Mrtva zona - Stephen King

halju. Jela je kokice iz aparata. Od Džonijeve nesreće ugojila se gotovo dvadeset kilograma. Krvni pritisak otišao joj je nebu pod oblake. Doktori su želeli da joj prepišu lekove, ali ona nije htela da ih uzima. Imaće visok krvni pritisak, ako je to volja božja. Herb joj je jednom skrenuo pažnju da je volja božja nikad nije sprečila da uzme lekove protiv glavobolje. Odgovorila mu je najslađim mučeničkim osmehom i najmoćnijim oružjem: tišinom. „Ko je zvao?”, pitala je, ne skrećući pogled s televizora. Oral je grlio čuvenog kvoterbeka. Govorio je nemom mnoštvu. Sportska zvezda skromno se osmehivala. „... svi ste čuli kako vam je ovaj dični atleta govorio kako je zloupotrebljavao svoje telo, hram božji. I čuli ste...” Herb je ugasio televizor. „Herberte Smite\” Zamalo što nije prosula kokice, kad se uspravila u sedeći položaj. „Gledala sam tu emisiju! To je bio...” „Džoni se probudio.” „... Oral Roberts i...” Reči su joj se zaglavile u grlu. Uzmakla je, kao da je zamahnuo rukom na nju. Posmatrao je, nemoćan da progovori. Hteo je da se raduje, ali se plašio. Toliko se plašio. „Džoni je...” Ućutala se, progutala knedlu i ponovo počela. „Džoni... naš Džoni?” „Da. Gotovo petnaest minuta razgovarao je s doktorom Braunom. Očigledno je da nije ono na šta su sumnjali... lažno buđenje. Priseban je. Kreće se.” „Džonise probudio?” Pokrila je usta šakama. Dopola pun aparat za kokice prevrnuo se s njenog krila i pao na tepih. Kokice su se prosule po njemu. Rukama je pokrila donji deo lica. Oči su joj se raširile. Herb se u jednom trenutku uplašio da će iskočiti iz duplji i ostati da vise na obrazima. Zažmurila je. Tihi jecaj oteo joj se ispod šaka. „Vera? Da li si dobro?” „O, moj bože. Zahvaljujem ti zbog onog što si učinio za mog Džonija. Doveo si mi mog, znala sam da ćeš ga dovesti, mog Džonija, o dragi bože, zahvaljivaću ti svakog dana u životu za mog Džonija Džonija DŽONIJA...” Glas joj se podigao do histeričnog, trijumfalnog vriska. Koraknuo je napred i uhvatio revere njene haljine. Protresao ju je. Vreme kao da se obrnulo i krenulo vlastitim tragom, kao da su se vratili u noć u kojoj su saznali za nesreću, zahvaljujući istom telefonu. U istoj

niši. „O, moj preslatki bože, moj Isuse, o moj Džoni, čudo kao što sam rekla, čudo...” Prestani, Vera!” Pogled joj je bio mračan, maglovit i histeričan. „Da li ti je žao što je ponovo budan? Posle toliko godina ruganja na moj račun? Pričanja da sam luda?” „Vera, nikad nisam rekao da si luda.” „Govorio si mi pogledom!”, povikala je na njega. „Ali mom bogu se nisi mogao rugati. Nisi mogao, Herberte? Nisi mogao?” „Nisam”, rekao je. „Pretpostavljam da nisam.” „Rekla sam ti. Rekla sam ti da bog ima plan za mog Džonija. Vidiš kako njegova ruka počinje da deluje.” Ustala je. „Moram da odem do njega. Moram da mu kažem.” Krenula je ka ormanu u kom je visio njen kaput. Izgledalo je da ne zna da je u bademantilu i spavaćici. Lice joj je blistalo od ushićenja. Na bizarni, gotovo bogohulni način podsećala ga je na sebe s venčanja. Ružičastim sandalama utiskivala je kokice u tepih. „Vera.” „Moram da mu kažem da božji plan...” „Vera.” Okrenula se ka njemu, ali joj je pogled bio dalek, usmeren ka Džoniju. Prišao joj je i spustio ruke na rame. „Reci mu da ga voliš... da si se molila... čekala... bdela. Ko ima veće pravo da tvrdi tako nešto? Ti si njegova majka. Tugovala si zbog njega. Zar nisam gledao kako gotovo pet godina tuguješ zbog njega? Nije mi žao što nam se vratio. Grešiš kad to govoriš. Ne mislim da u tome vidim isto što i ti, ali mi nije žao. I ja sam tugovao.” „Jesi li?” Pogled joj je bio tvrd, ponosan i pun neverice. „Jesam. I reći ću ti još nešto, Vera, Nećeš ni da pisneš o bogu, čudima i velikim planovima pred njim dok ne stane na noge i ne bude mogao da...” „Reći ću ono što moram da kažem!” „... i ne bude mogao da razmišlja o onom što će raditi. Kažem ti da ćeš mu dati priliku da sam dođe do nekih zaključaka pre nego što se obrušiš na njega.” „Nemaš nikakvo pravo da tako razgovaraš sa mnom! Nikakvo pravo!”

„Koristim moje pravo kao Džonijev otac”, rekao je neveselim tonom. „Možda po poslednji put u životu. Bolje bi ti bilo da mi ne stojiš na putu. Da li si me razumela? Ni ti, ni bog, ni krvavi sveti Isus. Da li shvataš šta ti govorim?” Gnevno ga je posmatrala. „Biće mu dovoljno teško da se izbori sa saznanjem da je četiri i po godine bio ugašen kao sveća. Ne znamo da li će moći da prohoda, uprkos terapijama. Znamo da će morati da operiše ligamente, ako želi da pokuša da prohoda. Vajzak nam je to rekao. Verovatno će biti potrebno više operacija. Čekaju ga brojne terapije, od kojih će neke biti đavolski bolne. Zbog toga ćeš se sutra ponašati kao njegova majka.” „Da se nisi usudio da govoriš na taj način! Da se nisi usudio!” „Uhvatiću te za kosu i izbaciti iz bolničke sobe, ako počneš da držiš propoved, Vera.” Zurila je u njega, prebledela i uzdrhtala. Radost i bes vodili su bitku u njenim očima. „Biće bolje da se obučeš”, rekao je Herb. „Trebalo bi da krenemo.” Vožnja do Bangora bila je duga i tiha. U kolima nije bilo sreće koju je trebalo da dele. Osećala se samo njena vrela i ratoborna radost. Sedela je uspravno u suvozačkom sedištu, s Biblijom u krilu, otvorenom na 23. psalmu. 6 Marija je, sledećeg jutra u devet i petnaest, ušla u Džonijevu sobu i rekla: „Vaši roditelji su ovde, ako možete da ih vidite” „Da, voleo bih da ih vidim.” Osećao se mnogo bolje, snažnije i manje dezorijentisano. Malo je zazirao od susreta s njima. Sećanje mu je govorilo da ih je video pre pet meseci. Njegov otac radio je na temelju kuće koja je verovatno završena pre tri godine. Mama mu je spremila pasulj i pitu od jabuka. Rekla mu je da je smršao. Slabašno je stisnuo Mariju za ruku, kad se okrenula prema vratima. „Da li dobro izgledaju? Hoću reći...” „Fino izgledaju.” „Dobro je.”

„Moći ćete da provedete najviše pola sata s njima. I nešto više vremena večeras, ako neurološke seanse ne budu previše zamorne.” „Da li su to naređenja doktora Brauna?” „I doktora Vajzaka.” „Važi, zasad. Nisam siguran koliko dugo ću im dozvoliti da me bodu i mrcvare.” Marija je oklevala. „Još nešto?”, pitao je Džoni. „Ne... ne sada. Sigurno ste nestrpljivi da vidite roditelje. Reći ću im da uđu.” Čekao je. Drugi krevet bio je prazan. Pacijent s kancerom preseljen je dok je Džoni spavao pod dejstvom valijuma. Vrata su se otvorila. Majka i otac ušli su u bolničku sobu. Džoni je osetio šok i olakšanje. Šok zato što su ostarili, a olakšanje zato što nisu izgledali užasno posle svega što su preživeli. I ako se to moglo reći za njih, možda se moglo reći i za njega. Ali nešto u njemu se promenilo, i to drastično. To bi moglo biti užasno. O tome je razmišljao, kad ga je majka zagrlila. Snažni miris ljubičice ispunio mu je nozdrve. Šaptala je: „Hvala bogu, Džoni, hvala bogu, hvala bogu što si se probudio.” Uzvratio je zagrljaj najbolje što je mogao. Nije imao dovoljno snage u rukama da je stegne i zadrži u zagrljaju. Za šest sekundi saznao je šta se dešava s njom, šta misli i šta će joj se dogoditi. Slike su nestale. Izbledele su kao san o mračnom hodniku. U njenim očima nije bilo velike radosti već duboke brige, kad je prestala da ga grli i kad se zagledala u njega. Reči kao da su same sišle s njegovih usana: „Dopusti im da ti daju lek, mama. To je najbolje.” Razrogačila je oči i ovlažila usne. Herb se u taj čas stvorio kraj nje, očiju punih suza. Izgubio je na težini, ne koliko se Vera ugojila, ali je vidno smršao. Kosa ga je brzo napuštala, ali je lice ostalo isto skromno, jednostavno i puno ljubavi. Izvadio je veliku železničarsku maramu iz džepa i obrisao suze. Zatim je pružio ruku. „Zdravo, sine”, rekao je. „Lepo je što si se vratio.” Džoni se rukovao s ocem, onako kako je mogao. Očeva crvena šaka progutala je njegove blede i nejake prste. Briznuo je u plač, gledajući roditelje - majku u širokom pepeljastoplavom kostimu i oca u zaista groznom sakou, kao stvorenom za prodavca usisivača u Kanzasu.

„Žao mi je”, rekao je. „Žao mi je samo...” „Samo nastavi”, reče Vera, kad je sela na postelju pored njega. Delovala je mirno i pribrano. Na njenom licu bilo je više majčinstva nego ludila. „Samo ti plači, ponekad je to najbolje.” Džoni ju je poslušao. 7 Herb mu je rekao da je tetka Džermejn umrla, a Vera da je novac za Paunelski dom kulture konačno skupljen i da je počeo da se gradi pre mesec dana, čim je mraz popustio. Herb je dodao da je učestvovao na tenderu, ali da pošten rad po svoj prilici premnogo košta. „Ućuti i nauči da gubiš”, ukorila ga je Vera. Progovorila je posle kraće tišine. „Nadam se da shvataš da je tvoj oporavak čudo božje, Džoni. Doktori su se obeshrabrili. U devetom poglavlju Jevanđelja po Mateju piše...” „Vera”, prekinuo je Herb. „Naravno da je čudo. To mi je jasno, mama.” „Zbilja... zbilja ti je jasno?” „Da. I želim da popričam s tobom o tome... da čujem šta misliš o njegovom značenju... čim stanem na noge.” Zurila je u njega, otvorenih usta. Džoni je gledao mimo nje, u oca. Pogledi su im se načas susreli. Video je silno olakšanje u očevim očima. Herb je neprimetno klimnuo. „Preobraćenje!”, uskliknula je Vera. „Moj dečak je doživeo preobraćenje! Molim ti se, bože!” „Tiše, Vera”, reče Herb. „U bolnici nam valja slaviti Boga tišim glasom.” „Ne vidim kako iko može da kaže da ovo nije čudo, mama. Potanko ćemo pričati o tome, čim izađem odavde.” „Vratićeš se kući”, rekla je. „Vratićeš se u kuću u kojoj si odrastao. Negovaću te dok se ne oporaviš. Molićemo se za razumevanje.” Osmehnuo se, po cenu velikog napora. „Tako će biti. Majko, hoćeš li da odeš do pulta s bolničarkama i zamoliš Mariju da mi da neki sok? Ili kiselu vodu? Izgleda da još nisam svikao na priču. Grlo me...”

„Idem iz ovih stopa.” Poljubila ga je u obraz i ustala. „Tako si mršav. Ugojićeš se kad se vratiš kući.” Izašla je iz sobe. Trijumfalno je odmerila Herba na dovratku. Čuli su tapkanje njenih cipela na hodniku. „Otkad se ovako ponaša?”, tiho će Džoni. Herb je odmahnuo glavom. „Stanje joj se postepeno pogoršavalo posle tvoje nesreće. Počelo je znatno pre toga. Znaš. Sećaš se.” „Da li je...” „Ne znam. Neki ljudi na jugu igraju se zmijama. Rekao bih da su ludi. Ona to ne radi. Kako si ti, Džoni? Kako se osećaš?” „Ne znam”, reče Džoni. „Gde je Sara, tata?” Herb se nagnuo napred. Sklopio je šake među kolenima. „Teško mi je da ti kažem, ali...” „Udata je? Udata je?” Herb je samo ćutke klimnuo, ne gledajući sina. „Pre tri godine udala se za Voltera Hejzleta. On je advokat. Imaju dečačića. Džoni... niko nije verovao da ćeš se probuditi. Izuzev tvoje majke, naravno. Niko nije imao ni najmanji razlog da veruje da ćeš se probuditi.” Glas mu je drhtao od krivice. „Doktori su rekli... pa, nije važno šta su rekli. I ja sam izgubio nadu. Teško mi je da to priznam, ali to je istina. Molim te da pokušaš da me razumeš... i Saru.” Hteo je da kaže da ih razume, ali mu je iz usta izašlo samo slabašno krkljanje. Osećao se bolesno i staro. Davio se u samosažaljenju. Izgubljeno vreme pritiskalo ga je kao tovar cigala - kao da je opipljiva tvar, a ne misaona predstava. „Džoni, ne primaj to toliko k srcu. Ima i drugih stvari. Dobrih stvari.” „Moraće... proći izvesno vreme da se naviknem.” „Da. Znam.” „Da li je viđaš?” „Ponekad razmenimo koje pismo. Upoznali smo se posle tvog udesa. Ona je dobra cura, stvarno dobra. Još predaje u Klivsu. Čuo sam da u junu prestaje da radi. Srećna je, Džone.” „Dobro je”, nekako je prozborio. „Drago mi je da je nekom dobro.” „Sine...” „Nadam se da ne razmenjujete tajne”, raspoloženo reče Vera Smit, kad se vratila u sobu. Držala je bokal u ruci. „Rekli su da još nisi spreman za voćni sok. Donela sam ti kiselu vodu s ledom.” „Hvala ti, mama.” Naizmenice je posmatrala Herba i Džonija. „Da li ste razmenjivali

tajne? Čemu ta tužna lica?” „Upravo sam rekao Džoniju da će morati da se silno potrudi, ako želi da izađe odavde”, reče Herb. „Čekaju ga duge i zahtevne terapije.” „Zašto bismo u ovom času pričali o tome?” Nasula je kiselu vodu u Džonijevu čašu. „Sve će biti u redu, videćete.” Gurnula je savitljivu slamčicu u čašu. Dodala je sinu. „Popij ovo”, rekla je sa osmehom. „Prijaće ti.” Džoni nije odmah iskapio čašu. Voda je imala gorak ukus.

SEDMO POGLAVLJE 1 „Zatvorite oči”, reče doktor Vajzak. Bio je nizak i zdepast s bujnom kosom i neverovatno dugim zulufima. Džoni nije mogao da pojmi toliko obilje kose. Čovek s takvom frizurom 1970. godine morao bi da se tuče da bi izašao iz bara u istočnom Mejnu, dok bi osoba Vajzakove dobi takvog izgleda bila smatrana zrelom za hospitalizaciju u duševnoj bolnici. Tolika kosa, na muškarcu. Zažmurio je. Glava mu je bila načičkana električnim meračima. Iz njih su se pružale žice koje su završavale u konzoli elektroencefalografa. Doktor Braun i bolničarka stajali su pored konzole koja je izbacivala papir postojanim tempom. Džoni bi voleo da je Marija tu. Malčice se plašio. Trznuo se kad mu je doktor Vajzak dodirnuo kapke. „Nemojte... budite mirni, Džoni. Ovo su poslednja dva. Evo... ovde.” „Dobro je, doktore”, reče bolničarka. Čuo je tiho zujanje. „U redu je, Džoni. Kako se osećate?” „Kao da imam novčiće na kapcima.” „Zaista? Začas ćete se navići na to. Dopustite da vam predstavim proceduru. Zamoliću vas da zamislite neke stvari. Imaćete nekoliko sekundi za svaku od njih. Biće ih dvadeset. Da li ste me razumeli?” „Jesam.” „Vrlo dobro. Počinjemo. Doktore Braune?” „Sve je spremno.” „Odlično. Džoni, zamoliću vas da zamislite sto. Na njemu je pomorandža.” Džoni je postupao po uputstvima. Zamislio je stočić za kartanje s nogama na savijanje. Na njemu je, malo dalje od središta, bila velika

pomorandža s rečju SANKIST otisnutom na neravnoj kori. „Dobro je”, reče Vajzak. „Da li ta sprava vidi moju pomorandžu?” „Ne... pa, da; vidi je na simboličan način. Mašina prati vaše moždane talase. Tragamo za blokadama, za neprelaznim područjima, za mogućim pokazateljima stalnog pritiska unutar lobanje. Zamoliću vas da prestanete s pitanjima.” „U redu.” „A sad zamislite televizor. Uključen je, ali ne prima signal.” Džoni je zamislio televizor u svom stanu - bolje reći u stanu u kom je bio. Ekran je bio svetlosiv sa snegom. Kraci antene bili su obavijeni metalnom folijom, radi boljeg prijema. „Dobro je.” Niz se nastavljao. Vajzak je kod jedanaestog zadatka rekao: „Zamoliću vas da zamislite izletnički sto na levoj strani zelenog travnjaka.” Džoni je zamislio taj prizor. U svom umu video je vrtnu stolicu. Namrštio se. „Da li nešto nije u redu?”, pitao je Vajzak. „Ne, nikako”, reče Džoni. Napregao se. Piknici. Kobasice, roštilj... povezuj, prokletstvo, povezuj. Koliko teško je zamisliti izletnički sto. Video si ih najmanje hiljadu. Pronađi put do njega asocijacijama. Plastične kašike i viljuške, papirni tanjiri, njegov otac s kuvarskom kapom, drži dugu viljušku i nosi kecelju sa sloganom ispisanim pijanim slovima KUVAR ŽELI PIĆE. Otac će ispeći pljeskavice, pa će svi sesti za... Evo ga! Osmehnuo se. Osmeh je izbledeo. Ovog puta je zamislio jastuk. „Sranje!” „Nema izletničkog stola?” „To je veoma čudno. Ne mogu da ga... zamislim. Hoću da kažem, znam šta je to, ali ga ne vidim u svom umu. Zar to nije veoma čudno?” „Nije važno. Pokušajte ovo: globus na haubi pikapa.” To je lako. Neuspeh se ponovio kod devetnaeste teme, čamca za veslanje u podnožju uličnog znaka. (Ko li smišlja ove zadatke? Pitao se Džoni.) Iskustvo je bilo obeshrabrujuće. Video je loptu za plažu pored nadgrobnog kamena. Snažnije se usredsredio i video nadvožnjak na auto-putu. Vajzak je nastojao da ga umiri. Ubrzo su mu skinuli žice s glave i kapaka.

„Zašto nisam mogao da vidim te stvari”, pitao je. Naizmenice je posmatrao Vajzaka i Brauna. „U čemu je problem?” „Teško je reći s bilo kakvom sigurnošću”, reče Braun. „Možda je posredi tačkasta amnezija. Ili je udes uništio delić vašeg mozga - mislim na mikroskopski komadić. Ne znamo šta je problem, ali je prilično očigledno da ste izgubili jedan deo sećanja. Pronašli smo dva slučaja. Verovatno nisu jedini.” Vajzak reče najednom: „Povredili ste glavu u detinjstvu, zar ne?” Džoni ga je sumnjičavo pogledao. „Uočili smo stari ožiljak”, reče Vajzak. „Postoji teorija zasnovana na prilično velikom statističkom...” „Ta istraživanja koja ni izbliza nisu dovršena”, reče Braun, sitničavim tonom. „To je tačno. Ova teorija zasniva se na stanovištu da su ljudi koji su se probudili iz dugog boravka u komi pretrpeli neku povredu mozga u prošlosti... nameće se zaključak da je mozak preživeo drugu povredu, zahvaljujući adaptaciji do koje je došlo posle prve.” „To nije dokazano”, reče Braun. Sticao se utisak da ne odobrava što Vajzak uopšte govori o tome pred pacijentom. „Ožiljak postoji”, reče Vajzak. „Zar se ne sećate onog što vam se desilo, Džoni? Pretpostavljam da ste se onesvestili. Da li ste pali sa stepenica ili s bicikla? Po ožiljku se može reći da vam se to dogodilo u detinjstvu.” Džoni je nastojao da se seti. Odmahnuo je glavom. „Da li ste pitali mamu i tatu?” „Ne sećaju se ozbiljnije povrede glave... da li ste se vi nečeg setili?” Na trenutak se setio - masnog, crnog dima koji je zaudarao na gumu i hladnoće. Sećanje je minulo. Odmahnuo je glavom. Vajzak je uzdahnuo i slegnuo ramenima. „Sigurno ste umorni.” „Jesam. Malčice.” Braun je seo na ivicu stola za ispitivanje. „Jedanaest i petnaest je. Mnogo ste radili ovog jutra. Doktor Vajzak i ja spremni smo da odgovorimo na neka pitanja, ako želite. Zatim ćete otići do svoje sobe na spavanje. Važi?” „Važi”, reče Džoni. „Slike mog mozga...” „Mislite na skener”, Vajzak je klimnuo. „Kompjuterizovanu osovinsku tomografiju.” Stavio je tri žvakaće gume usta. „Skener je u suštini niz moždanih rendgenskih snimaka. Kompjuter osvetljava fotografije i...”

„Šta ste na osnovu njih zaključili? Koliko vremena mi je ostalo?” „Kakva je to priča ’koliko vremena mi je ostalo’?”, pitao je Braun. „To liči na frazu iz starog filma.” „Čuo sam da ljudi koji se probude iz duge kome ne žive dugo”, reče Džoni. „Vrate se u pređašnje stanje. Kao sijalica koja jarko zasija, pre nego što zauvek zgasne.” Vajzak se bučno nasmejao. To je bio srčani, glasni smeh. Pravo je čudo što se nije udavio žvakaćim gumama. „O, kakav smisao za melodramu.” Spustio je ruku na Džonijeve grudi. „Mislite da smo Džim i ja zelembaći u ovoj oblasti medicine? Jok, jok. Mi smo neurolozi. Mi smo ono što biste vi Amerikanci nazvali retkim i skupocenim talentima. To znači da nismo svekolike neznalice, već da smo glupi samo u pogledu funkcija ljudskog mozga. Stoga ću vam reći, da, neki pacijenti su se vratili u pređašnje stanje. Ali vama se to neće desiti. Mislim da se oko toga možemo složiti, Džime, imam li pravo?” „Imaš”, reče Braun. „Nismo pronašli gotovo ništa što bi ukazalo na značajne probleme. Neki tip u Teksasu proveo je devet godina u komi. Već šest godina radi u banci na izdavanju zajmova. Pre toga je dve godine radio kao blagajnik. Neka žena u Arizoni bila je dvanaest godina u komi. Nešto je pošlo naopako s anestezijom dok se porađala. Sad je u kolicima, ali živa i svesna. Probudila se 1969. godine i upoznala bebu koju je rodila pre dvanaest godina. Beba je išla u sedmi razred. Imala je sve petice.” „Hoću li i ja biti u invalidskim kolicima?”, pitao je Džoni. „Ne mogu da ispravim noge. Ruke su mi malo bolje, ali noge...” Ućutao se, vrteći glavom. „Ligamenti su se skratili”, rekao je Vajzak. „Je li tako? Zbog toga se komatozni pacijenti povlače u ono što zovemo prefetusni položaj. Znamo više o fizičkoj degeneraciji nego ranije. To nam omogućuje da je predupredimo. Bolnički terapeut vežbao je s vama dok ste spavali. Različiti pacijenti različito reaguju na komu. Vaše propadanje bilo je veoma sporo. Ruke su vam čudesno pokretljive i vešte. Ali do propadanja jeste došlo. Vaša terapija biće duga i... da li da vas lažem? Neću, ne nameravam da to činim. Biće duga i bolna. Plakaćete. Verovatno ćete zamrzeti terapeuta. Možda ćete se zaljubiti u bolničku postelju. Biće operacija - samo jedna ako imate mnogo, mnogo sreće, ali verovatno četiri - da bi se ligamenti produžili. Ove operacije su još nova i slabo istražena medicinska oblast. Možda će uspeti u potpunosti, delimično ili nimalo. Verujem da ćete prohodati, ako to

bude božja volja. Ne verujem da ćete se skijati ili preskakati prepone, ali ćete trčati i svakako plivati.” „Hvala vam”, reče Džoni. Iznenada je osetio snažnu naklonost prema ovom čoveku sa stranim naglaskom i luckastom frizurom. Hteo je da nešto uradi za Vajzaka. Neobično osećanje bilo je propraćeno snažnim nagonom, gotovo potrebom da ga dotakne. Naglo je ispružio ruku i obuhvatio doktorovu šaku prstima. Bila je krupna, duboko izbrazdana i topla. „Da”, ljubazno će Vajzak. „Šta bi ovo trebalo da znači?” Situacija se promenila. Bilo je nemoguće reći na koji način. Vajzak mu je bio veoma jasan. Kao da je... kao da se isticao, zahvaljujući divnom bistrom svetlu. Svaka crta, mladež i bora na njegovom licu govorili su o olakšanju. I svaka bora govorila je svoju priču. Počeo je da shvata. „Potreban mi je vaš novčanik”, reče Džoni. „Moj...?” Vajzak i Braun izmenjali su iznenađene poglede. „U njemu je fotografija vaše majke. Neophodna mi je”, reče Džoni. „Molim vas.” „Kako ste to znali?” „Molim vas!” Vajzak se na trenutak zagledao u Džonijevo lice. Polako je gurnuo ruku ispod mantila i izvadio stari, nabubreli kožni novčanik. „Kako ste znali da nosim majčinu fotografiju? Umrla je kad su nacisti okupirali Varšavu...” Džoni je zgrabio novčanik iz Vajzakove ruke. Otvorio ga je pred očima zaprepašćenih doktora. Zanemario je plastični džep za fotografije i zabunario po zadnjem delu. Užurbano je prebirao po starim posetnicama, računima, poništenom čeku i bajatoj ulaznici na politički skup. Pronašao je malu fotografiju u plastičnom omotu. Na njoj je bila mlada žena, jednostavnih crta, s kosom pod maramom. Imala je blistav, mladalački osmeh. Držala je dečačića za ruku. Pored nje je bio muškarac u uniformi poljske vojske. Džoni je pritisnuo fotografiju obema rukama. Zažmurio je. Obreo se u tami. Iz tame je izronio vagon... ne, to nije bio vagon, već mrtvačka kola. Mrtvačka kola s konjskom zapregom. Crni džakovi behu prebačeni preko lampi. To su bila mrtvačka kola, zato što su (umirali su u stotinama, da, u hiljadama, nisu mogli da se odupru tenkovima vermahta, devetnaestovekovna konjica protiv tenkova i mitraljeza, eksplozija, vriska, umirući, konj raznete utrobe i prevrnutih

očiju, pokazuje beonjače, prevrnuti top iza njega i još su nailazili, vajzak je naišao, uzdigao se u uzengijama, s visoko podignutim mačem na upornoj kiši krajem leta 1939, njegovi ljudi su ga sledili, teturali su kroz blato, top s kupole nacističkog tenka okrenuo se prema njemu, naciljao ga je i ispalio granatu, donji deo tela mu je nestao, a mač izleteo iz ruke; dalje niz put je varšava, nacistički vuk je kidisao na evropu) „Stvarno bi trebalo da prekinemo ovo”, reče Braun, dalekim i zabrinutim glasom. „Preterano se uzbuđujete, Džoni.” Glasovi su dopirali izdaleka, iz hodnika vremena. „Upao je u trans”, reče Vajzak. Ovde je toplo. Znojio se. Znojio se, zato što (grad gori, hiljade beže, kamion se ljulja s jedne na drugu stranu kaldrmisane ulice, zadnji deo kamiona pun je nemačkih vojnika koji mašu pod šlemovima sličnim posudama za nošenje uglja i mlada žena se ne smeje, ona bezi, nema razloga da ne bezi, dete je poslato u sigurnost i kamion jaše ivičnjak, blatobran je udara, lomi joj kuk i baca kroz stakleni izlog prodavnice satova, sve počinje da zvoni, zvoni zbog vremena, vreme je za zvonjavu) „Šest sati”, prozborio je Džoni. Prevrnuo je očima, vide mu se beonjače. „Drugi septembar 1939, i sve kukavice pevaju.” „Blagi bože, s čim se ovde susrećemo?”, prošaptao je Vajzak. Uplašena bolničarka bledog lica uzmakla je do EEG konzole. Svi su uplašeni zato što osećaju smrt u vazduhu. Uvek je u vazduhu na ovom mestu, ovoj (bolnici, miris etra, vrište na mestu smrti, poljska je mrtva, poljska je pala pred nemačkim munjevitim ratom, blickrigom, smrskani kuk, čovek u susednom krevetu zaziva vodu, zaziva, zaziva, zaziva, seća se „DEČAK JE NA SIGURNOM”, koji dečak? nije znala koji dečak? kako se ona zove? nije se sećala, samo toga) „Dečak je na sigurnom”, nastavio je Džoni. „Uh-huh. Uh-huh.” „Moramo da prekinemo ovo”, ponovio je Braun. „A kako da to učinimo?”, pitao je Vajzak, britkim tonom. „Otišlo je predaleko da...” Glasovi su bledeli. Glasovi su pod oblacima. Sve je pod oblacima. Evropa je pod oblacima rata. Sve je pod oblacima izuzev vrhova, planinskih vrhova (švajcarske, švajcarska i sad se zove BORENC, sad se zove JOHANA BORENC, a njen suprug je inženjer ili arhitekta, kako god da se zove onaj ko gradi mostove, gradi u švajcarskoj, ima kozjeg mleka, kozjeg sira, beba,

oooh trudovi! Trudovi su strašni, potrebni su joj lekovi, morfijum, ovoj JOHANI BORENC zbog kuka. zacelio je, uspavao se, ali se probudio i počeo da vrišti dok joj se kartica širi da propusti bebu, jednu bebu, dve, i tri i četiri, ne dolaze sve odjednom, ne -stižu godinama, one su) „Bebe”, procedio je Džoni. Progovorio je ženskim glasom, nimalo nalik njegovom. To je ženski glas. Bunca neku pesmu. „Šta, za ime božje...” započeo je Braun. „Poljski, to je poljski!”, kriknuo je Vajzak. Prebledeo je i izbečio se. „To je uspavanka na poljskom, moj bože. Hrista mu, šta smo upravo čuli?” Vajzak se nagnuo napred, kao da prelazi godine s Džonijem, kao da ih preskače, kao da ih (premošćava, premošćava, u turskoj je, zatim most na nekom vrelom mestu na dalekom istoku, da lije to laos? ne može da kaže muškarac je tamo izgubljen, izgubili smo HANSA tamo, zatim most u virdžiniji, most preko REKE RAPAHANOK i drugi most u kaliforniji, tražili smo državljanstvo i idemo na časove u maloj vreloj sobi u zadnjem delu pošte koja uvek zaudara na lepak. sad je 1963. novembar, plačemo kad smo čuli da je kenedi ubijen u dalasu i kad dečačić salutira pred očevim kovčegom pomišljamo „DEČAK JE NA SIGURNOM” i to vrača sečanja na plamenove, na velike plamenove i tugu, koji dečak? sanja dečaka, od toga je boli glava i čovek umire, HELMUT BORENC umire i ona i deca žive u karmelu kalifornija u kuči na, na, na, ne može da vidi ime ulice, ona je u mrtvoj zoni, kao čamac na vesla, kao izletnički sto na travnjaku, on je u mrtvoj zoni, kao varšava, deca odlaze, ide na dodele diploma, kuk je boli, jedno gine u Vijetnamu, ostala su dobro, jedno gradi mostove, ona se zove JOHANA BORENC i i kasno noću sama ponekad pomisli u kuckanjem ispunjenoj tami: „DEČAK JE NA SIGURNOM.”) Džoni ih je pogledao. Čudno se osećao. Neobična svetlost oko Vajzaka je nestala. Ponovo je vladao sobom. Bio je slab i obuzet blagom mučninom koja ga je nagonila na povraćanje. Još jednom je pogledao fotografiju, pre nego što ju je vratio. „Džoni?”, pitao je Braun. „Kako se osećate?” „Umoran sam”, promrmljao je. „Možete li nam reći šta vam se dogodilo?” Pogledao je Vajzaka. „Vaša majka je živa”, rekao je. „Nije, Džoni. Izgubila je život pre mnogo godina. U ratu.” „Udario ju je nemački kamion s vojnicima i bacio kroz izlog prodavnice satova”, rekao je Džoni. „Probudila se u bolnici s

amnezijom. Nije imala legitimaciju, niti bilo kakve papire kod sebe. Odabrala je ime Johana... nešto. To nisam zapamtio, ali, po okončanju rata otišla je u Švajcarsku. Udala se za Švajcarca... mislim da je bio inžinjer, specijalizovan za izgradnju mostova. Zvao se Helmut Borenc. To znači da se vaša majka posle udaje zvala Johana Borenc.” Bolničarkine oči bile su sve veće, a lice doktora Brauna sve napetije, zato što je zaključio da ih Džoni zavlači ili zato što nije voleo da mu bilo ko remeti planove. Vajzakovo lice bilo je nepomično i zamišljeno. „Helmut Borenc i ona imali su četvoro dece”, nastavio je Džoni istim mirnim, ispranim glasom. „Posao ga je vodio širom sveta. Neko vreme proveo je u Turskoj. Bio je i na Dalekom istoku. U Laosu ili Kambodži. Zatim je došao ovamo. Prvo je radio u Virdžiniji, a zatim na nekim drugim mestima, koje nisam razumeo. Konačno se obreo u Kaliforniji. Johana i on postali su američki državljani. Helmut Borenc je mrtav. Jedno zajedničko dete je mrtvo. Ostala su živa i zdrava. Ponekad vas sanja. U snovima joj se javlja misao dečak je na sigurnom’. Ali ne seća se vašeg imena. Možda misli da je prekasno.” „Kalifornija?”, zamišljeno će Vajzak. „Seme”, reče doktor Braun. „Ne bi trebalo da ohrabrujete ovako nešto.” „Gde u Kaliforniji, Džone?” „U Karmelu. Pored mora. Ali ne mogu da kažem u kojoj ulici. I taj podatak je bio tamo, ali ga nisam razabrao. Bio je u mrtvoj zoni, kao izletnički sto i čamac na veslanje. U Karmelu je, u Kaliforniji. Zove se Johana Borenc. Nije stara.” „Ne, naravno da nije”, reče Sem Vajzak istim zamišljenim, rasejanim tonom. „Imala je dvadeset četiri godine kad su Nemci napali Poljsku.” „Doktore Vajzak, prinuđen sam da insistiram”, oštro će Braun. Vajzak se osvrtao oko sebe, kao da prvi put vidi mlađeg kolegu. „Naravno”, rekao je. „Naravno da morate. I Džon bi trebalo da dobije svoje vreme za pitanja i odgovor... iako verujem da nam je rekao više nego što bismo mi njemu mogli da kažemo.” „To su besmislice”, kruto će Braun. Džon je pomislio: Uplašen je. Uplašio se toliko da su mu se usta osušila od straha. Vajzak se osmehnuo Braunu, a zatim i bolničarki, koja je posmatrala Džonija kao tigra u krhkom kavezu. „Ne pominjite ovo nikome, bolničarko. Ne pričajte o ovome vašim pretpostavljenima, majci, bratu, ljubavniku ili svešteniku. Da li ste me razumeli?” „Jesam, doktore”, reče bolničarka. Ali pričaće, pomislio je Džoni.

Zatim je pogledao Vajzaka. Svestan je toga. 2 Prespavao je najveći deo popodneva. U četiri po podne na kolicima su ga odvezli niz hodnik do lifta. Spustili su se do neurologije. Podvrgli su ga novim ispitivanjima. Plakao je. Slabo je kontrolisao funkcije, koje odraslim ljudima nisu pravile probleme. Na povratku se pomokrio u gaće. Promenili su mu odeću kao bebi. Prekrio ga je prvi (ali daleko od poslednjeg) talasa duboke depresije. Poneo ga je sa sobom. Poželeo je da je mrtav. Samosažaljenje je išlo rame uz rame s depresijom. Nije mogao da ne misli o nepravednosti ove situacije. Doživeo je sudbinu Ripa van Vinkla. Nije mogao da hoda. Njegova devojka udala se za drugog čoveka, a majka pala u ambis religioznog ludila. Nije video nijedan razlog za življenje. Bolničarka ga je pitala da li mu je išta potrebno, kad se vratio u sobu. Da je Marija bila na dužnosti, zatražio bi vodu s ledom. Otišla je u tri po podne. „Ne, hvala”, rekao je. Okrenuo se prema zidu. Posle izvesnog vremena je zaspao.

OSMO POGLAVLJE 1 Roditelji su ga posetili te večeri, ostali su jedan sat. Vera je ostavila svežanj religioznih traktata. „Ostaćemo do kraja nedelje”, rekao je Herb. „Vratićemo se u Paunel na neko vreme, ako ti bude bilo dobro. Dolazićemo svakog vikenda.” „Hoću da ostanem s mojim dečakom”, glasno će Vera. „Bilo bi bolje da to ne činiš, mama”, reče Džoni. Depresija je malčice popustila, ali je nije zaboravio. Nije bio siguran da će moći da se suprotstavi napadu histeričnog smeha, ako majka počne da govori o divnom planu koji je bog smislio za njega. „Potrebna sam ti, Džoni. Potrebna sam ti da bih ti objasnila...” „Prvo moram da se oporavim”, rekao je. „Objasnićeš mi kad prohodam. Važi?” Nije odgovorila. Na licu je imala gotovo komično tvrdoglav izraz - iako nije bio nimalo smešan. Nimalo. To je bio običan hir sudbine. Pet minuta pre ili kasnije na tom drumu sve bi promenilo. A gde smo sad? Svi smo sjebani do daske. A ona veruje da je to božji plan. Pretpostavljam da bi u protivnom potpuno poludela. Džoni je rekao, da bi razbio neprijatnu tišinu: „Pa, da li je Nikson ponovo izabran, tata? Ko se kandidovao protiv njega?” „Ponovo je izabran”, reče Herb. „Nadmetao se s Makgavernom.” „S kim?” „S Makgavernom. Džordžom Makgavernom, senatorom iz Južne Dakote.” „A ne s Maskijem?” „Ne. Ali Nikson više nije predsednik. Dao je ostavku.” „Šta?” „Bio je lažov”, smrknuto će Vera. „Naduo se od ponosa, pa ga je bog bacio u prašinu.”

„Nikson je dao ostavku?” Džoni je bio zaprepašten. „On?” „Mogao je da bira između ostavke i otkaza”, reče Herb. „Spremali su se da ga opozovu.” Džoni je najedanput shvatio da je propustio veliku i temeljitu promenu u američkoj politici, do koje je gotovo sigurno došlo zbog rata u Vijetnamu. Po prvi put se zaista osetio kao Rip van Vinkl. Koliko su se stvari promenile? Pomalo je strahovao od postavljanja takvog pitanja. Sledio se zbog sledeće misli. „Egnju... Egnju je predsednik?” „Ford”, rekla je Vera. „On je dobar, pošten čovek.” „Henri Ford je predsednik Sjedinjenih Država?” „Nije Henri”, rekla je. „Džeri.” Lutao je pogledom između njih. Pitao se da li je ovo san ili bizarna šala. „I Egnju je dao ostavku”, reče Vera. Stisnula je usne u bledu liniju. „Bio je lopov. Uzeo je mito dok je bio na položaju. Tako kažu.” „Nije dao ostavku zbog mita”, reče Herb, „već zbog neke papazjanije u Merilandu. Pretpostavljam da se zapetljao do guše. Nikson je nominovao Džerija Forda za potpredsednika. Zatim je Nikson dao ostavku prošlog avgusta, pa je Ford preuzeo dužnost. Nominovao je Nelsona Rokfelera za potpredsednika. To je današnja situacija.” „Razvedenko”, tmurno će Vera. „Ne daj bože da takav čovek postane predsednik.” „Šta je Nikson uradio?”, zanimao se Džoni. „Isuse Hriste. Ja...” Pogledao je majku, čije čelo se istog trenutka smračilo. „Htedoh reći, sto mu gromova, šta je mogao učiniti, kad mu je zaprećeno opozivom...” „Ne bi trebalo da pominješ ime Spasiteljevo zbog nekoliko pokvarenih političara”, reče Vera. „To je bio Votergejt.” „Votergejt? Da li je to naziv neke vojne operacije u Vijetnamu? Tako nešto?” „Votergejt je hotel u Vašingtonu”, reče Herb. „Neki Kubanci su provalili u kancelarije Demokratskog komiteta i bili uhvaćeni. Nikson je znao za to. Pokušao je da zataška stvar.” „Da li se šalite?”, Džoni je nekako uspeo da kaže. „Stradao je zbog traka”, reče Vera. „I zbog Džona Dina. Običan pacov koji je bežao s broda koji tone, ako mene pitaš. Običan cinkaroš.” „Tata, možeš li da mi objasniš sve to?” „Pokušaću”, rekao je Herb, „ali mislim da čitava priča još nije

isplivala na površinu, ne još. Doneću ti knjige. Izašlo je milion naslova na tu temu. Mislim da će ih napisati još toliko dok se afera ne rasvetli do kraja. Nešto pre izbora, u leto 1972. godine...” 2 Bilo je pola jedanaest. Roditelji su otišli. Svetla na odeljenju su pogašena. Džoni nije mogao da zaspi. U glavi mu je ključalo od zastrašujuće količine novih podataka. Svet se za kratko vreme neverovatno promenio. Ispao je iz ritma i izgubio priključak. Benzin je bio gotovo duplo skuplji, rekao mu je otac. U vreme njegovog udesa mogao je da kupi četiri i po litra običnog benzina za trideset dva centa. Sada ista količina košta pedeset pet centi. Na pumpama se ponekad stvaraju redovi. Brzina na svim drumovima u zemlji ograničena je na 90 kilometara na sat. Kamiondžije su zamalo digle ustanak zbog toga. Ali sve to nije ništa značio. Rat u Vijetnamu je gotov. Završio se. Zemlja je konačno postala komunistička. Herb je rekao da se to desilo baš kad je Džoni počeo da pokazuje znake da bi se mogao probuditi iz kome. Naslednici Ujka Hoa su, posle mnogo godina i golemih krvoprolića, za nekoliko dana pregazili čitavu zemlju kao plitak potok. Predsednik Sjedinjenih Država bio je u crvenoj Kini. Ne Ford, već Nikson. Otišao je tamo pre nego što je dao ostavku. Nikson, od svih ljudi. Stari lovac na veštice, lično. Odbio bi da poveruje u to, da mu je to rekao bilo ko izuzev oca. To je bilo previše. Ma, bilo je strašno. Više ništa nije hteo da zna. Plašio se da će poludeti od tolikih novosti. Ona olovka koju je imao doktor Braun, onaj fler - koliko sličnih novina još postoji? Koliko stotina sitnica neprestano upućuje istu poruku: „Izgubio si deo života, gotovo šest procenata, ako se može verovati statistikama. Zaostao si. Izostavljen si.” „Džone?” Glas je bio tih. „Da li spavate, Džone?” Okrenuo se. Nejasna silueta stajala je na dovratku. Niski čovek oblih ramena. To je bio Vajzak. „Ne spavam. Budan sam.”

„Nadao sam se da je tako. Mogu li da uđem?” „Da. Samo izvolite.” Vajzak je izgledao starije. Seo je pored Džonijevog kreveta. „Malopre sam telefonirao”, rekao je. „Pozvao sam telefonske informacije u Karmelu, Kalifornija. Pitao sam za gospođu Johanu Borenc. Mislite li da njen broj postoji?” „Možda nije u imeniku ili nema telefon”, reče Džoni. „Ima telefon. Dobio sam njen broj.” „Ah”, reče Džoni. Ova priča zanimala ga je zato što mu se Vajzak dopadao, ali to je bilo sve. Nije imao potrebe za potvrdom svojih tvrdnji o Johani Borenc. Znao je da su istinite - baš kao što je znao da je desnoruk. „Dugo sam sedeo i razmišljao o tome”, reče Vajzak. „Rekao sam vam da je moja majka mrtva, ali je to bila samo pretpostavka. Moj otac je poginuo braneći Varšavu. Majka je nestala. Bilo je logično pretpostaviti da je stradala u bombardovanju... u okupaciji... shvatate me. To je bila logična pretpostavka, pošto se nikad nije pojavila. Amnezija... kao neurolog vam mogu reči da je trajna, opšta amnezija veoma veoma redak fenomen. Verovatno je reda od prave šizofrenije. Nikad nisam čitao o dokumentovanom slučaju koji je trajao trideset pet godina.” „Odavno se oporavila od amnezije”, reče Džoni. „Mislim da je jednostavno blokirala prošlost. Kad joj se pamćenje vratilo, preudala se i dobila dvoje, verovatno troje dece... Možda je izjednačila sećanje s krivicom. Ali sanja o vama. ’Dečak je na sigurnom.’ Da li ste je pozvali?” „Jesam”, reče Vajzak. „Direktno sam je nazvao. Znate li da je to sad moguće? Da. To je velika prednost. Okrenete jedan, pozivni broj, pa telefonski broj. Jedanaest cifara i možete da razgovarate s bilo kojim delom zemlje. To je čudesna i unekoliko zastrašujuća novina. Neki dečak - ne, mladić - odgovorio mi je na poziv. Pitao sam da li je gospođa Borenc kod kuće. Čuo sam kako govori: ’Mama, za tebe je.’ Spustio je slušalicu na sto ili ko zna gde. Stajao sam u Bangoru, Mejn, šezdeset pet kilometara od Atlantskog okeana i slušao mladića koji spušta telefon na sto u gradu na Pacifiku. Srce... tuklo mi je tako jako da sam se uplašio. Činilo mi se da dugo čekam. Podigla je telefon i rekla: ’Da? Halo?’” „Šta ste rekli? Kako ste to obavili?” „Nisam, kako ste rekli, to obavio”, odvratio je Vajzak. Grčevito se osmehnuo. „Prekinuo sam vezu. Poželeo sam žestoko piće, ali ga nisam imao.”

„Da li ste se uverili da je to ona?” „Džone, to je naivno pitanje! Te 1939. godine imao sam devet godina. Odonda nisam čuo majčin glas. U to doba govorila je samo poljski. Ja sad govorim samo engleski... skoro sasvim sam zaboravio maternji jezik, što je sramotno. Kako sam mogao da znam?” „Da, ali da li ste znali?” Doktor je polako prešao rukom preko čela. „Jesam”, rekao je. „To je bila ona. To je bila moja majka.” „Ali niste mogli da razgovarate s njom?” „Zašto bih?”, pitao je Vajzak. Zvučao je gotovo gnevno. „Njen život je njena stvar, zar ne? Onako je kako ste rekli. Dečak je na sigurnom. Zašto bih uznemiravao ženu koja se približava mirnoj starosti? Da li da rizikujem da zauvek poremetim njenu duhovnu ravnotežu? Da li da oslobodim osećanje krivice koju ste pomenuli? Ih da je izložim riziku da se to desi?” „Ne znam”, reče Džoni. Nije znao odgovore na ta problematična pitanja, ali je osećao da Vajzak pokušava da kaže nešto o onom što je učinio, postavljajući ih. Postavljao je pitanja na koja nije znao odgovor. „Dečak je na sigurnom, žena je na sigurnom u Karmelu. Na suprotnim stranama su kontinenta. Neka tako i ostane. Ali šta ćemo s vama, Džone? Šta ćemo da radimo s vama?” „Ne razumem šta hoćete da kažete.” „Objasniću vam. Doktor Braun je besan. Besan je na mene, besan je na vas, besan je na sebe, zato što je dopola poverovao u nešto što je čitavog života smatrao besmislicom. Bolničarka koja je svemu prisustvovala neće ćutati. Večeras će se poveriti suprugu. To bi se moglo na tome završiti, ali će on možda reći svom šefu. Sasvim je moguće da će se novine do sutra uveče zainteresovati za vas. ’Komatozni pacijent probudio se sa šestim čulom.’” „Šesto čulo”, reče Džoni. „O tome se radi?” „Ne znam o čemu se radi, ne baš. Da li je u pitanju vidovnjaštvo? Shvatate li? To je samo podesna reč koja ne opisuje ništa, ništa živo. Rekli ste jednoj bolničarki da će operacija oka njenog sina imati povoljan ishod...” „Rekao sam Mariji”, sa osmehom je promrmljao Džon. Voleo je Mariju. „Čitava bolnica zna za to. Vidite li budućnost? Da li imate šesto čulo? Ne znam. Držali ste fotografiju moje majka u rukama. To vam je omogućilo da mi kažete gde danas živi. Znate li gde se mogu naći

izgubljene stvari i ljudi? Da lije to šesto čulo? Ne znam. Možete li da čitate misli? Da li možete da utičete na predmete u fizičkom svetu? Da li lečite polaganjem šake na bolesno mesto? Sve pomenute stvari mogu se nazvati parapsihološkim fenomenima. Doktor Braun se smeje takvim pričama. Smeje im se? Ne. Ne smeje im se. Nemilice im se ruga.” „A vi ne?” „Mislim na Edgara Kejsija. 13 I Pitera Hurkosa. 14 Pokušao sam da kažem doktoru Braunu za Hurkosa. On mi se narugao. Ne želi da govori o tome. Ne želi da zna za takve stvari.” Džoni je ćutao. „Pa... šta ćemo s vama” „Da li je potrebno išta učiniti?” „Mislim da jeste”, reče Vajcek. Ustao je. „Pustiću vas da razmislite o tome. Zamolio bih vas da razmislite o sledećem: neke stvari je bolje ne videti, a za neke je bolje da ostanu izgubljene nego da budu pronađene.”

DEVETO POGLAVLJE 1 Džonijeva prva operacija zakazana je za dvadeset osmi maj. Vajzak i Braun pažljivo su mu objasnili proceduru. Dobiće lokalnu anesteziju. Smatrali su da je rizik opšte anestezije nepreporučljiv u ovoj fazi njegovog oporavka. Operacija će biti izvedena na kolenima i člancima. Njegovi ligamenti, skraćeni u dugom snu, biće produženi spletom čudesnih plastičnih niti. Ista plastika koristila se u hirurgiji srca, na bajpasovima. Problem nije bio u prihvatanju ili odbijanju veštačkih ligamenata, predočio mu je Braun, već sposobnosti nogu da se prilagode promeni. Još tri operacije su ga čekale, ako uspe ona na kolenima i člancima: jedna na dugim ligamentima butina, druga na ligamentima lakta i verovatno treća na vratu, koji je veoma teško pokretao. Operacije će izvesti Rejmond Ruop, pionir te metode. Doleteće iz San Franciska. „Kakvu korist taj hirurški superstar Ruop imati od mene?”, pitao je Džoni. Reč superstar čuo je od Marije. Njome je opisala proćelavog pevača s naočarima s neobičnim imenom Elton Džon. „Potcenjujete vlastite superstarovske kapacitete”, odvratio je Braun. „Samo šačica ljudi u Sjedinjenim Državama oporavila se od tako duge kome. Od te šačice, samo vi niste pretrpeli ozbiljna i teška moždana oštećenja.” Sem Vajzak bio je direktniji. „Bićete njegov zamorac, eto.” „Šta?” „To je istina. Pogledajte u pravcu svetlosti, molim vas.” Vajzak je uperio svetlost u ženicu Džonijevog levog oka. „Znate li da mi ova stvarčica omogućava da vidim vaš optički nerv? Tako je. Oči su više od prozora duše. One su jedna od najznačajnijih tačaka za posmatranje mozga.” „Biću zamorac”, kiselo će Džoni, dok je zurio u snažni izvor

svetlosti. „Da.” Svetlost se ugasila. „Ne davite se u samosažaljenju, molim vas. Veliki broj tehnika koje će biti upotrebljene na vašu korist - a neke su već primenjene - usavršene su u Vijetnamskom ratu. U vojnim bolnicama nije nedostajalo zamoraca. Čovek poput Ruopa zanima se za vas, zato što ste jedinstveni. Vi ste čovek koji je spavao četiri i po godine. Može li mu pomoći da prohoda? To je veliki profesionalni izazov. Već vidi monografiju koju će napisati za Nju Ingland džurnal of medisin. Nestrpljiv je da vas upozna kao što je dete nestrpljivo da otvori pakete s igračkama ispod božićne jelke. Ne vidi vas, ne vidi Džonija Smita u svoj njegovoj muci. Ne vidi Džonija Smita koji koristi gusku i doziva bolničarku da ga počeše po leđima. I to je dobro. To znači da mu ruke neće zadrhtati. Osmehnite se. Ruop uistinu liči na bankarskog službenika, ali je verovatno najbolji hirurg u Severnoj Americi.” Džoni nije mogao da se osmehne. Pročitao je traktate koje mu je majka ostavila. Rastužili su ga. Duboko se zabrinuo za njeno duševno zdravlje. Jedan od njih, koji je potpisao neki Sejlem Kirban, odisao je gotovo paganskim tonom. Zaljubljeno je opisivao krvavu Apokalipsu i zjapeće, usplamtele ponore pakla. Drugi je predstavljao dolazak Antihristov jezikom jeftinih horora. Jedan je bio mračni karneval ludosti: Hristos obitava ispod Južnog pola, a Bog vozi leteće tanjire, Njujork je Sodoma, a Los Anđeles Gomora. Bavili su se egzorcizmom, vešticama, svakojakim vidljivim i nevidljivim čudesima. Nikako nije mogao da upari sadržaj iščašenih pamfleta s religijom koju je ispovedala njegova majka, pre nego što je pao u komu. Na vratima Džonijeve sobe se, tri dana posle incidenta s fotografijom Vajzakove majke, pojavio Dejvid Brajt, vitki, tamnokosi novinar bangorskog Dejli njuza. Zamolio ga je za kratki intervju. „Da li ste pitali doktore za dozvolu?”, odvratio je Džoni. Brajt se nacerio. „U stvari, nisam.” „U redu je”, reče Džoni. „U tom slučaju rado ću popričati s vama.” „Vi ste čovek moga kova”, raspoloženo će Brajt. Ušao je i seo. Prvo pitanje ticalo se udesa, Džonijevih misli i osećanja nakon buđenja iz kome i saznanja da je propustio polovinu dekade. Džoni je pošteno i direktno odgovorio na ova pitanja. Brajt mu je rekao da je od izvesnog „izvora” doznao da je posle udesa stekao neko šesto čulo. „Da li me pitate da li sam obdaren natprirodnim moćima?” Brajt se osmehnuo i slegnuo ramenima. „Tako nekako.”

Džoni je duboko razmišljao o onom što mu je Vajzak rekao. Bio je sve ubeđeniji da je doktor pravo učinio kad je prekinuo vezu ne predstavivši se majci. Povezao je taj događaj s pričom V. V. Džejkobsa „Majmunska šapa”. Šapa je omogućila ispunjenje tri želje, ali po strahovitu cenu. Stari par poželeo je stotinu funti i izgubio sina u nesreći u fabrici. Fabrika je isplatila odštetu roditeljima poginulog radnika od tačno stotinu funti. Starica je zatim poželela da joj se sin vrati. To se i desilo, ali je starac iskoristio poslednju želju da ga vrati u grob, pre nego što je starica otvorila vrata da vidi kakav je užas prizvala. Vajzak je lepo rekao da je za neke stvari bolje da nikad ne budu pronađene. „Ne”, rekao je. „Nisam ništa moćniji od vas.” „Prema navodima mog izvora, vi...” „Ne, to nije istina.” Brajt se cinično osmehnuo. Okrenuo je novu stranicu u beležnici, iako se videlo da bi rado nastavio priču na temu vidovnjaštva. Pitao je za Džonijeve planove za budućnost i za osećanja koja su se u njemu probudila nakon povratka u život. Džoni je i na ova pitanja odgovorio najiskrenije što je mogao. „Pa, šta ćete raditi kad izađete odavde?”, pitao je Brajt, kad je zatvorio beležnicu. „Nisam razmišljao o tome. Još probavljam podatak da je Džerald Ford predsednik.” Brajt se nasmejao. „Niste jedini s takvim probavnim problemima, prijatelju.” „Pretpostavljam da ću se vratiti podučavanju. Samo to znam da radim. Taj čas je u ovom času predaleko, da bih razmišljao o njemu.” Brajt mu je zahvalio na intervjuu i otišao. Članak se pojavio u novinama dva dana kasnije, dan pre operacije. Bio je na dnu naslovne stranice. U naslovu je pisalo: DŽON SMIT, SAVREMENI RIP VAN VINKL, SUOČAVA SE S DUGIM POVRATKOM U NORMALAN ŽIVOT. Sadržao je tri fotografije. Jedna je bila iz srednjoškolskog godišnjaka (snimljena nepunih nedelju dana pre udesa). Druga je bila iz bolničke postelje. Na njoj je izgledao mršavo i zgrčeno, zbog ruku i nogu u pognutom položaju. Između njih dve bila je fotografija gotovo smrskanog taksija, koji je ležao postrance kao crknuti pas. U Brajtovom članku nije bilo pomena o šestom čulu, vidovitosti ili natprirodnim sposobnostima. „Kako ste ga odvratili od pisanja o natprirodnim fenomenima?”, pitao ga je Vajzak iste večeri.

Džoni je slegnuo ramenima. „Izgledao je kao fin momak. Možda nije hteo da me davi s tim temama.” „Možda nije”, reče Vajzak. „Ali neće to zaboraviti. Ne, ako je dobar novinar, a slučajno znam da jeste.” „Znate da jeste?” „Raspitao sam se.” „Raspitali ste se u mom najboljem interesu?” „Svako daje sve od sebe, zar ne? Da li ste nervozni zbog onog što vas sutra čeka, Džoni?” „Nisam nervozan, ne. Preciznije bi bilo reći da sam uplašen.” „Da, naravno da jeste. I ja bih se plašio da sam na vašem mestu.” „Da li ćete biti tamo?” „Hoću, u prostoru za posmatrače. Iznad operacione sale. Nećete moći da me prepoznate u gomili zelenih uniformi, ali biću tamo.” „Ponesite nešto”, reče Džoni, „neki znak raspoznavanja.” Vajzak ga je pogledao sa osmehom. „U redu. Prikačiću sat na mantil.” „Fino”, reče Džoni. „Šta je s doktorom Braunom? Da li će i on biti tamo?” „Doktor Braun je u Vašingtonu. Sutra će predstaviti vaš slučaj pred Američkim neurološkim društvom. Pročitao sam njegov rad. Prilično je dobar. Možda preopširan.” „Vi niste pozvani?” Vajzak je slegnuo ramenima. „Izbegavam letenje. Plašim se.” „Možda ste hteli da ostanete ovde?” Vajzak se prepredeno osmehnuo i raširio ruke. „Ne voli me mnogo, zar ne?”, pitao je Džoni. „Doktor Braun?” „Ne, ne baš”, reče Vajzak. „Misli da nas zavitlavate, da izmišljate stvari iz nekog samo vama poznatog razloga. Verovatno smatra da ste gladni pažnje. Ne sudite ga isključivo po tome, Džone. Njegov način razmišljanja onemogućuje mu drugačiji prilaz. Najbolje je da ga u izvesnoj meri sažaljevate, ako osećate išta prema njemu. On je sjajan čovek. Daleko će dogurati. Već ima mnogo ponuda. Uskoro će odleteti iz severnih šuma. Neće se vraćati u Bangor. Otići će u Hjuston, na Havaje ili možda u Pariz. Nije tako radoznao. On je mehaničar mozga. Isekao ga je u komadiće skalpelom i nije pronašao dušu. Zbog toga misli da je nema. Po tom je sličan ruskim astronautima koji su kružili oko Zemlje i nisu videli Boga. Iskusan je mehaničar, ali je u suštini samo dete s vrsnom motorikom. Ne smete da mu kažete da sam to

rekao.” „Neću.” „Sad morate da se odmorite. Sutra vas čeka dug dan.” 2 Džoni na operaciji nije video mnogo od svetski čuvenog doktora Ruopa, izuzev para debelih naočara s rožnatim okvirom i velike guke na krajnjoj levoj strani čela. Ostatak je bio pokriven plaštom, kapom i rukavicama. Džoni je dobio dve injekcije pre operacije, demerol i atropin. Bio je načisto urađen, kad su ga uveli u operacionu salu. Anesteziolog se pojavio s najvećom novokainskom injekcijom koju je Džoni ikad video u životu. Očekivao je da će ga boleti i nije pogrešio. Uboli su ga između četvrtog i petog pršljena, dovoljno visoko da izbegnu cauda eqina, skup nerava u osnovi kičme, koja podseća na konjski rep. Legao je na stomak. Ujeo se za ruku da ne bi vrisnuo. Bol je posle beskrajno mnogo vremena izbledeo. Sveo se na tupi pritisak. Nije osećao donji deo tela. Ruopovo lice nadvilo se nad njim. Zeleni razbojnik, pomislio je Džoni, Džesi Džejms s naočarima s rožnatim okvirom. Traži pare ili život. „Da li se dobro osećate, gospodine Smite?”, pitao je hirurški superstar. „Dobro sam. Ali radije ne bih ponovio ovo iskustvo.” „Možete čitati časopise, ako želite ili gledati kroz prozor, ako mislite da bi vas ovo moglo potresti.” „U redu.” „Sestro, kakav mu je krvni pritisak?” „Sto dvadeset, sedamdeset šest, doktore.” „To je divno. Pa, kolege, hoćemo li početi?” „Ostavite mi batak”, slabašno će Džoni. Grohotni smeh ga je iznenadio. Ruop je ga je potapšao po platnom pokrivenom ramenu, rukom u tankoj rukavici. Gledao je kako hirurg odabire skalpel i nestaje iza zelene tkanine,

razapete po metalnoj mreži oko Džonija. Konveksno ogledalo omogućavalo mu je dobar, iako malo iskrivljen pogled, na sve što se događalo. „O, da”, reče Ruop. „O da, di-di-di... ovde je ono što želimo... hm-hm... dobro je... stezaljku, molim vas. Sestro, požurite, probudite se u ime Hristovo... da, gospodine... verujem da mi je potrebna jedna od ovih... ne, sačekajte... nemojte mi davati onu koju sam tražio, već onu koja mi je potrebna... da, u redu. Podvez, molim vas.” Sestra mu je kleštima dodala nešto što je ličilo na svežanj upletenih tankih žica. Ruop ih je pažljivo prihvatio pincetom. Podseća na italijansku hranu, pomislio je Džoni, a pogledajte sav taj sos za špagete. Tada mu je pozlilo, pa je skrenuo pogled. Ostatak zelene razbojničke družine posmatrao ga je s galerije. Pogledi su im bili bledi, nemilosrdni i zastrašujući. Uočio je Vajzaka, trećeg zdesna. Pričvrstio je sat na prednji deo mantila. Džoni je klimnuo. Vajzak je otpozdravio. Od toga mu je bilo malo bolje. 3 Ruop je povezao kolena i listove. Okrenuli su ga. Operacija se nastavila. Anesteziolog ga je pitao da li se oseća dobro. Rekao je da se oseća najbolje što je moguće u ovakvim okolnostima. Pitala ga je da li bi želeo da sluša muziku. Rekao je da bi to bilo jako dobro. Operaciona sala se nekoliko trenutaka kasnije ispunila zvonkim, slatkim glasom Džoan Baez. Ruop je izvodio svoj šou. Džoniju se prispavalo. Zadremao je. Operacija je još trajala kad se probudio. Vajzak je još bio na galeriji. Džoni je podigao ruku, da bi pokazao da je tu. Vajzak je ponovo klimnuo. 4

Operacija je, sat kasnije, bila završena. Odgurali su ga u sobu za oporavak, u kojoj ga je bolničarka neprestano pitala može li da oseti koliko prstiju na nozi mu dodiruje. Posle izvesnog vremena mogao je da odgovori. Ruop je ušao u sobu. Razbojnička maska visila mu je sa strane. „Da li vam je dobro?”, pitao je. „Dobro mi je.” „Operacija je uspela”, rekao je. „Optimista sam.” „Dobro je.” „Imaćete bolove”, rekao je doktor. „Verovatno poprilične. Terapija će isprva biti veoma bolna. Izdržite.” „Izdržaću”, promrmljao je Džoni. „Želim vam prijatan dan”, reče Ruop na odlasku. Džoni je pomislio da žuri da odigra brzu partiju od devet rupa na lokalnom terenu za golf, pre nego što se suviše smrkne. 5 Poprilično će boleti. Lokalna anestezija prestala je da deluje oko devet uveče. Džimi je trpeo velike bolove. Nije smeo da pomeri noge bez pomoći bolničarki. Činilo mu se da su mu vezali ekserima načičkane kaiševe na kolena i da su ih krvnički zategli. Vreme je neverovatno sporo prolazilo. Pogledao bi na sat, uveren da je od poslednjeg pogleda na njega prošao čitav čas, samo da bi video da je proteklo samo četiri minuta. Bio je siguran da ne može da trpi bol duže od jednog minuta. Bio bi jednako siguran da neće podneti sledeći, kad bi taj minut prošao. Pomislio je na gomilu bolnih minuta koji ga čekaju. Podsećali su ga na kilometar i povisoku gomilu novčića. Ta slika izazvala je dotad najcrnji napad depresije. Prekrila ga je kao glatki, čvrsti talas i ponela u dubine. Mučiće ga do smrti. Operisaće mu laktove, butine i vrat. A zatim, terapija. Hodalice, invalidska kolica, štapovi. Imaćete bolove... izdržite. Izdržaću, pomislio je Džoni. Samo me ostavi na miru. Ne prilazi mi više s mesarskim noževima. Ne želim da imam ikakve veze s vama, ako

mislite da mi ovako pomažete. Postojani, pulsirajući bol prodirao mu je u meso. Osetio je golicavu toplinu na stomaku. Uneredio se. Džoni Smit je okrenuo lice zidu i zaplakao. 6 Džoni je, deset dana posle operacije i dve nedelje pre sledeće, podigao glavu s knjige koju je čitao - Vudvordovi i Bernstajnovi Svi predsednikovi ljudi - i ugledao Saru. Oklevajući ga je posmatrala s dovratka. „Saro”, rekao je. „To si ti, zar ne?” Treperavo je uzdahnula. „Da. To sam ja, Džoni.” Spustio je knjigu. Zagledao se u nju. Na sebi je imala otmenu svetlozelenu lanenu haljinu. Držala je smeđu torbicu ispred sebe kao štit. Ofarbala je jedan pramen. Lepo joj je stajao. Osetio je oštri i duboki ubod ljubomore - da li je to bila njena ideja, ili čoveka s kojim je živela i spavala? Bila je tako lepa. „Uđi”, rekao je. „Uđi i sedi.” Ušla je. Smesta je sagledao sebe njenim očima. Video je previše mršavog muškarca u bluzi otvorenoj pozadi i jeftinom bolničkom bademantilu. Sedeo je u stolici pored prozora, tela malčice nagnutog i nogu ispruženih na jastuku. „Kao što vidiš, obukao sam smoking za ovu priliku”, rekao je. „Dobro izgledaš.” Poljubila ga je u obraz. Stotinu sećanja nakratko mu je proletelo kroz glavu, kao vešto promešani špil karata. Sela je na drugu stolicu, prekrstila noge i i zategla rub haljine. Ćutke su posmatrali jedno drugo. Uočio je da je veoma nervozna. Verovatno bi đipila iz stolice, ako bi je neko dodirnuo po ramenu. „Nisam znala da li bi trebalo da dođem”, rekla je, „ali sam htela.” „Drago mi je što si došla.” Razgovaramo kao neznanci u autobusu, snuždeno je pomislio. Valjda još nešto postoji između nas, zar ne? „Pa, kako ti je?”, pitao je.

Osmehnuo se. „Bio sam u ratu. Hoćeš li da vidiš ožiljke iz bitaka?”, podigao je bademantil iznad kolena i pokazao posekotine u obliku slova S, koje su počele da zarastaju. Još su bile crvene i ispresecane šavovima. „O gospode, šta ti to rade?” „Pokušavaju da skrpe Hampti Damptija”, rekao je. „Svi kraljevi konji, svi kraljevi ljudi i svi kraljevi doktori. Pa, pretpostavljam...” Ućutao se kad je zaplakala. „Ne govori takve stvari, Džoni”, rekla je. „Molim te ne govori takve stvari.” „Žao mi je. Samo sam... samo sam pokušavao da se našalim na račun toga.” Šta se dešava? Da li je pokušao da se odbrani smehom ili da joj poruči Hvala tišto si došla da me vidiš, seckaju me na komadiće? „Možeš li? Možeš li da se šališ na račun toga?” Izvadila je papirnu maramicu iz torbice i obrisala oči. „Ne prečesto. Mislim da sam podigao gard... kad sam te ponovo video, Saro.” „Da li će te pustiti odavde?” „U jednom trenutku. Pustiće me ako ostanem na nogama posle dvoboja, kao u stara vremena. Da li si čitala o tim starinskim običajima? Biću slobodan, ako preživim napade tomahavkom svih Indijanaca iz plemena.” „Ovog leta?” „Ne... ne bih rekao.” „Tako mi je žao što se to dogodilo”, rekla je, tako tiho da sam je jedva čuo. „Pokušavam da shvatim zašto... ili kako bi bilo da... Ne mogu da spavam od takvih razmišljanja. Da nisam pojela pokvarenu viršlu... Da si ostao, umesto što si krenuo kući...” Odmahnula je glavom. Pogledala ga je očima crvenim od plača. „Čini mi se da zakoni verovatnoće ponekad jednostavno prestanu da važe.” Džoni se nasmejao. „Dupla nula. Točak se vrti za račun kuće. Hej, sećaš li se? Razbio sam taj Točak, Saro.” „Jesi. Zaradio si pet stotina dolara.” Posmatrao ju je sa osmehom, samo što je taj osmeh bio drhtav, tužnjikav. „Hoćeš li da čuješ nešto smešno? Doktor misli da sam preživeo zato što sam pretrpeo ozledu glave u detinjstvu. Ne mogu da je se setim, a ni mama i tata. Kad god pomislim na nju, setim se Točka sreće... i mirisa izgorele gume.” „Možda si ga osetio u saobraćajnom udesu...”, sumnjičavo je počela.

„Ne, ne mislim da je to u pitanju. Sklon sam zaključku da je Točak bio upozorenje... o koje sam se oglušio.” Blago se promeškoljila i s nelagodnošću progovorila: „Nemoj, Džoni.” Slegnuo je ramenima. „Ili sam jednostavno potrošio četvorogodišnje sledovanje sreće za jedno veće. Ah vidi ovo, Saro.” Pažljivo i po cenu velikih bolova podigao je nogu s jastučeta, savio je pod uglom od devedeset stepeni i ispravio na jastuku. „Možda mogu ponovo skrpiti Hamptija. Nisam mogao da je savijem kad sam se probudio. Niti sam mogao da ispravim noge kao sada.” „Možeš da razmišljaš, Džoni. Možeš da pričaš. Svi smo mislili da... znaš.” „Da znam. Mislili ste da je Džoni postao biljka.” Ponovo su utonuli u neprijatnu i napetu tišinu. Džoni ju je razbio usiljenom upadicom: „Nego, kako stoje stvari s tobom?” „Pa... udata sam. Pretpostavljam da to znaš.” „Tata mi je rekao.” „On je tako dobar čovek”, reče Sara. Reči su provalile iz nje. „Nisam mogla da čekam, Džoni. Žao mi je zbog toga. Doktori su rekli da se nikad nećeš probuditi i da će ti biti sve gore i gore sve dok se... jednostavno ne ugasiš. Čak i da sam znala...” Pogledala ga je kao neko ko se od nečeg brani. „Mislim da ne bih mogla da čekam, čak i da sam znala. Četiri i po godine su duge.” „Da, jesu”, rekao je. „To je prokleto mnogo vremena. Hoćeš li da čuješ nešto stvarno morbidno? Zamolio sam ih da mi donesu časopise koji su izašli za te četiri godine da bih video ko je umro. Truman. Dženis Džoplin, Džimi Hendriks - Isuse, setio sam se kako izvodi ’Purple Haze’ i nisam mogao da verujem. Den Bloker. 15 I ti i ja. Jednostavno smo se udaljili.” „Jako mi je teško zbog toga”, rekla je, gotovo šapatom. „Toliko mi je prokleto teško. Ali volim ovog čoveka, Džoni. Mnogo ga volim.” „Shvatam. To je najhitnije.” „Zove se Volt Hejzlet, i on je...” „Mislim da bih radije slušao o tvom detetu”, reče Džoni. „Nemoj da se ljutiš, molim te.” „Mali je sladak ko med”, rekla je sa osmehom. „Ima sedam meseci. Zove se Denis, ali ga zovemo Deni. Dobio je ime po dedi s očeve strane.” „Dovedi ga kad budeš mogla. Voleo bih da ga vidim.”

„Hoću”, reče Sara. Izmenjali su lažne osmehe. Znali su da se ništa slično neće dogoditi. „Džoni, da li ti je išta potrebno?” Samo ti, dušo. I da mise vrate poslednje četiri i po godine života. „Jok”, rekao je. „Još predaješ?” „Još predajem, ali ne za dugo.” „Još ušmrkavaš pogubni kokain?” „O, Džoni, nisi se promenio. Još si vickast.” „Još sam vickast”, složio se. Tišina se spustila između njih s treskom koji se gotovo mogao čuti. „Mogu li da te ponovo obiđem?” „Naravno”, rekao je. „To bi bilo divno, Saro.” Oklevao je. Nije hteo da ostane nedorečen, da povredi nju ili sebe, ako se to može izbeći. A opet, hteo je da kaže nešto iskreno. „Saro”, rekao je, „učinila si pravu stvar.” „Jesam li?”, pitala je. Osmeh joj je zadrhtao u uglovima usana. „Nisam sigurna. Sve izgleda veoma okrutno i... i ne mogu da ne kažem, veoma pogrešno. Volim svog supruga i bebu. Poverovala sam Voltu, kad mi je rekao da ćemo jednog dana živeti u najboljoj kući u Bangoru i da će se jednog dana kandidovati za mesto Bila Koena u skupštini. Kaže da će jednog dana neko iz Mejna biti izabran za predsednika. Skoro da mogu da poverujem u to. Došla sam ovamo i pogledala tvoje sirote noge...” Ponovo je zaplakala. „Izgledaju kao da su prošle kroz mešalicu za beton ili nešto slično, i tako si mršav...” „Nemoj, Saro, nemoj.” „Tako si mršav i sve izgleda pogrešno i okrutno. I mrzim to. Mrzim zato što nije ni najmanje pošteno, ni trunčicu!” „Ponekad ništa nije kako bi trebalo da bude”, rekao je. „Svet je nemilosrdan. Ponekad jednostavno moraš da uradiš ono što možeš i pokušaš da živiš s tim. Idi i budi srećna, Saro. Dođi kad god hoćeš, ako želiš da me vidiš. Ponesi tablu za kribidž.” „Hoću”, rekla je. „Žao mi je što sam plakala. Nisam te razveselila, zar ne?” „Nema problema”, rekao je. Osmehnuo se. „Moraš da se maneš tog kokaina, dušice. Nos će ti otpasti od njega.” Slabašno se osmehnula. „Dobri stari Džoni”, rekla je. Iznenada se nagnula. Poljubila ga je u usta. „O, Džoni, oporavi se što pre.” Zamišljeno ju je posmatrao dok se udaljavala. „Džoni?” „Nisi je ostavila”, rekao je. „Ne, uopšte je nisi ostavila.”

„Šta nisam ostavila?” Zbunjeno se namrštila. „Tvoju burmu. Nisi je ostavila u Montrealu.” Podigao je ruku do čela i protrljao komad kože iznad desnog oka. Rukom je bacao senku. Sa osećanjem koje se graničilo sa sujevernim strahom, zapazila je da mu je polovina lica na svetlosti, a polovina u tami. Setila se maske kojom ju je prestrašio za Noć veštica. Ona i Volt proslavili su medeni mesec u Montrealu, ali kako je Džoni to znao? Možda mu je Herb rekao. Da, sigurno je tako bilo. Samo su Volt i ona znali da je izgubila burmu u hotelskoj sobi. Niko drugi nije znao, zato što joj je kupio drugu burmu pre nego što su poleteli kući. Previše se stidela da bi ikom poverila tu tajnu. Nije rekla ni majci. „Kako...” Džoni se duboko namrštio, pre nego što se osmehnuo. Spustio je ruku s čela i upleo šake u krilu. „Bila je neodgovarajuće veličine”, rekao je. „Zar se ne sećaš kad si se pakovala? Bio je napolju, kupovao je nešto dok si ti pakovala stvari. Bio je napolju kupovao je... kupovao... ne znam šta. To je u mrtvoj zoni.” Mrtvoj zoni? „Izašao je u prodavnicu i kupio gomilu glupih suvenira. Jastučiće i slične stvari. Ali, Džoni, kako si znao da sam izgubila bu...” „Pakovala si se. Burma nije bila odgovarajuće veličine. Bila je za nijansu prevelika. Planirala si da se postaraš za to kad se vratiš. U međuvremenu si... si...” Zbunjeno mrštenje povratilo se i uzmaklo. Osmehnuo se. „Učvršćivala si je toalet-papirom!” Više nije bilo sumnje u pogledu straha. Lenjo se sklupčao u njenom stomaku, kao zmija. Ruka joj se popela do grla. Zurila je u njega, skoro hipnotisana. Imao je isti pogled, isti hladno odsutni pogled kao u noći u kojoj je pobedio Točak. Šta ti se desilo, Džoni? Šta si ti? Plave oči smračile su se do gotovo ljubičaste nijanse. Htela je da pobegne. Činilo joj se da se soba zamračila, kao da je pokidao tkivo stvarnosti, razdvajajući veze između prošlosti i sadašnjosti. „Kliznula ti je s prsta”, rekao je. „Stavljala si njegov pribor za brijanje u jedan od džepova sa strane, kad ti je kliznula. Tek kasnije si primetila da si je izgubila. Pomislila si da je ostala u sobi.” Nasmejao se, to je bio piskav, golicav, iskidan zvuk - ni nalik njegovom uobičajenom smehu - već hladan... hladan. „Auh, prevrnula si sobu naopako. Spakovala si je. Još je u džepu kofera. Odonda je tamo. Idi na tavan i pogledaj. Videćeš.” Neko je u hodniku ispustio čašu vode ili nešto slično. Iznenađeno je

opsovao kad se to dogodilo. Džoni je pogledao u pravcu zvuka. Oči su mu se razbistrile. Osvrnuo se i video da je ukočena, razrogačenih očiju i zabrinuta. „Šta je bilo? Saro, da li sam rekao nešto pogrešno?” „Kako si znao?”, prošaptala je. „Otkud znaš takve stvari?” „Ne znam. Saro, žao mi je ako sam...” „Džoni, moram da krenem. Deni je s bebisiterkom.” „U redu je. Žao mi je što sam te potresao.” „Kako si mogao da znaš za moju burmu, Džoni?” Samo je odmahnuo glavom. 7 Osetila je nešto čudno u stomaku, na pola puta kroz hodnik u prizemlju. U poslednjem času pronašla je toalet. Žurno je ušla unutra i zatvorila vrata kabine. Žestoko se ispovraćala. Povukla je vodu i ustala zatvorenih očiju. Drhtala je, ali je bila na ivici smeha. Povratila je i kad je poslednji put videla Džonija. Da li je to surova pravda? Međaši u vremenu, kao podupirači za knjige? Stavila je šaku na usta, da bi zadržala šta god je pokušavalo da izađe - smeh ili možda vrisak. Svet se bezumno nakrenuo u tami, kao lonac. Kao Točak sreće koji se vrti. 8 Ostavila je Denija kod gospođe Label. Kuća je bila tiha i prazna kad se vratila. Popela se uz uske stepenice do tavana i pritisla prekidač koji je kontrolisao dve gole sijalice. Prtljag je bio u jednom ćošku. Nalepnice iz Montreala još su bile na narandžastim koferima. Bilo ih je tri. Otvorila je prvi i opipala rastegljive džepove. Ništa nije našla. Duboko je udahnula i izdahnula. Osećala se glupo i razočarano, ali je olakšanje preovladavalo. Nije našla burmu. Izvini, Džoni. A opet, nije joj bilo nimalo žao. Pronalaženje burme bilo bi za nijansu previše jeziv

događaj. Počela je da vraća kofere na mesto između gomile Voltovih knjiga s koledža i lampe koju je pas one lude žene oborio i koju nije imala srca da baci. Neki glasić unutar nje je prošaptao, dok je stresala prašinu s ruku, spremajući se da zaboravi na sve. Bio je tako tih da ga je jedva čula. Preterano površna pretraga, zar ne? Nisi želela da nešto pronađeš, je li tako, Saro? Nije. Nije, zaista nije htela da nešto pronađe. Ako je glasić mislio da će ponovo otvoriti kofere, bio je lud. Petnaest minuta je kasnila da ode po Denija. Volt će dovesti jednog od vodećih partnera firme na večeru (što je veoma važan događaj), dugovala je Beti Hekman pismo - ona je iz Mirovnog korpusa u Ugandi uletela pravo u brak sa sinom zapanjujuće bogatog odgajivača konja iz Kentakija. Takođe bi trebalo da očisti oba kupatila, sredi frizuru i okupa Denija. Imala je previše posla da bi se muvala po vrelom, prljavom tavanu. Stoga je izvadila sva tri kofera. Ovog puta je veoma pažljivo pretražila sve džepove. Pronašla je burmu u samom ćošku džepa u trećem koferu. Podigla ju je ispod jedne sijalice i pročitala tekst ugraviran s unutrašnje strane. Natpis je delovao sveže, kao kad ga je Volt navukao na njen prst VOLTERI SARA HEJZLET - DEVETI JUL 1972. Dugo ju je posmatrala. Vratila je kofere na mesto, isključila svetlo i sišla niz stepenice. Svukla je, sad prašnjavu, lanenu haljinu. Obukla je pantalone i bluzu. Prošetala je jedan blok do gospođe Label i uzela sina. Vratili su se kući. Ostavila je Denija u dnevnoj sobu. Živahno je puzao okolo, dok je spremala pečenicu i ljuštila krompire. Gurnula je meso u rernu i otišla u dnevnu sobu. Deni je zaspao na tepihu. Podigla ga je i stavila u kolevku. Počela je da čisti kupatila. Neprestano je razmišljala o burmi, uprkos svemu, uprkos časovniku koji je proždirao vreme do večere. Džoni je znao. Mogla je da odredi trenutak u kom je saznao: kad ga je poljubila pre polaska. Od same pomisli na njega osećala se slabo i čudnovato. Nije znala zašto. Sve je bilo tako zbrkano. Mislila je na njegov nepromenjeni polucinični osmeh, strašno izmenjeno, mršavo i neuhranjeno telo, i kosu koja mu je beživotno polegla po lobanji, tako različita od one koju je imao u njenom sećanju. Želela je da ga poljubi. „Prestani”, promrmljala je sebi u bradu. Nije prepoznavala vlastito lice u ogledalu. Bila je rumena, vrela i - recimo to, strašno seksi.

Stisnula je pronađenu burmu u džepu pantalona. Bacila ju je u čistu, malčice plavu vodu toaletne šolje, pre nego što je shvatila šta će uraditi. Šolja je bila blistavo čista da gospodin Trečes iz Baribolta, Trečesa, Murhausa i Džendrona ne bude uvređen nepriličnom burmom prljavštine u šolji, kad ga pritera mala nužda za večerom. Ko zna kakve prepreke mogu stajati pred mladim čovekom na putu ka stolu za kojim sede moćni i uticajni, zar ne? Ko išta zna na ovom svetu? Pljusnula je i polako potonula kroz bistru vodu na dno. Lenjo se okretala. Učinilo joj se da je tiho zvecnula pri udaru o porcelan na dnu. Verovatno se radilo o njenoj mašti. Glava ju je bolela. Na tavanu je bilo vrelo i zagušljivo. Džonijev poljubac - bio je sladak, tako sladak. Povukla je vodu pre nego što je stigla da razmisli o onom što radi (i dozvoli razumu da se nametne). Činilo joj se da voda teče bučnije no inače, zato što je žmurila. Burma je nestala kad je otvorila oči. Izgubljena je. Ponovo je bila izgubljena. Noge su joj naglo oslabile. Sela je na ivicu kade i zarila lice u šake. Vrelo, vrelo, lice. Više neće posećivati Džonija. To nije dobra ideja. Poseta ju je uznemirila. Volt je pozvao vodećeg partnera u firmi na večeru. Ima bocu skupog vina u frižideru i basnoslovno skupi komad mesa u rerni. O tome bi trebalo da razmišlja. Trebalo bi da razmišlja o tome koliko voli Volta, o Deniju usnulom u kolevci i da čovek mora da živi s odlukama koje donese u ovom ludom svetu. Više neće razmišljati o Džoniju Smitu i njegovom poluciničnom, šarmantnom osmehu. 9 Večera je uspela u svakom pogledu.

DESETO POGLAVLJE 1 Doktor je Veri Smit prepisao hidrodiural, lek za smanjenje krvnog pritiska. Nije joj mnogo snizio pritisak („ne vredi ni pišljiva boba”, navodila je u svojim pismima), ali joj je oduzimao snagu i izazivao mučninu. Morala je da sedne da se odmori posle usisavanja. Popela bi se uz stepenice i zastala na vrhu, dahćući kao pas u vrelom avgustovskom popodnevu. Bacila bi pilule kroz prozor, da joj Džoni nije rekao da su joj neophodne. Doktor joj je prepisao drugi lek. Srce joj je od njega toliko lupalo da je prestala da ga uzima. „Ova procedura zasniva se na metodi pokušaja i grešaka”, reče doktor. „Ne brinite, Vera, naći ćemo delotvornu terapiju.” „Ne brinem se”, reče Vera. „Verujem u Gospoda Boga.” „Da, naravno da verujete. Tako bi i trebalo da bude.” Doktor se krajem juna opredelio za kombinaciju hidrodiurala i leka zvanog aldomet. To su bile debele, žute, skupe pilule. Činilo joj se da mora da mokri svakih petnaest minuta kad je počela da uzima ta dva leka. Javile su se glavobolje. Doktor je rekao da joj je krvni pritisak snižen na normalni nivo, ali mu ona nije verovala. Ko je još video vajdu od doktora? Vidi šta rade njenom Džoniju. Seku ga kao kasapi. Imao je tri operacije. Izgleda kao čudovište sa šavovima po rukama, nogama i vratu. I još ne može da se kreće bez hodalice, kakvu je koristila stara gospođa Silvester. Zašto se oseća ovako jadno, ako joj je krvni pritisak opao? „Moraš dati vremena telu da se navikne na lekove”, rekao je Džoni. Bila je prva subota jula. Roditelji su ga posetili u bolnici. Izgledao je bledo i izmučeno po povratku s hidroterapije. U svakoj ruci imao je lopticu od olova. Dizao ih je i spuštao u krilu, dok su razgovarali. Razgibavao je laktove i ojačavao bicepse i tricepse. Ožiljci koji su se

pružali od laktova do podlaktica izduživali su se i skupljali. Zarastali su. „Veruj u Boga, Džoni”, govorila je Vera. „Nema potrebe za svim ovim budalaštinama. Veruj u Boga, pa će te on izlečiti.” „Vera...” poče Herb. „Ne prekidaj me. Ovo je budalaština! Zar u Bibliji ne piše, pitaj pa će ti sve biti dato, kucaj pa će ti se otvoriti? Nema potrebe za uzimanjem groznih lekova, niti da moj dečak dopušta tim doktorima da ga muče. To je pogrešno, ne pomaže mu i grešno je!” Džoni je spustio olovne loptice na krevet. Mišići u rukama drhtali su mu od napora. Zaboleo ga je stomak. Bio je iscrpljen od vežbanja i ljut na majku. „Ko se čuva i bog ga čuva”, rekao je. „Ti ne želiš hrišćanskog boga, mama. Želiš duha koji će izaći iz boce i ispuniti tri želje.” „Džoni!” „Pa, to je istina.” „Doktori su ti usadili tu ideju u glavu! I nju i druge lude ideje!” Usne su joj drhtale. U razrogačenim očima nije bilo suza. „Bog te je vratio iz kome, da bi izvršio njegovu volju, Džone. Ovi drugi, oni samo...” „Samo pokušavaju da mi pomognu da prohodam da ne bih morao da do kraja života izvršavam njegovu volju iz invalidskih kolica.” „Hajde da se ne svađamo”, reče Herb. „U porodici ne bi trebalo da bude svađe.” Baš kao što uragani ne bi trebalo da duvaju, ali svake godine pustoše. Njegove reći nisu okončale prepirku. Odavno se spremala. „Kad bi se samo uzdao u Boga, Džoni...” počela je Vera, ne mareći za Herba. „Više ni u šta ne verujem.” „Žao mi je što to čujem”, rekla je ukočenim i dalekim glasom. „Svuda ima Sataninih pristalica. Pokušaće da te skrenu s pravog puta. Izgleda da im dobro ide.” „Moraš da od toga praviš... nešto epsko i večno, zar ne? Reći ću ti šta je to bilo. To je bio glupi saobraćajni udes. Klinci su se trkali, a ja sam nadrljao. Znaš li šta želim, mama? Želim da izađem odavde. Samo to. I želim da nastaviš da uzimaš lek i... i da pokušaš da se obema nogama spustiš na zemlju. Samo to želim.” „Odlazim.” Ustala je, bleda i tužna. „Moliću se za tebe, Džoni.” Pogledao ju je, onako bespomoćan, ozlojeđen i nesrećan. Bes ga je prošao. Istresao se na nju. „Nastavi da uzimaš lek!”, zavapio je. „Moliću se da vidiš svetlost.”

Izašla je iz sobe. Lice joj je bilo ukočeno i sivo, kao da je od kamena. Džoni je bespomoćno pogledao oca. „Džone, voleo bih da to nisi učinio”, reče Herb. „Umoran sam. Umor mi ometa rasuđivanje i kvari raspoloženje.” „Tako je”, reče Herb. Izgledalo je kao da će reći još nešto, ali nije. „Da li još planira da ode u Kaliforniju na simpozijum o letećim tanjirima ili ko zna šta već?” „Da. Možda će se predomisliti. Nepredvidljiva je, a dotad ima još mesec dana.” „Trebalo bi nešto da preduzmeš.” „Šta? Da je smestim u bolnicu?” Džoni je odmahnuo glavom. „Ne znam. Možda je vreme da ozbiljno razmisliš o tome, umesto što se ponašaš kao da je to isključeno. Bolesna je. Moraš da je zbrineš.” Herb će glasno: „Bila je dobro pre nego što...” Džoni se trgao, kao ošamaren. „Znaš, žao mi je, Džoni. Nisam to mislio.” „U redu je, tata.” „Ne, stvarno nisam”, Herbovo lice bilo je slika jada. „Znaš, morao bih da pođem za njom. Verovatno deli letke po hodnicima.” „Važi.” „Džoni, pokušaj da zaboraviš ovo. Usredsredi se na oporavak. Ona te voli, baš kao i ja. Ne sudi nam prestrogo.” „Neću. U redu je, tata.” Poljubio je sina u obraz. „Moram da pođem za njom.” „Važi.” Herb je otišao. Džoni je napravio tri teturava koraka između stolice i kreveta. To nije bilo mnogo. Ali je bilo nešto. Početak. Otac nije ni slutio koliko mu je žao što se onako istresao na majku. Žalio je zato što je u njemu jačalo čudnovato ubeđenje da majka neće još dugo živeti. 2 Vera je prestala da uzima lekove. Herb je razgovarao s njom. Pokušavao je da je obrlati laskanjem. Na kraju je pokušao da joj naredi.

Nije uspeo. Pokazala mu je pisma njenih „dopisnika u Isusu”. Većina je bila nevešto nažvrljana i puna pravopisnih grešaka. Sva su podržavala njen stav i obećavala molitve za njeno zdravlje. Jedno je bilo od dame iz Roud Ajlanda. I ona je čekala kraj sveta na farmi u Vermontu (zajedno s voljenim psom ljubimcem, Otisom). „BOG je najbolji lek”, poručivala je ova dama, „okreni se BOGU PA ’Š BIT IZLEČENA, a ne DR-ima koji OZURPIRAJU MOĆ BOŽJU. Oni prouzrokuju sav RAK na ovom zlom svetu sa svojim ĐAVOLSKIM PETLJANJEM, svako ko je ikad imao OPERACIU na primer čak i BEZNAČAJNU kao VAĐENJE KRAJNIKA će pre ili kasnije dobiti RAK, to je dokazana činjenica, stoga prizovi BOGA, moli se BOGU, pomešaj SVOJU VOLJU s njegovom PA S bit izlečena!!” Herb je telefonirao Džoniju, koji je sutradan pozvao majku. Izvinio se zbog manjka obzira i strpljenja. Zamolio ju je da ponovo počne da uzima lekove - njemu za ljubav. Vera je prihvatila izvinjenje, ali je odbila da ponovo počne da se leči. Bog će pronaći način da je izleći, ako to bude hteo. Otputovaće na onaj svet ako Bog poželi da je prizove sebi, pa makar gutala tovar pilula dnevno. To su bile naizgled neoborive tvrdnje. Jedini mogući način da ih Džoni opovrgne bio je pozivanje na ono što su katolici i protestanti osamnaest stoleća odbijali da priznaju: da Bog izvršava svoju volju ne samo preko čovekovog duha nego i preko uma. „Mama”, rekao je. „zar nisi pomislila da je volja božja da ti neki doktor prepiše lek da bi mogla duže živeti? Zar nisi razmišljala o tome?” Telefon nije bio pogodan medij za teološke rasprave. Prekinula je vezu. Marija Mišo sutradan je ušla u Džonijevu sobu, spustila je glavu na njegov jastuk i zaplakala. „Hajde, hajde”, reče iznenađeni i zabrinuti Džoni. „Šta je ovo? Šta nije u redu?” „Moj dečak”, rekla je, kroz plač. „Moj Mark. Operisali su ga. Bilo je baš kao što ste rekli. Dobro je. Progledaće na to oko. Hvala bogu.” Zagrlila je Džonija i on nju, najbolje što je mogao. Njene tople suze na obrazu naterale su ga da pomisli da ono što mu se desilo i nije tako loše. Možda neke stvari mogu biti rečene, viđene i ponovo pronađene. Možda nije bilo tako neosnovano pomisliti da Bog deluje preko njega, iako je njegova ideja Boga u najboljem slučaju bila maglovita i neodređena. Grlio je Mariju govoreći joj koliko mu je drago, da ne

zaboravi da nije on operisao Marka, i da se slabo seća onog što je rekao. Otišla je nedugo potom, brišući oči. Ostavila je Džonija samog i duboko zamišljenog. 3 Dejv Pelsen je početkom avgusta došao da vidi Džonija. Pomoćnik direktora u Srednjoj školi Klivs Mils bio je sitan čovek uredne spoljašnjosti, s debelim naočarima, udobnim cipelama i neizlečivom sklonošću ka drečavim sportskim sakoima. Dejv se, od svih ljudi koji su posetili Džonija naizgled beskrajnog leta 1975. godine, najmanje promenio. Imao je nešto više sedina u kosi, to je bilo sve. „Pa, kako si? Zaista?”, dodao je Dejv, kad su završili s uobičajenom razmenom učtivosti. „Nisam tako loše”, rekao je Džoni. „Sad mogu da hodam sam, ako ne preterujem. Plivam šest dužina bazena. Ponekad imam glavobolje. Baš me rasture kad naiđu. Doktori kažu da neće prestati, da će me pratiti do kraja života.” „Mogu li da ti postavim lično pitanje?” „Ako želiš da znaš da li mi se diže”, sa osmehom će Džoni, „odgovor je potvrdan.” „Lepo je znati da nisi za bacanje, ali bih voleo da znam kako stojiš s novcem. Možeš li da platiš za sve ovo?” Džoni je odmahnuo glavom. „U bolnici sam već pet godina. Niko izuzev Rokfelera ne bi to mogao da plati tako nešto. Otac i majka ubacili su me u neki program državne pomoći. Fond za totalne katastrofe, tako nešto.” Stiv je klimnuo. „Ti si u Fondu za izuzetne nesreće. To znam. Ali kako dosad nisi završio u državnoj bolnici. To mesto ne može se porediti s ovim.” „Doktor Vajzak i doktor Braun pobrinuli su se za to. Oni su najodgovorniji za dostignuti nivo oporavka. Po Vajzakovim rečima, bio sam... njihovo zamorče. Zanimalo ih je koliko dugo mogu sprečavati komatoznog pacijenta da se ne pretvori u biljku. Poslednje dve godine u komi redovno sam dobijao fizikalnu terapiju i injekcije vitamina...

dupe mi je istačkano kao da sam preležao male boginje. Nisu očekivali da ću se probuditi. Od trenutka prijema u bolnicu smatran sam izgubljenim slučajem. Vajzak mi je objasnio da su me Braun i on podvrgli programu ’agresivnog održavanja u životu’. Nada se da će moj slučaj postati važan argument u raspravi s kritičarima održavanja u životu pacijenata za koje je procenjeno da se neće oporaviti. Bilo kako bilo, u državnoj bolnici im ne bih mogao biti od koristi. Zbog toga su me ovde zadržali. U jednom trenutku završiće sa mnom. Tada ću preći u državnu bolnicu.” „U kojoj će najnaprednija nega koju ćeš dobiti biti prevrtanje na svakih šest sati da ne bi dobio rane od ležanja”, reče Dejv. „Propao bi samo tako, da si se probudio 1980. godine.” „Verujem da bih to bio u svakom slučaju”, reče Džoni. Polako je odmahnuo glavom. „Mislim da ću poludeti ako neko predloži još jednu operaciju. Posle svega ću hramati i nikad neću moći da okrenem glavu do kraja ulevo.” „Kada će te pustiti?” „Za tri nedelje, ako bog da.” „Šta ćeš onda?” Džoni je slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da ću otići kući, u Paunel. Majka će neko vreme biti u Kaliforniji, iz... religioznih razloga. Tata i ja ćemo iskoristiti to vreme da se nanovo upoznamo. Imam ponudu od jednog velikog književnog agenta iz Njujorka... zapravo, ne od njega lično, već od njegovog pomoćnika. Misle da se od ovog može napraviti knjiga. Pokušaću da napišem dva-tri poglavlja i sinopsis. Možda će agent ili njegov pomoćnik uspeti da prodaju taj materijal. Najiskrenije, taj novac bi mi prokleto dobro došao.” „Da li su i drugi mediji pokazali interesovanje za priču?” „Pa, tu je tip iz bangorskog Dejli njuza, koji je uradio prvobitnu priču...” „Brajt? Dobar je.” „Hteo bi da dođe u Paunel, kad zbrišem odavde, i da napiše opširnu priču. Čovek mi se dopada, ali ništa nisam obećao. U tome nema novca za mene. Iskreno, njemu se nadam. Ne bih imao ništa protiv da ’kažem istinu, kad bi mi to donelo koji dolar. Roditelji su ostali bez ušteđevine. Prodali su automobil i kupili neku krntiju. Tata je uzeo drugi zajam na kuću, umesto da razmišlja o povlačenju iz posla, prodaji kuće i životu od penzije.” „Da li si razmišljao o povratku u školu?”

Džoni je podigao glavu. „Da li je to ponuda?” „Nije dinstana džigerica.” „Veliko ti hvala”, reče Džoni. „Ali neću biti spreman za rad u septembru, Dejve.” „Nisam ni mislio na septembar. Sećaš li se Sarine prijateljice, En Straford?” Džoni je klimnuo. „Pa, sad je En Biti. Porodiće se u decembru. Potreban nam je profesor engleskog u drugom semestru. Imaćeš lak radni raspored. Četiri časa, jedan čas rada s četvrtim razredom i dva odmora.” „Da li je ovo ozbiljna ponuda, Dejve?” „Ozbiljna je.” „To je prokleto ljubazno od tebe”, prozborio je Džoni promuklim glasom. „Dođavola s tim”, raspoloženo će Dejv. „Bio si prokleto dobar učitelj.” „Mogu li dobiti nekoliko nedelja za razmišljanje?” „Razmišljaj do prvog oktobra, ako želiš. Znaj da ćeš moći da radiš na knjizi, ako se pokaže izglednom.” Džoni je klimnuo. „Verovatno nećeš želeti da predugo ostaneš u Paunelu”, dodao je Dejv. „Možda ćeš shvatiti da ti je tamo... neudobno.” Džoni je obuzdao jezik. Ne zadugo, Dejve. Znaš, moja majka prosviraće sebi mozak. Neće to uraditi pištoljem. Šlogiraće se. Umrete pre Božića, ako je otac i ja ne ubedimo da počne da uzima lekove. Mislim da nećemo moći. I ja sam deo toga, iako ne znam koliki. Mislim da ne želim da znam. Umesto toga je rekao: „Vesti brzo putuju, zar ne?” Dejv je slegnuo ramenima. „Sara mi je ispričala da tvoja majka ima problema s prilagođavanjem. Oporaviće se, Džoni. U međuvremenu razmisli o mojoj ponudi.” „Hoću. U stvari, odmah ću ti odgovoriti opreznim da. Voleo bih da ponovo predajem, da se vratim u normalu.” „Moj si čovek”, reče Dejv. Džoni je legao na krevet kad je Dejv otišao. Pogledao je kroz prozor. Bio je jako umoran. Vraćanje u normalu. Nešto mu je govorilo da se to nikad neće dogoditi. Glavobolja je najavila svoj dolazak.

4 Vest da se Džoni Smit vratio iz kome s nekim moćima osvanula je u novinama. Izašla je na prvoj strani. Članak je napisao Dejvid Brajt. To se desilo nekoliko dana pre Džonijevog izlaska iz bolnice. Bio je na fizikalnoj terapiji. Ležao je na leđima na podu. Na stomaku je držao loptu od šest kilograma. Terapeutkinja Ajlin Magauan stajala je iznad njega i brojala trbušnjake. Mučio se kod osmog, iako se od njega očekivalo da uradi deset. Znoj mu je oblio lice. Ožiljak na vratu bio je jarkocrven. Ajlin je bila sitna, prijatna žena vižljastog tela, s oblakom predivne crvene kose i zelenim očima poprskanim tačkama boje lešnika. Džoni ju je ponekad - s mešavinom ljutnje i veselja - zvao najmanjim marincem na svetu. Naređivala mu je, nagovarala ga i terala da vežba dok od čoveka vezanog za krevet koji je jedva prinosio čašu usnama nije postao neko ko hoda bez štapa, izvodi tri zgiba i preplivava bolnički bazen za pedeset tri sekunde. To nije bilo olimpijsko vreme, ali nije bilo loše. Bila je neudata. Živela je u velikoj kući u Ulici Senter u Oldtaunu s četiri mačke. Bila je krajnje tvrdokorna i nije prihvatala ne kao odgovor. Džoni se opružio na leđa. „Jok”, žalio se. „Auh, mislim da neće moći, Ajlin.” „Diži se, momče!”, povikala je povišenim, sadističkim, veselim tonom. „Diži se! Diži se! Još tri komada, pa ćeš dobiti koka-kolu!” „Daj mi loptu od pet kilograma, pa ću napraviti još dva.” „Lopta od pet kilograma završiće u Ginisovoj knjizi rekorda kao najveći analni uložak na svetu ako ne uradiš još tri. Ustaj!” „Uhhh!”, povikao je Džoni, dok je izvodio osmi. Pao je na pod. Ponovo se trznuo nagore. „Sjajno!”, povikala je Ajlin. „Još jedan, još samo jedan.” „AAAAUUUUUUHH!”, vrisnuo je Džoni. Spremao se za deseti trbušnjak. Pao je na prostirku. Lopta se otkotrljala s njega. „Nešto se pocepalo u meni. Da li si srećna što mi se čitava utroba prosula. Bućka se u meni. Tužiću te, kunem ti se bogom, prokleta harpijo.” „Isuse, kakva si ti bebica”, reče Ajlin. Pružila mu je ruku. „Ovo nije ništa u poređenju s onim što sam ti spremila za sledeći put.” „Zaboravi na to”, reče Džoni. „Sledećeg puta ću samo plivati u...”

Pogledao ju je s velikim iznenađenjem. Stisnuo ju je za ruku tako jako da ju je zamalo zabolelo. „Džoni? Šta nije u redu? Da te nije uhvatio grč?” „O, bože”, prozborio je Džoni. „Džoni?” Još ju je stiskao za ruku. Posmatrao je njeno lice s odsutnom, snenom zamišljenošću koja ju je činila nervoznom. Čula je glasine o njemu. Odbacila ih je s tvrdoglavim škotskim pragmatizmom. Pričalo se da je predvideo da će se sin Marije Mišo oporaviti pre nego što su doktori odlučili da pokušaju riskantnu operaciju oka. Druga glasina ticala se doktora Vajzaka. Džoni mu je navodno rekao da njegova majka nije mrtva već da živi negde na zapadnoj obali pod drugim imenom. Te priče su, što se Ajlin Magauan ticalo, bile besmislice nimalo drugačije od onih koje se mogu naći u časopisima sa istinitim pripovestima i sladunjavo-žestokim ljubavnim skaskama koje su bolničarke čitale na dežurstvima. Uplašila se zbog načina na koji ju je posmatrao. Imala je osećaj da gleda pravo u nju. „Kako ti je, Džoni?” Bili su sami u sali za fizikalnu terapiju. Velika dvokrilna vrata od zamagljenog stakla koja vode do bazena behu zatvorena. „Blagi bože”, reče Džoni. „Bolje da... da, još ima vremena. Poslednji je čas.” „O čemu govoriš?” Prenuo se iz transa. Pustio joj je ruku... stisnuo ju je dovoljno jako da ostavi bela udubljenja na koži. „Pozovi vatrogasce”, rekao je. „Zaboravila si da isključiš grejalicu. Zavese su se zapalile.” „Šta...” „Grejalica je zapalila kuhinjsku krpu, a ona zavese”, nestrpljivo će Džoni. „Požuri. Pozovi ih. Hoćeš li da ti kuća izgori?” „Džoni, ne možeš da znaš...” „Nije važno šta ja ne mogu da znam”, rekao je. Uhvatio ju je za lakat. Poterao ju je ispred sebe. Izašli su iz sale. Džoni je teško hramao na levu nogu, kao i uvek kad je umoran. Prošli su pored bazena. Koraci su im muklo odjekivali po pločicama. Izašli su u hodnik u prizemlju i stigli do šaltera iza kog su dve bolničarke pile kafu. Treća je razgovarala telefonom. Objašnjavala je nekom kako je preuredila stan. „Hoćeš li da zoveš ili da ja to učinim?”, pitao je Džoni. Ajlinin um grozničavo je radio. Njena jutra bila su do detalja

isplanirana. Ustala je i skuvala jaje. Pojela je nezaslađen grejpfrut i činiju žitarica. Posle doručka se obukla i odvezla u bolnicu. Da li je isključila grejalicu? Naravno da jeste. Nije se sećala da je to uradila, ali joj je to odavno prešlo u naviku. Sigurno ju je isključila. „Džoni, zaista, ne znam otkud ti ta ideja...” „Važi, ja ću.” Nalazili su se u prostoru za bolničarke, staklenoj kabini s tri kancelarijske stolice i rešoom. Sobicom je dominirala elektronska tabla s redovima lampica koje bi zablistale crvenom bojom kad bi pacijent pritisnuo dugme za poziv. Tri lampice su svetlele. Dve bolničarke nastavile su da piju kafu i ogovaraju doktora koji se naroljao u baru. Treća je razgovarala s pedikirkom. „Oprostite, moram da pozovem nekog”, reče Džoni. Bolničarka je pokrila slušalicu rukom. „U predvorju je telefonska gov...” Džoni joj je istrgao slušalicu iz ruke i rekao: „Hvala vam.” Našao je slobodnu liniju i otkucao 0. Dobio je znak zauzeto. „Šta nije u redu s ovom spravom?” „Hej!”, povikala je bolničarka koja je razgovarala s pedikirkom. „Šta kog đavola mislite da radite? Dajte mi to.” Džoni se setio da je u bolnici koja ima svoju centralu. Pritisnuo je 9 da bi dobio spoljnu liniju. Zatim je otkucao 0. Zakinuta sestra pocrvenela je od gneva. Posegnula je za otetim telefonom. Džoni ju je odgurnuo od sebe. Okrenula se i ugledala Ajlin. Obratila joj se. „Ajlin, šta se dešava s ovim blesavim tipom?”, gnevno je upitala. Druge dve bolničarke spustile su šoljice kafe. Zurile su u Džonija otvorenih usta. Ajlin je s vidljivom nelagodnošću slegnula ramenima. „Ne znam, on je...” „Operator.” „Operatore, želim da prijavim požar u Oldtaunu”, reče Džoni. „Možete li mi reći koji broj da pozovem, molim vas?” „Hej”, reče jedna bolničarka. „Čija kuća gori?” Ajlin se nervozno promeškoljila. „Kaže da je moja.” Bolničarka koja je razgovarala o svom stanu s pedikirkom pažljivije ga je odmerila. „O bože, to je onaj”, rekla je. Džoni je pokazao na tablu, na kojoj je svetlelo pet ili šest lampica. „Zašto ne odete da vidite šta je ovim ljudima potrebno?” Operator ga je povezao s vatrogasnom službom u Oldtaunu.

„Zovem se Džon Smit. Želim da prijavim požar. Na...” Pogledao je Ajlin. „Koja je vaša adresa?” Na trenutak je pomislio da mu neće reći. Pokretala je usta, ali se ništa nije čulo. Dežurne bolničarke zaboravile su na šolje s kafom. Povukle su se u suprotni ćošak. Došaptavale su se izbuljenih očiju kao curice u toaletu osnovne škole. „Gospodine?”, oglasio se vatrogasac. „Govori”, reče Džoni, „hoćeš li da ti mačke izgore?” „Ulica Senter 624” oklevajući će Ajlin. „Odlepio si, Džoni.” Džoni je ponovio adresu u slušalicu. „U kuhinji je.” „Kako se zovete, gospodine?” „Džon Smit. Zovem iz Bolnice Istočni Mejn u Bangoru.” „Mogu li da vas pitam kako ste saznali za požar?” „Pozovite nas, bićemo pored telefona. Moji podaci su tačni. Krenite na lice mesta.” Naglo je prekinuo vezu. „... i rekao je da je majka Sema Vajzaka još...” Bolničarka se ućutala i pogledala Džonija. Na trenutak je osećao sve poglede na sebi, kao dodire sićušnih vrućih pipaka. Stomak mu se okrenuo zato što je znao šta će se dogoditi. „Ajlin”, rekao je. „Da?” „Imaš li prijatelje u susedstvu?” „Da... Bert i Dženis su u kući do moje...” „Da li je neko od njih kod kuće?” „Dženis je verovatno tamo.” „Kako bi bilo da je pozoveš?” Ajlin je klimnula. Shvatila je njegov naum. Uzela mu je telefon iz ruke i pozvala susede. Bolničarke su je ljubopitljivo posmatrale, kao da su se slučajno našle usred veoma uzbudljivog televizijskog programa. „Halo? Džen? Ajlin je. Da li si u kuhinji?... Da li bi mogla da pogledaš kroz prozor i da mi kažeš da li kod mene sve izgleda, hm, kako bi trebalo?... Pa, moj prijatelj kaže... objasniću ti kad pogledaš, važi?” Ajlin je pocrvenela. „Da, sačekaću.” Pogledala je Džonija i ponovila, „Odlepio si, Džoni.” Usledila je naizgled beskrajna pauza. Ajlin je ponovo prinela slušalicu uvu. Saslušala je komšinicu i progovorila neobičnim, suzdržanim glasom, koji nije nimalo ličio na njen: „Ne, u redu je, Džen. Pozvani su. Ne... ne mogu da ti odmah objasnim. Kasnije ću ti reći.” Obratila se Džoniju. „Da, neobično je što sam znala... ali mogu da

objasnim. Mislim da mogu. Zdravo.” Prekinula je vezu. Svi pogledi počivali su na njoj. Bolničarke su je posmatrale s bezmernom radoznalošću, a Džoni s tupom izvesnošću. „Džen kaže da dim kulja kroz kuhinjski prozor”, reče Ajlin. Sve tri bolničarke uzdahnule su u isti mah. Uperile su razrogačene oči u Džonija. Optužujuće oči bolničke porote, pomislio je. „Trebalo bi da pođem kući”, reče Ajlin. Agresivna, nepokolebljiva terapeutkinja je iščezla. Ustupila je mesto krhkoj ženi zabrinutoj za mačke, kuču i stvari. „Ja... ne znam kako da ti zahvalim, Džoni... žao mi je što ti nisam verovala, ali...” Zaplakala je. Jedna bolničarka krenula je ka njoj, ali ju je Džoni preduhitrio. Obgrlio ju je i izveo u hodnik. „Zaista možeš”, prošaptala je Ajlin. „Ono što kažu...” „Samo ti požuri kuči”, reče Džoni. „Siguran sam da će sve biti u redu. Biće nešto dima i štete od vode. Mislim da je poster iz filma Buč Kasidi i Sandens Kid stradao, ali to će biti sve.” „Da, važi. Hvala ti, Džoni. Bog te blagoslovio.” Poljubila ga je u obraz i potrčala niz hodnik. Jednom se osvrnula za sobom. Sujeverni strah ogledao joj se na licu. Bolničarke su ga motrile, iza šaltera. Podsećale su ga na vrane na telefonskoj žici, koje zure na nešto sjajno i blistavo, nešto što će nemilosrdno iskljucati i razvući. „Idite, obiđite pacijente koji vas zovu”, gnevno ih je ukorio. Trgle su se kad su ga čule. Zaputio se ka liftu hramajući. Znao je da će ga ogovarati. Bio je umoran. Noga ga je bolela. Činilo mu se da ima gomilu izmrvljenog stakla u kuku. Hteo je da se što pre vrati u krevet.

JEDANAESTO POGLAVLJE 1 „Šta ćeš da radiš?” pitao je Sem Vajzak. „Hriste. Ne znam”, reče Džoni. „Koliko ih tamo ima?” „Osmoro. Jedan je dopisnik AP-a za severni deo Nove Engleske. Tu su i novinari iz dve televizijske stanice s kamerama i osvetljenjem. Direktor bolnice je prilično besan na tebe, Džoni. Misli da si bio veoma nevaljao.” „Toliko ljudi iz medija zaputilo se ovamo zato što je kuća jedne dame zamalo izgorela?”, zavapio je Džoni. „Mogu da kažem samo jedno, da je ovaj dan jebeno siromašan vestima.” „Ne bih rekao. Ford je stavio veto na dva zakona. PLO je digao u vazduh restoran u Tel Avivu. Policijski pas je namirisao dvesta kilograma marihuane na aerodromu.” „Šta onda ovde traže?”, zapitao se Džoni. Prvo što je pomislio kad je Sem došao s vestima da se novinari skupljaju u predvorju, bilo je kako će majka reagovati. Bila je s ocem u Paunelu. Spremala se da sledeće nedelje krene na hodočašće u Kaliforniju. Ni Džoni ni Herb nisu mislili da je to dobra ideja. Vesti da njen sin poseduje supermoći mogle bi ga odložiti. Džoni je duboko strahovao da bi lek u ovom slučaju mogao biti još veće zlo od bolesti, da bi je ovakva vest mogla gurnuti preko ivice. Mogla bi je ubediti - nova misao iznenada je procvetala u njegovom umu, s mnogo inspirativne snage - da nastavi da uzima lekove. „Ovde su zato što je ono što se dogodilo, vest”, reče Sem. „Ima sve neophodne sastojke.” „Ništa nisam učinio, samo sam...” „Samo si rekao Ajlin Magauan da njena kuća gori, što i jeste bio slučaj”, tiho će Sem. „Hajde, Džoni, sigurno si znao da će se ovo pre ili kasnije dogoditi.” „Nisam lovac na publicitet”, kiselo će Džoni.