Mrtva zona - Stephen King

„Nisi. Nisam ni hteo da kažem da jesi. Zemljotres nije lovac na publicitet, ali novinari pišu o njemu.” „Šta ako odbijem da razgovaram s njima?” „To ne bi bio pametan izbor”, odvratio je Sem. „Otišli bi neobavljena posla i objavili najluđe glasine. Zatim bi se obrušili na tebe. Gurnuli bi ti mikrofone pod nos kao da si senator ili šef bande, ha?” Džoni je razmišljao. „Da li je Brajt tamo dole?” „Jeste.” „Kako bi bilo da mu kažem da dođe ovamo? Serviraću mu priču na tacni. Nek je prenese ostalima.” „Mogao bi, ali bi to jako rastužilo ostale. Tužni novinari postaće tvoji neprijatelji. Nikson ih je rastužio. Rastrgli su ga na komade.” „Ja nisam Nikson”, reče Džoni. Vajzak se široko osmehnuo. „Hvala bogu”, rekao je. „Šta predlažeš?”, pitao je Džoni. 2 Novinari su ustali i pojurili napred, kad je Džoni stupio u zapadno krilo. Nosio je belu košulju otkopčanog okovratnika i prevelike farmerke. Bio je bled, ali pribran. Na vratu je imao ožiljke od operacije tetiva. Blicevi su sevali po njemu. Trgao se. Pitanja su stizala sa svih strana. „Polako! Polako!”, povikao je Sem Vajzak. „Ovo je pacijent na oporavku! Želi da da kratku izjavu. Odgovoriće na neka od vaših pitanja, ali samo ako se budete ponašali na pristojan način! Odstupite. Dopustite mu da diše!” Dve baterije televizijskog osvetljenja sinule su u predvorju. Odavala su nezemaljski sjaj. Doktori i bolničarke okupili su se na vratima, da bi posmatrali predstavu. Džoni je uzmakao pred reflektorima. Pitao se da li su ovo čuvena svetla pozornice. Imao je utisak da sanja. „Ko ste vi?”, jedan novinar je pitao Vajzaka. „Ja sam Samjuel Vajzak, doktor ovog mladića. Moje ime piše se s dva X.” Svi su se nasmejali. Raspoloženje se malčice popravilo. „Džoni, kako se osećate?”, pitao je Vajzak. Bio je početak večeri. Iznenadni uvid da požar počinje u Ajlininoj kuhinji činio se dalekim i

nevažnim, sećanjem na sećanje. „Dobro mi je”, rekao je. „Šta ste hteli da izjavite?”, oglasio se novinar. „Pa”, reče Džoni, „samo ovo. Ajlin Magauan je moj fizioterapeut. Ona je divna dama. Pomaže mi da povratim snagu. Doživeo sam udes, vidite...” - jedna televizijska kamera usmerila se na njega, zbunivši ga - „... od kog sam prilično oslabio. Mišići su mi propali. Jutros smo bili u sali za fizikalnu terapiju. Završavali smo s vežbama kad mi se javila pomisao da joj kuća gori. Da budem tačniji...” Isuse, zvučiš kao seronja! „Osetio sam da je zaboravila da isključi peć i da će zavese u kuhinji početi da gore. Stoga smo pozvali vatrogasce i to je sve što imam da kažem na tu temu.” Usledila je pauza u kojoj su predstavnici medija probavljali - Osetio sam da se nešto događa, i to je sve što imam da kažem - informaciju, nakon koje je usledio plotun pitanja. Svi su govorili uglas. Reći su se pomešale u besmisleni skup glasova. Džoni se bespomoćno osvrtao oko sebe, izgubljen i ranjiv. „Jedan po jedan!”, prodrao se Vajzak. „Podignite ruke! Da li ste ikad išli u školu?” Ruke poleteše uvis. Džoni je pokazao na Dejvida Brajta. „Da li biste ovo nazvali vidovnjačkim iskustvom, Džoni?” „Nazvao bih ga uvidom”, odvrati je Džoni. „Radio sam trbušnjake. Završio sam, kad me je gospođica Magauan uhvatila za ruku, da bi mi pomogla da ustanem. Jednostavno sam znao.” Pokazao je na nekog drugog. „Mel Alen, portlandski Sandej telegram, gospodine Smite. Da li je to bilo nešto slično slici? Slici u vašoj glavi?” „Ne, nikako”, reče Džoni, iako nije mogao da se seti kako je uistinu bilo. „Da li vam se tako nešto i ranije događalo?” To je bilo pitanje devojke u otmenom kostimu. „Da, nekoliko puta.” „Možete li nam opisati druge incidente?” „Ne mogu, radije ne bih.” Jedan od ljudi s televizije podigao je ruku. Džoni je klimnuo u njegovom pravcu. „Da li se neko od tih iskustava desilo pre vašeg udesa i padanja u komu, gospodine Smite?” Džoni je oklevao s odgovorom. U sobi je vladala mrtva tišina. Televizijsko osvetljenje grejalo mu je

lice, kao sunce u tropima. „Ne”, rekao je. Usledio je novi rafal pitanja. Džoni je bespomoćno posmatrao Vajzaka. „Stanite! Stanite!”, dreknuo je doktor. Obratio se Džoniju, kad se buka malo stišala. „Da li si završio, Džoni?” „Odgovoriću na još dva pitanja”, reče Džoni. „A zatim... stvarno... ovo je bio dug dan za mene... da, gospođo?” Pokazao je na zdepastu ženu koja se probila između dva mlađa novinara. „Gospodine Smite”, rekla je snažnim, muzikalnim glasom, „ko će biti demokratski kandidat u predsedničkoj trci sledeće godine?” „To vam ne mogu reći”, odvratio je Džoni, iskreno iznenađen pitanjem. „Kako bih mogao da vam kažem tako nešto?” Još ruku je poletelo u vazduh. Džoni je pokazao na visokog, staloženog muškarca u tamnom odelu. Koraknuo je napred. U njemu je bilo nekog grča i nervoze. „Gospodine Smite, ja sam Rodžer Doso, iz luistonskog Sana. Voleo bih da znam imate li neku ideju otkud vam ta izuzetna sposobnost... ako je uopšte imate. I zašto je baš vi imate, gospodine Smite?” Džoni je pročistio grlo. „Ako sam dobro razumeo vaše pitanje... vi tražite da opravdam nešto što ne razumem. Ne mogu.” „Ne da opravdate, gospodine Smite. Samo da objasnite.” Misli da ih obmanjujem. Ili da to pokušavam. Vajzak je stao pored Džonija. „Mogao bih pokušati da odgovorim na to pitanje, ili da objasnim zašto na njega neće biti odgovoreno.” „Da li i vi raspolažete vidovnjačkim moćima?”, hladno će Doso. „Naravno, svi neurolozi ih moraju imati, to je uslov za bavljenje ovim poslom”, reče Vajzak. Odgovor je izazvao salvu smeha. Doso je pocrveneo. „Dame i gospodo iz medija, ovaj čovek proveo je četiri i po godine u komi. Mi koji proučavamo ljudski mozak ne znamo zašto je pao u komu, niti zašto se probudio iz nje, iz prostog razloga što ne razumemo istinsku prirodu kome, baš kao ni prirodu sna ili jednostavnog čina poput buđenja. Dame i gospodo, ne razumemo mozak žabe ili mrava. Slobodno citirajte moje reči... jasno vam je da ne znam za strah, ha?” Vajzak je izazvao još jednu salvu smeha. Dopadao im se. Ali, Doso se nije smejao. „Slobodno citirajte kako verujem da ovaj čovek poseduje novu ili veoma staru ljudsku sposobnost. Zašto je poseduje? Ako moje kolege i ja ne razumemo mozak mrava, mogu li vam reći zašto? Ne mogu. Ipak,

u prilici sam da vam skrenem pažnju na neke zanimljive stvari, s klimavom naučnom podlogom. Deo mozga Džona Smita oštećen je bez mogućnosti oporavka. Taj deo je veoma mali, ali možda su svi delovi mozga od vitalnog značaja. On ga naziva mrtvom zonom’. Tamo su očigledno uskladišteni neki memorijski tragovi. Sva ta izbrisana sećanja bila su deo ’skupa’ - ulica, drumova i auto-puteva koji su vodili do odredišta. Bili su podskup sveobuhvatnijeg skupa. Ovaj mali ali trajni gubitak po svoj prilici uključuje jezičke i vizuelne sposobnosti.” „Drugi majušni deo mozga Džona Smita se probudio, da bi uravnotežio ovaj gubitak. Taj deo mozga je u parijetalnom režnju. To je jedna od dubokih brazda ’prednjeg’ ili ’razmišljajućeg’ mozga. Električni odgovori iz tog dela Smitovog mozga značajno su drugačiji od uobičajenih, ha? Evo još jedne činjenice. Parijetalni režanj ima neke veze s čulom dodira - njihova priroda i obim nisu nam u potpunosti poznati - i veoma je blizu dela mozga koji razvrstava i identifikuje raznovrsne oblike i teksture. Zapazio sam da Džonijevim „javljanjima” uvek prethodi neka vrsta dodira.” U predvorju je vladala tišina. Novinari su mahnito zapisivali. Televizijske kamere koje su se usmerile prema Vajzaku sad su nastojale da uhvate i Džonija u kadru. „Imam li pravo, Džoni?”, ponovio je Vajzak. „Pretpostavljam...” Doso se gurao kroz redove kolega. Džoni je pomislio da nastoji da stigne do njih, da bi osporio njihove tvrdnje. Video je da skida nešto što mu je visilo oko vrata. „Predlažem demonstraciju”, rekao je. Držao je medaljon na finom zlatnom lančiću. „Da vidimo šta možete da uradite s ovim.” „Nećemo gledati ništa slično”, reče Vajzak. Bujne, sedinama prošarane obrve su mu se gnevno spojile, dok je streljao novinara pogledom kao Mojsije. „Ovaj čovek nije cirkusant, gospodine!” „Ja bih vam poverovao”, reče Doso. „Ili može ili ne može, zar ne? Ja sam, dok ste vi iznosili pretpostavke, smišljao svoje. Palo mi je na pamet da slični tipovi ne mogu da nastupaju po zahtevu publike, zato što su svi do jednoga verodostojni kao svežanj novčanica od tri dolara.” Džoni je pogledao novinare. Posmatrali su ga s krajnjom radoznalošću, izuzev Brajta, koji je izgledao prilično postiđeno. Najedanput se osetio kao hrišćanin okružen lavovima. Novinari će u oba slučaja biti na dobitku, pomislio je. Dobiće priču za naslovnu

stranu ako uspem da mu nešto kažem. Dobiće drugu vrstu priče, ako ne uspem ili ako odbijem da se okušam. „Pa?”, pitao je Doso. Medaljon se ljuljao napred-nazad ispod njegove pesnice. Džoni je pogledao Vajzaka, koji je nemoćno skrenuo pogled. „Dajte mi ga”, reče Džoni. Doso mu je pružio medaljon. Džoni ga je položio na dlan. To je bila medalja Svetog Kristofera. Pustio je da tanki zlatni lanac padne preko njega kao žuti pokrov i sklopio šaku. Mrtva tišina je ispunila prostoriju. Šačici doktora i bolničarki na vratima pridružilo se pola tuceta kolega. Neki su bili u svakodnevnoj odeći. Krenuli su kući, posle smene. Gomila pacijenata okupila se na kraju hodnika koji je vodio u televizijsku salu na prvom spratu. Ljudi koji su dolazili u večernje posete pristizali su iz glavnog predvorja. U vazduhu se osećala snažna napetost, slična zujanju visokonaponskog kabla. Džoni je mirno stajao bled i mršav u beloj košulji i prevelikim farmerkama. Stiskao je medalju Svetog Kristofera tako čvrsto da su mu se žile na zglobu isticale na jarkom, televizijskom osvetljenju. Pribrani, besprekorni i nadmoćni Doso stajao je ispred njega u tamnom odelu, kao protivnik u nadmetanju. Napeti trenutak rastezao se u beskraj. Nije bilo kašljanja ili šaputanja. „Oh”, tiho će Džoni... a zatim: „Da li je to sve?” Polako je otpustio prste. Zagledao se u novinara. „Pa?”, pitao je ovaj, glasom lišenim autoriteta. Umorni, nervozni mladić koji je s naporom odgovarao na novinarska pitanja je nestao. Na Džonijevim usnama bio je poluosmeh, lišen topline. Njegove plave oči naglo su potamnele i postale hladne i daleke. Vajzak se naježio kad je to video. Kasnije će reći supruzi da je to bilo lice čoveka koji gleda kroz snažni mikroskop na zanimljivu vrstu paramecijuma. „Ovo je medaljon vaše sestre”, rekao je Dosou. „Zvala se En, ali su je svi zvali Teri. Bila je vaša starija sestra. Voleli ste je. Moglo bi se reći da ste obožavali zemlju po kojoj hoda.” Smitov glas se promenio iznenada i na stravičan način. Povisio se. Postao je iskidani i nesigurni glas adolescenta. „Nek te čuva kad prelaziš Ulicu Lizbon na crveno svetlo, Teri, ili kad se parkiraš s jednim od onih tipova. Ne zaboravi, Teri... ne zaboravi...” Zdepastoj ženi koja je pitala Džonija koga će demokrate sledeće godine kandidovati oteo se uplašeni jecaj. Jedan od kamermana

promrmljao je: „Gospode bože!”, promuklim glasom. „Prestani”, prošaptao je Doso. Lice mu je poprimilo bolesno sivu boju. Iskolačio je oči. Pljuvačka mu je zablistala na donjoj usni na oštroj svetlosti reflektora. Posegnuo je ka medaljonu u Džonijevoj ruci. U njegovim pokretima više nije bilo snage ni autoriteta. Medaljon se ljuljao napred-nazad, bacajući hipnotičke svetlosne zrake. „Ne zaboravi me, Teri”, molio je adolescentski glas. „Ostani čista, Teri... molim te, za ljubav božju ostani čista...” „Prestani! Prestani, kopilane!” Džoni je ponovo progovorio vlastitim glasom. „To je bio spid, zar ne? Zatim met. Umrla je od srčanog udara u dvadeset sedmoj. Nosila ga je deset godina, Rodž. Nije zaboravila. Nikad nije zaboravila... nikada... nikada.” Medaljon mu je kliznuo kroz prste i pao na pod, s jedva čujnim zvukom. Džoni se na trenutak zagledao u prazninu. Na licu je imao pribran, hladan i dalek izraz. Doso je posegnuo za medaljonom pod svojim nogama. Ispustio je promukli jecaj, koji se dobro čuo u mrtvoj tišini. Sevnuo je blic. Džonijevo lice se razbistrilo i ponovo zaličilo na sebe. Na njemu se pojavio užas, a odmah zatim i sažaljenje. Nespretno je kleknuo pored Dosoa. „Žao mi je”, rekao je. „Žao mi je, nisam mislio...” „Jeftini, kopilanski prevarante!”, vrisnuo je Doso. „To je laž! Sve je laž! Sve je laž!” Trapavo je udario Džonija otvorenom šakom ispod vrata. Džoni je pao i tresnuo glavom o pod. Video je sve zvezde. Nastao je metež. Bio je delimično svestan da se Doso naslepo probija kroz gomilu ka vratima. Ljudi su se gurali oko Dosoa i Džonija. Video je novinara kroz šumu nogu i cipela. Vajzak mu je prišao. Pomogao mu je da se uspravi u sedeći položaj. „Džone, da li ti je dobro? Da li te je povredio?” „Ne toliko koliko ja njega. Dobro sam.” Podigao se na noge. Oslanjao se na Vajzakove ili nečije druge ruke. Osećao je vrtoglavicu i mučninu, blisku gađenju. Ovo je bila greška, strašna greška. Neko je prodorno vrisnuo. To je bila zdepasta žena koja je postavila pitanje o demokratama. Džoni je video kako se Doso spušta na kolena, držeći se za njen rukav i kako polako pada licem na pločice pored vrata do kojih je pokušavao da stigne. Još je stiskao medaljon Svetog Kristofera u ruci.

„Onesvestio se”, neko je rekao. „Onesvestio se. Nek sam proklet.” „Ja sam kriv”, reče Džoni Semu Vajzaku. Grlo mu se stezalo od stida i suza. „Za sve sam ja kriv.” „Nisi”, reče Sem. „Nisi, Džone.” Ali bio je. Oslobodio se iz Vajzakovog stiska i prišao Dosou. Novinar je dolazio sebi. Smeteno je treptao pogleda uprtog u tavanicu. Dva doktora su mu prišla. „Kako mu je?”, pitao je Džoni. Okrenuo se ka novinarki u otmenom kostimu. Uzmakla je od njega, s grčem straha na licu. Okrenuo se na drugu stranu, ka televizijskom novinaru koji ga je pitao da li je imao neka javljanja pre udesa. Spopala ga je potreba da nekom nešto objasni. „Nisam hteo da ga povredim”, rekao je. „Kunem se bogom da nisam želeo da ga povredim. Nisam znao...” Novinar je uzmakao za korak. „Niste znali”, rekao je. „Naravno da niste. Sam je to tražio. Svi su to videli. Samo... nemojte da me dodirujete, važi?” Džoni ga je zbunjeno posmatrao. Usne su mu drhtale. Bio je u šoku, ali je polako shvatao. O, da. Počinjao je da shvata. Televizijski novinar pokušao je da se osmehne. Na licu mu se pojavilo nešto nalik samrtnom grču. „Ne dodiruj me, Džoni. Molim te.” „Ne ide to tako”, reče Džoni - ili je samo pokušao da kaže. Kasnije nije bio siguran da li je išta rekao. „Ne dodiruj me, Džoni, važi?” Novinar je uzmakao do kamermana koji je pakovao opremu. Džoni ga je nepomično posmatrao. Uzdrhtao je od glave do pete. 3 „Ovo je za tvoje dobro, Džone”, reče Vajzak. Bolničarka je stajala iza njega kao beli duh ili čarobnjakov šegrt. Ruke su joj lebdele iznad stočića na točkovima, narkomanskog raja punog slatkih snova. „Neću”, reče Džoni. Još je drhtao, obliven hladnim znojem. „Neću injekcije. Izbušili ste me injekcijama. „U tom slučaju uzmi pilulu.”

„Neću ni pilule.” „Pomoći će ti da zaspiš.” „Da li će on moći da zaspi? Mislim na onog čoveka, Dosoa?” „Sam je to tražio”, promrmljala je bolničarka. Trgnula se kad se Vajzak okrenuo prema njoj. Doktor se samo lukavo osmehnuo. „Ona ima pravo, ha?” rekao je. „Sam je to tražio. Mislio je da prodaješ muda za bubrege, Džoni. Posle okrepljujućeg sna bićeš u stanju da sve sagledaš iz zdravije perspektive.” „Sam ću zaspati.” „Džoni, molim te.” Bilo je jedanaest i petnaest. Tek što su isključili televizor. Džoni i Sem gledali su prilog s bolničke konferencije za štampu. Bila je druga vest u dnevniku, odmah posle Fordovog veta. Moja priča je bila mnogo zanimljivija, pomislio je Džoni s morbidnom vedrinom. Snimak ćelavog republikanca koji kritikuje državni budžet nije mogao da se takmiči s onim što je kamerman WABI-ja zabeležio početkom večeri. Prilog se završavao Dosoom koji sa sestrinim medaljonom u ruci, posrče i pada po predvorju, hvatajući se za novinarku, kao davljenik za poslovičnu slamku. Vajzak je nakratko izašao, kad je voditelj prešao na priču o policijskom psu i dvesta kilograma marihuane. Vratio se s vešću da je bolnička telefonska centrala, i pre nego što je prilog prestao da se emituje, zagušena pozivima za Džonija. Nekoliko minuta kasnije pojavila se bolničarka s lekom. Džoni je zaključio da Vajzak nije otišao samo da bi proverio dolazeće pozive. Telefon je u tom času zazvonio. Vajzak je tiho opsovao. „Rekao sam im da ne prosleđuju pozive. Ne odgovaraj, Džone, Ja ću...” Džoni je već odgovorio. Klimnuo je, posle izvesnog vremena. „Da, tako je.” Spustio je ruku preko slušalice. „To je moj tata”, rekao je. Oslobodio je slušalicu. „Zdravo, tata. Pretpostavljam da si...” Slabašni osmeh na njegovom licu je venuo, dok je slušao oca. Zamenio ga je grč sve većeg užasa. Usne su mu se micale, ne proizvodeći nikakav zvuk. „Šta je bilo, Džone?”, zabrinuto će Vajzak. „Razumem, tata”, reče Džoni, gotovo šapatom. „Da. Kamberland dženeral. Znam gde je. Odmah iznad Salemova. Važi. U redu. Tata...” Glas mu se slomio. Oči su mu se vlažno zablistale, ali nije zaplakao. „Znam, tata. I ja tebe volim. Žao mi je.” Slušao je.

„Da. Da bilo je”, reče Džoni. „Videćemo se, tata. Da. Doviđenja.” Prekinuo je vezu i pokrio oči rukama. „Džoni?” Sem se nagnuo napred. Uhvatio ga je za ruke. Nežno ih je svukao s lica „Da li je u pitanju tvoja majka?” „Jeste.” „Srčani napad?” „Šlog”, reče Džoni. Sem Vajzak tiho je prosiktao kroza zube. „Gledali su vesti... nisu znali... pojavio sam se... strefio ju je šlog. Hriste. U bolnici je. Ako se nešto desi tati, imaćemo trostruki pogodak.” Vrištavo se nasmejao. Lutao je pogledom između bolničarke i doktora. „Ovo je zaista divan dar”, rekao je. „Svi bi trebalo da ga imaju.” Ponovo se nasmejao. Taj smeh više je ličio na vrisak. „U kakvom je stanju?”, reče Sem. „Nije znao da mi kaže.” Džoni je prebacio noge preko ivice kreveta. Obukao je bolničku halju. Bio je bos. „Šta misliš da radiš?”, oštro će Sem. „Kako ti izgleda?” Džoni je ustao. Na trenutak se činilo da će ga Sem gurnuti natrag u krevet. On je samo gledao kako Džoni hramlje do ormana. „Ne budi smešan. Nisi spreman za to, Džone.” Džoni je, ne mareći za bolničarku - bog sveti zna da su se nagledale njegove gole guzice - stresao halju sa sebe. Debeli, krivi ožiljci isticali su se na zadnjem delu kolena. Širili su se u otekline na listovima. Počeo je da pretura po ormanu. Pronašao je belu košulju i farmerke koje je nosio na konferenciji za štampu. „Džone, zabranjujem ti da to radiš. Kao tvoj doktor i prijatelj, kažem ti da je to ludost.” „Zabranjuj ti šta god hoćeš. Ja odoh”, reče Džoni. Počeo je da se oblači sa zanesenim, dalekim izrazom koji je Sema podsećao na trans. Bolničarka ga je zaprepašćeno posmatrala. „Vreme je da se vratite na šalter”, naložio joj je Sem. Oklevajući je zastala na vratima, pre nego što se udaljila. „Džoni”, reče Sem. Ustao je i prišao pacijentu. Spustio mu je ruku na rame. „To nije tvoje delo.” Džoni je stresao doktorovu ruku sa sebe. „Jeste, i te kako jeste”, rekao je. „Gledala je prilog o meni kad se to desilo.” Zakopčavao je košulju. „Nagovarao si je da uzima lekove, kad je prestala.” Džoni je na trenutak pogledao Vajzaka. Zatim se posvetio

zakopčavanju košulje. „Da se to nije desilo danas, desilo bi se sutra, sledeće nedelje, meseca...” „Ili sledeće godine. Ili za deset godina.” „Ne. Ne bi prošlo deset godina, pa čak ni cela godina. To ti je dobro poznato. Zašto si tako spreman da sebi prikačiš krivicu? Zbog jednog kvarnog novinara? Možda se ovde susrećemo s naopakim samosažaljenjem? S potrebom da veruješ da si proklet?” Džonijevo lice se zgrčilo. „Gledala je mene, kad se to desilo. Zar ne shvataš? Da li si tako jebeno glup da ne shvataš?” „Sam si rekao da je planirala zahtevno putovanje, sve do Kalifornije i natrag, na neki simpozijum. To je bila veoma emocionalna stvar, ako sam te dobro razumeo. Jesam li? Jesam. Ovo bi se gotovo sigurno tamo dogodilo. Slog ne udara kao grom iz vedra neba, Džoni.” Džoni je zakopčao farmerke i seo, kao da ga je čin oblačenja toliko zamorio da više nije mogao da stoji. Noge su mu bile bose. „Da”, rekao je. „Da, možda si u pravu.” „Dozvao si se pameti! Napokon! Hvala gospodu!” „Ipak moram da idem, Seme.” Vajzak je nemoćno podigao ruke. „I šta ćeš da uradiš? Sad je u doktorskim i božjim rukama. Siguran sam da znaš o čemu govorim.” „Potreban sam ocu”, tiho će Džoni. „Mesto mi je pored njega.” „Kako ćeš otići tamo? Uskoro će ponoć.” „Otići ću autobusom. Taksi će me odbaciti do stanice. Grejhaund još staje kod Piterovog Kendilajta, zar ne?” „Ne moraš da ideš”, reče Sem. Džoni je pipajući tražio cipele ispod stolice. Nije ih našao. Sem ih je izvukao ispod kreveta. „Ja ću te odbaciti.” Džoni mu se obratio. „Učinio bi to za mene?” „Odbaciću te, ako pristaneš da uzmeš slabo sredstvo za smirenje.” „Ali tvoja supruga...” Zbunio se kad je shvatio da se njegovo znanje o doktorovom privatnom životu svodi na podatak da njegova majka živi u Kaliforniji. „Razveden sam”, reče doktor. „Lekari imaju najzahtevnije radno vreme... ako nisu pedijatri ili dermatolozi, ha? Moja supruga smatrala je da je krevet poluprazan, umesto polupun. Popunjavala ga je raznovrsnim muškarcima.” „Žao mi je”, postiđeno će Džoni.

„Gubiš previše vremena izvinjavajući se, Džoni.” Semovo lice bilo je ljubazno, ali mu je pogled bio strog. „Obuj cipele.”

DVANAESTO POGLAVLJE 1 Idem iz bolnice u bolnicu, sneno je razmišljao Džoni, jašući na plavoj pilulici koju je uzeo pre izlaska iz Istočnog Mejna i ukrcavanja u Semov el dorado iz 1975. godine. Iz bolnice u bolnicu, od osobe do osobe, od stanice do stanice. Uživao je u putovanju, na luckasti, misteriozni način. Posle pet godina prvi put je izašao iz bolnice. Noćno nebo bilo je bistro. Mlečni put prostirao se po njemu kao rastegnuta svetlosna opruga. Polumesec ih je pratio iznad tamnog stroja drveća, dok su jurili na jug kroz Palmiru, Njuport, Pitsfild, Benton, Klinton. Automobil je preo, u gotovo savršenoj tišini. Kasetaš je nenametljivo isporučivao Hajdna iz četiri zvučnika. Stigao si u jednu bolnicu u vozilu hitne pomoći Klivs Milsa. Putuješ u drugu kadilakom, pomislio je. Neće razmišljati. Zadovoljiće se vožnjom, neosetnim lebdenjem iznad asfalta. Ostaviće problem sa majkom, novostečenim sposobnošću i ljudima željnim prčkanja po njegovoj duši (Sam je to tražio... samo nemoj da me dodiruješ, ha?) u kratkovekom limbu. Vajzak nije progovarao. Povremeno je pevušio uz klasičnu muziku. Posmatrao je zvezde i gotovo prazan auto-put. Prostirao se unedogled ispred njih. Vajzak je uzeo karticu na naplatnoj rampi u Ogasti. Nastavili su put - Gardner, Sabatus, Luiston. Gotovo pet godina, duže nego što neke ubice odrobijaju u ćuzi. Zaspao je. Sanjao je. „Džoni”, govorila mu je mati u snu. „Džoni, potrudi se oko mene, izviđaj me.” Puzala je ka njemu po kaldrmi u prosjačkim krpama. Lice joj je bilo bledo. Nešto krvi joj je curkalo s kolena. Proređena kosa bila je puna belih vaši. Podigla je drhtave ruke ka njemu. „Moć božja deluje

kroz tebe”, rekla je. „To je ogromna odgovornost, Džoni. Ukazano ti je veliko poverenje. Pokaži ga se dostojnim.” Uhvatio ju je za ruke. Stisnuo ih je i rekao: „Duhovi, izađite iz ove žene.” Ustala je. „Izlečena sam!”, kriknula je glasom punim neobičnog i strašnog trijumfa. „Izlečena sam! Sin me je izlečio! Silna su njegova postignuća na zemlji!” Pokušao je da se pobuni, da joj kaže da ne želi silna postignuća, niti da leći ili govori nepoznate jezike, pogađa budućnost ili pronalazi izgubljene stvari. Pokušao je da joj sve to kaže, ali je jezik otkazao poslušnost. Prošla je kraj njega. Koračala je kaldrmisanom ulicom pognuta, servilna i paradoksalno nadmena. Glas joj se orio kao truba: „Spašena sam! Spasitelj! Spašena sam! Spasitelj!” Užasnuo se kad je ugledao hiljade, možda i milione ljudi iza nje. I svi behu obogaljeni, deformisani ili raspamećeni. Video je zdepastu novinarku koja je htela da zna kog će demokrate nominovati za predsednika 1976. godine; seljaka mrtvih očiju u pantalonama na tregere s fotografijom sina, osmehnutog mladića u plavoj vazduhoplovnoj uniformi, koji je proglašen nestalim u akciji iznad Hanoja 1972. godine, hteo je da zna da li je njegov sin živ ili mrtav. Video je mladu ženu nalik Sari, sa suzama na glatkim obrazima. Držala je bebicu s hidrocefaličnom glavom, na kojoj su se plave vene isticale kao kobne rune; starca s artritisom unakaženim prstima. Bilo je i drugih. Red se protezao kilometrima. Strpljivo će čekati. Polako će ga umoriti neizrečenim, neodložnim potrebama. „Spašena!” Majčin glas je dopirao do njega. „Spasitelj! Spašena! Spašena!” Pokušao je da im kaže da ne može da leći niti da spasava. Prvi u redu položio je ruke na njega i počeo da ga drma, pre nego što je stigao da otvori usta i porekne svoje moći. Drmusanje je bilo stvarno. Vajzakova ruka bila je na njegovom ramenu. Jarka narandžasta svetlost ispunila je automobil. Preobrazila je Semovo brižno lice u masku bauka. Mislio je da se noćna mora nastavlja dok nije video da svetlost dopire od lampi na parkiralištu. I one su se promenile, dok je bio u komi. Više nisu bile bele, već blesavo narandžaste. Njihova svetlost lepila se za kožu kao boja. „Gde smo?”, pitao je slabašnim glasom. „U bolnici”, reče Sem. „Kamberland dženeral.” „Oh. Dobro je.”

Uspravio se u sedeći položaj. San je klizao s njega u komadićima. Nepometene krhotine prljale su pod uma. „Da li si spreman da kreneš?” „Jesam”, reče Džoni. Prešli su parkiralište, praćeni tihom letnjom pesmom cvrčaka iz šume. Svici su šarali tamu. Majčina slika bila mu je pred očima. Nije ga sprečavala da upija nenametljivu aromu noći i blagotvorni dodir povetarca na koži. Imao je vremena da uživa u letnjoj noći i osećanju zdravlja koji se budio u njemu. Ta pomisao delovala je skoro opsceno, kad se uzme u obzir razlog njegovog dolaska ovamo - ali samo skoro. Prijatni osećaj nije ga napuštao. 2 Herb im je krenuo u susret, kad ih je opazio u hodniku. Džoni je na osnovu starih pantalona, cipela bez čarapa i gornjeg dela pidžame zaključio da je njegov otac u najvećoj žurbi izašao iz kuće. To mu je govorilo više nego što je hteo da zna. „Sinko”, obratio mu se. Izgledao je nekako sitnije. Pokušao je da kaže još nešto, ali nije mogao. Džoni ga je zagrlio. Herb se zario licem u sinovljevu košulju. „Tata”, rekao je. „U redu je, tata, u redu je.” Otac je prebacio ruku preko Džonijevog ramena i zaplakao. Vajzak se zagledao u slike na zidovima, akvarele lokalnih umetnika. Herb je počeo da se oporavlja. Prešao je šakom preko očiju i rekao: „Pogledaj me samo, Još sam u pidžami. Nisam imao vremena da se obučem pre dolaska kola hitne pomoći. Nisam ni pomislio na to. Sigurno lapim.” „Ne, nikako.” „Pa.” Slegnuo je ramenima. „Dovezao te je tvoj prijatelj doktor? Lepo od vas, doktore Vajzak.” Sem je slegnuo ramenima. „Nije to ništa.” Džoni je s ocem krenuo ka maloj čekaonici. Seli su. „Tata, da li je ona...” „Ona tone”, reče Herb. Izgledao je pribranije. „Svesna je, ali tone.

Pita za tebe, Džoni. Mislim da odbija da umre dok te ne vidi.” „Ja sam kriv”, rekao je Džoni. „Sve ovo je moja j...” Presekao ga je oštar bol u uvu. Zapanjeno se zagledao u oca. Herb mu je iz sve snage zavrnuo uvo. Toliko o promeni uloga, o ocu koji plače na njegovim grudima. Stari potez „zavrćem ti uvo” bio je kazna koju je Herb primenjivao samo posle najvećih grešaka. Nije mu zavrnuo uvo od trinaeste, kad se izmotavao s porodičnim vozilom. Slučajno je stisnuo kvačilo. Stari automobil polako je krenuo nizbrdo i udario u šupu. „Nikad više nemoj to da pominješ”, reče Herb. „Pobogu, tata!” Herb ga je pustio. Sićušni osmeh zalebdeo mu je u ćošku usana. „Zaboravio si na staro zavrtanje ušiju, jelda? Verovatno si mislio da sam i ja zaboravio. Nisi ti te sreće.” Džoni je zbunjeno posmatrao oca. „Prestani da kriviš sebe.” „Ali gledala je te proklete...” „Vesti, tako je. Bila je ushićena, oduševljena... zatim se našla na podu. Otvarala je i zatvarala sirota stara usta kao riba na suvom.” Herb se nagnuo ka sinu. „Doktor nije hteo da mi odmah kaže istinu, ah je zatražio odobrenje za preduzimanje 'herojskih mera. Uskratio sam ga. Počinila je veliki greh, Džoni. Pretpostavila je da je spoznala um božji. Stoga ne želim da slušam kako kriviš sebe za njenu grešku.” Suze su mu blistale u očima. Glas mu je ogrubeo. „Bog zna da sam je čitavog života voleo i da je to u poslednje vreme bilo vrlo teško. Možda je ovako najbolje.” „Mogu li da je vidim?” „Da, na kraju je hodnika, u sobi 35. Očekuju te, baš kao i ona. Još nešto, Džoni. Složi se sa svim što će reći. Ne dopusti da pomisli da je zalud umrla.” „Neću.” Nastavio je, posle kraće pauze. „Hoćeš li da kreneš sa mnom?” „Neću. Možda ću kasnije doći.” Džoni je klimnuo i krenuo niz hodnik. Noćno osvetljenje bilo je veoma oskudno. Kratko uživanje u mekoj, prijatnoj letnjoj večeri bivalo je sve dalje, a noćna mora iz automobila sve bliža. Soba 35. VERA HELEN SMIT, pisalo je na kartici na vratima. Da li je znao da je njeno lično ime Helen? Morao je znati, iako ga se nije sećao. Sećao se drugih stvari: kako mu je jednog divnog letnjeg dana na Old

Orčard Biču, nasmejana i vesela, donela sladoled i kako je igrao remi u šibice s roditeljima. Nije dozvoljavala igranje karata čak ni kribidža, kad je religiozna manija počela da uzima maha. Sećao se kad je plačući dotrčao do nje, kad ga je ujela pčela. Poljubila mu je otok i izvukla žalac pincetom. Zavila je ranu krpom umočenom u sodu bikarbonu. Otvorio je vrata i ušao. Bila je samo neodređeni oblik u krevetu. Tako ja izgledam, pomislio je. Bolničarka joj je merila puls. Okrenula se kad su se vrata otvorila, a slaba svetlost iz hodnika sevnula na njenim naočarima. „Da li ste vi sin gospođe Smit?” „Jesam.” „Džoni?” Obličje na bolničkom krevetu progovorilo je njenim, sivim i šupljim glasom. Zveckao je podsećajući na smrt, kao kamenčići u praznoj tikvi. Nek mu bog oprosti, ali se naježio od njega. Prišao je krevetu. Leva strana lica joj se iskrivila. Nalikovala je grotesknoj masci. Šaka je ličila na kandžu. Šlog, pomislio je. Stari ljudi su ga zvali moždana kap. Da. To je podesniji naziv. Tako izgleda. Kao daju je strefila kap. „Da li si to ti, Džoni?” „Ja sam, mama.” „Džoni? Da li si to ti?” „Jesam, mama.” Prišao joj je bliže. Naterao je sebe da stisne koščatu kandžu. „Hoću mog Džonija”, svađalački je prozborila. Sestra ga je odmerila sažaljivim pogledom. Poželeo je da ga izbriše udarcima. „Hoćete li nas ostaviti nasamo?”, pitao je. „Stvarno ne bih mogla dok...” „Molim vas, ja sam njen sin. Želim da neko vreme budem nasamo s njom”, reče Džoni. „Da li je to moguće?” „Pa...” „Donesi mi sok, tata!”, promuklo je kriknula Vera. „Mislim da ću popiti čitav bokal!” „Hoćete li da izađete odavde?”, prodrao se na bolničarku. Ispunila ga je strašna tuga bez usmerenja, slična vrtlogu koji se gubi u tami. Bolničarka je izašla. „Mama”, rekao je. I seo kraj nje. Neobični osećaj dvostrukog vremena i izmenjenih životnih uloga nije ga napuštao. Koliko puta je ovako sedela na njegovom krevetu, držeći ga za vrelu ruku i razgovarajući s njim? Setio se bezvremenog perioda kad mu se soba

činila tako bliskom - viđena kroz tanku posteljičnu membranu i majčinog lica nagnutog preko njega, koje polako izgovara besmislene zvukove. „Mama”, ponovio je i poljubio kandžu koja je zamenila njenu ruku. „Daj mi te eksere, mogu ja to”, rekla je. Levo oko je bilo zamrznuto u orbiti. Drugo se divlje kolutalo, poput oka konja pogođenog u trbuh. „Hoću Džonija.” „Ovde sam, mama.” „Džoni! Džoni! DŽON-NI!” „Mama”, rekao je. Strahovao je od povratka bolničarke. „Ti...” Ućutala se i malčice okrenula glavu prema njemu. „Sagni se, da mogu da te vidim”, prošaptala je. Poslušao je. „Došao si”, rekla je. „Hvala ti. Hvala ti.” Zdravo oko je zaplakalo. Ono šlogirano, na zamrznutoj strani lica ukočeno je zurilo nagore. „Naravno da sam došao.” „Videla sam te”, prošaptala je. „Videla sam moć koju ti je Bog darovao, Džoni! Zar ti nisam rekla? Zar ti nisam rekla kako će biti?” „Jesi, rekla si.” „On ima posao za tebe”, rekla je. „Ne beži od njega, Džoni. Ne krij se u pećini kao Ilija i ne teraj ga da šalje veliku ribu da te proguta. Ne radi to, Džone.” „Ne, neću.” Držao je za ruku-kandžu. Glava ga je bolela. „Nije grnčar, već grnčarska glina, Džone. Ne zaboravi to.” „Neću.” „Ne zaboravi to!”, ponovila je oštrim glasom. Vraća se u beslovesne predele, pomislio je. Ali nije, bolje reći nije zašla dublje u beslovesne predele, no što je bila otkad je izašao iz kome. „Sledi mirni, tihi glas kad ga budeš čuo”, rekla je. „Da, mama. Slediću ga.” Glava joj se malčice okrenula na jastuku i - da li se osmehivala? „Pretpostavljam da misliš da sam luda.” Iskrivila je glavu još malo, da bi gledala ravno u njega. „Ah to nije važno. Poznaćeš glas kad se bude pojavio. Reći će ti šta da radiš. Rekao je Jeremiji, Danilu, Amosu i Avramu. Javiće ti se. Reći će ti. I, kad se to desi, Džoni... obavi svoju dužnost.” „Važi, mama.” „Kakva moć”, promrmljala je. Glas joj je bio sve prigušeniji i nerazgovetniji. „Kakvu moć ti je Bog podario... znam., oduvek sam

znala...” Ućutala se. Zdravo oko se zatvorilo. Ono drugo tupo je zurilo ispred sebe. Džoni je još pet minuta sedeo ispred nje, zatim je ustao. Hteo je da ode. Dohvatio je kvaku i otvarao vrata kad je ponovo čuo njen suvi, čegrtavi glas. Sledio se kad je čuo neopozivo naređenje. „Obavisvoju dužnost, Džone.” „Hoću, mama.” To je bio poslednji razgovor s njom. Umrla je dvadesetog avgusta, u osam i pet ujutru. Volt i Sara Hejzlet su, nešto severnije odatle, raspravljali o Džoniju. Razgovor je ponekad ličio na svađu. Greg Stilson je, nešto južnije, obrađivao dupeglavca.

TRINAESTO POGLAVLJE 1 „Ne razumeš”, rekao je Greg Stilson s nepokolebljivim, razložnim strepljenjem klincu koji je sedeo u odaji u zadnjem delu policijske stanice u Ridžveju. Klinac bez košulje pio je pepsi iz boce, zavaljen u stolici na sklapanje. Samozadovoljno se osmehivao Gregu Stilsonu u lice. Nije znao da on nije ništa ponavljao više od dva puta. Shvatio je da u prostoriji postoji jedan dupeglavac, ali još nije znao ko je to. To saznanje moralo je da mu se isporuči na kućnu adresu. Na silu, ako to bude neophodno. Napolju je bilo blistavo i toplo, kasno avgustovsko popodne. Ptičice su pevale u krošnjama. Greg je osećao da je nadohvat ostvarenju svoje sudbine. Zbog toga mora biti veoma pažljiv s ovim dupeglavcem. Nema posla s krivonogim, smrdljivim, dugokosim ljubiteljom motora, nego s klincem koji ide na koledž. Kosa mu je bila umereno duga i besprekorno čista. Bio je rođak Džordža Harvija. Džordž nije mnogo mario za njega (probijao se uz borbu preko Nemačke 1945, godine. Imao je samo dve reči za ove dugokose nakaze, i te dve reči nisu bile „srećan rođendan”), ali je bio njegova krv. A Džordžova reč se slušala u gradskom savetu. Vidi šta možeš da uradiš s njim, rekao je Džordž Gregu, kad ga je obavestio da je Vigins uhapsio sestrinog klinca. Pogled mu je govorio: Nemoj da ga povrediš. Iste smo krvi. Klinac je prezirno posmatrao Grega. „Razumem”, rekao je. „Vaš priglupi zamenik uzeo mi je košulju. Hoću da mi je vrati. Bolje vam je da što pre shvatite da će vam Američko udruženje za zaštitu građanskih prava biti za vratom, ako je ne vratite.” Greg je ustao. Prišao je čeličnosivom ormanu za spise preko puta mašine za prodaju pića. Izvadio je svežanj ključeva, izabrao je jedan i otvorio pretinac. Uzeo je crvenu majicu s gomile formulara za udese i saobraćajne kazne. Raširio ju je tako da je natpis mogao da se pročita:

DUŠO, HAJDE DA SE KARAMO. „Nosio si ovo”, reče Greg istim mirnim glasom. „Na ulici.” Klinac se ljuljao na zadnjim nogama stolice. Nategao je još malo pepsija. Mali, samozadovoljni osmeh mu je opstajao na usnama. „Tako je”, rekao je. „Hoću da mi je vratite. Majica je moje vlasništvo.” Grega je malčice zabolela glava. Pametnjaković nije shvatao koliko će biti lako. Prostorija je bila zvučno izolovana. Ponekad je prigušivala krike. Ne - nije shvatao. Nije razumeo. Polako. Ne preteruj. Ne talasaj. Biće lako. Obično je bilo. Ali ponekad bi njegova narav izbila na videlo - njegov temperament oteo bi se kontroli. Greg je zavukao ruku u džep i izvadio upaljač. „Slobodno recite svom gestapovskom šefu i mom fašističkom ujaku da Prvi amandman...” Ućutao se i razrogačio oči. „Šta to... Hej! Hej!” Greg je kresnuo upaljač. Pravio se da ne primećuje klinca. Spolja gledano, izgledao je hladno. Plamen je liznuo uvis. Zapalio je klinčevu majicu. Ispostavilo se da lepo gori. Prednje noge klinčeve stolice spustile su se s treskom. Skočio je prema Gregu s bocom pepsija u ruci. Samozadovoljni cerek je iščezao. Ustupio je mesto šoku, iznenađenju i besu razmaženog derišta kome je predugo titrano i ugađano. Njega niko nije zvao žgoljom, pomislio je Greg Stilson. Glavobolja se pojačala. Moraće da se pazi. „Daj mi to!”, povikao je klinac. Greg je stiskao okovratnik majice s dva prsta, spreman da ga pusti kad postane prevruća. „Daj mi je, čmarino! To je moje! To je...” Greg je položio ruku posred klinčevih golih grudi. Gurnuo ga je svom snagom - što je bilo prilično snažno. Klinac je poleteo preko sobe. Bes se rastopio u krajnjem šoku i - konačno - u onom što je Greg hteo da vidi: strahu. Pustio je majicu na pločice. Podigao je klinčevu bocu pepsija i prosuo preostalu tečnost preko izgorele majice, koja je zlokobno zašištala. Klinac se polako dizao. Prislonio se leđima uza zid. Greg je presreo njegov pogled. Klinčeve oči bile su smeđe i veoma, veoma raširene. „Nas dvojica ćemo se na kraju razumeti”, reče Greg. Zbog bolesne tutnjave u glavi samom sebi zvučao je daleko. „Održaćemo mali seminar na temu ko je čmarina u zadnjoj sobi policijske stanice. Da li si me razumeo? Doći ćemo do nekih zaključaka. Zar klinci iz koledža ne

vole takve stvari? Da donose zaključke?” Klinac je isprekidano dahtao. Ovlažio je usne, kao da želi da progovori, i umesto toga viknuo: „Upomoć? „Da, pomoć ti je potrebna. Slažem se”, reče Greg. „Pomoći ću ti.” „Ti si lud”, reče rođak Džordža Harvija. Zatim je ponovo viknuo, znatno glasnije: „UPOMOĆ!” „To je moguće”, reče Greg. „Naravno da je moguće. Ali prvo ćemo utvrditi ko je ovde čmarina, sinko. Da li me razumeš?” Spustio je pogled na bocu pepsija u ruci. Zamahnuo je i divlje udario bocom o ćošak čeličnog ormana. Razbila se. Klinac je vrisnuo kad je video razbijeno staklo na podu i izlomljeni grlić, koji je Greg uperio prema njemu. Izbledelo, gotovo belo međunožje farmerki naglo je potamnelo. Mladićevo lice poprimilo je boju starog pergamenta. Pribio se uza zid, kad je Greg krenuo ka njemu, kršeći stakliće radničkim čizmama koje je nosio leti i zimi. „Izlazim na ulicu s belom košuljom”, reče Greg. Cerio se, pokazujući bele zube. „Ponekad i s kravatom. Kad ti izlaziš na ulicu, nosiš neku krpu sa skarednim porukama. Pa ko je čmarina, balavče?” Nećak Džordža Harvija nešto je procvileo. Izbuljenim očima motrio je staklene bodlje koje su štrčale s grlića boce u Gregovoj ruci. „Stojim ovde uspravan i suv”, reče Greg, kad mu je prišao bliže, „a tebi pišaćka curi niz obe noge u cipele. Pa, ko je čmarina?” Zamahivao je grlićem boce ka klinčevom nagom, znojavom trbuhu. Nećak Džordža Harvija se rasplakao. Ovakvi klinci raspolućuju zemlju, pomislio je Greg. Zgusnuti bes zujao mu je i ključao u glavi. Ovakve smrdljive, kukavičke, mekušne plačipičke upropašćavaju ovu zemlju. Ah, nemoj da ga povrediš - ne talasaj... „Zvučim kao ljudsko biće”, nastavio je Greg, „a ti zvučiš kao svinja, dečače. Pa, ko je čmarina?” Ponovo je zamahnuo bocom, jedan od oštrih vrhova je bocnuo dečakovu kožu ispod desne bradavice. Pojavila se sićušna kap krvi. Klinac je urliknuo. „Tebi se obraćam”, reče Greg. „Bolje ti je da mi odgovoriš, kao što odgovaraš nekom od tvojih profesora. Ko je čmarina?” Klinac je slinio, ali nije proizveo razgovetan zvuk. „Moraš da odgovoriš ako želiš da položiš ispit”, reče Greg. „Prosuću ti creva po pločicama, dečače.” U tom trenutku to je i nameravao. Nije mogao da gleda kapljicu krvi; poblesaviće ako to bude učinio, bez obzira što ima posla s nećakom Džordža Harvija. „Ko je čmarina?”

„Ja sam”, reče klinac. Počeo je da jeca kao detence koje se plaši babaroge i ala koja vreba iza vrata ormana u gluvo doba noći. Greg se osmehnuo. Glavobolja se raspirivala. „Pa, to je prilično dobro. To je početak. Ali još nije dovoljno dobro. Hoću da te čujem kako govoriš: ’Ja sam prvoklasna čmarina’” „Ja sam prvoklasna čmarina”, jecajući će klinac. Slina mu je visila iz nosa. Obrisao ju je nadlanicom. „Sad hoću da kažeš: 7a sam dupeglavac.’” „Ja... Ja sam dupeglavac.” „Sad reci samo još jednu stvar, pa bismo mogli da završimo priču. Kaži: ’Hvala vam što ste spalili tu prljavu majicu, gradonačelniče Stilsone.’” Klinac je bio raspoložen za saradnju. Video je svetlo na kraju tunela. „Hvala vam što ste spalili tu prljavu majicu.” Greg je brzo prevukao jedan šiljak sleva nadesno preko klinčevog mekog trbuha. Iscrtao je krvavu liniju. Jedva da mu je načeo kožu, ali je klinac zaurlikao kao da ga gone svi đavoli pakla. „Zaboravio si da kažeš gradonačelniče Stilsone””, reče Greg. Glavobolja je nestala, nakon poslednjeg i najjačeg udarca između očiju. Tupo se zagledao u grlić. Jedva se sećao kako se tamo našao. Glupa prokletinja. Zamalo što nije sve upropastio zbog glupavog klinca. „Gradonačelničke Stilsone!” Klinac je vrištao. Njegov užas je bio savršen i potpun. „Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče Stil...” „To je dovoljno”, reče Gre. „... sone! Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče...” Greg ga je snažno ošamario preko usta. Klinac je udario glavom o zid. Ćutke je pao, raširenih i praznih očiju. Greg mu je prišao veoma blizu. Pružio je ruke i uhvatio dečaka za uši. Povukao mu je lice napred dok im se nosevi nisu dodirnuli. Posmatrali su jedan drugog s razdaljine od desetak milimetara. „Znaš, tvoj ujka je moćna ličnost u ovom gradu” tiho je prozborio, držeći klinčeve uši kao drške lonca. Klinčeve oči bile su ogromne, smeđe i vlažne. „I ja sam moćna ličnost - u napredovanju - ali nisam Džordž Harvi. On je ovde rođen, odrastao i tako to. Možda će poželeti da mi stane na put u Ridžveju, ako mu kažeš šta se ovde dogodilo.” Klinčeve usne su se trzale, proizvodeći jedva čujne zvuke. Greg mu je polako protresao glavu napred-nazad. Nosovi im se nisu razdvajali.

„Možda neće... bio je jebeno besan zbog te majice. Ali možda hoće. Krvne veze su jake. Razmisli, sinko. Potražiću te i ubiti, ako kažeš ujki šta se ovde dogodilo i ako me on istera odavde. Da li mi veruješ?” „Da”, prošaptao je klinac. Obrazi su mu se blistali od suza. „‘Da, gospodine gradonačelniče Stilsone.’” „Da, gospodine gradonačelniče Stilsone.” Pustio je dečakove uši. „Da”, rekao je, „ubio bih te, ali bih pre toga svima rekao kako si se upišao u gaće i kako si cmizdrio, dok su ti sline curile iz nosa.” Okrenuo se i žurno udaljio, kao da klinac gadno zaudara. Prišao je ormanu. Uzeo je kutiju hanzaplasta s police. Bacio ju je klincu, koji se uplašeno trgnuo nazad. Ispustio ju je. Žurno ju je podigao s poda, kao da se plašio da će ga Stilson kazniti zbog trapavosti. Greg je pokazao na vrata. „Kupatilo je tamo. Sredi se. Daću ti majicu Ridžvej policijske lige. Hoću da mi je vratiš poštom, čistu, bez krvavih mrlja. Da li si me razumeo?” „Da”, prošaputao je klinac. „GOSPODINE!”, vrisnuo je Stilson. „GOSPODINE! GOSPODINE! GOSPODINE! Možeš li da zapamtiš to?” „Gospodine”, zajecao je klinac. „Da, gospodine, da, gospodine.” „Ne uče vas uzalud redu i pravilima ponašanja”, reče Greg. „Ne čine to uzalud.” Glavobolja je pokušavala da se vrati. Odagnao ju je s nekoliko dubokih udisaja. Stomak mu se uzburkao. „Važi, to je kraj. Hoću da ti dam dobar savet. Nemoj da pogrešiš, kad se ove jeseni vratiš na tvoj prokleti koledž, i da pomisliš da ovo nije bilo ono što jeste. Ne obmanjuj sebe u pogledu Grega Stilsona. Najbolje je da zaboraviš na ovo, klinac. Najbolje za tebe, mene i Džordža. Razmišljanje o ovome i o eventualnoj osveti bila bi najveća greška tvog života. Verovatno i poslednja.” Greg je pre odlaska još jednom prezrivo odmerio klinca koji je stajao razrogačenih očiju, drhtavih usana i s krvavim mrljama na grudima i stomaku. Ličio je na prerano izraslog desetogodišnjaka koji je izbačen iz utakmice razigravanja dečje lige. Opkladio se sa sobom da više nikad neće videti ni čuti klinca. Znao je da će dobiti tu opkladu. Džordž Harvi je kasnije iste nedelje svratio u berbernicu u kojoj se Greg brijao. Zahvalio mu se što je „urazumio” njegovog nećaka. „Umeš s tom decom, Greg”, rekao je. „Ne znam... izgleda da te poštuju.”

Greg je rekao da to nije vredno pomena. 2 Volt i Sara Hejzlet kasno su doručkovali u Bangoru, Mejn, dok je Greg Stilson spaljivao majicu sa skarednom porukom. Volt je čitao novine. Bučno je spustio šolju za kafu i rekao: „Tvoj stari momak izašao je u novinama, Saro.” Sara je hranila Denija. Bila je u bademantilu, raščupane kose i samo četvrtinu otvorenih očiju. Osamdeset procenata njenog uma je spavalo. Sinoć su imali zabavu. Harison Fišer bio je počasni gost. Bio je kongresmen trećeg distrikta u Nju Hempširu otkad su dinosauri skitali Zemljinom površinom. Bio je i siguran kandidat za reizbor iduće godine. Volt i ona očigledno će krenuti u pravcu politike. Politika. Volt je u poslednje vreme često koristio tu reč. Popio je mnogo više od nje. Uprkos tome, izgledao je energičnije u odeći za posao, dok je ona imala osećaj da je do guše zakopana u gomili smrdljivog blata. To nije pošteno. „Plavo!”, napomenuo je Deni i ispljunuo puna usta mešanog voća. „To nije lepo”, rekla mu je Sara, a Voltu, „Da li govoriš o Džoniju Smitu?” „Jednom jedinom.” Ustala je i obišla sto. „Dobro je, zar ne?” „Dobro mu je i razvaljuje, ako je suditi po ovom članku”, suvo će Volt. Nešto joj je govorilo da bi ovo moglo imati neke veze s onim što joj se desilo kad je otišla da vidi Džonija, ali nije očekivala krupan naslov: PACIJENT PROBUĐEN IZ KOME DEMONSTRIRAO VIDOVNJAČKE MOĆI NA DRAMATIČNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU. Članak je potpisao Dejvid Brajt. Na pratećoj fotografiji je bio Džoni, osvetljen nemilosrdnim blicem. Izgledao je mršavo, jadno i izgubljeno. Stajao je iznad poleglog muškarca kog je natpis ispod fotografije identifikovao kao Rodžera Dosoa, novinara luistonskih novina: Novinar se onesvestio posle otkrovenja. Sručila se u stolicu pored Volta. Počela je da čita članak. Deniju se to

nije dopalo. Udarao je po poslužavniku na visokoj stolici. Tražio je jutarnje jaje. „Verujem da si nekom potrebna”, reče Volt. „Hoćeš li ti da ga nahraniš, dušo? Ionako jede bolje kod tebe.” Priča se nastavlja na strani 9, na stupcu broj 3. Raširila je novine i otvorila devetu stranu. „Lepa reč i gvozdena vrata otvara”, pomirljivo će Volt. Skinuo je sako i vezao kecelju. „Evo me, ortak”, rekao je i počeo da hrani sina jajetom. Sara je pročitala članak do kraja. Vratila se na početak. Pogled joj se neprestano vraćao na fotografiju Džonijevog zbunjenog, užasnutog lica. Ljudi okupljeni oko palog Dosoa gledah su ga s izrazom koji se graničio sa strahom. Razumela ih je. Setila se neobičnog, zanesenog izraza koji mu je osvanuo na licu, kad ga je poljubila. Uplašila se, kad joj je rekao gde će naći izgubljenu burmu. Ali, Saro, tise nisi bojala iste stvari, zar ne? „Još samo malo, veliki dečače”, rekao je Vot, s razdaljine od hiljadu kilometara. Podigla je pogled ka njima. Sedeli su jedno pored drugog obasjani prašnjavim sunčevim zrakom. Njena kecelja je lepršala oko Voltovih kolena. Ponovo se uplašila. Videla je kako burma tone na dno toaletne šolje i kako se prevrće. Čula je kako udara o porcelansko dno. Pomislila je na masku za Noć veštica i na klinca koji govori: Volim da gledam kako ovaj tip gubi. Pomislila je na data i neodržana obećanja. Pogled joj se zaustavio na sitnom, izmučenom, izgubljenom, zaprepaštenom licu na novinskoj fotografiji. „... obmana, u svakom slučaju”, reče Volt, kad joj je pružio kecelju. Nagnao je Denija da pojede jaje, do poslednje mrve. Njihov sin i naslednik zadovoljno je cuclao sokić iz bočice. „Ha?” Sara je podigla glavu kad joj je prišao. „Ovo je vrlo dobar trik za čoveka koji duguje najmanje pola miliona dolara na ime troškova bolničkog lečenja.” „O čemu to govoriš? Kako to misliš, trik?” „Naravno da je trik”, rekao je, ne primetivši njen bes. „Za knjigu o saobraćajnom udesu i komi ne bi dobio više od sedam, uvrh glave deset hiljada dolara. Nebo je granica, ako se iz kome probudio s vidovnjačkim moćima.” „To je jedna đavolski ozbiljna optužba!”, reče Sara, napetim gnevnim glasom. Iznenađeno se okrenuo ka njoj. Pogled razumevanja dodatno ju je

razgnevio. Letela bi prvom klasom za Jamajku, da je dobila novčić od deset centi, svaki put kad bi Volt Hejzlet pomislio da ju je razumeo. „Znaš, žao mi je što sam načinjao tu temu”, rekao je. „Džoni ne bi lagao. Pre bi papa... uradio... znaš već šta.” Zamalo što ga nije potegla šoljom kafe kad se grohotom nasmejao. Umesto toga je uplela i čvrsto stisnula prste ispod stola. Deni se zagledao u oca, pre nego što se i sam nasmejao. „Dušo”, reče Volt. „Nemam ništa protiv njega. I nemam ništa protiv onog što čini. U stvari, poštujem ga zbog toga. Ako je onaj stari nitkov Fišer mogao da od propalog advokata dogura do milionera za petnaest godina sedenja u Predstavničkom domu, onda ovaj tip ima savršeno pravo da mazne koliko god može, izigravajući osobu obdarenu vidovnjačkim...” „Džoni ne laže”, ponovila je ravnim glasom. „Ovo je trik za plitkoumne koji čitaju tabloide i kupuju knjige preko Kluba čitalaca”, nastavio je raspoloženim glasom. „Mada, moram da priznam kako bi mi šesto čulo dobro došlo za vreme izbora porote za prokleto suđenje Timonsu.” „Džoni Smit ne laže”, ponovila je. Čula ga je kako govori: Kliznula ti je s prsta. Stavljala si njegov pribor za brijanje u jedan od džepova sa strane, kad ti je kliznula... idi na tavan i pogledaj. Videćeš. Ali nije mogla da to kaže Voltu. Nije ni znao da ga je posetila. U toj poseti nema ničeg lošeg, nervozno je napomenuo njen um. Nema, ali kako bi reagovao kad bi saznao da je bacila burmu u toaletnu šolju i povukla vodu? Možda ne bi razumeo iznenadni strah koji ju je naterao da to čini - isti strah koji je uočila na licima s novinske fotografije i u izvesnom stepenu na Džonijevom. Ne. Volt možda ne bi to razumeo. Naposletku, bacanje burme u toaletnu šolju i povlačenje vode jeste čin opterećen izvesnom vulgarnom simbolikom. „U redu”, govorio je Volt, „Ne laže. Ali ne mogu da verujem...” Sara je tiho nastavila. „Pogledaj ljude iza njega, Volte. Pogledaj njihova lica. Oni veruju.” Volt ih je ovlašno osmotrio. „Naravno, kao što deca veruju mađioničaru dok izvodi trik.” „Misliš da je ovaj tip Doso bio, kako se ono zvaše, ložač? U članku piše da je to bio njegov prvi susret s Džonijem.” „To je jedini način da iluzija izgleda uverljivo, Saro”, strpljivo će Volt. „Mađioničar neće ništa postići ako izvadi zeca iz zečje jazbine. Mora ga izvući iz šešira. Džoni Smit je nešto znao ili je strahovito dobro

nagađao na osnovu Dosovog ponašanja na konferenciji. Ponavljam da ga poštujem zbog toga. Iscediće dosta meda iz te košnice. Ma svaka mu čast ako se opari.” U tom trenutku ga je mrzela. Gadila se dobrog čoveka za kog se udala. Na poleđini njegove dobrote, pouzdanosti, i blagog smisla za humor nije bilo ničeg strašnijeg od očigledno duboko ukorerijenog uverenja, da svi žele prvo mesto i da se svi trude da ga dosegnu nadahnuti vlastitom ambicijom. Jutros je Harisona nazvao debelim starim nitkovom, iako je sinoć umirao od smeha na njegove priče o Gregu Stilsonu, luckastom gradonačelniku neke palanke, dovoljno blesavom da otpočne trku za mesto u Predstavničkom domu kao nezavisni kandidat. Ne, u svetu Volta Hejzleta niko nije posedovao vidovnjačke moći. Nije bilo heroja, a najmoćnija doktrina bila je moramo da promenimo sistem iznutra. Bio je dobar i pouzdan čovek. Voleo je nju i Denija. Njena duša vapila je za Džonijem i pet zajedničkih godina koje su im ukradene, za zajedničkim životom i za tamnokosim detetom. „Bolje ti je da požuriš, srce”, tiho je dodala. „Goniče tvog tipa Timonsa zbog akcija i vrednosnih papira, ili tako već nečeg.” „Naravno.” Osmehnuo se. Završna reč je održana, porota se povukla na većanje. „Još smo prijatelji?” „Još smo prijatelji.” Ali znao je gde je prsten. Znao je. Poljubio ju je i položio desnu ruku na njen potiljak. Uvek je jeo isti doručak. Uvek ju je ljubio na isti način. Jednog dana otići će za Vašington i niko nema vidovnjačke moći. Otišao je pet minuta kasnije. Izvezao je mali crveni pinto u rikverc na Ulicu Pond. Kratko je zatrubio kao i uvek i dodao gas. Ostala je sama s Denijem, koji je pokušavao da se uguši, migoljeći se ispod poslužavnika na visokoj stolici. „Radiš sve naopako, trapavko”, reče Sara. Prišla mu je i sklonila poslužavnik. „Plavo!”, reče Deni, zgađen njenim postupkom. Njihov mačak Brzi Paradajz ušunjao se u kuhinju uobičajenim sporim, razmetljivim korakom maloletnog delinkventa. Deni ga je ščepao. Zakikotao se, kad je Brzi rezignirano zabacio uši. Raščistila je sto sa slabašnim osmehom. Inercija. Telo u mirovanju teži ostanku u mirovanju, a ona je bila u tom položaju. Voitova mračna strana nije bitna. Imala je svoju. Poslaće Džoniju božićnu čestitku i to je sve. Tako je bolje, sigurnije - zato što telo u kretanju teži nastavku

kretanja. Lepo je živela. Preživela je Dena, preživela je Džonija, koji joj je tako nepošteno oduzet (ali ovaj svet prepun je nepoštenja). Prošla je preko mnogo brzaka da bi stigla do mirnih voda. Neće ih napuštati. Suncem obasjana kuhinja nije loše mesto. Najbolje je da zaboravi vašar, Točak sreće i lice Džonija Smita. Uključila je radio dok je punila sudoperu vodom. Uhvatila je početak vesti. Prva vest naterala ju je da se ukoči sa sveže opranim tanjirom u ruci. Zaprepašćeno je posmatrala malo zadnje dvorište. Džonijeva majka šlogirala se dok je gledala televizijski prilog sa sinovljeve konferencije za štampu. Umrla je jutros, pre manje od sat vremena. Obrisala je ruke, isključila radio i uzela Brzog Paradajza iz Denijevih ruku. Odnela je dečaka u dnevnu sobu. Spustila ga je u ogradu za igru. Deni je izražavao nezadovoljstvo glasnim, gnevnim urlicima. Nije se obazirala na njih. Telefonirala je u Istočni Mejn. Operaterka na centrali joj je, glasom umornim od ponavljanja iste stvari, rekla da je Džon Smit prošle noći, nedugo posle ponoći svojevoljno napustio bolnicu. Prekinula je vezu i sela u stolicu. Deni je nastavio da zapomaže iz ograde za igru. Voda je tekla u sudoperu. Ustala je, posle izvesnog vremena. Otišla je u kuhinju i zavrnula slavinu.

ČETRNAESTO POGLAVLJE 1 Čovek iz Insajd vjua pojavio se šesnaestog oktobra, nedugo pošto se Džon prošetao da uzme poštu. Očeva kuća bila je podignuta daleko od druma. Pošljunčani prilazni put bio je duži od četiristo metara. Pružao se između mladih smreka i borova. Džoni se svakodnevno šetao do poštanskog sandučeta i nazad. Isprva je do verande stizao drhteći od iscrpljenosti. Noge su mu gorele, a šepanje bilo toliko izraženo da se više teturao no što je hodao. Ali sada, mesec i po dana od prve šetnje (kad mu je za pola kilometra trebao čitav sat), ona je postala jedno od najvećih zadovoljstava, nešto čemu se istinski radovao. Nije se radovao pošti, već šetnji. Počeo je da šeće drva za zimu. Herb je planirao da za to iznajmi nekog, pošto je pogodio posao na unutrašnjem uređenju u novim kućama u Libertsvilu. „Znaćeš da ti starost kuca na vrata, Džone”, rekao je sa osmehom, „kad počneš da pogađaš unutrašnje radove, čim se krošnje zarumene.” Džoni se uspeo na verandu i seo na pletenu stolicu pored ljuljaške za troje, s blagim uzdahom olakšanja. Podigao je desno stopalo na ogradu. S bolnom grimasom na licu, rukama je podigao levu nogu. Počeo je da otvara poštu kad se namestio. Pošta se u poslednje vreme proredila. Prvih nedelja u Paunelu dobijao je dvadesetak pisama i osam-devet paketa dnevno. Većina mu je prosleđivana iz Istočnog Mejna. Nekolicina je slana u Paunelsku poštu (dopisnici su pisali ime mesta na inovativne načine, Punats je bio dosad najupečatljiviji). Većina je bila od izgubljenih duša koje su plutale po pučini života u potrazi za odredištem. Neka deca tražila su njegov autogram, žene su htele da spavaju s njim, ostavljene žene i muškarci tražili su savete. Neki su slali amajlije, a neki horoskope. Veliki broj pisama bio je

religiozne prirode. Pisma najčešće napisana krupnim i nervoznim rukopisom dostojnim učenika prvih razreda osnovne podsećala su ga na majku. U tim pismima ubeđivali su ga da je prorok, dužan da izvede zabludeli i razočarani američki narod iz bespuća. Njegova pojava tumačena je kao znak da su poslednja vremena iza ćoška. Do šesnaestog oktobra primio je osam primeraka Pokojne velike planete Zemlje Hala Lindsija - koja bi se sigurno veoma dopala majci. Molili su ga da obznani božansku prirodu Hrista i stavi tačku na nemoral mladeži. Ova pisma imala su protivtežu u po broju manjem, ali po sadržini jednako upečatljivom negativnom kontigentu. Ova pisma stizala su nepotpisana. Jedan od dopisnika proglasio ga je Antihristom, mastiljavom olovkom na komadu papira istrgnutom iz rokovnika. Naložio mu je da počini samoubistvo. Četvorica ili petorica hteli su da znaju kako se oseća čovek koji je ubio vlastitu majku. Veliki broj optuživao ga je za prevaru. Jedan je napisao: „PREKOGNICIJA, TELEPATIJA, SRANJE! NAJEDI MI SE KURCA, PARAPSIHOLOŠKI PREVARANTU!” Nisu se zadovoljavali pisanjem. Slali su mu stvari. To je bio najgori deo. Herb bi svakog dana na povratku s posla svratio do pošte i preuzeo pakete prevelike da stanu u poštansko sanduče. Propratne poruke su u osnovi bile iste: tihi krici. Recite mi, recite mi, recite mi. Ovaj šal pripadao je mom bratu, koji je nestao na pecanju u Alagašiju 1969. godine. Osećam da je još živ. Recite mi gde je. Ovo je identifikaciona narukvica mog sina. Više ne dolazi kući posle škole. Izlazi do sitnih sati. Nasmrt sam zabrinuta. Recite mi šta radi. Žena iz Severne Karoline - bog sveti zna kako je saznala za njega; avgustovska konferencija za štampu nije stigla do nacionalnih medija - poslala je nagoreli komad drveta. U pismu je objasnila da joj je kuća izgorela. Njen suprug i dvoje dece stradali su u vatrenoj stihiji. Vatrogasci iz Šarlota požar su pripisali lošim instalacijama, ali ona nije mogla da prihvati to objašnjenje. Požar je morao biti podmetnut. Htela je da Džoni pomoću nagorelog ostatka kuće kaže ko je to učinio, da bi to čudovište ostatak života trunulo u zatvoru. Džoni nije odgovarao na pisma. Vraćao je sve predmete pošiljaocima (čak i nagoreli komad drveta) o svom trošku, i bez komentara. Dodirnuo je neke od njih. Većina, kao izgoreli komad

drveta koji je poslala tugom obuzeta žena, nije mu ništa rekla. Neki od njih su, nakon što ih je dodirnuo, izazvali navalu uznemirujućih slika, sličnih snovima na javi. Najčešće je nailazio na slabi trag; sliku koja se obrazovala i nestajala za nekoliko sekundi. Za sobom nisu ostavljale nikakve podatke, samo osećanja. Ali jedan predmet... Radilo se o šalu koji je poslala žena sa željom da zna šta se desilo s njenim bratom. To je bio beli, pleteni šal, kakvih je bilo na milione. Stvarnost očeve kuće naglo je nestala, kad ga je uhvatio. Zvuk televizora u susednoj sobi pojačao se i smanjio, dok se nije preobrazio u zujanje insekata i žubor daleke vode. Osetio je miris šume u nozdrvama. Zeleni zraci sunca probijali su se kroz bogate krošnje starih stabala. Poslednja tri sata hodao je po vlažnoj zemlji. Gacao je po njoj kao po močvari. Bio je uplašen, veoma uplašen, ali je nastavljao dalje. Ako se izgubite u severnim prostranstvima i ako se uspaničite, mogu da vam odmah isklešu nadgrobni spomenik. Išao je na jug. Pre dva dana se odvojio od Štiva, Rokija i Logana. Kampovali su pored (ovo nije htelo da dođe, ostalo je u mrtvoj zoni) neke rečice i lovili pastrmke. Sam je kriv: prokleto se napio. Video je ranac naslonjen na ivice stare i mahovinom pokrivene čistine, s belim panjevima sličnih kostima, koji su ponegde virili iz zelenila. Video je svoj ranac, tako je, ali nije mogao da ga dosegne zato što se udaljio od njega da bi pišao i naišao na dosad najgnjecaviji deo, pravi glib. Dopirao mu je do ivice čizama. Pokušao je da se izvuče iz njega i da pronađe suvlje mesto za obavljanje posla, ali nije mogao. Nije mogao da se izvuče zato što to nije bilo blato. To je bilo... nešto drugo. Bespomoćno je stajao. Zalud se osvrtao oko sebe tragajući za nečim što bi mogao da uhvati. Hteo je da se nasmeje idiotskoj odluci da ušeta u živi pesak, dok je tražio mesto za pišanje. Stajao je uveren da je naišao na plitku naslagu živog peska i da će u najgorem slučaju utonuti preko čizama. Imaće o čemu da priča kad se izvuče. Nije se mrdao. Prava panika počela je da ga obuzima tek kad mu se živi pesak popeo preko kolena. Počeo je da se bori. Zaboravio je da onaj ko se zaglavi u živom pesku mora biti vrlo miran. Veoma brzo je propao do pojasa. Živi pesak stigao mu je do grudi. Usisavao ga je poput velikih smeđih usana. Otežavao mu je disanje. Počeo je da vrišti, ali niko nije dolazio, niko izuzev debele smeđe veverice koja je šetala oko mahovinom obrasle čistine. Popela se na njegov ranac. Gledala ga

je sjajnim, crnim očima. Živi pesak popeo mu se do vrata. Teški smeđi miris zavlačio mu se u nos. Vrištao je sve slabije, zbog silnog pritiska na pluća. Ptičice su letele, cvrkutale i kreštale. Zraci sunca boje oksidiranog bakra probijali su se kroz granje. Živi pesak prešao mu je preko brade. Sam je. Umreće sam. Otvorio je usta da poslednji put vrisne. Nije bilo vriska zato što mu je živi pesak nahrupio u usnu šupljinu. Razlio se preko jezika i ušao između zuba. Gutao ga je, ne ispustivši krik... Džoni je došao sebi obliven hladnim znojem. Koža mu se naježila. Dahtao je i soptao sa šalom obmotanim oko ruku. Bacio ga je na pod, na kom je ležao kao bela zmija. Više ga nije dodirivao. Otac ga je stavio u koverat i poslao pošiljaocu. Pošta je, u poslednje vreme, počela da se milosrdno proređuje. Luđaci su pronašli neki drugi predmet javnih i privatnih opsesija. Novinari su prestali da traže intervjue. Zbog promenjenog telefonskog broja koji više nije bio u imeniku, a delimično i zbog zastarelosti priče. Rodžer Doso napisao je dug i gnevan članak u svojim novinama. Učinio je to s položaja budućeg glavnog urednika. Događaj na kraju konferencije za štampu u bolnici proglasio je okrutnom i gnusnom prevarom. Džoni je nesumnjivo proučio prošlost nekolicine novinara za koje je znao da će se pojaviti na konferenciji za štampu. Učinio je to onako, zlu ne trebalo. Da, priznao je, nadimak njegove sestre En bio je Teri. Umrla je prilično mlada i amfetamini su mogli biti uzrok smrti. Svi ti podaci bili su dostupni svima koji su se za njih zanimali. U članku je sve izgledalo logično. Autor je propustio da objasni kako je Džoni, koji nije napuštao bolnicu, došao do „dostupnih podataka”. Većina čitalaca nije uočila taj problem. Džoni nije mario. Taj incident je okončan. Nije nameravao da stvara nove. Kakve vajde bi bilo od pisanja gospođi koja je poslala šal, da bi je obavestio da se njen brat vrišteći udavio u živom pesku, zato što je krenuo u pogrešnom pravcu kad je tražio mesto za pišanje? Da li bi joj to pomoglo da smiri dušu? Danas je dobio samo šest pisama. Račun za struju. Razglednicu od Herbovog rođaka iz Oklahome. Neka žena poslala mu je raspeće sa zlatnim natpisom NAPRAVLJENO U TAJVANU otisnutim na Hristovim stopalima. Dobio je kratku poruku od Sema Vajzaka. Naglo se uspravio i zatreptao zbog malog koverta s adresom pošiljaoca, S. Hejzlet, Ulica Pond 12, Bangor. Sara. Otvorio ga je. Dobio je njeno pisamce s izrazima saučešća dva dana posle

majčinog pogreba. Na poleđini je napisala lepim, sigurnim rukopisom: „Džoni - tako mi je žao što se ovo dogodilo. Čula sam na radiju da je tvoja majka preminula. To što je tvoj bol postao javno dobro verovatno je najnepoštenije od svega. Možda se ne sećaš, ali smo u noći tvog udesa malo popričali o tvojoj majci. Pitala sam te šta bi uradila kad bi doveo posrnulu katolikinju kući. Rekao si da bi mi sa osmehom poželela dobrodošlicu i da bi mi dala nekoliko verskih traktata. Po tvom osmehu videla sam koliko je voliš. Znala sam da se promenila, zahvaljujući pismima tvog oca. Do promena je došlo najviše zato što te je previše volela da bi prihvatila ono što ti se desilo. Pretpostavljam da je njena vera na kraju nagrađena. Molim te, primi moje najiskrenije saučešće. Računaj na tvoju prijateljicu Saru, ako postoji išta što bi mogla da učini, sad ili kasnije.” Na to pisamce je odgovorio. Zahvalio joj je na poruci i na ukazanoj pažnji. Oprezno je sročio odgovor. Plašio se da bi se mogao izdati i reći nešto pogrešno. Bila je udata žena. To nije mogao da kontroliše niti promeni. Ali sećao se razgovora o majci - i mnogo drugih stvari od te noći. Njeno pisamce oživelo je uspomene na to veče. Odgovorio joj je na gorko-slatki način, više gorak nego sladak. Još uvek je voleo Saru Braknel. Morao je da stalno podseća sebe da je nestala i da je zamenila druga, pet godina starija žena, majka jednog dečačića. Izvadio je komad papira iz koverte. Brzo ga je pročitao. Provešće nedelju dana sa sinom u Kenenbanku. Posetiće cimerku s druge godine, curu po imenu Stefani Konstantin. Na koledžu se zvala Stefani Karlslag. Džoni je možda zapamtio. Nije. Bilo kako bilo, Volt je zaglavio tri nedelje u Vašingtonu, zbog poslovnih i političkih obaveza. Bio je u republikanskoj partiji. Sara je mislila da bi jedno popodne mogla da svrati do Paunela da vidi Džonija i Herba. Ako to nije problem. „Možeš me zvati na Stefanin broj, 814-6219, u bilo koje doba između sedamnaestog i dvadeset trećeg oktobra. Ako bi ti moja poseta predstavljala problem, slobodno me pozovi da mi to kažeš, ovde ili u K’banku. Razumeću te. Mnogo ljubavi za obojicu - Sara .” Pogledao je preko dvorišta u šumu, s pismom u ruci. Rumena i zlatna boja preovlađivale su u krošnjama. Činilo mu se da su se prošle nedelje naglo preobrazile. Lišće će uskoro početi da opada. Doći će zima. Mnogo ljubavi za obojicu - Sara. Pažljivo je prešao palcem preko ovih reći. Najbolje bi bilo da je ne zove, da ne piše, da ne čini ništa. Shvatiće poruku. Kakvo dobro je iz toga moglo proizići - kao i kod žene

koja je poslala šal poštom? Zašto šutirati usnulog psa? Sara je mogla bezbrižno da upotrebljava tu frazu o mnogo ljubavi, ali on nije. Još je nije preboleo. Vreme je, što se njega tiče, bilo okrutno svijeno, zaheftano i iskasapljeno. Unutrašnji časovnik poručivao mu je da je pre nepunih šest meseci bila njegova devojka. Prihvatao je komu i gubitak vremena na intelektualnom nivou. Osećanja su pružala tvrdoglav otpor. Već je odgovor na njenu poruku saučešća bio pozamašno iskušenje. Što se pisamca tiče, uvek može da ga zgužva i počne iz početka, ako situacija krene u lošem pravcu, ako počne da prelazi granicu prijateljstva, jedinog odnosa koji mogu da dele. Šta ako uradi ili kaže nešto glupo, ako ga poseti. Bolje je ne zvati je. Bolje je pustiti da sve potone. Ali zvaće je. Zvaće je i pozvati da svrati. Gurnuo je pisamce u koverat, obuzet mislima. Sunce se odbilo o sjajni hrom. Zatreperilo je i bacilo svetlosnu strelu u oči. Ford sedan klizio je po šljunku prilaznog puta. Džoni je žmirnuo i pokušao da vidi da li su u pitanju poznata kola. Posetioci su bili retki. Bilo je dosta pošte, ali su ljudi svraćali samo tri ili četiri puta. Paunel je bio malo mestašce. Teško se pronalazio na mapi. Vajzak ga je na rastanku posavetovao da ljubazno ali odlučno otera posetioca, ako se pokaže da je u pitanju tragač za informacijama. Savet je bio dobar, pomislio je Džoni. „Ne dozvoli da te iko nagna da preuzmeš ulogu vrača konsultanta, Džone. Zaboraviće na tebe, ako ih ne budeš ohrabrivao. Možda će ti se to isprva činiti bezdušnim - većina posetilaca biće izgubljeni ljudi s hrpom problema i najboljim namerama - ali je u pitanju tvoj život, privatnost. Zbog toga moraš biti čvrst.” I bio je. Ford je skrenuo na obilazni put između šupe i gomile drva za ogrev. Džoni je uočio malu nalepnicu kompanije za iznajmljivanje automobila u ćošku šoferke, kad je auto prošao kraj njega. Iz njega je izašao veoma visok čovek u novim farmerkama i crvenoj, kariranoj lovačkoj košulji, koja kao da je tek izvađena iz kutije. Osvrnuo se oko sebe. Izgledao je kao osoba nenaviknuta na selo, koja zna da u Novoj Engleskoj više nema vukova i puma, ali koja želi da se uveri u to. Ukratko, gradska faca. Pogledao je na verandu, ugledao Džonija i podigao ruku u pozdrav. „Dobar dan”, rekao je. Imao je ravan gradski naglasak - bruklinski, pomislio je Džoni - i zvučao kao neko ko govori kroz kutiju za keks. „Zdravo”, reče Džoni, „da li ste se izgubili?” „Nadam se da nisam, momče”, reče stranac, s podnožja stepenica.

„Ti si Džon Smit ili njegov brat blizanac.” Džoni se nasmešio. „Nemam brata, što znači da ste pronašli put do pravih vrata. Kako mogu da vam pomognem?” „Pa, možda ćemo moći da pomognemo jedno drugom.” Nepoznati se uspeo stepenicama na verandu i pružio ruku. Džoni je prihvatio. „Zovem se Ričard Diz. Predstavljam časopis Insajd vju.” Nosio je savremenu frizuru do ušiju. Bio je uglavnom sed. Kosa mu je bila farbano seda, zapazio je Džoni sa izvesnim zanimanjem. Šta da misli o čoveku koji govori kao da priča kroz kutiju za keks i farba kosu da izgleda seda? „Možda ste videli naš časopis.” „O, video sam ga. Prodaju ga u supermarketima. Intervju me ne zanima. Žao mi je što ste zalud potegli toliki put.” Prodavali su ga po bakalnicama. Naslovi samo što nisu hvatali za gušu. BIĆA IZ SVEMIRA UBILA DEČAKA, POTRESENA MAJKA PLAČE. HRANA KOJA TRUJE VAŠU DECU. DVANAEST OSOBA S VIDOVNJAČKIM MOĆIMA PREDVIĐA ZEMLJOTRES U KALIFORNIJI DO 1978. „Pa, nisam došao zbog intervjua”, reče Diz. „Mogu li da sednem?” „Stvarno, ja...” „Gospodine Smite, doleteo sam iz Njujorka. Iz Bostona sam doputovao aviončićem, zbog čega sam se zapitao šta će se desiti mojoj supruzi ako umrem bez testamenta.” „Leteli ste Portland-Bangor ervejsom?”, pitao je Džoni, cereći se. „Upravo tako”, složio se Diz. „Shvatam”, reče Džoni. „Impresioniran sam vašom hrabrošću i posvećenošću poslu. Saslušaću vas, ali samo petnaestak minuta. Trebalo bi da spavam svakog popodneva.” Izrekao je sitnu laž radi plemenitog cilja. „Petnaest minuta biće više nego dovoljno.” Diz se nagnuo napred. „Gospodine Smite, po mojoj proceni, dugujete oko dve stotine hiljade dolara. Procena je odokativna, ali prilično precizna, zar ne?” Džonijev osmeh se stanjio. „Moje imovinsko stanje vas se ne tiče.” „Razume se, razume se. Nisam želeo da vas vređam, gospodine Smite. Insajd vju želi da vam ponudi posao. Prilično unosan posao.” „Ne, uopšte me ne zanima.” „Ako biste mi samo dozvolili da vam objasnim...” „Ne praktikujem vidovnjačke moći. Nisam Džejn Dikson 16, Edgar Kejsi ili Aleks Tenos. 17 S tom pričom je gotovo. Novi javni nastup je poslednje što želim.”

„Hoćete li mi dati nešto vremena?” „Gospodine Diz, očigledno je da ne shvatate šta vam...” „Samo nekoliko trenutaka vašeg vremena?” Diz se neodoljivo osmehnuo. „Kako ste saznali gde sam?” „Imamo saradnika u novinama iz Mejna, u kenebečkom Džurnalu. On nam je rekao da ste se povukli iz javnosti, ali da ste verovatno kod oca.” „Zaista mu dugujem zahvalnost, zar ne?” „Svakako”, nehajno će Diz. „Kladim se da ćete upravo tako misliti kad budete čuli šta vam nudim. Mogu li?” „U redu”, reče Džoni. „Ali neću se predomisliti samo zato što ste ovamo doleteli Panik erlajnsom.” „Pa, vaše je pravo da ovo posmatrate na svoj način. Ovo je slobodna zemlja, zar ne? Bez ikakve sumnje. Insajd vju je specijalizovan za parapsihološki ugao gledanja, gospodine Smite, što vam je verovatno poznato. Naši čitaoci, da budemo savršeno iskreni, ludi su za takvim stvarima. Imamo nedeljni tiraž od tri miliona primeraka. Tri miliona ljudi svake nedelje kupi naš časopis. Šta kažete na to ostvarenje, gospodine Smite? Kako to postižemo? Držimo se optimizma, duhovne...” „Medved-ubica proždrao bebe blizance”, promrmljao je Džoni. Diz je slegnuo ramenima. „Naravno, pa, živimo u odvratnom svetu, zar ne? Ljudi moraju da budu obavešteni i o takvim događajima. Imaju pravo da znaju za njih. Za svaki sumorni članak imamo tri druga sa savetima čitateljstvu kako da bezbolno izgube kilograme, kako da ostvare sreću i sklad u seksu, kako da se približe Bogu...” „Verujete li u Boga, gospodine Diz?” „Ne baš”, reče Diz, s neodoljivim osmehom. „Ali živimo u demokratiji, u najvećoj zemlji na svetu, zar ne? Svako slobodno raspolaže vlastitom dušom. Najvažnije je da naši čitaoci veruju u Boga, u anđele i čuda...” „I u egzorcizme, đavole i crne mise...” „Tako je, tako je, tako je. Shvatili ste. To je duhovno nastrojena publika. Ona veruje i u sve parapsihološke budalaštine. Imamo ugovore s desetak vidovnjaka, uključujući i Ketlin Nolan, najpoznatiju vidovnjakinju u Americi. Želimo da sklopimo ugovor s vama, gospodine Smite.” „Zaista?”

„Naravno da želimo. Šta bi to značilo za vas? Vaša fotografija i kratka kolumna pojavljivale bi se dvadesetak puta godišnje, kad objavljujemo broj posvećen isključivo vidovnjačkim temama. Deset čuvenih vidovnjaka Insajd vjua predvideli su drugi Fordov mandat, takve stvari. Uvek izdajemo novogodišnji broj, i po jedan svakog Četvrtog jula o kursu Amerike za sledeću godinu. To izdanje uvek je bogato informacijama, s mnogo priloga o spoljnjoj politici i ekonomiji, i s gomilom drugih poslastica.” „Mislim da ne razumete”, reče Džoni. Govorio je veoma polako, kao da se obraća detetu. „Imao sam nekoliko prekognitivnih pražnjenja - pretpostavljam da bi se moglo reći da sam ’video budućnost’ - ali nemam nikakvu kontrolu nad tim. Ne bih mogao da dam predviđanje za drugi Fordov mandat - ako ga ikad bude - baš kao što ne bih mogao da pomuzem bika.” Diz se iskreno užasnuo. „Ko kaže da možete? Osoblje časopisa pisaće kolumnu.” „Osoblje?” Džon je zevao u Diza. Konačno je ostao bez teksta. „Naravno”, nestrpljivo će Diz. „Uzmimo za primer Frenka Rosa, jednog od najpopularnijim momaka poslednjih godina, specijalizovanog za prirodne katastrofe. Đavolski je dobar u tome, ali, Isuse Hriste, napustio je školu u prvom srednje. Odslužio je dve ture u vojsci. Čistio je autobuse u Port Autoriti stanici u Njujorku kad smo ga otkrili. Mislite da smo mu dopustili da piše svoju kolumnu? Taj bi pogrešno napisao reč mačka.” „Ali predviđanja...” „Nesputana mašta, samo nesputana mašta. Iznenadili biste se kad biste znali koliko često ti momci i devojke odstrele pravog kapitalca.” „Kapitalca”, zbunjeno je ponovio Džoni. Nije se preterano iznenadio kad je shvatio da počinje da se ljuti. Njegova majka kupovala je Insajd vju otkad je znao za sebe, još kad su objavljivali fotografije krvavih saobraćajnih nesreća, obezglavljivanja i egzekucija nabavljenih na crnoj berzi. Verovala je u svaku reč odštampanu između korica. Verovatno se isto moglo reći i za preostalih 2 999 999 čitalaca. A pored njega sedi ovaj tip s ofarbanom sedom kosom, skupocenim cipelama, košuljom s koje je zaboravio da skine cenu, i govori o kapitalcima. „Sistem besprekorno funkcioniše”, glagoljao je Diz. „Ako se ikad zaglavite, dovoljno je da nas pozovete na naš račun. Predaćemo posao profesionalnom odeljenju i naći neko rešenje. Imamo pravo na objavljivanje antologiziranih kolumni u godišnjoj knjizi, Unutrašnji

pogled 18 na ono što će doći. Savršeno ste slobodni da potpišete bilo kakav ugovor s izdavačima knjiga. Sve što tražimo jeste pravo prečeg otkupa za magazin. Iz iskustva vam mogu reći da retko kad nešto odbijamo. Plaćamo veoma velikodušno. Spremni smo da platimo veću sumu od bilo koje dosadašnje. Moglo bi se reći da će biti dosta moče u vašem krompir-pireu.” Diz se zakikotao. „A kolika bi ta suma bila?”, polako će Džoni. Stiskao je rukohvate stolice za ljuljanje. Vena na desnoj slepoočnici pulsirala mu je ritmički. „Trideset hiljada dolara godišnje, u sledeće dve godine”, reče Diz. „Ta suma može postati predmet pregovora, ako se pokažete popularnim. Znate, svi naši vidovnjaci imaju stručnu oblast. Vi ste, kako razumem, dobri s predmetima.” Dizove oči prevukle su se snenom koprenom. „Vidim redovnu kolumnu. Možda dva puta mesečno - ne želimo da preteramo. ’Džon Smit poziva čitaoce Insajd vjua da mu šalju lične predmete na vidovnjačku ekspertizu...’ Tako nešto. Naznačićemo, naravno, da šalju jeftine stvari, zato što ništa neće biti vraćano. Iznenadićete se. Neki ljudi su ludi ko struja, bog ih blagoslovio. Iznenadićete se kad budete videli šta šalju. Stizaće vam dijamanti, zlatnici, burme... možemo sačiniti ugovor koji precizira da svi vama poslati predmeti postaju vaše lično vlasništvo.” Džoniju se zacrvenelo pred očima. „Ljudi će mi slati stvari. Ja ću ih zadržati. To mi govorite.” „Naravno, ne vidim nikakav problem u tome. Važno je da pravila od samog početka budu jasno postavljena. Tako ćete dobiti još malo moče za vaš krompir-pire.” „Pretpostavimo”, reče Džoni, a trudio se da govori ujednačenim tonom, „pretpostavimo da mi se desi da... kako ste rekli, odstrelim kapitalca... i da vas pozovem i kažem kako će predsednik Ford biti ubijen trideset prvog septembra 1976? Ne zato što sam osetio da će biti već zato što sam se zaglavio?” „Znate, septembar ima samo trideset dana”, reče Des. „Smatrao bih da ste postigli odlučnu tricu u poslednjoj sekundi meča, ako zanemarim taj sitni previd. Vidim da ste talentovani za ovaj posao, Džoni. Imate velike ideje. To je dobro. Iznenadili biste se kad biste znali koliko njih ima male ideje. Pretpostavljam da nemaju hrabrosti za nešto veće. Jedan od naših - Tim Klark iz Ajdaha - pisao mi je pre dve nedelje da mu se javilo da će Erl Bac 19 sledeće godine biti prinuđen da podnese ostavku. Oprostite mi na rečniku, ah kome se jebe za tako nešto? Šta Erl Bac znači američkoj domaćici? Ah ti od samog početka

emituješ dobre vibracije, Džoni. Rođen si za ovaj posao.” „Dobre vibracije”, promrmljao je Džoni. Diz ga je znatiželjno odmerio. „Kako ste? Pomalo ste bledi.” Džoni je pomislio na gospođu koja mu je poslala šal. I ona je verovatno čitala Insajd vju. „Da vidimo o čemu je dosad bilo reći”, rekao je. „Platićete mi trideset hiljada dolara godišnje za moje ime...” „I za vašu fotografiju. Ne zaboravite to.” „I za moju fotografiju za kolumnu koju će pisati unajmljena pera, kao i za broj u kom ću ljudima govoriti ono što žele da znaju o predmetima koje su mi poslali. Povrh toga moći ću da zadržim meni poslate stvari...” „Ako advokati to proguraju...” „... kao moje lično vlasništvo. To je vaša ponuda?” „To je njen kostur, Džoni. Videćete da ove stvari na čudesan način podržavaju jedna drugu. Za šest meseci odomaćićete se u svakom domaćinstvu. Posle toga je nebo granica. Karsonova televizijska emisija. Nastupi. Predavanja. Knjiga, neizostavno. Biraćete izdavača. Ne žale para za vidovnjake. Keti Nolan je počela s ugovorom koji vam nudimo. Danas zarađuje više od dve stotine hiljada godišnje. Osnovala je vlastitu crkvu, pa poresko ne može da štrpne ni cent od njenih prihoda. Naša Keti zna sve trikove.” Diz se nagnuo napred, cereći se. „Kažem vam, Džoni, nebo je granica.” „Kladio bih se da je tako.” „Pa? Šta mislite?” Džoni se nagnuo prema Dižu. Zgrabio je rukav njegove karirane košulje jednom, a okovratnik drugom rukom. „Hej! Šta, dođavola, mislite da radi...” Džoni ga je obema rukama cimnuo prema sebi. Pet meseci svakodnevnog vežbanja osnažili su do zavidne mere mišiće u njegovim rukama. „Pitali ste me za mišljenje”, reče Džoni. Glava je počinjala da ga boli. „Reći ću vam ga. Mislim da ste avetinja, pljačkaš grobova i kradljivac ljudskih snova. Mislim da bi neko trebalo da vas zaposli u kanalizaciji na otpušavanju najtvrdokornijih zagušenja. Mislim da je vaša majka trebalo da umre od raka dan nakon što vas je začela. Nadam se da ćete goreti u paklu, ako takvo mesto postoji.” „Ne možete sa mnom govoriti na taj način!” povikao je Diz. Glas mu se digao do piskavog vriska. „Vi ste jebeno ludi! Zaboravite na sve! Zaboravi na čitavu stvar, glupi kurvin sine! Imao si svoju priliku!

Nemoj da mi dopuziš...” „Da stvar bude gora, zvučite kao neko ko govori kroz kutiju za keks”, reče Džoni kad je ustao. Podigao je Diza sa sobom. Ivice košulje provirile su ispod pojasa novih farmerki, otkrivajući korset. Džoni je dušmanski drmao Diza napred-nazad. Nezvani gost zaboravio je na gnev. Počeo je da se dere. Džoni ga je odvukao do stepeništa. Šutnuo je mrskog uljeza u zadnji deo novih leviski. Diz je savladao stepenice u dva krupna koraka, s otegnutim urlikom na usnama. Svom dužinom prostro se po prašini. Bio je pokriven pomenutom prašinom kad je ustao i kad se okrenuo prema Džoniju. Nova odeća je zbog nje izgledala nekako stvarnije, pomislio je Džoni. Sumnjao je da bi Diz umeo da ceni tako nešto. „Trebalo bi da pozovem policiju”, promuklo je zarežao. „Možda i hoću.” „Radite šta god vam je drago”, reče Džoni. „Ali zakon u ovim krajevima ne gleda blagonaklono na ljude koji nepozvani zabadaju nos u tuđa posla.” Dizovo lice se iskrivilo u ružnu grimasu straha, gneva i šoka. „Neka ti je bog u pomoći ako ti ikad zatrebamo”, rekao je. Džonija je žestoko bolela glava. Uspeo je da progovori ujednačenim tonom. „U pravu ste”, rekao je. „Potpuno se slažem s vama.” „Budi siguran da ćeš zažaliti zbog ovoga. Tri miliona čitalaca. Batina ima dva kraja, momče. Kad završimo s tobom, ljudi u ovoj zemlji neće ti verovati kad predvidiš proleće u aprilu. Neće ti verovati, ako kažeš da će finale bejzbol prvenstva biti u oktobru. Neće ti verovati ako... ako...” Diz je zamuckivao od gneva. „Gubi se odavde, pogani kurcožderu”, reče Džoni. „Pozdravi se s knjigom!”, vrisnuo je Diz, kad se dosetio najgore pretnje koju je mogao smisliti. Sa izobličenim licem i prašnjavom košuljom ličio je na dete koje doživljava kolosalni napad besa. Bruklinski naglasak postao je izraženiji. Produbio se do nivoa patosa. „Smejaće ti se u svakoj izdavačkoj kući u Njujorku! Ni najneprobirljiviji čitaoci neće te pipnuti kad budem završio s tobom! Ima mnogo načina za sređivanje pametnjakovića poput tebe. Znamo ih sve do poslednjeg, ništaku! Mi...” „Vidim da je vreme da odem po sačmaricu i upucam ometača poseda”, napomenuo je Džoni. Diz se brže-bolje povukao do iznajmljenog automobila. Usput je izvikivao pretnje i uvrede. Džoni ga je posmatrao s verande, s

razornom glavoboljom. Visoki uljez seo je u kola, nemilosrdno je nagazio na gas i zaškripao gumama. Digao je oblak prašine u vazduh. Prednjim delom automobila zakačio je panj za sečenje drva ispred šupe. Džoni se slabašno osmehnuo uprkos glavobolji. Lakše će zameniti panj nego što će Diz objasniti veliko udubljenje na prednjem braniku forda ljudima u agenciji za iznajmljivanje automobila. Popodnevno sunce ponovo je zatreperilo na hromu dok je Diz rasturao šljunak na prilaznom putu. Džoni je seo na stolicu za ljuljanje i pokrio čelo šakom. Sačekaće da glavobolja prođe. 2 „Šta ćeš da radiš?”, pitao je bankar. Napolju su vozila promicala tamoovamo po prometnoj glavnoj ulici Ridžveja, Nju Hempšir. Na zidovima drvetom obložene bankarske kancelarije na drugom spratu bile su reprodukcije Frederika Remigtona 20 i fotografije bankara na lokalnim zbivanjima, a na stolu kocka od providne plastike, s fotografijama supruge i sina. „Sledeće godine ću se kandidovati za Predstavnički dom”, ponovio je Greg Stilson, koji je za ovu priliku odenuo kaki pantalone, plavu košulju sa zavrnutim rukavima i crnu kravatu s plavim motivom. Odudarao je od ambijenta. Činilo se da će svakog trenutka đipiti iz stolice i započeti bezumni, rušilački juriš po kancelariji, obarati nameštaj, bacati Remingtonove reprodukcije u skupim okvirima na pod i kidati zavese s karnišni. Bankar, Čarls Čak Džendron, predsednik lokalnog Lajons kluba se nasmejao - istina malčice nesigurno. Stilson je činio ljude nesigurnim. Kao dečak je bio žgolja. Voleo je da priča kako je onda i „jači vetar mogao da ga odnese”, ali su se očevi geni u jednom trenutku probudili. Čovek u Džendronovoj kancelariji ličio je na oca, radnika na bušotini iz Oklahome. Namrštio se kad se Džendron zakikotao. „Hoću reći, i Džordž Harvi će imati šta da kaže na tu temu. Ne samo da je bog i batina u gradskoj politici već je kum republikanske partije za treći distrikt.”

„Džordž neće ni da pisne”, pribrano će Greg. Imao je malčice sedina u kosi, ali je njegovo lice najedanput zaličilo na lice mladića koji je išutirao psa do smrti, u seoskom dvorištu u Ajovi. Zvučao je strpljivo. „Džordž će biti pored linije igrališta, ali na mojoj strani linije, ako razumeš šta hoću da kažem. Neću mu gaziti po prstima, zato što ću biti nezavisni kandidat. Nemam dvadeset godina vremena za ulizivanje i ovladavanje stranačkom politikom.” Čak Džendron je oklevajući prozborio: „Šališ se, zar ne, Greg?” Greg se ponovo namrštio. Ovog puta delovao je preteče. „Čak, nikad se ne šalim. Ljudi... misle da se šalim. Juniori lider i one budale iz Dejli demokrata misle da se šalim. Ali porazgovaraj s Džordžom Harvijem. Pitaj ga da li se šalim, ili radim svoj posao. Mislio sam da me bolje poznaješ. Naposletku, zakopali smo nekoliko leševa. Jesmo li, Čak?” Mrštenje se preobrazilo u pomalo ledeni osmeh. Možda je tako izgledao Džendronu, zato što je dozvolio sebi da bude umešan u nekoliko poduhvata Grega Stilsona. Zaradio je na tim preduzećima, naravno da jeste, to nije bio problem. Ali neki aspekti posla sa Saningdejl ejkersima (i Lord estejtom ako ćemo pošteno) nisu bili - pa, potpuno u zakonskim okvirima. Na primer, korumpirani službenik Agencije za zaštitu čovekove sredine. Bilo je i gorih stvari. Jedan starac na Bak Ridžvej roudu nije hteo da proda imanje. To je postao problem na putu izgradnje Lorel estejtsa. Prvo mu je četrnaest kokošaka crklo od misteriozne boljke. Zatim je izbio požar u starčevom spremištu za krompir. Kad se starac jednog vikenda vratio iz posete sestri u staračkom domu u Kinu, zatekao je psećim izmetom izmazanu dnevnu sobu i trpezariju. Posle trećeg incidenta prodao je imanje. Izgradnja Lorel estejtsa nastavljena je po planu. To možda nije sve. Ona motociklistička vucibatina, Soni Eliman, ponovo se muvao okolo. Bio je dobar drugar s Gregom. Samo je činjenica da je Greg redovno viđan u društvu neobičnih tipova, hipika, otkačenjaka i motociklista sprečavala da postanu predmet gradskih govorkanja. To je bila direktna posledica položaja direktora u Centru za savetovanje o drogama koji je lično osnovao i prilično nesvakidašnjeg programa za mlade prestupnike koji su u sukob sa zakonom došli zbog droga, alkohola i saobraćajnih prekršaja. Grad se koristio njihovim uslugama umesto da ih globi ili zatvara. To je bila Gregova ideja - i to dobra. Bankar je bio prvi koji je to priznao. Ona je bila jedan od razlog zbog kog je Greg izabran za gradonačelnika. Ali ovo - ovo je bila čista ludost.

Greg je rekao još nešto. Džendron nije bio siguran šta. „Šta si rekao?”, prozborio je. „Pitao sam te da li bi hteo da budeš vođa moje kampanje”, ponovio je Greg. „Greg...” Džendron je morao da pročisti grlo i počne iz početka. „Greg, izgleda da ne shvataš. Harison Fišer je predstavnik trećeg distrikta u Vašingtonu. On je ugledni republikanac, i verovatno će živeti večno.” „Niko neće živeti večno”, reče Greg. „Harison je prokleto blizu takvom dostignuću”, reče Džendron. „Pitaj Harvija. Zajedno su išli u školu, daleke 1800. godine.” Greg nije obraćao pažnju na sagovornikov humor. „Nazvaću sebe Veliki Los ili nešto slično... i svi će misliti da se zavitlavam... na kraju će me dobri ljudi trećeg distrikta smejući se lansirati u Vašington.” „Greg, ti si lud.” Gregov osmeh je nestao, kao da ga nikad nije bilo. Nešto zastrašujuće desilo se na njegovom licu. Okamenilo se. Oči su mu se toliko raširile da su beonjače postale veoma vidljive. Ličile su na oči konja koji je namirisao lošu vodu. „Nemoj da govoriš takve stvari, Čak. Nikada.” Bankar se naježio. „Greg, izvinjavam se. Samo sam...” „Ovo ti je poslednji put da si mi rekao tako nešto, izuzev ako ne želiš da te Soni Eliman sačeka jednog popodneva na putu do tvog velikog jebenog imperijala.” Džendronove usne su se micale, ali nikakav zvuk nije izlazio iz njih. Greg se ponovo osmehnuo. Izgledalo je da se sunce iznenada probilo kroz preteče oblake. „Nije važno. Ne bi trebalo da se svađamo, ako ćemo raditi zajedno. „Greg...” „Želim te u mom izbornom timu zato što poznaješ svakog prokletog poslovnog čoveka u ovom delu Nju Hempšira. Imaćemo mnogo zdravih para, kad se kandidatura zakotrlja, ali ćemo morati da uložimo nešto za početak. Vreme je da se malčice unapredim, da zaličim na osobu s državnog, a ne isključivo gradskog nivoa. Mislim da će pedeset hiljada dolara biti dovoljno za đubrenje biračke baze.” Bankar je u četiri poslednja izborna ciklusa radio s Harisonom Fišerom. Bio je toliko zaprepašćen Gregovom političkom naivnošću da isprva nije znao šta da kaže. Konačno je prozborio: „Greg. Biznismeni

ne prilažu novac za kampanje zato što su dobra srca, već zato što će im pobednik nešto dugovati. U neizvesnim kampanjama pomažu sve kandidate koji imaju šansu da pobede, zato što se novac dat gubitniku može odbiti od poreza. Fraza šanse za pobedu najvažniji je deo te priče. Što se Fišera tiče...” „Ućuti”, prekinuo ga je Greg. Izvadio je kovertu iz zadnjeg džepa. „Hoću da ih pogledaš.” Džendron je sumnjičavo posmatrao kovertu, a zatim Grega. Ovaj je ohrabrujuće klimnuo. Bankar ju je otvorio. U drvetom obloženoj kancelariji nakon Džendronovog muklog uzdaha dugo je vladala tišina. Ništa se nije čulo, izazov tihog zujanja digitalnog časovnika na bankarevom stolu i šuštanja šibice, kad je Greg zapalio cigaru. Na zidu kancelarije bile su reprodukcije Frederika Remingtona, a u plastičnoj kocki porodične fotografije. Na stolu su bili snimci bankara s glavom zaronjenom između butina mlade, crnokose žene. Mogla je biti i riđa. To se nije moglo proceniti zato što su kvalitetne fotografije bile crnobele. Crnka nije imala lice bankareve žene. Neki stanovnici Ridžveja prepoznali bi ga kao lice kelnerice u dva grada dalekom svratištu za kamiondžije Bobija Stranga. Fotografije bankara s glavom između nogu kelnerice nisu mogle da mu naškode - njeno lice lepo se videlo, ali ne i njegovo. Na drugima bi ga prepoznala i rođena baba. Na njima su Džendron i kelnerica upražnjavali čitavu lepezu seksualnih užitaka. Možda ne sve položaje Kamasutre, ali nekoliko njih nije našlo mesto na stranicama udžbenika „Seksualni odnosi” za đake ridžvejske srednje škole. Džendron je podigao pogled. Lice mu je požutelo, a ruke zadrhtale. Srce mu je galopiralo u grudima. Plašio se srčanog napada. Greg nije gledao u njega. Zurio je kroz prozor, u bistri plavi odsečak oktobarskog neba između Pete i Desete i ridžvejske prodavnice razglednica i suvenira. „Vetrovi promene su zaduvali”, rekao je. Izgledao je usredsređeno i zaneseno, gotovo mistično. Usmerio je pogled na Džendrona. „Znaš li šta mi je jedan od onih drogoša u centru dao?” Čak Džendron tupo je odmahnuo glavom. Drhtavom rukom masirao je levu stranu grudi - za svaki slučaj. Pogled mu je šarao po fotografijama. Proklete fotografije. Šta če biti ako njegova sekretarica uđe u kancelariju? Prestao je da masira grudi i počeo da ih skuplja. Gurao ih je u kovertu. „Dao mi je crvenu knjižicu predsednika Maoa”, reče Greg. Kikot se

prosuo iz golemih grudi, koje su nekad bile tako mršave, iz dela tela kog se njegov idealizovani otac toliko gadio. „Jedna od izreka u njoj... nisam je naučio napamet, ah otprilike glasi: Čovek koji oseti vetar promene ne bi trebalo da gradi zaklon protiv vetra, več vetrenjaču’ Tako nešto.” Nagnuo se napred. „Harison Fišer nije budući, več bivši. Ford je bivši. Maski je bivši. Hamfri je bivši. Veliki broj političara na lokalnom i državnom nivou u čitavoj državi su izumrli, kao ptica dodo. Naterali su Niksona da podnese ostavku. Godinu dana posle toga oterali su one koji su mu držali stranu na saslušanjima za opoziv, sledeće godine će iz istog razloga oterati Džerija Forda.” Greg Stilson posmatrao je bankara usplamtelim očima. „Hoćeš li da vidiš talas budućnosti? Pogledaj Mejn i onog tipa Longlija. Republikanci su kandidovali Ervina, a demokrate Majkla. Silno su se iznenadili kad su prebrojeni glasovi za guvernera, zato što je narod izabrao službenika osiguranja iz Luistona koji nije pripadao ni jednoj ni drugoj partiji. Sad govore o njemu kao o favoritu iz senke na predsedničkim izborima.” Džendron još nije mogao da progovori. Greg je duboko udahnuo. „Svi će misliti da se šalim. Da li ti je jasno? Mislili su da se Longli šali. Ali ja se ne šalim. Gradim vetrenjače. Ti ćeš me snabdeti građevinskim materijalom.” Ućutao se. Tišina je zavladala kancelarijom. Narušavalo je samo zujanje elektronskog sata. Džendron je konačno prošaptao: „Gde si nabavio ove fotografije? Da li od Elimana?” „Hej! Ne želiš da pričaš o tome. Zaboravi na njih. Zadrži ih.” „A gde su negativi?” „Čak”, iskreno će Greg, „ne razumeš. Nudim ti Vašington. Nebo je granica, momče! Ne tražim da prikupiš mnogo para. Već sam ti rekao da mi je potrebna samo kanta vode da bih pokrenuo pumpu. Novac će bogato priticati kad se kandidatura zakotrlja. Poznaješ tipove koji imaju para. Ručaj s njima u Kazvel hausu. Odigraj partiju pokera s njima. Dao si im komercijalne zajmove s najboljim kamatama bez mnogo pitanja. Znaćeš kako da ih pritisneš.” „Greg, ti ne shvataš, ne...” Greg je ustao. „Onako kako kako sam ja tebe pritisnuo”, rekao je. Bankar je bespomoćno kolutao očima. Greg Stilson pomislio je da liči na ovcu koju vode na klanje.

„Pedeset hiljada dolara”, rekao je. „Pronađi ih.” Izašao je iz kancelarije i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Džendron je čuo njegov gromki glas kroz debele zidove. Razgovarao je sa sekretaricom, šezdesetogodišnjim gaborom ravnih grudi. Stilson ju je verovatno nagnao da se zakikoće kao školarka. Bio je klovn. Zabavljački gen i program za borbu protiv maloletničkog kriminala doneo mu je mesto gradonačelnika Ridžveja. Ali ljudi ne šalju budale u Vašington. Pa - skoro nikada. To nije bio njegov problem, već pedeset hiljada dolara priloga za kampanju. Počeo je da obilazi oko problema kao istrenirani beli pacov oko komada sira na tanjiru. To je verovatno izvodljiv poduhvat. Da, mogao bi prikupiti toliki novac - ah da li će to biti kraj? Bela koverta ostala je na stolu. Nasmejana supruga posmatrala ga je sa svog mesta u kocki od tvrde providne plastike. Dohvatio ju je i gurnuo u unutrašnji džep sakoa. U tome je prepoznavao Elimanov rukopis. Nekako je saznao i snimio fotografije. Bio je siguran u to. Stilson mu je rekao šta da radi. A opet, možda nije tolika budala. Njegova procena političke klime 1975-76. godine nije bila potpuno neutemeljena. Gradite vetrenjače umesto zaklona od vetra... nebo je granica. Ali to nije bio njegov problem. Pedeset hiljada dolara bili su njegov problem. Čak Džendron, predsednik Lajonsa i opštepoznati dobar momak (prošle godine vozio se na jednom od onih malih, zanimljivih motocikala na ridžvejskoj paradi povodom Četvrtog jula), izvadio je žutu beležnicu iz najviše fioke pisaćeg stola i počeo da sastavlja spisak imena. Istrenirani beli pacov dao se na posao. Greg Stilson je, na Glavnoj ulici, upravio lice ka snažnom jesenjem suncu. Čestitao je sebi na dobro obavljenom ili dobro započetom poslu.

PETNAESTO POGLAVLJE 1 Džoni je kasnije pretpostavljao da je vodio ljubav sa Sarom - gotovo pet godina posle vašara - ponajviše zbog posete Ričarda Diza, emisara Insajd vjua. Razlog zbog kog je konačno popustio i pozvao Saru da dođe i da ga poseti ipak je bio malo plemenitiji od snažnog poriva da pozove nekog ko mu je drag i ispere grozni ukus u ustima. Tako je govorio samom sebi. Zvao je Kenebank i dobio bivšu cimerku, koja mu je rekla da će se Sara odmah javiti. Telefon je udario o tvrdu površinu. Usledio je trenutak tišine, u kom je razmišljao (ali ne preterano ozbiljno) da prekine vezu i zauvek zatvori to poglavlje svog života. Začuo se Sarin glas. „Džoni? Da li si to ti?” „Glavom i bradom.” „Kako si?” „Fino. A ti?” „Dobro sam”, rekla je. „Drago mi je što si zvao. Ja... nisam se nadala da ćeš mi se javiti.” „Još šmrkaš čisti kokain?” „Ne. Sad sam na heroinu.” „Dečačić je s tobom?” „Nego šta je. Nigde ne idem bez njega.” „Pa, zašto vas dvoje ne biste svratili ovamo, pre nego što se vratite na sever?” „Volela bih, Džoni”, odvratila je srdačnim glasom. „Tata radi u Vestbruku. Ja sam glavni kuvar i perač sudova. Vraća se kući oko pola pet. Jedemo oko pola šest. Dobrodošla si na večeri, ali te upozoravam: sva moja najbolja jela za osnovu imaju instant špagete. Zakikotala se. „Poziv je prihvaćen. Koji dan bi ti najviše

odgovarao?” „Šta kažeš na sutra ili prekosutra?” „Sutra fino zvuči”, rekla je posle kratkog oklevanja. „Vidimo se.” „Čuvaj se, Saro.” „I ti.” Zamišljeno je prekinuo vezu. Uzbudio se. Bez ikakvog razloga spopalo ga je osećanje krivice. Misli idu svojim putem, zar ne? Njegov um bio je raspoložen za razmatranje mogućnosti o kojima je možda najbolje ne razmišljati. Pa, sad zna ono što joj je potrebno. Zna kad se tata vraća kući - šta bi drugo trebalo da zna? Ništa, odgovorio je, iako nije u potpunosti verovao u to. Sama pomisao na Saru, na njene usne i blago iskošene zelene oči bila je dovoljna da se oseti slabim, mekušnim i malčice očajnim. Otišao je u kuhinju i počeo da polako sprema ne tako važnu večeru, za njih dvojicu. Otac i sin su se družili. To i nije bilo tako strašno. Još se oporavljao. S ocem je razgovarao o četiri i po propuštene godine i o majci. Pažljivo su obilazili oko te teme, ali su joj se stalno približavali, u sve užoj spirali. Možda nije imao potrebe da shvati, već da prihvati ono što se dogodilo. Ne, nije bilo tako strašno. Nadao se da će proces obojici pomoći da se priberu i smire i da će se okončati u januaru kad se vrati u Klivs Mils, da bi počeo da predaje. Prošle nedelje Dejv Pelsen mu je poslao polugodišnji ugovor. Potpisao ga je i poslao natrag. Šta će njegov otac raditi kad on ode? Pretpostavljao je da će nastaviti. Ljudi tako rade, jednostavno nastave. Guraju napred bez drame, bez fanfara. Trudiće se da ga što češće posećuje. Dolaziće svakog vikenda, ako proceni da je to neophodno. Toliko toga mu je za tako kratko vreme postalo nepoznato da mu nije ostalo ništa drugo do da lagano napreduje, pipajući kao slepac po nepoznatoj prostoriji. Gurnuo je meso u rernu i otišao u dnevnu sobu. Uključio je televizor. Odmah ga je isključio. Sedeo je i razmišljao o Sari. Bebica. Bebica će nas držati na oku ako bude poranila. Sve će biti u redu. Neće biti nikakvih problema. Ipak je dugo i nervozno razmišljao o tome. 2

Stigla je sutradan u dvanaest i petnaest. Dovezla se u okretnom malom, crvenom pintu. Parkirala se pored kuće i izašla. Bila je visoka i lepa. Oktobarski vetar nosio joj je tamnoplavu kosu. „Zdravo, Džoni!”, oglasila se i podigla ruku. „Saro!” Krenuo joj je u susret. Ovlašno ju je poljubio u obraz. „Samo da uzmem imperatora”, rekla je i otvorila suvozačka vrata. „Mogu li da pomognem?” „Jok, nas dvoje se lepo slažemo. Imam li pravo, Deni? Hajde, dete.” Vešto je otkopčala pojas koji je vezivao punačku bebicu za sedište. Podigla ga je i iznela iz kola. Deni je posmatrao dvorište s izraženim, ozbiljnim zanimanjem. Pogled mu se zaustavio na Džoniju. Osmehnuo se. „Vid!” rekao je i mahnuo ručicama. „Mislim da želi da ga uzmeš”, reče Sara. „To je vrlo neobično. Deni je nasledio očev republikanski senzibilitet - prilično je rezervisan. Hoćeš li da ga pridržiš?” „Naravno”, reče Džoni, malčice snebivljivo. Sara se nasmešila. „Neće se slomiti i nećeš ga ispustiti”, rekla je i pružila Denija. „Ako ga ispustiš, verovatno će odskočiti od zemlje kao igračka. Opasno je bucmast.” „Vun bunk!”, reče Deni. Nonšalantno je obavio ručicu oko Džonijevog vrata. Bezbrižno se zagledao u majku. „Čudesno”, začuđeno će Sara. „Nikad nije takav s ljudima... Džoni? Džoni?” Zbunjujuća plima osećanja zapljusnula je Džonija, kad ga je bebica obgrlila oko vrata. Podsećala ga je na blagu, toplu vodu. U njoj nije bilo ničeg mračnog, uznemirujućeg. Sve je bilo tako prosto. U bebinim mislima nije bilo ideje budućnosti, problema, niti sećanja na nekadašnje nesreće. I nije bilo reči, samo snažnih slika: topline, suvoće, majke, čoveka koji ga je držao. „Džoni?” Uplašeno ga je pogledala. „Hmmmm?” „Da li je sve u redu?” Shvatio je da ga pita za Denija. Da li je sve u redu s njim? Vidi li neke nevolje? Probleme? „Sve je u redu”, rekao je. „Možemo da uđemo u kuću ako želiš. Čvarim se na verandi, kad god mogu. Uskoro ćemo morati da ceo dan sedimo kraj peći.”

„Mislim da će na verandi biti super. Izgleda mi da Deni želi da isproba dvorište. Kaže da je dvorište straobalno. Je l’ tako, dete?” Prošla je rukom kroz Denijevu kosu. Beba se nasmejala. „Misliš da može da se šeta po dvorištu?” „Ništa mu neće faliti, izuzev ako ne počne da jede opiljke.” „Sekao sam drva za potpalu”, reče Džoni. Pažljivo je spustio bepca, kao da je vaza iz dinastije Ming. „To je dobra vežba.” „Kako si, na fizičkom planu?” „Mislim”, rekao je, sećajući se tretmana kojim je pre neki dan počastio Ričarda Diza, „da se oporavljam na najbolji mogući način.” „To je dobro. Bio si prilično slabašan, kad sam te poslednji put videla.” Klimnuo je. „Operacije.” „Džoni?” Pogledao ju je i ponovo osetio neobičnu mešavinu razmatranja, krivice i nečeg sličnog golicanju u utrobi. Osećao je njen iskreni i otvoreni pogled na licu. „Da?” „Sećaš li se... burme?” Klimnuo je. „Bila je tamo. Tamo gde si rekao da će biti. Bacila sam je.” „Jesi li?”, nije bio sasvim zatečen. „Bacila sam je. Nisam je pominjala Voltu.” Odmahnula je glavom. „Ne znam zašto. To me odonda muči.” „Ne dopusti da te muči.” Stajali su na stepenicama, licem u lice. Pocrvenela je, ali nije oborila pogled. „Nešto bih želela da završim”, nastavila je. „Nešto što nismo dobili priliku da završimo.” „Saro...”, počeo je i stao. Jednostavno je zanemeo. Deni je potrčao ispod njih. Posle šest koraka bubnuo je u prašinu. Zagugutao je, nimalo uzdrman padom. „Da”, rekla je. „Ne znam da li je to ispravno ili pogrešno. Volim Volta. On je dobar čovek. Lako ga je voleti. Naučila sam da razlikujem dobre muškarce od loših. Den - tip s kojim sam izlazila u koledžu - bio je loš. Ti si me zainteresovao za drugu vrstu muškaraca, Džoni. Bez tebe nikad ne bih mogla da cenim Volta, zbog onog što jeste.” „Saro, ne moraš da...” „Moram!” usprotivila se, tihim ali intenzivnim glasom. „Zato što se