Mrtva zona - Stephen King

linije ispustila cipelu. Stavljen je na čekanje. Od mnogo stvari koje mu se nisu dopadale kod telefona - loših veza, pakosne dece koja su htela da znaju da li imate princa Alberta u konzervi 8, operatera koji su zvučali kao mašine i hohštaplera koji su vas navlačili na plaćanje pretplate na časopise - najteže mu je padalo dangubljenje na čekanju. Ta zlokobna pojava se, u poslednjih deset godina, gotovo neopaženo ušunjala u savremeni život. Nekada bi sagovornik jednostavno rekao: „Ostanite na vezi, molim vas”, pre nego što bi spustio telefon. Tada ste u pozadini mogli da čujete razgovor, psa koji laje, radio, bebu koja plače. Biti na čekanju značilo je nešto sasvim drugo. Ta fraza je bila mračna, zlokobna i prazna. Visili ste u vazduhu. Zašto vam jednostavno ne kažu: „Bićete na čekanju, što znači da ču vas na neko vreme živog sahraniti?” Shvatio je da je malčice uplašen. „Herberte?” Okrenuo se, sa slušalicom na uvu. Vera je stajala na vrhu stepenica u izbledelom smeđem bademantilu, s papilotnama u kosi i nekom vrstom skorele pomade na obrazima i čelu. „Koje to?” „Ne znam. Stavili su me na čekanje.” „Na čekanje? U dva i petnaest ujutru?” „Da.” „To nije Džoni, zar ne? Ništa mu se nije desilo?” „Ne znam”, rekao je. Trudio se da ne povisi glas. Kad vas neko pozove u dva ujutru i stavi na čekanje, prebrojavate rođake i procenjujete njihovo zdravstveno stanje. Sastavljate spisak starih tetaka. Prisećate se boljki baba i deda, ako ih još imate. Pitate se da li je srčka u grudima nekog prijatelja prestala da kuca. Pokušavate da ne mislite na sina jedinca kog mnogo volite, ili kako ovakvi pozivi uvek stižu u dva ujutru, ili kako vam se listovi koče od napetosti... Vera je zažmurila i sklopila ruke na grudima. Herb je pokušavao da obuzda ljutnju. Suzdržavao se da ne kaže: „Vera, Biblija ti izričito poručuje da takve stvari radiš u ormanu.” Znao je da bi se posle toga susreo sa slatkim osmehom Vere Smit rezervisanim za nevernike i muževe osuđene na večni boravak u paklu. Ne bi mogao da podnese taj osmeh u dva ujutru, na čekanju. Telefon je škljocnuo. Začuo se drugačiji, stariji muški glas: „Halo, gospodine Smite?” „Ja sam, a ko je to?”

„Žao mi je što ste me čekali, gospodine. Ja sam narednik Megs iz državne policije, ogranak u Oronu.” „Da li zovete zbog mog dečaka? Da li se nešto desilo mom dečaku?” Nije ni bio svestan da se spustio na sedište u telefonskoj niši. Spopala ga je slabost. Narednik Megs je rekao: „Imate li sina Džona Smita, bez srednjeg inicijala?” „Da li je dobro? Da li je u redu?” Koraci na stepenicama. Vera je stajala pored njega. Na trenutak je izgledala pribrano. Zatim je zgrabila telefon kao tigrica. „Šta je bilo? Šta se desilo mom Džoniju?” Herb joj je oteo slušalicu. U tom okršaju ostala je bez nokta. Oštro ju je odmerio i rekao: „Ja ću ovo obaviti.” Nepomično ga je posmatrala razrogačenim, bledoplavim očima, sa šakom na ustima. „Gospodine Smite, da li ste tu?” Iz Herbovih usta prosule su se reči, koje kao da su bile posute novokainom. „Imam sina Džona Smita, bez srednjeg imena. Živi u Klivs Milsu. Radi kao učitelj u tamošnjoj srednjoj školi.” „Povređen je u saobraćajnoj nesreći, gospodine Smite. Povrede su veoma ozbiljne. Veoma mi je žao što vam saopštavam ove vesti.” Megs je govorio odmerenim, zvaničnim tonom. „Bože mili”, reče Herb. U glavi mu se vrtložilo. Jednom je u vojsci dobio teške batine od krupnog, zlog, plavokosog južnjaka po imenu Čildres. To se desilo iza bara u Atlanti. Ovako se osećao posle toga, obamro i nesposoban da razmišlja. „Bože mili”, ponovio je. „Da li je mrtav?”, pitala je Vera. „Da li je mrtav? Džoni je mrtav?” Pokrio je slušalicu. „Nije”, rekao je. „Nije mrtav.” „Nije mrtav! Nije mrtav!”, povikala je i pala na kolena u telefonskoj niši. „Blagi bože, iz dubine srca ti zahvaljujem i molim ti se da na svaki način pomogneš našem sinu i da ga zaštitiš svojom rukom ljubavi. Molimo ti se u ime tvog prvorođenog sina Isusa i... „Umukni, Vera!” Sve troje ljudi nakratko se ućutalo kao da razmišljaju o svetu i njegovim sumornim aspektima: Herb, zguran u telefonskoj niši, na klupi, s kolenima ispod stočića i buketom plastičnog cveća na licu; Vera s kolenima na rešetki peći u hodniku; nevidljivi narednik Megs koji je na neobični zvučni način prisustvovao crnoj komediji. „Gospodine Smite?”

„Da. Ja... izvinjavam se zbog ispada.” „Vaša reakcija je razumljiva”, reče Megs. „Moj dečak... Džoni... da li je vozio folksvagen?” „Smrtonosne zamke, smrtonosne zamke, te bubice su smrtonosne zamke”, brbljala je Vera. Suze su joj tekle niz lice. Klizile su po bademantilu kao kiša po hromu. „Bio je u žutom taksiju Bangor i Oronoa”, rekao je Megs. „Predočiću vam sve što sam dosad saznao. U saobraćajnoj nesreći učestvovala su tri vozila. Dva su vozili klinci iz Klivs Milsa. Trkali su se. Popeli su se na brdo Karson na Putu 6. Išli su na istok. Vaš sin bio je u taksiju. Išao je na zapad, ka Klivsu. Taksi i automobil na pogrešnoj strani puta čeono su se sudarili. Taksista je poginuo na licu mesta, kao i dečak u automobilu. Vaš sin i putnik u drugom vozilu nalaze se u Bolnici Istočni Mejn. Mislim da su oboje u kritičnom stanju.” „Kritičnom”, reče Herb. „Kritičnom! Kritičnom!”, zakukala je Vera. Blagi bože, zvučimo kao akteri nekog otkačenog pozorišnog komada, pomislio je Herb. Stideo se zbog Vere i narednika Megsa, koji sigurno čuje njeno zapomaganje u pozadini, slično ludom antičkom horu. Pitao se koliko ovakvih razgovora je policajac već obavio. Zaključio je da ih je moralo biti mnogo. Verovatno je već zvao suprugu poginulog taksiste i dečaka za volanom drugog automobila. Kako su reagovali? I kakve to veze ima? Zar Vera nema pravo da plače za sinom? I zašto mu se u ovakvom trenutku po glavi roje ovakve misli? „Istočni Mejn”, reče Herb. Zapisao je taj podatak. Na papiru za poruke bio je crtež nasmejanog telefonskog aparata i kablom ispisane reći TELEFONSKI PRIJATELJ. „Kako je povređen?” „Oprostite, gospodine Smite?” „Šta mu je stradalo? Glava? Stomak? Šta? Ima li opekotina?” Vera je vrisnula. „Vera, hoćeš li da umukneš, molim te!” „Moraćete da pozovete bolnicu da biste to saznali”, obzirno će Megs. „Za nekoliko sati imaću potpun izveštaj.” „U redu. U redu.” „Gospodine Smite, žao mi je što sam vas pozvao usred noći da bih vam saopštio ovako loše vesti...” „Loše su, veoma su loše”, rekao je Herb. „Moram da pozovem bolnicu, naredniče Megse. Laku noć.” „Laku noć, gospodine Smite.”

Herb je prekinuo vezu. Tupo je zurio u telefonski aparat. Dogodilo se samo tako. Šta ćemo s tim, Džoni? Vera je ponovo vrisnula. Spustio je pogled na nju. S izvesnim nemirom gledao je kako se hvata za kosu s papilotnama i kako ih poteže. „Ovo je suđenje! Sudi nam se zbog načina života, zbog greha, zbog nečega! Herbe, klekni pored mene...” „Vera, moram da pozovem bolnicu. Ne želim da telefoniram na kolenima.” „Molićemo se za njega... zareći ćemo se da ćemo biti bolji... kad bi samo češće odlazio u crkvu sa mnom... možda se ovo dešava zbog tvojih cigara, ispijanja piva s drugarima posle posla... psovanja... zaludnog pominjanja imena gospodnjeg... ovo je suđenje... sudi nam se...” Pokrio joj je lice šakama, da bi prekinuo to mahnito ljuljanje napred-nazad. Nije ih sklonio, uprkos klizave noćne pomade. Sažaljevao ju je. Poslednjih deset godina bludela je sivom zonom između odanosti baptističkoj veri i nečeg što je smatrao blagim oblikom religiozne manije. Doktori su, pet godina posle Džonijevog rođenja, našli nekoliko dobroćudnih tumora u njenoj materici i vaginalnom kanalu. Otklonili su ih. Posle toga više nije mogla da ima dece. Pojava novih tumora pet godina kasnije izazvala je radikalnu histeroktomiju. Tad se u njoj javio uistinu duboki religiozni osećaj, udružen s raznolikim verovanjima. Grozničavo je čitala pamflete o Atlantisu, svemirskom brodu s nebesa i o rasi „čistih hrišćana” koji možda žive u utrobi zemlje. Čitala je časopis Fejt, koliko i Bibliju. Često je u jednom štivu nalazila potvrdu drugog. „Vera”, rekao je. „Bićemo bolji”, šaputala je, molećivo ga posmatrajući. „Bićemo bolji, pa će preživeti. Videćeš. Ti ćeš...” „Vera.” Ćutke ga je gledala. „Pozovimo bolnicu da vidimo koliko je stanje ozbiljno”, ljubazno je rekao. „V-važi. Da.” „Možeš li da sedneš na stepenice i ne puštaš glasa od sebe?” „Hoću da se molim”, detinjasto je prkosila. „Ne možeš da me sprečiš.” „Neću te sprečavati, dok god se budeš molila u sebi.” „Da. Moliću se u sebi. U redu, Herbe.”

Sela je na stepenice, i prebacila bademantil preko sebe. Sklopila je šake. Usne su joj se pomerale. Herb je pozvao bolnicu. Dva sata kasnije vozili su se na sever po gotovo pustom auto-putu. Herb je upravljao fordom iz šezdeset šeste. Vera je sedela uspravljenih leđa na suvozačkom sedištu s Biblijom u krilu. 2 Telefon je probudio Saru u petnaest do devet. Odgovorila je na poziv iz kreveta, napola uspavana. Leđa i prenapregnuti mišići u stomaku boleli su je od sinoćnog povraćanja. Osećala se znatno bolje, ako se izuzmu ti problemi. Podigla je slušalicu. Bila je sigurna da će čuti Džonija. „Halo?” „Zdravo, Saro.” Nije bio Džoni, već En Straford, godinu dana starija koleginica iz škole. Dve godine je radila u Klivsu. Predavala je španski. Bila je vesela i energična cura. Sari se jako dopadala. Zvučala je suzdržano. „Kako si, Eni? Ovo će brzo proći. Džoni ti je verovatno rekao. Pretpostavljam da su vašarske viršle u...” „O, moj bože. Ne znaš. Nisi...” En je grcala, gutajući reći. Sara ju je smrknuto slušala. Početna zbunjenost preobrazila se u duboki nemir, kad je shvatila da En plače. „En? Šta je bilo? Ne plačeš zbog Džonija? Nije...” „Doživeo je saobraćajnu nesreću”, reče En. Plakala je. „Bio je u taksiju. Došlo je do čeonog sudara. Za volanom drugog automobila bio je Bred Freno. Predavala sam mu španski u drugoj godini. Poginuo je. Njegova devojka, Meri Tibolt, jutros je izdahnula. Čula sam da joj je Džoni predavao. To je strašno, tako strašno.” „Džoni!”, vrisnula je Sara. Zaboleo ju je stomak. Ruke i noge bile su joj hladne kao nadgrobni kamenovi. „Šta je bilo s Džonijem?” „U kritičnom je stanju. Dejv Pelsen jutros je zvao iz bolnice. Ne očekuje... pa, situacija je veoma loša.” Svet je posiveo. En je nastavila da govori, ali je njen glas bio dalek i sićušan, kao čoveka s balonom E. E. Kamingsa. Gomile besmislenih slika iskrsavale su joj pred očima. Panoramski točak. Lavirint s

ogledalima. Džonijeve neobično ljubičaste, gotovo crne oči. Njegovo drago, jednostavno lice na oštroj svetlosti, golih vašarskih sijalica, povezanih električnim žicama. „Nije Džoni”, rekla je, daleki i slabašnim glasom, dalekim i slabašnim. „Pogrešili ste. Bio je dobro kad je otišao odavde.” Enin glas vratio se kao brzi servis. Zvučala je preneraženo i uvređeno, kao neko ko ne može da veruje da tako nešto može da se desi mladoj i vitalnoj osobi, njenih godina. „Dejvu su rekli da neće doći svesti, čak i ako preživi operaciju. Morali su da ga operišu, zato što mu je glava... glava mu je...” Da li će reći smrskana? Da li će reći da je Džonijeva glava smrskana? Sara se onesvestila. Možda da bi izbegla konačnu, neopozivu reč, taj krajnji užas. Telefon joj je ispao iz ruke, dok je sedela u sivom svetu. Zatim je kliznula. Telefon se ljuljao u sve kraćim amplitudama. Iz njega je dopirao glas En Straford: „Saro?... Saro?... Saro?” 3 Sara je u jedanaest i petnaest stigla u Bolnicu Istočni Mejn. Bolničarka na recepciji posmatrala je njeno bledo, ukočeno lice da bi procenila njenu sposobnost za suočavanje s istinom. Rekla je da je Džon Smit još na operaciji. Dodala je da su Džonovi roditelji u čekaonici. „Hvala vam”, reče Sara. Skrenula je desno, umesto levo. Morala je da se vrati kad je završila u prostoriji s lekovima i medicinskim materijalom. Čekaonica je bila okrečena jarkim, snažnim bojama koje su joj smetale očima. Nekoliko ljudi je sedelo, gledajući u stare časopise ili u prazni prostor ispred sebe. Sedokosa žena je izašla iz lifta. Dala je propusnicu za posetioce prijateljici i sela. Prijateljica se udaljila na visokim potpeticama. Ostali su nastavili da sede na svojim mestima. Čekali su svoj red da posete oca kome je izvađeno kamenje iz žuči, majku koja je pre tri dana otkrila malu guku ispod dojke, prijatelja koji je na trčanju pao pogođen nevidljivim maljem u grudi. Lica čekača svedočila su o usiljenom spokojstvu. Gurali su brigu ispod njih, kao prašinu pod tepih. Sara se ponovo susretala s nevericom. Negde je

zazvonilo zvono. Meki đonovi su zaškripati. Ništa mu nije falilo kad je otišao. Nije mogla da veruje da umire u jednom od tornjeva od cigle. Smesta je prepoznala gospodina i gospođu Smit. Nije mogla da se seti njihovih imena. Sedeli su u zadnjem delu prostorije. Nisu imali vremena da se pomire s onim što ih je zadesilo, za razliku od ostalih. Džonijeva majka prebacila je kaput preko stolice iza sebe. Držala je Bibliju u krilu. Usne su joj se kretale dok je čitala. Sara se setila da je Džoni jednom rekao da je veoma religiozna - možda i previše, da je negde na širokoj ničijoj zemlji između valjanja po podu i igre sa zmijama. Gospodin Smit - Herb, setila se, zove se Herb - imao je časopis u krilu, ali nije gledao u njega, več kroz prozor, na novoenglesku jesen koja je progorevala svoj put ka novembru i predstojećoj zimi. Prišla im je. „Gospodin i gospođa Smit?” Pogledali su je. Lica su im bila napeta, spremna da prime strahovit udarac. Gospođa Smit je čvršće stisnula Bibliju, otvorenu na stranicama o Jovu. Članci su joj pobeleli. Mlada žena ispred njih nije bila u beloj odori bolničarke ili doktorke, ali to sad nije bilo bitno. Očekivali su završni udarac. „Da, mi smo Smitovi”, tiho će Herb. „Ja sam Sara Braknel. Džoni i ja smo dobri prijatelji. Pretpostavljam da bi se moglo reći da izlazimo. Mogu li da sednem?” „Vi ste Džonijeva devojka?”, pitala je gospođa Smit oštrim, gotovo optužujućim tonom. Neki ljudi nakratko su se osvrnuli oko sebe i uprli pogled u stare časopise. „Da”, rekla je. „Ja sam Džonijeva devojka.” „U pismima nije pominjao devojku”, nastavila je gospođa Smit, jednako oštrim tonom. „Ne, nikad je nije pomenuo.” „Ućuti, majko”, reče Herb. „Sedite, gospođice... Braknel, zar ne?” „Sara”, odvratila je sa zahvalnošću i sela. „Ja...” „Ne, sasvim sam sigurna da nije”, u istom tonu će gospođa Smit. „Moj dečak voleo je boga. U poslednje vreme malčice je skrenuo s pravog puta. Znate, božji sud stiže iznenada. Zbog toga je svako skretanje opasno. Ne znate ni dan ni čas...” „Ućuti!”, reče Herb. Ponovo je privukao pažnju okoline. Odmerio je suprugu strogim pogledom. Jedno vreme prkosno mu je uzvraćala, ali je oborila glavu kad se njegov pogled nije pokolebao. Zatvorila je Bibliju, ali je nemirnim prstima listala stranice, kao da žudi da nastavi da čita opis kolosalnog razaranja Jovovog života. U njemu je bilo dovoljno nesreće da njena i sinovljeva izgleda manja.

„Bila sam s njim prošle noći”, nastavila je Sara. Vera ju je ponovo optuživački osmotrila. Sara se sa zakašnjenjem setila biblijskog značenja fraze „biti” s nekim i pocrvenela. Osećala je da žena čita njene misli. „Bili smo na vašaru...” „U leglu greha i poroka”, reče Vera Smit. „Poslednji put ti kažem da ućutiš, Vera”, srdito će Herb. Položio je ruku na ženinu. „Stvarno tako mislim. Ova devojka deluje pristojno. Ne želim da je uznemiravaš. Da li si me razumela?” „To je leglo greha”, tvrdoglavo je ponovila Vera. „Hoćeš li ućutati?” „Pusti me. Hoću da čitam Bibliju.” Pustio ju je. Sara se osećala smeteno i postiđeno. Vera je otvorila Bibliju i počela da čita, mičući usnama. „Duboko je potresena”, reče Herb. „Oboje smo. I vi ste, ako je suditi po vašem izgledu.” „Imate pravo.” „Da li ste se sinoć lepo proveli?”, pitao je. „Na vašaru?” „Jesmo”, rekla je. Jednostavna reč bila je odraz laži i istine pomešanih u njenom umu. „Da, jesmo, dok... pa, pojela sam pokvarenu viršlu. Vozili smo se mojim kolima, pa me je Džoni odvezao do kuće u Viziju. Boleo me je stomak. Pozvao je taksi. Rekao je da će ujutru javiti školi da sam bolesna. Odonda ga nisam videla.” Zaplakala je, iako nije htela da plače pred njima, pogotovo pred Verom Smit. Nije mogla da se zaustavi. Izvadila je papirnu maramicu iz torbe. Prinela ju je licu. „Hajde, hajde”, reče Herb. Obgrlio ju je. „Hajde, hajde.” Plakala je. Imala je neodređen utisak da mu je lakše što može nekog da teši. Njegova supruga nije tražila utehu od njega, već u čitanju priče o Jovu. Ponovo su privlačili poglede. Kroz zastor od suza imala je utisak da svi zure u njih. Znala je šta im prolazi kroz glavu: Bolje ona nego ja, bolje njih troje, nego ja i moji. Tip sigurno umire. Sigurno mu je smrskana glava, kad ovako plače. Pitanje je vremena kad će se doktor pojaviti da ih odvede u sobu, da bi im saopštio... Zagrcnula se suzama i povratila kontrolu nad sobom. Gospođa Smit sedela je ukočeno, kao da se naglo probudila iz noćne more. Nije primećivala Sarine suze, niti muževljev trud da je uteši. Čitala je Bibliju. „Recite mi, molim vas”, oglasila se Sara. „Koliko je ozbiljno? Ima li nade?” Vera je preduhitrila supruga. Progovorila je zloslutnim, moćnim glasom: „U Bogu je nada, gospođice.”

Sara je opazila plašljiv titraj u Herbovim očima i pomislila: Misli da je ovo izluđuje. Možda je u pravu. 4 Dugo popodne proteglo se u veće. Oko dva po podne, posle časova, počeli su da stižu Džonijevi učenici. Nosili su vojničke jakne, neobične kape i isprane farmerke. Sara nije videla mnogo dece zakopčane do grla - ambiciozne, orijentisane ka koledžu, jasnog pogleda i uzdignutog čela. Obilazili su ga većinom klinci duge kose i buntovnog stava. Nekolicina je prišla Sari da bi je zamolili da im kaže šta zna o stanju gospodina Smita. Odmahivala je glavom i ponavljala da nije ništa čula. Don Edvards, cura zacopana u Džonija, rasplakala se kad je pročitala dubinu Sarinog straha. Bolničarka je zamolila da se udalji. „Sigurna sam da će se smiriti”, reče Sara. Zaštitnički je obgrlila Don. „Dajte joj malo vremena.” „Ne, ne želim da ostanem”, reče Don. Žurno se udaljila. Svi su se trgli kad je usput zakačila stolicu od tvrde plastike. Sara ju je nekoliko trenutaka kasnije videla kako sedi na stepenicama, na oktobarskoj hladnoći, s glavom na kolenima. Vera Smit čitala je Bibliju. Većina učenika otišla je do pet sati. Otišla je i Don. Sara nije videla kad je to učinila. U sedam uveče u čekaonici se pojavio mladić s belim mantilom. Nosio je bedž s s natpisom DOKTOR STRONS na reveru. Posle izvesnog oklevanja krenuo je ka njima. „Gospodin i gospođa Smit?”, pitao je. Herb je duboko udahnuo. „Da. To smo mi.” Vera je naglo zatvorila Bibliju. „Hoćete li da pođete sa mnom, molim vas?” To je to, pomislila je Sara. Odvešće ih u sobicu, u kojoj će im saopštiti vest ma kakva bila. Sačekaće ovde da se vrate. Herb Smit saopštiće joj sve što bi trebalo da zna. On je obziran čovek. „Imate li vesti o mom sinu?”, pitala je Vera snažnim, gotovo histeričnim glasom.

„Imam.” Doktor Strons je pogledao Saru. „Da li ste vi član porodice, gospođice?” „Nisam”, reče Sara. „Ja sam prijateljica.” „Bliska prijateljica”, reče Herb. Uhvatio je suprugu i nju za ruke. Pomogao im je da ustanu. „Idemo zajedno, ako vam to ne smeta.” „Ni najmanje.” Proveo ih je niz hodnik, pored lifta, do kancelarije s natpisom SOBA ZA SASTANKE na vratima. Sačekao je da uđu i uključio neonke. Prostorijom je dominirao veliki sto s desetak kancelarijskih stolica. Doktor Strons je zatvorio vrata, pripalio cigaretu i istresao pepeo u jednu od pepeljara na stolu. „Ovo će biti teško”, rekao je, kao da govori samom sebi. „U tom slučaju najbolje je da nam odmah sve kažete”, reče Vera. „Verovatno ste u pravu. Tako će biti najbolje.” Nije bilo njeno da pita, ali Sara nije mogla da se suzdrži. „Da li je mrtav? Molim vas nemojte reći da je mrtav...” „U komi je.” Strons je seo i povukao dug dim iz cigarete. „Gospodin Smit je zadobio ozbiljne povrede glave. Znamo da mu je oštećen mozak, ali ne i do koje mere. Možda ste čuli za izraz subduralni hematom’ u nekoj doktorskoj seriji. Gospodin Smit ima veoma teški subduralni hematom, što je ime za lokalizovano krvarenje lobanje. Podvrgnuli smo ga dugoj operaciji da bismo otklonili pritisak i slomljene kosti iz mozga.” Herb se sručio u stolicu. Lice mu se iskrivilo i ukočilo. Sara je pogledala njegove krupne, izbrazdane šake. Setila se da joj je Džoni rekao da je njegov otac stolar. „Ali bog ga je sačuvao”, reče Vera. „Znala sam da hoće. Molila sam se za neki znak. Hvalimo Svevišnjeg! Nek svi na zemlji hvale njegovo ime!” „Vera”, strpljivo će Herb. „U komi je”, ponovila je Sara. Pokušala je da smesti podatak u neki emocionalni okvir, ali nije mogla. Džoni nije mrtav. Preživeo je ozbiljnu i opasnu operaciju mozga. Očekivalo bi se da ta saznanja probude nadu, ali nisu. Reč koma nije joj se dopadala. Imala je zlokobni, mračni prizvuk. Zar na latinskom to ne znači „smrtonosni san”? „Kakve su prognoze?”, pitao je Herb. „U ovom trenutku nemoguće je govoriti o prognozama”, reče Strons. Počeo je da se igra cigaretom. Nervozno je lupkao po pepeljari. Sara je imala utisak da ne odgovara na Herbovo pitanje, već da se trudi da ga izbegne. „Trenutno je na aparatima za održavanje života.”

„Ali sigurno možete nešto da kažete o njegovim izgledima”, reče Sara. „Morate da znate...” Spustila je ruke, kad je uvidela da nekontrolisano maše. „Mogao bi se probuditi za četrdeset osam časova. Ili za nedelju dana. Mesec dana. Možda se nikad neće povratiti iz ovog stanja. I... veoma je verovatno da će umreti. Prinuđen sam da vam kažem da je to najizgledniji ishod. Njegove povrede su... veoma ozbiljne.” „Bog želi da on živi”, reče Vera. „Sigurna sam u to.” Herb je zario lice u šake. Doktor Strons se obratio Veri s primetnom nelagodnošću. „Samo želim da budete spremni za... svaki ishod.” „Možete li nam reći kolike su šanse da se povrati iz kome?”, pitao je Herb. Doktor je oklevao. Nervozno je ispustio dim cigarete. „Ne, ne mogu to učiniti”, konačno je prozborio. 5 Napustili su bolnicu, posle jednog sata. Smračilo se. Duga kosa vijorila se za Sarom, nošena hladnim i snažnim vetrom koji je zviždao po parkiralištu. Kasnije, po povratku kući, naći će u njoj krti požuteli hrastov list. Mesec je jezdio nebesima, kao hladni noćni mornar. Sara je gurnula komadić papira sa svojom adresom i telefonskim brojem u Herbovu šaku. „Pozovite me ako nešto saznate. Bilo šta.” „Budite sigurni da hoću.” Sagnuo se i poljubio je u obraz. Sara ga je stisnula za rame, u vetrovitoj tmini. „Strahovito mi je žao ako sam bila neprijatna prema vama, draga moja”, reče Vera, iznenađujuće ljubaznim tonom. „Bila sam potresena.” „To je sasvim razumljivo”, reče Sara. „Mislila sam da će moj dečak umreti. Molila sam se. Razgovarala sam s Bogom. Pesma lepo kaže: ’Da li smo slabi i teretom pritisnuti? Opterećeni tovarom briga? Ne smemo da se obeshrabrimo. Molitvom se obratite Gospodu.” „Vera, trebalo bi da krenemo”, reče Herb. „Naspavaćemo se i videti kako stvari izgledaju u...”

„Čula sam glas božji”, sneno će Vera, pogleda uprtog u mesec. „Džoni neće umreti. Bog nije planirao njegovu smrt. Čula sam njegov tihi, postojani glas u svom srcu. Utešio me je.” Herb je otvorio vrata. „Hajde, Vera.” Sa osmehom je pogledala Saru, koja je u tom osmehu prepoznala Džonijev opušteni „đavo da ga nosi” kez. Istovremeno je pomislila da je to najgrozniji osmeh koji je videla u životu. „Bog je obeležio mog Džonija svojim znakom”, reče Vera, „radujem se zbog toga.” „Laku noć, gospodine Smite”, prevalila je Sara preko obamrlih usana. „Laku noć, Saro”, reče Herb. Ušao je u automobil i pokrenuo motor. Zaputio se ka Ulici Stejt. Sara je shvatila da je zaboravila da ih pita gde su odseli. Verovatno ni sami nisu znali. Okrenula se ka svom automobilu i zastala, opčinjena rekom Penobskot, koja je tekla iza bolnice. Valjala se kao tamna svila. Mesečev odraz blistao se u njenom središtu. Podigla je pogled ka nebu. Ostala je sama na parkiralištu. Zagledala se u mesec. Bog je obeležio mog Džonija svojim znakom, radujem se zbog toga. Mesec je visio iznad nje kao šljašteći karnevalski ukras, Točak sreće na nebu s izgledima u korist kuće, da i ne pominjemo kućne brojeve - nulu i dvostruku nulu. Čičino, čičino, sav novac ide kući, hej-hej-hej. Snažni vetar nosio je lišće oko njenih nogu. Prišla je automobilu i sela za volan. Tu i tada shvatila je da će ga izgubiti. Užas i usamljenost su se razmahali u njoj. Zadrhtala je. Pribrala se, upalila motor i krenula kući. 6 Učenici su sledeće nedelje iskazivali veliku brigu za nastradalog predavača. Herb Smit rekao joj je kasnije da je Džoni primio više od tri stotine čestitki. Gotovo sve sadržale su dirljivu poruku sa željama za brzo ozdravljenje. Vera je na svaku od njih odgovorila kratkom porukom i citatom iz Biblije. Disciplinski problemi na Sarinim časovima su nestali. Imala je

osećaj da se nevidljiva učenička porota ponovo sastala i promenila nepovoljnu presudu, u nešto sasvim suprotno. Postepeno je uviđala deca u njoj vide tragičnu heroinu, izgubljenu ljubav gospodina Smita. Dosetila se toga u zbornici, na velikom odmoru, u sredu posle nesreće. Prsnula je u smeh koji se preobrazio u napad plača. Silno se uplašila, pre nego što je povratila kontrolu nad sobom. Usledile su nemirne noći. Sanjala je Džonija - Džonija s maskom Džekila i Hajda, Džonija koji stoji pored Točka sreće dok neki bestelesni glas neprekidno ponavlja: „Čoveče, volim da gledam kako taj tip gubi.” Sanjala je Džonija kako kaže: „Sve je u redu, Saro, sve je u redu”, da bi zatim ušao u sobu bez glave iznad obrva. Herb i Vera Smit proveli su nedelju u Bangor hausu. Sara ih je svakog popodneva viđala u bolnici. Strpljivo su čekali da se nešto dogodi. Ništa se nije dešavalo. Džoni je ležao okružen opremom za održavanje života. Disao je pomoću aparata. Doktor Strons je gubio nadu u povoljan ishod. Herb je u petak posle nesreće pozvao Saru, da bi je obavestio da će se vratiti kući s Verom. „Ona ne želi da ide”, rekao je, „ali verujem da sam je urazumio.” „Kako je ona?”, pitala je Sara. Usledila je pauza. Bila je dovoljno duga da Sara pomisli da je prekoračila dozvoljene granice. Herb je konačno progovorio: „Ne znam. Možda i znam, ali ne želim da glasno kažem da nije dobro. Oduvek je veoma ozbiljno shvatala religiju. Taj osećaj znatno se pojačao posle operacije. Histeroktomije. Stanje joj se ponovo pogoršava. Često razmišlja o kraju sveta. Nekako je povezala Džonijevu nesreću s vaznesenjem. Bog će, neposredno uoči Armagedona, podići sve verne u nebesa, njihove duše zajedno s telima.” Sara je pomislila na nalepnicu na automobilu koja joj je nedavno privukla pažnju: AKO JE VAZNESENJE DANAS, NEK NEKO ZGRABI VOLAN! „Da, ta priča mi je poznata”, rekla je. „Pa”, nastavio je Herb s primetnom nelagodnošu, „neke grupe... s kojima je u kontaktu... veruju da će Bog doći po verne letećim tanjirom, da će ih sve vazneti na nebo tom letelicom. Ove... sekte... ubeđene su da je raj negde u sazvežđu Oriona. Ne, ne pitaj me kakve dokaze nude. Vera bi ti mogla reći. To je... pa, to mi jako teško pada, Saro.” „Naravno, kako i ne bi.” Herb je zazvučao odrešitije. „Još razlikuje stvarno od nestvarnog. Potrebno joj je vreme da se prilagodi. Rekao sam joj da ne mora ovde da se suoči s onim što donosi budućnost, već da to može učiniti kod

kuće. Ja...” Ućutao je. Pročistio je grlo i nastavio. „Moram da se vratim na posao. Čekaju me obaveze. Potpisao sam ugovore...” Zvučao je malčice postiđeno. „Naravno, naravno.” Zastala je. „Šta je sa osiguranjem? Hoću reći, ovo sigurno košta tri tovara blaga...” Na nju je došao red da se postidi. „Razgovarao sam s gospodinom Pelsenom, pomoćnikom direktora u Klivs Milsu”, reče Herb. „Džoni je imao standardno, a ne ono novo osiguranje. Ono će pokriti deo troškova. Vera i ja imamo ušteđevinu.” Sarine lađe su tonule. Vera i ja imamo ušteđevinu. Koliko ta ušteđevina može trajati kad troškovi medicinskih usluga iznose dve stotine dolara dnevno, ili više? I zašto bi sve to činili? Da bi Džoni vegetirao kao životinja bez svesti, pišajući u cevčicu i finansijski upropaštavajući roditelje? Suze su joj potekle niz lice. Prvi - nikako i poslednji - put poželela je da Džoni umre i pronađe mir. Jedan deo nje zgroženo je ustuknuo od te misli, ali je ona opstala u njenoj glavi. „Želim vam sve najbolje”, rekla je Sara. „Znam to, Saro. I mi tebi isto želimo. Hoćeš li nam pisati?” „Računajte na to.” „Poseti nas kad god možeš. Paunel nije tako daleko.” Oklevajući je dodao: „Rekao bih da je Džoni odabrao pravu curu. Bilo je prilično ozbiljno, zar ne?” „Jeste”, reče Sara. „Suze su navirale. Bila je svesna da govori u prošlom vremenu. „Jeste.” „Doviđenja, dušo.” „Doviđenja, Herbe.” Prekinula je vezu. Nekoliko sekundi pritiskala je dugme. Zatim je pozvala bolnicu da bi se raspitala o Džoniju. Nije bilo promena. Zahvalila je bolničarki s intenzivne. Besciljno se šetkala napred-nazad po stanu. Mislila je na Boga, koji šalje flotu letećih tanjira po verne kako bi ih prevezao do Oriona. To je imalo smisla koliko i Njegova luda odluka da smrska mozak Džona Smita i da ga baci u komu iz koje ga verovatno ništa izuzev smrti neće probuditi. Morala je da pregleda gomilu sastava. Pripremila je čaj i sela za sto. Ako se neki trenutak mogao izdvojiti, kao onaj u kom je preuzela kontrolu nad životom posle Džonija, to je bio taj.

ČETVRTO POGLAVLJE 1 Ubica je bio gladak. Sedeo je na klupi gradskog parka pored paviljona za limeni orkestar. Pušio je marlboro i pevušio pesmu s Belog albuma Bitlsa: „Ne znaš koliko si srećan, momče, vraćaš se, vraćaš se, vraćaš se u SSSR...” Još nije bio ubica, ne još. Dugo je razmišljao o tome, o ubijanju. Ta misao uporno ga je opsedala. Nije bila neprijatna, nikako. Bio je optimističan povodom toga. Kucnuo je pravi čas. Nije morao da brine da će biti uhvaćen. Nije morao da brine o štipaljci, zato što je bio gladak. Nešto snega prosulo se s nebesa. Bio je dvanaesti novembar 1970. godine. Mračni san Džona Smita nastavljao se unedogled, dvesta kilometara severoistočno od ovog grada srednje veličine u zapadnom Mejnu. Ubica je osmatrao okolinu - gradski park, kako su ga zvali turisti koji su svraćali u Kasl Rok i Jezersku oblast. Prostranstvo koje se leti zelenelo sad se žutelo, golo i mrtvo. Čekalo je da ga zima prekrije belim pokrovom. Zarđala žica na igralištu omladinske lige uramljivala je belo nebo. Paviljon za orkestar vapio je za slojem sveže farbe. Prizor je bio depresivan, ali ubica nije bio tužan. Kipteo je od ushićenja. Želeo je da stepuje i pucka prstima. Ovog puta neće uzmaći. Zdrobio je pikavac petom čizme i smesta zapalio novu cigaretu. Pogledao je na sat. Bilo je 15.05. Sedeo je i pušio. Dva dečaka prošla su parkom. Dobacivali su se fudbalskom loptom, ali nisu videli ubicu zato što su klupe bile nešto niže. Pretpostavljao je da pogani jebači dolaze na ovakva mesta noću, u toplijim godišnjim dobima. Znao je sve o poganim jebačima i o onom što rade. Majka mu je pričala o njima. Osmeh mu je malčice izbledeo od pomisli na majku. Setio se kako je ušla u njegovu sobu bez kucanja kad je imao sedam godina - nikad nije

kucala - i kad ga je uhvatila u igri s đokicom. Zapenila je od srdžbe. Pokušao je da joj objasni da to nije tako važno. Da nije učinio ništa loše. Podigao se. Nije učinio ništa da ga digne. Sam se digao. On je samo sedeo i trljao ga gore-dole. Nije bilo bogzna kako zabavno. Bilo je malčice dosadno. Mama se još više naljutila. Hoćeš li da budeš jedan od onih poganih jebača? Vrištala je na njega. Nije ni znao šta ta reč znači - ne pogani, znao je šta to znači, več ona druga - iako je čuo kako je starija deca koriste na igralištu Osnovne škole Kasl Rok. Hoćeš li da budeš jedan od onih poganih jebača i zakačiš neku od onih boleština? Hoćeš li da se iz tebe cedi gnoj? A? A? A? Počela je da ga drmusa napred-nazad. Mucao je od straha. Bila je krupna žena, a on u to doba nije bio ubica, več dečačić onemeo od straha. Đokica mu se obesio. Sirotan je pokušavao da se zavuče nazad u telo. Naterala ga je da dva sata nosi štipaljku na njemu, da bi znao kako je onima koji zarade neku od onih boleština. Bol je bio nepodnošljiv. Susnežica je prestala. Obrisao je majčinu sliku iz uma. Lako je to radio, kad mu je bilo lepo i nikako kad je bio depresivan i malodušan. Đokica mu se digao. Pogledao je na sat. Bilo je 15.07. Bacio je polupopušenu cigaretu. Neko je dolazio. Prepoznao ju je. To je bila Alma, Alma Frečet iz Kofi pota preko puta. Završila je smenu. Poznavao ju je. Izašli su nekoliko puta. Bilo im je lepo. Odveo ju je u Sereniti Hil u Nejplsu. Znala je da pleše. Pogane jebačice često dobro plešu. Bilo mu je drago što je naišla. Bila je sama. Natrag u SAD, natrag u SAD, natrag u SSSR... „Alma!”, povikao je i mahnuo. Blago se trgla i osvrnula prema njemu. Osmehnula se i prišla klupi na kojoj je sedeo. Pozdravila ga je. Obratila mu se po imenu. Ustao je, sa osmehom na licu. Nije se brinuo da če neko naići. Bio je nedodirljiv. Bio je Supermen. „Zašto to nosiš?”, pitala ga je, gledajući ga. „Glatko je, zar ne?”, rekao je sa osmehom. „Pa, ne bih...” „Hoćeš li da vidiš nešto?”, pitao je. „U paviljonu. Najneverovatniju stvar.” „Šta je to?” „Dođi da vidiš.”

„Važi.” Prosto ko pasulj. Pošla je s njim do paviljona. Odustao bi da je neko naišao, ali nije. Niko nije prošao. Park je bio samo njihov. Koračali su ispod belog neba. Alma je bila sitna devojka svetloplave kose. Bio je prilično siguran da se farba. Radodajke se farbaju. Doveo ju je do paviljona za orkestar. Zakoračili su na daske. U ćošku je ležao prevrnuti stalak za note. Tu je bila i prazna boca burbona, znak da su ovde dolazili pogani jebači. „Šta imaš da mi pokažeš?” pitala je. Zvučala je zbunjeno i malo nervozno. Ubica se radosno osmehnuo i pokazao levo od postolja za note. „Eno tamo. Vidiš li?” Pogledala je na tu stranu. Odbačeni kondom ležao je na daskama kao zmijska košuljica. Lice joj se zateglo. Okrenula se i pojurila tako brzo da je zamalo prošla pored ubice. „Ovo nije nimalo smešno...” Zgrabio ju je i okrenuo prema sebi. „Gde si kog đavola krenula?” Posmatrala ga je unezverenim očima. „Pusti me, ili ćeš zažaliti. Nemam vremena za bolesne šale...” „Ovo nije šala”, rekao je. „Ovo nije nikakva šala, pogana jebačice.” Kipteo je od ushićenja kad ju je imenovao, kad ju je nazvao pravim imenom. Svet se uskovitlao. Pojurila je nalevo, ka niskoj ogradi paviljona. Htela je da je preskoči. Ubica je uhvatio za okovratnik jeftinog kaputa. Cimnuo ga je ka sebi. Platno se rascepalo. Otvorila je usta da bi vrisnula. Pokrio joj je usta šakom. Pribio joj je usne uza zube i osetio toplu krv na dlanu. Nastojala je da ga izgrebe, ali nokti nisu nailazili na uporište. Nije ga bilo... zato što je bio... Gladak! Bacio ju je na tvrde daske. Sklonio je ruku s njenih okrvavljenih usta. Otvorila ih je da bi vrisnula, ali je on dahćući skočio na nju. Izbacio joj je sav vazduh iz pluća kad je pritisnuo svom težinom. Osećala ga je, tvrdog kao stena, džinovskog i pulsirajućeg. Prestala je s pokušajima da vrisne, ali je nastavila da se bori. Prsti bi se zakačili i kliznuli, zakačili bi se i kliznuli. Grubo joj je razdvojio noge i polegao između njih. Oči su mu se ovlažile kad ga je udarila po korenu nosa. „Pogana jebačice”, šaptao je, dok ju je hvatao za gušu. Počeo je da je davi. Podigao joj je glavu i tresnuo o daske paviljona. Iskolačila je oči. Bledo lice menjalo je boju. Postalo je ružičasto, crveno i

tamnoljubičasto. Otpor je jenjavao. „Pogana jebačice, pogana jebačice, pogana jebačice”, promuklo je dahtao ubica. Sad je bio ubica. Njeni dani trljanja telom po muškarcima na Sereniti Hilu odbrojani su. Oči su joj se izbečile kao na otkačenim lutkama koje prodaju na vašarima. Ubica je promuklo stenjao. Njene mlitave ruke ležale su na daskama. Njegovi prsti zamalo su nestali s vidika. Pustio je njeno grlo, spreman da ga ponovo ščepa, ako se pomeri. Nije se mrdala. Pocepao je njen kaput i drhtavim rukama podigao suknju ružičaste kelnerske uniforme. Belo nebo gledalo je odozgo. Gradski park Kasl Roka bio je pust. Zadavljeni, oskrnavljeni leš Alme Frečet pronađen je tek sutradan. Šerif je ubistvo pripisao skitnici. O ubistvu su izvestile novine na lokalnom i državnom nivou. Svi u Kasl Roku prihvatili su šerifovu teoriju. Nijedan ovdašnji momak nije mogao da počini tako pogan zločin.

PETO POGLAVLJE 1 Herb i Vera Smit vratili su se u Paunel i nastavili tamo gde su stali. Herb je u decembru završio kuću u Daramu. Ušteđevina im se, u skladu sa Sarinim predviđanjima, brzo istopila. Zatražili su pomoć od Državnog fonda za izuzetne nesreće. Herba je to pogodilo tek nešto manje od udesa. Fond je bio samo lepo ime za socijalu i milostinju. Čitavog života je s deset prstiju pošteno zarađivao za život. Mislio je da neće doživeti dan da uzme državni dolar. Prevario se. Vera se pretplatila na tri časopisa: Božji tanjir, Skori preobražaj i Božja parapsihološka čuda. Stizali su poštom u neredovnim razmacima. Sva tri behu amaterski odštampana. Ilustracije su mogle biti delo talentovane dece iz osnovne škole. Aper rum je još stizao jednom mesečno, ali bi ponekad tri nedelje ostao neotvoren. Nove časopise čitala je dok se ne bi pocepali. U njima je pronalazila mnogo stvari povezanih s Džonijevom nesrećom. Čitala ih je umornom suprugu za večerom, visokoparnim, prodornim glasom, drhtavim od uzbuđenja. Herb ju je sve češće ućutkivao. Dešavalo mu se da drekne na nju da zatvori gubicu i da ga pusti na miru. Posle tih ispada morao bi da se suoči s njenim namučenim, saosećajnim, povređenim pogledima. Povukla bi se na sprat da bi nastavila s proučavanjima sumanutog štiva. Započela je prepisku s časopisima i osobama sličnih životnih iskustava. Većina dopisnika bili su dobronamerni ljudi, poput nje. Želeli su da pomognu i da se reše gotovo nepodnošljivog tereta tuge. Slali su joj molitve i molitveno kamenje, amajlije i obećanja da će pomenuti Džonija u svojim molitvama. Bilo je i drugih, ordinarnih prevaranata. Herb je bio uznemiren i zabrinut zbog Verine sve izraženije nesposobnosti da ih prepozna. Ponuđen joj je iver Časnog krsta na kom je raspet Naš Gospod za samo 99,98 $, plus poštarina. Kaseta s 23.

psalmom i Očenaš, južnjačkog evanđeliste Bilija Hambara, bila je jeftinija (i Veri prijemčivija) ponuda. Propagandni list tvrdio je da će gotovo sigurno probuditi Džonija, ako je budu nedeljama puštali kraj njegovog uzglavlja. Paket je sadržao i dodatni blagoslov, fotografiju Bilija Hambara s autogramom. Herb je bio primoran na sve češće intervencije, kako je njena strast prema pseudoreligioznim tričarijama jačala. Ponekad je kradom cepao njene čekove. Morao je da joj uskrati novac, kad bi ponuđači tražili isključivo gotovinu. Vera je počela da se udaljava od njega, da ga posmatra s nepoverenjem, kao grešnika i nevernika. 2 Sara Braknel provodila je dane u školi. Popodneva i večeri bili su slični onima posle raskida s Denom. Našla se u nekoj vrsti limba. Čekala je da se nešto dogodi. Mirovni razgovori u Parizu su zapeli. Nikson je naredio bombardovanje Hanoja, uprkos protestima kod kuće i u inostranstvu. Na konferenciji za štampu pokazivao je fotografije koje su dokazivale da američki avioni ne bombarduju bolnice u Severnom Vijetnamu. Svuda je išao vojnim helikopterima. Istraga brutalnog silovanja i ubistva kelnerice u Kasl Roku zapela je nakon puštanja lutajućeg firmopisca koji je proveo tri godine u državnoj zatvorskoj duševnoj bolnici u Ogasti. Mimo svih očekivanja, ispostavilo se da firmopiščev alibi drži vodu. Dženis Džoplin je vrišteći pevala bluz. Pariz je objavio (drugu godinu zaredom) da će se suknje produžiti, ali se to nije desilo. Sara je bila neodređeno svesna svih ovih stvari, poput glasova iz susedne sobe, u kojoj se odvijala neka njoj nerazumljiva zabava. Pao je prvi sneg. Poškropio je zemlju. Usledilo je i drugo škropljenje. Deset dana pre Božića podigla se oluja zbog koje su se škole zatvorile na jedan dan. Sedela je kući, gledajući sneg koji je prekrivao Ulicu Flag. Kratka stvar koju je imala s Džonijem - nije mogla da se nazove vezom - pripadala je drugom godišnjem dobu. Osećala je kako Džoni počinje da joj izmiče. To saznanje izazivalo je paniku. Činilo joj se da se deo nje utapa. Danima se utapala.

Dostaje čitala o povredama glave, komi i oštećenjima moždanog tkiva. Ništa od pročitanog nije ulivalo nadu. Devojčica u gradiću u Merilandu bila je šest godina u komi. Mladića iz Liverpula u Engleskoj zakačila je transportna kuka na dokovima. Proveo je četrnaest godina u komi, pre nego što je izdahnuo. Mišićavi, mladi lučki radnik postepeno je prekidao veze sa svetom. Mršavio je i gubio kosu. Optički nervi su se degenerisali u kašu iza zatvorenih očiju. Telo se polako skupljalo u fetusni položaj, u skladu sa skraćivanjem ligamenata. Ponovo je postajao fetus, kao da nazaduje u vremenu. Plivao je u materičnoj vodi kome, dok mu se mozak razgrađivao. Autopsija je pokazala da su se nabori na moždanoj kori izravnali i da je postala gotovo potpuno glatka. O, Džoni, to nije pošteno, pomislila je, gledajući kako sneg pada ispunjavajući svet praznom belinom, zatrpavajući minulo leto i crvenozlatnu jesen. Nije pošteno, trebalo je da te puste da odeš na mesto na koje se odlazi. Herb Smit pisao joj je u razmacima od deset dana ili dve sedmice. Pisao je krupnim, rastegnutim rukopisom, staromodnim nalivperom. „Živi smo i zdravi. Čekamo da vidimo šta će biti, kao i ti. Da, čitao sam i znam šta zaobilaziš da pomeneš u pismima zato što si previše obzirna. Situacija ne obećava. Mi se, naravno, nadamo najboljem. Ne verujem u Boga na Verin način, ali verujem. Pitam se zašto nije odveo Džonija, kad mu je to bilo najlakše. Postoji li razlog za to? Pretpostavljam da to niko ne zna. Ostaje nam da se nadamo.” U drugom pismu je stajalo: „Prinuđen sam da ove godine obavim najveći deo božićnih kupovina, zato što je Vera ubeđena da je kupovanje božićnih poklona grešna rabota. Oduvek je smatrala Božić svetim danom, umesto praznikom, ako shvataš šta želim da kažem. Mislim da bi me ucmekala kao konjokradicu, ako bih rekao praznik umesto Božić. Uvek je govorila da ne bi trebalo da zaboravimo da je to rođendan Isusa Hrista, a ne Deda Mraza, ali se nije protivila kupovini poklona. Uživala je u njoj. Dobija mnogo čudnih ideja od ljudi s kojima se dopisuje. Stvarno bih voleo da prestane s tim i da se vrati sebi. Živi smo i zdravi, ako se to izuzme. Herb.” Poslao joj je i božićnu čestitku, zbog koje je prosula nekoliko suza. „Oboje ti želimo sve najbolje za praznike. Gostinska soba je spremna, ako si raspoložena da dođeš ovamo i proslaviš praznik s dva matorca. Nadamo se da će Nova godina biti bolja za sve. Siguran sam da će biti.

Herb i Vera.” Nije otišla u Paunel da proslavi Božić, zbog Verinog povlačenja u sopstveni svet - njeno potonuće u taj svet mogao se prilično precizno pratiti između redova Herbovih pisama - i delimično zato što je veza s njim bila sve dalja i neobičnija. Nekad je nepomičnu priliku u bolničkom krevetu Bangorske zdravstvene ustanove gledala u krupnom planu, sad ju je sve češće posmatrala s pogrešnog kraja teleskopa sećanja. Bio je dalek i nejasan, kao čovek s balonom. Zbog toga je smatrala da je najbolje da se preterano ne zbližava s njegovim roditeljima. Herb je po svoj prilici to naslutio. Sve ređe je pisao 1970. i 1971. godine. U jednom pismu zamalo je rekao da je vreme da nastavi da živi svojim životom. Zaključio je pismo tvrdnjom da tako lepa devojka sigurno ne oskudeva u udvaračima. Nije imala udvarače. Nije ih želela. Džin Sedecki, profesor matematike s kojim je nekad davno, pre najmanje hiljadu godina izašla, pozvao ju je na sastanak nepristojno brzo posle Džonijeve nesreće. Bilo ga je teško obeshrabriti, ali je stekla utisak da je napokon shvatio poruku. Šteta što mu je trebalo toliko vremena. Muškarci su je pokatkad pozivah na sastanak. Jedan od njih, student prava Volter Hejzlet, prilično joj se dopao. Upoznala ga je na novogodišnjoj zabavi kod En Straford. Ostala je prilično dugo, iako je planirala da se kratko zadrži. Uglavnom je razgovarala s Hejzletom. Negativni odgovor na njegov poziv na izlazak pao joj je iznenađujuće teško. Odbila ga je zato što je razumela izvor privlačnosti Volta Hejzleta. Visoki muškarac imao je neposlušnu bujnu smeđu kosu i polucinični osmeh koji je zapanjujuće podsećao na Džonijev. To nije bio zdrav osnov interesovanja za nekog muškarca. Početkom februara na sastanak ju je pozvao mehaničar koji je održavao njen automobil u Ševronu u Klivs Milsu. I ovog puta zamalo je pristala, da bi u poslednji čas uzmakla. Čovek se zvao Arni Tremont. Bio je visok, maslinaste puti i zgodan na opušten, halapljiv način. Malo ju je podsećao na Džejmsa Brolina, drugu violinu u seriji o Doktoru Velbiju, a još više na izvesnog Delta Tau Deltu po imenu Den. Biće bolje da sačeka, da sačeka i vidi da li će se nešto desiti. Ništa se nije desilo.

3 Greg Stilson je leta 1971. godine sedeo u zadnjoj sobi svog novoosnovanog preduzeća za osiguranje i nekretnine u Ridžveju, Nju Hempšir. Bio je šesnaest godina stariji i mudriji od prodavca Biblija koji je išutirao psa nasmrt u pustom seoskom dvorištu u Ajovi. Nije mnogo ostario. Imao je mrežu bora oko očiju i nešto dužu kosu (ali još prilično konzervativnu frizuru). Bio je krupan. Stolica je bolno zaškripala pod njim kad se pomerio. Sedeo je, pušio cigaretu i posmatrao čoveka zavaljenog u stolicu preko puta, kao što zoolog gleda zanimljiv novi primerak. „Da li su mi izrasli rogovi?”, pitao je Soni Eliman. Eliman je imao najmanje sto devedeset pet centimetara. Nosio je staru, od masnoće otvrdlu jaknu od teksasa bez rukava i dugmadi. Obukao ju je na gole grudi. Oko vrata mu je visio crni nacistički gvozdeni krst, obrubljen belim hromom. Lobanja od slonovače izigravala je kopču na kaišu ispod velikog pivskog stomaka. Iz nogavica farmerki virile su iskrzane pustinjske čizme, četvrtastog vrha. Kosa mu je bila prilično duga i zamršena. Sijala se od mešavine znoja i motornog ulja. Iz ušne školjke visila mu je minđuša u obliku svastike, takođe crna s belim hromom. Na vrhu prsta okretao je nemački šlem. Na leđima jakne zašio je iscerenog crvenog đavola račvastog jezika. Iznad njega je pisalo Đavolovi izabranici. A ispod: Soni Eliman, Preds. „Ne”, reče Greg Stilson. „Nisu ti izrasli rogovi, ali vidim nekog ko opasno liči na hodajući čmar.” Eliman se malčice ukočio. Opustio se i nasmejao. Njegove tamnozelene oči nisu bile lišene inteligencije, pa čak i smisla za humor, uprkos prljavštini, gotovo opipljivom telesnom zadahu i nacističkoj ikonografiji. „Nisi prvi koji me povlači po prašini, čoveče”, rekao je. „I ranije sam to doživljavao. Sad imaš moć.” „To ti je jasno, zar ne?” „Naravno. Ostavio sam moje ljude u Hemptonsu, da bih sam došao ovamo. Tako da samo ja mogu da nadrljam.” Osmehnuo se. „Prebićemo te kao mačku, ako se budeš zezao s nama.”

„Rizikovaću”, reče Greg. Odmerio je Elimana. Obojica su bili krupne građe. Procenio je da je motociklista dvadeset kilograma teži, ali je mnogo toga dugovao pivu. „Mogu da te sredim, Soni.” Elimanovo lice ponovo je svedočilo o dobrom raspoloženju. „Možda. A možda i ne možeš. Ali nećemo igrati tu igru, čoveče. Zaboravićemo na sve te dobre američke stvari u stilu Džona Vejna.” Nagnuo se napred, kao da se sprema da otkrije veliku tajnu. „Kad god dobijem komad mamine pite od jabuka, poserem se na njega.” „Ne biraš reči, Soni”, smireno će Greg. „Šta hoćeš od mene?”, pitao je Soni. „Zašto mi ne kažeš? Zakasnićeš na sastanak trgovinske komore.” „Neću”, reče Greg, još uvek smirenim tonom. „Sastanak trgovinske komore je utorkom uveče. Imamo sve vreme ovog sveta.” Eliman je gadljivo otpuhnuo. „Mislio sam”, nastavio je Greg, „da ti želiš nešto od mene.” Otvorio je fioku i izvadio tri plastična pakovanja marihuane. U travi je bilo nekoliko tableta gela. „Pronašao sam ovo u tvojoj vreći za spavanje”, reče Greg. „Ovo je gadno, gadno, gadno, Soni. Bio si loš dečak. Nećeš proći početno polje, niti ćeš pokupiti dve stotine dolara. Ići ćeš pravo u državni zatvor Nju Hempšira.” „Nisi imao nalog za pretres”, reče Eliman. „Dobro znaš da bi me i najneiskusniji advokat oslobodio.” „Ne bih se kladio u to”, reče Greg Stilson. Zavalio se u stolicu i i podigao mokasine, kupljene preko granice u Mejnu, na sto. „Ja sam uticajan čovek u ovom gradu, Soni. Pre nekoliko godina došao sam u Nju Hempšir manje-više bez igde ičega. U međuvremenu sam razvio pristojan posao. Pomogao sam gradskom savetu da reši nekoliko problema, uključujući i onaj koji se ticao klinaca koje šef policije uhvati s drogom... ne mislim na vucibatine poput tebe, Soni. Znamo šta da radimo sa skitnicima tvoje fele koje uhvatimo s malim riznicama poput ove na mom stolu... mislim na pristojne lokalne klince. Znaš, njima niko zbilja ne želi da naudi. Stoga sam smislio drugi prilaz. Zaposlio sam ih na gradskim projektima, umesto da ih šaljem u aps. Sistem dobro funkcioniše. Sad najveći drogeraš u oblasti tri grada trenira tim omladinske lige. Stvarno je dobar u tom poslu.” Izgledalo je kao da se Eliman dosađuje. Greg je iznenada tresnuo pesnicom o sto i zgrabio vazu s logom Univerziteta Nju Hempšir. Zavitlao ju je pored nosa Sonija Elimana. Preletela je preko sobe, promašivši ga za dlaku. Razbila se nakon udarca u orman sa spisima u

uglu. Eliman je prvi put od početka razgovora delovao zabezeknuto. Lice starijeg, mudrijeg Grega Stilsona na trenutak je nalikovalo licu mladića koji je ubio psa. „Slušaj me kad ti govorim”, tiho je rekao. „Zato što razgovaramo o tvojoj karijeri u narednih deset godina. Trebalo bi da me slušaš, ako ne želiš da se baviš utiskivanjem slogana ŽIVI SLOBODNO ILI UMRI na automobilske tablice. Trebalo bi da se pretvaraš da ponovo polaziš u školu, Soni, da se trudiš da ostaviš što bolji utisak.” Eliman je pogledao ostatke vaze, a zatim Stilsona. Pređašnja nehajna smirenost ustupila je mesto istinskom zanimanju. Odavno ga ništa nije ovoliko zainteresovalo. Iz dosade se navadio na pivo. Pretpostavio je da ima posla s palanačkim pajkanom, koji štiti svoju teritoriju od velikog zlog motocikliste na friziranom harli-dejvidsonu, kad ga je zaustavio krupajlija s treptavim plavim svetlima. Ali ovaj tip bio je nešto drugo. Bio je... bio je... Lud! Shvatio je Soni, sa ushićenjem koje donosi nenadno otkrovenje. Na zidu ima dve nagrade za dostignuća u javnoj službi i fotografije s rotarijancima i Lavovima. Takođe je potpredsednik trgovinske komore u ovom usranom gradu, a sledeće godine biće predsednik. Isve to je postigao iako je lud kao šeširdžija! „Važi”, rekao je. „Slušam te.” „Moja karijera mogla bi se nazvati šarenom”, rekao je Greg. „Imao sam uspona i padova, i nekoliko sukoba sa zakonom. Pokušavam da ti kažem da nemam nikakvih predrasuda prema tebi, za razliku od ostalih meštana. U Junion lideru čitali su o onom što si letos uradio s ortacima motociklistima u Hemptonsu. Rado bi te kastrirali zarđalim žiletom.” „To nisu bili Đavolovi izabranici”, reče Soni. „Stigli smo iz gornjeg dela države Njujork da bismo se malo opustili na plaži, čoveče. Na odmoru smo. Ne želimo da razbijamo kantri barove. Anđeli pakla znaju da naprave rusvaj, baš kao i ogranak Crnih jahača iz Nju Džerzija, ali znaš li ko pravi najviše problema? Studentske družine.” Soni je izvio usne. „Ali novine ne vole da pišu o njima, zar ne? Radije raspale po nama nego po Suzi i Džimu.” „Mnogo ste živopisniji”, spokojno će Greg. „I Vilijam Leb u Junion lideru ne voli motociklističke klubove.” „Ćelavi nitkov”, promrmljao je Soni. Greg je otvorio fioku na pisaćem stolu i izvadio pljosku burbona. „Nazdravimo u to ime”, rekao je. Otvorio je pljosku od pola litre i ispio

polovinu iz jednog gutljaja. Otegnuto je izdahnuo, vlažnih očiju. Pružio je pljosku preko stola. „Hoćeš li?” Soni je ispraznio pljosku. Tečna vatra sunula mu je uz grlo, iz stomaka. „Baš prži, čoveče”, prostenjao je. Greg je zabacio glavu. Nasmejao se. „Lepo ćemo se slagati, Soni. Imam osećaj da ćemo se lepo slagati.” „Šta hoćeš?”, Soni je ponovio pitanje, vraćajući praznu pljosku. „Ništa... ne još. Ali imam osećaj...” Gregov pogled postao je dalek, gotovo mutan. „Rekao sam ti da sam uticajna osoba u Ridžveju. Na sledećim izborima kandidovaću se za gradonačelnika i pobediti. Ali to je...” „Samo početak?” Soni je hitro završio njegovu misao. „To će biti prvi potez.” Pogled mu se zamutio. „Uradio sam neke stvari. Narod to zna. Dobar sam kad nešto treba da se uradi. Osećam... da je mnogo toga ispred mene. Nebo je granica. Ali nisam... sasvim siguran... Da li me razumeš?” Soni je samo slegnuo ramenima. Mutni izraz je izbledeo. „Postoji ta priča, Soni. Govori o mišu koji je izvadio trn iz lavlje šape. Učinio je to da bi se odužio lavu, koji ga pre nekoliko godina nije pojeo. Znaš li tu priču?” „Možda sam je čuo kad sam bio mali.” Greg je klimnuo. „Pa, od toga nas deli nekoliko godina... šta god da to bude bilo, Soni.” Bacio je plastične kesice preko stola. „Neću te pojesti. Iako bih mogao kad bih hteo. Neiskusni advokat ne bi mogao da te oslobodi u Ridžveju, s neredima koji se dešavaju u Hemptonsu, na tridesetak kilometara odavde, Klarens jebeni Derou 9 ne bi mogao da te izvuče iz zatvora. Dobri ljudi ovog grada rado bi te poslali u zatvor na duže vreme.” Eliman nije odgovorio, ali je pretpostavljao da Greg ima pravo. U njegovom šteku marihuane nije bilo ničeg ozbiljnog - dva smeđa bombardera 10 bili su najači sastojak - ali bi ga udruženi roditelji dobrih starih Suzi i Džima rado poslali da lomi kamenje u Portsmutu, ošišan do glave. „Neću te pojesti”, ponovio je Greg. „Nadam se da to nećeš zaboraviti, ako posle nekoliko godina stanem na trn... ili ako budem imao posao za tebe?” Zahvalnost nije bila na Elimanovom kratkom spisku ljudskih osećanja. Znatiželja i briga o vlastitom interesu bili su na njemu.

Stilson je poticao i jedno i drugo. Ludilo u njegovim očima nagoveštavalo je mnogo toga. Dosada nije bila na tom spisku. „Ko zna gde ćemo biti za nekoliko godina?”, promrmljao je. „Mogli bismo pomreti, čoveče.” „Nastoj da me ne zaboraviš. Samo to tražim.” Soni je posmatrao krhotine vaze. „Neću te zaboraviti”, rekao je. 4 Prošla je 1971. godina. Minuli su i neredi na plažama Nju Hempšira. Negodovanje privrednika na plažama ublaženo je većim sumama na bankarskim računima. Mračni lik Džordž Makgavern kandidovao se smešno rano za predsednika. Svi koji su pratili politiku znali su da će kandidat demokratske partije na izborima 1972. godine biti Edmund Maski. Bilo je onih koji su verovali da bi on mogao da se uhvati ukoštac s Trolom iz San Klementea 11, da ga obori na obe plećke i prikuje na tle. Sara je, početkom juna, uoči letnjeg raspusta, ponovo srela mladog studenta prava. Bila je u Dejovoj radnji. Tražila je toster. On je tražio poklon za godišnjicu braka svojih roditelja. Pitao je da li bi izašla u bioskop s njim - da gledaju novi film Klinta Istvuda, Prljavi Hari. Pristala je. Lepo su se proveli. Volter Hejzlet pustio je bradu. Manje je podsećao na Džonija. U stvari, sve teže se sećala Džonijeve fizionomije. Njegovo lice joj se javljalo samo u snovima, u kojima je stajao ispred Točka sreće. Gledao je kako se okreće, hladnog lica i plavih očiju potamnelih do zbunjujuće i pomalo zastrašujuće tamnoljubičaste nijanse. Gledao je Točak kao da je bio njegov zabran. Sve češće se viđala s Voltom. Lepo su se slagali. Nije ništa tražio od nje. Ako i jeste, zahtevi su se postepeno i neprimetno povećavali. U oktobru je pitao da li može da joj kupi mali dijamant. Zamolila ga je za nedelju dana razmišljanja. U subotu uveče otišla je u Bolnicu Istočni Mejn. Na šalteru je dobila specijalnu propusnicu s crvenim obrubom. Popela se na intenzivnu negu. Čitav sat je sedela pored Džonijevog kreveta. Jesenji vetar hučao je u tami s druge strane prozorskog stakla. Obećavao je hladnoću i sneg godišnjeg doba smrti. Još šesnaest dana pa će se navršiti puna godina od vašara, Točka i strahovitog sudara

pored močvare. Sedela je, osluškivala vetar i posmatrala Džonija. Zavoji su bili skinuti. Ožiljak mu je počinjao na čelu na dva i po centimetra iznad desne obrve. Krivudao je ispod linije kose. Kosa mu je na tom mestu posedela. Zbog nje je podsećao na detektiva iz priča o 87. policijskoj stanici, Kotona Hoza. Nije primetila nijedan znak propadanja, izuzev neizbežnog gubitka težine. Bio je samo mladić kog je slabo poznavala, u dubokom snu. Nagnula se preko njega. Nežno ga je poljubila u usta, kao da želi da odigra ulogu princa iz bajke i da ga probudi. Nastavio je da spava. Otišla je. Vratila se u svoj stan u Viziju, legla na postelju i plakala, dok je vetar duvao mračnim svetom, razgoneći gomile žutog i crvenog lišća ispred sebe. U ponedeljak je rekla Voltu da će nositi dijamant s ponosom i zadovoljstvom, ako stvarno želi da joj ga kupi. Mali, da se razumemo. Tako je prošla 1971. godina Sare Braknel. Edmund Maski se 1972. godine rasplakao dok je držao strastveni govor ispred kancelarije čoveka kog je Soni Eliman nazvao ćelavim nitkovom. Džordž Makgavern je napravio iznenađenje na stranačkim izborima. Leb je likujući objavio u novinama da narod Nju Hempšira ne voli plačljivce. Makgavern je u julu nominovan. Sara Braknel je istog meseca postala Sara Hejzlet. Venčala se s Voltom u Prvoj metodističkoj crkvi u Bangoru. Džoni Smit spavao je na manje od tri kilometra od crkve. Sara je iznenada pomislila na njega, kad ju je Volt poljubio ispred svatova - Džoni. Videla ga je onakvog kakav je bio kad su se svetla upalila. Bio je pola Džekil, a pola iscereni Hajd. Na trenutak se ukočila u Voltovom zagrljaju. Grč je brzo prošao. Sećanje, vizija, ma o čemu da se radilo, brzo je prošlo. Pozvala je Džonijeve roditelje na svadbu, posle mnogo razmišljanja i dugih razgovora s Voltom. Herb je došao sam. Na prijemu ga je pitala kako je Vera. Osvrnuo se oko sebe. Uverio se da su sami i hitro progutao ostatak viskija sa sodom. Za osamnaest meseci ostario je pet godina. Kosa mu se proredila, a bore na licu produbile. Nosio je naočari na pažljiv i nervozan način ljudi koji su ih nedavno dobili. Pogled mu je bio zabrinut i tužan. „Nije dobro... nije. Istina je da je u Vermontu, na farmi. Otišla je tamo da sačeka kraj sveta.”

„Šta?” Ispričao joj je da je Vera pre šest meseci počela da se dopisuje s grupom od desetak ljudi, Američkim društvom poslednjeg vremena. Predvodili su ih gospodin Hari L. Stonkers i njegova supruga, iz Rasina, Viskonsin. Tvrdili su da ih je na kampovanju pokupio leteći tanjir. Odvedeni su u raj, koji nije bio u sazvežđu Oriona, već na planeti sličnoj Zemlji koja kruži oko Arkturusa. Razgovarali su sa anđelima. Rečeno im je da su nadomak Poslednjeg vremena. Data im je moć telepatije. Poslati su na Zemlju da bi okupili verne - za prvi let na nebo svemirskim taksijem. Njih desetoro kupilo je farmu severno od Sent Džonsberija. Sedam nedelja čekaju leteći tanjir koji će doći po njih.” „To zvuči...”, započela je Sara. Smesta se ućutala. „Znam kako to zvuči”, reče Herb. „Zvuči ludo. Farmu su platili devet hiljada dolara. To je trošna kuča s hektarom okućnice. Vera je uložila sedam stotina dolara - sve što je mogla da skupi. Nisam mogao da je sprečim...” Osmehnuo se posle kraće pauze. „Ovo nije priča za tvoje venčanje, Saro. Vas dvoje se možete nadati samo najboljem. Znam da će tako biti.” Sara se osmehnula najbolje što je mogla. „Hvala ti, Herbe. Hoćeš li... hoću reći, misliš li da će ona...” „Da će se vratiti? O, da. Vratiće se ako do zime ne nastupi kraj sveta. Mislim da će se vratiti.” „Želim ti samo najbolje”, rekla je. Zagrlila ga je. 5 Na farmi u Vermontu nije bilo peći. Vera je čekala leteći tanjir do kraja oktobra. Vratila se kući. Tanjir nije došao zato što nisu bili savršeni. Nisu spalili besmisleno i grešno nasleđe u sebi. Bila je raspoložena i duhovno ojačana. U snovima joj se javio znak. Možda joj nije suđeno da ode na nebo u letećem tanjiru. Sve snažnije je osećala da će morati da vodi svog dečaka, da mu pokaže pravi put, kad se probudi iz transa. Herb ju je primio. Voleo ju je najbolje što je umeo. Život se nastavio. Prošle su dve godine otkad je Džoni pao u komu.

6 Nikson je ponovo izabran. Američka mladež počela je da se vraća iz Vijetnama. Volter Hejzlet polagao je ispit za prijem u advokatsku komoru. Zamoljen je da ga ponovo polaže. Sara Hejzlet radila je u školi dok je on bubao za ispit. Lakomisleni, brbljivi prvačići kojima je počela da predaje promenili su se. Devojčice ravnih grudi sad su nosile prslučiće. Novaci nesposobni da se snađu u zgradi sad su igrali košarku u timu prve i druge godine. Drugi arapsko-izraelski rat došao je i prošao, baš kao i naftni embargo. Bolno visoke cene benzina su došle, ali nisu prošle. Vera Smit je duboko verovala da će Hristos izaći ispod zemlje na Južnom polu. Ovaj podatak se zasnivao na novom pamfletu (sedamnaest strana, cena 4,5 $) Božje tropsko podzemlje. Autor je tvrdio da je raj ispod naših nogu i da se do njega najlakše stiže preko Južnog pola. Jedan od podnaslova bio je „Parapsihološka iskustva istraživača Južnog pola” Herb joj je skrenuo pažnju da je pre samo godinu dana verovala da je raj negde tamo daleko, najverovatnije oko Arkturusa. „Lakše bih poverovao u to nego u ovo bulažnjenje o Južnom polu”, požalio se. „Naposletku, u Bibliji piše da je raj na nebu. Tropsko mesto ispod zemlje trebalo bi da bude...” „Prestani!”, oštro ga je prekinula. Stisnula je usne tako jako da su pobelele. „Ne moraš da se podsmevaš nečemu što ne razumeš.” „Nisam ti se podsmevao, Vera”, tiho je rekao. „Bog zna zašto se nevernici rugaju, a pagani besne”, rekla je. Prazna svetlost blistala joj se u očima. Sedeli su za kuhinjskim stolom. Herb sa starim zavrtnjem u obliku slova J pred sobom, Vera s gomilom starih časopisa Nešenel džiografik. Prelistavala ih je u potrazi za člancima i fotografijama o Južnom polu. Nemirni oblaci bežali su sa zapada na istok, a lišće padalo s drveća. Ponovo je bio početak oktobra. Oktobar je uvek bio njen najgori mesec. U tom mesecu prazna svetlost češće se pojavljivala i duže zadržavala u njenim očima. U oktobru bi mu se javile izdajničke misli o napuštanju verovatno poremećene supruge i usnulog sina, koji je bio mrtav po svakoj definiciji tog pojma. Prevrtao je zavrtanj u rukama, gledao kroz prozor na nemirno nebo i razmišljao: Brzo bih se spakovao. Gurnuo bih stvari u zadnji deo kamioneta i otišao.

U Floridu, možda. Nebrasku, Kaliforniju. Valjan stolar može da zaradi dobre pare na svakom prokletom mestu. Spremiću se i otići. Znao je da neće. Oktobar je jednostavno bio mesec u kom je razmišljao o bekstvu, kao što je bio Verin mesec za otkriće novog cevovoda ka Isusu i spasenju sina jedinca, kog je nosila u utrobi. Posegnuo je preko stola. Uhvatio je za tanušnu i strahovito koščatu ruku - ruku starice. Iznenađeno je podigla glavu. „Mnogo te volim, Vera”, rekao je. Uzvratila mu je osmeh. U jednom divnom trenutku jako je podsećala na curu kojoj se udvarao i koju je osvojio, curu koja ga je češljala svojom četkom prve bračne noći. Nežni osmeh namah joj je razbistrio oči. Posmatrale su ga s ljubavlju i brigom. Sunce se pomolilo iza velikog oblaka, da bi odmah nestalo iza sledećeg. Posejalo je duge senke po zadnjem dvorištu. „Znam da me voliš, Herberte. I ja tebe volim.” Pokrio je njenu ruku drugom šakom. „Vera”, rekao je. „Da?” Oči su joj bile tako bistre... najedanput je bila s njim, u potpunosti s njim. Shvatio je koliko su se razdvojili u poslednje tri godine. „Vera, ako se nikad ne probudi... Bože me sačuvaj, ali, ako se to ne desi... još uvek imamo jedno drugo, zar ne? Hoću da kažem...” Trznula je ruku. Više nije držao ništa među sklopljenim šakama. „Nemoj više nikad da kažeš tako nešto. Nemoj nikad da kažeš da se Džoni neće probuditi.” „Mislio sam da mi...” „Naravno da će se probuditi”, rekla je, gledajući kroz prozor u polje, na kom su se senke ukrštale. „To je božji plan za njega. O, da. Zar misliš da ne znam? Veruj mi da znam. Bog mu je namenio velika dela. Čula sam ga u svom srcu.” „Da, Vera”, rekao je. „U redu.” Posegnula je za primercima Nešenel džiografika. Pronašla ih je i počela da ih lista. „Znam”, rekla je detinjasto drskim glasom. „U redu”, tiho je rekao. Spustila je pogled na časopise. Herb je obujmio bradu šakama. Zagledao se u sunčeve zrake i senke. Zima je brzo dolazila, posle zlaćanog, izdajničkog oktobra. Želeo je da Džoni umre. Odmah ga je zavoleo. Video je čuđenje na njegovom licu, kad mu je doneo žabicu do

kolevke i spustio sićušno živo biće u ruke. Naučio ga je da peca, da se kliza i puca. Sedeo je pored njega čitavo veće, kad je 1951. godine dobio grip. Dečakova temperatura te strašne večeri narasla je do vrtoglavog četrdeset prvog stepena. Krio je suze rukom, kad je Džoni diplomirao kao najbolji đak u srednjoj školi i kad je govorio napamet, bez cedulje. Imao je toliko uspomena na njega. Učio ga je da vozi, stajao je na krmi Bolera s njim, kad su jednom otišli na odmor u Novu Škotsku. Osmogodišnji Džoni se smeje, uzbuđen pokretima broda. Pomaže mu da radi domaći, pomaže mu da napravi kuću na drvetu, pomaže mu da ovlada kompasom kad je bio u izviđačima. Sve uspomene pomešale su se bez hronološkog reda. Džoni je bio nit koja ih je spajala, Džoni je poletno otkrivao svet koji ga je na kraju tako gadno obogaljio. Želeo je da njegov sin umre, o koliko je to želeo. Želeo je da umre, da srce prestane da mu kuca, da se poslednji slabašni indikatori srčane aktivnosti izravnaju, da se ugasi kao sveca u barici rastopljenog voska; da umre i da ih oslobodi. 7 Prodavač gromobrana svratio je početkom popodneva, vrelog letnjeg dana, sedmicu pre Četvrtog jula te 1973. godine, u krčmu Ketis u Samersvortu, Nju Hempšir. Negde ne tako daleko prebivale su oluje, koje su čekale da se rode u vrelim oknima letnjih termalnih strujanja. Čovek je bio veoma žedan. Svratio je u krčmu Ketis da je ugasi s nekoliko piva, a ne da bi prodavao svoj espap. Po duboko ukorenjenoj navici pogledao je na krov niske kuće u seoskom stilu. Čista linija koju je video na blistavom nebu boje metala nagnala ga je da posegne za iskrzanom torbom od antilopa, s uzorcima na zadnjem sedištu. U krčmi Ketis bilo je sveže i tiho. Tišinu je remetila samo prigušena buka s televizora u boji na zidu. Nekoliko stalnih posetilaca zateklo se u njoj. Iza bara je bio vlasnik. Gledao je „Kako se svet okreće 12”, zajedno s mušterijama. Prodavač gromobrana je seo na barsku stolicu i spustio torbu s uzorcima na onu levo od sebe. Vlasnik mu je prišao. „Zdravo, prijatelju. Šta ćeš?”

„Pivo”, reče prodavač gromobrana. „Uzmi jedno za sebe, ako si raspoložen.” „Uvek sam raspoložen”, reče vlasnik. Vratio se s dva piva, pogledao je prodavčev dolar i spustio tri novčića od deset centi na šanku. „Brus Karik”, rekao je i pružio ruku. Prodavač gromobrana je žustro protresao. „Zovem se Dohaj”, rekao je, „Endru Dohaj.” Ispio je polovinu piva iz jednog gutljaja. „Drago mi je što smo se upoznali”, reče Karik. Otišao je da posluži devojku grubog lica novim koktelom. Vratio se za šank i obratio Dohaju. „U prolazu ste?” „Jesam”, priznade Dohan. „Ja sam trgovac.” Osvrnuo se oko sebe. „Da li je uvek ovako mirno?” „Nije. Vikendom je gužva. Imam pristojan promet radnim danima. Najviše zarađujemo na zabavama - kad ih ima. Ne gladujem, ali ne vozim kadilak.” Napravio je pištolj prstima i nanišanio Dohajevu čašu. „Još jednu?” „I još jednu za vas, gospodine Karik.” „Zovi me Brus.” Nasmejao se. „Sigurno želiš da mi nešto prodaš.” Prodavač gromobrana je progovorio, kad se Karik vratio s dva piva: „Došao sam da sperem prašinu iz grla, a ne da bilo šta prodajem. Kad si već pomenuo...” Podigao je torbu s uzorcima na šank, izvežbanim trzajem. Zazvečala je. „Sad ćemo videti šta nudiš”, reče Karik. Ponovo se nasmejao. Dva stalna gosta, starac s bradavicom na desnom kapku i mlađi čovek u sivom radnom odelu, prišli su da vide šta Dohaj prodaje. Žena grubih crta nastavila je da gleda „Kako se svet okreće”. Dohaj je izvadio tri gromobrana, dugački s mesinganom kuglom na vrhu, kraći i jedan s porcelanskim provodnicima. „Šta je, kog đavola...”, reče Karik. „To su gromobrani”, reče matora mirodija u svakoj čorbi. Coknuo je jezikom. „Čovek želi da poštedi ovo mesto božjeg gneva, Brusi. Savetujem ti da ga pažljivo saslušaš.” Starac se ponovo nasmejao. Pridružio mu se tip u sivom radnom odelu. Karikovo lice se smračilo. Prodavač gromobrana znao je da ovde ništa neće prodati. Bio je dobar prodavač, dovoljno dobar da shvati da mu je loša kombinacija ličnosti i okolnosti upropastila svaku šansu za sklapanje posla i pre nego što je dobio priliku da ponudi robu. Filozofski je prihvatio poraz i započeo svoju priču, uglavnom iz navike. „Izlazio sam iz automobila kad sam opazio da ova fina krčma nema

sprovodnike gromova - i da je načinjena od drveta. Znajte da za zanemarljivu sumu - i po veoma povoljnim uslovima kreditiranja - mogu da vam garantujem da...” „Da će grom udariti u ovu krčmu u četiri po podne”, sa osmehom će čovek u sivom radnom odelu. Matora mirodija se zacerekala. „Bez ljutnje, gospodine”, reče Karik, „ali vidite li ono?” Pokazao je na zlatni ekser na maloj drvenoj dasci pored televizora i pored stroja blistavih boca. Na ekseru su bili komadi papira. „Svi ti papiri su računi. Moraju biti plaćeni do petnaestog u mesecu. Ispisani su crvenim mastilom. Vidite li koliko ljudi trenutno pije u krčmi? Moram da budem oprezan. Moram...” „Slažemo se oko toga”, raspoloženo će Dohaj. „Morate da budete oprezni. Kupovina tri ili četiri gromobrana bio bi veoma oprezan potez. Imate razloga za brigu. Ne biste želeli da ovo mesto jednog letnjeg dana nestane posle udara groma. Imam li pravo kad to kažem?” „Ne bi se taj iskidao od sekiracije”, reče matori mirodija. „Pokupio bi lovu od osiguranja i zbrisao u Floridu. Zar ne bi, Brusi?” Karik je kiselo odmerio starca. „Pa, u tom slučaju mogli bismo da popričamo o osiguranju”, umešao se prodavač gromobrana. Čovek u sivom radničkom odelu se udaljio, kad je izgubio zanimanje za dešavanja za šankom. „Iznos koji plaćate za osiguranje protiv požara verovatno bi se smanjio...” „Osiguranje plaćam u paketu”, ravnodušno če Karik. „Vidi, jednostavno ne mogu da priuštim tako nešto. Izvini. Ako bi svratio sledeće godine...” „Pa, možda i hoču.” Prodavač gromobrana tim rečima odustao je od posla. „Možda i hoču.” Niko ne veruje da grom može da ga udari, dok se to ne desi. Ta činjenica bila je neizbežni pratilac ovog posla. Niste mogli ubediti tipa poput Karika da je to najjeftinije životno osiguranje. Dohaj je bio filozof u duši. Naposletku, nije lagao kad je rekao da je ušao u krčmu da bi sprao prašinu iz grla. Naručio je još jedno pivo da bi pokazao da nije lagao i da nikom ništa ne zamera. Ovog puta nije poručio pivo za Karika. Matora mirodija kliznula je u barsku stolicu pored njega. „Grom je pre deset godina udario nekog tipa na terenu za golf”, rekao je. „Ubio ga je na mestu. Eto čoveka kome bi bi dobro došao gromobran na glavi, jelda?” Zacerekao se, zapahnuvši sagovornika pivskim dahom. Dohaj se nasmejao po dužnosti. „Kažu da su mu se svi novčići u džepu slepili. Grom je neobična pojava. Sećam se kad je

jednom...” Neobična pojava, pomislio je Dohaj. Prestao je da sluša starca. Klimao je na odgovarajućim mestima, rukovodeći se instinktom. Grom je neobična pojava, zato što ne mari gde i u koga udara. Niti kada. Popio je pivo i izašao, noseći torbu s osiguranjem protiv gneva božjeg - možda jedinom ikad izmišljenom - sa sobom. Vrućina ga je udarila kao čekićem, ali je i pored toga nakratko zastao na gotovo pustom parkiralištu, da bi pogledao nenarušenu liniju krova. Vlasnik bi potrošio 19,95 $, najviše 29,95 $, ali nije mogao da priušti sebi taj izdatak. Već prve godine uštedeo bi sedamdeset dolara na kombinovanom osiguranju, ali nije hteo da odreši kesu - a on nije mogao da mu kaže ništa zbog onih budala. Možda će jednog dana zažaliti. Prodavač gromobrana seo je u bjuik, uključio klimu i krenuo na zapad ka Konkordu i Berlinu. Torba s uzorcima bila je na sedištu kraj njega. Izmicao je svim vetrom nošenim olujama. 8 Volt Hejzlet je početkom 1974. godine položio ispit za prijem u advokatsku komoru. Hejzletovi su priredili zabavu za njegove, njene i zajedničke prijatelje - sve u svemu više od četrdeset ljudi. Pivo je teklo u potocima. Volt je, kad je sve bilo gotovo, rekao da se mogu smatrati prokleto srećnim što nisu izbačeni iz stana. Kad je poslednji gost ispraćen (u tri ujutru), ušao je u spavaću sobu i zatekao Saru nagu, izuzev cipela i dijamantskih minđuša koje joj je darovao za rođendan. Vodili su ljubav, ne jednom već dva puta, pre nego što su utonuli u pijani san iz kog su se probudili oko podneva, s teškim mamurlukom. Sara je šest nedelja kasnije otkrila da je trudna. Nisu sumnjali da je začela u noći nakon velike zabave. Ričard Nikson je u Vašingtonu lagano sateran u ćošak i svezan magnetnim trakama. Odgajivač kikirikija iz Džordžije, bivši mornar i guverner po imenu Džejms Erl Karter, počeo je da s nekolicinom bliskih prijatelja razgovara o kandidaturi za radno mesto koje će gospodin Nikson uskoro napustiti.

Džoni Smit još je spavao u sobi 619 Bolnice Istočni Mejn. Počeo je da se svija u fetusni položaj. Doktor Strons, koji je dan nakon nesreće razgovarao s Herbom, Verom i Sarom, u sobi za sastanke, krajem 1973. godine umro je od opekotina. Kuća mu je izgorela, dan posle Božića. Bangorski vatrogasci utvrdili su da je požar izbio zbog neispravnih božićnih ukrasa. Novi doktori, Vajzak i Braun, zainteresovali su se za Džonijev slučaj. Herb Smit je četiri dana pre Niksonove ostavke pao u temelj kuće koju je gradio u Greju. Pao je na kolica i slomio nogu. Kost je dugo zarastala i nikad nije u potpunosti zacelila. Hramao je. U vlažnim danima morao je da koristi štap. Vera se molila za njega. Terala ga je da, svake noći pre odlaska na spavanje, oko noge vezuje krpu koju je blagoslovio lično prečasni Fredi Koltsmor iz Besemera, Alabama. Blagoslovena Koltsmorova krpa (kako ju je Herb zvao) koštala je 35 $. Nije imao nikakve vajde od nje. Vera je sredinom oktobra, nedugo pošto je Džerald Ford pomilovao bivšeg predsednika, ponovo poverovala da je kraj sveta iza ćoška. Herb je u poslednjem trenutku shvatio šta smera. Htela je da prebaci ono malo para i imovine koje im je ostalo posle Džonijeve nesreće Američkom društvu poslednjeg dana. Pokušala je da proda kuću. Dogovorila se s Crvenim krstom da pošalje kombi po nameštaj. Herb je doznao za njene planove kad ga je pozvao agent za nekretnine da ga pita da li perspektivni kupac može da svrati da vidi kuću. Po prvi put je potpuno izgubio živce s Verom. „Šta za ime Hristovo misliš da radiš?”, zagrmeo je, kad je iscedio poslednje ostatke neverovatne priče iz nje. Bili su u dnevnoj sobi. Upravo je okončao razgovor s Crvenim krstom. Rekao im je da zaborave na kombi. Kiša je napolju padala u monotonim sivim zastorima. „Ne zazivaj Spasiteljevo ime uzalud, Herberte. Ne...” „Umukni! Umukni! Umorio sam se od slušanja tog sranja\” Zinula je od zaprepašćenja. Dohramao je do nje, lupkajući štapom po podu. Malčice je uzmakla u stolici. Odmerila ga je sa slatkim mučeničkim izrazom, zbog kog ga je, bože mu oprosti, spopadala želja da je zvizne po glavi prokletim štapom. „Nisi toliko odlepila da ne znaš šta radiš”, rekao je. „Ne možeš se pozivati na taj izgovor. Radila si mi iza leđa, Vera. Ti si...” „Nisam! Lažeš! Nisam učinila tako...”

„Jesi!”, prodrao se. „Dobro me slušaj. Na ovom mestu povlačim crtu. Moli se koliko god ti duša ište. Molitve su fraj. Piši koliko god hoćeš pisama, markice ne koštaju više od trinaest centi po komadu. Samo nastavi ako želiš da se kupaš u svim jeftinim, usranim lažima kojima te obasipaju prevaranti koji se kriju iza Isusa. Slobodno istrajavaj u samoobmanama i praznovericama. Ali ja ne želim da budem deo toga. Ne zaboravi to. Da lisi me razumela?” „Oče naš koji si na nebesima da se sveti ime tvoje...” „Da lisi me razumela?” „Misliš da sam luda?”, razdrala se na njega. Lice joj se jednovremeno zgužvalo i zgrčilo u strašnoj grimasi. Zajecala je i prosula gorke suze. „Ne”, rekao je nešto tiše. „Ne još. Ali možda je pravo vreme za kratki iskreni razgovor. Istina je da mislim da ćeš poludeti ako se ne izvučeš iz ovoga i ne suočiš sa stvarnošću.” „Videćeš”, rekla je kroz suze. „Videćeš. Bog zna istinu, ali čeka.” „Bitno je da shvatiš da neće dobiti naš nameštaj dok čeka”, reče Herb srditim tonom. „Jednako je bitno da se u tome slažemo.” „Poslednja su vremena!”, odvratila je. „Čas Apokalipse samo što nije kucnuo.” „Stvarno? Od takvih priča nema nikakve koristi, Vera.” Kiša je padala u zastorima. Herb je te godine napunio pedeset dve, Vera pedeset jednu, a Sara Hejzlet dvadeset sedam godina. Džoni je četiri godine bio u komi. 9 Beba se rodila na Noć veštica. Sara se porađala punih devet sati. U pravim trenucima dobila je male količine gasa. Usred porođajnih bolova palo joj je na pamet da je u istoj bolnici s Džonijem. Dozivala je njegovo ime. Nejasno se sećala toga posle porođaja. Nije to pominjala Voltu. Mislila je da je sve sanjala. Rodila je dečačića. Nazvali su ga Denis Edvard Hejzlet. Tri dana kasnije otišao je kući s majkom. Vratila se na posao posle Dana zahvalnosti. Volt je dobio naizgled dobro zaposlenje u advokatskoj firmi u Bangoru. Planirali su da Sara, ako sve bude išlo po planu,

napusti službu u junu 1975. godine. Nije bila sasvim sigurna da to želi. Posao učiteljice počeo je da joj se dopada. 10 Dva dečačića, Čarli Norton i Norm Loson, iz Otisfilda, Mejn, prvih dana 1975. godine grudvali su se u zadnjem dvorištu Nortonovih. Čarli je imao osam, a Norm devet godina. Dan je bio tmuran i vlažan. Norm je pri kraju grudvanja - bližilo se vreme ručka - jurnuo na Čarlija. Bacio je rafal grudvi. Čarli je isprva uzmicao smejući se i izbegavajući snežne projektile. U jednom trenutku je podvio rep i dao petama vetru. Preskočio je niski kameni zid između zadnjeg dvorišta Nortonovih i šume. Potrčao je niza stazu koja je vodila ka Stimerovom potoku. Norm ga je đavolski precizno pogodio u zadnji deo kapuljače dok je bežao. Čarli je zatim nestao s vidika. Norm je preskočio zid i zastao. Posmatrao je snežnu šumu i osluškivao kapanje vode s breza, borova i smreka. „Vraćaj se, kukavice!”, povikao je i glasno zakokodakao. Čarli nije progutao mamac. Nije ga bilo na stazi koja se strmo spuštala ka potoku. Norm je ponovo zakokodakao. Neodlučno se prebacivao s noge na nogu. Ova šuma je Čarlijeva, a ne njegova. Ona je Čarlijeva teritorija. Norm je voleo dobro grudvanje, dok je pobeđivao, ali nije hteo da pođe tamo dole, ako ga Čarli čeka u zasedi s pola tuceta ledenica, spremnih za dejstvo. Ipak je načinio pola tuceta koraka niza stazu, kad se odozdo začuo piskavi, prigušeni vrisak. Norm Loson se ohladio kao sneg po kom je gazio zelenim gumenim čizmama. Ispustio je dve grudve iz ruke. Pale su na tle. Vrisak se ponovo začuo. Ovog puta bio je jedva čujan. Opa bato, pojurio je i pao u potok, pomislio je Norm. Ta misao prekinula je paralizu. Potrčao je niza stazu. Posrtao je i klizao. Jednom je pao na dupe. Srce mu je tutnjalo u grudima. Zamišljao je kako vadi Čarlija iz potoka, pre nego što po treći put potone. U Boj lajfu opisaće i ilustrovati njegov herojski podvig.

Staza je oštro skretala, na tri četvrtine puta niz padinu. Video je da Čarli Norton nije pao u Strimerov potok, kad je savladao krivinu. Stajao je na mestu na kom je staza prestajala da ponire i zurio u nešto u snegu koji se topio. Kapuljača mu je pala na leđa. Lice mu je bilo belo kao sneg. Ispustio je još jedan od tih strašnih, grcajućih vriskova kad se Norm približio. „Šta je bilo?”, pitao je Norm, dok mu je prilazio. „Čarli, šta nije u redu?” Čarli se okrenuo ka njemu, izbuljenih očiju i razjapljenih usta. Pokušao je da govori, ali iz njegovih usta nije izašlo ništa izuzev dva neartikulisana zvuka i srebrnkaste trake pljuvačke. Pokazao je rukom. Norm je prišao bliže i pogledao. Noge su naglo popustile pod njim. Lupio je zadnjicom o de. Svet se zaljuljao oko njega. Iz rastopljenog snega virile su dve noge u farmerkama. Na jednoj je bila mokasina, dok je druga bila gola, bela i izložena. Jedna ruka štrčala je iz snega. Šaka na njenom kraju kao da je molila za spas koji nije dočekala. Ostatak tela još je bio skriven. Čarli i Norm otkrili su telo sedamnaestogodišnje Kerol Danberger, četvrte žrtve Davitelja iz Kasl Roka. Prošle su gotovo dve godine od poslednjeg monstruoznog ubistva. Žitelji Kasl Roka (Strimerov potok bio je južna granica između gradova Kasl Rok i Otisfild) počeli su da se opuštaju. Mislili su da je noćna mora konačno završena. Prevarili su se.

ŠESTO POGLAVLJE 1 Oluja s ledenom kišom jedanaest dana nakon otkrića leša Danbergerove pogodila je severni deo Nove Engleske. Zbog nje je sve na šestom spratu Bolnice Istočni Mejn malo kasnilo. Veliki broj zaposlenih imao je problema da stigne na posao. Oni koji su uspeli skapavali su od rada. Pomoćnica Alison Konover nešto je posle devet ujutru donela laki doručak gospodinu Staretu, koji se oporavljao od srčanog napada. Robijao je „svojih šesnaest” na intenzivnoj nezi - šesnaestodnevni ostanak u bolnici, standardni deo postoperativne procedure. Gospodin Staret dobro se oporavljao. Bio je u sobi 619. Poverio je svojoj supruzi u četiri oka, da mu je želja da se što pre udalji od živog leša na drugom krevetu u sobi bila najveći motiv za oporavak. Postojani šapat sirotanovih veštačkih pluća remetio mu je san. Posle izvesnog vremena niste znali da li želite da nastave da šapuću - ili da utihnu. Da zamru. Televizor je bio uključen kad je Alison ušla u sobu. Gospodin Staret sedeo je u postelji s kontrolnim dugmetom u ruci. Odgledao je vesti na NBC-ju. Još se nije odlučio da ugasi „Moje zadnje dvorište”, koje se emitovalo posle njega. To bi značilo da će ostati sam, uz šapat cimerovih veštačkih pluća. „Mislio sam da vas neću videti ovog jutra”, rekao je, snuždeno posmatrajući poslužavnik sa sokom od pomorandže i jogurtom. Žudeo je za dva holesterolom bogata jajeta, ispržena na puteru, s pet režnjeva slabo pržene slaninice. Zbog takvih obroka je i završio u bolnici, ako je verovati njegovom praznoglavom doktoru. „Napolju je sve gore”, šturo će Alison. Šestorica pacijenata jutros su joj rekla da su prestali da je čekaju. Primedba je zvučala sve oveštalije. Bila je energična cura, ali se ovog jutra osećala iscrpljeno.

„O, izvinite”, obzirno će gospodin Staret. „Na putevima je prilično klizavo, zar ne?” „Nego šta je”, s blagim mrštenjem će Alison. „Ne bih stigla na posao, da se nisam poslužila muževljevim džipom s pogonom na sva četiri točka.” Gospodin Staret pritisnuo je dugme za podizanje glave, da bi mogao da pojede doručak. Električni motor za dizanje i spuštanje postelje bio je mali ali bučan. Televizor je uvek bio prilično glasan - gospodin Staret bio je malčice nagluv. Ženi je govorio da se cimer nikad nije žalio zbog buke, niti je tražio da vidi šta je na drugim kanalima. Pretpostavljao je da te i slične šale svedoče o prilično lošem ukusu. Ali, kad zaglavite na intenzivnoj nezi, posle srčanog udara, deleći sobu s čovekom-biljkom, shvatite da ćete poludeti ako ne potražite oduška u crnom humoru. Alison je malčice podigla glas da bi je pacijent čuo mimo zujanja motora i bučnog televizora, kad je završila sa serviranjem doručka. „Mnogo automobila je sletelo s puta, naročito na brdu na Ulici Stejt.” Džoni Smit tiho se oglasio sa susednog kreveta. „Sve pare na devetnaesticu, pa kud puko da puklo. Mojoj devojci je pozlilo.” „Znate, ovaj jogurt i nije tako loš”, rekao je gospodin Staret. Mrzeo je jogurt, ali nije hteo da ostane sam dok to ne bude bilo apsolutno neophodno. Neprestano je merio puls, kad bi ostao sam. „Njegov ukus podseća me na divlju hikoriju...” „Da li ste nešto čuli?”, pitala je Alison. Sumnjičavo se osvrnula oko sebe. Gospodin Staret je spustio kontrolno dugme sa strane. Električni motor je prestao da zuji. Elmer Davež je na televizoru pucao na Duška Dugouška i promašio. „Nisam čuo ništa izuzev televizora”, rekao je gospodin Staret. „Šta sam propustio?” „Verovatno ništa. Sigurno je vetar duvao oko prozora.” Naslutila je nailazak stresom izazvane glavobolje. Jutros je u bolnici bilo previše posla za premalo ruku. Protrljala je slepoočnice, kao da će tako sprečiti bol da se odomaći u njima. Na vratima sobe je zastala i pogledala čoveka na drugom krevetu. Da li je izgledao drugačije? Da li je promenio položaj? Sigurno nije. Izašla je iz sobe i krenula hodnikom. Gurala je kolica s doručkom ispred sebe. Jutro je bilo grozno, u skladu s njenim najcrnjim strahovanjima. Imala je previše posla. Do podneva je dobila tešku glavobolju. Zaboravila je sve što je možda čula tog jutra u sobi 619.

Sledećih dana sve češće je posmatrala Smita. Do marta je bila gotovo sigurna da se malčice ispravio - da je donekle napustio ono što su doktori zvali fetusnim položajem. Nije se pomerio mnogo - samo malo. Pomislila je da to nekom pomene, ali se nije odvažila na tako nešto. Naposletku, bila je obična pomoćnica, tek nešto više od radnice u kuhinji. Tako nešto nije joj priličilo. 2 Pretpostavljao je da je to san. Bio je na mračnom, sumornom mestu - u nekom hodniku. Tavanica je bila previsoka da bi je video. Gubila se u senkama. Zidovi su bili od tamnog, hromiranog čelika. Udaljavali su se, gubeći se u visini. Bio je sam, ali je glas stizao do mesta na kom je stajao. Činilo mu se da dopire iz velike daljine. Poznavao je taj glas i reći izgovorene na drugom mestu u drugo vreme. Ulivao mu je strah. Zvučao je ljutito i izgubljeno. Eho se odbijao napred-nazad, između tamnog hromiranog čelika, kao zatočena ptica koje je uletela u očevu kućicu za alat. Nije umela da izađe. Uspaničila se. Letela je napred-nazad, usplahireno cvrkućući. Udarala je u zidove do uginuća. Ovaj glas je po tonu podsećao na davnašnje cvrkutanje nesretne ptice. Nikad neće pobeći s ovog mesta. „Planiraš čitavog života i daješ sve od sebe”, režao je avetinjski glas. „Uvek si želeo samo najbolje, a klinac dođe kući s kosom do bulje i kaže da je predsednik Sjedinjenih Država svinja. Svinja. Sranje, ne...” Pazi, hteo je da kaže. Hteo je da upozori glas, ali je ostao nem. Na šta da pazi? Nije znao. Nije bio siguran ko je on, iako je sumnjao da je nekad bio učitelj ili propovednik. „Isssuse!” Vrisnuo je daleki glas. Izgubljeni, na propast osuđeni glas. „Isss...” Zavladala je tišina. Eho je utihnuo. Uskoro će se ponovo oglasiti. Posle izvesnog vremena - nije mogao da odredi koliko je vremena prošlo, pošto na ovom mestu nije imalo smisao ni značaj - počeo je da korača hodnikom. Dozivao je vlasnika tajanstvenog glasa (ili je možda to činio samo u svom umu), možda u nadi da će zajedno s njim pronaći

put ili da će dati i dobiti nešto utehe. Glas se sve više udaljavao. Bivao je sve nejasniji i slabiji (dalek i sićušan) dok se nije sveo na udaljeni odjek. Zatim je nestao. Ostao je sam. Hodao je mračnim i napuštenih hodnikom, ispunjenim senkama. Bio je sve ubeđeniji da on nije iluzija, fatamorgana ili san - makar ne od uobičajene vrste. Imao je osećaj da je zakoračio u limb, tajanstveni prolaz između zemlje živih i mrtvih. Ali u kom pravcu se kretao? Počeo je da se priseća. Spopala su ga onespokojavajuća sećanja. Bila su levo i desno, ispred i iza njega, kao duhovi koji su mu se pridružili u šetnji. Okružila su ga u avetinjskom prstenu - isplela su trostruki krug oko njega, dodirujući mu oči svetim strahom. Da li to tako ide? Činilo mu se da će svakog časa videti sve šaptave glasove čistilišta. Točak se okretao i okretao u noći. Točak budućnosti, crven i crn, točak života i smrti. Usporavao je. Na šta je položio novac? Nije mogao da se seti, iako bi trebalo, pošto je njegovo postojanje bilo na kocki. Unutra ili napolje? Biće jedno ili drugo. Njegovoj devojci je pozlilo. Mora da je odveze kući. Učinilo mu se da je hodnik posle izvesnog vremena postao nešto svetliji. Isprva je mislio da je to plod njegove uobrazilje, neka vrsta sna unutar sna, ako je tako nešto uopšte moguće. Svetlost je posle neznanog vremena postala previše izražena da bi bila iluzija. Čitavo iskustvo hodnika počelo je da gubi sneni karakter. Zidovi su se udaljili. Jedva su se nazirali. Neodređeno tamna boja postala je tužna i maglovita, boja sumraka i toplog, oblačnog martovskog popodneva. Imao je utisak da više nije u hodniku, već u sobi - gotovo u sobi, odvojen od nje najtanjom membranom, nekom vrstom posteljice, kao beba koja čeka da se rodi. Čuo je druge zvukove, koji nisu bili odjek već daleka tutnjava, slični glasovima bezimenih bogova koji govore zaboravljenim jezicima. Malo-pomalo ti glasovi postajali su sve jasniji, sve dok nije počeo da razaznaje šta govore. Počeo je da povremeno otvara oči (ili je mislio da to čini). Razabirao je vlasnike tih glasova: blistave, sjajne avetinjske prilike isprva bez lica. Ponekad su se kretali po sobi, a ponekad naginjali preko njega. Nije mu palo na pamet da pokuša da razgovara s njima, ne ispočetka. Pomislio je da bi ovo mogla biti neka vrsta života posle smrti, a da su sjajni oblici anđeli. Lica su, poput glasova, s vremenom bila sve jasnija. Jednom je video majku. Naginjala se u njegovom vidokrugu i polako govorila nešto

potpuno besmisleno njemu u lice. Jednom je video oca i Dejva Pelsena iz škole. Svraćala je i bolničarka. Verovao je da se zove Meri ili Marija. Lica i glasovi su se približavali, zgušnjavali. Još nešto mu se prišunjalo, saznanje da se promenio. Nije mu se dopadalo. Nije mu verovao. Činilo mu se da promena, ma kakva bila, nije bila nabolje, da nagoveštava tužna i loša vremena. Zašao je u tamu sa svim i svačim. Imao je utisak da iz nje izlazi bez igde ičega - izuzev neke nedokučive neobičnosti. San se završavao. Ma šta da je bio, završavao se. Soba je bila veoma stvarna, veoma blizu. Glasovi, lica... Ući će u sobu. Najedanput mu se činilo da želi da se okrene i pobegne - da se zauvek vrati u tamni hodnik. Tamni hodnik nije valjao, ali je bio bolji od novog osećanja tuge i predstojećeg gubitka. Okrenuo se i pogledao za sobom. I da, mesto na kom su se zidovi sobe preobražavali u tamni hrom, u ćošku pored stolice, bilo je tamo. Blistavi ljudi koji su dolazili i odlazili nisu ga primećivali. Soba je postala prolaz ka onom što je u skladu s njegovim sumnjama mogla biti večnost. Mesto na koje je otišao onaj drugi glas, glas... Taksiste. Da. To sećanje vratilo se u potpunosti. Vožnja taksijem. Taksista koji se žali na sinovljevu dugu kosu, na njegovo mišljenje da je Nikson svinja. Farovi su osvetlili noć, po jedan par sa svake strane bele linije. Sudar. Nije bilo bola, već saznanja da su mu butine udarile u taksimetar dovoljno jako da ga otkinu iz okvira. Pamtio je osećaj hladne vlažnosti, tamni hodnik, a sad i ovo. Izaberu šaputalo je nešto u njemu. Izaberi ili će oni izabrati za tebe, iščupaće te iz ovog mesta, ma kakvo i ma gde ono bilo, kao što doktori čupaju bebu iz majčine utrobe carskim rezom. Sarino lice iskrslo mu je pred očima. Sigurno je tamo negde, iako njeno lice nije bilo među onima koja su se naginjala nad njim. Morala je biti tamo negde, zabrinuta i uplašena. Bila je gotovo njegova. Osećao je to. Spremao se da je zaprosi. Osećanje nelagodnosti se vratilo, jače nego ikad. Ovog puta bilo je pomešano sa Sarom. Želja za njom bila je jača. Odlučio se. Okrenuo je leđa mračnom mestu. Nestalo je, kad se posle izvesnog vremena osvrnuo. Pored stolice nije bilo ničeg izuzev glatkog belog zida sobe u kojoj je ležao. Nedugo potom shvatio je gde se soba nalazi. Bio je u bolnici. Tamni hodnik izbledeo je u snenu uspomenu, koju nikad nije u potpunosti zaboravio. Važnija i preča bila je činjenica da je bio Džon

Smit, da je imao devojku Saru Braknel i da je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću. Verovao je da je imao mnogo sreće kad je izvukao živu glavu. Mogao je samo da se nada da je njegova oprema još tu i da funkcioniše. Možda je bio u bolnici Klivs Milsa, ali je veća verovatnoća da je u Istočnom Mejnu. Telo mu je govorilo da je dugo u bolnici - da je nedelju ili čitavih deset dana bio bez svesti. Vreme je da se pokrene. Vreme je da se pokrene. O tom je razmišljao kad se konačno sve poklopilo i kad je otvorio oči. Bio je sedamnaesti maj 1975. godine. Gospodin Staret odavno je otišao kući s naredbom da hoda tri kilometra dnevno i da se mane hrane bogate holesterolom. U sobi je sad ležao starac u petnaestoj rundi meča sa svetskim prvakom u teškoj kategoriji, karcinomom. Spavao je snom morfiniste. U sobi nije bilo nikog osim njih. Bilo je 3.15 ujutru. Televizijski ekran bio je zelena senka. „Ovde sam”, zakrkljao je Džoni Smit, iako nije bilo nikog ko bi ga mogao čuti. Bio je preneražen slabošću sopstvenog glasa. U sobi nije bilo kalendara, ničeg na osnovu čega bi mogao zaključiti da je četiri i po godine bio bez svesti. 3 Bolničarka je četrdesetak minuta kasnije ušla u sobu. Prišla je starcu u drugoj postelji, promenila kesicu s intravenoznim rastvorom i otišla u kupatilo. Izašla je s plavim plastičnim bokalom. Zalila je starčevo cveće. Na stolu i prozorskom okviru bilo je preko pola tuceta buketa i gomila čestitki sa željama za brz oporavak. Džoni je gledao kako obavlja ove poslove, ne pokušavajući da isproba svoj glas. Vratila je bokal u kupatilo i prišla Džonijevoj postelji. Okrenuće moje jastuke, pomislio je. Pogledi su im se nakratko sreli, ali se u njenom ništa nije promenilo. Ne zna da sam budan. Oči su mi i ranije bile otvorene. To joj ništa ne znači. Spustila je hladnu i prijatnu ruku na zadnji deo njegovog vrata. Znao je da ima troje dece i da je najmlađe prošlog Četvrtog jula gotovo sasvim oslepelo na jedno oko, u nesreći s petardama. Dečak se zvao Mark.

Podigla mu je i spustila glavu, kad je okrenula jastuk. Počela je da se okreće. Zategla je najlonsku uniformu na bokovima. Zbunjeno se okrenula prema njemu. Možda je pomislila da u njegovom pogledu ima nečeg novog. Zamišljeno ga je posmatrala. Počela je da se okreće, kad je rekao: „Zdravo, Marija.” Ukočila se. Čuo je škljocaj, kad su joj se zubi iznenada i snažno sastavili. Spustila je ruku do zlatnog raspeća iznad bujnih grudi. „Blagi bože”, rekla je. „Budni ste. Mislila sam da izgledate drugačije. Otkud znate kako se zovem?” „Sigurno sam čuo vaše ime.” Bilo mu je teško da govori, strašno teško. Jezik mu je bio migoljeći crv, nepodmazan pljuvačkom. Klimnula je. „Taj proces tekao je već neko vreme. Moram da požurim do šaltera, da bih poslala poruke na pejdžere doktora Vajzaka i Brauna. Želeće da znaju da ste nam se vratili.” Nije odmah krenula. Posmatrala ga je zadivljeno, od čega se osećao nelagodno. „Da li mi je izraslo treće oko?”, pitao je. Nervozno se nasmejala. „Nije... naravno da nije. Oprostite.” Pogledao je u prozor i stočić ispod njega. Na simsu je bila uvela afrička ljubičica i slika Isusa Hrista - od onih koje su se dopadale njegovoj mami. Na njima je izgledao kao da se sprema da postigne pogodak za Njujork Jenkije ili da ostvari impresivni rezultat u nekoj drugoj sportskoj disciplini. Slika je - požutela. Požutela je i počela da se svija na uglovima. Strah je iznenada popao po njemu kao debelo ćebe. „Bolničarko!”, povikao je. „Bolničarko!” Okrenula se na dovratku. „Gde su moje čestitke s najlepšim željama?” Najedanput je teško disao. „Onaj drugi tip ih ima... zar mi niko nije poslao čestitku?” Osmehnula se, ali usiljeno. To je bio osmeh nekog ko nešto krije. Poželeo je da je bliže njegovom krevetu, da bi pružio ruku i da bi je dodirnuo. Znače šta krije, ako je dodirne. „Moram da pošaljem poruku doktorima na pejdžer”, rekla je i otišla pre nego što je stigao išta da kaže. Zbunjeno i uplašeno posmatrao je afričku ljubičicu i staru sliku Isusa. Posle izvesnog vremena utonuo je u san. 4

„Bio je budan”, reče Marija Mišo. „Bio je sasvim pri sebi.” „U redu”, odvratio je doktor Braun. „Ne sumnjam u vaše reći. Probudiće se opet, ako se jednom probudio. Verovatno. To je samo stvar...” Džoni je zaječao i otvorio oči. Bile su prazne, poluprevrnute. Učinilo mu se da vidi Mariju. Pogled mu se izoštrio. Slabašno se osmehnuo. Lice mu je bilo opušteno, kao da su mu samo oči budne, a ostatak tela spava. Imala je utisak da ne gleda ka njoj, već u nju. „Mislim da će biti u redu”, reče Džoni. „Kad budu očistili zapušenu rožnjaču, oko će biti kao novo. Trebalo bi da bude.” Marija je duboko uzdahnula. Braun joj se obratio. „O čemu se radi?” „Govori o mom dečaku”, prošaptala je. „O mom Marku.” „Ne”, reče Braun. „Govori u snu, to je sve. Ne pravi sliku od mrlje mastila, bolničarko.” „Da. U redu. Ali sad ne spava, zar ne?” „Marija?”, pitao je Džoni, sa stidljivim osmehom. „Zadremao sam, zar ne?” „Jeste”, reče Braun. „Govorili ste u snu. Iznenadili ste Mariju. Da li ste sanjali?” „Ne-e... ne koliko se ja sećam. Šta sam rekao? I ko ste vi?” „Ja sam doktor Džejms Braun. Kao onaj soul pevač, samo što sam ja neurolog. Rekli ste: ’Mislim da će biti u redu kad budu očistili zapušenu rožnjaču.’ Da li je tako bilo, bolničarko?” „Moj dečak imaće tu operaciju”, reče Marija. „Moj sin Mark.” „Ničeg se ne sećam”, reče Džoni. „Pretpostavljam da sam spavao.” Obratio se Braunu. Pogled mu je bio bistar i uplašen. „Ne mogu da podignem ruke. Da li sam paralizovan?” „Ne. Pokušajte s prstima.” Džoni ga je poslušao. Svi su se pomerili. Osmehnuo se. „Odlično”, reče Braun. „Recite mi vaše ime.” „Džon Smit.” „Dobro je, a srednje ime?” „Nemam ga.” „I to je dobro. Kome je pa potrebno? Bolničarko, vratite se do šaltera i proverite ko je sutra na neurologiji. Želeo bih da podvrgnem gospodina Smita nizu pretraga.” „Da, doktore.”

„Pozovite Sema Vajzaka. Biće kod kuće ili na terenu za golf.” „Da, doktore.” „I bez novinara, molim vas... ni za živu glavu!” Braun se osmehivao, ali je zvučao veoma ozbiljno. „Ne, naravno da ne.” Otišla je. Škripa njenih đonova bivala je sve tiša. Njen dečačić će se u potpunosti oporaviti, pomislio je Džoni. Reći ću joj to prvom prilikom. „Doktore Braune, gde su moje čestitke sa željama za brzi oporavak? Zar mi niko nije poslao čestitku?” „Još samo nekoliko pitanja”, ljubazno će doktor. „Sećate li se imena vaše majke?” „Naravno da se sećam. Vera.” „A njenog devojačkog prezimena?” „Nes.” „Sećate li se očevog imena?” „Herbert. Herb. I zašto ste rekli bez novinara?” „Znate li vašu poštansku adresu?” „RFD #1. Paunel”, hitro će Džoni. Zatim se ućutao. Na licu mu je osvanuo izraz komičnog zaprepašćenja. „Hoću reći... pa, sad živim u Klivs Milsu, u Ulici Nort Mejn. Zašto sam vam kog đavola dao roditeljsku adresu? Ne živim s njima od osamnaeste godine.” „I koliko godina imate?” „To piše na mojoj vozačkoj dozvoli”, reče Džoni. „Hoću da znam zašto nemam nijednu čestitku. Koliko vremena sam proveo u bolnici? I u kojoj sam bolnici?” „Vi ste u Medicinskom centru Istočni Mejn. Ogovorićemo vam na sva pitanja ako mi dopustite...” Braun je sedeo pored kreveta na stolici koju je dovukao iz ćoška - iz istog ćoška u kom je Džoni nekad video tajanstveni prolaz. Zapisivao je utiske olovkom kakvu Džoni nikad nije video. Imala je zdepasto, plavo plastično telo i dlakavi vrh. Izgledala je kao neobični ukrštaj između flomastera i hemijske olovke. Pogled na nju prizvao je bezoblični užas. Džoni je, ne razmišljajući, posegnuo za levicom doktora Brauna. Ruka mu se trapavo pokretala, kao da je opterećena nevidljivim tegovima od trideset kilograma, iznad i ispod lakta. Slabašno je stisnuo doktora za ruku. Cimnuo ju je. Neobična pisaljka ostavila je debeli, plavi trag na papiru. Braun ga je pogledao, isprva samo radoznalo. Naglo je pobledeo. Izraz oštrog zanimanja izgubio se iz njegovih očiju. Zamenilo ga je

nešto što je podsećalo na strah. Trgao je ruku. Džoni nije imao snage da je zadrži. Doktor je izgledao kao neko ko je dodirnuo gubavca. Gadljivi izraz brzo je nestao. Doktor je izgledao iznenađeno i smeteno. „Zašto ste to učinili? Gospodine Smite...” Glas mu je zamro. Džonijevo lice ukočilo se usred iznenadne spoznaje. Pogled mu je bio kao kod čoveka koji je video da se nešto strašno kreće i migolji u senkama, nešto previše grozno da bi se opisalo ili imenovalo. Ali radilo se o istini. Morala je biti imenovana. „Pedeset pet meseci?”, pitao je Džoni promuklim glasom. „Čitavih pet godina? Ne. Blagi bože, ne.” „Gospodine Smite”, reče Braun, krajnje uzrujano. „Molim vas, nije dobro za vas da se toliko uzbuđ...” Džoni se podigao gornjim delom tela, možda svih osam centimetara iznad kreveta. Ponovo je polegao po njemu. Lice mu se blistalo od znoja. „Imam dvadeset sedam godina?”, promrmljao je. „Dvadeset sedam? O, moj bože.” Braun je progutao pljuvačku i čuo škljocaj. Doživeo je plimu neprijatnih i detinjasto snažnih osećanja, kad ga je Smit uhvatio za ruku. Napale su ga sirove, gnusne slike. Setio se izleta u seoske predele kad je imao sedam ili osam godina. Sedeo je i položio ruke na nešto toplo i klizavo. Video je da je spustio ruku na crvljive ostatke mrmota koji je čitavog vrelog avgusta ležao ispod lovorovog grma. Vrisnuo je. I sad je osetio želju da vrisne, ali ne tako snažnu. Poriv je bledeo, smanjivao se. Ustupao je mesto pitanju: Kako je znao? Saznao je, nakon što me je dodirnuo. Dvadesetogodišnje obrazovanje snažno se aktiviralo u njemu. Gurnuo je ovaj uvid u stranu. Bilo je bezbroj slučajeva komatoznih pacijenata koji su se probudili s oniričkim znanjem o mnogo stvari koje su se događale oko njih, dok su bili u komi. Koma je, kao i sve ostalo, bila stvar stepenovanja. Džoni Smit nikad nije bio biljka. Njegov EEG nikad nije bio ravan. Da jeste, Braun ne bi s njim razgovarao. Ponekad je koma naličila boravku iza jednosmernog stakla. Pacijent je posmatraču delovao u potpunosti uspavano, ali su njegova čula i dalje funkcionisala na neki neupadljiv, slabašni način. O tome se ovde radilo, o tome i ni o čemu drugom. Marija Mišo vratila se u sobu. „Neurologija je obaveštena. Doktor Vajzak dolazi ovamo.” „Mislim da će Sem morati da sačeka do sutra da bi se upoznao s

gospodinom Smitom”, reče Braun. „Želim da mu date pet miligrama valijuma.” „Ne želim sedativ”, reče Džoni. „Želim da odem odavde. Želim da znam šta se dogodilo!” „Uskoro ćete sve doznati”, reče Braun. „Sad je važno da se odmorite.” „Odmarao sam se četiri i po godine!” „Dvanaest dodatnih sati u tom slučaju i nije tako bitno”, neumoljivo će doktor. Bolničarka je nekoliko trenutaka kasnije protrljala Džonovu nadlakticu alkoholom. Osetio je ubod igle. Gotovo odmah mu se prispavalo. Braun i bolničarka najednom su imali po četiri metra. „Recite mi bar ovo”, progovorio je. Samom sebi zvučao je kao neko ko govori izdaleka. Morao je da pita. „Ta olovka. Kako zovete tu olovku?” „Ova?” Braun je podigao s čudesne visine. Plavo plastično telo, dlakavi vrh. „Zove se fler. Spavajte, gospodine Smite.” Džoni ga je poslušao. Reč ga je pratila u snu kao mistična bajalica, puna nedokučivog smisla: Fler... fler... fler... 5 Herb je spustio telefon. Zagledao se u njega. Dugo ga je posmatrao. Iz susedne prostorije dopirao je zvuk televizora, odvrnutog do daske. Oral Roberts pričao je o američkom fudbalu i isceljujućoj ljubavi Isusovoj - negde je postojala veza, ali je Herbu promakla, zbog telefonskog poziva. Oralov glas je grmeo i urlao. Emisija će se uskoro završiti. Oral će je okončati tako što će publici u poverenju saopštiti da će im se desiti nešto lepo. Oral je po svoj prilici imao pravo. Moj dečko, pomislio je Herb. Dok se Vera molila iskajući čudo, Herb se molio da njegov dečko umre. Odgovoreno je na njene molitve. Šta je to značilo i gde je bilo njegovo mesto u svemu tome? Kako će to delovati na nju? Ušao je u dnevnu sobu. Vera je sedela na kauču. Podigla je noge u mekim plastičnim papučama na jastuče. Na sebi je imala staru sivu