Mrtva zona - Stephen King

polazi u 10.30 ujutru, gospodine Smite”, rekla je. „Molim vas da budete spremni za ukrcavanje u 10.10.” „U redu”, rekao je. „Hvala vam.” Boni ga je počastila širokim profesionalnim osmehom. Gospodin Smit joj je već okrenuo leđa. Bio je veoma bled. Izgledao joj je kao neko ko trpi velike bolove. Bila je potpuno sigurna da je rekao vatrometi. 4 Elton Kari bio je kondukter na liniji Finiks-Solt Lejk. Visoki čovek pojavio se na peronu tačno u 10.00 trećeg januara. Elton mu je pomogao da se popne uz stepenice. Teško je hramao. Nosio je prilično staru platnenu putnu torbu, iskrzanih ivica u jednoj i potpuno novu tašnu od kravlje kože u drugoj ruci. Činilo se da je ova druga prilično teška. „Mogu li vam pomoći oko prtljaga, gospodine?”, pitao je Elton. Mislio je na tašnu, ali mu je putnik dao platnenu torbu i kartu. „Ne. Uzeću je u vožnji, gospodine.” „U redu. Hvala vam.” Elton Kari kasnije će reći FBI-u kako je putnik za kog se zanimaju bio veoma ljubazan i da je davao dobre napojnice. 5 Šesti januar 1979. godine je bio sivi, oblačni dan u Njujorku. Sneg je pretio, ali nije padao. Džordž Klements parkirao je taksi ispred Hotela Baltimor, preko puta Grand centrala. Vrata vozila otvorio je sedokosi tip, koji se kretao polako i oprezno, kao da trpi bolove. Smestio je putnu torbu i tašnu pored sebe na sedište i zatvorio vrata. Zavalio se glavom na naslon i na trenutak zatvorio oči, kao da je veoma, veoma umoran.

„Gde idemo, prijatelju?”, pitao je Džordž. Mušterija je pogledala komad papira. „Stanica Port Autoriti”, rekao je. Džordž se pokrenuo. „Izgledaš prilično loše, prijatelju. Moj zet je tako izgledao kad je imao napade kamena u žuči. Imaš li kamenje?” „Nemam.” „Moj zet kaže da kamenje u žuči najviše boli. Izuzev možda kamena u bubregu. Znate li šta sam mu rekao? Rekao sam mu da mnogo sere. Endi, rekao sam mu, ti si sjajan momak. Volim te, ali mnogo sereš. Da li si imao rak, Endi?, rekao sam. Pitao sam ga, da li si ikad imao rak. Hoću da kažem, svako zna da je rak najgori.” Džordž je dobro pogledao retrovizor. „Iskreno te pitam, prijatelju... da li ti je dobro? Zato što, uistinu, izgledaš kao da ćeš uskoro umreti.” Putnik se oglasio, „Dobro sam. Samo sam... razmišljao o drugoj vožnji taksijem, od pre nekoliko godina.” „A, u redu”, dubokomisleno će Džordž, kao da zna o čemu putnik govori. Pa, Njujork je pun lujki, to se ne može poreći. Nastavio je da govori o zetu, posle kraće, misaone pauze. 6 „Mamice, da li je onaj čovek bolestan?” „Psst.” „Dobro, ali da li je?” „Ućuti, Deni.” Osmehnula se čoveku na drugom kraju prolaza između sedišta u autobusu, ljubaznim „deca svašta pričaju, zar ne” osmehom. Ali čovek kao da ništa nije čuo. Sirotan je zbilja izgledao bolesno. Deni je imao samo četiri godine, ali se nije prevario. Čovek s druge strane prolaza je izgledao izmoždeno na beloj snežnoj pozadini. Sneg je počeo da pada nedugo nakon prelaska granice Konektikata. Bio je previše bled i mršav. Grozni frankenštajnovski ožiljak izvirivao mu je ispod kragne kaputa i sezao do vilice, kao da je neko, u ne tako dalekoj prošlosti, pokušao da mu otiikari glavu i zamalo u tome uspeo. Autobus je jezdio ka Portsmutu, u Nju Hempširu. Stići će večeras u

pola deset, ako ih sneg previše ne uspori. Džuli Braun i njen sin išli su u posetu njegovoj baki po ocu. Stara kučka će ga kao i obično načisto razmaziti - a Deniju nije trebalo mnogo. „Hoću da ga vidim.” „Ne, Deni.” „Hoću da vidim da li je bolestan.” „Ne!” „Dobro, ali šta ako crkava, mama?” Denijeve oči zablistale su od te pomisli. „Možda baš sad crkava!” „Umukni, Deni.” „Hej, gospodine!”, povikao je mališan. „Vi crkavate ili tako nešto?” „Deni, zatvori usta!”, prosiktala je Džuli. Obrazi su joj se zarumeneli od stida. Mališa se zaplakao. Nije to bio pravi plač, već kmezavo „ne mogu da dobijem ono što hoću” cviljenje koje bi je uvek nateralo da poželi da ga krvnički uštine za ruke, da bi znao zašto plače. Putovanje autobusom noću, po snežnoj oluji s cmizdravim sinom znalo je da je nagna da zažali što je majka nije sterilizovala pre nekoliko godina, kad je dorasla za začeće. Čovek s druge strane prolaza između sedišta u tom trenutku okrenuo se prema njoj i osmehnuo. Počastio ih je umornim, bolnim, ali prilično slatkim osmehom. Videla je da su mu oči strašno zakrvavljene, kao da je plakao. Pokušala je da mu uzvrati istom merom, svesna da njen osmeh izgleda napeto i izveštačeno. Ta strana lica mu je zbog crvenog levog oka i ožiljka koji se pružao uz vrat izgledala mračno i neprijatno. Ponadala se da čovek s druge strane prolaza između sedišta ne ide do Portsmuta. Ispostavilo se da ide. Ugledala ga je na stanici kad je Denijeva baka zgrabila dečaka, koji se srećno kikotao. Videla je kako hramlje ka vratima stanice, sa iskrzanom putnom torbom u jednoj i novom tašnom u drugoj ruci. Strašni drhtaj jeze spustio joj se niz kičmu. Njegovo kretanje bilo je gore od hramanja. Ličilo je na mučno i bolno poskakivanje. U njemu je bilo nečeg neopozivog, rekla je državnoj policiji Nju Hempšira. Kao da je tačno znao gde ide i da ga ništa neće sprečiti da tamo stigne. Tama ga je progutala.

7 Timsdejl u Nju Hempširu je gradić zapadno od Darama, na granici trećeg kongresnog distrikta. Najmanja fabrika u vlasništvu Četsvortovih održavala ga je u životu. Uzdizala se kao čađavi monstrum od cigle na rubu Timsdejlskog potoka. Grad je (po podacima lokalne privredne komore) polagao pravo na slavu prve naseobine u Nju Hempširu s električnim uličnim osvetljenjem. Jedne večeri početkom januara mladić prerano osedele kose uhramao je u Timsdejlski pab, jedino mesto u gradu u kom se moglo popiti pivo. Vlasnik Dik O’Donel posluživao je za šankom. Pab je bio gotovo prazan, zato što je bila sredina nedelje. Spremala se nova snežna oluja. Na ulicama se već nahvatalo oko osam centimetara snega. Bilo ga je sve više. Čovek koji je hramao otresao je sneg s cipela i prišao baru. Naručio je pivo. O’Donel ga je uslužio. Tip je popio još dva. Pio je polako i gledao televizor postavljen iznad bara. Aparat je lagano umirao. Fonzi je ličio na matorog rumunskog akrepa. O’Donel nije mogao da se seti da je ikad video ovog tipa. „Hoćete li još jedno?” pitao je kad se vratio iza šanka, nakon što je poslužio dve starice u uglu. „Još jedno neće škoditi”, reče došljak. Pokazao je na mesto iznad televizora. „Pretpostavljam da ste ga upoznali.” Tamo je bila uramljena politička karikatura. Na njoj je bio Greg Stilson, s mangupski nakrivljenim građevinskim šlemom na glavi. Bacao je tipa u poslovnom odelu niz stepenice Kapitola. Nalickani je bio kongresmen Luis Kvin, koji je pre četrnaest meseci uhvaćen u sumnjivim radnjama s parkiralištima. Ispod crteža je pisalo: RAŠČIŠĆAVANJE TERENA, a na ćošku: Za Dika O’Donela, koji drži najbolji prokletisalun u trećem distriktu! Samo ih crtaj, Dik - Greg Stilson. „Nego šta sam”, reče O’Donel. „Držao je govor u mom lokalu, kad se kandidovao za Predstavnički dom. Izvešao je natpise po čitavom gradu: U subotu u dva po podne dođite u pab i popijte jedno piće na Gregov račun. Tog dana sam imao najbolji promet ikada. Trebalo je da plati samo jedno piće po gostu. Na kraju je platio čitav ceh. Čovek ne

može da uradi mnogo bolje od toga, zar ne?” „Izgleda da vam se taj čovek đavolski dopada.” „Da, tako je”, reče O’Donel. „Opaučio bih po labrnji svakog ko bi rekao nešto loše na njegov račun.” „Pa, ne bih želeo da to vidim.” Tip je spustio tri novčića od četvrt dolara na sto. „Popij jedno na moj račun.” „Pa, važi. Zašto da ne. Hvala vam, gospodine...” „Zovem se Džoni Smit.” „Drago mi je što smo se upoznali, Džoni. Ja sam Diki O’Donel.” Natočio je pivo sebi. „Da, Greg je učinio mnogo toga dobrog za Nju Hempšir. Veliki broj ljudi plaši se da to kaže, ali ne i ja. Reći ću to jasno i glasno. Greg Stilson jednog dana postaće predsednik.” „To je vaše mišljenje?” „Nego šta je”, reče O’Donel kad je prišao baru. „Nju Hempšir nije dovoljno veliki za čoveka poput Grega. On je đavolski dobar političar. To je velika pohvala, iz mojih usta. Mislio sam da su svi oni samo gomila lopuža i lalamuda, i nisam promenio mišljenje o njima. Greg je izuzetak. On je pošten čovek. Da mi je neko pre pet godina rekao da ću pričati tako nešto, nasmejao bih mu se u lice. Radije bih čitao poeziju, nego što bih hvalio nekog političara. Ali, boga mu poljubim, on je pravi čovek.” Džoni je rekao: „Većina tih tipova su fini i dragi dok se ne dočepaju fotelje. Posle toga je jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora. Ja sam iz Mejna. Znaš li šta sam dobio kad sam pisao Edu Maskiju? Iskopirano pismo!” „Da, ali on je Poljak”, reče O’Donel. „Šta si očekivao od jednog Poljaka? Slušaj, Greg se svakog prokletog vikenda vraća u distrikt! Pa, da li ti to zvuči kao jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora?” „Svakog vikenda, kažeš?”, Džoni je gucnuo pivo. „Gde? U Trimbul? Ridžvej? Velike gradove?” „Čovek ima sistem”, reče O’Donel, posvećenim glasom čoveka koji nikad nije umeo da misli svojom glavom. „Obilazi petnaest gradova, od velikih mesta poput Kapitol Sitija do gradića poput Timsdejla i Kurters Noča. Posećuje jedan nedeljno, dok ih sve ne obiđe, i potom kreće iz početka. Znaš li koliki je Kurters Noč? U njemu živi osam stotina duša. I šta čovek da misli o tipu koji napušta Vašington vikendom i putuje u Kurters Noč da bi se smrzavao u hladnoj dvorani? Da li ti to zvuči kao jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora?” „Ne, ne zvuči mi”, iskreno će Džoni. „I šta radi? Da li se rukuje s

pristalicama?” „Ne samo to. U svakom gradu nastupa u dvorani. Rezerviše je za čitavu subotu. Stiže oko deset ujutru. Ljudi mogu da svrate i popričaju s njim, da mu predstave svoje ideje. Odgovara na pitanja, ako ih imaju. Ako ne može, nosi ih u Vašington i pronalazi odgovore!” Trijumfalno je pogledao Džonija. „Kad je poslednji put bio u Timsdejlu?” „Pre nekoliko meseci”, reče O’Donel. Prišao je kasi i počeo da pretura po gomili papira pored nje. Pronašao je isečak iz štampe. Položio ga je na bar pored Džonija. „Evo spiska. Pogledaj ga i reci šta misliš.” Isečak je bio iz ridžvejskih novina. Prilično starih. Priča je imala naslov STILSON NAJAVLJUJE CENTRE ZA BRZI ODGOVOR. Prvi pasus kao da je bio prepisan iz Stilsonovih propagandnih letaka. Ispod njega je bio spisak gradova u kojima će Greg provesti vikende i planirani datumi poseta. U Timsdejlu se neće pojaviti do sredine marta. „Izgleda mi prilično dobro”, reče Džoni. „Jašta. I ja tako mislim. Mnogo ljudi slaže se sa mnom.” „Ovde piše da je koliko prošlog vikenda bio u Kurters Noću. Hoćeš li još jedno pivo, Džoni?” „Samo ako mi budeš pravio društvo”, reče Džoni. Spustio je nekoliko dolara na šank. „Pa, što da ne.” Jedna od dve starice gurnula je kovanicu u džuboks. Tami Vinet zapevala je umornim i tužnim glasom „Stani uz svog čoveka”. „Hej, Diki”, zagraktala je druga. „Da li ovde iko služi goste?” „Umukni”, zaurlao je. „Jebi SE”, graknula je starica. Zatim se zakikotala. „Prokletstvo, Klarisa. Rekao sam ti na smeš da izgovaraš reč na J u mom baru! Rekao sam...” „Umukni i donesi pivo.” „Mrzim ove dve matore pičketine”, promrmljao je O’Donel Džoniju. „Dve matore lezbijke alkoholičarke muvaju se ovuda milion godina. Ne bih se iznenadio kad bi mi pljunule na grob. Ovaj svet ume da bude gadan.” „Da, tako je.” „Izvini. Uskoro se vraćam. Imam kelnericu, ali zimi radi samo petkom i subotom.” O’Donel je natočio i odneo pivo do njihovog stola. Rekao im je

nešto. Klarisa mu je odvratila: „Jebi SE!” Ponovo se zakikotala. Pab je bio pun duhova mrtvih pljeskavica. Tami Vinet pevala je uz krckanje stare ploče. Radijatori su isijavali umrtvljujuću toplotu. Sneg je kuckao po prozorima. Džoni je protrljao slepoočnice. Posećivao je barove, u stotinama gradića. Glava ga je bolela. Znao je da vlasnik paba ima starog mešanca kog je obučio da kidiše na ljude po komandi. Imao je samo jedan veliki san, da provalnik jedne noći upadne u njegovu kuću. Tada će imati zakonsko pravo da napujda velikog, opakog psa na njega. Svet će jutro dočekati bez jednog bogom prokletog vašljivog hipija, perverznog narkomana. O, kako ga je bolela glava. O’Donel se vratio za šank. Trljao je ruke o kecelju. Tami Vinet je završila pesmu. Zamenio ju je Red Sovin, koji je preko kratkotalasnog radija prizivao Plišanog Meću. „Hvala ti za pivce”, reče O’Donel. „Bilo mi je zadovoljstvo”, reče Džoni. Još je proučavao novinski isečak. „Kurters Noč prošle nedelje. Džekson ovog vikenda. Nikad nisam čuo za taj grad. Sigurno je mali?” „Tek malo veća skupina kuća”, reče O’Donel. „Nekad je tamo bilo skijalište. Propalo je. Ima mnogo nezaposlenih. Proizvode drvenu pulpu i ima nešto poljoprivrede. Ali on ide tamo gore, Isusa mi. Razgovara s njima. Sluša njihovo bogoradanje. Iz kog kraja Mejna si, Džoni?” „Iz Luistona”, lagao je Džoni. U novinskom isečku pisalo je da će se Greg Stilson u gradskoj kući sastati sa svima koji budu želeli da ga vide. „Pretpostavljam da si došao ovamo zbog skijanja?” „Nisam. Povredio sam nogu. Više ne skijam. U prolazu sam.” Džoni mu je vratio novinski isečak. „Raspored poseta je veoma zanimljiv.” O’Donel ga je pažljivo vratio među papire. Imao je prazan bar, psa spremnog da po komandi kidiše na ljude i Grega Stilsona. Greg je bio u ovom baru. Džoni je poželeo da je mrtav. Ako je njegov talenat božji dar, bog je opasni luđak kog bi valjalo zaustaviti. Ako je bog želeo da Greg Stilson umre, zašto ga nije poslao niz porođajni kanal s pupčanom vrpcom oko vrata? Ili ga zadavio komadom mesa? Ili spržio električnom strujom dok je menjao radio-stanicu? Zašto ga nije udavio u nekom viru? Zašto je prepustio prljav posao Džonu Smitu? Nije na njemu da spasava svet. Tako razmišljaju maloumnici. Samo oni bi pokušali da urade tako nešto. Odlučio je da pljune bogu u lice i pusti Grega Stilsona da živi. „Da li si dobro, Džoni?” pitao ga je O’Donel.

„Šta? Da, naravno.” „Na sekundu si čudno izgledao.” Čak Četsvort je rekao: Plašio bih se da će me milioni koje će ubiti proganjati do groba, ako bih propustio priliku da ga ubijem. „Sanjario sam”, reče Džoni. „Hteo sam da znaš da mi je bilo zadovoljstvo da pijem s tobom.” „Pa, i meni je drago što sam pio s tobom”, reče O’Donel. Izgledao je zadovoljno. „Voleo bih kad bi više putnika namernika imalo tvoj stav. Prolaze ovuda na putu ka skijaškim centrima. Idu u velika mesta. Tamo troše svoj novac. Kad bih znao da će se zaustaviti, sredio bih ovo mesto po njihovom ukusu. S posterima Švajcarske i Kolorada. S kaminom. Napunio bih džuboks rokenrol pločama umesto ovih kukaj-plači pesmičuljaka. Ja sam... znaš, voleo bih to.” Slegnuo je ramenima. „Dođavola, ja nisam loš momak.” „Naravno da nisi”, reče Džoni. Sišao je s barske stolice misleći na psa obučenog da kidiše i da skače na hipi narko-provalnika. „Pa, reci prijateljima da sam ovde”, reče O’Donel. „Naravski.” „Hej, Diki”, povikala je jedna od matorih ispičutura. „Da li ovde postoji usluga sa osmehom?” „Kad ćete da crknete?”, povikao je O’Donel, crven u licu. „Jebi SE!”, odvratila je Klarisa. Zakikotala se. Džoni je hitro šmugnuo iz paba. Zakoračio je na sve jaču oluju. 8 Odseo je u Holidej inu u Portsmutu. Rekao je recepcioneru da pripremi račun za sutra ujutru, kad se vratio te večeri. U sobi je seo za bezlični pisaći sto i uzeo hotelsko nalivpero. Glava ga je bolela, ali je morao da napiše nekoliko pisama. Kratkotrajna pobuna - ako se o njoj radilo - prošla je. Čekao ga je neobavljeni posao s Gregom Stilsonom. Poludeo sam, pomislio je. To je to. Sišao sam s uma. Zamišljao je naslove. VIDOVNJAK UBIO PREDSTAVNIKA NJU HEMPŠIRA. LUĐAK UBIO STILSONA. PREDSTAVNIK NJU HEMPŠIRA OBOREN KIŠOM

METAKA. I Insajd vju će imati šta da kaže na tu temu. SAMOPROKLAMOVANI VIDOVNJAK UBIO JE STILSONA. DVANAESTORICA UGLEDNIH PSIHIJATARA OBJAŠNJAVAJU ZAŠTO JE SMIT TO UČINIO. Verovatno će Diz dobiti uokvireni prostor u članku, u kom će potanko izložiti kako mu je Džon pretio da će uzeti sačmaru i „upucati ometača poseda”. Ludo, burazeru! Bolnički dug je plaćen, ali će sad napraviti novi. Njegov otac moraće da ga plati. Njega i njegovu suprugu dugo će zapljuskivati talasi sinovljeve loše reputacije. Dobijaće pisma puna mržnje. Svi koje poznaje biće saslušani - Četsvortovi, Sem, šerif Džordž Banerman. Sara? Pa, možda neće ići tako široko. Naposletku, ne planira da ubije predsednika. Makar ne još. Veliki broj ljudi se plaši da to kaže, ali ne i ja. Reći ću to jasno i glasno. Greg Stilson će jednog dana biti predsednik. Džoni je protrljao slepoočnice. Glavobolja je stizala u malim, sporim talasima. Ništa od toga neće mu pomoći da napiše pisma. Privukao je prvi komad papira sebi. Podigao je pero i napisao Dragi tata. Sneg je padao po prozorskom staklu sa suvim, peskovitim zvukom koji je najavljivao ozbiljan posao. Olovka je počela da se kreće preko papira. Ispočetka polako, a zatim sve brže.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE 1 Džoni se popeo drvenim stepenicama, očišćenim od snega i posutim solju. Prošao je kroz dvokrilna vrata i stupio u predvorje pokriveno glasačkim listićima i obaveštenjima o vanrednom skupu građana zakazanom za treći februar. Tu je bilo i obaveštenje o poseti Grega Stilsona s fotografijom Uvaženog Gosta, s mangupski nakrivljenim građevinskim šlemom na glavi i „Znamo s kim imamo posla, narode?” osmehom. Malo levo od zelenih vrata koja su vodila u dvoranu bio je znak koji Džoni nije očekivao. Nekoliko sekundi zamišljeno ga je posmatrao, izdišući bele oblačiće. POLAGANJE VOZAČKOG ISPITA, pisalo je na tabli, na drvenom postolju. SPREMITE PAPIRE. Otvorio je vrata, da bi se susreo sa sjajem i vrelinom koje su izbijali iz velike peći na drva. Policajac je sedeo za stolom, u skijaškoj jakni. Na stolu je bilo dosta papira i sprava za merenje vida. Džoniju se vezao stomak od policajčevog pogleda. „Mogu li da vam pomognem, gospodine?” Džoni je držao foto-aparat, koji mu je visio oko vrata. „Pa, pitam se da li bih mogao da razgledam zgradu”, rekao je. „Šalje me časopis Jenki. Radimo opsežni članak o arhitekturi gradskih kuća u Mejnu, Nju Hempširu i Vermontu. Biće mnogo fotografija.” „Samo izvolite”, reče policajac. „Moja supruga redovno čita Jenki. Mene lepo uspavljuje.” Džoni se osmehnuo. „Arhitektura Nove Engleske ima tendenciju ka... pa, jasnoći.” „Jasnoći, kažete”, sumnjičavo je ponovio policajac, a zatim rekao: „Sledeći, molim.” Mladić je prišao stolu iza kog je sedeo policajac. Pružio mu je testove. Ovaj ih je uzeo i rekao: „Pogledajte u aparat, molim vas, i imenujte saobraćajne znake i signale koje ću vam pokazati.”

Mladić je pogledao u mašinu. Policajac je stavio šablon s odgovorima preko mladićevog papira. Džoni se zaputio središnjim prolazom gradske kuće u Džeksonu. Fotografisao je govornicu ispred sebe. „Znak stop”, govorio je mladić iza njega. „Zabranjeno preticanje... sledeći je jednosmerna ulica... zabranjeno skretanje udesno, zabranjeno skretanje ulevo...” Nije očekivao policajca u gradskoj kući. Nije se ni potrudio da kupi film za foto-aparat. Sad je bilo prekasno da se povuče. Danas je petak. Stilson će stići sutradan, ako sve bude išlo po planu. Odgovaraće na pitanja i slušati predloge dobrih ljudi Džeksona. Doći će s pristojnom pratnjom nekoliko pomoćnika, nekoliko savetnika i nekolicinom mladića u neupadljivim odelima i sakoima, koji su donedavno nosili džins i vozili motocikle. Greg Stilson je još čvrsto verovao u telohranitelje. Na mitingu u Trimbulu nosili su kuse štapove za bilijar. Da li su sad imali pištolje? Da li bi čoveku na Stilsonovom položaju bilo teško da obezbedi dozvolu za nošenje skrivenog oružja? Džoni je mislio da ne bi. Imaće samo jednu priliku. Moraće da je iskoristi na najbolji način. Stoga je bilo veoma važno da razgleda zgradu, da pokuša da odluči da li će srediti Stilsona ovde ili bi bilo bolje da ga sačeka na parkiralištu, sa spuštenim prozorom i puškom na krilu. Došao je, i sad nema kud. Muvao se po gradskoj kući dok je državni policajac nepunih trinaest metara dalje ispitivao kandidate za vozačku dozvolu. Naišao je na tablu s obaveštenjima i škljocnuo praznim aparatom. Zašto kog đavola nije odvojio dva minuta da kupi film? Tabla je bila pokrivena vestima o kuvanju pasulja, srednjoškolskoj pozorišnoj predstavi, podacima o dozvolama za pse i, naravno, onima o Gregu. Na jednom mestu pisalo je da prvi čovek gradske vlade traži nekog ko zna stenografiju. Džo je čitao obaveštenje, kao da ga ono veoma zanima. Mozak mu je za to vreme grozničavo radio. Ako se akcija u Džeksonu pokaže neizvodivom - ili nesigurnom - sačekaće do sledeće nedelje, kad će Stilson sve ponoviti u Apsonu. Ili još nedelju dana u Trimbulu. Ili nedelju dana posle toga. Ili nikada. Mora biti ove nedelje. Mora biti sutra. Škljocnuo je na veliku peć na drva u ćošku. Zatim je podigao pogled. Tamo je balkon. Ne - ne baš balkon, više galerija s ogradom do pojasa i širokim, belo obojenim letvicama s malim, dekorativnim dijamantima i krugovima urezanim u drvo. Mogao bi čučati iza ograde i viriti kroz

letvice. U pravom trenutku mogao bi da se uspravi i... „Kakav je to aparat?” Džoni se okrenuo, siguran da će ugledati policajca. Prići će mu i zatražiti da pogleda aparat bez filma, a zatim i dokumenta. To će biti kraj. Ali nije ugledao policajca, već mladića koji je polagao vozački ispit. Imao je dvadeset i neku, dugu kosu i prijatan, iskren pogled. Nosio je jaknu od antilopa i izbledele farmerke. „Nikon”, reče Džoni. „To je dobar aparat, čoveče. Lud sam za tim spravama. Otkad radiš za Jenki?” „Pa, ja sam slobodni strelac”, reče Džoni. „Ponekad radim za njih, ponekad za Kantri džurnal a ponekad za Daunist.” „Ništa nacionalno, kao Pipl ili Lajf?” „Ne. Ne još.” „Kakav f-stop koristiš ovde unutra?” Šta je kog đavola f-stop? Slegnuo je ramenima. „Ja to po sluhu.” „Odokativno, hteo si da kažeš”, s osmehom će mladić. „Tako je, odokativno.” Gubise klinac, molim te gubise. „I ja bih želeo da budem slobodni strelac”, reče mladić. „Sanjam da jednog dana snimim fotografiju poput dizanja zastave na Ivo Džimi.” „Čuo sam da je to režirani prizor”, reče Džoni. „Pa, možda je. Možda je. Ali je fotografija klasična. Kako bi bilo da snimim sletanje NLO-a? Stvarno bih voleo da uslikam tako nešto. Imam album sa fotografijama koje sam snimio u lokalu. Ko ti je veza u Jenkiju?” Džoni se znojio. „U stvari, oni su mene zvali”, rekao je. „To je bio...” „Gospodine Klosone, dođite ovamo”, reče policajac nestrpljivim glasom. „Želo bih da zajedno pogledamo vaše odgovore.” „Ups, glas gospodara”, reče Kloson. „Videćemo se, čoveče.” Požurio je u pravcu policajca. Džoni je polako ispustio dah iz pluća. Vreme je da se udalji i to brzo. Napravio je još dva ili tri „snimka”, da ne bi izgledalo da je odmah pobegao. Jedva da je bio svestan onog što je gledao kroz prozorče aparata. Zatim se udaljio. Mladić u antilop sakou - Kloson - zaboravio je na njega. Izgleda da je pao na pismenom delu ispita. Žustro se prepirao s policajcem, koji je odmahivao glavom.

Džoni je je zastao za trenutak u hodniku gradske kuće. Levo je bila garderoba. Desno su bila zatvorena vrata. Pokušao je da ih otključa. Uske stepenice vodile su gore, u tamu, ka kancelarijama i galeriji. 2 Odseo je u Džekson Hausu, prijatnom hotelčiću na glavnoj ulici. Bio je temeljito obnovljen. To je verovatno mnogo koštalo. Vlasnik je očekivao da će se uloženi novac vratiti, zahvaljujući novom skijalištu na planini Džekson. Skijalište je propalo. Lepi hotelčić jedva je opstajao. Recepcioner je dremao nad šoljom kafe, kad je Džoni izašao u subotu u četiri ujutru, s tašnom u levoj ruci. Prošle noći malo je spavao. Kliznuo je u kratki, laki dremež posle ponoći. Sanjao je da je ponovo u 1970. godini. Bilo je vreme vašara. Sara i on stajali su ispred Točka sreće. Ponovo ga je ispunila ona luda, golema moć. U nozdrvama je osećao vonj spaljene gume. „Hajdemo”, neko je tiho progovorio iza njega, „volim da gledam kako taj tip gubi.” Okrenuo se i ugledao Frenka Doda u kišnoj kabanici od crnog vinila, s grlom prerezanim od uva do uva, u širokom crvenom osmehu. Oči su mu blistale mrtvačkom živahnošću. Uplašeno se okrenuo ka vašarskoj atrakciji, samo što je njen poslužilac sad bio Greg Stilson. Lukavo se osmehivao, s mangupski nakrivljenim žutim građevinskim šlemom na glavi. „Hej-hej-hej”, oglasio se Stilson, dubokim, zvonkim i zlokobnim glasom. „Spusti ih tamo gde želiš, prijatelju. Šta kažeš? Hoćeš li da posegneš za zvezdama?” Da, hteo je da posegne za zvezdama. Ali video je da je čitav spoljašnji krug pozeleneo, da je svaki broj dupla nula, da svaki pripada kući, kad je Stilson zavrteo Točak. Trgnuo se iz sna i proveo ostatak noći gledajući kroz mrazom uokvireni prozor u tamu. Glavobolja koja ga je pratila od jučerašnjeg dolaska u Džekson je nestala. Osećao se slabašno, ali pribrano. Sedeo je s rukama u krilu. Nije razmišljao o Gregu Stilsonu, već o prošlosti. Mislio je na majku koja mu lepi flaster na izgrebano koleno; na trenutak u kom je pas pocepao zadnji deo baka Neline apsurdne letnje haljine i kako se smejao i kako ga je Vera opaučila i posekla po čelu kamenom iz

vereničkog prstena; mislio je na oca koji mu pokazuje kako da stavi mamac na udicu, govoreći. Crve to ne boli, Džoni... tako ja mislim. Mislio je na oca koji mu, kad je imao sedam godina, poklanja džepni nožić za Božić i koji mu ozbiljnim glasom saopštava: Verujem ti, Džoni. Poplavila ga je plima sećanja. Zakoračio je u veoma hladno jutro. Sneg na lopatom iskrčenoj stazi škripao mu je pod cipelama, a dah rascvetavao pred očima. Mesec je zašao, ali su se zvezde rasule po crnom nebu u razumu nedokučivom obilju. Vera ga je uvek zvala božjom kutijom za nakit. Gledaš u božju kutiju za nakit, Džoni. Koračao je Glavnom ulicom. Zaustavio se ispred malene pošte i izvadio pisma iz džepa. Pismo ocu, Sari, Semu Vajzaku, Banermanu. Spustio je tašnu ispod nogu i otvorio poštansko sanduče ispred uredne zgradice od cigle. Ubacio ih je u sanduče, posle kratkog oklevanja. Čuo je kako padaju na metalno dno. To su bila prva pisma u Džeksonu tog dana. Taj zvuk ispunio ga je čudnovatim osećanjem konačnosti. Pisma su poslata, više nema nazad. Podigao je tašnu i krenuo. Nije se čulo ništa izuzev škripanja cipala po snegu. Veliki termometar iznad vrata Granit državne banke i štedionice pokazivao je minus šesnaest. U vazduhu se osećala dominantna tiha inercija, kakva se može sresti samo u hladnim njuhempširskim jutrima. Ništa se nije micalo. Saobraćajnica je bila prazna, a šoferke parkiranih automobila oslepljene kataraktom mraza. Kućni prozori behu mračni, a kapci navučeni. Džoniju se okolina činila zastrašujućom i svetom. Potiskivao je to osećanje. Nije bio na svetom poslu. Prešao je Ulicu Džasper, kad je stigao do bele i strogo elegantne gradske kuće, iza smetova od svetlucavog snega, koji su ostajali za snežnim plugovima. Šta ćeš da uradiš ako ulazna vrata budu zaključana, pametnjakoviću? Pa, pronaći će način da pređe preko tog mosta, ako bude morao. Osvrnuo se oko sebe. Nije bilo svedoka. Sve bi bilo drugačije, da je predsednik dolazio na neki od čuvenih gradskih susreta. Bezbednjaci bi blokirali zgradu još prošle večeri. Dežurali bi u njoj. Dolazio je samo predstavnik distrikta, jedan od četiri stotine. Još nije bio nacionalna veličina. Popeo se uz stepenice i pokušao da otvori ulazna vrata. Kvaka se lako okrenula. Ušao je u hladno predvorje i zatvorio vrata za sobom.

Glavobolja se vraćala. Pulsirala je u skladu s ritmom srca. Spustio je tašnu i počeo da masira slepoočnice prstima u rukavicama. Čuo je tihu škripu. Vrata na garderobnom ormanu otvarala su se veoma polako. Nešto belo ispalo je iz senki. Padalo je u njegovom pravcu. Na jedvite jade je ugušio vrisak. Mislio je da je to leš koji ispada iz ormana. To je bila teška kartonska tabla na kojoj je pisalo: MOLIMO VAS DA PRIPREMITE PAPIRE PRE IZLASKA NA ISPIT. Vratio ju je u orman i krenuo ka vratima koje vode na stepenište. Bila su zaključana. Nagnuo se napred, da bi ih bolje osmotrio u prigušenoj svetlosti semafora koja je prodirala kroz prozor. To je bila brava s federom. Možda će moći da je otvori vešalicom. Pronašao je jednu u ormanu i zabio u pukotinu između vrata i dovratka. Spustio ju je do brave i počeo da je okreće. Glavobolja je poprimila ozbiljne razmere. Konačno je čuo škljocanje žicom pokrenute brave. Gurnuo je vrata. Podigao je tašnu i ušao u hodnik, ne ispuštajući vešalicu iz ruku. Zatvorio je vrata za sobom. Čuo je kako se zaključavaju. Krenuo je uz usko stepenište, koje je škripalo i cvilelo pod njegovom težinom. Na vrhu stepeništa bio je kratki hodnik s nekoliko vrata na obe strane. Prolazio je pored natpisa GRADSKI MENADŽER, GRADSKI OTAC, PROCENITELJ POREZA, MUŠKI, REFERENT ZA SIROMAŠNE i ŽENSKI. Na kraju hodnika bila su nezaključana vrata bez natpisa. Vodila su na galeriju iznad zadnjeg dela dvorane koja se prostirala pod njom zagrnuta plaštom bezumnih senki. Zatvorio je vrata za sobom. Malčice se stresao zbog blagog odjeka u praznoj dvorani. Koraci su mu odzvanjali kad je krenuo udesno, duž zadnje galerije. Skrenuo je levo. Sad je koračao desnom stranom dvorane, osam i po metara iznad partera. Zaustavio se iznad peći na drva, preko puta podijuma na kom će Stilson stajati za četiri i po sata. Seo je na prekrštene noge. Neko vreme se odmarao. Pokušao je da dubokim disanjem obuzda glavobolju. Peć na drva nije bila založena. Ledena hladnoća ga je opkoljavala. Zavlačila mu se u kosti, kao preteča mrtvačkog pokrova. Otvorio je bravice na tašni, kad je glavobolja malčice popustila. Dvostruki škljocaj odjeknuo je u praznoj dvorani, glasnije od njegovih koraka. Ličio je na škljocanje pištolja. Zapadnjačka pravda, pomislio je, ne znajući zašto. To je tužilac rekao kad je porota oglasila Klodin Longet krivom za ubistvo

ljubavnika. Otkriće značenje pojma zapadnjačka pravda. Pogledao je u tašnu i protrljao oči. Na trenutak je video dvostruko. Upijao je utiske iz drveta na kom je sedeo, veoma stare utiske. Da je gledao fotografiju, bila bi tamnosmeđeg tona. Ljudi su ovde stajali i pušili cigare. Razgovarali su, smejali su se i čekali početak većanja. Da li je to bilo 1920? 1902? Bilo je nečeg sablasnog u tome. Uzvrpoljio se. Jedan čovek govorio je o ceni viskija, čistio nos čačkalicom i (i pre dve godine je otrovao suprugu) Džoni je zadrhtao. O kakvoj god impresiji da se radilo, nije smela biti važna. Ticala se odavno umrlog čoveka. Puška se svetlucala. Kad ljudi to rade u ratu, dobijaju medalju, pomislio je. Počeo je da sklapa pušku. Svako škljoc! odzvanjalo je samo jednom, svečano, poput zapinjanja pištolja. Napunio je remingtonku s pet metaka. Položio je pušku na kolena. I čekao. 3 Zori se nije žurilo. Džoni je malo odremao. Bilo mu je toliko hladno da nije mogao da utone u san. Plitki, površni snovi proganjali su ga u retkim trenucima dremeža. Nešto posle sedam probudio se u potpunosti. Vrata su se bučno otvorila. Morao je da se ugrize za jezik da ne bi povikao: Koje tamo? To je bio domar. Džoni je prislonio oko uz prorez urezan u letvicu ograde. Video je zdepastog čoveka u debelom mornaričkom kaputu. Koračao je centralnim prolazom s punim rukama drva za ogrev. Pevušio je „Dolinu Crvene reke” Ispustio je cepanice u sanduk za drva i nestao ispod Džonija. Sekundu kasnije čuo je škripu, otvaranje vratanaca na peći. Pomislio je na oblačić pare koji se otkidao s njegovih usana pri svakom izdisaju. Šta će biti ako domar podigne pogled? Da li će ga videti? Pokušao je da uspori disanje, ali ga je od toga samo jače zabolela

glava. Pogled mu se ponovo udvostručio. Čuo je pucketanje papira i struganje šibice. Blagi miris sumpora raširio se hladnim vazduhom. Domar je nastavio da pevuši „Dolinu Crvene reke”. U jednom trenutku pustio je nimalo melodičan glas: „Kažu da odlaziš iz ove doline... nedostajaće nam tvoje blistave oči i slatki osmesiii...” Čuo je drugačije pucketanje. Vatru. „Evo ti ga, seronjo”, reče domar odmah ispod Džonija. Vratanca na peći bučno su se zatvorila. Džoni je stavio obe šake preko usta, kao zavoj, da bi suzbio samoubilački poriv za šalom. Zamišljao je kako se diže s poda galerije, mršav i bled, slika i prilika aveti. Zamišljao je kako širi ruke kao krila i savija prste kao kandže grozomorno urlajući: „Evo ti ga, seronjo.” Obuzdao je smeh rukama. Glava mu je pulsirala kao paradajz pun vrele krvi. Sve mutniji pogled mu je luđački titrao. Najedanput je hteo da se pomeri dalje od slike čoveka koji je čačkao nos srebrnom čačkalicom, ali nije smeo ni da šušne. Blagi bože, šta će biti ako kine? Strašni, drhtavi vrisak ispunio je dvoranu bez upozorenja. Zario se u Džonove uši kao tanki srebrni ekser. Bivao je sve jači. Glava mu je vibrirala od njega. Otvorio je usta da vrisne... Naglo je prestao. „Auh, kurvo”, staloženo će domar. Džoni je pogledao kroz prorez i video da domar stoji iza podijuma i čačka mikrofon. Kabl mikrofona vijugao je do malog pojačala. Domar je sišao niz nekoliko stepenica s podijuma u parter. Odvukao je pojačalo dalje od mikrofona. Zatim je kuckao po dugmićima na njemu. Vratio se do mikrofona. Ponovo ga je uključio. Razlegao se drugi, znatno slabiji vapaj. Ubrzo je potpuno utihnuo. Džoni je pritisnuo čelo šakama. Žustro ga je trljao. Domar je palcem kuckao mikrofon. Zvuk je ispunio veliku praznu prostoriju. Podsećao je na kucanje po poklopcu kovčega. Začuo se domarev monstruozno pojačani neprijatni glas. Snažno je tresnuo Džonija po glavi: „KAŽU DA ODLAZIŠ IZ OVE DOLINE...” Džoniju je došlo da zaurla: Prestani. O, molim te, prestani. Poludeću, zar ne možeš da prestaneš? Pevanje je prestalo posle glasnog cap! nakon kog je domar progovorio normalnim glasom: „Evo ti ga, kurvo!” Ponovo je nestao iz Džonijevog vidokruga. Čuo je cepanje papira i sečenja konopca. Domar se ponovo pojavio. Zviždućući je nosio gomilu

knjižica. Počeo je da ih raspoređuje po klupama, u jednakim razmacima. Zakopčao je kaput, kad je obavio taj zadatak i izašao iz dvorane. Vrata u hodniku zalupila su se za njim. Džoni je pogledao na sat. Bilo je 7.45. Gradska kuća malo se zagrejala. Sedeo je i čekao. Glavobolja je bila žestoka, ali ju je za divno čudo podnosio lakše no ikad. Bilo je dovoljno da podseti sebe da je neće dugo podnositi. 4 Vrata su se ponovo bučno otvorila oko devet. Probudila su ga iz plitkog dremeža. Instinktivno je stisnuo pušku i prislonio oko na dijamantsku špijunku. Ovog puta izbrojao je četvoricu ljudi. Jedan je bio domar, s mornaričkim kaputom podignutog okovratnika. Ostala trojica nosila su odela ispod kaputa. Džonijev puls se ubrzao. Jedan od njih bio je Soni Eliman. Skratio je kosu, ali se blistavozelene oči nisu promenile. „Da li je sve spremno?”, pitao je. „Pogledajte sami”, reče domar. „Ne ljuti se, čoveče”, odgovorio je jedan od onih u odelima. Bili su u prednjem delu dvorane. Jedan je uključio pojačalo. Zadovoljno ga je isključio. „Ljudi u ovim krajevima ponašaju se kao da je on neki prokleti car”, progunđao je domar. „I jeste, i jeste”, reče treći čovek - Džoni je pomislio da ga je video na mitingu u Trimbulu. „Zar nisi to dosad ukapirao, dekice?” „Da li si bio na spratu?”, Eliman je pitao domara. Džoni se sledio. „Vrata stepeništa koja vode na sprat zaključana su kao i uvek”, odvratio je domar. „Jutros sam ih proverio.” Džoni se u sebi zahvalio bravi na federe u prizemlju. „Taj prostor mora da se proveri”, reče Eliman. Domar se prezrivo nasmejao. „Nije mi jasno, momci”, rekao je. „Koga očekujete? Fantoma iz opere?” „Hajde, Soni”, rekao je tip koji se Džoniju činio poznatim. „Tamo nema nikog. Imaćemo vremena za kafiću, ako požurimo do restorana

na uglu.” „Tamo ne služe kafu”, reče Soni, „več neki jebeni mulj. Muči, otrči uz stepenice, da bismo bili sigurni da tamo nema nikoga. Radićemo metodično, po propisima.” Džoni je oblizao usne i stisnuo pušku. Podigao je glavu i pogledao galeriju. Desno od njega završavala se zidom. Levo se pružala do niza kancelarija. Znao je da će ga čuti, ako se pokrene. Prazna gradska kuća bila je prirodno pojačalo. Nije imao kud. Čuo je korake u parteru, a zatim i otvaranje i zatvaranje vrata. Čekao je nepomičan i bespomoćan. Domar je govorio s dvojicom posetilaca odmah ispod njega. Nije čuo šta govore. Polako je okrenuo glavu. Čekao je da se tip kog je Soni Eliman nazvao Muči pojavi na kraju galerije. Tupi izraz iznenađenja preobraziće se u šok i nevericu, a usta širom otvoriti: Hej, Soni, ovde je neki tip! Čuo je prigušene zvuke Mučijevih koraka uz stepenice. Pokušao je da smisli nešto, bilo šta. Nije dobio nikakvu ideju. Otkriće ga, za manje od jednog minuta. Nije znao kako da to spreči. Upropastiće jedinu priliku koja će mu se ikad pružiti, ma šta da učini. Vrata su se otvarala i zatvarala. Svaki put zvuk je bio bliži i snažniji. Kapljica znoja kliznula mu je niz čelo. Pala je na nogavicu farmerki. Setio se svih vrata pokraj kojih je prošao na putu ovamo. Muči je proverio GRADSKOG MENADŽERA, GRADSKOG OCA i PORESKOG PROCENITELJA. Sad je otvorio vrata MUŠKOG. Razgledao je kancelariju REFERENTA ZA SIROMAŠNE i ŽENSKI. Sledeća vrata vode na galeriju. Otvorila su se. Muči je napravio dva koraka do ograde kratke galerije koja se pružala zadnjim delom hodnika. „U redu je, Soni? Da li si zadovoljan?” „Da li sve dobro izgleda?” „Meni izgleda kao jebena rupčaga”, odvratio je Muči. Iz partera se začuo grohotan smeh. „Pa, siđi dole. Idemo na kafu”, reče treći čovek. I to je bilo to. Vrata su se zatvorila. Koraci su se udaljavali hodnikom, a zatim i stepeništem do prizemlja. Džoni se oklembesio. Na trenutak mu je svet zaigrao pred očima, poprimivši sive nijanse. Zatvaranje ulaznih vrata delimično ga je prenulo iz tog stanja. Domar je dao svoju ocenu posetilaca iz partera. „Gomila kurvi.” I on je otišao. Gradska kuća je, sledećih dvadesetak minuta, pripadala isključivo Džoniju.

5 Narod Džeksona je oko pola deset počeo da pristiže u gradsku kuću. Prvo se pojavio triling starih dama, u crnoj odeći. Ćućorile su kao svrake. Džoni je gledao kako sedaju blizu peći na drva - gotovo u potpunosti van njegovog vidika - i uzmaju knjižice ostavljene na klupama, pune blistavih fotografija Grega Stilsona. „Taj čovek stvarno mi se dopada”, rekla je jedna od njih. „Tri puta mi je dao autogram. Sigurna sam da ću ga i danas dobiti.” Više nisu pominjale Grega Stilsona. Raspričale su se o zavičajnoj nedelji u metodističkoj crkvi. Džoni je sedeo gotovo iznad peći. Prešao je put od mraza do vreline. Iskoristio je zatišje između odlaska Stilsonovog obezbeđenja i dolaska prvih građana, da se oslobodi jakne i košulje. Neprestano je brisao znoj s lica maramicom. Na njoj je ostajao i trag krvi. Oko mu je ponovo prokrvarilo. Vid mu je bio zamagljen i prevučen crvenkastom koprenom. Vrata ispod njega su se otvorila. Čuo je srčano trup-trup-trup muškaraca koji su stresali sneg s cipela. Četvorica ljudi u kariranim vunenim jaknama prošla su središnjim prolazom i sela u prvi red. Jedan od njih odmah je počeo da pripoveda masnu šalu. Mlada žena od dvadeset tri godine stigla je sa sinom, koji je imao oko četiri. Dečak je nosio plavo skijaško odelo sa jarkožutim trakama. Hteo je da govori preko mikrofona. „Ne, dragi moj”, rekla je žena. Seli su iza muškaraca. Dečak je smesta počeo da šutira klupu ispred sebe. Jedan od ljudi u kariranim jaknama se osvrnuo. „Prestani, Šone”, rekla je majka. Bilo je petnaest do deset. Vrata su se stalno otvarala i zatvarala. Dvorana se punila muškarcima i ženama svih vrsta, zanimanja i godišta. Sve jači žamor bio je nabijen očekivanjem. Nisu došli da propituju političkog predstavnika. Čekali su posetu velike zvezde malom mestu. Džoni je znao da se većina „upoznaj svog kandidata” i „upoznaj svog predstavnika” sastanaka održava pred gotovo praznim dvoranama, uz prisustvo najtvrdokornijih političkih pristalica. Na

izborima u Mejnu 1976. godine raspravi između Bila Koena i njegovog protivkandidata Lejtona Kunija prisustvovalo je dvadeset šest ljudi, ako se izuzmu predstavnici štampe. Ova beskrvna sučeljavanja uglavnom su služila kao podsetnik da je vreme izbora ponovo došlo. Većina je mogla da se održi u omanjoj sobi. Sva sedišta u dvorani bila su popunjena do 10.00. Tridesetak ljudi stajalo je pozadi. Džoni bi stisnuo pušku, kad god bi se vrata otvorila. Još nije bio siguran da li će moći da povuče obarač, ma koliki ulog da je u pitanju. Prošlo je pet, pa deset minuta. Džoni je pomislio da je Stilson negde zadržan ili da uopšte neće doći. Polako ga je ispunjavalo olakšanje. Vrata su se ponovo otvorila. Zaorio se srčani glas: „Hej! Kako si, Džeksone, Nju Hempšir?” Odgovorio mu je začuđeni, radosni žamor. Neko je uskliknuo: „Greg! Da li si to ti?” „Ne bih da se namećem”, odvratio je Stilson, „ali, kako ste, kog đavola?” Sporadični aplauzi brzo su prerasli u urlik odobravanja. „Haj, dobro je!”, povikao je Greg. Brzo se kretao prolazom ka podijumu. Usput se rukovao s građanima. Džoni ga je gledao kroz špijunku. Stilson je nosio kaput od teške kože s okovratnikom od ovčijeg runa. Danas je šlem zamenio vunenom skijaškom kapom s jarkocrvenom kićankom. Zastao je na kraju prolaza i mahnuo trojici ili četvorici novinara. Blicevi su sevnuli. Aplauz se pojačao. Izgledalo je da će uzdrmati krovne grede. Džoniju Smitu bilo je jasno da je kucnuo čas da nešto preduzme. Sad ili nikad. Preplavilo ga je snažno i strahovito jasno sećanje na ono što je doživeo kad je dodirnuo Grega Stilsona na mitingu u Trimbulu. Unutar glavoboljom izmučenog uma čuo je tupi zvuk dve stvari koje se istovremeno spajaju užasnom snagom. To je možda bio zvuk sudbine. Bilo bi previše lako odugovlačiti, dopustiti Stilsonu da govori i govori, da se izvuče, da sedi ovde gore s licem među dlanovima i čeka da se gomila proredi, da čeka dok se domar ne vrati da razmontira ozvučenje i počisti đubre, zavaravajući se da će obaviti posao sledeće nedelje u sledećem gradu. Mora delati odmah, bez oklevanja. I svako ljudsko biće na Zemlji imalo je udela u onom što će se desiti u provincijskoj gradskoj kući. Zaglušujući zvuk u njegovoj glavi podsećao je na sudaranje stubova sudbine.

Stilson se peo uz stepenice ka podijumu. Prostor iza njega bio je čist. Trojica bezbednjaka stajala su naslonjena na suprotni zid. Džoni je ustao. 6 Sve se dešavalo kao na usporenom filmu. Mišići u nogama grčili su se od dugog sedenja, a kolena pucketala kao bajate petarde. Vreme kao da se zamrzio. Aplauz se produžavao, iako su se glave okretale, a vratovi krivili. Neko je vrisnuo usred aplauza. Ljudi su i dalje tapšali. Neko je vrisnuo zbog čoveka na galeriji, s puškom u rukama. Svi su to već videli na televiziji. To je bila situacija s mnoštvom svima poznatih, klasičnih elemenata. Na svoj način bila je američka koliko i Divni svet Volta Diznija. Političar i čovek na mestu s kog se pruža lep vidik s puškom. Greg Stilson se okrenuo prema njemu. Njegov gojazni vrat nagnuo se i naborao, a crvena kićanka na vrhu skijaške kape zatresla. Džoni je naslonio pušku na rame. Činilo mu se da lebdi tamo gore, dok mu dodir kundaka nije rekao da je našla svoje mesto na spoju ruke s telom. Setio se pucanja na fazane s tatom u detinjstvu. Išli su i u lov na jelene. Džoni je samo jednom video rogatu životinju, ali nije mogao da povuče obarač. Nije uspeo da prevaziđe početničku tremu. To je bila njegova tajna. Izazivala je stid kao masturbacija. Nikad je nikome nije poverio. Čuo je još krik i video kako jedna starica pokriva usta. Imala je veštačko voće na širokom obodu crnog šešira. Lica su se okretala ka njemu, kao velike bele nule. Otvorena usta, male crne nule. Dečačić u plavom kombinezonu je pokazivao. Majka je pokušavala da ga zakloni. Stilson mu se našao na nišanu. Džoni se setio da otkoči pušku. Ljudi u kaputima na drugoj strani dvorane gurali su ruke u sakoe. Soni Eliman je urlao, usplamtelih zelenih očiju: Na pod! Greg, bacise na POD! Stilson je posmatrao galeriju. Pogledi su im se po drugi put ukrstili, u savršenom razumevanju. Stilson se sagnuo kad je Džoni ispalio hitac. Puška je zaglušno prasnula. Zvuk je ispunio dvoranu. Zrno je otkinulo lep komad podijuma. Ogulilo ga je do sjajnog golog drveta. Iverje je

poletelo. Jedan je pogodio mikrofon. Usledio je novi monstruozni vapaj ozvučenja, koji se naglo okončao u grlenom, prigušenom zujanju. Džoni je ubacio novi metak u cev i ponovo zapucao. Zrno je ovog puta napravilo rupu u prašnjavom tepihu podijuma. Uspaničena gomila pokrenula se kao krdo stoke. Gurali su se u središnjem prolazu. Ljudi koji su stajali pozadi su lako utekli. Na dvokrilnim vratima stvorila se gužva. Ljudi su psovali i vrištali. S druge strane dvorane čula se praskava buka. Deo ograde na galeriji raspao se pred Džonijevim očima. Nešto je sekundu kasnije prozujalo pored njegovog uva. Nevidljivi prst podigao mu je okovratnik košulje. Sva trojica Stilsonovih pratilaca preko puta držali su pištolje. Džoni je bio visoko na galeriji, pa su mogli da ga nanišane uprkos metežu. Verovatno bi zapucali na njega, ne obazirući se na građane, da je bio na nekom drugom mestu. Jedna od tri starice uhvatila je Mučija za ruku. Jecajući je pokušavala da ga nešto pita. Odgurnuo ju je od sebe i stisnuo pištolj obema rukama. U dvorani se osećao vonj baruta. Prošlo je gotovo dvadeset sekundi otkad je Džoni ustao iza ograde. „Na pod! Na pod, Greg!” Stilson je još stajao na ivici podijuma. Savio je kolena, gledajući nagore. Džoni je spustio pušku. Stilson mu se na trenutak ukazao na nišanu. Zrno iz pištolja baš tada zaparalo mu je vrat. Odbacilo ga je unazad. Njegov hitac je otišao visoko u vazduh. Prozor na drugoj strani raspao se uz kišu staklenih krhotina. Odozdo se razlegao vrisak. Krv mu je liptala po ramenu i grudima. Uh, zaista si delotvoran u nastojanju da ga ubiješ, histerično je pomislio, kad se približio ogradi. Ubacio je još jedan metak u cev i ponovo naslonio pušku na rame. Stilson se pokrenuo. Stuštio se niz stepenice do partera. Ponovo je pogledao u Džonijevom pravcu. Još jedan metak prozujao mu je pored slepoočnice. Krvariš kao zaklana svinja, pomislio je. Požuri. Požuri i obavi posao. Ljudski čep na vratima je izleteo. Ljudi su počeli da izlaze. Oblačić dima podigao se iz cevi pištolja na drugoj strani dvorane. Začuo se pucanj. Nevidljivi prst koji mu je pomerio okovratnik pre nekoliko sekundi sad je povukao vatrenu liniju po Džonijevoj glavi. To nije bilo važno. Najvažnije je da sredi Stilsona. Ponovo je spustio pušku. Nek ovaj pogodi... Stilson se kretao veoma brzo za čoveka svoje veličine. Crnokosa mlada žena koju je Džoni primetio stigla je do polovine središnjeg

prolaza. Držala je uplakanog sina u naručju. Još je pokušavala da ga telom zakloni. Ono što je Stilson učinio toliko je zbunilo Džonija da je zamalo ispustio pušku. Zgrabio je dečaka iz majčinog naručja. Okrenuo se prema galeriji, držeći dečakovo telo ispred sebe. Na nišanu puške više nije bio Greg Stilson, već sitna migoljeća prilika u (plavi filter plavi filter žute pruge - tigrove pruge) u tamnoplavom skijaškom kombinezonu s jarkožutim trakama. Džoni je zinuo. To je bio Stilson, nego šta. Tigar. Ali sad je bio iza filtera. Šta to znači? Vrisnuo je Džoni, ali nikakav zvuk nije prešao preko njegovih usana. Majka je prodorno vrisnula. Džoni je to već negde čuo. „Tomi! Daj mi ga! TOMI! DAJ MI GA, KOPILANE!” Džonijeva glava se nadimala i širila kao bešika. Sve je počelo da bledi. Samo je predeo oko nišana bio jasan. Jezičak nišana počivao je na grudima plavog skijaškog odela. Učini to, za ime Hristovo, moraš to učiniti, pobeći će... Plavo skijaško odelo počelo je da se širi. Možda se to dešavalo zbog nepouzdanog vida. Boja mu je bledela do svetloplave u viziji, tamnožuta se istezala, sve dok sve nije počela da se gubi u njoj. (iza filtera, da, on je iza filtera, ali šta to znači? da li to znači da je sad sigurno ili da je on van mog domašaja? šta to) Topla vatra blesnula je i zgasla negde ispod. Neki deo Džonijevog uma registrovao ju je kao sev blica. Stilson je odgurnuo ženu od sebe. Unatraške se povlačio prema vratima, očiju stisnutih u proračunate bezosećajne proreze. Čvrsto je stiskao dečačića koji se otimao za gušu i međunožje. Ne mogu. Blagi bože, oprosti, ali ne mogu. U tom času pogodila su ga još dva zrna. Jedno ga je udarilo visoko u grudi. Odbacilo ga je unazad. Udario je u zid i odskočio. Drugo ga je pogodilo s leve strane. Okrenulo ga je i bacilo na ogradu galerije. Krajičkom uma znao je da je ostao bez puške. Pala je na pod galerije i ispalila zrno u zid. Butinom je udario u ogradu. Padao je. Dvorana mu se dva puta okrenula pred očima. Tresnuo je na dve klupe, polomivši karlicu i obe noge. Krv mu je nahrupila iz usta, kad ih je otvorio da bi kriknuo. Ležao je među ostacima klupa na koje je pao, misleći: Gotovo je. Uspaničio sam se. Uprskao sam. Osetio je nimalo nežne ruke na sebi. Okrenule su ga. Eliman, Muči i

treći tip su bili tu. Eliman ga je okrenuo. Stigao je Stilson i odgurnuo Mučija u stranu. „Pustite tog tipa”, grubo je prozborio. „Pronađite kurvinog sina koji je snimio onu fotografiju. Razbijte mu aparat.” Muči i drugi tip žurno su se udaljili. Nedaleko odatle crnokosa žena je vikala: „... iza dečaka, krio se iza dečaka. Svima ću to reći...” „Ućutkaj je, Soni”, reče Stilson. „Naravno”, reče Soni. Odmah zatim je otišao. Stilson se spustio na kolena pored Džonija. „Da li se poznajemo, druškane? Laganje nema smisla. Odsvirao si svoje.” Džoni je prošaptao, „Upoznali smo se.” „To je bilo na mitingu u Trimbulu, zar ne?” Džoni je klimnuo. Stilson je naglo ustao. Džoni je poslednjom snagom uspeo da ga uhvati za zglob. Kontakt nije trajao duže od sekunde. Stilson se lako oslobodio. I to je bilo dovoljno. Sve se promenilo. Ljudi su se okupljali oko njega. Video je stopala i noge, ali ne i njihova lica. To nije bilo važno. Sve se promenilo. Pustio je koju suzu. Dodirivanje Stilsona ovog puta nalikovalo je dodirivanju praznine. Mrtve baterije. Palog stabla. Prazne kuće. Gole police za knjige. Vinskih boca spremnih da postanu svećnjaci. Bledeo je. Odlazio. Stopala i noge oko njega su se maglile. Bivale su sve neodređenije. Razabirao je glasove, uzbuđeni žamor i nagađanja, ali ne i reći. Samo zvuk reći. Čak je i on bledeo. Gubio se u piskavom zujanju. Pogledao je preko ramena i ugledao hodnik iz kog je tako davno izašao. Iskoračio je iz tog hodnika u ovo sjajno posteljično mesto. Samo što je tada njegova majka bila živa, a otac bio tu. Dozivali su ga po imenu, dok se nije probio do njih. Došlo je vreme da se vrati. Pravi je čas da to učini. Učinio sam to. Nekako sam to učinio. Ne shvatam kako, ali jesam. Krenuo je ka hodniku tamnih metalnih zidova, iako nije znao ima li ičega na njegovom kraju. Vreme će pružiti odgovor. Slatki zuj glasova je bledeo, baš kao i magloviti sjaj. Ali on je još bio on - Džoni Smit - netaknut. Uđi u hodnik, pomislio je. Samo napred. Nešto mu je govorilo da će moći da hoda, ako uđe u taj hodnik.

TREĆI DEO ZAPISI IZ MRTVE ZONE

1 Portsmut, NH 23.1.1979. Dragi tata Pisanje ovakvog pisma grozno je iskustvo. Pokušaću da ga učinim što kraćim. Verovatno ću biti mrtav kada stigne do tebe. Desila mi se grozna stvar. Sad mislim da je sve to počelo mnogo pre saobraćajne nesreće i kome. Poznata ti je priča o vidovnjačkim moćima. Verovatno se sećaš kako se mama na samrtnoj postelji klela da je Bog hteo da sve bude ovako, da mi je poverio zadatak koji moram da obavim. Rekla mi je da ne bežim od njega. Obećao sam joj da neću. Nisam to stvarno mislio, ali sam hteo da je smirim. Još uvek ne verujem u boga kao biće koje smišlja planove za nas i koje nam deli sitna zaduženja kao da smo izviđači koji osvajaju značkice i bedževe na Velikom životnom maršu. Ne verujem u takvog boga, ali ne verujem ni da je sve što mise dogodilo samo puka slučajnost. U leto 1976. godine otišao sam na miting Grega Stilsona u Trimbulu, u njuhempširskom trećem distriktu. Možda se sećaš da se tada prvi put kandidovao za Predstavnički dom. Na putu do bine rukovao se s mnogo ljudi. Ja sam bio jedan od njih. Možda će ti biti teško da poveruješ u ovo što ću ti reći, iako si imao prilike da vidiš moju sposobnost na delu. Imao sam jedno od „pražnjenja”, samo što ovo nije bio šok, već vizija, u biblijskom smislu te reći ili nešto veoma slično njoj. Bilo kako bilo, nije bila jasna poput ostalih „javljanja.” Sadržala je zbunjujući plavi sjaj, koga ni pre ni posle toga nije bilo. Bilo je neverovatno snažno. Video sam kako Greg Stilson postaje predsednik Sjedinjenih Država. Ne mogu reći kada u budućnostise to dogodilo, ali je u tom času bio bez najvećeg dela kose. Imam moć da vidim, ali ne i da protumačim viđeno. U ovom slučaju ta moć bila je ograničena neobičnim plavim filterom. Ipak sam dovoljno video. Ako Stilson postane predsednik, pogoršaće međunarodne odnose, koji će i bez toga biti veoma loši. Ako Stilson postane predsednik, započeće

opšti nuklearni rat. Mislim da će se događaj koji će poslužiti kao inicijalna kapisla za izbijanje rata desiti u Južnoj Africi. Takođe verujem da u kratkom, krvavom ratu neće samo dve ili tri zemlje zasuti neprijatelje bojevim glavama već svih dvadeset - kao i veliki broj terorističkih grupa. Znam koliko ti ludo sve ovo zvuči, tata. I ja sam to mislio. Ali ne sumnjam, niti osećam potrebu da se osvrnem za sobom i pokušam da sve ponovo sagledam kao manje stvarno i važno nego što jeste. Nikad niste znali - niko nije - ali nisam pobegao od Četsvortovih zbog požara u restoranu. Pretpostavljam da sam bežao od Grega Stilsona i od onog što bi trebalo da uradim. Bežao sam kao što je Ilija bežao u pećinu ili Jona u kitovu utrobu. Nameravao sam da čekam i vidim kako će se situacija odvijati, da li će početi da se stvaraju preduslovi za tako strahovitu budućnost. Verovatno bih još čekao da se glavobolje prošle jeseni nisu pogoršale. Došlo je do nesreće na poslu na održavanju drumova. Verujem da se poslovođa Kit Strang seća tog događaja... 2 Izvod iz svedočenja datog pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao gospodin Norman D. Verizer, glavni savetnik komiteta. Svedočio je gospodin Kit Strang iz Finiksa, Arizona, Pustinjski bulevar 1421. Datum svedočenja: 17.8.1979. Verizer: Džon Smit je, u to vreme, bio radnik Odeljenja za javne radove u Finiksu, zar ne? Strang: Da, gospodine, bio je. V: Govorimo o početku decembra 1978. godine. S: Da, gospodine. V: Da li se sedmog decembra desilo nešto što ste dobro zapamtili? Nešto što se ticalo Džona Smita? S: Da, gospodine. Svakako se dogodilo. V: Recite komitetu šta se dogodilo.

S: Pa, morao sam da se vratim do glavne baze po burad s narandžastom farbom. Znate, obeležavali smo drum. Džoni - htedoh reći Džoni Smit - bio je pomenutog dana na Aveniji Rouzmont. Iscrtavao je nove putne oznake. Pa, vratio sam se oko četiri i petnaest, četrdeset pet minuta pre prestanka radnog vremena. Herman Džojiin, s kojim ste već razgovarali, prišao mi je i rekao: „Bilo bi dobro kad bi proverio šta se dešava s Džonijem, Kite. Nešto nije u redu. Pokušao sam da porazgovaram s njim. Ponašao se kao da me ne čuje. Zamalo što me nije pregazio. Bilo bi bolje da ga urazumiš.” To mi je ispričao. Ja sam rekao: „Šta mu fali, Herme?” On je rekao: „Pogledaj sam, nešto opasno nije u redu s tim tipom.” Krenuo sam njegovim tragom. Isprva je sve bilo u redu, a zatim... uh! V: Šta ste videli? S: Mislite pre nego što sam video Džonija. V: Da, tako je. S: Linija koju je povlačio po drumu počela je da se otima kontroli. Ispočetka samo malo - pokoji sićušni trzaj i mehur - nije bila savršeno ravna, znate. Džoni je uvek bio najbolji linijaš u čitavoj ekipi. Zatim su počela ozbiljnija odstupanja. Šarala je po čitavom drumu u širokim petljama i zavojima. Na nekim mestima kao da je ispisivao krugove. Stotinak metara povlačio je liniju po zemlji pokraj asfaltnog pokrivača. V: Šta ste učinili? S: Zaustavio sam ga. Što će reći, zaustavio sam ga posle izvesnog vremena. Poravnao sam se s mašinom za iscrtavanje linija. Počeo sam da se derem na njega. Prodrao sam se najmanje pet-šest puta. Izgledalo je da me nije čuo. Naglo je upravio mašinu ka meni i napravio duboko ulubljenje na mom automobilu, vozilu u vlasništvu odeljenja za autoputeve. Pritisnuo sam sirenu i ponovo povikao. Po svoj prilici nekako sam dopro do njega. Ubacio je menjač u neutralnu poziciju i pogledao na mene. Pitao sam ga šta za ime božje misli da radi. V: Šta vam je on odgovorio? S: Rekao je „zdravo”. To je bilo sve. „Zdravo, Kite.” Kao da je sve sjajno i bajno. V: A vaš odgovor je? S: Moj odgovor je bio prilično oštar. Bio sam ljut. Džoni je samo stajao. Osvrtao se oko sebe i naslanjao na mašinu, kao da će pasti, ako je pusti. Tek tada sam zapazio koliko loše je izgledao. Znate, uvek je bio mršav, ali je sad bio beo kao kreč, a jedna strana usta mu se... znate... spustila. Isprva nije ni shvatao šta mu govorim. Zatim se osvrnuo oko

sebe i video liniju koja se pružala preko čitavog druma. V: A on je rekao? S: Rekao je da mu je žao. Zatim se - ne znam - zateturao i prineo ruku licu. Pitao sam ga šta mu fali. On je rekao... oh, mnogo zbunjujućih stvari. Ništa nisu značile. Koen: Gospodine Strang, komitet smatra da bi sve što je gospodin Smit rekao moglo baciti svetlost na ovu stvar. Da li možete da se setite njegovih reči? S: Pa, prvo je rekao da je sve u redu samo što oseća smrad guma. Guma koje gore. Zatim je rekao: „Taj akumulator će eksplodirati, ako pokušaš da ga povežeš.” I nešto kao: „Imam krompire u grudima i oba su radije na suncu. Znači da je sve to za drveće.” To je sve čega se sećam. Kao što sam rekao, zvučalo je nepovezano i bezumno. V: Šta se zatim dogodilo? S: Počeo je da pada. Uhvatio sam ga za rame. Ruka koju je držao na licu pomerila se u stranu. Video sam da mu je desno oko puno krvi. Zatim se onesvestio. V: Ali rekao je još nešto pre nego što se onesvestio, zar ne? S: Da, gospodine, jeste. V: Šta je to bilo? S: Rekao je: „Kasnije ćemo se brinuti zbog Stilsona, tata, sad je u mrtvoj zoni.” V: Da li ste sigurni da je tako rekao? S: Da, gospodine. Jesam. Nikad to neću zaboraviti. 3 ... probudio sam se u šupici za alat u bazi na Rouzmont drajvu. Kit mi je rekao da bi bilo najbolje da odmah odem kod lekara i da se ne vraćam na posao dok to ne učinim. Uplašio sam se, tata, ali ne iz razloga koji su Kitu mogli pasti na pamet. Zakazao sam pregled kod neurologa kog mi je Sem Vajzak pomenuo u pismu početkom novembra. Znaš, pisao sam Semu. Rekao sam mu da se plašim da vozim automobil zato što mi se ponekad dešava da vidim dvostruko. Sem mi je odmah odgovorio. Rekao mi je da odmah posetim doktora

Vana. Simptomi su bili veoma alarmantni, ali nije mogao da kaže ništa određeno izdaleka. Nisam odmah otišao kod lekara. Znao sam da um ume da pravi velike probleme i mislio - sve do incidenta s mašinom za iscrtavanje linija - da je to samo prolazna faza koju ću prebroditi. Verovatno da nisam hteo da razmišljam o drugim mogućnostima. Ali incident na poslu bio je jednostavno suviše ozbiljan. Otišao sam kod doktora, zato što sam se uplašio - ne zbog sebe, već zbog onog što sam znao. Tako sam posetio doktora Vana. Podvrgao me je testovima i predstavio rezultate. Ispostavilo se da mi je ostalo mnogo manje vremena, zato što... 4 Izvod iz svedočenja datog pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao gospodin Norman D. Verizer, glavni savetnik Komiteta. Svedočio je doktor Kventin M. Van, iz Finiksa, Arizona, Parkland drajv 17. Datum svedočenja: 22.8.1979. Verizer: Nakon obavljanja testova i donošenja dijagnoze sastali ste se s Džonom Smitom u vašoj kancelariji, zar ne? Van: Da. To je bio tegoban susret. Takvi susretu uvek su tegobni. Ve: Možete li mi prepričati sadržaj vašeg razgovora? Va: Da. Mislim da usled zaista vanrednih okolnosti mogu odstupiti od obaveze koje proizilaze iz odnosa između doktora i pacijenta. Na početku sam predočio Smitu da je doživeo zastrašujuće iskustvo. Složio se sa mnom. Bilo mu je bolje, iako mu je desno oko još bilo veoma zakrvavljeno. Došlo je do pucanja sitnog kapilara. Ako mogu da se pozovem na tabelu... (Materijal je ovde brisan i skraćivan) Ve: I šta se dogodilo pošto ste to predočili Smitu? Va: Pitao me je šta je donja granica. Tako je rekao: „donja granica”. Zadivio me je smirenošću i nenametljivom hrabrošću. Ve: I šta je bila donja granica, doktore Vane?

Va: Ha? Mislio sam da vam je to dosad jasno. Džon Smit je imao izuzetno razvijeni moždani tumor u parijetalnom režnju. (Buka među posmatračima; kratka pauza) Ve: Doktore, oprostite zbog prekida. Želeo bih da podsetim posmatrače da komitet zaseda i da je on istražno telo, a ne vašarska izložba nakaza. Narediću sudskim poslužiteljima da isprazne prostoriju ako se buka nastavi. Va: Vaše reagovanje je sasvim na mestu, gospodine Verizere. Ve: Hvala vam, doktore. Možete li reći komitetu kako je Smit primio vesti? Va: Bio je smiren. Izuzetno smiren. Verujem da je u srcu već doneo vlastitu dijagnozu koja se poklopila s mojom. Rekao je da je veoma uplašen. Zamolio me je da mu kažem koliko dugo će živeti. Ve: Šta ste mu rekli? Va: Rekao sam mu da je to pitanje u tom trenutku besmisleno, zbog mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju i da će morati da se podvrgne operaciji. Želim da naglasim da tada nisam znao da je bio u komi i za njegov izuzetni - gotovo čudesni - oporavak. Ve: I šta je bio njegov odgovor? Va: Rekao je da neće biti operacije. Bio je tih, ali veoma, veoma odlučan. Neće biti operacije. Rekao sam mu da se nadam da će razmotriti tu odluku, zato što je odbijanje operacije u njegovoj situaciji bilo ravno potpisivanju smrtne presude. Ve: Da li je Smit išta rekao kad je to čuo? Va: Pitao me je da mu kažem koliko dugo će živeti ako se ne podvrgne operaciji. Ve: Da li ste mu saopštili vaše mišljenje? Va: Upoznao sam ga s približnom procenom. Rekao sam da su tumori izuzetno nepredvidljivi povodom rasta i da poznajem pacijente čiji tumori su bili uspavani po dve godine, ali da su takvi slučajevi prilično retki. Rekao sam mu da može očekivati da će bez operacije živeti od osam do dvadeset meseci. Ve: On je ipak odbio operaciju, zar ne? Va: Da, tako je bilo. Ve: Da li se nešto neobično desilo, dok je odlazio? Va: Rekao bih da se desilo nešto izuzetno neobično. Ve: Ispričajte komitetu o tome, molim vas. Va: Dodirnuo sam ga po ramenu, pretpostavljam da bih ga utešio. Znate, nisam bio spreman da ga pustim da ode pod takvim okolnosti.

Osetio sam nešto iz njegovog pravca kad sam to učinio... nešto slično električnom udaru, praćeno odlivom i slabljenjem. Imao sam utisak da mi neko nešto uzima. Moram da skrenem pažnju da je ovo vrlo subjektivan opis, ali da vam ga predstavlja čovek obučen u veštini profesionalnog posmatranja. Uveravam vas da nije bio prijatan. Ja... sam se odmakao od njega... predložio mi je da pozovem ženu, zato što se Strouberi ozbiljno povredio. Ve: Strouberi? Va: Da, tako je rekao. Ženin brat... zove se Stanberi Ričards. Moj najmlađi sin ga je u ranom detinjstvu uvek zvao ujka Strouberi. To mi je tek kasnije palo na pamet. Te večeri predložio sam supruzi da pozove brata koji živi u Koz Lejku, Njujork. Ve: Da li ga je pozvala? Va: Jeste. Pozvala ga je. Lepo su porazgovarali. Ve: I da li je gospodin Ričards - vaš dever - bio u redu? Va: Jeste, bio je dobro. Sledeće nedelje pao je s merdevina dok je farbao kuću i slomio karlicu. Ve: Doktore Vane, da li verujete da je Džon Smit video da će se to desiti? Da li verujete da je imao prekognitivnu viziju u vezi s bratom vaše žene? Va: Ne znam. Ali verujem... da bi to mogla biti istina. Ve: Hvala vam, doktore. Va: Mogu li još nešto da kažem? Ve: Naravno. Va: Nadam se da će se bog sažaliti nad njegovom namučenom dušom, ako je imao takvo prokletstvo - da, nazvao bih ga prokletstvom. 5 ... i znam, tata, da će ljudi reći da sam učinio ono što sam planirao, zbog tumora. Ali, tata, ne veruj im. To nije istina. Tumor je samo posledica udesa, koja me je konačno stigla, udesa za kojisad verujem da nikad nije prestao da se događa. Tumor je u istoj oblasti koja je povređena u udesu, u istoj oblasti za koju verujem da sam je povredio kad sam kao dete pao dok sam se klizao na jezercetu Ranaraund.

Tada sam imao prvo „pražnjenje”, iako ni dandanas ne mogu da se setim tog događaja. Imao sam još jedno pre udesa na vašaru u Estiju. Pitaj Saru o tome. Siguran sam da se seća. Tumor leži u oblasti koju sam oduvek znao „mrtvom zonom” I to je točno, zar ne? To je prokleto gorko točno. Bože... sudbina... proviđenje... usud... kakogod to zvali, poseže mirnim i neopozivim prstima da ponovo vrati terazije u ravnotežu. Možda mi je bilo suđeno da poginem u saobraćajnoj nesreći, ili čak ranije, onog dana na Ranaraundu. Verujem da će se terazije, potpuno vratiti u ravnotežu, kad obavim ono što bi trebalo da obavim. Volim te, tata. Najgore od svega, pored uverenja da je oružje jedini način da se izvučem iz strašnog ćorsokaka u kom sam se našao, jeste saznanje da te ostavljam za sobom da podnosiš tugu i mržnju onih koji nemaju razloga da sumnjaju da je Stilson bio dobar i pravedan čovek... 6 Izvod iz svedočenja pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao gospodin Albert Renfru, zamenik glavnog savetnika. Svedočio je doktor Samjuel Vajzak, iz Bangora Mejn, Harou Kort 26. Datum svedočenja: 23.8.1979. Renfru: Približavamo se zaključenju zasedanja. Želeo bih da vam u ime čitavog komiteta zahvalim na četvoročasovnom svedočenju. Bacili ste mnogo svetlosti na ovu situaciju. Vajzak: Nema na čemu. R: Imam još jedno pitanje za vas, doktore Vajzak, ono koje mi se čini gotovo najvažnijim. Tiče se problema koji je Džon Smit pomenuo u pismu svom ocu, koje se nalazi u evidenciji. To pitanje je... V: Ne. R: Šta ste rekli? V: Hteli ste da me pitate da li je Džonijev tumor povukao obarač, tog dana u Nju Hempširu, zar ne? R: Pa na neki način, pretpostavljam...

V: Odgovor je ne. Džoni Smit je bio razumno, svesno ljudsko biće do kraja života. Pismo njegovom ocu to pokazuje, baš kao i ono upućeno Sari Hejzlet. Bio je muškarac sa stravičnom, gotovo božanskom moći - možda i prokletstvom, kako to moj kolega doktor Van zove - ali nije bio poremećen, niti je delao nadahnut fantazijama izazvanim kranijalnim pritiskom - ako je tako nešto uopšte moguće. R: Ali da li je istina da je Čarls Vitman, takozvani Teksaski Snajper, imao... V: Da, da, imao je tumor. Imao ga je i pilot aviona Istern erlajnsa koji se pre nekoliko godina srušio na Floridi. U tim slučajevima niko nije utvrdio da je tumor bio ključni uzrok. Skrenuo bih vam pažnju na to da drugim zloglasnim spodobama - Ričardu Speku, takozvanom Semovom Sinu, i Adolfu Hitleru - nisu bili potrebni moždani tumori da bi činili zločine. Ili Frenku Dođu, ubici kog je Džoni otkrio u Kasl Roku. Koliko god da ovaj komitet Džonijeva dela smatra pogrešnim, ona su bila postupci razumnog čoveka. Možda je trpeo velike mentalne patnje... ali je bio razuman. 7 ... i uglavnom, nemoj da misliš da nisam ovo uradio posle veoma dugog i mučnog razmišljanja. Smatrao bih njegovo ubistvo vrednim, ako bih bio siguran da bi ljudska rasa tim činom dobila još četiri godine, dve godine ili čak osam meseci za razmišljanje. To je loše, ali bi moglo izaći na dobro. Više neću izigravati Hamleta. Znam koliko je Stilson opasan. Mnogo te volim, tata. Veruj mi. Tvojsin, Džoni 8

Izvod iz svedočenja pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao gospodin Albert Renfru, zamenik glavnog savetnika. Svedočio je gospodin Stjuart Kloson, iz Džeksona, Nju Hempšir, Blekstrep roud. Renfru: I kažete da se pogodilo da ste potegli vaš foto-aparat, gospodine Klosone? Kloson: Jašta! Nadomak vrata. Tog dana zamalo da ne dođem, iako volim Grega Stilsona - pa, voleo sam ga pre svega ovoga. Dvorana u gradskoj kući mi je baksuzna, znate? R: Zato što ste pali na vozačkom ispitu. K: Ukapirali ste. Padanje na vozačkom ispitu može se nazvati kolosalnim baksuzlukom. Na kraju sam rekao, nek ide sve do đavola. I snimio sam tu fotografiju. Auh! Imam je. Pretpostavljam da će me učiniti bogatim. Baš kao podizanje zastave na Ivo Džimi. R: Nadam se da ne mislite da se sve dogodilo da biste vi izvukli korist, mladiću. K: O, ne! Ni u kom slučaju! Samo sam hteo da kažem... pa... ne znam šta sam hteo da kažem. Ali desilo se ispred mene i... ne znam. Bože, drago mi je što sam imao nikon kod sebe, to je sve. R: škljocnuli ste aparatom kad je Stilson podigao dečaka? K: Meta Robsona, da gospodine. R: A ovo je uvećana fotografija koju ste tom prilikom snimili? K: To je moja fotografija, da. R: I šta se zatim dogodilo? K: Dvojica gorila potrčala su za mnom. Vikali su: „Daj nam aparat, klinac! Baci ga.” Takva sr... uh, takve stvari. R: A vi ste bežali. K: Da li sam bežao? Blagi bože, pretpostavljam da sam bežao. Jurili su za mnom skoro do gradske garaže. Jedan me je zamalo uhvatio, ali se okliznuo na ledu i pao. Koen: Mladiću, želeo bih da napomenem da ste dobili najvažniju trku vašeg života, kad ste pobegli tim huljama. K: Hvala vam, gospodine. Ono što je Stilson uradio tog dana... možda je trebalo da budete tamo, ali... zaklanjanje iza deteta, to je stvarno nisko. Kladio bih se da narod Nju Hempšira posle toga ne bi izglasao tog momka ni za šintera. Ni za... R: Hvala vam, gospodine Klosone. Svedok može da se udalji.

9 Ponovo je oktobar. Sara je dugo odlagala ovo putovanje. Kucnuo je čas, više nije mogla da ga odgađa. Osetila je to. Ostavila je oba deteta gospođi Ablanap - sad su imali kućnu pomoćnicu i dva automobila umesto malog crvenog pinta, a Voltov godišnji prihod bližio se sumi od trideset hiljada dolara - i krenula ka Paunelu kroz plamteće crvenilo kasne jeseni. Zaustavila se pored lepog seoskog puta. Izašla je i odšetala do malog groblja. Patinirana pločica na kamenom stubu obznanjivala je da su ovo BREZE. Trošni kameni zid okruživao je groblje. Okolina je dobro održavana. Ugledala je nekoliko izbledelih zastava, zaostalih od Dana sećanja, od pre pet meseci. Uskoro će ih pokriti sneg. Hodala je polako. Nije žurila. Povetarac se poigravao njenom tamnozelenom suknjom. Prošla je pored počivalšta generacija BOUDENSOVIH; pored svih pripadnika porodice MARSTENS; oko velikog mramornog mauzoleja PILSBERIJEVIH, koji su u njemu sahranjivani od 1750. godine. Pored zadnjeg zida pronašla je relativno novi nadgrobni kamen, na kom je pisalo samo DŽON SMIT. Kleknula je pored njega. Oklevajući ga je dodirnula. Vrhovima prstiju pomilovala je uglačanu površinu. 10 23.1.1979. Draga Saro, Upravo sam napisao veoma važno pismo ocu. Trebalo mi je gotovo sat i po da ga dovršim. Jednostavno nemam snage da ponovim taj napor, stoga ću ti predložiti da ga pozoveš čim dobiješ ovo pismo. Učini to odmah, Saro, pre nego što pročitaš ostatak... Želeo bih da ti, bez trunke kolebanja, kažem da sam u poslednje vreme mnogo razmišljao o našem odlasku na vašar u Estiju. Ako bih

morao da pogađam čega se najjajsnije sećaš od te noći, pretpostavljam da bi to bio moj pobednički niz na Točku sreće (sećaš li se klinca koji je neprestano govorio „Volim da gledam kako taj tip gubi”?) i maska koju sam stavio da bih te namagarčio. Mislio sam da će to biti dobra šala, ali si se ti naljutila. Sastanak je zamalo propao. Možda sada ne bih bio ovde, da jeste, i možda bi onaj taksista još bio živ. A opet, možda se ništa važno ne bi promenilo u budućnosti. Možda bih mesec ili godinu dana kasnije zagrizao isti metak. Pa, okušalismo sreću. Jezičak se zaustavio na duploj nuli. Želim da znaš da mislim na tebe, Saro. Za mene nije bilo nikog drugog i ta noć bila je najbolja noć za nas... 11 „Zdravo, Džoni”, promrmljala je. Vetar je tiho šetao kroz plamteće drveće. Crveni list zalepršao je na jasnom plavom nebu i neopaženo pao na njenu kosu. „Ovde sam. Konačno sam došla.” Glasni govor činio joj se pogrešnim. Nekad bi rekla da samo luđaci pričaju s mrtvim čovekom na groblju. Preplavile su je tako snažne i moćne emocije da ju je grlo zabolelo. Možda je bilo ispravno da mu se obrati. Naposletku, prošlo je devet godina. Ovo je bio kraj. Posle ovog biće samo Volt, deca, mnogo osmeha iz stolice iza muževljeve govornice; beskrajni osmesi iz pozadine u povremenim člancima u nedeljnim dodacima, ako se Voitova politička karijera vine u stratosferu, u skladu s njegovim trezvenim očekivanjima. Budućnost je donosila sve više sedina u njenoj kosi, obavezno nošenje prslučeta, zbog sve opuštenijih grudi, više opreznosti sa šminkom. Donosila je vežbanja u Bangoru, kupovinu, odvoženje Denija u prvi razred i Dženis u jaslice. Donosila je novogodišnje zabave sa smešnim šeširima dok joj se život valja ka naučnofantastičnoj deceniji, osamdesetim, i ka luckastom i nepoznatom stanju - sredovečnosti. U njenoj budućnosti nije bilo seoskih vašara. Naišle su prve, ljute suze. „O, Džoni”, rekla je. „Sve je trebalo da bude drugačije, zar ne? Nije trebalo da se ovako završi.” Spustila je glavu, grlo joj se bolno zgrčilo - ali nije uspela. Jecaji su

naišli. Sunčeva svetlost prelomila se kroz prizmu. Naizgled topli vetar miholjskog leta sad je bio hladan kao februar na njenim vlažnim obrazima. „Nije pošteno!”, zakukala je u tišini BOUDENA, MARSTENSA i PILSBERIJA, u mrtvoj kongregaciji slušalaca koji su svedočili da je život brz, a da su mrtvi - mrtvi, ništa manje i ništa više. „O bože, nije pošteno!” Tada je ruka dodirnula njen vrat. 12 ... i ta noć bila je najbolja noć za nas, iako mi je ponekad teško da poverujem da je postojala godina poput te 1970. Pobune na univerzitetima, Nikson predsednik, vreme bez digitrona, bez videorikordera, Brusa Springstina i pank-rok grupa. Ponekad mi se čini da su ta vremena nadohvat ruke, da ih mogu dodirnuti, da mogu da te zagrlim, da ti dodirnem obraz ili potiljak, da mogu da te prenesem u drugu budućnost bez bola, tame ili gorkih izbora. Pa, svi dajemo sve od sebe i to mora biti dovoljno dobro... i ako nije, mora biti. Ostaje mi samo da se nadam da ćeš misliti na mene kad god možeš, draga Saro. Sve najbolje, Sa svom mojom ljubavlju, Džoni. 13 Iskidano je udahnula. Leđa su joj se ispravila, a oči raširile i zaokruglile. „Džoni?” Povuklo se. Šta god da je bilo, povuklo se. Ustala je. Okrenula se i, naravno, tamo nije bilo ničega. Ali videla je kako stoji tamo, s rukama zabijenim duboko u džepove i s lakim, iskrivljenim osmehom na više prijatnom

nego zgodnom licu. Naslonjen opušteno i mirno na spomenik, na kapiju ili na drvo koje je plamtelo umirućom vatrom jeseni. Nije strašno, Saro - da li još šmrčeš taj pogubni kokain? Tamo nije bilo ničeg izuzev Džonija; negde blizu, možda svugde. Svi dajemo sve od sebe i to mora biti dovoljno dobro... i ako nije, mora biti. Ništa se ne gubi, Saro. Ništa što ne može biti pronađeno. „Dobri stari Džoni”, prošaptala je. Napustila je groblje. Nadomak automobila zastala je i pogledala iza sebe. Topli oktobarski vetar snažno je zaduvao. Veliki veo svetlosti i senki prevukao se preko sveta. Drveće je zagonetno šuštalo. Odvezla se.

O AUTORU Stiven King autor je više od pedeset romana i preko dve stotine kratkih priča. Živi u Mejnu, sa ženom Tabitom. Godine 2003. dobio je Nacionalnu književnu nagradu za izuzetan doprinos američkoj književnosti.

1 Magaret Madeline Chase Smith (1897-1995) - američka političarka i članica Republikanske partije. Predstavljala je Mejn u oba doma Kongresa. Zapamćena je po govoru „Deklaracija savesti” iz 1950. godine, u kom je kritikovala praksu makartizma. (Prim, prev.) 2 Jose Ramon Gil Smaniego - Ramon Navarro (1899-1968) - meksički glumac i holivudska filmska zvezda neme epohe. (Prim, prev.) 3 Richard Alva „Dick” Cavett (1936) - američki televizijski voditelj. (Prim, prev.) 4 Misli se na Masakr četvrtog maja, koji se desio na Državnom univerzitetu Kent u Kentu, Ohajo. Dvadeset osam pripadnika Nacionalne garde Ohaja četvrtog maja 1970. godine pucali su na nenaoružane studente i slučajne prolaznike. Ubili su četvoro i ranili devetoro ljudi. Jedan od njih je ostao trajno paralizovan. (Prim, prev.) 5 Henry „Henny” Youngman (1906-1998) - američki komičar i violnista, poznat po kratkim vicevima. Najpoznatiji mu je: „Uzmite moju suprugu... molim vas.” (Prim, prev.) 6 Eugene Joseph „Gene” McCarthy (1916-2005) - američki političar, pesnik i dugogodišnji kongresmen iz Minesote. (Prim, prev.) 7 Ovo su stihovi iz pesme „Little Egypt” sastava The Coasters iz 1961. (Prim, prev,) 8 Prince Albert je jedan od najpopularnijih nezavisnih brendova duvana za lule u Sredinjenim Državama. Služi kao osnov praktične šale, obično u vidu telefonskog poziva, šaljivdžija pozove prodavnicu i pita imate li „princa Alberta u konzervi”. Kad prodavač kaže „imamo” (zato što se duvan obično pakuje u konzerve), sledi: „Pa, bilo bi bolje da ga pustite napolje!”, ili: „Zašto ga ne pustite napolje, da se ne uguši?” Postoji i grublji oblik šale. „Pa pustite ga pre nego što se udavi!” Can (konzerva) u slengu znači „klozet”. (Prim, prev.) 9 Clarence Seward Darrow (1857-1938) - američki advokat i jedan od najistaknutijih pripadnika Američke unije za građanske slobode. (Prim, prev.)

10 Brown Bomber - vrsta marihuane od koje se korisnici toliko uduvaju da se unerede u gaće. (Prim, prev.) 11 Troll of San Clemente je Niksonov nadimak. U San Klementeu, Kalifornija, imao je „zapadnu Belu kuću”. (Prim, prev.) 12 As the World Turns - američka sapunica koja se prikazivala 54 sezone 1956-2010. godine. (Prim, prev.) 13 Edgar Cayce (1877-1945) - američki hrišćanki mistik koji je u transu odgovarao na pitanja iz raznovrsnih oblasti poput lečenja, reinkarnacije, ratova, Atlantide i budućnosti. Biografi su ga nazvali „uspavanim prorokom” (Prim, prev.) 14 Peter Hurkos (1911-1988) - Holanđanin koji je navodno iskazivao ekstrasenzornu percepciju (ESP) nakon oporavka od povrede glave i buđenja iz kome u koju je pao nakon pada s drveta u tridesetoj godini. (Prim, prev.) 15 Dan Davis Blocker (1928-1972) - američki televizijski glumac i veteran iz Korejskog rata. (Prim, prev.) 16 Jeane L. Dixon (1904-1997) - jedna od najčuvenijih američkih samoproklamovanih vidovnjakinja i astrologa dvadesetog veka. Stekla je popularnost zahvaljujući novinskoj astrološkoj kolumni, predviđanjima i dobro prodavanoj biografiji. (Prim, prev.) 17 Alex Tanous (1926-1190) - vidovnjak iz Mejna. (Prim, prev.) 18 Ime časopisa koji Diz predstavlja je Inside View, što u prevodu znači Unutrašnji pogled. (Prim, prev.) 19 Earl Lauer Butz (1909-2008) - američki državnik, ministar poljoprivrede u Niksonovoj i Fordovoj administraciji. (Prim, prev.) 20 Frederic Sackrider Remington (1861-1909) - američki slikar, ilustrator, skulptor i pisac, specijalizovan za opisivanje Divljeg zapada. 21 Old Home Week - običaj koji se upražnjava isključivo u Novoj Engleskoj u SAD. Začet je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog

stoleća. Lokalne zajednice pozivaju nekadašnje žitelje naseobine (sela, palanke, grada) - obično pojedince koji su u njemu odrasli kao deca, da bi se kasnije odselili - da posete „zavičaj” i roditeljski dom. (Prim, prev.) 21a The Six Million Dollar Man - film iz 1973. godine. (Prim, prev.) 22 Dvestogodišnjica Sjedinjenih Država predstavlja niz proslava sredinom sedamdesetih godina u čast istorijskih događaja koji su doveli do stvaranja Sjedinjenih Američkih Država kao nezavisne republike. Proslave su kulminirale Četvrtog jula 1976. godine proslavom dvestogodišnjice usvajanja Deklaracije nezavisnosti. (Prim, prev.) 23 Parafraza uspešnog propagandnog slogana Avisa iz 1978. godine. Možda smo drugi, ali se više trudimo. (Prim, prev.) 24 Henry Louis Hand Aeron (1934) - čuveni bejzbol igrač. (Prim, prev.) 25 Samuel Ichiye „S.I” Hayakawa (1906-1992) - američki političar, republikanski senator iz Kalifornije. Za vreme kampanje 1976. bio je protiv predloga za povraćaj Panamskog kanala i Kanalske zone Panami. Rekao je: „Trebalo bi da zadržimo Panamski kanal. Naposletku, pošteno smo ga ukrali.” (Prim, prev.) 26 Koreagate je američki politički skandal iz 1976. godine. Neki južnokorejski političari pokušali su da utiču na deset demokrata, članova Kongresa. (Prim, prev.) 27 Bella Savitsky Abzug (1920-1998) - američka pravnica, političarka, aktivistkinja i vođa Ženskog pokreta. (Prim, prev.) 28 Arthur Herman Bremer (1950) - Amerikanac osuđen zbog pokušaja ubistva predsedničkog kandidata demokratske partije Džordža Volasa petnaestog maja 1972. godine. Volas je preživeo, ali je ostao trajno paralizovan od pojasa nadole. Osuđen je na 63 godine robije (53 godine posle žalbe). Iz zatvora je izašao devetog novembra 2007. godine, posle 35 godina izdržavanja kazne. (Prim, prev.) 29 Ekonomskom depresijom pogođena porodica iz Stajnbekovog

romana Plodovi gneva. (Prim, prev.) 30 Vilijam Blejk, pesma „Tigar”. (Prim, prev.) 31 Lynette Alice „Squeaky” Fromme (1948) pokušala je da ubije predsednika Sjedinjenih Država Džeralda Forda 1975. godine. Članica zloglasne porodice Menson osuđena je na doživotnu robiju. Puštena je na uslovnu slobodu 2009. godine, posle 34 godine izdržavanja kazne. (Prim, prev.) 32 Alfred E. Neuman - maskota humorističkog časopisa Mad, koja se pojavljivala na naslovnim stranama. (Prim, prev.) 33 Igra reči. U originalu stoji „Why Holden Caulfild always has to have the blues so much when he isn’t even black.” Blues je crnačka tužna muzika, a blue plava boja. (Prim, prev.) 34 Thoms Emmet Hayden (1939) - američki društveni i politički aktivista, pisac i političar leve orijentacije. (Prim, prev.) 35 Leroy Eldridge Cleaver (1935-1998) - američki pisac i politički aktivista. Jedan od ranih vođa Crnih pantera. (Prim, prev.) 36 Proposition 13 (zvanično nazvan Narodna inicijativa za ograničenje oporezivanja nekretnina) - amandman na ustav Kalifornije donesen 1978. godine. Građani su ga potvrdili neposrednim izjašnjavanjem 6. juna 1978. Najznačajniji deo je prvi pasus koji ograničava poreze na nekretnine na najviše 1% od njihove tržišne vrednosti. (Prim, prev.) 37 George Gordon Battle Liddy (1930) - ćovek zadužen za obavljanje prljavih poslova u Niksonovoj administraciji. Njegova provala u prostorije Nacionalnog komiteta Demokratske parije dovela je do afere Votergejt. (Prim, prev.)