Mrtva zona - Stephen King

posle šestog ubistva u gradiću Kasl Rok u zapadnom Mejnu, pozvao gospodina Smita telefonom. Zamolio ga je da dođe u Kasl Rok i da mu pomogne, ako je to moguće. Gospodin Smit je nešto ranije ove godine privukao pažnju nacije kad se probudio iz pedeset pet meseci duge kome. Nedeljni tabloid Insajd vju proglasio ga je varalicom. Šerif Banerman je na jučerašnjoj konferenciji za štampu rekao: „Ovde u Mejnu ne polažemo mnogo na mišljenje njujorških novinara.” Gospodin Smit je, po navodima šerifa Banermana, puzao na rukama i nogama po mestu šestog ubistva, u gradskom parku Kasl Roka. Dobio je lakše promrzline i ime ubice. To je bio Frenklin Dod, šerifov zamenik, koji je pet godina bio na platnom spisku šerifove kancelarije, tek nešto kraće od samog Banermana. Gospodin Smit je početkom ove godine izazvao kontroverzna reagovanja u rodnoj državi, kad mu se javilo da je kuću njegove fizioterapeutkinje zahvatio požar. Pokazalo se da je to bila istina. Jedan novinar ga je, na konferenciji za štampu održanoj tim povodom, izazvao da...(citat drugi prored) Iz Njuzvika, 24.12.1975,41. strana: NOVI HURKOS Možda je u ovoj zemlji otkriven prvi pravi vidovnjak, posle Pitera Hurkosa. Taj vidovnjak nemačkog porekla mogao je da kaže sve o životima ispitivača, nakon što bi im dodirnuo ruku, escajg ili predmete iz njihovih tašni. Džon Smit je stidljivi i nenametljivi mladić iz grada Paunela u centralnom Mejnu. Početkom ove godine povratio se iz kome koja je trajala duže od četiri godine. Pao je u komu posle saobraćajne nesreće (pogledajte fotografiju). Prema neurologu koji ga je lečio, doktoru Semjuelu Vajzaku, Smit se „oporavio u potpunosti i na čudesan način”. Danas se oporavlja od lakših promrzlina i četvoročasovnog gubitka svesti, posle bizarnog razrešenja dugogodišnjeg slučaja višestrukih ubistava u gradu... (citat drugi prored) 27.12.1975.

Draga Saro, I tata i ja uživali smo u tvom pismu, koje je stiglo ovog popodneva. Stvarno mi je dobro, pa možeš prestati da se brineš, važi? Zahvaljujem ti na brizi. Štampa je znatno preuveličala moje „promrzline”. Zahvatile su manje površine na vrhovima tri prsta leve ruke. Gubitak svesti bio je samo nesvestica „izazvana emocionalnim preopterećenjem”, kaže Vajzak. Da, odmah se dovezao ovamo i zahtevao da me odveze u bolnicu u Portlandu. Samo je posmatranje tog čoveka u akciji vredelo svih muka. Naterao ih je da mu predaju sobu za konsultacije, EEG mašinu i pripadajućeg tehničara. Kaže da nije pronašao nova moždana oštećenja niti znakove proširenja postojećih. Želi da uradi niz testova, od kojih neki zvuče krajnje inkvizitorski: „Odrecise jeresi, ili ćemo ti prirediti još jedno skeniranje mozga!” (Ha-ha, i da li još šmrčeš onaj pogubni kokain, dušo?”) Bilo kako bilo, odbio sam ljubaznu ponudu da budem bockan i pumpan do besvesti. Tata se grdno naljutio zbog toga. Neprestano povlači paralelu između te odluke i majčinog odbijanja da uzima lekove protiv visokog pritiska. Ne može da shvati da bi Vajzakove šanse da išta postigne, ako bi nešto pronašao na tim pretragama, bile u najboljem slučaju devet prema jedan. Da, video sam članak u Njuzviku. Fotografija je s konferencije za štampu u bolnici, ali je nejasna. Ne izgledam kao neko kog bi volela da sretneš u mračnom sokačetu, zar ne? Ha-ha! Svetog mu sveca (kao što tvoja drugarica En Straford voli da kaže), voleo bih da nisu objavili tu priču. Paketi, dopisnice i pisma ponovo pristižu. Ne otvaram ih, izuzev ako ne prepoznam povratnu adresu. Samo napišem „Vratiti pošiljaocu”. Previše su tegobni. Sadrže previše nade, mržnje i neverice. I uvek me podsete na majčine muke. Pa, ne bih hteo da zvučim naročito mračno. Nije sve tako crno. Ali ne želim da budem vidovnjak po profesiji. Ne želim da idem na turneje ili da se pojavljujem na televiziji (neki tip iz NBC-ja ko zna kako se dokopao našeg telefonskog broja, hteo je da zna da li razmišljam „da se pojavim u Karsonovoj emisiji”. Sjajna ideja, zar ne? Don Rikls vređače neke ljude, neka starleta pokazivače sifone, a ja ću izneti nekoliko predviđanja. I sve to zahvaljujući našem velikodušnom sponzoru.) Ne želim da radim takva S*R*A*N*J*A. Iskreno se radujem povratku u Klivs Mils i utapanju u predvidljivu svakodnevicu srednjoškolskog učitelja engleskog. Psihička pražnjenja sačuvaću za fudbalske treninge.

Toliko od mene za ovaj put. Nadam se da ćete Volt, Deni i ti proslaviti Božić i da jedva čekate (posle onog što si mi rekla siguran sam da je Volt u tom raspoloženju) Veliku izbornu godinu na Dvestogodišnjicu. 22 Drago mi je da čujem da je tvoj suprug određen za kandidata za Senat, ali biće mu potrebno mnogo sreće, Saro - '76. ne izgleda kao sjajna godina za ljubitelje slonova, zaslugom onog tipa iz San Klementea. Ljubav i najlepše želje od Džonija, P. S. Po poslednji put, dete, skinise s tog kokaina. J. 29.12.1975. Dragi Džoni, Mislim da je ovo najteže, najgorče pismo koje sam morao da napišem za šesnaest godina rada u školskoj upravi - ne samo zato što si mi dobar prijatelj već zato što si prokleto dobar učitelj. Nema načina da zašećerim tu gorčinu, stoga neću ni pokušavati. Sinoć je održan vanredni sastanak školskog odbora (na zahtev dva člana koja neću imenovati, ali su oni bili u odboru, kad si ovde predavao i mislim da možeš da pogodiš njihova imena). Odbor je glasao 5-2 u korist poništenja tvog ugovora. Razlog za to je sledeći: previše si kontroverzan da bi bio valjan učitelj. Zamalo što nisam podneo ostavku. Bio sam do te mere zgađen tom odlukom da sam hteo da dam ostavku. Mislim da bih je podneo da nema Morin i dece. Ova bruka ne može se porediti s izbacivanjem Beži, zeko, beži! ili Lovca u raži iz učionica. Ovo je gore od toga. Ovo smrdi do neba. To sam im i rekao, ali kao da sam govorio esperanto ili šatrovački. Znaju samo da je tvoja fotografija u Njuzviku i u Njujork tajmsu i da je priča iz Kasl Roka bila na nacionalnim televizijskim vestima. Previše kontroverzan! Petorica staraca sa steznicima, ljudi koji se više zanimaju za dužinu kose nego za udžbenike i koji su zainteresovaniji da saznaju ko od učitelja puši travu, nego da nabave dvadesetovekovnu opremu za naučno krilo. Napisao sam oštro protestno pismo odboru. Verujem da ću posle malo zavrtanja ruke imati Irvinga Fajngolda na mojoj strani. Ne bih bio iskren prema tebi ako bih ti rekao da ima i najmanje nade da

nateram petoricu staraca da promene mišljenje. Najiskrenije ti savetujem da angažuješ sposobnog advokata. Potpisao si ugovor sa školom u najboljoj nameri. Verujem da će ćeš moći da im izmuzeš platu do poslednjeg centa, bez obzira na to što nisi nogom stupio u učionicu. Pozovi me kad se uželiš razgovora. Žao mi je iz sveg srca. Tvoj prijatelj, Dejv Pelsen 16 Džoni je stajao pored poštanskog sandučeta s Dejvovim pismom u ruci. S nevericom ga je posmatrao. Poslednji dan 1975. godine bio je bistar i otrovno hladan. Dah mu je izlazio iz nozdrva u mlazevima finog dima. „Sranje”, prošaptao je. ,A čoveče, epsko sranje.” Pogledao je ostatak prispele pošte, obamro i još nesposoban da u potpunosti shvati šta se dogodilo. Sanduče je, kao i obično, bilo puno do vrha. Imao je sreće što je Dejvovo pismo bilo na vrhu. Tu je bio i beli, lepršavi komad papira koji mu je poručivao da pozove poštu zbog paketa, neizbežnih paketa. Suprug me je ostavio 1969. godine. Šaljem vam par njegovih čarapa. Recite mi gde je, da bih mogla da dobijem novac za izdržavanje dece od kopilana. Moja beba se prošle godine ugušila. Šaljem vam njenu zvečku. Molim vas, pišite mi da li je srećna s anđelima. Nisam je krstila, zato što otac nije dao. Srce mi se čepa. Beskrajna žalopojka. Kakav talenat ti je bog podario, Džoni. Previše si kontroverzan da bi bio valjan učitelj. To je razlog. U napadu besa počeo je da čupa pisma i žutosmeđe koverte iz sandučeta. Neke su pale na sneg. Neizbežna glavobolja skupljala se oko slepoočnica poput dva mračna oblaka koja će se polako spojiti, obavijajući ga bolom. Suze su mu potekle niz obraze. Gotovo odmah su se zamrzavale u blistave niti na mrazu. Sagnuo se i počeo da skuplja prosuta pisma. Jedno mu je privuklo pažnju kroz dvostruku, trostruku prizmu suza. Bilo je adresirano debelom crnom olovkom DŽONU SMITU, PSIIČKOM VIDOVNJAKU.

Psiički vidovnjak, eto ko sam ja. Ruka mu je zadrhtala. Ispustio je svu poštu, uključujući i Dejvovo pismo. Odlepršalo je do tla, kao opali list. Palo je na poleđinu, na pisma, sva pisma. Kroz bespomoćne suze video je zaglavlje, sa školskim motom ispod baklje: PODUČAVATI, UČITI, ZNATI, SLUŽITI. „Lepo ste me poslužili, jeftini kopilani”, rekao je. Pao je na kolena i počeo da skuplja pisma. Prsti su ga boleli, što ga je podsetilo na promrzline, na Frenka Doda koji jaše mrtvu klozetsku šolju na putu ka večnosti, krvave sveamerički plave kose. PRIZNAJEM. Pokupio je pisma. Čuo je samog sebe. Mrmljajući je ponavljao, kao pokvarena ploča: „Ubijate me, ubijate me, ljudi, pustite me na miru, zar ne vidite da me ubijate?” Naterao je sebe da prestane. Ne može ovako da se ponaša. Život će se nastaviti. Život će se svakako nastaviti, na ovaj ili onaj način. Požurio je ka kući. Nije znao čime će se baviti. Valjda će nešto naći. Šta god da se desi, ispunio je majčino proročanstvo. Ako je bog imao misiju za njega, obavio ju je. Nije važno što je bila samoubilačka. Obavio ju je. Više nikom ništa ne duguje.

DRUGI DEO NASMEJANI TIGAR

SEDAMNAESTO POGLAVLJE 1 Dečak je polako čitao. Pratio je reči prstom. Protegao je duge, smeđe fudbalerske noge s ležaljke pored bazena, na blistavoj bistroj svetlosti juna. „’Mladi Deni Džu... Džuniper... mladi Deni Džuniper bio je mrtav i pret... pretpostavljam da bi malo njih na svetu reklo da nije u... za... za... O, sranje. Ne znam.” „’Malo njih na svetu reklo bi da nije zaslužio da umre”, rekao je Džoni Smit. „To je samo za nijansu otmeniji način da se kaže da je većina mislila da je Denijeva smrt dobra stvar.” Čak ga je posmatrao. Poznata mešavina osećanja prelazila je preko njegovog obično prijatnog lica: zanimanje, ozlojeđenost, stid i tračak buntovništva. Uzdahnuo je i spustio pogled na vestern roman Maksa Brenda. „’Zaslužio da umre. Ali bila je velika tra... tragud...’” „Tragedija”, umešao se Džoni. „’Ali bila je velika tragedija što je umro baš kad se spremao da se velikom uslugom svetu iskupi za neka počinjena z-z-zla. „’Naravno da... mi se jednom zga... zga... zga...’” Čak je zatvorio knjigu i pogledao Džonija s blistavim osmehom na usnama. „Da prekinemo za danas, Džoni. Šta kažeš?” Dečak ga je počastio najupečatljivijim osmehom, kojim je verovatno obarao sve navijačice u krevet uzduž i popreko Nju Hempšira. „Zar taj bazen ne izgleda dobro? Kladim se da je tako. Znoj teče niz tvoje mršavo, neuhranjeno telašce.” Džoni je morao da prizna - makar u sebi - da bazen izgleda primamljivo. Prve nedelje leta jubilarne Dvestogodišnje ’76. godine bile su neobično vrele i lepljive. Iza njih, s druge strane velike, graciozne, bele kuće dopiralo je uspavljujuće zujanje kosačice, kojom je Ngo Pat,

vijetnamski vrtlar, kosio ono što je Čak zvao prednjih četrdeset. Taj zvuk terao vas je da iskapite dve čaše hladne limunade i zadremate. „Bez podsmešljivih komentara na račun mog mršavog tela, molim te”, rekao je. „Sem toga, tek smo započeli poglavlje.” „Naravno, ali smo pročitali dva pre njega”, vrdao je Čak. Džoni je uzdahnuo. Obično je mogao da ga disciplinuje, ali ne i ovog popodneva. Klinac se danas hrabro borio. Pratio je Džona Šerburna, koji je postavio svoju mrežu čuvara oko zatvora Emiti, i zlog Crvenog Sokola, koji se probio kroz nju i ubio Denija Džunipera. „Pa, dobro, u tom slučaju završi samo tu stranu”, rekao je. „Zapeo si na reči zgadilo. Ona nema zube, Čak.” „Hvala ti, dobri čoveče!” Osmeh se proširio. „I bez pitanja, jelda?” „Pa... možda samo nekoliko.” Čak se namrštio. Ali je to bila gluma. Momak je znao da je jeftino prošao. Otvorio je knjigu mekih korica, sa slikom revolveraša na ulazu u salun. Počeo je da čita sporim, isprekidanim glasom... tako različitim od njegovog normalnog govora da je mogao pripadati drugoj osobi. „’Naravno da mi se jednom zga... zgadilo od toga. Ali to nije bilo... bilo ništa u poređenju s onim što me je čekalo pored uzglavlja sirotog Toma Kenj... Kenjona. Ustreljen je. Brzo je umireo kad sam...” „Umirao”, tiho će Džoni. „Pazi, Čak. Čitaj s razumevanjem.” „Brzo je umirao”, reče Čak. Zakikotao se. Zatim je nastavio: „... brzo je umirao kad sam na-na... naišao.” Džoniju je bilo žao Čaka. Gledao ga je zgrbljenog nad džepnom knjigom Vatreni um, dobrog vesterna koji bi trebalo da se čita kao prerijski požar. Čak je umesto toga sledio Brendovu jednostavnu, jasnu prozu sporo mičući prstom. Njegov otac, Rodžer Četsvort, bio je vlasnik Tekstilnih pogona Četsvort, značajne kompanije u južnom Nju Hempširu. Imao je kuću sa šesnaest soba u Daramu i s petoro slugu, uključujući i Ngo Pata, koji je jednom nedeljno putovao do Portsmuta da bi pohađao časove za sticanje američkog državljanstva. Četsvort je vozio restaurisani kadilak kabriolet iz 1957. godine. Njegova supruga, slatka bistrooka četrdesetdvogodišnja žena, vozila je mercedes. Čak je imao korvetu. Porodično bogatstvo bližilo se sumi od pet miliona dolara. Čak je u sedamnaestoj bio ono što je bog imao na umu kad je udahnuo život u glinu, često bi pomislio Džoni. Bio je divno ljudsko biće u fizičkom smislu. Imao je sto devedeset centimetara i dobrih devedeset pet kilograma, uglavnom mišića. Njegovo lice možda nije

bilo dovoljno zanimljivo da bi se kvalifikovalo za epitet privlačno, ali je bilo pošteđeno bubuljica. Imao je par zapanjujuće zelenih očiju. Džoni je bio ubeđen da samo još jedna osoba, Sara Hejzlet, ima zaista zelene oči. Čak je u srednjoj školi bio otelotvorenje najpoželjnijeg momka. Bio je kapiten bejzbol i fudbalskog tima, predsednik prve godine u ovoj i predsednik učeničkog saveta od sledeće jeseni. Najčudesnije od svega bilo je što mu ništa od toga nije udarilo u glavu. Čak je, po rečima Herba Smita, koji je jednom svratio da vidi Džonijevo novo okruženje, bio „običan momak”. U Herbovom rečniku nije bilo većeg komplimenta. Pored svega suđeno mu je da jednog dana postane veoma bogat običan momak. Danas je napeto sedeo, pognut preko knjige kao mitraljezac na isturenom položaju i ispaljivao jednu po jednu reč, redom kojim su nailazile. Dohvatio se Brendove uzbudljive, brze pripovesti o lutajućem Džonu Vatrenom Umu Šerburnu i njegovom sukobu s odmetnutim Komančom Crvenim Sokolom i od nje načinio nešto što se po uzbudljivosti moglo meriti s propratnim tekstom za prodaju poluprovodnika ili radio-komponenti. Ali Čak nije bio glup. Imao je dobre ocene iz matematike, sjajno pamćenje i vešte ruke. Imao je velike teškoće u uskladištavanju štampanih reći i bogat usmeni rečnik. Razumeo je teoriju fonetike, ali nije umeo da je primeni u praksi. Ponekad bi pročitao rečenicu bez greške, ali ne bi mogao ništa da kaže kad bi ga zamolio da je ponovi na malo drugačiji način. Otac se pobojao da mu je sin disleksičan. Džoni je mislio da nije. Nikad nije sreo disleksično dete, iako je mnogo roditelja koristilo tu reč kao objašnjenje za probleme u čitanju njihove dece. Čakov problem bio je drugačije prirode. Patio je od duboko ukorenjene fobije od čitanja. Problem je u poslednjih pet godina bivao sve očigledniji. Njegovi roditelj počeli su da ga shvataju ozbiljno - kao i Čak - tek kad je zapretio njegovoj sportskoj karijeri. I to nije bilo najgore. Ova zima bila je Čakova poslednja prilika za polaganje testa, ako namerava da se u jesen 1977. godine upiše na koledž. Matematika nije bila neki problem, ali ostatak ispita... pa... dobro bi prošao kad bi neko mogao da mu čita pitanja naglas. U tom slučaju lako bi dobio prosečnih pet stotina poena. Ali organizatori ne dopuštaju prisustvo čitača na testu, pa čak ni ako vam je tata značajna ličnost u svetu biznisa. „’Ali zatekao sam pr... promenjenog čoveka. Znao je šta ga čeka. Njegova hrabrost bila je uz... uzarn... uzorna. Ništa nije tražio; ni za čim

nije žalio. Sav užas i nerv... nervoza koji su ga op... opsad... opsedali tako dugo dok se su... suob... suočavao s neznanom sudbom...’” Džoni je video oglas za učitelja u Mejn tajmsu. Poslao je papire bez mnogo očekivanja. Sredinom februara preselio se u Kiteri iz neodložne potrebe da pobegne iz Paunela, od punog poštanskog sandučeta, novinara koji su počeli da u sve većem broju kucaju na vrata, nervoznih žena tužnih očiju, koje su samo „svratile” zato što su „se slučajno našle u kraju” (jedna od njih svratila je zato što se našla u kraju u automobilu merilandskih tablica; druga je vozila drndavi ford s tablicama iz Arizone). Pružale su ruke da ga dodirnu... U Kiteriju je po prvi put otkrio da bezlično ime poput Džona bez srednjeg imena Smita ima svojih prednosti. Trećeg dana od doseljenja u grad konkurisao je za posao kuvara. U rubrici „Iskustvo” pozvao se na rad u dečjem kampu Rendžeri Lejks. Vlasnik restorana, tvrdokorna udovica Rubi Peletijer, proučila je njegovu molbu i rekla: „Malo si preterano obrazovan za okretanje mlevenog mesa na roštilju. To ti je jasno, zar ne?” „Tako je”, reče Džoni. „Izgleda da sam preteranim obrazovanjem eliminisao samog sebe s tržišta radne snage.” Rubi Peletijer spustila je ruke na mršave kukove, zabacila glavu i prsnula u smeh. „Misliš li da ćeš moći da se snađeš kad se u dva ujutru odnekud pojavi dvanaest fudbalskih navijača i kad svi odjednom naruče kajganu, slaninu, kobasice, prženice i palačinke?” „Pretpostavljam da ću moći”, reče Džoni. „Mislim da nemaš jebenog pojma o onom što govorim, ali ču ti dati priliku, momče s koledža. Idi na sanitarni pregled i donesi knjižicu. Posle toga možeš da počneš.” Obavio je to. Posle dve povuci-potegni nedelje (propraćene nezgodnim plikovima na desnoj ruci, od malčice prebrzog ispuštanja korpe s krompirićima u ključalo ulje), vladao je poslom, umesto on njime. Poslao je biografiju, kad je video Četsvortov oglas. Naveo je da poseduje neophodno znanje, uključujući i jednosemestralni kurs o problemima u učenju i čitanju. Krajem aprila, dok se primicao drugom mesecu rada u restoranu, dobio je pismo od Rodžera Četsvorta, s molbom da petog maja dođe na intervju. Zatražio je i dobio slobodan dan u restoranu. U 14.30, divnog prolećnog popodneva, sedeo je u Četsvortovoj radnoj sobi s visokom čašom pepsi-kole punom leda. Slušao je Stjuartovu priču o sinovljevim problemima s čitanjem.

„Da li vam to zvuči kao disleksija?”, pitao je Stjuart. „Ne. Zvuči mi kao fobija od čitanja.” Četsvort se jedva primetno trgnuo. „Kao Džeksonov sindrom?” Džoni je bio impresioniran - što se od njega i očekivalo. Majki Keri Džekson bio je specijalista za čitanje i gramatiku s Univerziteta Južna Kalifornija. Pre devet godina zatalasao je naučne vode knjigom Neučeni čitalac, u kojoj je opisao gomilu problema s čitanjem koji su odonda postali poznati kao Džeksonov sindrom. Knjiga je mogla biti korisna onom ko uspe da se probije kroz nezgrapni naučni žargon. Činjenica da je Četsvort to učinio, govorila je mnogo o njegovoj rešenosti da reši sinovljev problem. „Tako nešto”, složio se Džoni. „Jasno vam je da još nisam upoznao vašeg sina, niti sam čuo kako čita.” „Mora da radi na prošlogodišnjim ispitima. Američki pisci, devetonedeljni blok iz istorije i društvenog sistema. Zamislite to. Pao je na završnom ispitu zato što nije mogao da pročita prokletinju. Imate li dozvolu za podučavanje u Nju Hempširu?” „Nemam”, reče Džoni, „ali ću je lako dobiti.” „I kako ćete pristupiti zadatku?” Džoni mu je predstavio svoje namere. Mnogo glasnog čitanja s Čakove strane. Snažno oslanjanje na jasne materijale poput fantazije, vesterna, naučne fantastike i omladinske romane u stilu „dečak upoznaje automobil”. Stalno propitivanje o pročitanom. I tehnike opuštanja, opisane u Džeksonovoj knjizi. „Ambiciozni, marljivi i sposobni često najviše stradaju”, reče Džonson. „Ojačavaju prepreku preteranim trudom. To je neka vrsta mentalnog zamuckivanja koje...” „Džekson to tvrdi?”, oštro ga je prekinuo Četsvort. Džoni se osmehnuo. „Ne, to je moja tvrdnja”, rekao je. „U redu, nastavite.” „Ponekad, kad učenik uzmogne da u potpunosti isprazni um posle čitanja, i kad se oslobodi pritiska da odmah odgovori, dolazi do raščišćavanja zakrčenih kanala. Kad se to desi, on počinje da određuje pravac napada. To liči na pozitivno razmišljanje...” Četsvortove oči su zasvetlucale. Džoni je uspeo da se poveže s njegovom filozofijom - kakvu je verovatno ispovedala većina ljudi koji su uspeli u životu vlastitim snagama. „Ništa ne uspeva kao uspeh”, rekao je. „Pa, da. Tako nešto.” „Za koliko vremena ćete dobiti dozvolu za podučavanje u Nju

Hempširu?” „Za onoliko koliko je administraciji potrebno da obradi moj zahtev. Možda dve nedelje.” „Da li to znači da biste mogli početi da radite dvadesetog?” Džoni je zatreptao. „Hoćete da kažete da sam dobio posao?” „Dobili ste ga ako želite da radite. Smestićete se u gostinskoj kući. Ovog leta uskratiću gostoprimstvo bogom prokletim rođacima i Čakovim prijateljima. Hoću da se zaista potrudi. Plaćaću vam šest stotina dolara mesečno. To nije bogatstvo, ali ćete dobiti zamašan bonus ako Čak pokaže napredak. Zaista zamašan.” Četsvort je skinuo naočari i protrljao lice. „Volim svog dečaka, gospodine Smite. Želim da mu pružim samo najbolje. Pomozite nam ako možete.” „Pokušaću.” Četsvort je vratio naočari na nos i podigao Džonovu radnu biografiju. „Đavolski dugo vremena niste predavali. Da li vam posao nije odgovarao?” Tu smo, pomislio je Džoni. „Odgovarao mi je”, rekao je, „ali sam doživeo udes.” Četsvortov pogled zaustavio se na ožiljcima na Džonovom vratu, tragovima operacije tetiva. „Saobraćajna nesreća, kažete?” „Da.” „Teška?” „Da.” „Dobro ste se oporavili”, reče Četsvort. Podigao je biografiju. Spustio ju je u fioku. I to je, za divno čudo, bio kraj ispitivanja. Džoni će posle pet godina ponovo podučavati, samo što će imati samo jednog učenika. 2 „Mene koji sam i... indirektno od... odg... odgovoran za njegovu pogibiju, slabašno je stisnuo za ruku. Osmehom mi je poručio da mi opr... oprašta. To je bio težak trenutak, nakon kog me je obuzelo osećanje da sam načinio više zla na ovom svetu no što ću ikad mo... moći da okajem.”

Čak je naglo zatvorio knjigu. „Eto. Ko poslednji u bazen, magarac.” „Sačekaj malo, momče.” „Auuuuh...” Mladić se ponovo sručio u ležaljku, lica zgrčenog u ono što je Džoni prepoznavao kao izraz „a sad pitanja”. Raspoloženo i junački podnosio je sve nevolje, ali se ispod tog izraza ponekad nazirao drugačiji Čak: zlovoljan, zabrinut i uplašen. Bio je veoma uplašen, zato što se nalazio u svetu čitača. Nepismeni Amerikanci bili su dinosauri koji trupkaju u evolucionom ćorsokaku. Bio je dovoljno pametan da to shvati. Veoma se plašio onog što bi mu se moglo dogoditi, ako na jesen ne krene u školu. „Samo nekoliko pitanja, Čak.” „Čemu to, kad dobro znaš da neću moći da odgovorim na njih?” „Hoćeš. Ovog puta ćeš odgovoriti na sva pitanja.” „Valjda znaš da ne mogu da razumem ono što pročitam.” Momak je zvučao kao neko kome su sve lađe potonule. „Ne znam ni zašto ustrajavaš u svojim naporima, ako to ne radiš da bi imao šta da jedeš.” „Bićeš u stanju da odgovoriš na moja pitanja, pošto se neće ticati knjige.” Čak je podigao glavu. „Neće se ticati knjige? Zašto ćeš ih postavljati? Mislio sam...” „Meni za ljubav, molim te?” Džonijevo srce žestoko je lupalo. Shvatio je da se boji. To ga nije iznenadilo. Dugo je planirao ovaj potez. Čekao je odgovarajući sticaj okolnosti. Ovaj trenutak možda je najbliži idealnom. Gospođa Četsvort nije se zabrinuto muvala okolo, nervirajući sina. Njegovi prijatelji nisu se brčkali u bazenu, podsećajući ga na činjenicu da čita naglas, na nivou najslabijeg četvrtaka. Najvažnije od svega bilo je što njegov otac, čovek kom je Čak želeo da ugodi više nego bilo kom na svetu, nije bio tu, već u Bostonu na sastanku Komisije za zaštitu čovekove sredine Nove Engleske, posvećenom zagađenju vode. Citat iz knjige Edvarda Stanija Pogled na poremećaje učenja: Ispitanik, Rupert DŽ., sedeo je u trećem redu bioskopa, šest redova ispred svih. Zbog toga je samo on video kako vatrica zahvata nakupljeno đubre na podu. Ustao je i kriknuo, ‘P-P-P-P’ dok su mu ljudi iza leđa vikali da sedne i umukne. „Kako ste se osećali?” pitao sam Ruperta. „Ni za hiljadu godina ne bih mogao da opišem kako sam se osećao”, odgovorio je. „Plašio sam se, ali je frustracija nadjačavala strah. Osećao sam se nedostatno, kao neko nesposoban da bude

pripadnik ljudske rase. Mucanje je uvek budilo taj osećaj u meni. U takvim trenucima osećao sam se impotentno.” „Pamtite li još šta?” „Da. Osećao sam se jadno, zato što bi neko drugi video vatru i... znate...” „Stekao slavu kao onaj koji je upozorio na opasnost?” „Da, tako je. Video sam da vatra počinje da gori. Samo ja. I sve što sam sam mogao reći je P-P-P-P kao glupa pokvarena ploča. Osećao sam se nesposobnim da budem pripadnik ljudske rase. To je najprecizniji opis.” „I kako ste probili blokadu?” „Prethodnog dana bio je majčin rođendan. Kupio sam joj pola tuceta ruža u cvećari. Stajao sam tamo, dok su svi vikali na mene i pomislio: Otvoriću usta i vrisnuti RUŽE! koliko me grlo nosi. Bio sam spreman da izgovorim tu reč.” „Šta ste zatim učinili?” „Otvorio sam usta i vrisnuo POŽAR! iz sveg glasa!” Prošlo je osam godina otkad je Džoni prvi put pročitao ovu priču, u uvodu Stanijevog teksta, ali je nikad nije zaboravio. Uvek je mislio da je ključna reč u Rupertovom sećanju na taj događaj bila impotentan. Ako u jednom trenutku pomislite da je seksualni odnos najvažnija stvar na svetu, rizik da vam se patka obesi stostruko se povećava. A ako mislite da je čitanje najvažnija stvar na svetu... „Kako glasi tvoje srednje ime, Čak?”, opušteno ga je zapitao. „Marfi”, reče Čak sa slabašnim osmehom. „Zar ne zvuči jadno? To je majčino devojačko prezime. Moraću da nanesem ozbiljnu štetu tvom mršavom telu ako to kažeš Džeku ili Alu.” „Ne boj se”, reče Džoni. „Kad ti je rođendan?” „Osmog septembra.” Džoni je ubrzao ritam pitanja, da ne bi pružio Čaku priliku da razmišlja. Pitanja i nisu zahtevala razmišljanje. „Kako se zove tvoja devojka?” „Bet. Poznaješ Bet, Džoni...” „Kako je njeno srednje ime?” Čak se nacerio: „Alma. Prilično grozno, zar ne?” „Kako se zove tvoj deda s očeve strane?” „Ričard.” „Šta misliš ko će iduće godine dobiti prvenstvo u bejzbolu?”

„Jenkiji. Kao od šale.” „Koga bi hteo za predsednika?” „Voleo bih da to bude Džeri Braun.” „Planiraš li da menjaš korvetu?” „Ne ove godine. Možda iduće.” „Da li je to ideja tvoje majke?” „Nego šta je. Kaže da je prebrza za njen duševni mir.” „Kako je Crveni Soko prošao pored stražara i ubio Denija Džunipera?” „Šerburn nije vodio dovoljno računa o vratancima koja vode na tavan zatvora”, hitro će Čak, bez razmišljanja. Svest o trijumfu ispunila je Džonija, kao dupli burbon popijen naiskap. Upalilo je. Naveo je Čaka da govori o ružama. Odgovorio je blagotvornim, zdravim usklikom požar! Momak ga je posmatrao s posvemašnjim zaprepašćenjem. „Crveni Soko je ušao na tavan preko krovnog prozora. Otvorio je vratanca. Upucao je Denija Džunipera i Toma Kenjona.” „Tako je, Čak.” „Setio sam se”, promrmljao je. Zatim je podigao glavu prema učitelju, razrogačenih očiju. Osmeh mu se začinjao u uglovima usana. „Trikom si me naveo da se setim!” „Samo sam te uhvatio za ruku i poveo oko onog što ti stalno stoji na putu”, reče Džoni. „Šta god da je u pitanju, još je tamo, Čak. Ne zavaravaj se u tom pogledu. U koju devojku se Šerburn zaljubio?” „To je bila...” Pogled mu se malčice smračio. Oklevajući je odmahnuo glavom. „Ne sećam se.” Snažno se udario po butini. Ne mogu ničeg da se setim! Tako sam jebeno glup!” „Sećaš li se priče o upoznavanju majke i oca?” Čak je podigao pogled. Osmehnuo se. Na butini mu je ostala crvena mrlja, na mestu na kom se udario. „Naravno da se sećam. Radila je u Avisu, u Čarlstonu, Južna Karolina. Iznajmila je mom ocu automobil sa ispumpanom gumom.” Nasmejao se. „Još tvrdi da se udala zbog njega zato što se drugi po redu više trudi.” 23 „I za koju curu se Šerburn zanimao?” „Za Dženi Lenghorn. To ga je uvalilo u silne nevolje. Ona je od Grišamovih. Crvenokosa je, kao Bet. Ona...” Ućutao se. Zurio je u Džonija kao da je izvadio zeca iz džepa na košulji. „Ponovo si to učinio!” „Nisam. To je tvoje delo. To je jednostavni trik za skretanje pažnje. Zašto si rekao da je Dženi Langorn uvalila Šerburna u silne nevolje?”

„Pa, zato što su Grišamovi uticajni ljudi u gradu...” „Kom gradu?” Čak je otvorio usta, ali ništa nije rekao. Naglo je skrenuo pogled s Džonijevog lica. Zagledao se u bazen. Osmehnuo se i pogledao na učitelja. „Emiti. Isto kao u filmu Ajkula.” „Dobro je! Kako si se setio tog imena?” Momak se nacerio. „Ovo nema nikakvog smisla, ali sam pomislio na pokušaj da se ubacim u plivački tim. I eto ga. Kakav trik. Kako sjajan trik.” „Dobro. Mislim da je bilo dovoljno za danas.” Bio je umoran, znojav i veoma, veoma zadovoljan. „Moram da ti kažem da si značajno napredovao, za slučaj da to nisi primetio. Hajde da plivamo. Ko poslednji, magarac!” „Džoni?” „Šta je bilo?” „Da li će ovaj metod uvek funkcionisati?” „Hoće, ako ti pređe u naviku”, reče Džoni. „I kad god zaobiđeš prepreku, umesto da pokušaš da se probiješ kroz nju, biće nešto manja. Verujem da ćeš uskoro ostvariti napredak i u čitanju. Znam još nekoliko korisnih trikova.” Ućutao se. Ono što mu je rekao bila je više hipnotička sugestija nego istina. „Hvala vam”, reče Čak. Nestala je maska dobrog raspoloženja iza koje se skrivala duboka patnja. Zamenio ju je izraz zahvalnosti. „Ako mi pomogneš da savladam ovo, ja ću... p-pretpostavljam da ću pasti na kolena, da bih ti poljubio stopala, ako to budeš hteo. Ponekad se toliko plašim. Osećam da ne ispunjavam očeva očekivanja...” „Čak, zar ti nije jasno da je to deo problema?” „Da lije?” „Jeste. Ti... preterano zamahuješ. Previše snažno bacaš. Preteruješ u svemu. Znaš, možda se ne radi isključivo o psihološkoj prepreci. Neki ljudi veruju da neki problemi u čitanju, Džeksonov sindrom, fobija od čitanja, da svi oni možda predstavljaju neku vrstu... mentalnog belega. Pregoreli spoj, neispravni relej, mr...” Naglo se ućutao. „Šta?”, pitao je Čak. „Mrtvu zonu”, tiho će Džoni. „Šta god da je u pitanju. Imena nisu važna. Rezultati jesu. Trik sa skretanjem pažnje uistinu nije nikakav trik. Na taj način obučavaš susedni deo mozga da preuzme posao delića s greškom. Za tebe to znači da ćeš uskočiti u sled misli s oralnom osnovom, kad naiđeš na neočekivani problem. Menjaš mesto u mozgu s

kojeg dolazi misao. To je kao kad učiš da udaraš obema rukama.” „Ali mogu li ja to? Misliš li da mogu?” „Mislim da možeš”, reče Džoni. „Važi. U tom slučaju, tako ću raditi.” Čak je skočio u bazen i brzo izronio. Otresao je vodu s duge kose, u finom oblaku kapljica. „Upadaj! Voda je divna!” „Hoću”, reče Džoni. Neko vreme zadovoljio se stajanjem pored bazena i posmatranjem Čaka koji je snažno plivao ka dubljem delu. Uživao je u uspehu. Nije se osećao ovako dobro kad je saznao da zavese u kuhinji Ajlin Magauan gore, niti kad je otkrio ime Frenka Doda. Ako mu je bog nešto darovao, to je bio talenat za podučavanje, a ne za saznavanje stvari koje ga se nisu ticale. Za ovakve stvari je stvoren. Bio je svestan toga, dok je predavao u Klivs Milsu, 1970. godine. Još važnije je bilo što su i deca bila svesna toga. Odgovorila su na to, baš kao malopre Čak. „Dokle ćeš da stojiš tu kao budala?”, pitao je Čak. Džoni je skočio u bazen.

OSAMNAESTO POGLAVLJE 1 Voren Ričardson je, kao i uvek u četvrt do pet, izašao iz male poslovne zgrade. Stigao je do parkinga i smestio svojih sto kila za volan ševi kaprisa. Startovao je motor. Sledio je ustaljenu rutinu. Lice koje se najedanput pojavilo u retrovizoru odudaralo je od rutine. Kratkom bradom obraslo lice maslinaste puti, uokvireno dugom kosom, krasile su oči ništa manje zelene od onih Sare Hejzlet ili Čaka Četsvorta. Voren Ričardson se od detinjstva nije toliko uplašio. Srce mu je snažno preskočilo u grudima. „Zdravo”, reče Soni Eliman. Nagnuo se preko sedišta. „Ko...” Užasnuti Ričardson nije uspeo da kaže išta viša od toga. Srce mu je tuklo tako jako da su mu tamne tačke zaigrale pred očima. Plašio se srčanog udara. „Polako”, rekao je čovek koji se krio na zadnjem sedištu. „Polako, čoveče. Opusti se.” I Voren Ričardson je osetio nešto apsurdno. Zahvalnost. Čovek koji ga je prestrašio neće ga više plašiti. Sigurno je dobar, sigurno je... „Ko ste vi?”, uspeo je da procedi. „Prijatelj”, reče Soni. Ričardson je hteo da se okrene. Prsti tvrdi kao klešta zabili su mu se u zdepasti vrat. Bol je bio nepodnošljiv. Isprekidano je udahnuo. „Ne moraš da se okrećeš, čoveče. Dovoljno dobro me vidiš u retrovizoru. Kapiraš?” „Da”, prostenjao je Ričardson. „Da, da, da, samo me pusti!” Stisak na vratu je popustio, a on ponovo osetio nerazumnu zahvalnost. Više nije sumnjao da je čovek na zadnjem sedištu opasan, ili da je namerno u njegovim kolima, iako nije mogao da shvati zašto bi iko... Palo mu je na pamet zašto bi neko, iako se tako nešto ne bi moglo

očekivati od običnog kandidata za politički položaj, ali Greg Stilson nije bio običan, on je bio luđak i... Voren Ričardson je tiho zaplakao. „Moram da popričam s tobom, čoveče”, reče Soni. Glas mu je bio ljubazan i tužnjikav, ali su mu oči u retrovizoru blistale zelenom svetlošću. „Moram da popričam s tobom kao oštri, ali dobronamerni kritičar.” „To je Stilson, zar ne? To je...” Klešta su se vratila. Nepoznati je ponovo zario prste u njegov vrat. Ričardson je ispustio piskavi vrisak. „Bez imena”, rekao je strašni čovek na zadnjem sedištu, istim ljubaznim ali tužnjikavim glasom. „Izvlačite zaključke, gospodine Ričardsone, ali zadržite imena za sebe. Palac mi je iznad vaše arterije, a prsti iznad vene. Mogu da vas preobrazim u repu, ako to poželim.” „Šta hoćete?”, pitao je Ričardson. Nije baš jecao, ali je proizvodio veoma slične zvuke. Nikad u životu nije mu se toliko jecalo. Nije verovao da se ovo događa na parkiralištu iza njegove kancelarije za prodaju nekretnina u Kapitol Sitiju, Nju Hempšir, ovog divnog letnjeg dana. Video je sat na crvenom zvoniku od cigle gradske kuće. Na njemu je bilo deset do pet. Norma je kući stavila krmenadle u rernu da se peku. Šon gleda Ulicu Sezam na televiziji. Čovek iza njega preti da će mu preseći dotok krvi u mozak i preobraziti u idiota. Ne, ovo nije stvarno već nešto nalik noćnoj mori, zbog koje se jeca u snu. „Ništa ja neću”, reče Soni Eliman. „Stvar je u onom što vi hoćete.” „Ne razumem o čemu govorite.” Strahovito se plašio da je razumeo. „Članak u njuhempširskom Džurnalu o nesvakidašnjim poslovima s nekretninama”, reče Soni. „Sigurno ste mnogo toga rekli, gospodine Ričardsone, zar ne? Pogotovo o... izvesnim ljudima.” Ja...” „Ta priča o Kapitol Molu, na primer. Brbljate okolo o mitu i korupciji i o tome kako ruka ruku mije. To je veliko sranje.” Prsti na Ričardsonovom vratu su se zategli. Ovog puta je zajecao. Ali on nije imenovan u priči. Bio je samo „dobro obavešteni izvor”. Kako su saznali? Kako je Greg Stilson saznao? Čovek iza njega brzo mu je govorio u uvo. Golicao ga je vrućim dahom. „Znate li da izvesnim ljudima možete natovariti nevolju na vrat pričajući tako velika sranja, gospodine Ričardsone? Recimo, ljudima koji se kandiduju na izvesne položaje. Kandidovanje za političke

položaje ne nalikuje igranju bridža, shvatate li? Ranjivi ste. Ljudi mogu da vas potežu blatom, a ono prianja, pogotovo u današnje vreme. Još nema nevolja. Drago mi je što mogu da vam to kažem, zato što biste vadili zube iz nosa, umesto da fino razgovarate sa mnom, da ih ima.” Ričardson je rekao uprkos pomahnitalom srcu, uprkos strahu: „Ta... osoba... mladiću, ludi ste ako mislite da možete da je zaštitite. Nastupila je nepromišljeno i nemarno, kao putujući prodavač leka za sve bolesti u južnjačkom gradu. Pre ili kasnije...” Palac mu se duboko zario u uvo. Rovario je izazivajući ogroman, neverovatan bol. Ričardson je tresnuo glavom o prozor i kriknuo. Naslepo je posegnuo za sirenom. „Ubiću te, ako zatrubiš.” Spustio je ruku. Palac je popustio. „Trebalo bi da čistiš uši, čoveče. Palac mi je opasno prljav. Grozno.” Voren Ričardson je zaplakao. Nije mogao da se zaustavi. Suze su mu tekle niz debele obraze. „Molim te, nemoj da me povređuješ. Molim te. Molim.” „Onako je kako sam ti rekao. Suština je u onom što ti hoćeš. Nije tvoj posao da brineš o onom što bi drugi mogli reći o... izvesnim ljudima. Tvoj posao je da paziš na ono što izlazi iz tvojih usta. Tvoj posao je da razmisliš pre sledećeg razgovora s onim tipom iz Džurnala. Seti se kako je lako doznati identitet dobro obaveštenog izvora”. I pomisli kakva bi grehota bila kad bi čuo da ti je kuća izgorela. Ne bi bilo loše da se zapitaš koliko bi te koštala plastična operacija, ako bi neko polio lice tvoje supruge akumulatorskom kiselinom.” Čovek iza Ričardsona je dahtao, poput zveri u džungli. „Ili bi mogao da pomisliš, znaš, koliko bi bilo lako da neko uzme tvog sina na povratku kući iz obdaništa.” „Ne govori takve stvari!”, promuklo će Ričardson. „Ne govori takve stvari, ljigavi kopilane!” „Samo želim da kažem da možeš da misliš šta god hoćeš”, reče Soni. „Izbori su najdraža američka razbibriga. Pogotovo ove godine, na Dvestogodišnjicu. Svi bi trebalo da se dobro zabavljaju. To se neće dogoditi ako glupi govnari poput tebe počnu da prosipaju laži. Prokleti ljubomorni govnari poput tebe.” Ruka se povukla. Zadnja vrata su se otvorila. Hvala bogu, hvala bogu. „Samo razmisli”, ponovio je Soni Eliman. „Da li smo se razumeli?” „Jesmo”, prošaptao je Ričardson. „Ali grdno se varaš ako misliš da

će Gr... da će izvesna osoba biti izabrana zahvaljujući ovakvim postupcima.” „Ne”, reče Soni. „Ti se grdno varaš. Zato što se svi dobro zabavljaju. Pobrini se da ne izostaneš.” Ričardson nije odgovorio. Ukočeno je sedeo za volanom. Vrat ga je boleo. Posmatrao je časovnik na tornju gradske kuće, kao da je on jedina razumna stvar u njegovom životu. Bilo je pet do pet. Krmenadle su gotove. Čovek sa zadnjeg sedišta poručio mu je još nešto, pre nego što se udaljio brzim korakom. Duga kosa njihala mu se preko okovratnika košulje. Koračao je bez osvrtanja. Zašao je za ugao zgrade i nestao s vidika. Poslednje što je poručio Vorenu Ričardsonu beše: „Peri uši.” Ričardson je drhtao od glave do pete. Prošlo je dosta vremena pre nego što je krenuo s parkirališta. Prvo ga je preplavio bes, strašan bes. Poželeo je da se odveze u policiju (u zgradi ispod časovnika) i da prijavi ono što se dogodilo - pretnje upućene njegovoj supruzi i sinu i fizičko nasilje - i čoveka u pozadini tih zlodela. Ne bi bilo loše da se zapitaš koliko bi te koštala plastična operacija... ili koliko bi bilo lako da neko uzme tvog sina... Ali zašto? Zašto rizikovati? Ono što je rekao gorili bila je čista, nelakirana istina. Svi koji se bave nekretninama u južnom Nju Hempširu znaju da je Stilson igrao prljavu igru, da je ganjao kratkoročnu zaradu na način koji će ga pre ili kasnije odvesti u zatvor, ne pre ili kasnije već pre ili čak veoma skoro. Pokrenuo je idiotsku kampanju. Sad je pribegao nasilju! Niko u Americi ne može dugo da prođe nekažnjeno, s takvim pristupom - pogotovo ne u Novoj Engleskoj. Nek ga neko drugi razotkrije. Neko ko ima manje da izgubi. Voren Ričardson upalio je motor i otišao kući na krmenadle. Držao je jezik za zubima. Neko drugi će ga zaustaviti.

DEVETNAESTO POGLAVLJE 1 Džoni je, nedugo posle Čakovog prvog značajnijeg napretka, stajao u kupatilu gostinske kuće i prelazio električnim brijačem preko obraza. Pogled na vlastiti odraz odskora ga je ispunjavao neobičnim osećanjem. Imao je utisak da ne gleda sebe već starijeg brata. Opažao je duboke, horizontalne bore na čelu i još dve na ustima. Onaj sedi pramen bio je najčudniji. I ostatak kose je sedeo. Proces je veoma brzo napredovao. Isključio je brijač i ušao u kuhinju - dnevnu sobu. Živim u luksuzu, pomislio je, sa slabašnim smeškom na usnama. Osmehivao se sve češće i prirodnije. Uključio je televizor, uzeo pepsi iz frižidera i seo da gleda vesti. Rodžer Četsvort noćas će se vratiti. Džoni će sutra imati zadovoljstvo da ga obavesti o napretku njegovog sina. S ocem se viđao dva puta mesečno. Herb je bio zadovoljan Džonijevim novim poslom. Sa istinskim zanimanjem slušao je njegove pripovesti o Četsvortovima, kući u lepom univerzitetskom gradu Daramu i Čakovim problemima. Džoni je slušao očevu priču o besplatnom radu na opravci kuće Šarlin Makenzi u susednom Novom Gločesteru. „Njen suprug bio je vraški dobar lekar, ali se s alatom nije snalazio”, reče Herb. Šarlin i Vera bile su prijateljice pre nego što je Vera krenula putem verskog fundamentalizma. To ih je razdvojilo. Njen suprug, lekar opšte prakse, umro je 1973. godine od srčanog udara. „Mesto se doslovce raspadalo oko te žene”, rekao je Herb. „To je najmanje što sam mogao da učinim za nju. Posećujem je subotom. Posluži me ručkom, pre nego što krenem kući. Moram da budem iskren, Džoni. Mnogo bolje kuva od tebe.” „I izgleda bolje”, bocnuo ga je Džoni. „Naravno, ona je zgodna žena, ali se ne radi o tome, sine. Nije prošlo

ni godinu dana od smrti tvoje majke...” Džoni je sumnjao da se radi upravo o tome. Bilo mu je veoma drago zbog toga. Nadao se da otac neće sam dočekati starost. Volter Kronkajt predstavljao je političke vesti na televiziji. Unutarstranački izbori bili su pri kraju. Konvencije će se održati za nekoliko nedelja. Činilo se da Džimi Karter ima osiguranu demokratsku nominaciju. Ford se borio za politički život s Ronaldom Reganom, bivšim guvernerom Kalifornije i voditeljem reklamne emisije za Dženeral elektrik. Tesna politička trka naterala je novinare da se zabave brojanjem delegatskih glasova. Sara Hejzlet je u jednom od retkih pisama poručila: „Volt je ukrstio prste na rukama (i nogama!) za Fordovu pobedu. Kao kandidat za Senat, već razmišlja o pristalicama. Kaže da ih Ronald Regan nema mnogo, makar u Mejnu.” Džoni je, dok je kuvao u Kiteriju, stekao naviku da dva puta nedeljno ide u Dover, Portsmut ili neki od manjih gradova u Nju Hempširu. Svi predsednički kandidati obilazili su ova mesta. To mu je pružalo jedinstvenu priliku da ih vidi izbliza i bez brojne, gotovo kraljevske svite, koja bi ih kasnije mogla okružiti. To mu je postao hobi. Znao je da neće dugo trajati. Kandidati će otići za Floridu bez osvrtanja, kad se unutarstranački izbori u Nju Hempširu završe. Nekolicina će sahraniti političke ambicije negde između Portsmuta i Kina. Džoni nikad nije bio politička životinja - s izuzetkom vijetnamske ere - ali je, dok se oporavljao, postao zagriženi posmatrač političkih zbivanja. I njegov izuzetni talenat igrao je u tome izvesnu ulogu. Rukovao se s Morisom Judalom i Henrijem Džeksonom. Fred Haris ga je potapšao po leđima, a Ronald Regan počastio brzim i uvežbanim dvostrukim stiskom ruke i rekao: „Izađi na glasanje i pomozi nam, ako možeš.” Džoni je klimnuo najučtivije što je mogao. Nije video zašto bi gospodinu Reganu objašnjavao da ne pripada njuhempširskom glasačkom telu. Razgovarao je gotovo petnaest minuta sa Sardžom Šriverom ispred glavnog ulaza u čudovišni Njuington mol. Uredno ošišani Šriver se osećao na losion za brijanje i očajanje. Bio je u pratnji pomoćnika, s džepovima punim letaka, i agenta specijalne službe koji se neprestano češkao po bubuljicama. Šriver je bio veoma srećan što ga je neko prepoznao. Kandidat za isto političko mesto mu je prišao, minut ili dva pre nego što se Džoni oprostio s njim. Šriver se ljubazno osmehnuo konkurentu. Džoni je kod svakog osetio neke stvari, ali malo toga određenog.

Imao je utisak da su političari do te mere ritualizovali čin dodirivanja da ne može dopreti do njihovih istinskih ličnosti. Činilo mu se da su ispod debelog sloja providne plastike. Iako se susreo s većinom - s izuzetkom predsednika Forda - samo jednom je osetio iznenadnu, gotovo električnu navalu saznanja koju je povezivao s Ajlin Magauan - i, na sasvim drugi način, Frenkom Dodom. Bilo je četvrt do sedam izjutra. Odvezao se do Mančestera, u starom plimutu. Radio je od deset uveče do šest ujutru. Bio je umoran, ali je tiho zimsko jutro bilo predobro da bi ga prespavao. Voleo je Mančester, sa uskim ulicama i patiniranim zgradama od cigle, gotskim tekstilnim fabrikama, postrojenim duž reke poput niske viktorijanskih bisera. Tog jutra nije jurcao za političarima. Nameravao je da se vozika ulicama, dok se ne ispune ljudima i dok hladna i tiha februarska čarolija ne bude razbijena. Zašao je za ugao i u zoni zabranjenog parkiranja ispred fabrike cipela ugledao tri limuzine nepoznate marke. Džimi Karter je stajao pored kapije na visokoj žičanoj ogradi. Rukovao se s muškarcima i ženama koji su dolazili na posao. Nosili su kutije za ručak ili papirne kese i izdisali bele oblačiće, usnulih lica i ogrnuti teškim kaputima. Karter je imao poneku reč za svakog od njih. Njegov osmeh, tada ne tako prisutan u medijima, bio je svež i nepokolebljiv. Nos mu se rumeneo od zime. Džoni se parkirao pola bloka dalje i prišao vratima fabrike. Nabijeni sneg krčkao mu je i škripao pod nogama. Agent tajne službe u Karterovoj pratnji brzo ga je odmerio i još brže zaključio da je bezopasan - ili je tako izgledalo. „Glasaću za svakog ko se zalaže za smanjenje poreza”, rekao je muškarac u staroj skijaškoj jakni. Na jednom rukavu imao je sazvežđe nečeg što je podsećalo na tragove akumulatorske kiseline. „Bogom prokleti porezi me ubijaju. Ne šalim se.” „Pa, pobrinućemo se za to”, reče Karter. „Pretresanje situacije u vezi s porezima biće naš prvi zadatak kad se nađemo u Beloj kući.” Njegov glas odisao je ozbiljnim samopouzdanjem, koje je Džonija činilo nervoznim. Karterove bistre i gotovo čudesno plave oči usmerile su se ka Džoniju. „Zdravo”, rekao je. „Zdravo, gospodine Kartere”, rekao je Džoni. „Ne radim u fabrici. Video sam vas iz automobila”, rekao je. „Pa, drago mi je što ste odlučili da se zaustavite zbog mene.

Kandidovao sam se za predsednika.” „Znam.” Karter je pružio ruku. Džoni ju je prodrmao. Karter je započeo: „Nadam se da ćete...” I zaćutao. Usledilo je pražnjenje, iznenadni moćni sev, uporediv s turanjem prsta u utičnicu. Karterov pogled se izoštrio. Džoniju se činilo da se dugo gleda u oči s predsedničkim kandidatom. To se nije dopalo agentu tajne službe. Krenuo je ka Karteru. Usput je otkopčavao kaput. Negde iza njih, milion kilometara iza njih, sirena fabrike cipela otegnuto je zaurlala. Oštri pisak parao je krto plavo jutro, poručujući da je tačno sedam sati. Džoni je pustio Karterovu ruku. I dalje su se gledali u oči. „Šta je, kog đavola, to bilo?” veoma tiho će Karter. „Verovatno se negde žurite, zar ne?” reče agent tajne policije. Spustio je veoma krupnu šaku na Džonijevo rame. „Siguran sam da je tako.” „U redu je”, reče Karter. „Bićete predsednik”, reče Džoni. Agentova ruka nije se skidala s Džonijevog ramena. Bila je lakša, ali prisutna. Primetio je nešto i iz tog pravca. Agentu tajne službe (oči) nisu se dopadale njegove oči. Mislio je da su bile (oči ubice, psihotičara) hladne i neobične, i ako tip pomeri ruku ka džepu kaputa, ako samo nagovesti takvu nameru, završiće na pločniku. Iza procene situacije agenta vrtela se jednostavna, izluđujuća litanija: (lord meriland lord meriland lord meriland lord) „Hoću”, reče Karter. „Biće tesno, više nego što iko predviđa... više nego što vi mislite, ali ćete pobediti. Pobediće samog sebe. Poljska. Poljska će ga pobediti.” Karter ga je posmatrao, s poluosmehom. „Imate ćerku. Ići će u državnu školu u Vašingtonu. Ići će u..” Ali to je bilo u mrtvoj zoni. „Mislim... da je škola dobila ime po oslobođenom robu.” „Prijatelju, želim da nastaviš svojim putem”, reče agent. Agent se povukao, kad ga je Karter pogledao. „Drago mi je što smo se upoznali”, reče Karter. „Iskustvo je bilo malo neobično, ali prijatno.” Džoni je povratio kontrolu nad sobom. Prošlo je. Bio je svestan da

su mu uši ozeble i da mora u toalet. „Želim vam prijatan dan”, mlako je prozborio. „I ja vama.” Odšetao je do automobila, svestan pogleda agenta tajne službe na sebi. Odvezao se zbunjen onim što se desilo. Karter je, nedugo potom, pobedio suparnike u Nju Hempširu i otputovao za Floridu. 2 Volter Kronkajt završio je s političarima i prešao na građanski rat u Libanu. Džoni je ustao i napunio čašu pepsijem. Nakrenuo je prema televizoru. U tvoje zdravlje, Volte. Za tri S - smrt, stradanja i sudbinu. Gde bismo bili bez njih? Neko je tiho pokucao na vrata. „Uđi”, reče Džoni. Očekivao je Čaka, verovatno s pozivom u auto-bioskop u Samersvortu. To nije bio Čak, već njegov otac. „Zdravo, Džoni”, rekao je. Na sebi je imao isprane farmerke i staru pamučnu košulju, prebačenu preko pantalona. „Mogu li da uđem?” „Naravno. Mislio sam da ćeš se vratiti kasno uveče.” „Pa, Šeli me je pozvala.” Šeli je bila njegova supruga. Rodžer je ušao i zatvorio vrata. „Čak je razgovarao s njom. Rasplakao se, kao dečak. Rekao je da vam je krenulo, Džoni. Rekao je da misli kako će uspeti.” Džoni je spustio čašu. „Pred nama je dug put”, rekao je. „Čak me je dočekao na aerodromu. Nisam ga video u tom raspoloženju od... otkad je imao deset ili jedanaest godina. Mislim da je tako reagovao kad sam mu poklonio malokalibarku na koju je čekao pet godina. Pročitao mi je članak iz novina. Napredak je... gotovo jeziv. Došao sam da bih ti zahvalio.” „Zahvali Čaku”, reče Džoni. „On je prilagodljiv dečak. Mnogo toga duguje učvršćenju pozitivnog pogleda na svet. Uverio je sebe da je sposoban za to. Jaše na tom talasu. Ne mogu ti to tačnije predstaviti.” Rodžer je seo. „Kaže da si ga naučio da udara obema rukama.” Džoni se nasmejao. „Da, pretpostavljam da je tako.” „Da li će moći da polaže prijemni za koledž?” „Ne znam. Nikako ne bih voleo da vidim kako se ovako rano kocka

na tako veliki ulog i gubi. Prijemni je vrlo stresno iskustvo. Doživeće veliki udarac, ako se blokira kad uđe u dvoranu za testiranje s formularom s pitanjima i IBM-omovom olovkom u rukama. Da li ste razmišljali o godini dana u kvalitetnoj pripremnoj školi? Akademiji Pitsfild, na primer?” „Razmatrali smo tu ideju. Iskreno, u njoj sam video samo odlaganje neizbežnog.” „Osećanje da se nalazi u situaciji u kojoj mora da uspe ili da propadne silno opterećuje tvog sina.” „Nikad ga nisam pritiskao.” „Nisi namerno. To mi je poznato, baš kao i njemu. S druge strane, ti si bogat, uspešan čovek koji je diplomirao na koledžu summa cum laude. Mislim da Čak ponekad ima osećaj da se nadmeće s Henkom Ejronom.” 24 „Ništa ne mogu učiniti po tom pitanju, Džoni.” „Mislim da bi mu godina u pripremnoj školi, daleko od kuće, pomogla da sagleda život iz bolje perspektive. Želi da sledećeg leta radi u jednoj od tvojih fabrika. Pustio bih ga, da je moj dečak i da su to moje fabrike.” „Čak želi da radi tako nešto? Zašto mi to nije rekao?” „Zato što nije hteo da misliš da je uvlakač”, reće Džoni. „To ti je rekao?” „Jeste. Hteo je da to učini zato što misli da će mu praktično iskustvo korisno poslužiti. Dečak želi da ide tvojim stopama. Ostavio si značajan trag za sobom. Veliki broj prepreka u vezi s čitanjem povezan je s tim. Drma ga početnička trema.” Ovo je na izvestan način bila laž. Čak mu je nagovestio sve o čemu je govorio. Izokola je pomenuo nešto od toga, ali nije bio toliko otvoren u saobraćanju, ne u verbalnom obliku. Džoni bi ga s vremena na vreme dodirnuo. Na taj način prikupio je mnoštvo važnih uvida. Ispitao je fotografije u dečakovom novčaniku. Znao je šta Čak misli o ocu, ali neke stvari nikad neće reći ovom prijatnom, ali prilično distanciranom čoveku. Čak je obožavao zemlju po kojoj je njegov otac hodio. Dečaka je, ispod stava „lako ćemo” (tako sličnog Rodžerovom), izjedalo uverenje da nikad neće moći da se poredi s ocem, koji je izgradio tekstilno carstvo u Novoj Engleskoj, iako je na početku imao samo desetoprocentni udeo u posrnuloj fabrici vune. Verovao je da je očeva ljubav uslovljena njegovom sposobnošću da na sličan način pomera planine. Da bude uspešan sportista. Da se upiše na dobar koledž. Da

čita. „Koliko si siguran u ono što si rekao?”, pitao je Rodžer. „Prilično sam siguran. Cenio bih ako ne budeš pominjao detalje ovog razgovora pred Čakom. Poverio sam ti njegove tajne.” Ovo je istinitije nego što ćeš ikad znati. „U redu. Čak, njegova majka i ja razmotrićemo ideju o pripremnoj školi. Ovo je tvoje.” Izvadio je belu poslovnu kovertu iz zadnjeg džepa. Predao ju je Džoniju. „Šta je to?” „Otvori i pogledaj.” Džoni je otvorio. U koverti je bio ček na petsto dolara. „Ali, hej... ne mogu da uzmem ovo.” „Možeš i hoćeš. Dao sam reč da ću ti isplatiti bonus, ako uspeš. Ja držim svoju reč. Dobićeš još jedan ček, na odlasku.” „Zaista, samo...” „Pssst. Reći ću ti nešto, Džoni.” Nagnuo se napred. Na licu je imao osoben osmejak. Džoniju se konačno ukazala prilika da zaviri ispod prijatne spoljašnjosti čoveka koji je toliko toga stvorio - kuću, imanje, bazen, fabrike i sinovljevu fobiju od čitanja, koja se verovatno mogla klasifikovati kao histerična neuroza. „Iskustvo mi govori da je devedeset pet procenata ljudi inertno, Džoni. Jedan procenat su sveci, a jedan procenat pokvarenjaci. Preostala tri procenta su ljudi koji urade ono što kažu da će uraditi. Ja sam u ta tri procenta, baš kao i ti. Zaradio si taj novac. U fabrikama imam ljude koji svake godine odnesu jedanaest hiljada dolara kući, a da zauzvrat ne daju gotovo nikakav doprinos. Ne kukam. Ja sam svetski čovek. To znači da shvatam šta pokreće svet. Gorivo je jednim delom visokooktansko i devet delova sranje. Ti nisi serator. Stoga stavi te pare u džep i sledeći put malo više vrednuj sebe.” „Važi”, reče Džoni. „Neću te lagati. Pare će mi dobro doći.” „Za bolničke troškove?” Džoni se zagledao u Rodžera Četsvorta. „Znam sve o tebi”, reče Rodžer. „Misliš da nisam proverio tipa kog sam unajmio da podučava mog sina?” „Znaš za...” „Navodno si neka vrsta vidovnjaka. Pomogao si u rešavanju slučaja višestrukih ubistva u Mejnu. Tako bar piše u novinama. U januaru je trebalo da počneš da radiš kao učitelj. Odbacili su te kao vruć krompir, kad ti se ime pojavilo u novinama.”

„Znao si za to? Otkada si znao?” „Pre nego što si se uselio.” „Ipak si me zaposlio?” „Tragao sam za učiteljem, zar ne? Izgledao si kao neko ko bi mogao odgovarati toj ulozi. Mislim da sam doneo sjajnu odluku, kad sam te zaposlio.” „Pa, hvala ti”, reče Džoni, promuklim glasom. „Rekao sam ti da nema potrebe za tim.” Volter Kronkajt je, dok su oni razgovarali, završio s ozbiljnim vestima. Prešao je na „čovek je ujeo psa” sadržaje, koji se ponekad pojavljuju pri kraju vesti. Rekao je: „... glasači u zapadnom Nju Hempširu ove godine imaju nezavisnog kandidata u trećem distriktu...” „Pa, novac će mi dobro doći”, reče Džoni. „To je...” „Psst. Hoću da pogledam ovaj prilog.” Četsvort se nagnuo napred, s rukama među kolenima. Posmatrao je televizor sa osmehom iščekivanja na licu. I Džoni se okrenuo prema ekranu. „... Stilson”, reče Kronkajt. „Četrdesettrogodišnji prodavač osiguranja i nekretnina, sigurno vodi jednu od najekscentričnijih kampanja sedamdeset šeste godine. Republikanski kandidat, Harison Fišer, i njegov demokratski takmac, Dejvid Bauz, uplašeni su, zato što sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da Greg Stilson ubedljivo vodi. Autor priloga je Džordž Herman.” „Ko je taj Stilson?”, pitao je Džoni. Četsvort se nasmejao. „O, moraš da vidiš tog tipa, Džoni. Lud je kao struja. Verujem da će ga trezveni elektorat trećeg distrikta u novembru poslati u Vašington. To će se desiti ako se pre tog ne strmekne niz stepenice i ne zapeni na javnoj sceni. Nijedno ni drugo nije sasvim isključeno.” Na televiziji se pojavio zgodni mladić u beloj košulji, raskopčanog okovratnika. Obraćao se malobrojnoj publici s improvizovane govornice na parkiralištu velike samoposluge. Mladić je pokušavao da zainteresuje posmatrače, koji su mlako reagovali. Džordž Herman je komentarisao: „Ovo je Dejvid Bauz, demokratski kandidat - žrtveno janje, neki bi rekli - za predstavnika trećeg distrikta. Očekuje ga teška borba zato što ljudi iz trećeg distrikta nikad nisu izglasali demokratu u Predstavnički dom, čak ni u velikom naletu Lindona Džonsona 1964. godine. Očekivao je da će ovaj čovek biti njegov glavni konkurent.” Na televiziji se pojavio muškarac od šezdeset pet godina. Obraćao

se gostima na večeri za prikupljanje priloga, upriličenoj u raskošnom ambijentu. Gosti su imali ugojeni, pravednički i samozadovoljni izgled karakterističan za poslovne ljude, pripadnike republikanske partije. Govornik je čudesno podsećao na Edvarda Garnija iz Floride, ako se izuzme njegova vitka, žilava konstitucija. „Ovo je Harison Fišer”, reče Herman. „Glasači trećeg distrikta šalju ga u Vašington svake druge godine, počevši od 1960. On je moćna ličnost u Predstavničkom domu. Član je pet komiteta i predsedavajući komiteta za parkove i vodene puteve. Očekivalo se da će lako poraziti mladog Dejvida Bauza. Ni Fišer ni Bauz nisu računali na novu kartu iz špila. Ovu kartu.” Slika na ekranu se promenila. „Blagi bože!”, otelo se Džoniju. Četsvort je zaurlao od smeha. Lupao se po butinama. „Možeš li da zamisliš ovakvog tipa?” Na televizoru više nije bilo letargične grupe na parkiralištu ispred samoposluge, ni nafatiranih darodavaca iz granitne banket sale portlandskog Hiltona. Greg Stilson je stajao na bini u rodnom gradu Ridžveju. Iza njega je bila statua vojnika Unije, s puškom u ruci i kačketom nabijenim na oči. Ulicu je ispunjavala raspoložena, bučna gomila uglavnom mlađeg sveta. Stilson je nosio izbledele farmerke i vojničku košulju s izvezenim natpisom DAJTE ŠANSU MIRU na jednom i MAMINA PITA OD JABUKA na drugom džepu. Na glavi je imao građevinski šlem, nagnut pod mangupskim uglom. Krasila ga je nalepnica sa zelenom, ekološkom američkom zastavom. Pored kandidata su bila kolica od nerđajućeg čelika. Iz dva zvučnika je treštao Džon Denver. Pevao je „Fala bogu što sam seljače”. „Šta predstavljaju ona kolica?”, pitao je Džoni. „Videćeš”, reče Rodžer, s golemim osmehom. Herman se oglasio: „Nova karta je Gregori Ejmas Stilson, star četrdeset tri godine, bivši prodavač Američke biblijske kompanije istinskog puta, bivši moler i bivši prizivač kiše u Oklahomi u kojoj je odrastao.” „Prizivač kiše”, zbunjeno je ponovio Džoni. „To je jedna od njegovih dasaka”, reče Rodžer. „Imaćemo kišu kad god nam ustreba, ako bude izabran.” Džordž Herman je nastavio: „Stilsonova platforma je... pa, osvežavajuća.” Džoni Denver je otpevao svoje sa usklikom koji je prizvao veseli

odgovor gomile. Stilson je počeo da govori. Glas mu je zagrmeo preko novog i kvalitetnog zvučnog sistema. Distorzija je bila zanemarljiva. Džonija je spopala blaga nelagodnost. Tip je imao energičan, strastven nastup propovednika iz šatri. Na usnama mu se blistala pljuvačka. „Šta čemo da radimo u Vašingtonu? Zašto želimo da idemo tamo?”, urlao je Stilson. „Šta je naša platforma? Naša platforma se sastoji od pet dasaka, prijatelji i susedi, pet starih dasaka! I koje su to daske? Odmah ču vam reći! Prva daska je: IZBACITE VUCIBATINE NAPOLJE!” Gomila je odgovorila moćnim urlikom odobravanja. Neko je bacio pregršt konfeta u vazduh. Neko je kriknuo: „Jaaa-HUU!” Stilson se nagnuo prema gledaocima. „Znate li zašto nosim ovaj šlem, prijatelji i susedi? Reći ću vam zašto. Nosim ga zato što ću, kad me pošaljete u Vašington, da ih razbucam. Ma, razbucaću ih kao razjareni bik! Ovako ću proći kroz njih!” Stilson je, pred Džonijevim zapanjenim očima, spustio glavu i počeo da trči gore-dole po bini, kao bik, ispuštajući trijumfalni pobunjenički krik. Rodžer Četsvort se rastakao od smeha u stolici. Nije mogao da prestane da se smeje. Gomila je pošandrcala. Stilson je trčao po bini. Skinuo je građevinski šlem. Zavitlao ga je u gomilu, u kojoj je nastala opšta otimačina oko njega. „Druga daska!”, urlao je Stilson u mikrofon. „Izbacićemo iz vlade sve, od najsitnijih do najkrupnijih riba, koje budu uhvaćene u krevetu s curom koja nije njihova supruga! Ako neko hoće da švrlja okolo, neće to činiti dok je na državnim jaslama!” „Šta je rekao?”, zapanjeno će Džoni. „Ma, tek se zagreva”, reče Rodžer. Obrisao je vlažne oči. Ponovo se nasmejao. Džoni mu je zavideo. Njemu ovo nije bilo tako smešno. „Treća daska!”, grmeo je Stilson. „Poslaćemo sve zagađenje u svemir! Stavićemo ga u plastične kese za zamrzivač. Stavićemo ga u kese za đubre! Poslaćemo ga na Mars, na Jupiter i Saturnove prstenove! Imaćemo čist vazduh i vodu, i to za ŠEST MESECI!” Gomila je svršavala od sreće. Džoni je video da mnogo ljudi u publici doslovce umire od smeha, poput Rodžera Četsvorta. „Četvrta daska! Imaćemo sav benzin i lož ulje koje nam je potrebno! Nećemo se igrati s tim Arapima, već ćemo s njima ozbiljno porazgovarati o bitnim stvarima! Stari ljudi u Nju Hempširu ove zime neće se smrzavati po kućama kao prošle!” Ovo je izazvalo složni urlik odobravanja. Prošle zime se starica iz

Portsmuta smrzla u stanu na drugom spratu, nakon što su joj isključili gas zbog neplaćanja. „Imamo snage, prijatelji i susedi. Možemo mi to! Da li neko od vas misli da ne možemo?” „NE!” povikali su svi uglas. „Poslednja daska”, reče Stilson. Prišao je metalnim kolicima i podigao poklopac. Oblak pare podigao se iz njih. „VIRŠLE!” Obema rukama zagrabio ih je iz kolica, u kojima je Džoni prepoznao ona koja koriste ulični prodavci. Bacio ih je u gomilu i otišao po novu turu. Letele su na sve strane. „Viršle za sve muškarce, žene i decu u Americi! Kad pošaljete Grega Stilsona u Predstavnički dom, reči čete: VIRŠLE! NEKO KONAČNO MISLI NA NAS!” Slika se promenila. Ekipa dugokosih mladića koji su ličili na rok roudije rasklapala je binu. Još trojica su čistila đubre koje je gomila ostavila za sobom. Džordž Herman je zaključio: „Demokratski kandidat Dejvid Bauz naziva Stilsona šaljivdžijom koji pokušava da baci klipove u točkove demokratskog procesa. Harison Fišer zasipa ga još jačim kritikama. Naziva Stilsona ciničnim karnevalskim zabavljačem koji se svojim nastupa ruga ideji slobodnih izbora. U svojim govorima nezavisnog kandidata Stilsona naziva jedinim članom Američke viršla partije. Činjenica je da poslednje CBS-ovo ispitivanje narodnog raspoloženja u trećem distriktu Nju Hempšira daje dvadeset procenata Dejvidu Bauzu, dvadeset šest procenata Harisonu Fišeru - i zapanjujuća trideset dva procenta nezavisnom i neobuzdanom Gregu Stilsonu. Dan izbora je naravno još daleko. Dotad se mnogo toga može promeniti. Greg Stilson je zasad osvojio srca - ako ne i umove - glasača trećeg distrikta.” Kamera je pokazivala Hermana od pojasa naviše. Ruke mu se nisu videle. Podigao je jednu. U njoj je bila viršla. Zagrizao ju je. „Ovo je bio Džordž Herman, iz CBS vesti, u Ridžveju, Nju Hempšir.” Volter Kronkajt ponovo se pojavio u studiju CBS-a. Kikotao se. „Viršle”, rekao je. Ponovo se zakikotao. „Tako vam je to...” Džoni je ustao i ugasio televizor. „Ne mogu da verujem vlastitim očima. Taj tip je stvarno kandidat? Da li je ovo neka šala?” „To je stvar tumačenja”, sa osmehom će Rodžer, „ali se on kandidovao. Ja sam republikanac, otkad znam za sebe, ali moram da priznam da mi se taj tip Stilson dopada. Znaš li da je unajmio pola tuceta bivših motociklističkih odmetnika kao telohranitelje? Prave gvozdene jahače. Nije angažovao Anđele pakla ili nešto slično, ali

pretpostavljam da se radi o grubim momcima. Izgleda da ih je preobratio.” Motociklistički huligani kao obezbeđenje. Džoniju se to nije sviđalo. Takvi su bili zaduženi za bezbednost na besplatnom koncertu Roling Stounsa u Altamauntu u Kaliforniji. To nije najbolje prošlo. „Ljudi su prihvatili... motociklističku bandu kao obezbeđenje?” „Ne, nije tako. To su pristojni ljudi. Stilson je stekao ugled u Ridžveju zbog rada s problematičnom decom.” Džoni je sumnjičavo gunđao. „Video si ga”, reče Rodžer. Pokazao je na televizor. „Čovek je klovn. Juriša po bini na svakom mitingu. Baca šlem u gomilu - verujem da ih je bacio najmanje stotinu - i deli viršle. Pa šta ako je klovn? Možda je narodu s vremena na vreme potrebno nešto komičnog oduška. Ponestaje nam nafte, inflacija se polako ali sigurno otima kontroli, mali čovek plaća sve veće poreze i po svoj prilici izabraćemo budalastog južnjaka iz Džordžije za predsednika Sjedinjenih Država. Da li je onda čudo što narod hoće da se poneki put nasmeje. Štaviše, narod želi da natrlja noseve političkoj vrhuški, nesposobnoj da reši bilo koje važno pitanje. Stilson je bezopasan.” „On je u orbiti”, reče Džoni. Obojica su se nasmejali. „Imamo dosta ludih političara”, reče Rodžer. „U Nju Hempširu imamo Stilsona, koji želi da viršlama prokrči put do Predstavničkog doma, pa šta? U Kaliforniji imaju Hajakavu. 25 Uzmimo za primer našeg guvernera Meldrima Tomsona. Prošle godine je hteo da naoruža ovdašnju Nacionalnu gardu taktičkim nuklearkama. Ja bih rekao da je to velika ludost.” „Hoćeš li da kažeš da je u redu da narod iz trećeg distrikta izabere seosku ludu za predstavnika Vašingtonu?” „Ne razumeš”, strpljivo će Četsvort. „Sagledaj to s tačke gledišta ovdašnjeg glasača. Oni iz trećeg distrikta većinom su radnici i dućandžije. Seoske oblasti su tek odskora počele da razvijaju turistički potencijal. Ti ljudi u Dejvidu Bauzu vide alavog klinca koji pokušava da bude izabran na osnovu rečitosti i površne sličnosti s Dastinom Hofmanom. Od njih se očekuje da pomisli da je on čovek iz naroda zato što nosi džins.” „Pomisli na Fišera. Mog čoveka, makar na papiru. Organizovao sam prikupljanje novca za njega i druge republikanske kandidate iz ovog dela Nju Hempšira. Toliko dugo je na Kapitol Hilu da verovatno misli da će se kupola tog zdanja raspući po sredini ako prestane da mu

svojom podrškom pruža moralnu podršku. Nije imao originalnu misao u životu, niti je ikad odstupio od partijske linije. Nema mrlje na imenu, zato što je previše glup da bi bio veoma pokvaren, iako će nešto blata od Korejagejta 26 pasti i na njega. Njegovi govori po uzbudljivosti se mogu meriti s tekstovima iz reklamnih kataloga. Narod ne zna sve te stvari, ali ih ponekad naslućuje. Ideja da Harison Fišer išta radi za svoje biračko telo naprosto je smešna.” „Izbor lude u Predstavnički dom je rešenje?” Četsvort se pomirljivo osmehnuo. „Ponekad te lude obave prilično dobar posao. Pogledaj Belu Abzag. 27 Ispod tih ludih šešira nalazi se moćan um. Ako se Stilson i u Vašingtonu bude blesavio kao u Ridžveju, ostaće tamo samo dve godine. Oteraće ga 1978. godine i ustoličiti nekog ko je naučio lekciju.” „Lekciju?” Rodžer je ustao. „Nemoj predugo da zajebavaš narod”, rekao je. „To je lekcija. Adam Klejton Pauel ju je naučio. Egnju i Nikson takođe. Samo... nemoj predugo da zajebavaš narod.” Pogledao je na sat. „Svrati do velike kuće na piće, Džoni. Seli i ja večeras izlazimo. Imamo vremena za pićence.” Džoni se osmehnuo i ustao. „Važi”, rekao je. „Ali da znaš da si me naterao.”

DVADESETO POGLAVLJE 1 Džoni je sredinom avgusta ostao sam na imanju Četsvortovih. Društvo mu je pravio samo Ngo Pat, u stanu iznad garaže. Domaćini su zaključali kuću i otišli na tronedeljni odmor i oporavak u Montreal, pre početka školske godine i jesenjeg proizvodnog špica u tekstilnim fabrikama. Rodžer je Džoniju ostavio ključeve ženinog mercedesa. Odvezao se do očeve kuće u Paunelu, u velikom stilu. Odnos njegovog oca s Šarlin Makenzi zašao je u kritičnu fazu. Herb više nije tvrdio da je njegovo zanimanje za udovicu u potpunosti nadahnuto potrebom da spreči da joj se zapuštena kuća sruči na glavu. Udvaranje je bilo na vrhuncu. Džoni je zbog toga bilo malo nervozan. Posle tri dana vratio se u dom Četsvortovih. Čitao je, pisao pisma i uživao u tišini. Sedeo je na gumenoj stolici nasred bazena, pio gazirani napitak i čitao književni dodatak Njujork tajmsa, kad je naišao Ngo. Skinuo je papuče i zaronio stopala u vodu. „Ahhh”, rekao je. „Ovako je mnogo bolje.” Osmehnuo se Džoniju. „Tiho, a?” „Veoma je tiho”, složio se Džoni. „Kako je na časovima za sticanje državljanstva, Ngo?” „Ide veoma lepo”, reče Ngo. „Imamo izlet u subotu. Prvi. Veoma uzbudljivo. Čitavo odeljenje će tripovati.” „Putovati”, ispravio ga je Džoni. Osmehnuo se, zamišljajući Ngo Patovo odeljenje koje tripuje na LSD-u ili nekoj drugoj sintetičkoj drogi. „Šta si rekao?” Učtivo je podigao obrve. „Čitavo odeljenje će putovati.” „Da, hvala. Putovaćemo na politički govor i miting u Trimbulu. Svi mislimo da smo veoma srećni što idemo na časove za sticanje državljanstva u izbornoj godini. To je veoma poučno.”

„Da, kladim se da jeste. Koga ćete gledati?” „Grega Stirs...” Ućutao se i počeo iz početka, veoma pažljivo. „Grega Stilsona, nezavisnog kandidata za mesto u Predstavničkom domu Sjedinjenih Država.” „Čuo sam za njega”, reče Džoni. „Da li ste pričali o njemu na časovima, Ngo?” „Da, govorili smo o tom čoveku. Rođen je 1933. godine. Instruktor nam je rekao da je ovde dovoljno dugo da ga ljudi ne smatraju dotepuncem.” „Pancem”, reče Džoni. Ngo ga je učtivo osmotrio. „Izraz je dotepanac.” „Da, hvala.” „Da li nalazite da je Stilson malčice neobičan?” „U Americi je možda neobičan”, reče Ngo. „U Vijetnamu ima mnogo ljudi sličnih njemu. Ljudi koji...” Upustio se u razmišljanje, pljuskajući sitnim stopalima po plavozelenoj vodi bazena. Zatim je upravio pogled ka Džoniju. „Ne znam engleski za ono što bih želeo da kažem. U mojoj zemlji ljudi igraju jednu igru. Zove se nasmejani tigar. Stara je i veoma voljena, kao vaš bejzbol. Jedno dete se obuče kao tigar. Navuče kožu. Druga deca pokušavaju da ga uhvate dok trči i igra. Dete pod kožom se smeje, ali reži i ujeda, zato što je to igra. U mojoj je zemlji pre komunista veliki broj seoskih starešina igrao nasmejanog tigra. Mislim da i ovaj Stilson zna tu igru.” Džoni je uznemireno pogledao Ngoa. Vijetnamac nije opažao njegovo nespokojstvo. Osmehnuo se. „Stoga ćemo svi otići i videti svojim očima. Za posle, imamo izletničku hranu. Ja pravim dve pite. Mislim da će biti lepo.” „Zvuči sjajno.” „Biće vrlo sjajno”, reče Ngo. Ustao je. „Posle, na času ćemo govoriti o svemu što smo videli u Trimbulu. Možda ćemo pisati sastave. Mnogo je lakše pisati sastav, zato što čovek može da potraži tačnu reč. Le mot juste.” „Da, pisanje je ponekad lakše. Iako se đaci u srednjoj ne bi složili s tobom.” Ngo se nasmejao. „Kako ide s Čakom?” „Prilično dobro.” „Da, sad je srećan. Ne pretvara se. On je dobar dečak.” Ustao je. „Odmori se, Džoni. Ja ću da dremnem.” „Važi.”

Gledao je kako se sitni, mršavi i gipki Ngo udaljava u farmerkama i izbledeloj radnoj košulji. Dete pod kožom se smeje, ali reži i ujeda, zato što je to igra... mislim da i ovaj Stilson zna tu igru. Ponovo ta onespokojavajuća nit. Gumena stolica nežno se podizala i spuštala u vodi. Uživao je u sunčanim zracima. Ponovo je otvorio književni dodatak, ali je prestao da se zanima za članak koji je čitao. Spustio je i primakao gumenu stolicu ivici bazena. Iskobeljao se iz nje. Trimbul je bio manje od četrdeset kilometara daleko. Možda če u subotu uskočiti u mercedes gospođe Četsvort i skoknuti tamo. Videče Grega Stilsona uživo. Uživaće u predstavi. Možda... možda će se rukovati s njim. Ne. Ne! Ali zašto da ne? Naposletku, političari su mu u ovoj izbornoj godini postali neka vrsta hobija. Šta bi moglo biti tako onespokojavajuće u posmatranju još jednog u nizu? Ali bio je nespokojan. Nije bilo nikakve sumnje u to. Srce mu je tuklo jače i brže nego što bi trebalo. Uspeo je da ispusti časopis u bazen. Izvukao ga je psujući, pre nego što se načisto iskvasio. Razmišljanje o Gregu Stilsonu na neki način nagonilo ga je na razmišljanje o Frenku Dođu. To je potpuno apsurdno. Nije mogao da ima nikakva osećanja u vezi sa Stilsonom. Video ga je samo jednom na televiziji. Držise dalje od njega. Pa, možda hoće, a možda i neće. Možda će ove subote otići u Boston, da pogleda neki film. Obuzeo ga je neobično snažni strah kad se vratio u gostinsku kuću i preobukao. To osećanje podsećalo ga je na starog prijatelja - na onog kog potajno mrzite. Da, u subotu će otići u Boston. Tako će biti bolje. Džoni nije mogao da se seti u kom trenutku ili zašto je završio u Trimbulu, ma koliko često da je proživljavao taj dan. Krenuo je u drugom pravcu. Planirao je da ode do Bostona i gleda Red Sokse na Fenvej parku, a zatim da skokne do Kembridža i pronjuška po knjižarama. Ako mu ostane dovoljno para (poslao je četiri stotine dolara Čestvorsovog bonusa ocu, koji ih je prosledio na račun Istočnog Mejna - čin koji se mogao porediti s pljuvanjem u okean), planirao je da ode u Bioskop Orson Vels i pogleda rege film Što jače navaljuju. Ušao je u kuhinju velike kuće i napravio tri velika sendviča sa šunkom i sirom za ručak. Spakovao ih je u staromodnu pletenu

izletničku korpu, pronađenu u ostavi. Posle kratkog preispitivanja, pokrio ih je sa šest konzervi uvoznog piva. U tom trenutku se osećao divno, bogovski. Nije mislio na Grega Stilsona ili njegov odred telohranitelja gvozdenih jahača. Spustio je izletničku korpu na pod mercedesa i krenuo na jug putem 1-95. Dotad je sve bilo jasno. Od tog trenutka počele su da mu se prikradaju i druge stvari. Prvo su se pojavila sećanja na majku na samrtnoj postelji. Majčino lice, iskrivljeno u zamrznutom osmehu, šaka svijena u kandžu, glas koji kao da je stizao kroz usta puna vate. Zar ti nisam rekla? Zar ti nisam tako rekla? Pojačao je radio. Dobar rokenrol izlazio je iz mercedesovih stereozvučnika. Prespavao je četiri i po godine, ali je rokenrol ostao živ i zdrav, hvala lepo. Pevao je uz muziku na radiju. Ima posao za tebe. Ne beži od njega, Džoni. Radio nije mogao da pokrije glas mrtve majke. Ona će reći svoje. Reći će svoje čak i s one strane groba. Nemoj da se kriješ u pećini ili da ga teraš da šalje veliku ribu da te proguta. Velika riba ga je ipak progutala. Nije se zvala levijatan, već koma. Proveo je četiri i po godine u crnom trbuhe te ribe. To je bilo dovoljno. Pojavila se ulazna rampa auto-puta - i ostala za njim. Toliko se zadubio u razmišljanja da je propustio skretanje. Aveti prošlosti nisu htele da ga ostave na miru. Pa, okrenuće se i vratiti, čim pronađe zgodno mesto. Negrnčar, već grnčarska glina, Džoni. „Ma hajde”, promrmljao je. Mora da očisti um od ovih sranja, to je sve. Majka je bila žrtva religioznog ludila. To možda nije bio najobzirniji način da se to kaže, ali je bio potpuno istinit. Verovala je da je raj u sazvežđu Oriona, da anđeli voze leteće tanjire, da postoje podzemna kraljevstva. Bila je izgubljena i luda na svoj način, kao što je Greg Stilson na njegov. Za boga miloga, manise tog tipa. „I kad pošaljete Grega Stilsona u Predstavnički dom, reći ćete: VIRŠLE! NEKO KONAČNO MISLI NA NAS!” Stigao je do njuhempširskog Puta 63. Skretanje nalevo odvelo bi ga do Konkorda, Berlina, Rajders Mila, Trimbula. Džoni je skrenuo bez razmišljanja. Misli su mu bile na drugom mestu. Rodžer Četsvort, koji se nikako ne bi mogao nazvati naivcem, smejao se Gregu Stilsonu, kao da je ovogodišnji odgovor na Džordža

Karlina i Čevija Čejsa zajedno. On je klovn, Džoni. I ako je to sve što Stilson predstavlja, onda nema problema, zar ne? Šarmantni ekscentrik, komad praznog papira na kom izborno telo može da napiše poruku: Drugi kandidati su toliko potrošeni da smo odlučili da izaberemo ovu ludu na dve godine umesto njih. Stilson je to i samo to, samo bezopasni luđak. Nema nikakve potrebe da ga povezujem sa duboko ukorenjenim, razornim ludilom Frenka Doda. A ipak., nekako je... upravo to činio. Put se račvao. Levi krak je išao ka Berlinu i Rajders Milu, a desni ka Trimbulu i Konkordu. Džoni je skrenuo desno. Od rukovanja s njim neće bitištete, zar ne? Možda neće. Biće samo još jedan političar u njegovoj zbirci. Neki ljudi skupljaju marke, neki novčiće, ali Džoni Smit skuplja rukovanja i... ... i priznaj. Od samog početka želeo si novu kartu u špilu. Ova misao tako snažno ga je pogodila da je zamalo stao pored puta. Načas je ugledao sebe u retrovizoru. Nije video zadovoljno, „lepo se odmaram” lice s kojim je jutros ustao, već ono s konferencije za štampu, lice čoveka koji je na rukama i kolenima puzao po snegu u gradskom parku Kasl Roka. Koža mu je bila previše bleda, a oči oivičene smeđim podočnjacima i predubokim borama. Ne. To nije istina. Ipak je bila. Izašla je na videlo i nije mogla biti porečena. U prve dvadeset tri godine života rukovao se samo s jednim političarem. To se desilo kad je Ed Maski 1966. godine došao da govori u njegovoj srednjoj školi. U poslednjih sedam meseci rukovao se s više od deset krupnih riba. I zar mu ista misao nije prolazila zadnjim delom uma, kad god bi ga neko od njih stisnuo za ruku - Kakav je ovo tip? Šta će mi dodir s njim reći? Zar nije od samog početka tragao za političkim ekvivalentom Frenka Doda? Da. To je bila istina. Istina je i da mu niko od njih, s izuzetkom Kartera, nije saopštio gotovo ništa o sebi. Ono što je dobio od Kartera nije bilo naročito alarmantno. Rukovanje s njim nije izazvalo nespokojstvo, koje se u njemu javilo čim je video Grega Stilsona na televiziji. Imao je osećaj da je Stilson zaigrao nasmejanog tigra na nešto višem nivou od čoveka u životinjskoj koži. Igrao ga je kao životinja u ljudskoj koži.

2 Bilo kako bilo, Džoni je jeo sendviče iz izletničke korpe u gradskom parku Trimbula, umesto na tribinama Frenveja. Stigao je nešto posle podneva. Pročitao je obaveštenje na tabli koje je najavljivalo miting u tri po podne. Očekivao je da će biti prilično usamljen u parku, sve do samog mitinga. Iznenadio se kad je video prostrtu ćebad i ljude koji su se dobacivali frizbijima ili ručali. Nekoliko ljudi je radilo na bini. Dvojica su ukrašavala nisku ogradu zastavicama. Drugi se popeo na merdevine, da bi obesio šarene papirne trake na kružnom krovu paviljona za orkestar. Drugi su postavljali ozvučenje. Oprema, u skladu s Džonijevim zapažanjima na osnovu gledanja CBS-ovog priloga, nije bila jeftina. Zvučnici su bili veoma kvalitetni. Radnici su ih pažljivo rasporedili, da bi publika dobila najbolji zvuk. Prethodnica (imao je utisak da gleda roudije koji postavljaju binu za koncert Iglsa ili Gils benda) radila je s velikom preciznošću. Sve je upućivalo na uvežbanost i profesionalnost, koja je oštro odudarala od Stilsonovog imidža dobroćudnog divljaka s Bornea. Gomilu su uglavnom sačinjavali mladi ljudi, od tinejdžera do onih u tridesetim. Lepo su se provodili. Bebice su klipasale okolo s gnjecavim sladoledima. Žene su se smejale i čavrljale. Muškarci su pili pivo iz stiropornih čaša. Nekoliko pasa skakutalo je okolo. Grabili su sve što se dalo zgrabiti. Sunce je obasjavalo šareno mnoštvo. „Test”, lakonski će muškarac na bini u dva mikrofona. „Test-jedan, test-dva...” Zvučnik u parku otegnuto je zaječao. Tip na bini pokazao je da ga pomere unazad. Ovo nisu pripreme za politički govor i miting, pomislio je Džoni. Pripremaju scenu za praznik ljubavi... ili orgiju na otvorenom. „Test-jedan, test-dva... test, test, test.” Vezivali su velike zvučnike za drveće, uočio je Džoni. Nisu ih zakivali, već vezivali. Stilson je ispovedao ekološki kredo. Neko je objasnio ljudima iz prethodnice da ne smeju da povrede nijedno drvo u gradskom parku. Imao je utisak da je čitav nastup osmišljen do najmanje sitnice. Ovo nije bila operacija udari i beži.

Žuti školski autobusi stali su levo od malog (i već punog) parkirališta. Vrata su se otvorila, propuštajući muškarce i žene koji su živo razgovarali. Oštro su odudarali od ljudi u parku, zato što su bili u najboljoj odeći - muškarci u odelima ili sportskim sakoima, a dame u urednim suknja-bluza kombinacijama ili lepim haljinama. Osvrtali su se oko sebe s gotovo detinjastim čuđenjem i očekivanjem. Džoni se nacerio. Prepoznao je ljude s Ngoovih časova za sticanje državljanstva. Prišao je pridošlicama. Ngo je stajao s visokim čovekom u odelu i dve žene, Kineskinje. „Zdravo, Ngo” reče Džoni. Ngo se široko osmehnuo. „Džoni!”, rekao je. „Lepo je videti te, čoveče! Ovo je veliki dan za državu Nju Hempšir, zar ne?” „Pretpostavljam da jeste”, reče Džoni. Ngo je predstavio polaznike kursa. Muškarac u odelu je bio Poljak. Dve žene bile su sestre iz Tajvana. Jedna od njih je rekla Džoniju da se nada rukovanju s kandidatom posle programa. Zatim mu je, stidljivo, pokazala knjigu s autogramima. „Tako mi je drago što sam u Americi”, rekla je, „Ali neobično je, zar ne, gospodine Smite?” Džoni se složio, zato što se i njemu sve ovo činilo čudnim. Dva instruktora pozvala su polaznike kursa o državljanstvu. „Videćemo se kasnije, Džone”, reče Ngo. „Moram da tripujem.” „Da ideš”, reče Džoni. „Da, hvala.” „Lepo se provedi, Ngo.” „O, da, siguran sam da hoču.” Ngoove oči kao da su zablistale od skrivenog zadovoljstva. „Siguran sam da će biti veoma zabavno, Džoni.” Četrdesetak polaznika kursa otišlo je na južnu stranu parka, na ručak. Džoni se vratio do svog mesta. Naterao je sebe da pojede sendvič. Imao je ukus papira i lepka. Gusta napetost počela je da mu se uvlači u telo. 3

Park je u pola tri bio dupke pun. Ljudi su stajali rame uz rame. Gradska policija, pojačana izvesnim brojem kolega iz državne, zatvorila je ulice ka gradskom parku. Sličnost s rok koncertom bila je primetnija nego ikad. Iz zvučnika je treštala vesela i brza blugras muzika. Debeli beli oblaci lutali su po devičanski plavom nebu. Ljudi su naglo poustajali i istegli vratove. Efekat se širio gomilom poput talasa. I Džoni je ustao. Pitao se da li je Stilson poranio. Čuo je tutnjavu motora. Odjekivala je, ispunjavajući letnje popodne. Vozila su se približavala. Zažmirio je od sunčevih zraka koji su se odbijali o hrom. Nekoliko trenutaka kasnije deset motocikala stiglo je do parkiranih autobusa za polaznike kursa za sticanje državljanstva. Nije bilo automobila. Džoni je pretpostavio da se radi o prethodnici. Bio je sve nespokojniji. Motociklisti su delovali uredno. Većina je nosila čiste, izbledele farmerke i bele košulje. Mašine, većinom harliji i BSA, bile su prerađene do neprepoznatljivosti. Krasile su ih nakinđurene ručke, hromirani ukrasi i neobični privesci. Njihovi vlasnici isključili su motore, sjahali i krenuli ka bini u stroju. Samo se jedan osvrnuo. Užurbano je prešao pogledom preko okupljenog mnoštva. Džoni je izdaleka video da su čovekove ženice sjajnozelene. Izgleda da je procenjivao odziv. Pogledao je u četiri-pet gradskih policajaca naslonjenih na žičani zaklon na igralištu omladinske lige. Mahnuo im je. Jedan policajac se nagnuo napred i pljunuo. To je bio ceremonijalni potez. Džoni je postao još nespokojniji. Čovek sa zelenim očima krenuo je ka bini. Džonija je, pored nespokoja, koji je bio emocionalni temelj ostalih osećanja, spopala i snažna mešavina užasa i veselja. Pratio ga je nestvarni osećaj da se nekako našao na slici na kojoj parne mašine izleću iz kamina od cigle ili brojčanici sata mlitavo leže preko korenja drveća. Motociklisti su ličili na statiste iz B-filmova o kriminalcima koji su naprečac odlučili da krenu pravim putem. Njihove čiste izbledele farmerke širile su se oko čizama s četvrtastim vrhom. Neke behu ukrašene hromiranim lancima. Hrom je šljaštio na suncu. Na gomili okrenutih lica bio je isti izraz: neka vrsta plitkoumnog dobrog raspoloženja. Ispod njega se mogao kriti iskreni prezir za mlade radnike, studente i zanatlije iz Darama, koje su njihov trud nagradile aplauzom. Svaki od njih nosio je dva bedža s političkim porukama. Na jednom je bio žuti građevinski šlem sa zelenom ekološkom nalepnicom. Na drugom je bio slogan STILSON IH JE ČVRSTO ŠČEPAO

ZA GUŠU. Svakome je iz džepa na boku virio skraćeni bilijarski štap. Džoni se obratio čoveku do sebe, koji je na miting došao sa suprugom i detetom. „Da li su one stvari zakonite?”, pitao je. „Koga je dođavola briga”, odgovorio je mladić, smejući se. „To je ionako samo deo predstave.” Još je aplaudirao. „Sredi ih, Greg!”, povikao je. Motociklistička počasna straža rasporedila se u paradnom stavu u polukrugu oko bine. Aplauz je uminuo, ali se razgovor nastavio na glasnijem nivou. Gomila je s apetitom gutala predjelo. Očigledno ga je smatrala ukusnim. Smeđokošuljaši, pomislio je Džoni, kad je seo. Smeđokošuljaši, eto ko su oni. Pa šta ako jesu? Možda u tom ima i nekog dobra. Amerikanci imaju niski prag tolerancije za sve manifestacije fašizma. Čak i zadrti desničari poput Regana ne mogu da odmaknu previše daleko tim putem. To je neoboriva činjenica uprkos žučnim tiradama Nove levice i pesmama Džoan Baez. Fašistički postupci čikaške policije Hjuberta Hamfrija koštale su izbora pre osam godina. Džoni nije mario na uredni izgled ovih tipova. Stilson je na nekoliko koraka od saplitanja, ako su takvi u njegovoj službi. Da nije tako iščašeno, bilo bismešno. 4 Tutnjava velikog bubnja nešto pre tri sata zagospodarila je prostorom iznad svetine. Osetila se u stopalima, pre nego što je stigla do ušiju. I drugi instrumenti postepeno su se oglašavali. Na kraju se poljanom zaorio zvuk limenog orkestra. Tipična palanačka izborna gungula, usred letnjeg dana. Ljudi su ponovo poustajali. Krivili su vrat u pravcu muzike. Uskoro se orkestar pojavio na vidiku. Bacačica palice u kratkoj suknji odlučno je stupala u čizmicama s kićankama. Za njom su išle dve mažoretkinje i dva bubuljičava dečaka kiselih faca. Nosili su natpis koji je objavljivao nailazak TRIMBULSKOG SREDNJOŠKOLSKOG LIMENOG ORKESTRA, što

niko ne srne da smetne s uma, pobogu. Za njima su marširali blistavi i oznojeni svirači u zaslepljujuće belim uniformama, s limenim dugmićima. Gomila se razdvajala, oslobađajući im put. Svi su tapšali mladeži koja je bodro marširala. Za orkestrom je polako išao beli Fordov kombi. Na krovu je, raširenih nogu, osunčanog lica, s mamutskim osmehom ispod mangupski nakrivljenog građevinskog šlema, stajao kandidat lično. Podigao je megafon. Prodrao se iz sveg grla: „ZDRAVO, NARODE!” „Zdravo, Greg!”, uzvratila je gomila. Greg, pomalo histerično je pomislio Džoni. Svi smo na ti s ovim tipom. Stilson je skočio s kombija. Uspeo je da to izgleda lako. Nosio je isto što i u CBS-ovom televizijskom prilogu, farmerke i kaki košulju. Počeo je da obrađuje gomilu na putu do bine. Rukovao se i dodirivao ruke pružene preko glava onih u prvim redovima. Gomila se delirično njihala ka njemu. Džoni je osetio golicanje u utrobi. Neću ga dodirnuti. Nema šanse. Gomila se naglo razdvojila ispred njega. Zakoračio je u uski procep i shvatio da je u prvom redu. Bio je dovoljno blizu sviraču tube u uniformi srednjoškolskog limenog orkestra da je mogao da kucne po njegovom instrumentu, da je hteo. Stilson se brzo kretao kroz redove svirača, da bi se pozdravio s ljudima na drugoj strani. Džoni je u tom času od Stilsona video samo krajičak žutog šlema. To mu je odgovaralo. Proći će bez dodira i faula. Mimoići će ga s druge strane, kao fraza iz čuvene priče. To je lepo i krasno. Pokupiće stvari. Iskrašće se iz gomile i nestati u letnjem popodnevu, kad se kandidat popne na binu. Dovoljno toga je video. Motociklisti su išli s obe strane staze, da bi sprečili ljude da se obruše na kandidata, koji bi se mogao udaviti pod gomilom oduševljenih pristalica. Svi kusi bilijarski štapovi mirovali su u džepovima, ali su njihovi vlasnici izgledali napeto i budno. Džoni nije znao kakvu nevolju očekuju - možda kolač bačen kandidatu u lice - ali su motociklisti po prvi put izgledali istinski prisutno. Nešto se dogodilo, ali Džoni nije mogao da kaže šta je to bilo. Ženska ruka posegnula je za žutim šlemom. Možda je želela da ga dotakne, dobre sreće radi. Jedan od Stilsonovih pratilaca hitro je reagovao. Začuo se zbunjeni usklik. Žena je brzo nestala. Ali sve se dešavalo s druge strane limenog orkestra.

Gužva je bila ogromna. Džoni je ponovo pomislio na rok koncerte na kojima je bio. Ovako bi bilo kad bi Pol Makartni ili Elvis Prešli odlučili da se rukuju s gomilom obožavalaca. Vrištali su njegovo ime: „GREG... GREG... GREG...” Mladić s porodicom pored Džonija podigao je sina iznad glave da bi mogao da vidi kandidata. Momak s velikim naboranim ožiljkom od opekotine na licu mahao je tablom na kojoj je pisalo: ŽIVI SLOBODNO ILI UMRI, EVO GREGA PRED VAŠIM OČIMA! Bolno zgodna devojka od nekih osamnaest leta mahala je kriškom lubenice. Crvenkasti sok curio joj je niz pocrnelu ruku. Vladala je opšta gužva. Uzbuđenje se širilo kao struja preko niza visokonaponskih kablova. Greg Stilson ponovo se probio kroz orkestar, na Džonijevu stranu gomile. Nije zastao, ali je našao vremena da potapše svirača trube po leđima. Džoni je kasnije duboko razmišljao o svemu što se zatim dogodilo. Pokušavao je da ubedi sebe da nije imao vremena da se povuče u gomilu. Pokušavao je da ubedi sebe da ga je gomila gotovo gurnula ka Stilsonovoj ruci. Pokušavao je da ubedi sebe da ga je Stilson maltene ščepao za ruku. Ništa od toga nije bila istina. Imao je vremena, zato što je debela žena u smešnim žutim pantalonicama zagrlila i sočno cmoknula Stilsona. Kandidat joj je uzvratio istom merom, sa srčanim osmehom i komentarom: „Možeš da se kladiš da te neću zaboraviti, dušo.” Debela žena je zavrištala od smeha, Džoni je osetio verne pratioce transa, zgusnutu hladnoću i svest da ništa nije bitnije od potrebe da zna. Čak se malčice nasmejao, ali ne svojim osmehom. Pružio je ruku. Stilson ju je uhvatio s obe svoje. Počeo je da je podiže i spušta. „Hej, čoveče, nadam se da ćeš nam pružiti podršku u...” Naglo se ućutao. Kao Ajlin Magauan. Kao Doktor Džejms (baš kao soul pevač) Braun. Kao Rodžer Doso. Raširio je oči. Ispunile su se - strahom? Ne. Stilsonove oči behu pune užasa. Trenutak se protegao u beskraj. Objektivno vreme zamenjeno je nečim drugim, savršenim odlomkom u kom su gledali jedan drugog u oči. Džoniju se učinilo da se ponovo našao u mračnom metalnom hodniku, samo što mu je ovog puta Stilson pravio društvo, delili su... delili (sve) Džoni nikad nije doživeo nešto ovako snažno, nikada. Sve je naišlo odjednom, zbijeno i vrištavo kao strahoviti crni teretni voz koji

najvećom brzinom juri kroz uski tunel, s blistavom lampom na prednjem delu lokomotive. Lampa je znala sve. Probadala je Džona Smita svojom svetlošću kao igla insekta. Nije imao gde da beži. Savršeno saznanje ga je pregazilo. Mlelo ga je u nešto tanko kao list papira dok se brzi noćni voz valjao preko njega. Osećao je potrebu da vrisne, ali nije mogao. Nije imao glasa za to. Slika koju nikad neće zaboraviti (dok se plavi filter navlačio) bila je zakletva Grega Stilsona povodom stupanja na dužnost. Ceremonijom je rukovodio starac snebivljivih, uplašenih očiju poljskog miša u zamci strahovito sposobnog, ožiljcima izbrazdanog (tigra) ambarskog mačka. Stilson je podigao jednu ruku. Drugu je položio preko Biblije. Scena se odvijala u ne tako bliskoj budućnosti, pošto je Stilson ostao bez najvećeg dela kose. Starac je govorio, a Stilson ponavljao za njim. Rekao je (plavi filter se produbljivao, pokrivao je stvari, maglio ih je malopomalo, milosrdni plavi filter. Stilsonovo liceje bilo iza plavog... i žutog... žutog poput tigrovih pruga) da će obavljati dužnost „s blagoslovom božjim”. Lice mu je bilo ozbiljno, čak smrknuto, ali su mu grudi gorele od vrele radosti, a mozak urlao od sreće, zato što je čovek s očima uplašenog poljskog miša bio glavni sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Država i (O blagi bože filter filter plavi filter žute pruge) sad je sve to polako nestajalo iza plavog filtera - izuzev što to nije bio filter; već nešto stvarno. Bilo je (u budućnosti u mrtvoj zoni) nešto u budućnosti. Njegovoj? Stilsonovoj? Džoni nije znao. Imao je osećaj da leti - da leti kroz plavetnilo - iznad scena potpune pustoši koja se nije lepo videla. Kroza sve to stizao je glas Grega Stilsona lišen tela, glas nižerazrednog boga ili mašine smrti iz operete: „IMA DA PROJURIM KROZ NJIH KAO HELJDA KROZ GUSKU! RAZBUCAĆU IH KAO BIK TRŠČANU OGRADU!” „Tigar”, promrmljao je Džoni. „Tigar je iza plavog. Iza žutog.” Zatim su sve te slike, utisci i reći pukle u narastajućem tihom urliku zaborava. Učinilo mu se da je nanjušio neki slatki, bakarni miris, sličan vonju izgorelih visokonaponskih žica. Unutrašnje oko još više se otvorilo. Pretraživalo je: plavo i žuto koje je sve pokrilo zgušnjavalo se u... u nešto, i odnekud iznutra, čuo je daleki i užasnuti ženski vrisak:

„Daj mi ga, kopilane!” Zatim je nestalo. Kasnije će se pitati koliko dugo su stajali zajedno. Pretpostavljao je ne duže od pet sekundi. Stilson je povukao ruku. Iščupao ju je, zureći u Džonija otvorenih usta. Videlo se da mu boja napušta lice, uprkos tamnom tenu političara u letnjoj kampanji. Zevao je toliko da mu je Džoni video plombe u zadnjim zubima. Na licu je imao izraz gadljivog užasa. Dobro je! Džoni je hteo da vrisne. Dobro je! Drhti dok se ne razbiješ u komadiće! Razbijse! Dezintegrišise! Implodiraj! Učini uslugu svetu! Dvoje motociklista pojurilo je napred s kusim bilijarskim štapovima u rukama. Džoni je osetio tupi užas, zato što će ga udariti. Tresnuće ga po glavi njima, kao da je ona crna bilijarska osmica. Razbiće je. Baciće ga nazad u crnilo kome iz koje se nikad neće povratiti. Tako neće moći da kaže šta je video, niti da išta promeni. Onaj osećaj uništenja - Bože! Odnosio se na sve! Pokušao je da se povuče unazad. Ljudi su se raštrkali. Uzmicali su i vikali od straha (ili uzbuđenja). Stilson se okrenuo telohraniteljima. Brzo je ovladao sobom. Odmahivao je glavom. Obuzdavao ih je. Džoni nije video ono što se zatim dogodilo. Zanjihao se na nogama, oborene glave. Polako je treptao, kao pijanac na mamurnom kraju nedelju dana duge pijanke. Prekrio ga je tihi, narastajući urlik zaborava. Prepustio mu se. Rado mu se prepustio. Izgubio je svest.

DVADESET PRVO POGLAVLJE 1 „Ne”, rekao je šef trimbulske policije, odgovarajući na Džonijevo pitanje, „protiv tebe nije pokrenuta nikakva optužnica. Nisi u pritvoru i ne moraš da odgovaraš ni na jedno pitanje. Ali bili bismo ti veoma zahvalni, ako bi to učinio.” „Veoma zahvalni!”, oglasio se čovek u konzervativnom poslovnom odelu. Zvao se Edgar Lankte. Radio je u bostonskoj podružnici FBI-a. Mislio je da Džoni Smit izgleda kao veoma bolestan čovek. Imao je oteklinu iznad leve obrve, koja je, pred njegovim očima, poprimala tamnoljubičastu boju. Džoni je, kad je ostao bez svesti, pao - na cipelu člana limenog orkestra ili četvrtasti vrh motociklističke čizme. Lankte je bio ubeđen da je druga mogućnost verovatnija i da je motociklistička čizma bila u pokretu, u trenutku sudara. Smit je bio preterano bled. Ruke su mu primetno drhtale dok je pio vodu iz papirne čaše koje mu je šef Bas dao. Jedna obrva nervozno mu je treptala. Izgledao je kao klasični atentator, iako je grickalica za nokte bila najsmrtonosnije kod njega pronađeno oružje. Lankte nije mogao da se do kraja odrekne te ideje, zato što je bio ono što je bio. „Šta mogu da vam kažem?”, pitao je Džoni. Probudio se na zatvorskom ležaju u nezaključanoj ćeliji, sa zaslepljujućom glavoboljom. Polako je jenjavala, ostavljajući neobičan osećaj praznine za sobom. Imao je utisak da su mu creva izvađena i zamenjena šlagom. U ušima je imao neprijatni zvuk - ne zvonjavu već visoko, uporno zujanje. Bilo je devet uveče. Stilson i ekipa odavno su otišli iz grada. Viršle su odavno pojedene. „Da li bi nam mogao reći šta se tamo tačno dogodilo?”, reče Bas. „Bila je vrućina. Pretpostavljam da sam se preterano uzbudio i onesvestio.” „Ti si invalid, ili nešto slično?”, opušteno će Lankte.

Džoni se zagledao u njega. „Ne igrajte se sa mnom, gospodine Lankte. Recite, ako znate ko sam.” „Znam” reče Lankte. „Možda zbilja raspolažeš vidovnjačkim moćima.” „Nema ničeg vidovnjačkog u proceni da je agent FBI-a raspoložen za kojekakve igre”, reče Džoni. „Ti si momak iz Mejna, Džoni. Rođen si i živiš u njemu. Šta momak iz Mejna traži u Nju Hempširu?” „Podučavam.” „Četsvortovog dečaka?” „Po drugi put: zašto pitate, kad znate? Izuzev ako me za nešto ne sumnjičite.” Lankte je zapalio cigaretu. „To je bogata porodica.” „Jeste. Bogati su.” „Stilsonov si pristalica, je li tako, Džoni?”, pitao je Bas. Džoni nije voleo tipove koji bi počeli da ga zovu imenom čim bi ga upoznali. Ovde je imao posla s dvojicom takvih. Činili su ga nervoznim. „Da li si ti njegov pristalica?”, pitao je. Bas je prezrivo otpuhnuo. „Pre pet godina imali smo celodnevni folk-rok koncert u Trimbulu. Održan je na imanju Henka Džejmisona. Gradski savet je imao rezervi, ali su se složili, zato što mladež mora da ima nešto svoje. Mislili smo da će se dvestotinak klinaca okupiti na Hekovom pašnjaku i slušati muziku. Umesto toga, bilo ih je hiljadu šeststo. Svi su pušili travu i pili žestoka pića iz boca. Ostavili su đavolski nered za sobom. Savet se naljutio i rekao da drugog koncerta neće biti. Klinci su se našli uvređenim. Zakukali su na sav glas: ’Šta je bilo? Niko nije povređen, je li tako?’ Praviti đavolski nered je u redu, dok god niko nije povređen. Imam isti stav prema tom tipu Stilsonu. Sećam se kad je jednom...” „Nisi kivan na Stilsona, je li tako, Džoni?”, pitao je Lankte. „Nema ničeg ličnog između vas dvoje?” Na licu mu se pojavio očinski, „stresi to sa svojih leđa ako želiš” osmeh. „Do pre šest nedelja nisam ni znao za njega.” „Da, ali to nije odgovor na moje pitanje, zar ne?” Džoni je neko vreme ćutao. „Onespokojava me”, konačno je rekao. „Ni to nije pravi odgovor na moje pitanje.” „Jeste, mislim da jeste.” „Ne pomažeš nam onoliko koliko smo očekivali”, žalostivo će Lankte.

Džoni se obratio Basu. „Da li FBI saslušava sve koji se onesveste na javnom skupu u gradskom parku, gospodine Base?” Basu nije bilo svejedno. „Pa... ne. Naravno da ne.” „Rukovao si se sa Stilsonom, kad si pao”, reče Lankte. „Izgledalo je da ti nije dobro. Stilson je delovao nasmrt preplašeno. Veoma si srećan mladić, Džoni. Imaš sreće što ti njegovi dobri prijatelji nisu preobrazili glavu u zavetnu urnu. Pomislili su da si potegao pištolj na njega.” Džoni je zaprepašćeno posmatrao agenta. Pogledao je Basa, pa Lanktea. „Bili ste tamo”, rekao je. „Bas vas nije zvao telefonom. Bili ste tamo. Na mitingu.” Lankte je zdrobio cigaretu. „Da, bio sam.” „Zašto se FBI zanima za Stilsona?” Džoni se zamalo prodrao. „Hajde da govorimo o tebi, Džoni. Kakav je tvoj...” „Ne, govorićemo o Stilsonu. Govorimo o njegovim dobrim prijateljima, kako ih nazivate. Da li je zakonito da nose skraćene štapove za bilijar?” „Jeste”, reče Bas. Lankte mu je dobacio upozoravajući pogled. Bas ga nije video ili ga je zanemario. „Štapovi za bilijar, bejzbol palice, palice za golf. Ništa od toga nije zakonom zabranjeno.” „Čuo sam kako se priča da su neki od njih bili gvozdeni jahači. Članovi motociklističkih bandi.” „Neki su bili u klubu iz Nju Džerzija, a neki u onom iz Njujorka, to je...” „Gospodine Base”, prekinuo ga je Lankte, „stvarno ne mislim da je ovo vreme...” „Ne vidim štetu od razgovora na tu temu”, reče Bas. „To su dripci, trule jabuke, hohštapleri. Neki su se muvali po Hemptonsu, pre pet godina, kad su tamo bili ozbiljni neredi. Nekolicina je bila povezana s motociklističkim klubom Đavolovi izabranici, koji se raspao 1972. godine. Stilsonov oslonac je tip po imenu Soni Eliman. Bio je predsednik Đavolovih izabranika. Hapšen je pet-šest puta, ali nikad nije osuđen.” „Grešite u tome, šefe”, reče Lankte. Pripalio je novu cigaretu. „Uhapšen je u državi Vašington, 1973. godine, zbog nezakonitog polukružnog okretanja. Potpisao je zapisnik i platio dvadeset pet dolara kazne.” Džoni je ustao i polako prišao aparatu s vodom. Napunio je čašu. Lankte ga je posmatrao sa zanimanjem. „Znači da si se tek tako onesvestio, zar ne?”, pitao je.