Mrtva zona - Stephen King

„Nije tako bilo”, reče Džoni, ne okrećući se. „Nameravao sam da ga raznesem ručnim bacačem. U kritičnom trenutku otkazali su mi svi bionički spojevi.” Lankte je uzdahnuo. Bas reče: „Možeš da odeš kad god želiš.” „Hvala vam.” „Ali reći ću ti isto što bi ti i ovde prisutni gospodin Lankte mogao reći. Ubuduće bih se, da sam na tvom mestu, držao dalje od Stilsonovih mitinga. Loše stvari dešavaju se ljudima koji se ne sviđaju Gregu Stilsonu...” „Zaista?”, pitao je Džoni. Pio je vodu. „Te stvari su van vaše nadležnosti, šefe Base”, reče Lankte. Oči su mu podsećale na zamagljeni čelik. Prekorno je posmatrao policajca. „U redu”, pomirljivo će Bas. „Reći ću ti da je bilo incidenata na drugim mitinzima, pošto od tog ne može biti nikakve štete”, oglasio se Lankte. „Mlada trudnica je u Ridžveju dobila takve batine da je pobacila. To se desilo nakon Stilsonovog mitinga, koji je snimao CBS. Rekla je da pe može prepoznati napadača, ali mi mislimo da bi to mogao biti neko od Stilsonovih motociklista. Klinac od četrnaest godina je pre mesec dana zaradio frakturu lobanje. Imao je plastični pištoljčić na vodu. Ni on nije prepoznao napadača. Pištoljčić upućuje na preteranu reakciju obezbeđenja.” Kako lepo rečeno, pomislio je Džoni. „Niste pronašli nijednog očevica?” „Nikog ko bi govorio o tome”, kiselo će Lankte. Otresao je pepeo s cigarete. „Narod ga voli.” Džoni je pomislio na reći mladića koji je podigao sina da bi video Grega Stilsona. Koga je dođavola briga? To je ionako samo deo predstave. „Znači da FBI ima agenta ljubimca.” Lankte je slegnuo ramenima. Razoružavajuće se osmehnuo. „Pa, šta da ti kažem? Izuzev da ovo nije lak zadatak, Džoni. Ponekad me obuzme strah. Taj tip generiše đavolski snažan magnetizam. Mislim da bi me obesili za najbližu banderu ako bi pokazao na mene s bine i rekao ko sam.” Džoni je pomislio na ekipu u gradskom parku i na lepu devojku koja je histerično mahala kriškom lubenice. „Mislim da ne grešite”, rekao je. „Stoga, ako postoji nešto što znaš, a što bi mi moglo biti od pomoći...” Lankte se nagnuo napred. Razoružavajući osmeh postao je

malčice alav. „Možda si imao vidovnjačku viziju o njemu. Možda si se zbog nje onesvestio.” „Možda”, reče Džoni, bez osmeha. „Pa?” Džoni se opasno primakao odluci da im sve kaže. Predomislio se. „Video sam ga na televiziji. Danas nisam imao šta da radim, pa sam došao ovamo da ga gledam uživo. Kladim se da nisam bio jedini posetilac izdaleka.” „Sigurno nisi.” spremno će Bas. „I to je sve?”, pitao je Lankte. „To je sve”, reče Džoni. Oklevajući je nastavio. „Izuzev... što mislim da će dobiti ove izbore.” „Sigurni smo da hoće”, reče Lankte. „Izuzev ako mu nešto ne prikačimo. U međuvremenu se potpuno slažem sa šefom Basom. Drži se dalje od Stilsonovih mitinga.” „Ne brinite.” Džoni je zgužvao i bacio papirnu čašu. „Bilo mi je zadovoljstvo što sam popričao s vama, gospodo, ali čeka me duga vožnja do Darama.” „Da li se brzo vraćaš u Mejn, Džoni?”, nehajno će Lankte. „Ne znam.” Pogledao je vitkog i besprekorno odevenog agenta, koji je tapkao novom cigaretom po digitalnom satu. Skrenuo je pogled na Basa, krupnog, umornog čoveka s licem baseta. „Da li neko od vas dvojice misli da će se Stilson kandidovati za veći položaj? Ako se domogne fotelje u Predstavničkom domu?” „Bože me sačuvaj”, promrmljao je Bas i prevrnuo očima. „Takvi tipovi dođu i prođu”, reče Lankte. Njegove oči, tako smeđe da su bile gotovo crne, nisu prestajale da proučavaju Džonija. „Podsećaju na jedan od onih radioaktivnih elemenata koji su tako nestabilni da ne traju dugo. Tipovi kao Stilson nemaju stalnu političku bazu, već samo privremenu koaliciju koja se posle izvesnog vremena neizbežno rasipa. Da li si video onu gomilu u parku? To nije politika, već nešto uporedivo s hulahopom, kapama od rakunove kože ili bitls perikama. Dobiće svoj mandat u Predstavničkom domu. Besplatno će klopati u skupštinskom restoranu do 1978. godine i to će biti to. Zapamti šta sam ti rekao.” Džoni nije bio tako siguran.

2 Sutradan je leva strana Džonijevog lica postala veoma šarena. Osnovna boja bila je tamnoljubičasta, skoro crna. Iznad obrve je prelazila u crveno, a zatim u morbidno veselu žutu na čelu i na liniji kose. Kapak mu se malčice naduo, što mu je davalo iscereni izgled. Ličio je na drugu bananu iz burleske. Otplivao je dvadeset dužina bazena, nakon čega se zadihan opružio u ležaljci. Grozno se osećao. Prošle noći spavao je manje od četiri sata. I to malo sna bilo je protkano noćnim morama. „Zdravo, Džoni... kako si, čoveče?” Okrenuo se i ugledao nasmešenog Ngoa. Nosio je radnu odeću. Na rukama je imao vrtlarske rukavice. Iza njega su bila crvena dečja kolica puna borića. Korenje mladica bilo je umotano u grubo platno. Setio se kako je vrtlar zvao borove i rekao: „Vidim da ponovo sadiš korov.” Ngo je nabrao nos. „Izvini, da. Gospodin Četsvort ih voli. Rekao sam mu da je to otpad drveće. U Novoj Engleskoj svuda ih ima. Napravi ovakvo lice...”, Ngoovo lice se naboralo, tako da je ličilo na karikaturni prikaz vašarskog čudovišta, „... i kaže: ’Samo ih posadi.’” Džoni se nasmejao. To je ličilo na Rodžera Četsvorta. Voleo je da bude po njegovom. „Kako ti se dopao miting?” Ngo se učtivo osmehnuo. „Bio je veoma poučan”, rekao je. Njegov pogled se nije mogao pročitati. Možda nije primetio izlazak sunca na levoj strani Džonijevog lica. „Da, bio je veoma poučan. Svi smo uživali.” „Dobro je.” „A ti?” „Ne toliko”, reče Džoni. Dodirnuo je modrice vrhovima prstiju. Koža je bila veoma meka. „Da, ne izgleda dobro, trebalo bi da staviš komad mesa na to”, reče Ngo, sa istim ljubaznim osmehom. „Šta misliš o njemu, Ngo? Šta misli tvoje odeljenje? Tvoj poljski prijatelj? Ili Rut Čen i njena sestra?” „Na povratku nismo govorili o tome, na zahtev instruktora. Rekli su nam da razmislimo o onom što smo videli. Mislim da ćemo sledećeg utorka pisati sastav na času. Da, mislim da će tako biti. Pisaćemo

sastav na času.” „Šta ćeš ti napisati?” Ngo se zagledao u plavo letnje nebo. Osmehivali su se jedno drugom. Prve sedine pojavile su se u kosi sitnog muškarca, o kom Džoni gotovo ništa nije znao. Nije znao da li je oženjen, da li ima dece, da li je pobegao od Vijetkonga, da li je iz Sajgona ili iz seoskih predela. Nije znao ništa o vrtlarevim političkim stavovima. „Pričali smo o igri nasmejani tigar”, rekao je Ngo. „Sećaš li se?” „Sećam se”, reče Džoni. „Pripovedaću ti o pravom tigru. Neki tigar se prozlio u blizini mog sela, kad sam bio mali. Postao je le manger d’homme, proždirač ljudi. Samo što nije to uistinu bio. Proždirao je dečake, devojčice i starice, zato što je bilo ratno vreme, pa nije bilo muškaraca koje bi mogao pojesti. Ne govorim o ovom, tebi bliskom, već o Drugom svetskom ratu. Tom tigru se osladilo ljudsko meso. Ko je mogao da ubije tako grozno stvorenje u seocetu u kom je najmlađi odrasli muškarac imao šezdeset godina i samo jednu ruku, a najstariji dečak, moja malenkost, sedam godina? Taj tigar je jednog dana pronađen u jami s mamcem u obliku leša mrtve žene. Strašna je stvar ostaviti ljudsko biće, sačinjeno po liku gospodnjem, kao mamac. Napisaću to u svom sastavu, ali je još strašnije ne učiniti ništa dok zli tigar odnosi malu decu. Napisaću u mom sastavu da je zli tigar bio još živ kad smo ga našli. Kolac mu je probio telo, ali je još bio živ. Tukli smo ga do smrti alatkama i štapovima. Tukli su ga starci, starice i deca, od kojih su neka bila toliko uzbuđena i uplašena da su se upiškila. Tigar je pao u jamu. Tukli smo ga alatkama i štapovima do smrti, zato što su svi muškarci iz sela otišli da se bore s Japancima. Mislim da je Stilson kao taj zli tigar kome se osladilo ljudsko meso. Mislim da bi trebalo da mu se iskopa jama u koju će upasti. Mislim da bi ga valjalo tući do smrti, ako i nakon pada u nju ostane živ.” Ljubazno se osmehnuo na jarkom letnjem suncu. „Da li zaista veruješ u to?”, pitao je Džoni. „O, da”, reče Ngo. Govorio je opuštenim tonom, kao da je to nevažna tema. „Ne znam šta će učitelj reći kad mu predam takav sastav.” Slegnuo je ramenima. „Verovatno će reći: ’Ngo ti nisi spreman za američki način.’ Ali ja ću verno prikazati svoja osećanja. Šta ti misliš, Džoni?” Pogled mu se načas zaustavio na modrici. „Mislim da je opasan”, reče Džoni. „Ja... znam da je opasan.” „Znaš li? Da, verujem da znaš. Tvoji zemljaci iz Nju Hempšira u

njemu vide zabavnog klovna. Vide ga kao što mnogi s ovog sveta vide onog crnca, Idi Amin Dadu. Ali ti ne.” „Ne”, reče Džoni. „Ali predložiti da bude ubijen...” „Politički ubijen”, sa osmehom će Ngo. „Predlažem da bude politički ubijen.” „A ako ne može biti politički ubijen?” Ngo se osmehnuo. Ispružio je kažiprst, podigao i spustio palac. „Bam”, tiho je rekao. „Bam, bam, bam.” „Ne”, rekao je Džoni, iznenađen vlastitim promuklim glasom. „To nikad nije odgovor. Nikada.” „Nije? Mislio sam da je to odgovor kojem Amerikanci prilično često pribegavaju.” Ngo je podigao ručku crvenih kolica. „Moram da zasadim ovo korenje, Džoni. Doviđenja, čoveče.” Džoni je gledao za sitnim muškarcem koji se udaljavao, vukući kolica s borovim mladicama. Nestao je iza ugla. Ne. Ubijanje samo seje zmajeve zube. Verujem u to. Verujem u to iz sveg srca. 3 Džon Smit je prvog utoka u novembru, a drugog dana u mesecu, sedeo u fotelji u kuhinji - dnevnoj sobi gostinske kuće i gledao rezultate izbora. Čanselor i Brinkli komentarisali su veliku izbornu mapu koja je pokazivala rezultate predsedničke trke. Svaka država bila je obojena pripadajućom nijansom. Bližila se ponoć. Trka između Forda i Kartera bila je veoma tesna. Džoni nije sumnjao u Karterovu pobedu. I Greg Stilson je pobedio. Njegova pobeda opširno je praćena u lokalnim vestima. I nacionalne su mu poklonile nešto pažnje. Upoređivali su njegovu pobedu s onom Džejmsa Longlija, nezavisnog guvernera Mejna, od pre dve godine. Čanselor je rekao: „Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazivala su da Harison Fišer, republikanski kandidat i dosadašnji predstavnik, smanjuje razliku. Očigledno je da su ti podaci bili pogrešni. NBC je javio da će Stilson, koji je vodio kampanju u

radničkom šlemu i tvrdio da će izbaciti đubre u svemir, dobiti četrdeset šest procenata, a Fišer trideset jedan, i da Dejvid Bauz u tradicionalno demokratama nenaklonjenom distriktu nije prikupio više od dvadeset tri procenta.” „I tako je”, reče Brinkli, „dole u Nju Hempširu došlo vreme viršli. Trajaće još najmanje dve godine.” I on i Čanselor su se osmehnuli. Počela je reklama. Džoni se nije nasmešio. Mislio je na tigrove. Imao je mnogo posla između mitinga u Trimbulu i izborne noći. Nastavio je da radi s Čakom. Momak je napredovao polaganim, ali postojanim tempom. Pohađao je dva letnja kursa. Položio je oba. To mu je omogućilo da nastavi da se bavi sportom. Fudbalska sezona primicala se kraju. Imao je dobre izglede da se nađe u reprezentaciji Nove Engleske po izboru Ganet novinskog lanca. Već su počele oprezne, gotovo ritualne posete lovaca na talente s koledža. Moraće da pričekaju još jednu godinu. Čak i njegovi roditelji odlučili su da provede godinu dana u Pripremnoj školi Stovington, valjanoj privatnoj obrazovnoj ustanovi u Vermontu. Džoni je pomislio da će u Stovingtonu pobrljaviti od sreće kad čuju kog su dobili. Škola iz Vermonta imala je odlične fudbalske timove i jadne ekipe američkog fudbala. Verovatno će mu ponuditi punu stipendiju i zlatni ključ od devojačke spavaonice. Džoni je osećao da je odlazak u pripremnu školu ispravna odluka. Čak je ostvario veliki napredak, nakon što je doneta, i nakon uklanjanja pritiska koji je izazivalo polaganje prijemnog za koledž. Džoni je krajem septembra otputovao u Paunel za vikend. U petak uveče pitao je Herba šta ga muči, nakon što je proveo veče gledajući ga kako se vrpolji i grohotno smeje televizijskim šalama, koje nisu bile naročito duhovite. „Ništa me ne muči”, reče Herb. Nervozno se osmehivao i trljao ruke kao računovođa koji je otkrio da je kompanija u koju je uložio životnu ušteđevinu bankrotirala. „Ništa me ne muči. Otkud ti takva pomisao, sine?” „Pa, o čemu razmišljaš, ako je tako?” Herb je prestao da se smeje, ali je nastavio da trlja ruke. „Ne znam kako da ti kažem, Džoni. Mislim...” „Da li je Šarlin u pitanju?” „Pa, da. Ona je.” „Pitao si je.” Herb se obratio sinu smirenim glasom. „Kako će ti se dopasti da u

dvadeset petoj godini dobiješ maćehu, Džoni?” Džoni se nacerio. „Dopašće mi se. Čestitam, tata.” Herb se s olakšanjem nasmejao. „Pa, hvala ti. Nije me sramota da priznam da sam malčice zazirao od tvoje reakcije. Pamtim šta si rekao na tu temu, ali ljudi ponekad menjaju mišljenje kad se nešto o čemu su govorili ostvari. Voleo sam tvoju majku, Džoni. Pretpostavljam da ću je uvek voleti.” „Znam to, tata.” „Sâm sam, baš kao i Šarlin... pa, valjda možemo biti jedno drugom od koristi.” Džoni je prišao ocu. Poljubio ga je. „Želim ti sve najbolje. Siguran sam da će ti biti lepo s njom.” „Dobar si sin, Džoni.” Herb je izvadio maramicu iz zadnjeg džepa. Obrisao je oči. „Mislili smo da smo te izgubili. Ja sam tako mislio. Vera nikad nije izgubila nadu. Uvek je verovala, Džoni, ja...” „Nemoj, tata. Šta je bilo, bilo je.” „Moram. Taj neprijatni osećaj pritiska me već godinu i po dana u stomaku kao kamen. Molio sam se da umreš, Džoni. Molio sam boga da te uzme, iako si moj sin.” Ponovo je obrisao oči i sklonio maramicu. „Ispostavilo se da je bog znao malo više od mene. Džoni... hoćeš li stajati pored mene? Na mom venčanju?” Džonija je žacnulo nešto što se graničilo s tugom. „Biće mi zadovoljstvo”, rekao je. „Hvala ti. Drago mi je što... što sam rekao sve što mi je bilo na pameti. Odavno se nisam ovako dobro osećao.” „Da li ste utvrdili datum?” „U stvari, jesmo. Da li ti ti drugi januar odgovara.?” „Savršeno mi odgovara”, reče Džoni. „Računaj na mene.” „Planiramo da prodamo i moju i njenu kuću”, reče Herb. „Bacili smo oko na farmu u Bidfordu. Lepo imanje od deset hektara. Polovina je pod šumom. To će biti novi početak.” „Novi početak. To lepo zvuči.” „Nemaš ništa protiv prodaje kuće?”, zabrinuto će Herb. „Malčice mi je žao”, reče Džoni. „To je sve.” „Da, i meni je. Malčice mi je žao.” Osmehnuo se. „Ta tuga se javlja u srcu, a kod tebe?” „I kod mene”, reče Džoni. „Pa, kako ti ide tamo dole?” „Fino.”

„Dečak dobro napreduje?” „Čudesno dobro”, sa osmehom će Džoni, svestan da je izgovorio očevu omiljenu poštapalicu. „Koliko dugo ćeš tamo ostati?” „Koliko dugo ću raditi s Čakom? Mislim da ćemo sarađivati ove školske godine, ako budu to hteli. Rad jedan na jedan novo je iskustvo za mene. Dopada mi se. Posao je veoma dobar, u svakom pogledu.” „Šta ćeš posle toga?” Džoni je odmahnuo glavom. „Ne znam, ali nešto znam.” „Znam da ću iz ovih stopa pazariti bocu šampanjca. Nacvrcaćemo se.” Otac je te septembarske noći ustao. Potapšao ga je po leđima. „Pazari dve”, rekao je. Sara Hejzlet slala mu je poneko pismo. Volt i ona očekivali su drugo dete u aprilu. Džoni joj je čestitao trudnoću i Voltu poželeo uspeh na izborima. Ponekad bi pomislio na dugo, blagodetno popodne provedeno s njom. Retko kad je dopuštao sebi da uživa u tom sećanju. Bojao se da bi uspomena mogla izbledeti usled duge izloženosti sunčevim zracima sećanja, kao nekvalitetne grupne fotografije na kraju srednje škole. Te jeseni bio je na nekoliko sastanaka. Jednom je izašao s tek razvedenom starijom sestrom Čakove tadašnje devojke. Nijedan od tih sastanaka nije nikud vodio. Te jeseni je najveći deo slobodnog vremena provodio u društvu Gregorija Ejmasa Stilsona. Postao je stilsonofil. Čuvao je tri raskupusane sveske u ormanu ispod čarapa, donjeg veša i majica. Bile su pune beležaka, nagađanja i foto kopija novinskih članaka. Noću bi se ponekad, dok bi tankom hemijskom olovkom ispisivao beleške na marginama novinskih članaka, osetio kao Artur Bremer 28 ili ona Murova koja je pokušala da upuca Džerija Forda. Znao je da bi Edgar Lankte, Neustrašivi Službenik FBI-a, bez trunke oklevanja ozvučio njegov telefon, dnevnu i svaku drugu sobu i kupatilo, kad bi mogao da vidi šta radi. Na drugoj strani ulice trajno bi se parkirao kombi za prevoz nameštaja, u kom ne bi bilo nameštaja već kamera, mikrofona i bog te pita čega sve ne. Ubeđivao je sebe da nije Bremer i da Stilson nije njegova opsesija. Bilo mu je teško da poveruje u to nakon dugih popodneva u bilblioteci Univerziteta Nju Hempšir, provedenih u pretraživanju starih novina i časopisa, i silnih novčića potrošenih za foto-kopiranje. Bilo mu je još

teže da poveruje u to posle svake noći provedene u zapisivanju misli i pokušajima da se uoče veze među događajima. Najteže mu je bilo kad bi se oko tri ujutru, nakon mrtve straže nad papirima, oznojen prenuo iz noćne more. Noćna mora bila je gotovo u dlaku ista. Ogoljena repriza rukovanja sa Stilsonom na mitingu u Trimbulu. Osećaj da je u tunelu ispunjenom sjajem lampe koja se približavala, pričvršćena na neku crnu mašinu sudnjeg dana, najavljivao je iznenadni nailazak tame. Pojavio bi se starac snebivljivih, uplašenih očiju, koji je rukovodio nezamislivom zakletvom pri stupanju na dužnost. Iznijansirano osećanje pojavljivalo se i nestajalo kao tanušni pramičak dima. Usledio bi titravi niz kratkih slika, sličan plastičnim zastavicama iznad placa za prodaju polovnih automobila. Um mu je šaptao da su sve te slike povezane, da pripovedaju priču o titanskom udesu koji nailazi, možda i o Armagedonu u čiji skori dolazak je Vera Smit nepokolebljivo verovala. Ali šta su te slike? Šta su uistinu bile? Bile su maglovite. Zbog zagonetnog plavog filtera, koji je ponekad bio presečen žutim oznakama sličnim tigrovim prugama, razaznavao je samo neodređene obrise. Jedina jasna slika u ovim snenim reprizama pojavljivala se na kraju: vrisci umirućih, smrad mrtvih i usamljeni tigar koji tapka po kilometrima svijenog metala, rastopljenog stakla i sprženog tla. Tigar se uvek smejao. Izgledalo je da nosi nešto u čeljustima - nešto plavožuto iz čega je kapala krv. Te jeseni ponekad je pomišljao da će poludeti od upornog sna. Činio se besmislen, zato što je ukazivao na nemoguću budućnost. Bilo bi najbolje da sasvim zaboravi na njega. Nije to mogao. Zato je istraživao Gregorija Stilsona i pokušavao da ubedi sebe da se ne radi o opasnoj opsesiji već o bezazlenom hobiju. Stilson je rođen u Talsi. Njegov otac bio je radnik na bušotinama. Selio se s posla na posao. Zbog izrazito krupne telesne građe radio je češće od većine kolega. Njegova majka možda je nekad bila lepa. Na dve njene fotografije koje je iskopao mogao se videti samo trag nekadašnje lepote. Vreme i čovek za kog se udala brzo su uništili pomenutu lepotu, ako je ikad postojala. Na fotografijama se videlo samo još jedno namučeno lice žene iz prašnjavog pojasa. Žena s jugoistoka ekonomskom depresijom pogođenih Sjedinjenih Država na sebi je imala izbledelu cicanu haljinu. Držala je bebu - Grega - u mršavim rukama i žmirkajući gledala ka suncu.

Njegov otac je bio dominantan muškarac koji nije imao bogzna kakvo mišljenje o sinu, žgoljavom i bolešljivom detetu. Nema dokaza da ga je otac psihički ili fizički zlostavljao, ali postoje nagoveštaji da je Greg Stilson prvih devet godina života proveo u senci zlovoljnog oca. Na jedinoj zajedničkoj fotografiji sina i oca izgledali su srećno. Snimljena je na naftnim poljima. Otac je prebacio ruku preko sinovljevog vrata. Spontani gest je svedočio o bliskosti. Džoni se blago stresao kad je video Harija Stilsona u radnoj odeći, pantalonama i kaki košulji, sa nakrivljenim zaštitnim šlemom na glavi. Greg je pošao u školu u Talsi. U desetoj godini preselio se u Oklahoma Siti. Otac je leto pre toga nastradao u eksploziji na bušotini. Meri Lu Stilson otišla je u Oki Siti, s dečakom, zato što je njena majka živela tamo i zato što je u tom gradu mogla da pronađe posao u ratnoj industriji. Bila je 1942. godina. Ponovo su došla dobra vremena. Gregove ocene su do srednje škole bile dobre. U srednjoj su počeli problemi: izostanci, tuče, igranje bilijara za novac u centru, možda i valjanje ukradene robe, iako ovo poslednje nikad nije dokazano. Godine 1979, u prvom razredu srednje, dobio je dvodnevnu suspenziju zbog podmetanja petarde u toaletu. Meri Lu Stilson je u svim sukobima s vlastima držala sinovljevu stranu. Dobra vremena - makar za one slične Stilsonovima - završila su se demontažom ratne industrije 1945. godine. Gospođa Stilson je po svoj prilici mislila da živi u stvarnosti „ona i dečak protiv čitavog sveta”. Njena majka je umrla. Nije im ostavila ništa izuzev daščare. Meri Lu je neko vreme točila piće u baru za ispičuture. Zatim je kelnerisala u zalogajnici s dvadesetčetvoročasovnim radnim vremenom. Borila se za sina, kad bi se uvalio u nevolje, a da (kako izgleda) nikad nije proveravala da li su mu ruke čiste. Sitni, bolešljivi dečak kog je otac prozvao Žgolja oko 1949. godine je nestao. Greg Stilson je izrastao. Očevo genetsko nasleđe aktiviralo se u adolescentskom dobu. Dečak je između trinaeste i sedamnaeste porastao petnaest centimetara i dobio trideset pet kilograma. Nije učestovao u organizovanim školskim sportovima, ali je nekako nabavio vežbaonicu za bodibilding i komplet tegova. Žgolja je postao momak s kojim se ne bi trebalo kačiti. Džoni je pretpostavio da je nekoliko puta zamalo napustio školu. Verovatno je izbegao hapšenje samo zahvaljujući pukoj sreći. Eh, da je makar jednom uhapšen, često je razmišljao Džoni. To bi stavilo tačku na brige koje su ga morile, zato što osuđeni kriminalci nisu mogli da se

nadaju visokim položajima u političkoj hijerarhiji. Stilson je diplomirao - istina među poslednjima u svojoj generaciji - u junu 1951. godine. Možda nije imao dobre ocene, ali mu pameti nije falilo. Tragao je za dobrom prilikom. Bio je vešt na jeziku i prijatne spoljašnjosti. Tog leta kratko je radio na benzinskoj pumpi. U avgustu te godine pronašao je Isusa u propovedničkoj šatri u Vajlvud Grinu. Napustio je posao na pumpi i postao prizivač kiše „zahvaljujući moći koju je dobio od Našeg Gospoda Isusa Hrista.” To leto je, slučajno ili ne, bilo jedno od najsuvljih u Oklahomi, posle peščanih oluja iz doba ekonomske depresije. Urod je propao. I stoci je pretila ista sudbina ako plitki bunari presuše. Greg je pozvan na sastanak lokalnog udruženja rančera. Džoni je naišao na mnogo priča o onom što se na tom sastanku zbilo. To je bio jedan od velikih Stilsonovih trenutaka. Priče se nisu u potpunosti poklapale. Džon je to smatrao razumljivim. Imale su sve atribute Američkog mita, što znači da su bile slične onima o Dejviju Kroketu, Pekosu Bilu ili Polu Banjanu. Neporecivo je da se na tom sastanku nešto desilo. Istina je bila van bilo čijeg domašaja. Jedno je sigurno. Taj sastanak udruženja rančera bio je jedan od najčudnijih do tada. Pozvali su više od dvadeset prizivača kiše s jugoistoka i jugozapada. Polovina su bili crnci. Bila su dva Indijanca - mešanac Poni i čistokrvni Apač. Pozvan je i jedan Meksikanac, žvakač pejotla. Greg je bio jedan od devet belaca, i jedini domorodac. Rančeri su saslušali predloge prizivača kiše i rašljara. Kandidati su se mogli podeliti u dve grupe: one koji su tražili polovinu unapred (nepovratno) i one koju su tražili čitavu sumu unapred (nepovratno). Greg Stilson je, kad je došao njegov red, ustao, zatakao palčeve za pantalone i rekao: „Pretpostavljam da znate da sam počeo da prizivam kišu otkad sam poklonio srce Isusu. Pre toga sam bio duboko zaglibljen u grehu, kakav smo imali prilike da vidimo večeras. Ta vrsta greha najčešće se ispisuje dolarskim znacima.” Rančeri su se zainteresovali. Stilson je i u devetnaestoj bio zanimljiv i vešt govornik. Dao im je ponudu koju nisu mogli da odbiju. Prizvaće kišu kao novorođeni hrišćanin i kao neko ko zna da je ljubav prema novcu izvor sveg zla. Rančeri će mu posle toga platiti onoliko koliko misle da je zaslužio za svoj trud. Izabran je aklamacijom. Dva dana kasnije klečao je na kolenima u crnom kaputu i propovedničkom šeširu u zadnjem delu kamioneta, koji se polako kotrljao stazama i bogazama centralne Oklahome. Molio se

za kišu preko dva zvučnika, povezana s traktorskim akumulatorom. Hiljade ljudi izašlo je na drumove da ga vidi. Kraj priče je bio predvidljiv i zadovoljavajući. Oblaci su, po podne drugog Gregovog dana na poslu, prekrili nebo. Sledećeg jutra je pala kiša. Padala je tri dana i dve noći. Četvoro ljudi udavilo se u bujičnim poplavama. Reka Grinvud odnela je čitave kuće skupa s kokoškama na krovu. Bunari su se napunili. Stoka je spasena. Udruženje rančera i stočara Oklahome zaključilo je da bi kiša pala i bez Stilsonove intervencije. Proneli su šešir za Grega na sledećem sastanku. Mladi prizivač kiše je za svoj trud nagrađen kraljevskom sumom od sedamnaest dolara. Greg nije sedeo skrštenih ruku. Upotrebio je sedamnaest dolara za objavljivanje oglasa u Heraldu iz Oklahoma Sitija. U njemu je istakao da se slična stvar nekad davno dogodila izvesnom tamanitelju pacova u gradu Hamlinu. Greg Stilson kao hrišćanin naravno nije mogao da otima decu. Znao je da nema šanse na uspeh ako bi tužio moćno i uticajno Udruženje rančera i stočara Oklahome. Ali pravda drži zemlje i gradove, zar ne? Morao je da izdržava staru majku, ruiniranog zdravlja. Oglas je podsećao da se brižni sin ubio od molitvi za ljubav gomile bogatih, nezahvalnih snobova, za ljubav ljudi koji su buldožerima izbacivali sirotinju poput porodice Džoud 29, s njihove zemlje u tridesetim. U istom oglasu podsećao je da je spasao desetine hiljada dolara vrednu stoku i da je zauzvrat dobio sedamnaest dolara. Ovakva nezahvalnost kao dobrom hrišćaninu nije mu smetala. Nadao se da će se dobronamerni ljudi zamisliti nad njom i da će poslati priloge na pretinac 471, pod okriljem Heralda. Džoni se pitao koliko para je Greg Stilson prikupio posle objavljivanja oglasa. Izveštaji su se razlikovali. Greg se te jeseni vozikao po gradu u novom merkjuriju. Platio je trogodišnji zaostali porez za kućicu koju im je ostavila Meri Luina majka. Meri Lu (koja nije bila naročito bolesna, niti starija od četrdeset dve godine) šetkala se u novoj bundi od rakunovine. Stilson je po svoj prilici otkrio jedno od skrivenih pravila koja upravljaju svetom: ako oni koji imaju neće da odreše kesu, oni koji nemaju često hoće i to bez ikakvog razloga. Isti princip verovatno odvajkada obezbeđuje dovoljno mladih ljudi za prehranu vojne mašinerije. Rančeri su ubrzo otkrili da su kolektivno zavukli ruku u gnezdo stršljenova. Gomile bi se skupile oko njih, bučno negodujući, kad bi došli u grad. Terali su ih s govornica po čitavom okrugu. Sve teže su

prodavali govedinu, koju je kiša spasla. Slali su je na sve udaljenija tržišta. U novembru te impresivne godine, dvojica ljudi s bokserima na šakama i niklovanim pištoljima u džepu zakucala su na vrata Grega Stilsona. Udruženje rančera i stočara po svoj prilici unajmilo ih je da Gregu - što ubedljivije - predlože da potraži sreću na nekom drugom mestu. Obojica su završili u bolnici. Jedan je dobio potres mozga. Drugi je prošao s ozbiljnim prelomom i ostao bez četiri zuba. Pronađeni su na ćošku ulice Grega Stilsona, gologuzi. Bokseri su im ugurani na mesto koje se najčešće povezuje sa sedenjem. Jedan je izvađen tek posle hirurške intervencije. Članovi udruženja vrisnuh su do neba. Na sastanku početkom decembra odlučeno je da se iz fonda za opšte namene isplati 700 $. Iznos je prosleđen Gregu Stilsonu, u obliku čeka. Dobio je ono što je hteo. Godine 1953. s majkom se preselio u Nebrasku. Posao prizivanja kiše očigledno je loše išao. Neki su tvrdili da igranje bilijara za novac nije išlo najbolje. Šta god da je bio razlog preseljenja, našli su se u Omahi, gde je Greg otvorio molersku radnju, koja je propala posle dve godine. Bolje je prošao kao prodavač Američke biblijske kompanije istinskog puta. Krstario je kukuruznim pojasom i obedovao sa stotinama vrednih, bogobojažljivih porodica. Pripovedao im je priču o vlastitom religioznom preobražaju i prodavao Biblije, plakete, svetleće plastične Isuse, molitvenike, ploče, kojekakve traktate i desničarsku knjigu otrovnog sadržaja Pravi američki način: Komunističko-jevrejska zavera protiv naših Sjedinjenih Država. Merkjuri je 1957. godine ustupio mesto novom ford ranč vagonu. Meri Lu Stilson je 1958. godine umrla od raka. Greg Stilson je kasnije iste godine napustio posao s Biblijama i krenuo na istok. Proveo je godinu dana u Njujorku, pre nego što se odselio u Olbani. Godinu u Njujorku posvetio je trudu da se probije u svetu glume. To je bio jedan od retkih poslova (pored moleraja) u kom nije uspeo da zaradi. Neuspeh nije bio posledica nedostatka talenta, cinično je zaključio Džoni. U Olbaniju se zaposlio u osiguravajućem društvu Prudenšal. Ostao je u tom gradu sve do 1965. godine. U tom poslu je postigao jalov uspeh. Nije dobio ponudu da se pridruži kompaniji na direktorskom nivou. Izostale su i provale hrišćanskog žara. Činilo se da je plahoviti i razmetljivi Greg Stilson iz davnina tih pet godina proveo u hibernaciji.

U svim tim godinama imao je samo jednu ženu u svom životu, majku. Koliko je Džonu bilo poznato, nije se ženio, niti je duže izlazio s nekom ženom. Prudenšal mu je 1965. godine ponudio mesto u Ridžveju, Nju Hempšir. Greg je pristao. U to doba se završio i period hibernacije. Razbarušene šezdesete su se zalaufale. To je bilo doba kratkih sukanja i ljudi koji su radili po svome. Greg je učestvovao u gradskim poslovima. Učlanio se u Privrednu komoru i Rotari klub. Privukao je pažnju državnih medija 1967. godine, zbog natezanja oko parkometara u centru grada. Razne frakcije rvale su se oko njih šest godina. Greg je predložio da se parkometri uklone i zamene kutijama za dobrotvorne priloge. Nek narod dobije priliku da kaže svoje. Neki su rekli da je to najluđa ideja za koju su ikad čuli. Gospodo, odvratio je Greg, možda čete se iznenaditi rezultatima. Bio je ubedljiv. Grad se konačno odlučio da isproba njegov predlog. Poplava novčića iznenadila je sve izuzev Grega. Pre mnogo godina otkrio je to pravilo. Godine 1969. ponovo je osvanuo u njuhempširskoj štampi, kad je u dugom i pažljivo napisanom pismu predložio da se osobe uhapšene zbog uživanja i posedovanja droge zaposle na lokalnim projektima poput održavanja parkova, biciklističkih staza i košenja trave s pešačkih ostrva. Veliki broj ljudi rekao je da je to najluđa ideja za koju su ikad čuli. Pa, odvratio je Greg, isprobajte je u praksi i odbacite ako se ne pokaže delotvornom. Grad je i ovog puta odlučio da ga posluša. Jedan duvač trave reorganizovao je gradsku biblioteku, koja je prešla sa zastarelog Djuijevog decimalnog na savremeniji katalogni sistem Kongresne biblioteke, bez ikakvih izdataka za gradsku kasu. Nekoliko hipika uhapšenih zbog psihodelične kućne zabave preobrazilo je gradski park u ogledni prostor s jezercetom za patke i igralištem za decu na naučnoj bazi, načinjenim tako da maksimizira zadovoljstvo igre i minimizira opasnost od povreda. Greg je istakao da se najveći broj korisnika hemijskih sredstava za njih zainteresovao na koledžu, ali da to nije razlog da ne iskoriste i druge stvari koje su tamo naučili. Naporedo s revolucionisanjem gradskog sistema parkiranja i rehabilitacijom posednika i uživalaca droga u Ridžveju, pisao je pisma mančesterskom Junion lideru, bostonskom Gloubu i Njujork tajmsu u kojima je ispovedao jastrebovske stavove u vezi s Vijetnamskim ratom, kažnjavanjem heroinskih zavisnika i ponovnim uvođenjem smrtne kazne, pogotovo za dilere heroina. U kampanji za Predstavnički dom nekoliko puta tvrdio je da je bio protiv rata od 1970. godine,

uprkos drugačijim i svima dostupnim istupima u štampi. Greg Stilson je 1970. godine osnovao kompaniju za osiguranje i nekretnine. Bila je veoma uspešna. Posle dve godine s tri poslovna partnera finansirao je i izgradio šoping-centar na obodu Kapital Sitija, sedištu okruga koji je odnedavno predstavljao. U godini arapskog naftnog bojkota počeo je da vozi linkoln kontinental. Iste godine kandidovao se za gradonačelnika Ridžveja. Gradonačelnik je uživao dvogodišnji mandat. Godine 1971. republikanci i demokrate ovog velikog (8 500 stanovnika) novoengleskog grada zamolili su ga da se kandiduje. Odbio je i jedne i druge. Sa osmehom im se zahvalio na ukazanom poverenju. Sedamdeset treće se kandidovao kao nezavisni kandidat. Pobedio je demokratskog kandidata i popularnog republikanca koji je bio ranjiv zato što je bio vatreni pristalica predsednika Niksona. Na tim izborima prvi put je stavio građevinski šlem na glavu. Slogan njegove kampanje bio je: Napravimo bolji Ridžvej! Naneo je težak poraz političkim protivnicima. Godinu dana kasnije glasači u Nju Hempširu, sestrinskoj državi Mejna, okrenuli su leđa demokrati Džordžu Mičelu i republikancu Džejmsu Irvinu. Za guvernera su izabrali Džejmsa Longlija, prodavca osiguranja iz Luistona. Gregori Ejmas Stilson nije propustio da nauči tu lekciju. 4 Džoni je na marginama fotokopiranih članaka zapisivao svoje misli i pitanja koja je najčešće sebi postavljao. Toliko je razmišljao o njima da je mogao da rekonstruiše redosled zaključivanja u svako doba. Kao prvo, Greg Stilson nije ni trebalo da bude izabran. Kampanju je zasnivao na uglavnom nerazumnim obećanjima. Imao je pogrešnu biografiju i pogrešno obrazovanje, koje se okončavalo diplomom srednje škole. Do 1965. godine bio je tek nešto više od lutalice. Stilson se, u zemlji u kojoj su glasači smatrali da bi pravnici trebalo da prave zakone, uglavnom sukobljavao s njima. Bio je neženja. Sve u svemu imao je prilično jezivu biografiju. Kao drugo, štampa ga je gotovo u potpunosti ostavljala na miru. To

je bilo naročito zagonetna pojava u izbornoj godini u kojoj je Vilbur Mils priznao da ima ljubavnicu i u kojoj je Vejn Hejz iz istog razloga morao da se rastane sa za guzicu sraslom foteljom u Predstavničkom domu. U godini u kojoj ni domovi moćnih nisu bili imuni na nimalo nežne novinarske istrage, od novinara se očekivalo da rastrgnu Stilsona. Ali njegova živopisna, kontroverzna ličnost nije izazivala ništa izuzev divljenja u nacionalnoj štampi. Džonu Smitu činilo se da taj čovek samo njega čini nervoznim. Njegovi telohranitelji do pre nekoliko godina bili su besprizorne siledžije na harlijima. Ljudi su imali običaj da se povređuju na Stilsonovim mitinzima, ali nijedan istraživački nastrojen novinar nije načinjao tu temu. Na mitingu u Kapitol Sitiju - kod istog prodajnog centra u čijoj izgradnji je učestvovao Stilson - osmogodišnja devojčica slomila je ruku i iščašila vrat. Njena majka histerično se klela da je to bilo delo jednog od „motociklističkih manijaka”, koji ju je gurnuo s bine kad je pokušala da se uspne na nju da bi dobila autogram Velikog Čoveka. Novine su to propratile samo jednim retkom - Devojčica povređena na Stilsonovom mitingu - koji je brzo zaboravljen. Džoni je imao problema da poveruje u verodostojnost podataka koje je Stilson dao o svojim prihodima. Godine 1975. platio je 11 000 $ federalnog poreza na prihod od 36 000 $. Nije platio ni cent državnog poreza, pošto on nije postojao u Nju Hempširu. Tvrdio je da mu je kompanija za osiguranje i nekretnine najznačajniji izvor prihoda. Nešto malo novca dobijao je kao gradonačelnik. Nije ni pomenuo prihode od uspešnog prodajnog centra u Kapitol Sitiju, niti se potrudio da objasni otkud mu kuća od 86 000 $, za koju nikom ništa nije dugovao. Stilsonovi nelogični podaci o prihodima nisu izazvali nikakvo zanimanje, u godini u kojoj se predsednik Sjedinjenih Država našao na tapetu zbog gotovo zanemarljive sume. Tu je bio i njegov učinak na mestu gradonačelnika, mnogo bolji nego što bi neko mogao pomisliti na osnovu njegove kampanje. Pokazao se kao oštrouman i lukav upravnik s grubim ali ispravnim pomanjem korporativne i političke psihologije. Mandat iz 1975. godine je, na veliko zadovoljstvo poreskih obveznika, okončao s budžetskim viškom po prvi put u deset godina. S opravdanim ponosom isticao je uspehe sa sistemom parkiranja i onim što je zvao hipi programom rada i učenja. Ridžvej je takođe bio jedan od prvih gradova u čitavoj zemlji koji je osnovao komitet za proslavu dvestogodišnjice. Kompanija koja je pravila kancelarijske ormane ga je odabrala za svoje

sedište. Grad se u vreme recesije dičio stopom nezaposlenosti od neverovatna 3,2 procenta. To su bili uspesi vredni divljenja. Džon je strahovao zbog nekih drugih stvari koje su se desile dok je Stilson bio gradonačelnik. Fond za gradsku biblioteku srezan je s 11 500 $ na 8 000 $, da bi se u Stilsonovom poslednjem mandatu sveo na 6 500 $. Gradska policija je, za to vreme, dobila četrdeset procenata veća sredstva. Kupljena su tri nova policijska automobila i dosta kompleta opreme za borbu protiv građanskih nereda. Zaposlena su još dva policajca. Gradski savet je, na Stilsonovo navaljivanje, prihvatio da uvede 50/50 politiku pri kupovini policijskog naoružanja. Nekoliko policajaca iz usnulog novoengleskog grada je, koristeći se tom pogodnošću, kupilo magnum 357, pištolj koji je na velikom platnu obesmrtio Prljavi Hari Kalahan. U Stilsonova gradonačelnika dostignuća ubrajalo se i zatvaranje doma omladine. Uveden je navodno dobrovoljni policijski čast od deset uveče za sve osobe mlađe od šesnaest godina. Socijalna pomoć smanjena je za trideset pet procenata. Da, mnogo toga u vezi s Gregom Stilsonom ulivalo je strah Džoniju. Dominantni otac i popustljiva majka. Politički mitinzi koji su više ličili na rok koncerte. Umeće u rukovođenju gomilom, njegovi telohranitelji... Još od Sinklera Luisa, ljudi viču pazite se, čuvajte se uspostavljanja fašističke države u Americi, do čega nije došlo. Istina, u Luizijani se pojavio Hju Long, ali je on... On je ubijen. Džoni je zatvorio oči i ugledao Ngoa kako nišani prstom kao pištoljem. Bam, bam, bam. Tigre, tigre plame jak. Što sevaš kroz šumski mrak, Koji večni dlan. 30 Ali zmajevi zubi se ne seju. Ne dok se ne nađeš oči u oči s Frenkom Dodom u njegovoj kišnoj kabanici s kapuljačom. S Osvaldima, Sirhanima i Bremerima. Luđaci svih zemalja, ujedinite se. Svakodnevno ispunjavajte paranoične sveske, listajte ih oko ponoći i kad ludilo dosegne vrhunac u vama, pošaljite kupon za pušku koja se isporučuje preko pošte. Džoni Smite, upoznaj Skviki From. 31 Drago mi je što te vidim, Džoni. Mislim da sve što imaš u toj sveščići ima smisla. Hoću da upoznaš mog duhovnog vođu. Džoni, upoznaj Čarlija. Čarli, ovo je Džoni. Sastaćemo se kad završiš sa Stilsonom, potamanićemo i ostale svinje da bismo spasli Redvud. U glavi mu se vrtložilo. Nailazila je neizbežna glavobolja. Uvek je

tako bilo. Razmišljanje o Gregu Stilsonu uvek je izazivalo glavobolju. Vreme je da zaspi. Molio se bogu da ne bude snova. Ipak: Pitanje. Zapisao ga je u jednoj sveščići. Stalno mu se vraćao. Ispisao ga je čitkim slovima. Zaokružio ih je trostrukom linijom, kao da hoće da ih spreči da se raštrkaju. Pitanje je bilo sledeće: Da li bi ubio Hitlera kad bi mogao da uskočiš u vremeplov i da se vratiš u 1932. godinu? Džoni je pogledao na sat. Jedan i petnaest. Sad je bio treći novembar. Izbori u godini Dvestogodišnjice sad su deo istorije. Ishod u Ohaju još je nepoznat, ali Karter vodi. Nadmetanje je gotovo, dušice. Halabuka je prošla. Izbori su izgubljeni i dobijeni. Džeri Ford može da se odmori do 1980. godine. Prišao je prozoru i pogledao napolju. Velika kuća bila je u tami. Svetlo je gorelo u Ngoovom stanu iznad garaže. Vijetnamac koji će uskoro postati američki građanin gledao je veliki američki četvorogodišnji ritual: Stari dripci odlaze. Novi dripci dolaze. Možda Gordon Strahan nije dao loš odgovor Votergejt komitetu. Džoni se vratio u postelju. Dugo mu je trebalo da zaspi. Sanjao je nasmejanog tigra.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE 1 Herb Smit se, po podne drugog januara 1977. godine, venčao s drugom ženom, Šarlin Makenzi. Ceremonija venčanja održana je u Kongregacionoj crkvi u Sautvest Bendu. Nevestu je predao njen osamdesetogodišnji, gotovo slepi otac. Džoni je stajao pored tate. Izvadio je prsten u pravom trenutku. Sara Hejzlet prisustvovala je venčanju sa suprugom i sinom, koji više nije bio beba. Trudna, blistava Sara bila je slika i prilika srećnog i ispunjenog porodičnog života. Videvši je, Džonija je spopao neočekivani nalet jetke ljubomore, sličan podmuklom napadu otrovnim gasom. Brzo je prošao. Prišao im je i razgovarao s njima na prijemu posle venčanja. Prvi put je upoznao Sarinog supruga, visokog, zgodnog muškarca tankih brčića, s nešto preranih sedina u kosi. Izabran je u senat države Mejn. Govorio je o svom viđenju nacionalnih izbora i o teškoćama saradnje s nezavisnim guvernerom, dok ga je Deni vukao za nogavicu i tražio više pića: „Tata, više pića, više pića\” Sara je retko govorila, ali je Džoni osećao njen blistavi pogled na sebi. Uzbuđivao ga je, ali ne na neprijatan način. Možda je bio malčice tužan. Piće na prijemu teklo je u potocima. Džoni je popio dva pića više od uobičajena dva. Verovatno zato što je ponovo video Saru, ovog puta s porodicom, ili zbog poruke ispisane na Šarlininom sjajnom licu da je Vera Smit zaista otišla, zauvek. Petnaest minuta po odlasku Hejzletovih, u prijatnom raspoloženju prišao je nevestinom ocu Hektoru Markstonu. Starac je sedeo na ćošku stola, pored ostataka svadbene torte. Stiskao je glavu štapa, šakama izobličenim od artritisa. Nosio je tamne naočari. Okvir je na jednom mestu bio učvršćen crnom trakom. Pored

njega su bile dve prazne boce piva i treća polupuna. Zagledao se u Džonija. „Ti si Herbov mali, zar ne?” „Da, gospodine.” Starac ga je pažljivije osmotrio, pre nego što je rekao: „Momče, ne izgledaš najbolje.” „Previše neprospavanih noći.” „Izgledaš kao neko kome bi piće dobro došlo. Neko koje bi te osvežilo.” „Bili ste u Prvom svetskom ratu, zar ne?”, pitao je Džoni. Nekoliko medalja, uključujući i Croix de Guerre, krasilo je starčev sako od plavog serža. „Bio sam”, reče Markston, nešto življim tonom. „Služio sam pod Blek Džekom Peršingom, u Američkom ekspedicionom korpusu, 1917. i 1918. Prošli smo kroz krv i blato. Vetar je duvao, a govna letela na sve strane. Šuma Belo, momče. Šuma Belo. To je sad samo ime u istorijskim udžbenicima. Bio sam tamo. Gledao sam kako ljudi ginu. Vetar je duvao, a govna letela. Iz rovova je izašla čitava prokleta družina.” „Šarlin je rekla da je vaš dečak... njen brat...” „Badi. Da. Bio bi ti ujak, momče. Da li smo ga voleli? Pretpostavljam da jesmo. Zvao se Džo, ali su ga svi od rođenja zvali Badi. Šarlinina majka počela je da umire, kad je stigao telegram.” „Poginuo je u ratu, zar ne?” „Da, jeste”, polako će starac. „U Sen Lou 1944. godine. Ne tako daleko od šume Belo. Ne po ovdašnjim merilima za razdaljinu. Prekinuli su Badijev život metkom. Nacisti.” „Pišem esej”, reče Džoni, nadahnut popijenim alkoholom i željan da progovori o onom što ga je najviše zanimalo. „Nadam se da ću ga objaviti u Atlantiku ili možda Harperu...” „Ti si pisac?” Tamne naočari sa zanimanjem su se upravile na Džonija. „Pa, trudim se”, reče Džoni. Već je zažalio zbog brbljivosti. „Da, ja sam pisac. Pišem po sveskama, kad padne mrak. „Bilo kako bilo, esej će se baviti Hitlerom.” „Hitlerom? Na koji način?” „Pa... pretpostavite... samo pretpostavite da možete uskočiti u vremeplov i vratiti se u 1932. godinu. I pretpostavimo da naiđete na Hitlera. Da li biste ga ubili ili ostavili u životu?”

Starčeve crne naočari polako su se podigle ka Džonijevom licu, koji se više nije osećao pijanim, preterano govorljivim ili pametnim. Činilo mu se da sve zavisi od starčevog odgovora. „Da li je to šala, dečače?” „Ne. Nije šala.” Hektor Markston podigao je ruku sa štapa. Gurnuo je u džep pantalona. Izgledalo je da čitavu večnost pretura po njemu. Konačno ju je izvukao iz džepa. Držao je džepni nož s drškom od kosti, koja je od dugogodišnje upotrebe postala glatka i sjajna kao stara slonovača. I druga ruka je stupila u akciju. Oslobodila je oštricu, uprkos artritisu. Sečivo je zloćudno blesnulo na jarkoj svetlosti crkvene dvorane. Taj nož putovao je za Francusku 1917. godine s dečakom, pripadnikom vojske dečaka spremne i orne da zaustave prljave Hune, koji su nabijali bebe na bajonete i silovali opatice. Ti dečaci jurišali su na mitraljeze, obolevali od dizenterije i smrtonosne influence. Udisali su fozgen i izašli su iz šume Belo kao strašila koja su videla Satanino lice. Koju deceniju kasnije ispostavilo se da je sav njihov trud bio uzaludan. Čitav posao morao se obaviti iz početka. Negde je svirala muzika. Ljudi su se smejali. Plesali su. Blic je prosuo toplu svetlost po svatovima. Sve to dešavalo se negde daleko. Džoni je nepomično zurio u golu oštricu, hipnotisan igrom svetlosti na tanušnoj ivici. „Vidiš li je?”, tiho je zapitao Markston. „Vidim je”, reče Džoni. „Zario bih je u njegovo crno, lažljivo, ubilačko srce”, rekao je Markston. „zario bih je do balčaka... i zavrnuo.” Polako je okrenuo nož na jednu, pa na drugu stranu. Osmehnuo se, pokazujući bebeće desni s jednim požutelim zubom. „Pre toga bih”, nastavio je, „namazao oštricu otrovom za pacove.” 2 „Ubiti Hitlera?”, rekao je Rodžer Četsvort. Ispuštao je vazduh iz sebe u malim oblačićima. Šetali su s krpljama po šumi iza kuće u Daramu. Šume su bile veoma tihe. Bio je početak marta, ali je dan bio hladan i

nepomičan kao usred januara. „Da, tako je.” „Zanimljivo pitanje”, reče Rodžer. „Besmisleno, ali zanimljivo. Ne, ne bih. Mislim da bih se umesto toga učlanio u partiju. Pokušao bih da promenim stvari iznutra. Možda bi bilo moguće smeniti ga ili optužiti za nešto, zbog prednosti koje bi mi dalo poznavanje budućnosti.” Džoni je pomislio na kuse štapove za bilijar i na blistavozelene oči Sonija Elimana. „Mogao bi stradati u tom pokušaju”, rekao je. „Ti tipovi nisu samo pevali po pivnicama te 1933. godine.” „Da, to je tačno.” Ljubopitljivo je pogledao Džonija. „Šta bi ti učinio?” „Zbilja ne znam”, reče Džoni. Rodžer je promenio temu. „Kako su se tvoj otac i njegova žena proveli na medenom mesecu?” Džoni se osmehnuo. Otišli su u Majami Bič, gde ih je dočekao štrajk hotelskog osoblja. „Šarlin je rekla da se osećala kao kod kuće, dok je nameštala krevet. Tata je rekao da se osećao kao cirkuska nakaza s opekotinama od sunca u martu. Mislim da su se lepo proveli.” „I prodali su kuće?” „Da, istog dana. Zadovoljni su postignutim cenama. Bio bih na zelenoj grani, da nema bogom prokletih bolničkih računa.” „Džoni...” „Hmm?” „Ništa. Hajdemo nazad. Imam nešto čivasa, ako si raspoložen za pićence.” „Verujem da jesam”, reče Džoni. 3 Čitali su Neznanog Džuda. Džoni se prijatno iznenadio kad je video s kakvom energijom i zanimanjem (posle mumlanja i krkljanja na prvih četrdeset strana) Čak prilazi ovom štivu. Priznao je da je sinoć čitao unapred. Planirao je da pročita neko drugo Hardijevo delo, kad završi s ovim. Prvi put u životu čitao je iz zadovoljstva. Nije imao mere, kao

momčić koji tek što je spoznao seksualna zadovoljstva uz pomoć zrelije žene. Otvorena knjiga počivala mu je na krilu. Ponovo su bili pored bazena, u kom nije bilo vode. Nosili su tanke jakne. Beli oblaci putovali su po nebu. Sporadično su pokušavali da se okupe i puste kišu. Vazduh je bio tajanstven i sladak. Proleće se bližilo. Bio je šesnaesti april. „Da li je to jedno od onih trik pitanja?”, zanimao se Čak. „Jok.” „Pa, da li bi me uhvatili?” „Šta si rekao?”, Niko drugi nije postavio to pitanje. „Da li bi me uhvatili, ako bih ga ubio? Da li bi me obesili o banderu? Da li bi me naterali da zaigram ludi ples na kraju užeta?” „Pa, ne znam”, polako će Džoni. „Da, pretpostavljam da bi te uhvatili.” „Ne bih mogao da zbrišem vremeplovom u čudesno izmenjeni svet, a? Ne bih mogao da se vratim u dobru staru 1977. godinu?” „Ne, mislim da ne bi.” „Pa, to nije važno. Ubio bih ga u svakom slučaju.” „Tek tako?” „Naravno.” Čak se blago osmehnuo. „Imao bih šupalj zub pun smrtonosnog otrova ili žilet ušiven u kragnu košulje. Tako ne bi mogli da me mrcvare ako me uhvate. Učinio bih to. Plašio bih se da će me milioni koje će ubiti proganjati do groba, ako bih propustio priliku da ga ubijem.” „Do groba”, ponovio je Džoni, s blagom mučninom. „Da li ti je dobro, Džoni?” Džoni je naterao sebe da uzvrati na Čakov osmeh. „Dobro sam. Izgleda da mi je srce preskočilo, ili nešto slično.” Čak je nastavio da čita Džuda, pod blago oblačnim nebom. 4 Maj. Miris pokošene trave se vratio - zajedno s večitim favoritima orlovim noktima, prašinom i ružama. Proleće u Novoj Engleskoj

uistinu traje samo jednu bajoslovnu nedelju. Didžejevi posle nje puste stare hitove Bič bojsa, odasvud zazuje honde i počne vrelo leto. Džoni je, jedne večeri te bajoslovne prolećne nedelje, sedeo u gostinskoj kući i zurio u noć. Prolećna tama bila je meka i duboka. Čak je bio na maturskoj večeri s novom devojkom, intelektualnijom od prošlih pola tuceta. Ona čita, poverio mu se, kao jedan svetski čovek drugom. Ngo je otišao. Dobio je državljanstvo krajem marta. U aprilu se prijavio za posao glavnog vrtlara u hotelu u Severnoj Karolini. Pre tri nedelje otišao je na razgovor. Dobio je posao na licu mesta. Posetio je Džonija pre nego što je otišao. „Mislim da se previše brineš zbog tigrova koji još nisu tu”, rekao je. „Oni imaju pruge koje se utapaju u okolinu, da ne bi bili viđeni. Zabrinuti čovek ih zbog toga svuda opaža.” „Tigar postoji”, odvratio je Džoni. „Tako je”, složio se Ngo. „Negde. Oslabio si, u poslednje vreme.” Džoni je ustao. Prišao je frižideru i nasuo pepsi. Izašao je na verandicu i seo. Pijuckao je gazirano piće. Mislio je koliko su svi srećni što je putovanje kroz vreme potpuno nemoguće. Pojavio se mesec, narandžasto oko iznad borova. Prosecao je krvavu stazu preko bazena. Prve žabe su kreketale. Posle izvesnog vremena vratio se u kuću i nasuo dosta ruma u pepsi. Vratio se na verandicu i seo. Pio je i posmatrao kako se mesec penje po nebu. Polako je menjao boju iz narandžaste u mističnu, nenametljivu srebrnu.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE 1 Čak je 23. juna 1977. godine diplomirao. Džoni je, u najboljem odelu, sedeo u vreloj dvorani srednje škole pored Rodžera i Širli Četsvort. Gledao je kako njegov učenik završava srednju školu kao četrdeset treći u generaciji. Širli je plakala. Posle dodele diploma priređena je zabava u vrtu Četsvortovih. Dan je bio vreo i vlažan. Na zapadu su se okupljali olujni oblaci purpurnih trbuha. Polako su se kretali horizontom, ali se činilo da im se ne približavaju. Čak, rumenih obraza od tri popijena koktela, prišao je Džoniju, s Peti Strahan, svojom devojkom. Hteo je da mu iskaže zahvalnost i da mu pokaže poklon koji je dobio od roditelja - novi Pulsarov sat. „Rekao sam da želim malog robota iz Ratova zvezda. Razočarali su me ovom drangulijom”, reče Čak. Džoni se nasmejao. Još malo su popričali. Čak je u jednom trenutku rekao, s gotovo grubom iskrenošću: „Želim da ti zahvalim, Džoni. Ne bih diplomirao da nije bilo tebe.” „Ne, to nije tačno”, reče Džoni. Blago se uznemirio kad je video da je njegov učenik na ivici plača. „Kvalitet uvek dođe do izražaja.” „To mu stalno govorim”, rekla je Čakova devojka. Suzdržana i elegantna lepota čekala je da se pokaže iza njenih naočara. „Možda”, reče Čak. „Možda je tako. Ali mislim da znam ko je najzaslužniji za moju diplomu. Hvala ti do neba.” Zagrlio je Džonija. Džoni se uspravio i spustio ruku na glavu, od snažne, sjajne munje spoznaje, koja ga je iznenada prodrmala, kao da ga je Čak udario, a ne zagrlio. Slika mu se urezala u mozak kao otisak na metalnoj ploči. „Ne”, rekao je. „Nema šanse. Držite se dalje odatle.” Čak je nervozno udahnuo. I on je osetio nešto hladno, mračno i nepojmljivo. Odjednom nije želeo da dodiruje Džonija. Poželeo je da ga više nikad ne dodirne. Zbog nečeg mu se činilo da zna kako bi mu bilo

ako bi ležao u kovčegu i gledao kako zakucavaju poklopac. „Džoni”, rekao je i zamucnuo. „Šta... šta...” Rodžer je hitao ka njima s pićima. Zbunjeno je zastao. Džoni je gledao preko Čakovog ramena na daleke olujne oblake. Pogled mu je bio mutan i maglovit. Rekao je: „Trebalo bi da se držite dalje od tog mesta. Na njemu nema gromobrana.” „Džoni...” Čak je uplašeno pogledao oca. „Kao da doživljava neki... napad, ili nešto slično.” „Grom”, obznanio je Džoni snažnim glasom. Glave su se okretale prema njemu. Raširio je ruke. „Munja, vatra. Izolacija na zidovima. Vrata... zaglavljena. Izgoreli ljudi mirišu kao pečeni prasići.” „O čemu to govori?”, kriknula je Čakova devojka. Sav žamor je utihnuo. Svi su posmatrali Džonija, balansirajući tanjirima i čašama. Rodžer mu je prišao. „Džone! Džoni! Šta nije u redu? Probudi se!” Pucnuo je prstima pred Džonovim očima. Grmljavina se začula na zapadu, kao glas džinova preko koktela. „Šta nije u redu?” Džonijev glas bio je jasan i ne naročito glasan. Dopirao je do svih pedeset i nešto ljudi - poslovnih ljudi i učitelja sa suprugama, pripadnika daramske više srednje klase. „Nek vaš sin večeras ostane kod kuće, ili će izgoreti sa ostalima. Izbiće požar, strašan požar. Držite ga dalje od Ketisa. Udariće ga grom. Izgoreće pre nego što stignu prva vatrogasna kola. Izolacija će izgoreti. Pronaći će mnoštvo ugljenisanih tela na izlazima. Neće moći da ih identifikuju, izuzev po zubnim kartonima. To... to...” Peti Strahan je vrisnula. Prinela je šaku ustima. Plastična čaša pala je na travnjak. Kocke leda prosule su se po travi. Blistale su se kao dijamanti nemoguće veličine. Zaljuljala se, izgubila svest i pala u pastelnoj svečanoj haljini. Majka joj je pritrčala. U prolazu je povikala na Džona: „Šta nije u redu s tobom? Šta, za ime božje, nije u redu s tobom?” Čak je zurio u Džonija. Bio je bled kao kreč. Džonijev pogled je počeo da se bistri. Osvrnuo se oko sebe, na ljude koji su ga posmatrali. „Žao mi je”, promrmljao je. Petina majka bila je na kolenima. Držala je ćerkinu glavu u naručju. Nežno ju je ćuškala po obrazima. Devojka je počela da se meškolji i ječi. „Džoni?” prošaptao je Čak. Požurio je prema devojci, ne čekajući odgovor. Na travnjaku u zadnjem dvorištu Četsvortovih niko se nije micao.

Svi su ga gledali. Zurili su u njega zato što se to ponovo dogodilo. Gledali su ga kao bolničarke. I novinari. Podsećali su ga na svrake na telefonskoj žici. Držali su pića i tanjire s krompir-salatom. Posmatrali su ga kao da je insekt, nakaza, kao da je svukao gaće i ogolio sebe pred svima. Hteo je da beži, da se krije. Hteo je da povrati. „Džoni”, reče Rodžer kad ga je zagrlio. „Hajdemo u kuću. Moraš da sedneš...” U daljini se razlegla grmljavina. „Šta je Ketis?”, promuklo će Džoni. Pokušavao je da se odupre Rodžerovom pritisku na ramenu. „To nije ničija kuća, zato što sam video znakove za izlaz. Šta je to? Gde je to?” „Zar ne možete da ga udaljite odavde?”, Petina majka skoro je vrištala. „Nastavlja da je sablažnjava!” „Hajdemo, Džoni.” „Ali...” „Hajdemo.” Pustio je da ga povede ka gostinskoj kući. Šljunak na stazi škripao je pod njihovim nogama. Činilo mu se da je to jedini zvuk, sve dok nadomak bazena nije začuo šaputanje za leđima. „Gde je Ketis?”, ponovo je pitao Džoni. „Kako ne znaš?”, pitao je Rodžer. „Izgleda da sve znaš. Toliko si preplašio sirotu Peti Strahan da se onesvestila.” „Ne mogu da vidim. To je u mrtvoj zoni. Šta je to?” „Prvo ćemo se popeti na sprat.” „Nisam bolestan!” „U tom slučaju si pod stresom”, reče Rodžer. Govorio je tihim i umirujućim tonom, kojem neki ljudi pribegavaju kad razgovaraju s luđacima. Džoni se uplašio od tog glasa. Počela je glavobolja. Žestoko se borio s njom. Popeli su se stepenicama gostinske kuće. 2 „Da li ti je išta bolje?”, pitao je Rodžer. „Šta je Ketis?” „To je veoma otmen restoran u Samersvortu. Zabave povodom

diplomiranja u Ketisu su lokalna tradicija. Bog sveti zna zašto. Da li si siguran da ne želiš aspirin?” „Ne želim ga. Ne daj mu da ide, Rodžere. Udariće grom. Čitavo mesto će izgoreti.” „Džoni”, reče Rodžer Četsvort, polako i veoma ljubazno, „ne možeš tako nešto da znaš.” Džoni je pio ledenu vodu sitnim gutljajima. Spustio je čašu. Ruka mu je blago drhtala. „Rekao si da si proverio moju prošlost. Mislio sam...” „Da, jesam. Ali izvukao si pogrešan zaključak. Znam da si ti nekakav vidovnjak, ali mi takav čovek nije bio potreban. Tražio sam učitelja. Dobro radiš taj posao. Lično verujem da nema razlike između dobrih i loših vidovnjaka, zato što ne verujem u te stvari. Tako ti je to. Jednostavno ne verujem.” „To znači da sam lažov.” „Nikako”, reče Rodžer istim, tihim glasom. „Imam nadzornika u fabrici u Saseksu, koji neće da pripali tri cigarete istom šibicom, ali ga to ne čini lošim nadzornikom. Imam veoma religiozne prijatelje. Ne idem u crkvu, ali prijateljujem s njima. Tvoje verovanje da možeš predvideti budućnost ili videti stvari na veliku daljinu nikad nije uticalo na moj sud o tebi kao o učitelju. Ne... to nije čitava istina. Nikad nije uticalo, nakon što sam procenio da ti neće smetati da pomogneš Čaku. I nije. Ali ne verujem da će Ketis noćas izgoreti, kao što ne verujem da je mesec kolut sira.” „Znači da nisam lažov, već sam samo lud”, reče Džoni. Ova situacija je na izvestan način bila zanimljiva. Rodžer Doso i mnogi drugi u pismima su ga optuživali da se služi trikovima. Četsvort je bio prvi koji ga je optužio da ima kompleks Jovanke Orleanke. „Nije to u pitanju”, reče Rodžer. „Ti si mlad čovek koji je preživeo strašan udes i koji se vratio u život uprkos neznatnim šansama. Taj uspeh verovatno si strahovito platio. Nikad nisam govorio o tome, Džoni, ali, ako iko od onih ljudi na travnjaku - uključujući Petinu majku - želi da naprečac donese gomilu glupih zaključaka, reći ću im da umuknu i da ne govore o onom o čemu pojma nemaju.” „Ketis”, reče Džoni. „Kako sam mogao da znam to ime? I kako sam znao da to nije nečiji dom?” „Znao si zahvaljujući Čaku. Ove nedelje često je govorio o zabavi.” „Nije govorio preda mnom.” Rodžer je slegnuo ramenima. „Možda je rekao nešto Šeli ili meni,

dok si ti bio u blizini. Tvoja podsvest je to upila i uskladištila...” „Tako je”, gorko će Džoni. „Sve što ne razumemo, sve što se ne uklapa u našu ideju o funkcionisanju sveta, jednostavno uskladištimo pod P, kao podsvest. Je li tako? Ona je bog dvadesetog veka. Koliko puta si tako postupio, kad si naišao na nešto što odudara od tvog pragmatičnog pogleda na svet, Rodžere?” Rodžerove oči možda su malčice zaiskrile - iako je to mogao biti plod Džonijeve pregrejane mašte. „Povezuješ munje s nadolazećom olujom”, rekao je. „Zar ne vidiš? To je savršeno...” „Slušaj me”, reče Džoni. „Reći ću ti ovo na najjednostavniji mogući način. Grom će udariti u to mesto. Izgoreće. Zadrži Čaka kod kuće.” O bože, glavobolja nailazi. Prikrada se kao tigar. Stavio je ruku na čelo. Počeo je da ga trlja. „Džoni, previše radiš.” „Zadrži ga kod kuće”, ponovio je Džoni. „On će odlučiti o tome. Ne želim da to činim umesto njega. Slobodan je, beo i ima osamnaest godina.” Neko je pokucao na vrata. „Džoni?” „Uđi”, reče Džoni. Čak je ušao. Izgledao je zabrinuto. „Kako ti je?”, pitao je. „Dobro”, reče Džoni. „Boli me glava, to je sve. Čak... molim te, ne idi tamo večeras. Govorim ti kao prijatelj. Ne znam da li razmišljaš kao tvoj otac, ali ne idi. Molim te.” „Nema problema, čoveče”, veselo će Čak, kad se sručio na kauč. Zabacio je jastuče jednom nogom. „Ne bih mogao da odvučem Peti na kilometar od tog mesta ni kad bih je vezao debelim lancem. Uterali ste joj strah u kosti.” „Žao mi je”, reče Džoni. Osećao je mučninu pomešanu sa silnim olakšanjem. „Žao mi je, ali mi je drago.” „Imao si neko pražnjenje, zar ne?” Čak je pogledao Džonija, a zatim oca, pa ponovo Džonija. „Osetio sam ga. Nije valjalo.” „Ponekad mi se to dešava. Ume da bude neprijatno.” „Pa, ne bih želeo da mi se to ponovo desi”, reče Čak. „Ali, hej... to mesto neće stvarno izgoreti, zar ne?” „Hoće”, reče Džoni. „Drži se dalje od njega.” „Ali...” Zabrinuto se zagledao u oca. „Završna godina rezervisala je čitavo prokleto mesto za večeras. Škola je podržala taj potez. Smatraju da je to bezbednije od dvadeset ili trideset različitih zabava i mnogo

pijanih ljudi na sporednim drumovima. Tamo će biti...” Čak se ućutao i uplašeno nastavio. „Tamo će biti dvestotinak parova”, rekao je. „Tata...” „Mislim da on nimalo ne veruje u to”, reče Džoni. Rodžer je ustao sa osmehom. „Pa, predlažem da se odvezemo do Samersvorta i porazgovaramo s upraviteljem tog mesta”, rekao je. „Zabava na travnjaku iza kuće ionako je dosadna. Možemo da pozovemo sve parove ovamo, ako se vas dvoje ne predomislite.” Obratio se Džoniju. „Pod uslovom da ostaneš trezan i pomogneš u organizaciji, prijatelju.” „Pristajem sa zadovoljstvom”, reče Džoni. „Ali zašto predlažeš tako nešto, ako mi ne veruješ?” „Zbog tvog duševnog mira”, reče Rodžer, „i zbog Čakovog. Da i ne govorimo da ću umreti od smeha, kad noć prođe bez požara i kad ti ujutru kažem da sam ti lepo rekao.” „Pa, hvala ti, u svakom slučaju.” Drhtao je više nego ikad, iako mu je laknulo. Glavobolja se svela na tupo pulsiranje. „Moram da kažem još nešto”, oglasio se Rodžer. „Mislim da nema ni najmanje šanse da nagovorimo vlasnika da otkaže proslavu samo na osnovu tvojih reči, Džoni. Ovo je za njega najverovatnije jedna od najberićetnijih noći u godini.” Čak je rekao. „Pa, mogli bismo nešto da izvedemo...” „Šta na primer?” „Pa, mogli bismo da mu nešto ispričamo... da nešto smislimo...” „Misliš da bi trebalo da lažem? Neću. Ne traži to od mene, Čak.” Čak je klimnuo. „U redu.” „Najbolje je da odmah krenemo”, odlučno će Rodžer. „Petnaest je do pet. Odvešćemo se mercedesom do Samersvorta.” 3 Brus Karik, vlasnik i upravnik Ketisa, bio je za barom kad je trojka stigla u pet i četrdeset. Džoniju se srce malčice steglo kad je pročitao znak ispred vrata restorana PRIVATNA ZABAVA SAMO VEČERAS OD SEDAM DO ZATVARANJA VIDIMO SE SUTRA.

Karik nije bio sasvim besposlen. Posluživao je nekoliko radnika koji su pili pivo i gledali prve vesti i tri para koji su pili koktele. Saslušao je Džonijevu priču sa sve vidljivijom nevericom. Karik je rekao, kad je završio: „Kažete da se zovete Smit?” „Da, tako je.” „Gospodine Smite, priđite ovom prozoru.” Poveo je Džonija do prozora pored vrata garderobe. „Pogledajte napolje. Recite mi šta vidite.” Džoni je pogledao napolje. Znao je šta će videti. Put broj 9 pružao se na zapad. Sušio se posle blage poslepodnevne kiše. Nebo je bilo savršeno čisto. Olujni oblaci su prošli. „Ne vidim mnogo toga. Ne u ovom času. Ali...” „Nema tu nikakvog ali”, reče Brus Karik. „Znate li šta mislim? Da li zaista želite da znate? Mislim da ste vi neki šašavko. Ne znam i nije me briga, zašto ste pored tolikih ljudi rešili da sjebete baš mene. Upoznao bih vas s nekim životnim činjenicama, ako imate sekundicu vremena. Dobio sam šeststo pedeset dolara od klinaca sa završne godine za ovu žurku. Unajmili su prilično dobar rokenrol bend, Ouk, iz Mejna. Hrana je u frižideru, spremna za mikrotalasnu. Salate su na ledu. Pića se posebno plaćaju i većina klinaca ima preko osamnaest, što znači da mogu da piju koliko im duša ište... a večeras će piti, ko bi ih krivio zbog toga. Matura se slavi samo jednom u životu. Večeras ću ubrati najmanje dve hiljade dolara. Unajmio sam dva barmena kao pojačanje. Imaću šest kelnerica i hostesu. Ako sad otkažem žurku, izgubiću svu planiranu zaradu. Moraću da vratim šeststo pedeset dolara koje sam uzeo za hranu. Neću imati nikakvog prihoda od uobičajenih gostiju, zato što je onaj znak čitave nedelje visio napolju. Da li vam je sad jasno?” „Ima li ovo mesto gromobrane?”, pitao je Džoni. Karik je nemoćno podigao ruke. „Upravo sam ovom tipu predočio životne činjenice, a on želi da priča o gromobranima! Da, imam gromobrane! Montirao sam ih kad me je obišao neki tip. Odonda je prošlo najmanje pet godina. Otpevao mi je pesmicu o njihovom uticaju na visinu rata osiguranja. Zbog toga sam kupio bogom proklete gromobrane! Da li ste sad srećni. Isuse Hristel” Zagledao se u Rodžera i Čaka. „Šta vas dvojica radite? Zašto slušate ovu jajaru koja vozi bez kočnica? Polazite, šta čekate? Imam posla.” „Džoni...”, započeo je Čak. „Nije važno”, reče Rodžer. „Hajdemo. Hvala vam na vašem vremenu,

gospodine Karik, i na vašem ljubaznom i predusretljivom pristupu.” „Nema na čemu”, reče Karik. „Gomila šašavaca!” Okrenuo se i pružio korak ka trpezariji. Trojka je izašla iz restorana. Čak je sumnjičavo posmatrao besprekorno čisto nebo. Džoni je krenuo ka automobilu. Zurio je ispred sebe. Osećao se glupo i istrošeno, dok mu je glavobolja damarala u slepoočnicama. Rodžer je stajao s rukama u zadnjim džepovima. Posmatrao je dugi, niski krov zgrade. „Šta gledaš, tata?”, pitao je Čak. „Na ovoj zgradi nema gromobrana”, zamišljeno reče Rodžer Četsvort. „Nema nijednog.” 4 Trojka je sedela u dnevnoj sobi velike kuće. Čak je bio pored telefona. Sumnjičavo je posmatrao oca. „Većina neće hteti da ovako kasno menja planove”, rekao je. „Ionako su planirali da izađu”, reče Rodžer. „Ništa ih ne sprečava da dođu ovamo.” Čak je slegnuo ramenima i počeo da zove. Razgovarali su s polovinom parova koji su planirali da te večeri odu u Ketis, na proslavu mature. Džoni nije bio siguran zašto su pristali da dođu kod Četsvortovih. Neki su su došli zato što su mislili da će žurka biti zanimljivija i zato što je piće bilo besplatno. Vest se brzo pronela. Pomoglo je i što su roditelji dobrog broja dece bili na popodnevnoj zabavi iza kuće. Džoni se, stoga, veći deo večeri osećao kao eksponat u staklenoj vitrini. Rodžer je sedeo u ćošku i pio votku-martini. Lice mu je bilo nečitljivo, poput maske. Oko osam i petnaest prešao je preko velike prostorije, kombinacije bara i igraonice, koja je zauzimala tri četvrtine donjeg nivoa, nagnuo se ka Džoniju i dreknuo da bi nadjačao Eltona Džona: „Hoćeš li da odeš na sprat, da bi igrao kribidž?” Džoni je zahvalno klimnuo. Šeli je pisala pisma u kuhinji. Podigla je glavu kad su ušli. Osmehnula se. „Mislila sam da ste mazohisti koji će ostati dole čitavu

noć. Jasno vam je da to nije neophodno.” „Žao mi je zbog svega”, reče Džoni. „Znam koliko vam ovo izgleda ludo.” „Izgleda mi ludo”, reče Šeli. „Nema razloga da ne budem iskrena. Ne smetaju mi. Prilično je dobro što su ovde.” Začuli su grmljavinu. Džoni se osvrnuo oko sebe. Šeli se osmehnula, kad je to videla. Rodžer je tražio tablu za kribidž u trpezarijskom kredencu. „Upravo prolazi”, rekla je. „Nešto grmljavine i malo kiše.” „Da”, reče Džoni. Samouverenim potezima pera je potpisala pismo. Savila ga je, zapečatila, adresirala i nalepila marku. „Zaista si nešto doživeo, je li, Džoni?” „Jesam.” „Načas si izgubio svest”, rekla je. „Privremena nesvestica mogla je biti izazvana neodgovarajućom ishranom. Mnogo si mršav, Džoni. To je mogla biti i halucinacija, zar ne?” „Ne, ne bih rekao.” Grmljavina se ponovo oglasila, izdaleka. „Ipak mi je drago što je kod kuće. Ne verujem u astrologiju, gledanje u dlan, vidovnjaštvo i sve to, ali... veoma mi je drago što je kod kuće. On je naše jedino dete... verovatno misliš da je prokleto veliko dete. Dobro, možda se i predobro sećam kako se vozio na malom ringišpilu u gradskom parku u kratkim pantalonama. I lepo je što mogu da delim... poslednji ritual dečaštva s njim.” „Dobro je što se tako osećaš”, reče Džoni. Uplašio se kad je shvatio da je na ivici plača. Izgleda da mu je emocionalna kontrola popustila u poslednjih šest do osam meseci. „Blagotvorno si uticao na Čaka. Ne mislim samo na podučavanje. Na mnogo nivoa uticao si na njega.” „Momak mi se dopada.” „Da”, tiho je dodala. „To mi je poznato.” Rodžer se vratio s tablom za kribidž i radiom. Našao je stanicu WMTQ, koja je puštala klasičnu muziku. Emitovala je program s planine Vašington. „Malo protivotrova za Eltona Džona i Aerosmit”, rekao je. „Kako ti zvuči dolar po igri, Džoni?” „Dobro mi zvuči.” Rodžer je seo za sto, trljajući ruke. „Vratićeš se kući praznih

džepova”, rekao je. 5 Igrali su kribidž. Noć je prolazila. Između svake igre neko bi od njih sišao dole, da proveri da niko ne pleše na stolu za bilijar ili da se nijedan par nije iskrao u zadnje dvorište. „Niko nikog neće napumpati, na ovoj zabavi, dok god se ja nešto pitam”, rekao je Rodžer. Šeli se povukla u dnevnu sobu da bi čitala. Muzika se svakog sata prekidala zbog kratkih vesti. Džonijeva pažnja bi tada malčice popustila. U osam, devet ili deset nije bilo vesti iz Ketisa u Samersvortu. Rodžer je posle vesti u deset rekao: „Da li si spreman da se malčice ogradiš od svojih predviđanja, Džoni?” „Nisam.” Vremenska prognoza najavljivala je kratke pljuskove s grmljavinom i razvedravanje posle ponoći. Pod je vibrirao od basova, zaštitnog znaka KC i Sanšajn benda. „Zabava je sve glasnija”, napomenuo je Džoni. „Dođavola s tim”, s osmehom će Rodžer. „Zabava je sve pijanija. Spajder Parmelo obeznanio se u uglu. Koriste ga kao podmetač za pivo. Glave će im sutra ujutru biti tri broja veće. Sećam se moje zabave posle mature...” „Prekidamo program zbog vanrednog biltena WMTQ novinske redakcije”, objavio je radio. Džoni je mešao karte. Rasule su se po podu. „Opusti se, to je verovatno obaveštenje o onom kidnapovanju dole u Floridi.” „Ne bih se kladio”, reče Džoni. Spiker je rekao: „Izgleda da je najgori požar u istoriji Nju Hempšira odneo više od sedamdeset pet mladih života u Samersvortu, nedaleko od granice. Požar je izbio u restoranu Ketis, u kom se održavala proslava mature. Milton Hovi, komandir Samersvortske vatrogasne brigade, izjavio je da ne smatra da je požar podmetnut. Veruje da je gotovo sigurno prouzrokovan udarom groma.”

Sva boja je u trenu napustila lice Rodžera Četsvorta. Uspravio se u kuhinjskoj stolici, pogleda uprtog negde iznad Džonijeve glave. Mlitave šake počivale su mu na stolu. Iz prizemlja je dopirala mešavina žamora, smeha i Brusa Springstina. Šeli je ušla u sobu. Pogledala je supruga, pa Džonija. „Šta je bilo? Šta nije u redu?” „Ćuti”, reče Rodžer. „... još bukti, i Hovi kaže da konačni broj žrtava verovatno neće biti poznat do ranih jutarnjih sati. Zna se da je preko trideset ljudi, uglavnom učenika završnog razreda daramske srednje škole, prebačeno u bolnice u okolnim mestima s teškim opekotinama. Četrdesetak ljudi, većinom diplomaca, pobeglo je kroz prozorčiće u kupatilu i u zadnjem delu trpezarije, ali je mnogo njih očigledno ostalo zaglavljeno u smrtonosnim zagušenjima na...” „Da li se to desilo u Ketisu?”, vrisnula je Šeli Četsvort. „Da li se to desilo na tom mestu?” „Da”, reče Rodžer. Delovao je jezivo pribrano. „Da, tamo se desilo.” U prizemlju je zavladala tišina. Čuli su bat koraka na stepenicama. Kuhinjska vrata naglo su se otvorila. Čak je ušao i ugledao majku. „Mama? Šta je bilo? Šta nije u redu?” „Izgleda da ovom čoveku dugujemo sinovljev život”, rekao je Rodžer istim jezivo pribranim glasom. Džoni nikad nije video tako bledo lice. Rodžer je izgledao kao oživljena voštana figura. „Izgoreo je?” Čakov glas odisao je nevericom. Ostali su se skupljali na stepeništu iza njega. Šaptali su tihim uplašenim glasovima. „Hoćeš da kažeš da je izgoreo?” Niko nije odgovorio. Peti Strahan je odnekud iza njega progovorila piskavim, histeričnim glasom. „To je njegova krivica, onog tamo tipa! On je to učinio! Potpalio je vatru umom, baš kao u onoj knjizi Keri. Ubico! Zločinče! Ti...” Rodžer se okrenuo prema njoj. „UMUKNI!”, zaurlao je. Peti se jecajući sručila na pod. „Izgoreo je?”, ponovio je Čak. Kao da se pitao da li je to prava reč. „Rodžere?”, prošaptala je Šeli. „Rodž? Dušo?” Na stepenicama se začuo sve jači žamor. Proširio se po prizemlju, kao šuškanje lišća. Muzički uređaj je isključen. Glasovi su mrmljali. Da li je Majk bio tamo? Šenon je otišla, zar ne? Da li si siguran? Da, spremila sam se da krenem kad je Čak pozvao. Moja majka je bila na zabavi kad je onaj tip otkačio. Rekla je da se naježila kao da je guska

prešla preko njenog groba i da dođem ovamo. Da lije Kejsi tamo? Da li je Rej tamo? Da lije Morin Otelo tamo? O, moj bože, da lije? Da li... Rodžer je polako ustao. Okrenuo se prema stepeništu. „Predlažem”, rekao je> „da pronađemo najtreznije koji će voziti i da svi pođemo u bolnicu. Davaoci krvi biće neophodni.” Džoni je sedeo kao okamenjen. Pitao se da li će se ikad pokrenuti. Napolju je grmelo. Čuo je glas umiruće majke, kao njen odjek: Obavi svoju dužnost, Džone.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE 12. 12. 1977. Dragi Džoni, Tvoje pronalaženje nije bilo naročito težak poduhvat Ponekad mislim da čovek s dovoljno para može da nađe bilo koga u ovoj zemlju A para imam. Možda rizikujem da te naljutim, takvim rečima, ali ti Čak, Šeli i ja previše dugujemo da bismo ti rekli išta izuzev istine. Novac može kupiti mnogo toga, ali ne može odbiti udar groma. Pronašli su dvanaestoro momaka u muškom toaletu, u onom u kom je prozor bio zakovan. Vatra nije stigla do njih, ali dim jeste. Svi su se pogušili. Ne mogu da izbacim tu sliku iz glave, zato što je Čak mogao biti jedan od tih dečaka. Zbog toga sam ti „ušao u trag”, kako si napisao u svom pismu. Iz tog razloga ne mogu da te ostavim na miru, kao što si predložio. Neću to moći dok mi se priloženi ček ne vrati poništen s tvojom potvrdom na poleđini. Primetićeš da je ček znatno manji od onog kog sam ti poslao pre mesec dana. Stupio sam u kontakt s računovodstvenim odeljenjem Istočnog Mejna i platio tvoje bolničke troškove. Svi računi su podmireni, Džoni. To sam mogao da učinim, s najvećim zadovoljstvom. Rekao si kako ne možeš da uzmeš novac. Kažem da možeš i da ćeš ga uzeti. Uzećeš ga, Džoni. Pronašao sam te u Fort Loderdejlu. Pronaći ću te na sledećem odredištu, ako ga napustiš, čak i da se odlučiš za Nepal. Zovi me vašljivkom, ako hoćeš; sebe doživljavam više kao „nebeskog goniča”. Ne želim da te gonim, Džoni. Sećam se kako si mi tog dana rekao da ne žrtvujem sina. Zamalo što nisam to učinio. A šta je sa ostalima? Osamdeset jedna žrtva, trideset strahovito osakaćenih i izgorelih. Sećam se kad je Čak rekao da bismo mogli da mu nešto ispričamo, da nešto smislimo, i kako mu odgovaram glupim, pravedničkim tonom: „Neću. Ne traži to od mene.” Pa, mogao sam nešto učiniti. To me progoni. Mogao sam da platim 3 000 $ onom kasapinu Kariku, da zatvori restoran za to veće. Trideset sedam dolara po izgubljenom životu. Stoga mi veruj kad ti kažem da ne želim da te gonim; previše sam zauzet gonjenjem

samog sebe da bih imao vremena za tako nešto. Mislim da ga neću imati nekoliko sledećih godina. Ispaštam zbog odbijanja da poverujem u bilo šta van domašaja mojih pet čula. Molim te, nemoj da pomisliš kako je plaćanje tvojih bolničkih računa i slanje ovog čeka samo pokušaj da umirim savest. Novac ne može da odagna grom, niti loše snove. Novac je zbog Caka, iako on ne zna ništa o njemu. Uzmi ček, pa ću te ostaviti na miru. Tako će biti. Pošalji ga Unicefu, ako želiš, daj ga prihvatilištu za napuštenu štenad ili ga spiskaj u kladionici. Samo ga uzmi. Žao mi je što si osetio potrebu da odeš u tolikoj žurbi, ali verujem da te razumem. Svi se nadamo da ćemo te uskoro videti. Čak 4. septembra odlazi u pripremnu školu Stovington. Džoni, uzmi ček. Molim te. S najboljim željama, Rodžer Četsvort. 1.9.1977. Dragi Džoni, Da li mi veruješ kad ti kažem da neću odustati? Molim te. Uzmi ček. Pozdravi, Rodžer 10.9.1977. Dragi Džoni, Šarli i meni bilo je jako drago kad smo saznali gde si. Laknulo nam je kad smo dobili tvoje pismo, u kom si se izražavao tečno i prirodno, kao nekad. Jedna stvar me jako uznemirava, sinko. Pozvao sam Sema Vajzaka. Pročitao sam mu deo pisma u kom se žališ zbog sve češćih glavobolja. Posavetovao te je da bez odlaganja posetiš doktora. Strahuje od ugruška koji se možda obrazovao oko oštećenog tkiva. To me zabrinjava, baš kao i Sema. Od buđenja iz kome nikad nisi izgledao sasvim zdravo, Džoni. Delovao si veoma umorno, kad sam te poslednji put video, početkom juna. Sem to nije rekao, ali ja znam da bi želeo da sedneš na avion u Finiksu, da se vratiš kući i da mu dozvoliš da te pregleda. Više ne možeš da se izgovaraš na nemaštinu! Rodžer Četsvort zvao me je dva puta. Rekao sam mu koliko sam

mogao. Mislim da govori istinu kad kaže da to nije novac za pranje savesti, niti nagrada za spašavanje sinovljevog života. Verujem da bi tvoja majka rekla da čovek čini pokoru, na jedini njemu poznat način. Šta god da je u pitanju, uzeo siga. Nadam se da nisi mislio ozbiljno kad si napisao da si to učinio „samo da bi ga skinuo s vrata”. Verujem da imaš previše digniteta da bi dozvolio da to bude motiv tvojih postupaka. Veoma mi je teško da ti ovo kažem, ali ču se potruditi da to saopštim na najbolji mogući način. Molim te, vrati se kući, Džoni. Publicitet je odavno splasnuo. Znam da ćeš reći: „Sereš, nikad neće splasnuti, ne posle ovako nečeg”, i verujem da ćeš na neki način biti u pravu. Ipak, grešiš. Gospodin Četsvort poručio mi je telefonom: „Ako budete razgovarali s njim, pokušajte da mu objasnite da nijedan vidovnjak izuzev Nostradamusa nikad nije bio ništa više od čuda za tri dana. "Mnogo brinem za tebe, sinko. Strahujem da kriviš sebe zbog mrtvih, umesto da blagosiljaš sebe zbog živih, onih koje si spasao, kojisu te noći bili u domu Četsvortovih. Brinem se i mnogo mi nedostaješ, kao što je tvoja baba govorila. Molim te da se vratiš kući što pre. Tata P. S. Šaljem ti novinske isečke o požaru i o tvojoj ulozi u njemu. Šarli ih je sakupila. Videćeš da se nisi prevario kad si pretpostavio da će „svako koje bio na vrtnoj zabavi izblebetati sve što zna novinarima”. Ovi isečci možda će te samo još više uznemiriti. Baci ih, ako se to desi. Ali Šarli misli da ćeš ih možda pročitati i reći: „Nije bilo tako loše kao što sam mislio. Mogu da se suočim s tim.” Nadam se da će tako biti. Tata 29.9.1977. Dragi Džoni, Dobio sam tvoju adresu od tate. Kakva je velika američka pustinja. Da li si video neke crvenokošce (ha-ha)? Pa, stigao sam u pripremnu školu Stovington. Ovde nije tako strašno. Imam šesnaest časova. Hemija mi je najdraži predmet, iako je prilično dosadna posle časova u srednjoj. Oduvek sam imao utisak da bi naš učitelj, stari neustrašivi Farnham, bio mnogo srećniji da je pravio oružje sudnjeg dana za dizanje planete u vazduh, umesto da predaje. Na engleskom prve

četiri nedelje čitamo tri Selindžerova dela, Lovca u raži, Freni i Zui i Visoko podignite krovnu gredu, tesari. Mnogo mi se dopada. Učitelj nam je rekao da još živi u NJH, ali da je digao ruke od pisanja. Ne mogu to da shvatim. Zašto bi neko prestao da radi nešto u čemu je tako dobar? I da. Tim za američki fudbal stvarno im je grozan. Fudbal počinje da mi se dopada. Trener mi kaže da se u Evropi igra fudbal za pametne ljude, a da je ovaj naš za seronje. Ne znam da lije u pravu ili je samo ljubomoran. Pitam se da li bi bilo u redu da dam tvoju adresu nekim ljudima koji su bili na proslavi mature. Žele da ti pišu, da ti zahvale. Jedna od njih je majka Peti Strahan. Sigurno je se sećaš. To je ona žena koja je onako dramatično reagovala kad se njena „dragocena kći” onesvestila na popodnevnoj zabavi. Sad misli da si dobra osoba. Tek da znaš, više se ne zabavljam s Peti. Veze na daljinu teško mi padaju, u ovom „osetljivom dobu” (ha-ha). Peti ide na Vašar, što te verovatno ne iznenađuje. Upoznao sam opasnu curu, na ovim stranama. Pa, piši kad možeš, čoveče. Tata mi je rekao da su ti „sve lađe potonule” iz meni neshvatljivih razloga, pošto mi se čini da si preduzeo sve što je bilo u tvojoj moći da sve bude kako treba. On greši, zar ne, Džoni? Nisu ti sve lađe potonule, zar ne? Molim te, piši mi, da bih znao da si dobro. Brinem se za tebe. To je smešno, zar ne. Alfred I. Njuman 32 , komičar nad komičarima, brine se za tebe, jelda, ali ipak se brinem.” Kad mi budeš pisao, objasni mi zašto je Holden Kolfild uvek tako tužan, kad nije crn. 33 Čak. P. S. Opasna cura zove se Stefani Vajman. Već sam je navodio na Nešto zlo dolazi ovim putem. Mnogo voli pank-rok grupu Ramons. Trebalo bi da ih čuješ, strava su. Č. 17.10. 1977. Dragi Džoni, U redu, to je bolje, zvučiš bolje. Umro sam od smeha kad sam čuo da radiš za Odeljenje za održavanje puteva u Finiksu. Ne saučestvujem s tobom zbog opekotina od sunca, posle četiri utakmice za Stovingtonske Tigrove.

Trener ima pravo. Mislim da je američki fudbal za seronje, makar u ovoj školi. Imamo jednu pobedu i tri poraza. U utakmici koju smo dobili napravio sam tri tač-dauna, hiperventilirao sam i izgubio svest. Stef je pobenavila od straha (ha-ha). Nisam hteo da ti pišem dok ne budem bio u mogućnosti da ti predstavim šta ovdašnji ljudi misle o Gregu Stilsonu, otkad je preuzeo „novi posao”. Prošlog vikenda bio sam kod kuće. Reći ću ti sve što sam saznao. Prvo sam pitao oca. Pitao je: „Da li se Džoni još zanima za tog tipa?” Rekao sam: „Pokazuje da nema ukusa, zato što ga zanima tvoje mišljenje.” Odmah se požalio majci: „Jel’ vidiš, u pripremnoj školise preobražava u pametnjakovića. Mislio sam da će tako biti.” Pa, da skratim priču. Većina ljudi prilično je zatečena Stilsonovim učinkom. Tata mi je rekao: „Kad bi ljudi iz kongresmenovog distrikta morali da ocene njegovo zalaganje posle deset meseci, Stilson bi dobio uglavnom četvorke i peticu za rad na Karterovom zakonu o energiji i vlastitom zakonu o ograničenju troškova grejanja. Zaslužio je i peticu za uloženi napor.” Tata mi je rekao da se verovatno prevario kad je rekao da je Stilson seoski idiot. Evo i drugih komentara koje sam prikupio u razgovorima s meštanima. Sviđa im se što ne nosi poslovna odela. Gospođa Džarvis, koja vodi Kik-Pik, misli da se Stilson ne boji „krupnih interesa”. Henri Bark, vlasnik Baketa - stare taverne u centru - kaže da misli da je Stilson „obavio prokleto dobar posao”. Najveći broj ostalih komentara je sličan. Upoređuju ono što je Stilson učinio s onim što Karter nije. Većina je duboko razočarana u predsednika. Žale što su za njega glasali. Pitao sam neke da li se brinu što se gvozdeni jahači još muvaju oko Stilsona i što onaj Soni Eliman radi kao njegov savetnik. Niko nije izgledao suviše potreseno zbog toga. Vlasnik Rekord Roka sročio je to ovako: „Ako je Tom Hajden 34 mogao da krene pravim putem, a Eldridž Kliver 35 da pronađe Isusa, zašto neki motociklisti ne bi mogli da se pridruže establišmentu? Oprosti i zaboravi.” Od mene toliko. Napisao bih još nešto, ali moram na trening. Ovog vikenda pregaziće nas Berijske Divlje mačke. Nadam se da ću preživetisezonu. Držise dobro, čoveče. Čak

Citat iz Njujork tajmsa, 4.3.1978: AGENT FBI-A UBIJEN U OKLAHOMI Specijalno za Tajms - Edgar Lankte (37), desetodišnji veteran FBIa, ubijen je prošle noći u garaži u Oklahoma Sitiju. Policije je rekla da je bomba spojena s mehanizmom za startovanje motora eksplodirala kad je gospodin Lankte okrenuo ključ. Egzekucija u gangsterskom stilu podseća na ubistvo novinara-istraživača iz Arizone Dona Bolsa, od pre dve godine. Šef FBI-a Vilijam Vebster nije hteo da nagađa o mogućim počiniocima. Gospodin Vebster nije hteo da potvrdi ili opovrgne da je gospodin Lankte istraživao sumnjive poslove sa zemljištem u kojima su učestvovali i lokalni političari. Zadatak kojim se gospodin Lankte bavio u poslednje vreme u priličnoj je meri prekriven velom misterije. Jedan izvor u ministarstvu pravde tvrdi da gospodin Lankte nije radio na mogućim zloupotrebama sa zemljištem već na mnogo značajnijem pitanju iz domena nacionalne bezbednosti. Gospodin Lankte počeo je da radi u FBI-u 1968. godine... (novinski citat drugi prored)

DVADESET PETO POGLAVLJE 1 Do jeseni 1978. godine se u fioci Džonijevog radnog stola nakupilo sedam svezaka. Greg Stilson postao je nacionalna vest, naporedo sa smrću dvojice papa za kratko vreme. Ponovo je izabran u Predstavnički dom, i to ubedljivom većinom glasova. U zemlji naklonjenoj konzervativizmu iz Predloga broj 13 36, obrazovao je partiju Amerika odmah. Nekoliko kongresmena je, na opšte iznenađenje, napustilo svoje partije da bi „prišlo” Gregu, kako je on govorio. Većina prebega imala je veoma slična shvatanja, koja je Džoni opisao kao površno liberalna na domaćem planu i umereno do veoma konzervativna u spoljnjoj politici. Nijedan od njih nije podržao Karterov sporazum o Panamskom kanalu. Prebezi su bili prilično konzervativni, kad bi se sljuštio tanušni liberalni sloj u unutrašnjoj politici. Partija Amerika odmah htela je da priredi velike nevolje trgovcima drogom, da pusti gradove da se sami snalaze („Nema potrebe da seljak koji proizvodi mleko i jedva sastavlja kraj s krajem pomaže njujorške metadonske programe novcem od poreza”, saopštio je Greg), da oduzme socijalnu pomoć kurvama, svodnicima, propalicama i ljudima koji su hapšeni zbog pljačke, da značajno smanje porez i da tako nastalo smanjenje državnih prihoda uravnoteže velikim smanjenjem socijalnih davanja. To su odreda bile stare pesme, ali ih je Gregova Amerika odmah interpretirala na svež i prijatan način. Sedam kongresmena i dva senatora prešli su na njegovu stranu pre izbora. Šestorica kongresmena i oba senatora su ponovo izabrani. Osmorica od devetorice bili su republikanci čija se glasačka baza opasno smanjila. Pokazalo se da je preletanje iz partije u partiju radi očuvanja fotelja bio delotvorniji trik od onog koji je izveden posle Lazarevog vaskrsenja!

Neki glasovi tvrdili su da bi Greg Stilson mogao postati značajni politički faktor i da se na to neće dugo čekati. Možda nije uspeo da pošalje đubre na Jupiter i Saturnove prstenove, ali je skinuo glavu dvojici nitkova - jednom kongresmenu koji je punio džepove kao diskretni partner u poslu s parkiralištem, i predsednikovom savetniku sklonom obilaženju gej barova. Njegov zakon o plafonu za troškove grejanja pokazao je da poseduje političku viziju i odvažnost, a uspešno praćenje zakonskog predloga od komiteta do glasanja pokazalo je da poseduje seljačko lukavstvo. Izbori 1980. stizali su prerano za Grega. Sledeći izborni ciklus mogao bi biti previše izazovan da bi mu odoleo. Svašta bi moglo da se desi, ako uspe da ostane miran do 1988, ako nastavi da ojačava političke temelje i ako vetrovi promene ne zaduvaju previše oštro i ne odnesu njegovu tek nedavno osnovanu političku partiju. Republikanci su bili u nokdaunu. Postavljalo se pitanje ko će naslediti Mondejla, Džerija Brauna ili čak Hauarda Bejkera, pod pretpostavkom da naslede Kartera na predsedničkom položaju? Ni 1992. godina ne bi stigla prekasno za njega. Bio je relativno mlad čovek. Da, 1992. zvučala je veoma obećavajuće... U Džonijevim sveskama bilo je nekoliko političkih karikatura. Stilson se na svima zarazno osmehivao, s građevinskim šlemom na glavi. Na jednoj je gurao bure s naftom, s natpisom OGRANIČENJE ZA CENE središnjim prolazom Predsedničkog doma. Gurao ga je pravo na Džimija Kartera, koji se zbunjeno češkao po glavi. Nije gledao u Grega. Sticao se utisak da će biti pregažen. Ispod karikature je pisalo: MIČI SE S PUTA, DŽIMI! Šlem. Šlem je zbog nečeg mučio Džonija više nego išta drugo. Republikanci su imali slona, demokrate magarca, a Greg Stilson građevinski šlem. U Džonijevim snovima Stilson je ponekad nosio motociklistički šlem. Ponekad je to bio šlem Vermahta. 2 U zasebnoj svesci čuvao je novinske isečke koje mu je poslao otac. Ticali su se požara u Ketisu. Iznova ih je prelistavao, iako ne iz razloga na koji bi pomislio Sem, Rodžer ili njegov otac. VIDOVNJAK

PREDVIDEO POŽAR. „I MOJA ĆERKA BI UMRLA”, TVRDILA JE UPLAKANA, ZAHVALNA MAMA (pomenuta uplakana, zahvalna žena bila je mama Peti Strahan). Vidovnjak koji je rešio ubistva u Kasl Roku predvideo je požar izazvan gromom. BROJ NASTRADALIH U KRČMI DOSTIGAO DEVEDESET. OTAC KAŽE DA JE DŽON SMIT NAPUSTIO NOVU ENGLESKU, ODBIJA DA KAŽE ZAŠTO. Njegove fotografije. Fotografije njegovog oca. Fotografije olupine na Putu 6 u Klivs Milsu, u vreme kad je Sara Braknel bila njegova devojka. Sara je sad bila žena, majka dvoje dece. U poslednjem pismu Herbu rekla je da je dobila prve sede vlasi. Bilo mu je teško da poveruje da ima trideset jednu godinu. Ta ideja činila mu se nemogućom. Nemogućom ali tačnom. Njegove žvrljotine krasile su isečke iz štampe. Svedočile su o bolnom naporu da zauvek i u potpunosti razume taj događaj. Nijedan od isečaka se nije doticao stvarne važnosti požara i njegovog uticaja na mnogo krupniju stvar, na odluku o onom što mu valja preduzeti povodom Grega Stilsona. Napisao je: „Moram da učinim nešto povodom Stilsona. Moram. Bio sam u pravu u vezi s Ketisom i biću u pravu kad je on u pitanju. Nimalo ne sumnjam u to. Postaće predsednik i započeti rat - ili će ga izazvati pogrešnom odlukom što je jedno te isto. „Prvo pitanje: Koliko drastične mere moraju biti primenjene? „Nek ti Ketis posluži kao ogledni slučaj. Požar bi se mogao protumačiti kao sudbonosni znak. Bože, počinjem da zvučim kao moja majka. Šta mogu. U redu, znao sam da će doći do požara i da će ljudi izginuti. Da li je to bilo dovoljno da ih spasem? Odgovor je: nije bilo dovoljno da spasem sve njih zato što ljudi poveruju u proročanstva tek nakon njihovog ostvarenja. Spašeni su samo oni koji su otišli u dom Četsvortovih, umesto u Ketis. Ne srne zaboraviti da R. Č. nije organizovao zabavu u svom domu zato što je verovao u moje predviđanje. Bio je veoma otvoren i jasan povodom toga. Učinio je to zato što se nadao da ću se smiriti. Trudio se... da mi ugodi. Poverovao je tek posle. I majka Peti Strahan poverovala je posle. Posle-posle-posle. Tad je bilo prekasno za mrtve i opečene. „Drugo pitanje: Da li sam mogao da promenim ishod događaja?” „Da. Mogao sam da se zaletim autom u restoran. Mogao sam da ga spalim tog popodneva.” „Treće pitanje: Kakve bi bile posledice neke od tih akcija po mene?” „Verovatno robija. Ako bih se opredelio za rešenje s automobilom i ako bi grom udario u restoran kasnije te noći, pretpostavljam da bih

mogao da se pozovem... ne, ne bih mogao. Zajedničko iskustvo možda prepoznaje postojanje neke vrste vidovnjačke moći u ljudskom umu, ali zakon sigurno ne. Ako bi mi se pružila prilika da krenem iz početka, uradio bih jednu od te dve stari, ne mareći za posledice. Da li je moguće da nisam u potpunosti verovao vlastitim predviđanjima?” „Stvar sa Stilsonom strahovito je slična u svim aspektima izuzev što, bogu hvala, imam mnogo više vremena.” „Pa, da se vratimo na početno polje. Ne želim da Greg Stilson postane predsednik. Kako mogu da izmenim taj ishod?” „Jedan. Mogao bih da se vratim u Nju Hempšir i da mu se pridružim’, kao što je voleo da govori. S te pozicije bih mogao da pokušam da bacim klipove pod točkove partije Amerika odmah i da pokušam da ga sabotiram. Ima dovoljno prljavštine ispod tepiha. Možda mogu da je pokažem svetu.” „Dva. Mogao bih da unajmim nekog da iskopa prljavštinu o njemu. Imam dovoljno Rodžersovog novca da unajmim nekog valjanog. Nešto mi govori da je i Lankte bio prilično sposoban istražitelj. A Lankte je mrtav.” „Tri. Mogao bih da ga ranim ili obogaljim. Kao što je Artur Bremer obogaljio Volasa, ili kao što je ma o kome da se radi obogaljio Larija Flinta.” „Četiri. Mogao bih da ga ubijem. Da izvršim atentat.” „Vreme je da se pozabavim nedostacima pojedinih rešenja. Prva opcija nije dovoljno sigurna. Moglo bi se desiti da budem gadno izudaran pre nego što postignem išta korisno, kao Hanter Tompson kad je istraživao za prvi knjigu o Anđelima pakla. Da stvar bude gora, onaj tip Eliman možda zna kako izgledam, posle incidenta na mitingu u Trimbulu. Zar sastavljanje i čuvanje dosijea o ljudima koji bi mogli biti opasni za vas nije manje-više SOP? Ne bih se iznenadio kad bih saznao da Stilson na platnom spisku ima jednog tipa zaduženog isključivo za dosijee o iščašenim tipovima i lujkama. Ja se nesumnjivo uklapam u te kategorije.” „Tu je druga opcija. Šta će biti ako sva prljavština izađe na videlo? Ako je Stilson već doneo odluku da juriša na najviši politički položaj - a po njegovim delima moglo bi se zaključiti da jeste - možda je već prikrio tragove. Tu je još jedna stvar: prljavština ispod tepiha je prljava, samo ako štampa želi da to bude, a štampa voli Stilsona. Uspostavio je dobar odnos s njom. Da je ovo roman, pretpostavljam da bih se sam prihvatio detektivskog posla i ’skupio podatke o njemu’, ali je tužna

činjenica da ne bih znao odakle da počnem. Neko bi mogao ustvrditi da mi sposobnost da ’čitam’ ljude i da pronalazim izgubljene stvari (da citiram Sema) daje prednost. Uspeo bih, ako bih saznao nešto o Lankteu. Ali zar Stilson nije delegirao taj problem Soniju Elimanu? Da i ne govorimo da, uprkos sumnji, nisam siguran da je Edgar Lankte još bio na Stilsonovom tragu, kad je ubijen. Moglo bi se desiti da pošaljem Sonija Elimana na vešala, a da ne dokrajčim Stilsona.” „Sve u svemu, druga alternativa jednostavno nije bila dovoljno sigurna. Ulog je ogroman. Toliki je da se ne usuđujem da često razmišljam o jasnoj slici. Takva razmišljanja svaki put porađaju nepodnošljivu glavobolju.” „U najneobuzdanijim trenucima razmišljao sam da ga navučem na droge, kao lik koji je glumio Džin Hekman u Francuskoj vezi II ili da mu podmetnem LSD u piće. Ali to su bile scenarističke maštarije. Gordon Lidi 37 sranja. Problemi su bili toliko veliki da o ovoj ’opciji’ nije vredelo ni govoriti. Možda bih mogao da ga kidnapujem. Tip je, naposletku, bio samo predstavnik. Ne znam gde bih nabavio heroin ili morfijum, ali bih mogao da nabavim LSD od Larija Maknotona, u Odeljenju za održavanje puteva u Finiksu. Imao je kakve god ’oćeš pilule. Ali, šta će biti ako pretpostavimo (ako se upustimo u tako nešto) da on samo uživa u tripu(ovima)?” „Kako bi bilo da pucam na njega, da bih ga obogaljio? Možda bih mogao, a možda i ne bi. Pretpostavljam da bih mogao, u odgovarajući okolnostima - kao što je bio miting u Trimbulu. Džordž Volas, posle onog što se desilo u Lorelu, više nikad nije predstavljao značajnu političku snagu. Ruzvelt je, s druge strane, vodio kampanju iz invalidskih kolica. Preobrazio je nedostatak u prednost.” „Ostaje mi ubistvo, kockanje na sve ili ništa. To je najsigurnija alternativa. Leš ne može da se kandiduje za predsednika.” „Ako bih mogao da povučem obarač?” „Šta bi mi se desilo, ako bih mogao?” „Kao što Bob Dilan kaže: ’Dušo, moraš li to da me pitaš?’” Bilo je još mnogo beležaka i žvrljotina, ali je samo još jedna bila uredno ispisana i zaokružena: „Šta ako bi ubistvo bilo jedina mogućnost? I šta ako se ispostavi da ja moram biti onaj koji će povući obarač? Ubistvo je ipak pogrešno. Ubistvo je pogrešno. Ubistvo je pogrešno. Možda će sve srediti na neki drugi način. Hvala bogu što ima još mnogo vremena.”

3 Samo što ga Džoni nije imao. Džoni Smit je početkom decembra 1978. godine, nedugo nakon što je kongresmen Leo Rajan iz Kalifomije ubijen na aerodromskoj pisti u džungli južnoameričke države Gvajane, otkrio da mu je vreme na izmaku.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE 1 Bad Preskot bio je u radnji 26. decembra 1978, u pola tri po podne, kad je naišao prilično iscrpljeni mladić sa dosta sedih vlasi i zakrvavljenim očima. Bad je bio jedan od tri radnika u sportskoj prodavnici u Četvrtoj ulici u Finiksu. Posao se prvog dana posle Božića uglavnom sastojao od zamene kupljene robe. Ovaj tip izgledao je kao platežna mušterija. Rekao je da želi da kupi dobru pušku, srednje težine, brzometku. Bad mu je pokazao nekoliko modela. Na dan posle Božića na odeljenju vatrenog oružja nije bilo mnogo kupaca. Kad ljudi kupe oružje za Božić, mali broj se odluči da ga zameni za nešto drugo. Tip je pažljivo pogledao sve puške. Konačno s odlučio za remington 700 kalibra 243. To je bila veoma dobra puška, s lakim obaračem i pravom putanjom zrna. U knjizi kupljenog oružja potpisao se kao Džon Smit. Bad je pomislio: Nikad u životu nisam video tako očigledno lažno ime. „Džon Smit” je platio u gotovom. Izvadio je dvadesetice iz nabreklog novčanika. Bad mu je pružio pušku preko pulta. Hteo je da ga pecne. Rekao mu je da može da ureže inicijale na kundak, na račun kuće. „Džon Smit” je samo odmahnuo glavom. Bad je uočio da „Smit” osetno hramlje. Lako bi ga prepoznao, pomislio je, zbog hramanja i onih ožiljaka na vratu. 2 Mršavi čovek je, 27. decembra u pola jedanaest ujutru, uhramao u prodavnicu za kancelarijske potrepštine u Finiksu. Prišao je prodavcu

Dinu Kleju. Klej je kasnije rekao da je primetio ono što je njegova majka uvek zvala „plamenom tačkom” u njegovom oku. Mušterija je rekla da želi da kupi poveću tašnu. Odlučila se za lep primerak od kravlje kože koji je koštao paprenih 149,95 $. Ćopavi je dobio popust za plaćanje gotovinom, zato što je platio novim dvadeseticama. Čitava transakcija od razgledanja do plaćanja robe nije trajala duže od deset minuta. Tip je odšetao iz prodavnice. Skrenuo je desno u pravcu centra. Din Klej ga nije video, dok nije prepoznao njegovu fotografiju u Finite sanu. 3 Visoki čovek prosede kose je kasnije istog popodneva prišao šalteru Bonite Alvarez na železničkoj stanici u Finiksu. Raspitao se za put od Finiksa do Njujorka vozom. Bonita mu je pokazala stanice za presedanje. Sledio ih je prstom i pažljivo zapisivao. Pitao je da li može da mu da kartu za treći januar. Boni je prešla prstima preko kompjuterske tastature. Rekla je da ima karata za taj datum. „Zašto mi ne bi...”, započeo je visoki čovek i ućutao. Položio je šaku na glavu. „Da li vam je dobro, gospodine?” „Vatrometi”, rekao je visoki čovek. Kasnije će reći policiji da je prilično sigurna da je to rekao. Vatrometi. „Gospodine? Da li vam je dobro?” „Boli me glava”, rekao je. „Oprostite.” Pokušao je da se osmehne. Taj napor nije učinio njegovo suvonjavo, starmalo lice mnogo prijatnijim. „Da li biste hteli aspirin? Imam ga.” „Ne, hvala.” Odštampala je karte i rekla da će šestog januara, sredinom popodneva, stići na njujoršku stanicu Grand central. „Koliko bi trebalo da platim?” Saopštila mu je iznos i dodala: „Da li ćete platiti gotovinom ili karticom, gospodine Smite?” „Gotovinom”, rekao je i izvukao pare iz novčanika - pregršt dvadesetica i desetica. Prebrojala je novac i vratila kusur. Dala mu je račun i karte. „Vaš voz