obratio, pokazujući palcem na Saru. „Ova cura me zlostavlja, gospođo. Hoćete li reći policajcu, ako ga vidite?” „Vi mladi mislite da ste mnogo pametni”, prezrivo će debeljuca. Odljuljala je prema šatoru s bingom, s tašnom čvrsto stisnutom ispod ruke. Sara se kikotala. „Nemoguć si.” „Završiću na vešalima”, složio se. „Mama mi je to stalno govorila.” Ponovo su se šetali vašarskom promenadom, držeći se za ruke. Čekali su da svet prestane da se kovitla pred njihovim očima i pod nogama.

„Tvoja mama je prilično religiozna, zar ne?”, zanimala se Sara. „Zagriženi je baptista”, reče Džoni. „Ali dobra je. Drži to pod kontrolom. Ne propušta da mi održi vakelu kad god ih posetim, ali sam navikao na to. Tata i ja izlazimo na kraj s tim. Nekad sam pokušavao da je razuverim - pitao sam je s kim je Kain otišao da živi u Nodu, ako su njegovi mama i tata bili prvi ljudi na zemlji, takve stvari - ali sam odustao kad sam shvatio da je to nepristojno. Pre dve godine mislio sam da je Judžin Makarti 6 kadar da spase svet. Baptisti, ako ništa drugo, nisu kandidovali Isusa za predsednika.” „Tvoj otac nije religiozan?” Džoni se nasmejao. „Nisam siguran, ali znam da nije baptista.” Dodao je posle kraćeg razmišljanja: „Tata je stolar”, kao da to predstavlja neko objašnjenje. Osmehnula se. „Šta bi tvoja majka rekla kad bi znala da se viđaš s posrnulom katolikinjom?” „Rekla bi mi da te dovedem kući”, kao iz topa će Džoni, „da bi ti održala vakelu.” Zastala je, držeći ga za ruku. „Da li bi hteo da me predstaviš svojima?”, pitala je. Pomno ga je posmatrala. Njegovo dugo, prijatno lice naglo se uozbiljilo. „Naravno da bih”, rekao je. „Voleo bih da ih upoznaš... i obrnuto.” „Zašto?” „Zar ne znaš zašto?”, nežno ju je zapitao. Grlo joj se steglo, a glava zabolela, kao da će zaplakati. Čvrsto ga je stisnula za ruku. „O, Džoni. Sviđaš mi se.” „Sviđaš mi se više nego ja tebi”, odvratio je ozbiljnim tonom. „Odvedi me na panoramski točak”, zatražila je sa osmehom. Neće više govoriti ovakve stvari dok ne dobije priliku da razmisli, da shvati gde bi to moglo da ih odvede. „Hoću da se popnemo gore, odakle ćemo sve videti.” „Mogu li da te poljubim na vrhu?” „I dva puta, ako budeš bila dovoljno brza.” Odvela ga je do biletarnice, na kojoj je potrošio još jedan dolar. Tom prilikom je rekao: „Kad sam bio u srednjoj, poznavao sam klinca koji je radio na vašaru. Rekao mi je da su tipovi koji montiraju ove skalamerije uglavnom mrtvi pijani i da za sobom ostavljaju kojekakve...” „Ma, nek ide sve dođavola”, vedro će ona, „niko neće živeti večno.” „Ali svi pokušavaju. Da li si to primetila?”, rekao je, dok je koračao

za njom u pravcu ljuljajuće gondole. Na vrhu ju je poljubio nekoliko puta, dok im je oktobarski vetar mrsio kosu, a vašarska promenada protezala ispod njih kao blistavi brojčanik sata u tami. 4 Posle panoramskog točka vozili su se na karuselu, iako joj je sasvim iskreno rekao da se oseća vrlo glupo na njemu. Noge su mu bile toliko duge da je mogao da stoji na gipsanim konjićima. Zlurado mu je saopštila da je poznavala devojku u srednjoj koja je imala slabo srce, samo što niko nije znao za to. Popela se na karusel s momkom i... „Jednog dana biće ti žao zbog ovoga”, prekorio ju je tihim, iskrenim glasom. „Veza zasnovana na lažima ne može da opstane, Saro.” Prislonila je vlažne usne uz kožu njegovog vrata i dunula. Posle ringišpila otišli su u lavirint s ogledalima. Ispostavilo se da je bio veoma dobar. Podsetio ju je na Bredberijevo delo Nešto zlo dolazi ovim putem, u kom se stara učiteljica zamalo zauvek izgubila na takvom mestu. Videla je Džonija. Muvao se i mahao po drugom delu lavirinta. Videla je desetine Džonija i Sara. Mimoilazili su se, savijali pod neeuklidovskim uglovima i nestajali. Okretala se levo i desno i udarala nosom u staklene ploče. Bespomoćno se kikotala, delimično i od nervoze. Jedno ogledalo preobrazilo ju je u zdepastog tolkinovskog kepeca. Drugo je od nje stvorilo apoteozu tinejdžerske mršavosti, s cevanicama od jednog kilometra. Kupio je viršle i papirnu čašu punu masnih krompirića kad su se izbavili iz lavirinta. Pomfrit je imao ukus koji se zaboravi kad pregurate petnaestu. Naišli su na šatru sa ženskinjama. Tri devojke stajale su ispred nje u suknjicama i prslučićima s perlicama. Ljuljale su se u ritmu stare numere Džerija Lija Luisa, dok je domamljivač vikao u mikrofon. „Hodi ovamo, dušo”, urlao je Džeri Li. Klavir je prosipao tonove preko piljevinom posutog prolaza. „Hodi ovamo, dušo, dušo, zgrabi bika za rogove... nema foliranja... svašta se ovde događa... „Plejboj klub”, začuđeno će Džoni. „Ovakvo mesto postojalo je na

Harison Biču. Domamljivač se kleo da će ti devojke skinuti čaše s nosa, s rukama svezanim na leđima.” „To zvuči kao zanimljiv način da se zaradi venerična boleština”, reče Sara. Džoni se grohotom nasmejao. Domamljivačev pojačani glas šuplje je zvučao iza njihovih leđa. Gubio se u energičnom zvuku Kilerovog klavira, koji je prašio kao islužena drumska krstarica, previše žilava da crkne. Grmeo je iz mrtvih i nemih pedesetih kao zlo predskazanje. „Dođite, ljudi, dođite ovamo, ne budite stidljivi pošto ove cure to nisu. U njima nema ni trunke stida! Sve je unutra... vaše obrazovanje neće biti dovršeno dok ne vidite predstavu Plejboj kluba...” „Zar ne želiš da se vratiš i dovršiš obrazovanje?”, pitala ga je. Osmehnuo se. „Odavno sam završio osnovnu školu. Opasno sam se približio doktoratu.” Pogledala je na sat. „Hej, kasno je, Džoni. Sutra je radni dan.” „Nego šta je. Makar je petak.” Uzdahnula je. Mislila je na domaće zadatke na petom i predavanje o novoj beletristici na sedmom času. Oba će biti nepodnošljivo bučna. Vratili su se do središta vašarske promenade. Gomila se osipala. Leteći tepih bio je zatvoren za to veće. Dva radnika, s cigaretama bez filtera koje su im virile iz ugla usana, pokrivala su Divljeg miša ciradom. Čovek u Bacaj dok ne dobiješ gasio je svetla. „Imaš li neka posla u subotu?”, snebivljivo ju je pitao. „Znam da pitanje dolazi iznebuha, ali...” „Imam planove”, rekla je. „Tako dakle.” Nije mogla da gleda njegov tužni izraz. Nije imala pravo da se tako šali s njim. „Planirala sam da nešto radim s tobom.” „Hoćeš li? Dakle hoćeš. Znaš, to je baš dobro.” Osmehnuo se. Uzvratila mu je istom merom. U glavi je začula glas koji je ponekad znao da bude stvaran, kao da pripada ljudskom biću. Ponovo se dobro osećaš, Saro. Sretna si. Zar to nije lepo? „Da, jeste”, rekla je. Podigla se na prste. Hitro ga je poljubila. Nastavila je, da ne bi imala vremena da se uplaši. „Znaš, ponekad se osećam usamljeno u Viziju. Možda bih mogla... da prenoćim kod tebe.” Pogledao ju je nežno i zamišljeno. Nešto ju je zagolicalo u utrobi. „Da li to želiš, Saro?” Klimnula je. „Bez ikakve sumnje.” „Važi”, rekao je. Zatim ju je obgrlio.

„Da li si siguran?” pitala je malčice stidljivo. „Bojim se da ćeš se predomisliti.” „Neću, Džoni.” Privukao ju je sebi i čvršće zagrlio. „Znači da je ovo moje srećno veće.” Prolazili su pored Točka sreće kad je to rekao. Sara će se kasnije sećati da je samo ta atrakcija bila otvorena na toj strani promenade, na trideset metara u oba pravca. Poslužilac Točka upravo je završio s čišćenjem utabane zemlje ispred atrakcije, ne bi li pokupio kovanice koje su ispale prolaznicima. To mu je verovatno bilo poslednje zaduženje pre zatvaranja, pomislila je. Iza njega je bio veliki točak sa čunjićima, oivičen električnim sijalicama. Poslužilac je sigurno čuo Džonijevu primedbu, pošto se manje-više automatski prebacio u radni režim. Pogledom je pretraživao zemljani pod oko Točka. Tragao je za sjajem metala. „Hej-hej-hej, zavrtite Točak sreće, ako se smatrate srećnim, gospodine. Pretvorite novčiće od deset centi u dolare. Sve je u Točku, oprobajte sreću. Jedan novčić od deset centi dovoljan je da zavrti ovaj Točak sreće.” Džoni se okrenuo u pravcu poslužiočevog glasa. „Džoni?” „Osećam se srećnim, baš kao što je čovek rekao.” Osmehnuo se. „Ako ti ne smeta...” „Ne smeta mi. Samo napred. Ali nemoj dugo.” Ponovo ju je pogledao na iskreni, znatiželjni način od kog bi je spopala blaga slabost i zbog kog bi se zapitala kako bi joj bilo s njim. Stomak joj se polako prevrnuo. Malčice joj se zavrtelo u glavi od iznenadne seksualne želje. „Ne, neću dugo.” Posmatrao je poslužioca Točka sreće. Vašarska promenada iza njih gotovo je opustela. Oblaci su se razvejali, ali je zahladnelo. Iz usta su ispuštali oblačiće bele pare. „Hoćeš li okušati sreću, mladiću?” „Hoću.” Stavio je svu gotovinu u prednji džep, kad su stigli na vašar. Izvukao je ostatak od prvobitnih osam dolara. Izbrojao je dolar i osamdeset pet centi. Tabla za igranje bila je od žute plastike s brojevima i oznakama. Podsećala je na rulet, ali je Džoni odmah video da bi igrač ruleta u Las Vegasu posiveo od muke kad bi video kakve su mu šanse za dobitak na

vašaru. Najsmelije kombinacije samo su udvostručavale ulog. Skrenuo je pažnju poslužiocu na ovu činjenicu. Ovaj je slegnuo ramenima. „Šta da ti kažem? Idi u Vegas, ako hoćeš Vegas.” Džonijevo dobro raspoloženje nije se dalo pokolebati te večeri. Krenulo je loše s maskom, ali je odonda sve išlo uzlaznom putanjom. Ovo je bila najbolja noć u poslednjih nekoliko godina. Posmatrao je Saru. Izgledala je čilo. Oči su joj blistale. „Pa, šta predlažeš, Saro?” Odmahnula je glavom. „Za mene su to španska sela. Kako se igra?” „Možeš da igraš na broj, crveno/crno, par/nepar. Ili na niz od deset brojeva. Dobici se razlikuju.” Pogledao je poslužioca, koji je tupo zurio u njega. „Tako bi trebalo da bude.” „Igraću na crno”, rekla je. „To je uzbudljivo, zar ne?” „Crno”, rekao je i spustio novčić od deset centi na crni kvadrat. Poslužilac je pogledao novčić na tabli i uzdahnuo. „Krupni igrači.” Okrenuo se točku. Džoni je nakratko dodirnuo čelo. „Čekaj”, naglo je rekao. Gurnuo je novčić od dvadeset pet centi na kvadratić na kom je pisalo 11-20. „Je li gotovo?” „Jeste”, reče Džoni. Poslužilac je zavrteo Točak. Okretao se unutar svog svetlosnog kruga. Crvena i crna su se preklapale. Džon je odsutno trljao čelo. Točak je počeo da usporava. Čuli su metronomsko tik-tak malog drvenog jezička koji je zapinjao o čunjiće između brojeva. Stigao je do osmice i devetke. Izgledalo je da će stati na desetki, ali je poslednjim trzajem kliznuo u prostor jedanaestice. Tu se skrasio. „Gospođa je izgubila, a gospodin dobio”, reče poslužilac. „Dobio si, Džoni?” „Tako izgleda”, reče Džoni, kad je poslužilac dodao dva novčića od četvrt dolara onom koji je položio na Točak. Sara je tiho ciknula od sreće. Nije ni primetila kad je poslužilac uklonio novčić od deset centi s table. „Rekao sam ti da je ovo moja srećna noć”, oglasio se Džoni. „Dva dobitka su sreća, jedan je slučajnost”, napomenuo je poslužilac. „Hej-hej-hej.” „Okušaj se još jednom, Džoni”, rekla je. „Važi. Novac ostaje na istom mestu.” „Da ga zavrtim?” „Zavrti ga.” Poslužilac je ponovo zavrteo Točak. Sara je tiho progovorila, dok se

okretao: „Zar ovi vašarski ruleti nisu namešteni?” „Bili su. Država ih redovno proverava. Priređivači se odonda oslanjaju na bezobrazno nepošten sistem isplate dobitaka.” Točak je usporio, do prilično bučnog tiktakanja. Jezičak je prešao desetku i ušao u Džonijevu zonu dobitka. Usporavao je. „Hajde, hajde!”, povikala je Sara. Nekoliko tinejdžera u prolazu zastalo je pored Točka. Drveni jezičak kretao se veoma polako. Prešao je šesnaesticu i sedamnaesticu. Zaustavio se na osamnaestici. „Gospodin je ponovo dobio.” Poslužilac je dodao još šest kovanica Džonijevoj gomilici. „Bogat si!” likovala je Sara. Poljubila ga je u obraz. „Jašeš na talasu sreće, ortak”, spremno se složio poslužilac. „Niko ne silazi s takvog talasa. Hej-hej-hej.” „Da li da se okušam još jednom?”, pitao je Džoni. „Zašto da ne?” „Tako je. Zavrti ga, čoveče”, reče jedan tinejdžer. Na jakni je imao bedž sa Džimijem Hendriksom. „Ovaj tip večeras me je olakšao za četiri dolara. Volim da gledam kako gubi.” „Zaigraj i ti”, Džoni je poručio Sari. Dao joj je neparni novčić s gomile od devet kovanica. Položila ga je na broj dvadeset jedan, posle kraćeg oklevanja. Na tabli je pisalo da će dobiti desetostruku sumu, ako se jezičak zaustavi na njenom broju. „Ti nastavljaš da gađaš srednju trećinu, imam li pravo, ortak?” Džoni je pogledao osam novčića od četvrt dolara na tabli. Ponovo je protrljao čelo, kao da se bori protiv začetka glavobolje. Podigao je novčiće s table. Zveckali su mu u šakama. „Neću. Zavrti za damu. Gledaću ovu turu.” Zbunjeno ga je pogledala. „Džoni?” Slegnuo je ramenima. „Sledim predosećaj.” Poslužilac je zakolutao očima u gestu „bože, daj mi snage da podnesem ove budale”. Ponovo je zavrteo Točak. Jezičak se zaustavio na duploj nuli. „Čičino, čičino”, povikao je poslužilac. Sarin novčić nestao je u njegovoj kecelji. „Da li je to pošteno, Džoni?”, ozlojeđeno će Sara. „Nula i dupla nula znače da sav novac s table pripada kući”, rekao je. „Pametno si postupio kad si sklonio novac.” „Pretpostavljam da jesam.” „Hoćeš li da zavrtim Točak, ili da odem na kafu?”, pitao je

poslužilac. „Zavrti ga”, reče Džoni. Spustio je novčiće u dve gomile od po četiri na trećoj trećini brojčanog niza. Sara ga je pitala, dok se Točak zujeći vrteo u svetlosnom kavezu. „Koliko ovakva sprava može doneti priređivaču za jedno veće?” Kvartet starijih ljudi pridružio se mladim kibicerima. Dva muškarca i dve žene. Čovek građen kao građevinski radnik rekao je: „Od pet do sedam stotina dolara.” Poslužilac je ponovo zakolutao očima. „Čoveče, voleo bih da si u pravu”, rekao je. „Hej, nemoj da mi prodaješ sirotinjsku priču”, rekao je tip koji je ličio na građevinca. „Pre dvadeset godina bavio sam se tim prevarantskim poslom. Pet do sedam stotina po večeri, a u subotu dve hiljadarke ko od šale. Govorim o nebaždarenom točku.” Džoni nije skidao pogled s Točka, koji se sad vrteo dovoljno polako da je mogao da pročita pojedinačne brojeve. Sevnuo je pored 0 i 00, kroz prvu trećinu. Usporavao je u drugoj. Išao je sve sporije. „Previše čunjića, čoveče”, reče jedan tinejdžer. „Čekaj”, reče Džoni, neobičnim glasom. Sara se zagledala u njega. Njegovo dugo, prijatno lice izgledalo je neobično napeto, a plave oči tamnije nego obično, daleke, odsutne. Klizač se zaustavio na broju trideset. Dalje nije mogao. „Pobednički niz, pobednički niz”, rezignirano će poslužilac, kad se iz grla kibicera razlegao radosni usklik. Čovek koji je ličio na građevinca potapšao je Džonija po leđima, dovoljno snažno da se zatetura. Poslužilac je posegnuo u limenu kutiju ispod pulta i izvadio četiri novčanice od jednog dolara. Spustio ih je pored osam novčića od četvrt dolara. „Misliš li da je bilo dovoljno?”, oglasila se Sara. „Još jednom ćemo okušati sreću”, reče Džoni. „Ako pobedim, ovaj tip će platiti posetu sajmu i benzin. Ako izgubim, bićemo kraći za nekih pola dolara.” „Hej-hej-hej”, zapevao je poslužilac. Odobrovoljio se. Povratio je ritam. „Spusti pare gde god oćeš. I vi biste mogli da se učipite, narode. Ovo nije sport za kibicere. Točak će se vrteti i vrteti. Niko ne zna gde će se jezičak zaustaviti.” Čovek koji je ličio na građevinca i dvojica tinejdžera prišli su Džoniju i Sari. Tinejdžeri su sakupili pola dolara u sitnini. Položili su ih na srednju trećinu. Čovek koji je ličio na građevinca predstavio se kao

Stiv Bernhard. Stavio je dolar na kvadratić s oznakom PAR. „Šta je s tobom, prijatelju?”, poslužilac je pitao Džonija. „Ostavljaš novac na istom mestu?” „Tako je”, reče Džoni. „O, čoveče”, reče jedan tinejdžer. „Zaista izazivaš sudbinu.” „Pretpostavljam da je tako”, reče Džoni. Sara ga je nagradila osmehom. Bernhard je ispitivački odmerio Džonija. Prebacio je dolar u treću trećinu. „Nek ide dođavola”, uzdahnuo je tinejdžer koji je rekao Džoniju da izaziva sudbinu. Prebacio je pedeset svojih i prijateljevih centi u istu trećinu. „Sva jaja su u istoj korpi”, zapevao je poslužilac. „Da li ste sigurni da to želite?” Igrači su ćutke stajali, što se moglo protumačiti kao potvrdan odgovor. Nekoliko vašarskih radnika prišlo je Točku. Jedan je bio s prijateljicom. Oko atrakcije na zamrlom vašarištu okupila se prilična gomila ljudi. Poslužilac je snažno zavrteo Točak. Dvanaest pari očiju gledalo je kako kruži. Sara se ponovo zagledala u Džonija. Lice mu je izgledalo čudno na jasnoj, a opet tajnovitoj svetlosti. Pomislila je na masku - Džekila i Hajda, par i nepar. Stomak joj se okrenuo, a kolena klecnula. Točak se usporio. Počeo je da tikataka. Tinejdžeri su urlali. Terali su ga da nastavi da se okreće. „Još malo, lutkice”, molio ga je Stiv Bernhard. „Još samo malo, dušice.” Točak je zašao u treću trećinu. Zaustavio se na broju dvadeset četiri. Gomila je ponovo uskliknula. „Uspeo si, Džoni, uspeo si”, povikala je Sara. Poslužilac je isplatio dobitke s oštrim zviždukom nezadovoljstva. Tinejdžeri su dobili dolar, Bernhard dva, a Džoni deset. Imao je osamnaest dolara na tabli. „Veliki dobitak, veliki dobitak, hej-hej-hej. Hoćeš li da obrneš još jedan krug, prijatelju? Ovaj Točak večeras ti je veoma naklonjen.” Džoni se zagledao u Saru. „Učini kako želiš, Džoni”, rekla je, uprkos nelagodnosti koja ju je naglo spopala. „Hajde, čoveče”, nagovarao ga je tinejdžer s bedžom Džimija Hendriksa. „Volim da gledam kako ovaj tip gubi.” „Važi”, reče Džoni. „Zavrti ga poslednji put.” „Položi pare gde god hoćeš.”

Svi pogledi počivali su na Džoniju, koji je zamišljeno stajao, trljajući čelo. Njegovo obično raspoloženo lice sad je bilo ukočeno, ozbiljno i pribrano. Posmatrao je Točak u svetlosnom kavezu i postojano trljao glatku kožu iznad desnog oka. „Nek ostane na istom mestu”, konačno se oglasio. Gomila je odluku propratila blagim žamorom. „Čoveče, stvarno izazivaš sreću.” „Tip se zalaufao”, sumnjičavo će Bernhard. Pogledao je suprugu, koja je slegnula ramenima, da bi pokazala posvemašnju zbunjenost. „Pratiću te, pa kud puklo da puklo.” Tinejdžer s bedžom pogledao je prijatelja, koji je slegnuo ramenima i klimnuo. „Važi”, rekao je. Okrenuo se poslužiocu. „I mi nastavljamo gde smo stali.” Točak se zavrteo. Sara je čula kako se jedan vašarski radnik kladi na pet dolara da se jezičak neće ponovo zaustaviti na trećoj trećini brojčanika. Stomak joj se ponovo okrenuo, ali se nije zaustavio. Nastavio je da se premeće preko sebe. Shvatila je da joj nije dobro. Oblio ju je hladan znoj. Točak je počeo da usporava na prvoj trećini. Jedan tinejdžer zgroženo je odmahnuo rukama, ali nije odlazio. Prošao je jedanaesticu, dvanaesticu, trinaesticu. Poslužilac je konačno izgledao srećno. Tiktak-tik-tak, četrnaest, petnaest, šesnaest. „Evo ga”, reče Bernhard, s izvesnim strahopoštovanjem. Poslužilac je posmatrao Točak na način koji je govorio da bi ga najradije zaustavio. Jezičak je prošao pored dvadeset, dvadeset jedan, da bi se zaustavio na dvadesetdvojki. Gomila, narasla na gotovo dvadeset ljudi, ispustila je još jedan trijumfalni poklič. Izgledalo je da su se svi na vašaru sjatili oko Točka. Sara je nejasno čula kako se vašarski radnik koji je izgubio opkladu gorko žali na „jebenu sreću”, dok je isplaćivao novac dobitniku. Glava ju je bolela, a noge jedva držale. Nepouzdani mišići su joj drhtali. Zatreptala je. Taj napor bio je nagrađen mučnom vrtoglavicom. Svet se naherio pod nezgodnim uglom, kao da su na balerini. Polako se smirio. Pojela sam pokvarenu viršlu, pomislila je. Eto šta si dobila kad si okušala sreću na vašaru, Saro. „Hej-hej-hej”, oglasio se poslužilac bez mnogo elana i isplatio igrače. Tinejdžeri su dobili dva dolara, Stiv Bernhard četiri, dok je Džoni dobio tri desetice, petaka i novčanicu od jednog dolara. Poslužilac nije bio oduševljen, ali je bio miran. Ako visoki mršavko u

društvu zgodne plavuše još jednom okuša sreću, gotovo sigurno će povratiti sve što je isplatio. Novac nije pripadao mršavku, dok ga ne skloni s table. A ako ode? Pa, danas je ubrao hiljadarku. Može da podnese neznatni gubitak. Da i ne govorimo da će se proneti glas da je Točak Sola Dramora opelješen. Sutra ga čeka rekordna zarada. Ovo će biti dobra reklama. „Spustite pare gde hoćete”, zapevao je. Nekolicina kibicera prišla je tabli. Ulagali su novčiće od deset i dvadeset pet centi. Poslužilac nije skidao pogled s mršavka s velikim dobitkom. „Šta kažeš, ortak? Da li si raspoložen za posezanje ka zvezdama?” Džoni se obratio Sari. „Šta ti... hej, kako ti je? Avetinjski si bleda!” „Boli me stomak”, rekla je. Jedva je uspela da se osmehne. „Mislim da je viršla kriva. Možemo li da idemo kući?” „Naravno. Nego šta ćemo.” Skupljao je izgužvane novčanice s table, kad mu se pogled zadržao na Točku. Izbledela je brižna zabrinutost koja se ogledala u njima. Ponovo su potamnele. Postale su proračunate i hladne. Gleda ga kao dečačić svoju mravlju koloniju, pomislila je Sara. „Samo trenutak”, rekao je. „Važi”, odvratila je, iako je osećala vrtoglavicu pored bola u stomaku. Iz donjeg stomaka začulo se zloslutno krčanje. Molim ti se, bože, da ne ispustim puvanjak. Pomislila je: Neće se smiriti dok sve ne izgubi. I odmah zatim, s neobičnom sigurnošću: Ali neće izgubiti. „Pa, šta kažeš, prijatelju?” nastavio je poslužilac. „Igraš li ili ne igraš? Unutra si ili napolju?” „Pobednik ili pokojnik”, reče jedan od vašarskih radnika. Iz gomile se čuo nervozni smeh. Sari se zavrtelo u glavi. Džoni je gurnuo novčanice i kovanice u ćošak table. „Šta to radiš”, pitao je poslužilac. Bio je iskreno iznenađen. „Ulažem sve na devetnaesticu”, reče Džoni. Sara je na jedvite jade suspregnula jecaj. Gomila je zažamorila. „Ne preteruj”, šapnu mu je Stiv Bemhard. Džoni nije reagovao na upozorenje. Ravnodušno je zurio u Točak. Boja očiju graničila mu se s ljubičastom. Sara je začula zveckanje. Uplašila se da je posredi zvučna halucinacija. Smirila se, kad je videla da drugi igrači povlače novac s table. Samo je Džoni igrao protiv kuće. Nemoj! Htela je da vikne. Ne tako, ne sam, to nije...

Ujela se za usne. Plašila se da će povratiti, ako otvori usta. U stomaku joj je vladao haos. Džonov dobitak ostao je sam pod svetlošću golih sijalica. Pedeset četiri dolara. Ta suma će se udesetostručiti, ako se jezičak zaustavi na njegovom broju. Poslužilac je ovlažio usne i progovorio: „Gospodine, zakon ove države zabranjuje mi da uzimam opklade na broj veće od dva dolara.” „Vidi boga ti”, zarežao je Bernhard. „Isti zakon ti je zabranjivao da primaš iznose veće od deset dolara na trećinu. Malopre si ga pustio da uloži osamnaest. Šta je bilo, žvaće bulja gaće?” „Ne, nije to, samo...” „Hajde”, nestrpljivo će Džoni. „Odluči se. Mojoj devojci je pozlilo.” Poslužilac je odmerio publiku. Svi su ga mrko gledali. To nije bilo dobro za posao. Ne shvataju da tip baca novac u bunar, a da on želi da ga spreči u tom naumu. Jebiga. Šta god da odluči, neće im se dopasti. Pustiće tipa da isterja svoje i izgubi pare. Posle toga će zatvoriti radnju za večeras. „Pa”, rekao je, „nadam se da niko od vas nije tržišni inspektor...” Okrenuo se Točku. „Vrteće se i vrteti. Niko ne zna gde će se jezičak zaustaviti.” Zavrteo ga je. Brojke su se namah izgubile. Nemoguće dugo nije se čulo ništa izuzev zujanja Točka sreće, lepršanja nekog šatorskog platna na noćnom vetru i bolesnog pulsiranja u Sarinoj glavi. Nemo je molila Džonija da je zagrli. On je samo stajao s rukama na tabli i pogleda uprtog u Točak, koji kao da je nameravao da se doveka okreće. Konačno je dovoljno usporio da pročita brojeve. Videla je devetnaesticu. Cifre jedan i devet, sjajnocrvene na crnoj pozadini. Broj je išao gore-dole, gore-dole. Skladno zujanje izmetnulo se u postojano tika-tika-tika, koje se veoma glasno čulo u tišini. Brojevi su postojano marširali pored jezička. Jedan od vašarskih radnika uzbuđeno je povikao: „Isusa mi, biće tesno!” Džoni je mirno stajao, posmatrajući Točak. Činilo joj se (iako je možda u pitanju bila mučnina, koja joj se valjala utrobom u grčevitim talasima), da su mu oči gotovo crne. Džekil i Hajd, pomislila je. Shvatila je da ga se u tom trenutku plaši, iako nije znala zašto. Tika-tika-tika. Točak je zašao u drugu trećinu, prešao je petnaesticu i šesnaesticu. Savladao je sedamnaesticu i posle izvesnog oklevanja zašao u osamnaesticu. Jezičak se s poslednjim tika! prebacio u polje broj

devetnaest. Gomila je zaustavila dah. Točak se lagano okretao. Jezičak je stigao do čunjića između devetnaestice i dvadesetice. Delić sekunde izgledalo je da čunjić neće zadržati jezičak u polju broj devetnaest, da će ga zamiruća inercija pregurati do dvadesetice. Točak se vratio. Potrošio je svu snagu. Skrasio se. Gomila je načas bila sasvim tiha. Nije načinila nikakav zvuk. Sve dok jedan tinejdžer nije prozborio tihim glasom punim strahopoštovanja: „Hej, čoveče, upravo si zaradio pet stotina četrdeset dolara.” Stiv Bernhard je rekao: „Nikada nisam video ovakav pobednički niz. Nikada.” Gomila je pustila glas. Ljudi su udarali Džonija po leđima, gurkali su ga. Gurali su Saru da bi doprli do njega. Hteli su da ga dodirnu. Osetila je snažnu, sirovu paniku, kad su ih razdvojili. Stomak joj se luđački okretao dok su je gurali tamo-amo. Pred očima su joj se smenjivale nejasne, tamne slike Točka. Džoni se, trenutak kasnije, našao pored nje. Sa slabašnim zadovoljstvom zaključila je da je to bio on, a ne hladna proračunata spodoba slična lutki iz izloga, koja je posmatrala poslednji krug Točka. Izgledao je zbunjeno i zabrinuto. „Dušo, tako mi je žao”, rekao je. Volela ga je zbog tih reči. „Dobro mi je”, odvratila je, iako nije znala da li je to istina. Poslužilac je pročistio grlo. „Točak prestaje s radom”, rekao je. „Točak prestaje s radom.” Gomila je odgovorila bučnim negodovanjem. Poslužilac se obratio Džoniju. „Moraću da vam ispišem ček, mladi gospodine. Ne držim toliko gotovine kod sebe.” „Važi, nema problema”, reče Džoni. „Samo požurite. Dami je pozlilo.” „Naravno, ček.” Prokomentarisao je Stiv Bernhard s dubokim prezirom. „Đače ti ček koji će se pokazati nenaplativim. Biće u Floridi u kojoj će prezimiti, kad ti to ustanoviš.” „Dragi gospodine”, započeo je poslužilac. „Uveravam vas...” „Ma uveravaj svoju mamu, možda će ti ona poverovati”, reče Bernhard. Pružio je ruku preko table i zagrabio ispod pulta. „Hej!” kriknuo je poslužilac. „Ovo je pljačka!” Gomila ni na koji način nije reagovala na njegov vapaj. „Molim vas”, promrmljala je Sara. Vrtelo joj se u glavi. „Ne marim za novac”, najedanput će Džoni. „Pustite nas da prođemo, molim vas. Dama se ne oseća dobro.”

„O, čoveče!”, reče tinejdžer s bedžom Džimija Hendriksa. Oklevajući je koraknuo u stranu, sa svojim prijateljem. „Ne čini to, Džoni”, reče Sara, iako se jedva uzdržavala da ne povrati. „Uzmi svoje pare.” Pet stotina dolara bila je njegova tronedeljna plata. „Isplati ga, prevejani prevarantu!”, zagrmeo je Bernhard. Izvadio je limenu kutiju ispod pulta. Gurnuo ju je u stranu, ne pogledavši u nju i ponovo zagrabio ispod pulta. Ovog puta dokopao se čelične kutije, industrijski zelene boje. S treskom ju je spustio na tablu. „Poješću košulju pred svima, ako ovde nema pet stotina četrdeset dolara.” Spustio je tešku, tvrdu ruku na Džonijevo rame. „Sačekaj još malo, sinko. Ne zvao se ja Stiv Bernhard, ako ne budeš isplaćen.” „Zaista, gospodine. Nemam toliko...” „Platićeš”, rekao je Stiv Bernhard, naginjući se ka njemu, „ili ću ti zatvoriti radnju. Shvati me najozbiljnije.” Poslužilac je s uzdahom gurnuo ruku ispod košulje. Izvukao je ključ na finom lančiću. Gomila je zanemela. Sara više nije mogla da trpi. Stomak joj se snažno i naglo zgrčio. Sve je pošlo nagore, i to brzinom ekspresnog voza. Odmakla se od Džonija i zateturala kroz gomilu. „Dušo, kako ti je?”, pitala je neka žena. Sara je samo odmahnula glavom. „Saro!”, povikao je Džoni. Ne možeš da se sakriješ... od Džekila i Hajda, odnekud se pojavila misao. Činilo joj se da joj fluorescentna maska visi pred očima, u tami vašarske promenade, dok je žurila pored ringišpila. Ramenom je zakačila banderu. Zateturala se i uhvatila za nju. Povratila je. Činilo joj se da riga iz peta, da joj bolesna, klizava pesnica steže stomak. Trudila se da što više toga izbaci iz sebe. Miriše na šećernu vunu, pomislila je i ječući ponovo povratila. A zatim još jednom. Tačke su joj zaigrale pred očima. Pri poslednjem povraćanju iz nje je izašlo samo malo slina. „Jao meni”, slabašno je prozborila. Držala se za banderu da ne bi pala. Džoni ju je dozivao. Nije mogla i nije htela da mu odgovori. Stomak joj se smirio. Na trenutak je htela da se uspravi u tami i da čestita sebi što je živa, što je preživela noć na vašaru. „Saro? Saro?' Pljunula je dva puta, da bi pročistila usta. „Ovamo, Džoni.” Zaobišao je karusel s gipsanim konjima, zamrznutim usred skoka.

Videla je da stiska debeli svežanj novčanica u ruci. „Da li si dobro?” „Nisam, ali mi je bolje. Povratila sam.” „O. O, Isuse. Hajdemo kući.” Nežno ju je uhvatio za ruku. „Dobio si pare.” Spustio je pogled na podeblji svežanj novčanica. Nehajnim pokretom tutnuo ih je u džep pantalona. „Da. Dobio sam deo ili čitavu sumu. Ne znam. Krupajlija ga je izbrojao.” Izvadila je maramicu iz tašne i protrljala usne. Pije mi se voda, pomislila je. Prodala bih dušu za gutljaj vode. „Trebalo bi da budeš oprezniji”, rekla je. „To je veliki novac.” „Lako stečeni novac je baksuzan”, rekao je sumornim tonom. „To je jedna od majčinih poštapalica. Ima ih na milione. Mrzi kockanje.” „Kao svaki tvrdokorni baptista”, reče Sara. Zadrhtala je od glave do pete. „Da li ti je dobro?”, zabrinuto je pitao. „Smrzavam se”, rekla je. „Hoću da odvrneš grejanje do daske, čim sednemo u kola i... o, bože. Ponovo ću povratiti.” Okrenula mu je leđa. Krkljajući se izrigala. Zateturala se. Prihvatio ju je nežno ali odlučno. „Možeš li da odeš do auta?” „Mogu. Dobro mi je.” Glava ju je bolela. Usta su joj se osećala na povraćku. Mišići na leđima i stomaku bili su napeti, bolni i zgrčeni. Polako su odmicali vašarskom promenadom. Prolazili su pored zatvorenih šatri, vukući noge po piljevini. Senka je kliznula iza njih. Džon se oštro osvrnuo iza sebe, možda i zbog velike sume novca u džepu. Ugledao je tinejdžera - petnaestogodišnjaka. Stidljivo se osmehnuo. „Nadam se da se bolje osećate”, rekao je Sari. „Kladim se da je to od viršli. Ima mnogo pokvarenih.” „Ne govori mi o njima, molim te”, reče Sara. „Da li vam treba pomoć da je odvedete do automobila?”, pitao je Džonija. „Ne, hvala. Dobro smo.” „Važi. Moram da požurim.” Nije odmah pošao. Stidljivi osmeh se proširio. „Volim da gledam kako onaj tip gubi.” Otrčao je u tamu. Sarin mali, beli karavan bio je jedini automobil na mračnom parkiralištu. Čučao je ispod oskudne svetiljke, kao tužno, napušteno štene. Džoni je otvorio vrata Sari, koja se smestila na suvozačko

sedište. Kliznuo je iza volana i upalio motor. „Proći će nekoliko minuta dok se auto ne zagreje”, rekao je. „Nije važno. Sad mi je toplo.” Pogledao ju je i video kako se znoji. „Možda ne bi bilo loše da svratimo do ambulante u Bolnici Zapadni Mejn”, rekao je. „Stvar bi mogla biti ozbiljna, ako je salmonela u pitanju.” „Ne. Dobro sam. Želim da što pre stignem kući i da legnem u krevet. Probudiću se sutra ujutru samo da bih onima u školi javila da sam bolesna. Odmah ću nastaviti da spavam.” „Nemoj da se budiš zbog toga. Pozvaću ih umesto tebe.” Pogledala ga je sa zahvalnošću. „Hoćeš li?” „Naravno.” Približavali su se glavnoj saobraćajnici. „Žao mi je što ne mogu da odem kod tebe”, rekla je. „Istinski mi je žao.” „Nisi ti kriva.” „Nego šta sam. Pojela sam pokvarenu viršlu. Baksuzna Sara.” „Volim te, Saro”, rekao je. Omaklo mu se. Više nema nazad. Reći su visile između njih u automobilu. Čekale su da neko nešto preduzme. Učinila je koliko je u tom času mogla. „Hvala ti, Džoni.” Vozili su se u ugodnoj tišini.

DRUGO POGLAVLJE 1 Bližila se ponoć kad je Džoni skrenuo karavanom na prilazni put. Sara je dremala. „Hej”, rekao je i isključio motor. Nežno ju je prodrmao. „Stigli smo.” „Oh... dobro je.” Uspravila se u sedištu i obavila se kaputom. „Kako se osećaš?” „Bolje mi je. Stomak me boli, kao i leđa, ali mi je bolje. Džoni, odvezi se do Klivsa.” „Neću. Bolje da se ne vozim”, rekao je. „Neko će videti da je tvoj auto čitave noći bio na parkingu ispred moje zgrade. Pokrenuće talas ogovaranja. Tako nešto nije nam potrebno.” „Ali htela sam da prenoćim kod tebe...” Osmehnuo se. „To bi bilo vredno rizika, čak i kad bismo morali da pešačimo tri bloka. Sem toga, želeo bih da ti automobil bude na raspolaganju, ako se predomisliš i odeš u bolnicu.” „Neću.” „Možda ćeš. Mogu li da uđem i pozovem taksi?” „Naravno da možeš.” Ušli su. Uključila je svetlo. Istog časa spopao ju je novi nalet drhtavice. „Telefon je u dnevnoj sobi. Leći ću. Pokriću se ćebetom.” Dnevna soba bila je mala i funkcionalna. Ličila bi na vojničku spavaonicu da nije bilo zavesa - u psihodeličnim cvetnim šarama i bojama - i postera na zidu: Dilan u Forest Hilsu, Baez u Karnegi holu, Džeferson Erplejn na Berkliju, Berdsi u Klivlandu. Legla je na kauč i navukla ćebe do brade. Džoni ju je pogledao s istinskom zabrinutošću. Bila je bleda kao kreč, ako se izuzmu tamni podočnjaci. Nije mogla izgledati bolesnije. „Možda bi trebalo da provedem noć ovde”, rekao je. „Za slučaj da se

nešto desi, kao...” „Kao što je sićušna napuklina na vrhu kičme?” To je bila jetka šala. „Pa, znaš. Svašta bi se moglo desiti.” Zloslutno krčanje iz donjih predela nateralo ju je da se odluči. Htela je da posle posete vašaru podeli postelju s Džonom Smitom. Od toga neće biti ništa. To ne znači da neće provesti veče pored njega, povraćajući i trčeći do toaleta, da bi ispraznila bočicu leka za stomak. „Biće mi dobro”, rekla je. „Naletela sam na pokvarenu vašarsku viršlu, to je sve. Izbegao si je za dlaku. Pozovi me sutra, na školskom odmoru.” „Da li si sigurna?” „Sigurna sam.” „Važi, curo.” Mašio se telefona i pozvao taksi. Zažmurila je, uljuljkana zvukom njegovog glasa. Kod njega je najviše volela to što se uvek trudio da uradi pravu stvar, najbolju stvar, bez trunke sebičnosti. To je bilo dobro. Bila je previše umorna i slaba za sitne igre. „Dogovoreno je”, rekao je, kad je prekinuo vezu. „Kola će stići za pet minuta.” „Dobićeš popust”, rekla je, s osmehom. „Taksista će dobiti mastan bakšiš”, odvratio je. Prišao je kauču i seo kraj nje. Uhvatio ju je za ruku. „Džoni, kako si to učinio?” „Hmmm?” „Točak. Kako si to učinio?” „Imao sam sreće, to je sve”, rekao je. Izgledao je malčice napeto. „Svakog može da posluži sreća na hipodromima, u kazinima.” „Nije tako”, rekla je. „Šta?” „Mislim da niko nema toliko sreće. Bilo je jezivo. U jednom trenutku sam se... malčice uplašila.” „Da li si?” „Jesam.” Uzdahnuo je. „Ponekad mi se jave predosećanja, to je sve. To mi se dešava otkad znam za sebe, od najranijeg detinjstva. I uvek sam bio dobar u nalaženju izgubljenih stvari. Jednom sam pomogao Lizi Šuman u školi. Znaš li na koju devojčicu mislim?” „Mala, tužna, povučena Liza?” Osmehnula se. „Znam je. Rasejano je zurila u daljinu na mojim časovima poslovnog engleskog.” „Izgubila je srednjoškolski prsten”, reče Džoni. „Video sam je svu

uplakanu. Pitao sam je da li je proverila zadnji deo police u ormariću. Nagađao sam. Bio je tamo.” „Da li to stalno radiš?” Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Veoma retko.” Osmeh mu se malčice pokolebao. „Osećaj je večeras bio snažan. Imao sam taj Točak...” Namrštio se i zagledao u stisnute pesnice. „Imao sam ga. I pokrenuo je najneobičnije bogom proklete asocijacije u meni.” „Na primer?” „Miris guma”, polako je rekao. „Izgorelih guma. I hladnoću. Led. Crni led. Te stvari pojavile su mi se u podsvesti. Bog te pita zašto. I gadno osećanje, slično zebnji.” Ćutke se zagledala u njega. Lice mu se polako razvedrilo. „Sad je prošlo, ma o čemu da se radilo. Verovatno nije bilo ništa.” „Imao si mnogo sreće i zaradio pet stotina dolara”, rekla je. Džoni se nasmejao i klimnuo. Ućutao se. Zadremala je. Bilo joj je drago što je tu. Probudila se kad se svetlost farova prosula po zidu. To je bio njegov taksi. „Zvaću te”, rekao je. Nežno je poljubio u obraz. „Sigurna si da ne želiš da ostanem?” Odmahnula je glavom, iako je baš to želela. „Pozovi me”, rekla je. „Pozvaću te posle trećeg časa”, obećao je. Prišao je vratima. „Džoni?” Okrenuo se. „Volim te, Džoni”, rekla je. Lice mu je zablistalo kao lampa. Poslao joj je poljubac. „Razgovaraćemo, kad se oporaviš.” Klimnula je. Prošle su četiri i po godine pre nego što je ponovo razgovarala s Džonijem Smitom. 2 „Da li će vam smetati ako sednem napred?”, Džoni je pitao taksistu. „Jok. Samo nemojte da udarite kolenom u taksimetar. Izuzetno je osetljiv.” Džoni je s naporom gurnuo duge noge ispod taksimetra i zatvorio vrata. Sredovečni taksista ćelave glave, sa škembetom, spustio je

zastavicu na taksimetru. Taksi se zakotrljao Ulicom Flag. „Gde idete?” „Do Klivs Milsa”, reče Džoni. „Glavna ulica. Pokazaću vam gde.” „Moraću da vam naplatim pedeset procenata više”, reče taksista. „To mi se ne dopada, ali moram da se vraćam prazan.” Džoni je stisnuo svežanj novčanica u džepu pantalona. Pokušao je da se seti da li je ikad imao toliko novca kod sebe. Imao je jednom, kad je kupio dve godine stari ševrolet za hiljadu dvesta dolara. Nešto ga je navelo da u banci zatraži gotovinu, samo da bi video kako ta gomila para izgleda. Prizor nije bio preterano lep, ali je izraz na licu trgovca polovnim automobilima, kad mu je istresao hiljadu dve stotine dolara u ruke, bio čudesan. Ova gomila novca nije izazivala nikakvo zadovoljstvo, samo neodređenu nelagodnost. Setio se majčine izreke: Pronađeni novac je baksuzan. „Pristajem na pedeset procenata višu cenu”, rekao je taksisti. „Važno je da smo se razumeli”, nastavio je taksista, očigledno željan razgovora. „Došao sam tako brzo, zato što sam se odazvao na poziv u Riversajdu, ali tamo nije bilo nikog kad sam stigao.” „Tako znači?”, odvratio je Džoni. Nije zvučao preterano zainteresovano. Tamne kuće promicale su kraj njih. Osvojio je pet stotina dolara. Ništa ni izdaleka slično tome nije mu se desilo. Fantomski miris zapaljene gume... delimično proživljavanje nečeg što mu se desilo u ranom detinjstvu... i predosećaj loše sreće koja nailazi da bi uravnotežila dobru. „Tako je bilo. Pijanci su me pozvali. U međuvremenu su se predomislili”, nastavio je taksista. „Prokleti alkoholičari. Mrzim ih. Zvali su me, samo da bi se predomislili i odlučili da popiju još koje piće. Možda su propili pare za taksi, pa nisu smeli da se jave kad sam stigao i povikao: ’Ko je tražio taksi?’” „Tako vam je to”, reče Džoni. Mračna i uljasta reka Penobskot proticala je levo od njih. Sari je zatim pozlilo. Rekla mu je da ga voli, uprkos svemu. To joj se verovatno omaklo u trenutku slabosti, ali, bože! Ako je stvarno tako mislila. Zaljubio se u nju još posle prvog sastanka. To je bila prava sreća ove večeri, a ne pobeda nad Točkom. Njegov um stalno se vraćao na vašarsku atrakciju. Brinuo se zbog nje. U mraku je video kako se okreće. Čuo je sve sporije tika-tika-tika jezička koji udara o čunjiće, zvuk noćne more. Lako stečeni novac je baksuzan. Taksista je skrenuo na Put 6, duboko zaglibljen u monologu.

„Stoga sam mu rekao: ’Duvaj mi znaš već šta.’ Hoću reći, klinac se pravi pametan, zar ne? Ne moram da podnosim takvu gomilu sranja od nikoga, pa ni od mog dečaka. Dvadeset šest godina vozim ovaj taksi. Šest puta sam opljačkan. Imao sam bezbroj lakih sudara, ali nikad neki ozbiljniji. Na tom sam zahvalan Mariji, majci Isusovoj, Svetom Kristoferu i Bogu Ocu Svemogućem. I svake nedelje, ma koliko posla imao, ostavljam pet dolara za njegov koledž. Radim to otkad je kmečao, cuclajući mleko iz flašice. I zašto? Da bi mi jednog lepog dana, kad je došao kući, rekao da je predsednik Sjedinjenih Država prasac. Boga mu poljubim! Klinac verovatno misli da sam i ja svinja, iako zna da bih mu razbio zube, kad bi mi to rekao. Takva ti je današnja mladež. Zbog toga kažem: ’Duvajte mi znate već šta’” „Jašta”, reče Džoni. Prolazili su kroz šumu. Močvara Karson bila je levo od njih. Bili su jedanaestak kilometara od Klivs Milsa. Taksimetar je otkucao još deset centi. Jedan maleni novčić od deset centi, jedna desetina dolara. Hej-hejhej. 7 „Čime se vi bavite, ako smem da pitam?”, reče taksista. „Predajem u školi u Klivsu.” „Zaista? U tom slučaju znate o čemu govorim. Šta kog vraga fali ovoj današnjoj deci?” Pa, jedu pokvarenu viršlu po imenu Vijetnam, koja ih truje. Prodaje ih tip po imenu Lindon Džonson. Zbog toga su otišli kod onog drugog tipa, znaš, i rekli: „Isuse, gospodine. Bolesni smo kao sam pakao.” A taj drugi tip, po imenu Nikson, rekao je: „Znam kako da to sredim. Pojedite još neku viršlu.” Eto šta fali američkoj mladeži. „Ne znam”, reče Džoni. „Planiraš čitavog života i daješ sve od sebe”, reče taksista, sa iskrenom zbunjenošću. Ona neće potrajati, pošto se nalazio u poslednjem minutu svog života. Džoni, koji to nije znao, duboko ga je sažaljevao. Imao je simpatija za njegovu nemogućnost da pojmi savremena dešavanja. Hodi ovamo, dušo, ovde se svašta događa. „Uvek si hteo samo najbolje, a klinac dođe kući s kosom do bulje da bi ti rekao da je predsednik Sjedinjenih Država svinja. Svinja! Sranje, nije mi...” „Pazi!”, vrisnuo je Džoni. Taksista je počeo da se okreće prema njemu. Njegovo zdepasto lice američkog legionara izgledalo je iskreno gnevno i tužno na svetlosti s

upravljačke table i u sjaju farova koji su se približavali iz suprotnog pravca. Trgao se napred, ali prekasno. „Isssus...” Dva automobila jurila su u njihovom pravcu, s obe strane bele linije. Mustang i dodž čardžer protutnjali su naporedo preko brda. Džoni je čuo jecaj friziranih motora. Čardžer se ustremio pravo na njih. Nije ni pokušao da skrene. Taksista se ukočio za volanom. „Isssss...” Džoni je bio jedva svestan mustanga koji je proleteo s leve strane. Taksi i čardžer sudarili su se čeono. Poleteo je napred. Nije bilo bola, iako je jednim delom svesti znao da je butinama udario u taksimetar, dovoljno jako da ga iščupa iz ležišta. Usledio je zvuk slomljenog stakla. Veliki plameni stub podigao se u noć. Udario je glavom o šoferku. Izbio ju je iz ležišta. Stvarnost je klizila u rupu. Daleki i nejaki bol u ramenima, rukama i ostatku tela išao je za glavom kroz izlomljenu šoferku. Leteo je. Leteo je u oktobarsku noć. Nejasne misli proletele su mu kroz glavu: Da li umirem? Da li će me ovo ubiti? Unutrašnji glas mu je odgovarao: Da, to je vrlo verovatno. Leteo je. Oktobarske zvezde jurile su kroz noć. Razorna eksplozija vatrom zahvaćenog benzina. Narandžasti sjaj. Tama. Putovanje kroz prazninu završilo se snažnim treskom i pljuskom. Hladna voda dočekala ga je u močvari Karson, osam metara od mesta na kom su isprepletani čardžer i taksi slali vatreni stub u noćno nebo. Tama. Bledilo. Ostao je samo džinovski crveno-crni točak koji se okretao u praznini kakva možda postoji među zvezdama: okušaj sreću, prvi put je slučajnost, drugi put je sreća, hej-hej-hej. Točak se okretao gore-dole, crven i crn, jezičak je tikatakao prolazeći preko čunjića. Naprezao se da vidi da li će se zaustaviti na duploj nuli, broju kuće, da li će svi izgubiti osim nje. Naprezao se da vidi šta će se dogoditi, ali je točak nestao. Ostala je samo tama i sveprisutna praznina, negacija, ništavilo. Hladni limb. Džoni Smit je dugo, dugo ostao u njemu.

TREĆE POGLAVLJE 1 Tridesetog oktobra 1971. godine, nešto posle dva ujutru, u hodniku u prizemlju kućice na nekih dvesta dvadeset kilometara južno od Klivs Milsa zazvonio je telefon. Herb Smit uspravio se u krevetu, izgubljen u vremenu i prostoru. Prevukao se preko praga sna, ošamućen i dezorijentisan. Čuo je Verin glas pored sebe, prigušen jorganom. „Telefon.” „Aha”, rekao je i ustao iz kreveta. Herb je bio krupan muškarac širokih pleća, u kasnim četrdesetim. Gubio je kosu. Na sebi je imao samo donji deo plave pidžame. Izašao je u hodnik na spratu i uključio svetlo. Telefon je vrištao u prizemlju. Sišao je do onog što je Vera zvala „telefonskom nišom”, opremljene telefonom i neobičnim stočićem koji je pre tri godine dobila skupljajući zelene kupone. Herb je od samog početka odbijao da natiskuje svoje sto dvadeset kilograma teško telo u nišu. Pričao je stojećki. Fioke stočića behu pune Aper rumsa, Rider dajdžesta i Fejt časopisa. Herb je posegnuo za telefonom. Pustio ga je da zvoni. Telefonski poziv usred noći obično je značio jednu od tri stvari: stari prijatelj se načisto naljoskao i odlučio da vas nazove u dva ujutru, uveren da ćete se obradovati njegovom glasu; neko je okrenuo pogrešan broj; neko ima loše vesti. Herb je podigao slušalicu. Nadao se drugoj mogućnosti. „Halo?” Odsečni muški glas rekao je: „Da li je to dom Herberta Smita?” „Jeste?” „S kim razgovaram, molim vas?” „Ja sam Herb Smit. Šta...” „Hoćete li sačekati trenutak?” „Da, ali ko...” Prekasno. Čuo je slabašni udarac, kao da je osoba na drugoj strani