Posle tame - Sidney Sheldon

Sidni Šeldon & Tili Begšo POSLE TAME Naziv originala: Sidney Sheldon’s,After the Darkness,Tilly Bagshawe Prevela: Milica Maletić

Za Kerstin i Luisa Spara, s ljubavlju. Pohlepa je dobra, jer nema boljeg sveta od ovog u kome vlada. Pohlepa je ispravna. Pohlepa dela. Pohlepa razjašnjava suštinu evolutivnog duha, probija se do nje i osvaja je. Pohlepa, u svim svojim oblicima – pohlepa za životom, za novcem, za ljubavlju, za znanjem – obeležila je nadolazeći talas čovečanstva. Gordon Geko, lik iz filma Vol strit iz „987

Prolog Njujork, „5. decembar 2009. SUDNJI DAN JE DOŠAO. Bogovi su zahtevali žrtvu. Ljudsku žrtvu. U vreme starih Rimljana, kada bi grad ratovao, na bojnom polju ispred statue Marsa, boga rata, ritualno su davili neprijateljske vođe. Gomile vojnika slavile su i prizivale osvetu,ne pravdu. Krv. Ovo nije stari Rim. To je Njujork modernog doba, žila kucavica civilizovane Amerike. Ali Njujork je takođe grad koji ratuje. Grad pun patnje, pobesnelih ljudi koji moraju nekoga okriviti za svoju bol. Današnja ljudska žrtva prineće se u sterilnoj, uređenoj zgradi Krivičnog suda na Menhetnu. Ali žrtvovanje neće biti ništa manje krvavo iako se odigrava na takvom mestu. Televizijske ekipe i horde jezivih posmatrača obično su se pojavljivale samo na suđenjima za ubistvo. Današnja optužena, Grejs Brukstajn, nije nikoga ubila. Bar ne direktno. Pa ipak mnogi bi Njujorčani bili presrećni da Grejs Brukstajn bude osuđena na električnu stolicu. Njen muž, kučkin sin, prevario ih je. Još gore, izigrao je zakon. Leni Brukstajn, neka istrune u paklu, nasmejao se bogovima u lice. Pa, sada se bogovi moraju umiriti. Čovek čija je dužnost da ih umiri, okružni tužilac Andželo Mikele, narodni predstavnik, pogledao je preko sudnice u svoju buduću žrtvu. Žena koja sedi na optuženičkoj klupi, s rukama mirno prekrštenim ispred sebe, ne izgleda kao kriminalac. Grejs Brukstajn, smerna, atraktivna plavuša u ranim dvadesetim, imala je ljupke, anđeoske crte lica deteta. Budući da se kao tinejdžerka bavila gimnastikom, i dalje se držala kao plesačica, ispravljenih leđa, a imala je odmerene i elegantne pokrete ruku. Grejs Brukstajn bila je krhka. Delikatna. Prelepa. Takve žene muškarci instinktivno žele da zaštite. I nju bi smatrali takvom da nije ukrala sedamdeset i pet milijardi u najdugotrajnijoj, najkatastrofalnijoj prevari u istoriji SAD.

Pad Kvoruma, investicionog fonda koji je osnovao Leni Brukstajn a čiji suvlasnik je njegova mlada žena, zadao je fatalan udarac već oslabljenoj američkoj ekonomiji. Brukstajnovi su zajedno gurnuli mnoge porodice u siromaštvo, uništili čitave industrije i bacili na kolena nekada uticajni finansijski centar Njujorka. Ukrali su više od Madofa, ali to nije najbolnije. Za razliku od Madofa, Brukstajnovi nisu krali od bogatih, već od siromašnih. Njihove žrtve bili su obični ljudi: penzioneri, zanatlije, porodice fizičkih radnika koje su se već borile da prežive, te male dobrotvorne ustanove. Ubio se barem jedan mladi otac koji je bankrotirao zbog Kvoruma, ne mogavši podneti sramotu da vidi kako mu decu izbacuju na ulicu. Grejs Brukstajn je više puta iskazala izvesnu grižu savesti. Naravno, bilo je onih koji su tvrdili da Grejs Brukstajn nije kriva za zločine koji su je doveli u ovu sudnicu. Da je Leni Brukstajn osmislio prevaru, a ne njegova žena. Okružni tužilac Andželo Mikele prezirao je te ljude. Sažaljivi liberali. Budale! Mislite da supruga nije znala šta se događa? Znala je. Sve je znala. Naprosto nije marila. Potrošila je vaše penzije, vaše životne ušteđevine, novac za školovanje vaše dece... Samo je pogledajte! Da li je obučena kao žena koja mari zbog toga što ste ostali na ulici? Štampa je pridavala veliku važnost garderobi koju je Grejs Brukstajn nosila u sudnici. Danas, na dan donošenja presude, obukla je belu Šanelovu haljinu (sedam hiljada šeststo dolara), sako od buklea (pet hiljada dvesta dolara), obula Vitonove baletanke (hiljadu dvesta dolara), uzela odgovarajuću tašnicu (osamnaest hiljada šeststo dolara) i ogrnula ekstravagantnu bundu od kanadske kune, dugu do poda, koju joj je muž specijalno naručio u Parizu, kao poklon za godišnjicu braka. Rano izdanje Njujork posta već je bilo po trafikama. Iznad fotografije cele figure Grejs Brukstajn dok ulazi u Sudnicu „4, naslov na glavnoj strani glasio je: DAJTE IM ONO ŠTO TRAŽE! Okružni tužilac Andželo Mikele namerio je da se postara da se okončaju dani kada je Grejs Brukstajn dobijala ono što želi. Uživajte u tom perju, gospo. Danas to nosite poslednji put.

Andželo Mikele bio je visok, zgodan muškarac na polovini pete decenije. Nosio je jednostavno odelo firme Bruk Braders; gustu crnu kosu zaglađivao je unazad i zalizivao je sve dok mu na temenu ne zasija poput blistave crne kacige. Andželo Mikele bio je ambiciozan čovek i šef koji uliva strah, prestravljivao je sve mlađe okružne tužioce, ali bio je dobar sin. Andželovi roditelji vodili su piceriju u Bruklinu. To jest, vodili su je dok Leni Brukstajn nije „izgubio" njihovu životnu ušteđevinu i gurnuo ih u bankrot. Hvala bogu, Andželo zarađuje dobre pare. Da nije njegovih prihoda, Mikeleovi bi bili izbačeni na ulicu pod stare dane, potpuno osiromašeni poput toliko mnogo vrednih Amerikanaca. Što se Andžela Mikelea tiče, zatvor je bio previše dobar za Grejs Brukstajn. Ali to je bio početak. A upravo će je on tamo smestiti. Pored Grejs, za optuženičkim stolom sedeo je čovek čiji je posao bio da ga zaustavi. Frensis Hamond Treći, poznat u njujorškom pravničkom društvu po nadimku Veliki Frenk, bio je najniži čovek u prostoriji. Sa sto šezdeset centimetara, jedva da je bio viši od svoje sićušne klijentkinje. Ali intelekt Frenka Hamonda nadmašivao je njegove protivnike i po tome je bio poput behemota*. Frenk Hamond, sjajan advokat odbrane s umom šahovskog velemajstora i moralom prljavog borca, bio je za Grejs Brukstajn „velika nada belog Brodveja". Njegova specijalnost bila je da izigra porotu, razotkrivajući strahove i želje i predrasude koje ljudi nisu ni znali da imaju, i okrene ih u korist svojih klijenata. Samo protekle godine Frenk Hamond je postigao da budu oslobođeni presude dvojica mafijaških poglavara ubica i jedan zlostavljač deteta. Njegovi slučajevi bili su uvek ozbiljni, a njegovi klijenti bi na početku suđenja uvek imali male šanse. Grejs Brukstajn je isprva unajmila drugog advokata da je zastupa, ali je njen blizak prijatelj Džon Merival insistirao da ga otpusti i angažuje Velikog Frenka. „Ti si nevina, Grejs. Mi to znamo. Ali ostali ne znaju. M-mmediji žele da odeš na vešala, da te žigošu i raščereče. Jedino Frenk Hamond to može da preokrene. On je genije." Nikome nije bilo jasno zašto je Veliki Frenk dozvolio Grejs Brukstajn da se svakog dana pojavljuje u sudnici u garderobi koja

toliko izaziva posmatrače. Činilo se kako je njena odeća dizajnirana da još više razbesni štampu, a da ne pominjemo porotu. Da li je to zaista bila kardinalna greška? Ali Frenk Hamond nije pravio greške. Andželo Mikele je to znao bolje od bilo koga. Postoji metod u ovom ludilu. Mora da postoji. Voleo bih samo da znam o čemu je reč. Pa ipak, to i nije bilo važno. Danas je bio poslednji dan suđenja a Andželo Mikele je bio ubeđen da ništa nije propustio u slučaju. Grejs Brukstajn će potonuti. Prvo u zatvor. A potom u pakao. Grejs se probudila tog jutra u gostinskoj sobi Merivalovih duboko spokojna. Sanjala je Lenija. Bili su na svom imanju na Nantaketu, a ono je od svih njihovih domova vrednih više miliona dolara, Grejs bilo oduvek omiljeno. Šetali su ružičnjakom. Leni ju je držao za ruku. Grejs kao da je osećala toplinu njegove kože, poznatu hrapavost njegovih dlanova. „Sve će biti dobro, dušo. Veruj u to, Grejs. Sve će biti u redu.“ Ulazeći u sud ovog jutra, ruku pod ruku sa svojim advokatom, Grejs Brukstajn je osetila mržnju gomile, leđa su joj pržile stotine pari očiju. Čula je izvikivanja. Kučka. Lažov. Lopov. Ali ona se držala svog unutrašnjeg mira, Lenijevog glasa u svojoj glavi. Sve će biti dobro. Veruj. Džon Merival je sinoć preko telefona rekao isto to. Hvala bogu što postoji Džon! Bez njega bi Grejs bila potpuno izgubljena. Svi ostali su je napustili u trenutku kada su joj bili potrebni, njeni prijatelji, čak i njene rođene sestre. Pacovi na brodu koji tone. Džon je nagnao Grejs Brukstajn da unajmi Frenka Hamonda. A sada će je Frenk Hamond spasiti. Grejs je posmatrala kako taj mali vatreni čovek daje završnu reč, ponosito se šetajući napred-nazad pred porotom poput petla na seoskom imanju. Shvatila je samo deo onoga što je Hamond govorio. Nimalo se nije razumela u pravne argumente. Ali bila je potpuno ubeđena u to da će joj njen advokat izdejstvovati oslobađajuću presudu. Tada će, tek tada, otpočeti njen pravi posao.

Kada izađem slobodna iz ovog suda, biće to tek početak. Moram da sperem ljagu sa svog imena. A i s Lenijevog. Bože, ala mi nedostaje. Silno mi nedostaje. Zašto je Bog morao da mi ga oduzme? Zašto se bilo šta od ovoga moralo dogoditi? Frenk Flamond je završio govor. Sada je bio red na Andžela Mikelea. „Dame i gospodo porotnici. U poslednjih pet dana čuli ste mnoge složene pravne argumente, neke od mene, a neke od gospodina Hamonda. Nažalost, tako je moralo da bude. Razmera prevare u Kvorumu: sedamdeset i pet milijardi dolara.. Andželo Mikele je zastao kako bi ljudi pojmili silinu te brojke. Čak i nakon mnogih meseci ponavljanja, svota koju su Brukstajnovi ukrali uvek je izazivala šok. „... što znači da je, po svojoj prirodi, ovaj slučaj komplikovan. Činjenica da se i dalje ne zna gde je najveći deo tog novca, čini ga još komplikovanijim. Leni Brukstajn bio je zao čovek. Ali nije bio glup. Ni njegova supruga Grejs Brukstajn nije glupača. Dokumentacija koja je ostala iza njih u Kvorumu tako je zamršena, tako nerazgovetna da možda nikada nećemo povratiti taj novac. A verovatno ni ono što je od njega ostalo." Andželo Mikele pogledao je u Grejs s očiglednom mržnjom. Barem dve porotnice jednako su je odmerile. „Ali kazaću vam šta nije komplikovano u ovom slučaju. Pohlepa.“ Nova pauza. „Arogancija." Pa još jedna. „Leni i Grejs Brukstajn su verovali da su iznad zakona. Poput mnogih drugih od njihove vrste, bogatih bankara s Vol strita koji su zlostavljali i opljačkali ovu našu veličanstvenu državu, koji su uzeli novac platiša poreza, vaš novac, i protraćili ga s takvom sramotnom bezobzirnošću, Brukstajnovi ne veruju da se pravila Malog naroda primenjuju na njih. Dobro pogledajte gospođu Brukstajn, dame i gospodo. Vidite li ženu koja razume šta muči obične ljudi u ovoj zemlji? Da li vidite ženu kojoj je stalo do toga? Ja je ne vidim. Gledam u ženu koja se rodila u bogatstvu, koja se bogato udala, koja smatra da je bogatstvo, bestidno bogatstvo, njeno bogom dano pravo."

Na galeriji je Džon Merival prošaputao svojoj supruzi. „Ovo nije p-ppravni argument. To je lov na veštice.“ Okružni tužilac je nastavio. „Grejs Brukstajn bila je partner u Kvorumu. Partner s jednakim udelom. Ona nije bila samo pravno odgovorna za upravljanja fondom. Bila je moralno odgovorna. Nemojte da vam to promakne. Grejs Brukstajn je znala šta njen muž radi. I ona je podržavala i podsticala svaki njegov korak na tom putu. Ne dopustite da vas kompleksnost ovog slučaja prevari, dame i gospodo. Iza svih žargonskih izraza i ispod svih silnih papira, svih tih ofšor bankovnih računa i izvedenih transakcija, vidi se da je ono što se ovde dogodilo zaista veoma jednostavno. Grejs Brukstajn je ukrala. Ukrala je jer je pohlepna. Ukrala je jer misli da može proći nekažnjeno." Poslednji put je pogledao u Grejs. „Ona i dalje misli da može proći nekažnjeno. Na vama je da joj dokažete koliko greši." Grejs Brukstajn posmatrala je kako okružni tužilac Andželo Mikele seda na mesto. Odigrao je veoma spektakularnu predstavu, bio je mnogo elokventniji od Frenka Hamonda. Porota je delovala kao da će ga spontano nagraditi gromoglasnim aplauzom. Da me ne pokušava uništiti, bilo bi mi ga žao. Jadan čovek, toliko se trudio. I s takvom strašću! Možda bismo, da smo se sreli u drugim okolnostima, bili prijatelji. Mediji su se slagali u pretpostavci da će porota odlučivati barem jedan dan. Brdo dokaza beše tako ogromno da je bilo teško zamisliti kako mogu odlučiti imalo brže. Međutim, nije prošao ni pun sat a porotnici su se vratili u Sudnicu „4. Baš kao što je Frenk Hamond rekao da će uraditi. Sudija je svečano progovorio: „Jeste li doneli presudu?" Glavni porotnik, pedesetogodišnji crnac, klimnuo je glavom. „Jesmo, časni sude." „Dakle, kako se izjašnjavate? Da li je optužena kriva, ili nije kriva?" Glavni porotnik pogledao je pravo u Grejs Brukstajn. I nasmešio se.

KNJIGA 1 Njujork, šest meseci ranije „Šta misliš, Grejsi? Crno ili plavo?“ Leni Brukstajn podigao je oba odela. Bila je to noć uoči Kvorumovog dobrotvornog bala, njujorške najglamuroznije godišnje zabave za prikupljanje novca za fondove, a on i Grejs su se spremali na spavanje. ,,Crno“, odgovorila je Grejs, ne podigavši pogled. „Klasičnije je.“ Sedela je za svojim neprocenjivim toaletnim stolom od orahovine, iz doba Luja XVI, češljajući dugu plavu kosu. Svilena La perlina spavaćica boje šampanjca koju joj je Leni kupio prošle nedelje prianjala je uz njeno savršeno telo gimnastičarke, naglašavajući svaku oblinu. Leni Brukstajn je pomislio: Ja sam srećan čovek. Potom se naglas nasmejao. A i to je previše blago rečeno. Leni Brukstajn bio je neprikosnoveni kralj Vol strita. Ali on nije iz kraljevske porodice. Danas svi u Americi prepoznaju razbacanog pedesetosmogodišnjaka: oštru sedu kosu, slomljeni nos nakon tuče iz detinjstva koji nikada nije namestio (zašto bi? pobedio je), blistave, inteligentne oči boje ćilibara. Zbog svih tih crta lica njegov je lik bio poznat običnim Amerikancima poput Ujka Sema ili Ronalda Makdonalda. Iz više razloga, Leni Brukstajn jeste Amerika. Ambiciozan. Vredan. Darežljiv. Toplog srca. Nigde ga nisu voleli više nego ovde, u njegovom rodnom Njujorku. Nije oduvek bilo tako. Leniju, petom detetu i drugom sinu Džejkoba i Rejčel Brukstajn, dali su ime Leonard Alvin. Detinjstvo mu je bilo stravično. Kad je odrastao malo šta ga je navodilo da pokaže kako je loše raspoložen ali

su ga vidno razgnevljivale knjige i filmovi koji su težili da načine siromaštvo romantičnim. Memoari bede, tako su ih zvali. Gde li su nestali ti momci? Leni Brukstajn je odrastao u siromaštvu, rušilačkom siromaštvu koje uništava dušu, a u njemu nije bilo ničeg romantičnog ili plemenitog. Nije bilo romantično kada njegov otac dođe kući pijan i pred svom decom tuče njihovu majku dok ne izgubi svest. Ni ono kada se njegova draga starija sestra Roza bacila pod voz podzemne železnice nakon što su je tri člana bande iz siromašnog kvarta u kome su Lenijevi živeli silovala kad se jedne noći vraćala iz škole. Nije bilo plemenito kada su Lenija i njegovu braću napali u školi što jedu „smrdljivu" jevrejsku hranu. Ili kada je Lenijeva majka sa trideset i četiri godine umrla od raka grlića materice, jer nije mogla uzeti bolovanje i otići lekaru čim su joj se javili bolovi u stomaku. Siromaštvo nije zbližilo Lenijevu porodicu. Ono ih je rastavilo. Onda ih je, jednog po jednog, razbilo u paramparčad. Sve osim Lenija. Leni je napustio srednju školu sa šesnaest godina i otišao je od kuće. Nije se ni osvrnuo. Počeo je da radi za nekog zalagaoničara u Kvinsu, i na tom je poslu skupio još dokaza, ako mu je ijedan više trebao, da se siromašni ne „drže zajedno“ kada nastanu problemi. Međusobno su se hvatali za guše. Bilo je teško gledati kako starica zalaže predmete koji su za nju imali ogromnu sentimentalnu vrednost, ručni sat preminulog supruga, ćerkinu dragocenost, srebrnu kašiku s krštenja, i dobija oskudnu šaku prljavih novčanica. Zalagaoničaru Grejdiju ugradili su bajpas godinu dana pre nego što se Leni zaposlio kod njega. Hirurg je očigledno u isto vreme odstranio i njegovo saosećanje. Gospodin Grejdi bi govorio Leniju: „Vrednost ne označava koliko nešto vredi, mali. To je bajka. Vrednost je suma koju je neko voljan da plati. Ili svota kojom pristaje da bude plaćen." Leni nije nimalo poštovao gospodina Grejdija, ni kao osobu ni kao poslovnog čoveka. Ali istinitost tih reči poklapala se s njegovim stavom. Kasnije, mnogo kasnije, one su postale temelj bogatstva Lenija Brukstajna i senzacionalnog uspeha Kvoruma. Leni Brukstajn je razumeo šta su obični, siromašni ljudi voljni da prihvate. Da ono

što jedna osoba smatra vrednim druga ne smatra, a da na tržištu važe sasvim treće vrednosti. Stari skot me tome naučio. Priča o uspenju Lenija Brukstajna od zalagaoničarevog lakeja do milijardera kog cene u celom svetu postala je američka legenda, deo državnog folklora. Džordž Vašington nije umeo da slaže. Leni Brukstajn nije umeo da napravi lošu investiciju. Nakon uspešne serije klađenja na konje u kasnim tinejdžerskim godinama (Lenijev otac Džejkob Brukstajn bio je zagriženi kockar), Leni je odlučio da okuša sreću na berzi. Na Saratogi i Montičelu Leni je shvatio koliko je važno razviti sistem i vladati se u skladu s njim. Na Vol stritu, sistem su zvali model, ali smisao je bio isti. Za razliku od svog oca, Leni je bio sposoban i za to da preseče veze i ode kada mora. U filmu Vol strit, Majkl Daglas u ulozi Gordona Geka, pompezno je izjavio: „Pohlepa je dobra." Leni Brukstajn uopšte se nije slagao s tom izjavom. Pohlepa nije dobra. Naprotiv, pohlepnost je bila mana skoro svih neuspešnih investitora. Disciplina je dobra. Pronalaženje pravog modela i vladanje po tom modelu, pa kud puklo da puklo. To je bilo ključno. Leni Brukstajn je već bio višestruki milioner kada je upoznao Džona Merivala. Ta dva muškarca nisu mogla imati manje zajedničkih tačaka. Leni je bio sposoban, samopouzdan, hodajuća bomba energije i životne radosti. Nikada nije pričao o svojoj prošlosti, jer nikada nije razmišljao o tome. Njegove sjajne oči boje ćilibara bile su uvek usmerene na budućnost, na sledeći poduhvat, sledeću priliku. Džon Merival bio je iz više klase, stidljiv, inteligentan i sklon depresiji. Budući mršav i riđokos, u Harvardskoj poslovnoj školi dobio je nadimak Šibica. Diplomirao je kao najbolji u svojoj klasi, baš kao i njegov otac i deda. Svi, uključujući i samog Džona, očekivali su da će otići u neku firmu najvišeg ranga u Vol stritu, primera radi kod Goldmana ili Morgana, i započeti spori ali očekivani uspon do vrha. Ali onda je Leni Brukstajn banuo u Džonov život poput meteora i sve se izmenilo. „Osnivam investicioni fond“, Leni je ispričao Džonu čim su se upoznali, na zabavi kod zajedničkog poznanika. „Donosiću odluke o

investicijama. Ali potreban mi je partner, neko sa sigurnom zaleđinom ko bi se postarao da nam pritiče spoljni kapital. Neko poput vas.“ Džon je bio polaskan. Niko nikada ranije nije verovao u njega. „Hvala vam. Ali ja nisam marketinški tip. V-v-v-verujte mi. Ja sam mislilac, ne t-t-trgovac.“ Pocrveneo je. Prokleto mucanje. Zašto, do,đavola, ne mogu to već jednom da prevaziđem? Leni je pomislio: A uz to i muca. Nisi mogao da zamisliš boljeg tipa. On je savršen. Leni je nastavio: „Slušajte. Trgovci ne vrede mnogo. Meni treba neko neupadljiv i poverljiv. Neko ko može navesti jednog švajcarskog bankara, osamdesetpetogodišnjaka, da mu poveri životnu ušteđevinu svoje majke. Ja to ne mogu. Previše sam...“ Zamislio se da nađe pravu reč. „Upadljiv. Potreban mi je neko ko će navesti menadžera penzionog fonda, nesklonog riziku, da pomisli: ’Znate šta? Ovaj momak je iskren. I zna svoj posao. Dopada mi se više od onog visprenog hvalisavog klinca iz Morgan Stenlija.’ Kažem vam, Džone, to ste vi.“ Taj razgovor vodili su pre petnaest godina. Od tada je Kvorum narastao do najvećeg, najprofitabilnijeg investicionog fonda svih vremena, čiji pipci dosežu do svakog aspekta američkog života: nekretnina, hipoteka, ručne proizvodnje, usluga, tehnologije. Jednog od šest Njujorčana, jednog od šest, zaposlila je neka kompanija čiji je budžetski balans zavisio od poslovanja Kvoruma. A poslovanje Kvoruma jeste pouzdano. Čak i sada, u najgoroj ekonomskoj krizi od tridesetih godina prošlog veka, uz gigante poput Braće Lejman i Ber Sternsa koji posustaju i vladu koja pruža pomoć od nekoliko milijardi dolara nekada nedodirljivim firmama poput AIG, Kvorum je nastavio da ostvaruje skroman, kontinuirani profit. Svet se ruši, Vol strit je bačen na kolena. Ali Leni Brukstajn se drži svog sistema, kao što je oduvek radio. A dobra vremena su nastavila da dolaze. Leni Brukstajn je godinama verovao da ima sve što je ikada poželeo. Kupio je sebi kuće po celoj zemljinoj kugli, ali je retko odlazio iz Amerike, nego je boravio u vili u Palm Biču, apartmanu u Petoj aveniji i na idiličnom posedu na plaži na ostrvu Nantaket. Organizovao je zabave na koje su svi dolazili. Donirao je milione

dolara u svoje omiljene svrhe i i iznutra ga je grejao topli sjaj. Kupio je jahtu od devedeset metara, čiju je unutrašnjost dizajnirao Terens Dizdal, i privatni avion A-340, četvorocilindrični mlažnjak kojim je samo dvaput leteo. Povremeno je spavao s nekom iz grupe manekenki čiji je posao bio da se nađu oko njega ako iznenada postane raspoložen za seks. Ali nikada nije imao prijateljice. Bio je okružen ljudima, i mnoge je voleo, ali nije imao prave prijatelje. Lenija Brukstajna su voleli svi koji su ga poznavali. No on se nije zbližavao s ljudima. Svi su to znali. Onda je upoznao Grejs Nouls. Grejs beše mlađa od Lenija Brukstajna trideset godina. Bila je najmlađa od slavnih sestara Nouls, ćerki preminulog Kupera Noulsa, pripadnika njujorškog visokog društva. Kuper Nouls je bio pravi posednik, težak nekoliko stotina miliona u svojim najuspešni,jim danima. Premda nikada toliko veliki kao „onaj Donald“, Kuper je uvek bio popularniji. Čak su ga i poslovni rivali uvek opisivali kao „šarmantnog", „džentlmena", „staru školu". Poput svojih starijih sestara Konstans i Onor, Grejs je obožavala oca. Imala je jedanaest godina kada je Kuper umro, a njegova smrt ostavila je prazninu u njenom životu koju ništa nije moglo da ispuni. Grejsina majka se triput preudavala i zauvek se preselila u Istočni Hempton, gde je život devojaka nastavio da teče u prilično istoj meri kao i do tada. Škola, kupovina, zabave, odmori, još kupovine. Koni i Onor su bile lepe i njujorški ugledni mladi neženje smatrali su ih veoma poželjnim. Međutim, bilo je opšte prihvaćeno da je Grejs najlepša od sestara Nouls. Kada je s trinaest godina profesionalno počela da se bavi gimnastikom u pokušaju da skrene misli s neprolazne tuge za svojim ocem, starijim sestrama je laknulo, samo su to prećutale. Grejs će ići na silne treninge i putovaće van države, i to često. Kada se one, budući neugrožene, poudaju, bilo bi lepo da Grejs ponovo ide s njima na zabave. Ali do tada, Koni i Onor su vatreno podržavale ljubavnu aferu njihove sestrice s razbojem. Kada je Grejs napunila osamnaest godina okončali su se dani bavljenja profesionalnom gimnastikom. Ali to je bilo u redu. Koni se već bila udala za Majkla Greja, filmski zgodnog investicionog bankara, pravog uzletača kod Braće Lejman. A Onor je izvukla premiju, prizemila je Džeka Vornera, republikanskog kongresmena za

njujorški dvadeseti kongresni okrug. Džek je već uveliko najavljivan kao kandidat za senat, a jednog dana možda i za predsednika. Cela Stranica 6 bila je posvećena venčanju Vornerovih, a fotografije s medenog meseca pojavile su se u brojnim nacionalnim tabloidima. Kao nova Karolina Kenedi, Onor je mogla priuštiti sebi da bude širokogruda prema svojoj mlađoj sestri. Upravo je Onor pozvala Grejs na vrtnu zabavu i tu se ona prvi put srela s Lenijem Brukstajnom. Kasnijih godina i Leni i Grejs su opisivali taj prvi susret kao udar groma. Grejs je imala osamnaest godina, bila je dete. Nije imala nikakvih iskustava iz spoljnog sveta sem onih koje je stekla u svom uljuljkanom, ušuškanom Istočnom Hemptonu. Čak su i njeni prijatelji gimnastičari bili bogati. Međutim, bilo je nečeg čudesno neiskvarenog u njoj. Leni Brukstajn je tokom odrastanja navikao na žene koje je njegova majka zvala lake ženske. Svaka devojka s kojom je spavao želela je nešto od njega. Nakit, novac... makar šta. Grejs Nouls bila je drugačija. Imala je osobinu koju sam Leni nije nikada imao a očajnički ju je želeo. Nešto tako dragoceno i nedostižno, da je gotovo prestao verovati da postoji: nevinost. Leni Brukstajn je želeo da zarobi Grejs Nouls. Da drži tu nevinost u svojim rukama. Da je poseduje. Privlačnost koju je Grejs osetila beše još jednostavnija. Trebao joj je otac. Neko ko će je štititi i voleti zbog nje same, onako kako ju je Kuper Nouls voleo kada je bila mala. Grejs Nouls je zapravo želela da se vrati u rano detinjstvo. Da se vrati u doba kada je bila potpuno, neizmerno srećna. Leni Brukstajn joj je pružio tu šansu. Grejs ju je oberučke zgrabila. Venčali su se na Nantaketu šest nedelja kasnije, pred šeststo najbližih Lenijevih prijatelja. Džon Merival je bio kum. Njegova žena Kerolajn i Grejsine sestre bile su deveruše. Dok su provodili medeni mesec na Mistiku Leni se jedne noći nervozno okrenuo ka Grejs i upitao je: „Šta misliš o deci? Nikada o tome nismo razgovarali. Pretpostavljam da ćeš u jednom trenutku poželeti da budeš majka?" Grejs je zamišljeno zurila u okean. Nežna, siva mesečina plesala je na talasima. Napokon je rekla: „Pa i neću. Naravno, ako ti želiš decu, rado ću ti ih podariti. Ali ja sam veoma srećna. Dobro je baš ovako kako je. Ništa ne nedostaje,

Leni. Znaš li na šta mislim?" Leni Brukstajn je znao na šta misli. Bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom životu. „Znaš li šta ćeš obući?“ Leni je izvadio papire iz svoje aktovke, stavio naočare za čitanje i tek onda se smestio u krevet. ,,Znam“, rekla je Grejs. „Ali to je tajna. Želim da te iznenadim." Tog popodneva Grejs i Onor su provele tri razdragana sata u Valentinu. Onor je oduvek imala izvanredan stil i sestre su volele da kupuju zajedno. Poslovođa je zatvorio radnju kako bi one na miru razgledale svečane haljine. „Osećam se kao buntovnik." Grejs se zakikotala. „Zato što sam ovo ostavila za poslednji trenutak." „Znam! Rušimo sve granice, Grejsi." Kvorumov bal bio je pravi društveni događaj te sezone. Kako se uvek održava prvih dana juna, označavao je početak leta za privilegovanu elitu Menhetna koja naredne nedelje nagrne u Istočni Hempton. Većina žena koje će se sutra uveče pojaviti u Plazi već su mesecima planirale šta će obući, poput generala uoči vojne operacije, pa su naručivale svilu iz Pariza i dijamante iz Izraela, izgladnjujući se nedeljama kako bi imale što savršenije ravan stomak. Naravno, ove godine biće pomalo stezanja kaiša. Svi su govorili o ekonomiji i o tome koliko je kriza ozbiljna. Stanovnici Detroita su organizovali pobune. U Kaliforniji su hiljade beskućnika postavile šatore duž obala reke Amerikan. Naslovi su bili strahoviti. Ali za Grejs Brukstajn i njene prijatelje, ništa nije moglo da se uporedi sa šokom koji su doživeli onog dana kada su čuli da je kompanija Braća Lejman bankrotirala. Pad Lejmanovih bila je tragedija mnogo bliža njima. Sam Grejsin zet Majkl Grej video je kako se njegovo bogatstvo preko noći istanjilo. Jadna Koni. To je zaista bilo užasno. Leni je rekao Grejs: „Ove godine moramo da udarimo u drugu žicu, Grejsi. Kvorumov bal mora da se održi. Ljudima je više nego ikad potreban novac koji dobrotvorne ustanove poput naše sada obezbeđuju.“ „Naravno da im je potreban, dragi.“

„Ali važno je da ne budemo previše razmetljivi. Saosećajnost. Saosećajnost i odmerenost. Te reči nam moraju biti vodilje.“ Uz Onorinu pomoć, Grejs je u Valentinu odabrala veoma odmeren svileni crni kostim, gotovo bez ikakvih ukrasa. A Lubutinove baletanke? Otelotvorenje jednostavnosti. Nije mogla dočekati da je Leni vidi u njima. Uvukavši se u krevet pored njega, Grejs je isključila lampu pored svog uzglavlja. „Samo trenutak, dušo.“ Leni se ispružio i ponovo je uključio. „Treba nešto da mi potpišeš. Gde je to?“ Preturao je po papirima razbacanim po njegovoj strani kreveta. „Ah. Evo ga.“ Predao je Grejs taj dokument. Uzela je Lenijevo penkalo i samo što se nije potpisala. „Stani malo!“ Leni se nasmejao. „Zar nećeš prvo da pročitaš?" „Ne. Zašto bih?“ „Zato što ne znaš šta potpisuješ, Grejsi. Zbog toga. Zar ti otac nikada nije rekao da ne potpisuješ nešto što nisi pročitala?“„ Grejs se nagnula i poljubila ga. „Da, dragi moj. Ali ti si ga pročitao, zar ne? Dala bih život za tebe, Leni, znaš to.“ Leni se nasmešio. Grejs je bila u pravu. On je to znao. I na tome je svakog dana zahvaljivao bogu. Na uglu Pete avenije i južnog dela Central parka, ispred prepoznatljive fasade hotela Plaza u beaux arts stilu, skupio se čitav bataljon novinara. Leni Brukstajn je pravio zabavu, onu zabavu, i kao i uvek, došlo je tušta i tma zvezda. Milijarderi i prinčevi, supermodeli i političari, glumci, zvezde rok muzike, filantropi; svi koji su došli na Kvorumov bal imali su jednu krucijalnu zajedničku osobinu, a to nije bila goruća želja da pomognu nevoljnicima. Svi oni su bili pobednici. Senator Džek Vorner i njegova supruga Onor stigli su među prvima. „Okreni još jedan krug", zareža senator Vorner na svog vozača. „Što li si nas, dođavola, tako rano dovezao?"

Vozač je pomislio: Pre deset minuta si mi se popeo na glavu što vozim previše sporo. Odluči se već više, seronjo. „U redu, senatore Vorner. Izvinite, senatore Vorner." Onor Vorner je proučavala ljutite crte lica svog supruga kada su skrenuli u Zapadnu pedeset i sedmu ulicu. Celog dana je ovakav, još otkad se vratio sa sastanka s Lenijem. Nadam se da nam neće upropastiti veče. Onor Vorner se trudila da bude supruga koja ima razumevanja. Znala je da je politika stresno zanimanje. Bilo je dovoljno loše dok je Džek bio kongresmen, ali još je gore od njegovog napredovanja do senata (sa trideset šest godina, što je iznenađujuće rano). Džek Vorner bio je poznat kao republikanski Mesija, konzervativni Džek Kenedi novog milenijuma. Onako visokog, plavokosog, s oštrim crtama lica, snažnom vilicom i mirnim pogledom plavih očiju, obožavali su ga glasači, a naročito žene. Borio se za pristojnost, za tradicionalne porodične vrednosti, za snažnu, ponosnu Ameriku koja se, kako su se ljudi plašili, iz dana u dan oburvavala pod njihovim nogama. Bilo je dovoljno da se na vestima pojavi senator Vorner koji drži za ruku prelepu suprugu, a pored njih skakuću njihove dve plavokose ćerke, i već se gledaocima vraćala vera u američki san. Onor Vorner je pomislila: Da samo znaju. Ali otkud bi mogli znati? Niko nije znao. Okrenula se ka svom mužu, oklevajući. „Džek, dopada li ti se moja haljina?" Senator Džek Vorner je pogledao u suprugu i pokušao da se seti kada ga je poslednji put seksualno privukla. Nije stvar u tome da nešto nije kako treba kod nje. Dovoljno je lepa, pretpostavljam. Nije debela. Onor Vorner je, zapravo, bila više nego lepa. Zbog njenih krupnih zelenih očiju, plavih uvojaka i visokih jagodica, uglavnom su je smatrali za lepoticu od koje zastaje dah. Možda nije bila toliko upadljiva kao njena sestra Grejs, ali bez sumnje beše lepotica. Te večeri je Onor obukla usku, svečanu Valentinovu haljinu bez bretela, kao salivenu, zelene boje mora poput njenih očiju. Bila je to haljina

koja obara s nogu. Svakom nepristrasnom posmatraču, Onor Vorner izgledala bi seksepilno do bola. Džek je odsečno izjavio: ,,U redu je. Koliko je koštala?" Onor se snažno ugrizla za donju usnu. Ne smem da zaplačem. Razmazaće mi se maškara. „Iznajmljena je. Kao i smaragdi. Grejs je potegla neke veze." Senator Džek Vorner se gorko nasmejao. „Kako velikodušno s njene strane." „Molim te, Džek." Onor ga je dodirnula po nozi u znak pomirenja, ali on joj je stresao ruku. Kucnuvši u staklenu barijeru, rekao je vozaču: „Sada se vrati. Neka se ovo veče što pre završi." Do devet sati uveče balska sala Grand, sva u krem i zlatnim tonovima, bila je krcata. U svakom kutku prostorije, ispod predivno restauiranih lukova, stolovi su blistali od sjajno ispoliranog srebrnog escajga. Svetlost kandelabara odbijala se od dijamantskog nakita dok su se dame šetkale po centru prostorije, jedna drugoj se diveći zbog neprocenjivih toaleta i razmenjujući užasne priče o najnovijim finansijskim nedaćama svojih muževa. „Nema šanse da ove godine odemo u Sen Trope. Ništa od toga.“ „Hari će prodati jahtu. Verujete li u to? On je voleo tu stvarčicu. Pre bi prodao decu da procenjuje kako će ih neko kupiti." „Jeste li čule za Džonasove? Upravo prodaju svoju kuću u centru. Lusi želi da dobije dvadeset i tri miliona za nju, ali na ovakvom tržištu? Karl misli da će imati sreće ako dobiju pola od toga." Večera je bila poslužena tačno u pola deset. Sve oči bile su uperene ka glavnom delu stola. Okruženi najuticajnijim kvorumskim dvoranima, Leni i Grejs Brukstajn sedeli su u kraljevskoj raskoši, gledajući samo jedno u drugo. Drugi ljudi, manje umešni domaćini, možda bi odlučili da za svoj sto posade najglamuroznije, slavne goste. Došao je princ Albert iz Monaka. Bred i Andželina, i Bono i njegova žena Ali. Međutim, Brukstajnovi su se namerno držali uza svoju

porodicu i bliske prijatelje. S njima su sedeli Džon i Kerolajn Merival, potpredsednik i druga dama Kvoruma; Endru Preston, drugi senior u Kvorumu, i njegova supruga Marija, zgodna kao izvajana; senator Vorner i njegova supruga Onor, sestra Grejs Brukstajn, te Konstans, najstarija od Noulsovih devojaka, sa svojim mužem Majklom. Leni Brukstajn je nazdravio. „Za Kvorum! I za sve koji plove u njegovim vodama!" „Za Kvorum!" Endru Preston, zgodan, lepo građeni muškarac na polovini pete decenije, prijatnih očiju i nežnog, samokritičnog osmeha, posmatrao je svoju suprugu dok ustaje, sa čašom šampanjca u ruci, i pomislio: Još jedna nova haljina. Čime li ću je platiti? Daleko od toga da joj nije predivno stajala. Marija je uvek izgledala čarobno. Bivša glumica i operska zvezda, još je bila prava sila. Njena bujna kestenjasta kosa i grudi bele kao pavlaka koje su prkosile sili gravitacije činile su je prelepom. Ali zbog njenog ponašanja, iskri u očima, dubokog, grlenog vibrata njenog smeha, flertujućeg njihanja kukovima, muškarci su joj padali pred noge. Nikome nije bilo jasno zašto se Marija Karmine, živa vatra, udala za Endrua Prestona, običnog, standardnog biznismena. Sam Endru je to razumeo ponajmanje od svih. Mogla je da ima bilo koga. Filmsku zvezdu. Ili milijardera poput Lenija. Možda bi bilo bolje da je tako. Endru Preston je bezrezervno voleo svoju suprugu. Zbog svoje ljubavi, i uz to ubeđen koliko je bezvredan, toliko joj je opraštao. Afere. Laži. Nekontrolisano trošenje. Endru je dobro zarađivao u Kvorumu. Malo bogatstvo, po standardima većine ljudi. Ali što je više zarađivao, Marija je više trošila. Kod nje je to bila zaraza, zavisnost. Iz meseca u mesec, trošila je stotine hiljada dolara s njihove ameks kartice. Garderoba, kola, cveće, dijamanti, hotelski apartmani od osam hiljada dolara za veče u kojima bi provela noć bogzna s kim... to nije bilo važno. Marija je trošila jer je uživala da troši. „Želiš li da izgledam kao sirotica, Endi? Želiš li da sedim pored te uobražene male kučke Grejs Brukstajn u nekom čudeveniju fabričke izrade?“

Marija je bila ljubomorna na Grejs. A opet, bila je ljubomorna na svaku ženu. To je bio deo njene divlje italijanske prirode, i ta se osobina dopadala njenom mužu. Pokušao je da je smiri. „Draga, ti si duplo lepša od Grejs. Mogla bi da obučeš džak pa bi je čak i tad zasenila.“ „Želiš li da sada obučem džak?“ „Ne, ne, naravno da ne želim. Ali, Marija, naši izdaci za hipoteku... Možda da obučeš neku staru haljinu, draga? Samo ove godine. Imaš ih toliko mnogo..." Ovo je, naravno, bila pogrešna rečenica. Sada ga je Marija kaznila, ne samo što je kupila novu haljinu, već je odabrala najskuplju haljinu koju je mogla da nađe, raskošnu kreaciju od perja i čipaka optočenu dijamantima. Endru je pogledao svoju ženu i u srcu ga je zazeblo. Njihovi dugovi postajali su ozbiljni. Moraću ponovo da porazgovaram s Lenijem. Ali stari ortak je već do sad bio toliko darežljiv. Koliko li još mogu da ga pritiskam pre nego što pukne? Endru Preston spusti ruku u džep smokinga. Kada niko nije gledao, strpao je tri tablete ksanaksa u usta, proteravši ih gutljajčićem šampanjca. Oduvek si znao da je Mariju teško obuzdati. Pronađi način, Endru. Pronađi način. „Je l’ ti dobro, Endru?“ Kerolajn Merival, supruga Džona Merivala, primetila je pepeljasto lice Endrua Prestona. „Izgledaš kao da nosiš teret celoga sveta na plećima." „Ha, ha! Ma kakvi." Endru se nasmešio na silu. „Obaraš s nogu večeras, Karo, kao i uvek." „Hvala ti. Džon i ja smo se potrudili da budemo umereni. Znaš, zbog trenutnih ekonomskih okolnosti." To je bila namerna opaska na Marijin račun. Endru ju je ignorisao, ali je ponovo pomislio koliko silno prezire Kerolajn Merival. Jadni Džon, celog veka ga muštra ta beštija. Nije ni čudo što je uvek tako utučen. Svakome ko ima oči bilo je očigledno da je brak Merivalovih nesrećan. Odnosno, svakome osim Lenija i Grejs Brukstajn. To dvoje su toliko bili opijeni ljubavlju da su, kako izgleda, podrazumevali da

svi imaju ono što imaju oni. Lako je održavati ljubav kada imaš milijarde dolara da je zasipaš. Ali možda Endru nije fer? Mlada gospođa Brukstajn nije bila sponzoruša. Bila je naivna, to je sve, i očigledno je verovala da joj je Kerolajn Merival prijateljica. Grejs nikada nije uočila da zavist blista iz očiju te starije žene kad god joj okrene leđa. Ali Endru je to primetio. Kerolajn Merival bila je kučka. Kerolajn je oduvek bila ogorčena zbog toga što Grejs zauzima položaj prve dame Kvoruma. Njoj, Kerolajn Merival, toliko bi bolje pristajala ta uloga. Bila je više zgodna nego lepa, s jakim, inteligentnim crtama lica i crnom kosom oštro oblikovanom u bob frizuru. Nekada je, pre mnogo godina, bila advokat parničar u usponu. Zahvaljujući Leniju Brukstajnu, njen muž Džon postao je nezamislivo bogat i uspešan čovek. Kerolajnini radni dani su završeni. Ali njena ambicija nije ni počela da se gasi. Džon Merival, naprotiv, nikada nije bio ambiciozan. Marljivo je radio u Kvorumu, prihvatao šta god mu je Leni davao, i bio je zahvalan. Kerolajn mu se podsmevala: „Ti si pravo kuče, Džone. Sklupčan uz noge svog gospodara, odano mašeš repom. Nije ni čudo što te Leni ne poštuje." „Leni me p-p-poštuje. Ti me n-n-ne poštuješ." „Tačno, a i zašto bih? Ja želim muškarca, Džone, ne kučence. Trebalo bi da tražiš veći deo. Isprsi se i budi odlučan." Endru je letimično pogledao preko stola u Džona. Leni je baš pripovedao neku anegdotu a Džon Merival je upijao svaku njegovu reč. Endru je pomislio: On je sjajan. Ali je slabić. U Kvorumu je bilo mesta samo za jednog kralja. Kerolajn Merival bi volela da nije tako, ali mogla je samo nastaviti da to priželjkuje. Svi su zavisili od uspeha Lenija Brukstajna. A oni su bili srećnici. Jadni, stari Majkl Grej sedeo je desno od Marije, i takođe slušao Lenijevo pripovedanje. Grejevi su bili poput hodajuće opomene. U jednom trenutku su žarili i palili po celom Menhetnu, raskalašno živeli u svojoj kući u Grinič Vilidžu, letovali u južnoj Francuskoj i zimovali u svojoj tek renoviranoj vikendici u Aspenu. Sledećeg trenutka, puf, sve je to nestalo. Priča se da je svaki cent koji je Majk Grej imao bio uložen kod Braće Lejman. Njihova deca Kejd i Kuper i dalje su pohađala privatne škole samo

zato što je Grejs Brukstajn, sestra Koni Grej, insistirala da snosi troškove školarine. Marija je prošaputala Endruu na uvo: „Aukcija počinje za nekoliko minuta, Endi. Bacila sam oko na starinski Kartijeov sat. Ko će od nas dvoje licitirati?" Grejs Brukstajn se smeškala i aplaudirala tokom licitiranja, ali joj je potajno laknulo kada se aukcija završila i kada je došlo vreme za ples. „Mrzim ovakva zbivanja", šapnula je Leniju dok ju je brzo vodio oko podijuma. „Krhki ego svih tih muškaraca koji pokušavaju da nadmaše jedan drugog u trošenju. To je idiotski." „Znam." Leni joj pomilova stražnjicu. „Ali ti idioti su upravo uložili petnaest miliona u našu fondaciju. Uz ovakvu ekonomsku situaciju, to je prilično dobro." „Da li imate nešto protiv da se ubacim? Jedva da sam progovorila sa svojim omiljenim zetom." Koni, Grejsina najstarija sestra, obavila je rukom Lenijev struk. Leni i Grejs su se nasmešili. „Omiljeni zet, ha?", zadirkivala ju je Grejs. „Pazi da te Džek ne čuje." „O, Džek.“ Koni je nonšalantno odmahnula rukom. „On je celo veče tako neraspoložen. A ja pretpostavljala da je zabavno biti senator. Svako bi pomislio da je upravo on izgubio kuću. I posao. I životnu ušteđevinu. Hajde, Leni! Oraspoloži devojku, hoćeš li?" Grejs je gledala svog supruga kako pleše s njenom sestrom, privijajući Koni uza se kako bi joj mogao prošaputati utešne reči. Oboje toliko mnogo volim, pomislila je. I oboma se veoma divim. Divim se Koni, koja je kadra da se šali i smeje na svoj račun dok ona i Majk prolaze kroz pakao. I Lenijevom neverovatnom, nepresušnom saosećanju. Svi su uvek izjavljivali koliko je Grejs srećna što je udata za Lenija. Grejs se slagala s tim. Ali nije bila srećnica zbog Lenijevog novca već zbog njegove nežnosti. Naravno, postojala je i loša strana toga što je udata za najdobroćudnijeg čoveka na svetu. Toliko ljudi je volelo Lenija, i

oslanjalo se na njega, da Grejs skoro nikada nije bila nasamo s njim. Sledećeg vikenda lete za Nantaket, Grejsino omiljeno mesto na svetu, na dvonedeljni odmor. Budući takav velikodušni domaćin, Leni je, naravno, pozvao sve koji su s njima sedeli za stolom da im se pridruže. „Obećaj mi da ćemo barem jednu noć biti sami“, preklinjala je Grejs te noći kada su konačno legli. Bal je bio zabavan, ali naporan. Pomisao na još više druženja ispunjavala je Grejs strepnjom. „Ne brini. Neće svi oni doći. A čak i da dođu, provešćemo više od jedne noći samo nas dvoje, obećavam. Kuća je dovoljno velika da se iskrademo.“ Grejs je pomislila: To je istina. Kuća je ogromna. Skoro kao i tvoje srce, dragi moj.

Bila je subota, jutro nakon Kvorumovog bala. Džon Merival ležao je u krevetu sa svojom ženom. „Molim te, K-K-Kerolajn. Ne želim." „Briga me šta želiš, bedni mali crve. Uradi to!“ Džon Merival je zatvorio oči, zavukao se pod prekrivač i spustio glavu do supruzinog uredno izbrijanog crnog žbuna. Kerolajn mu se podsmevala. „Da nisi takav šonja, ne bih te terala da to uradiš. Ali pošto ti se opet nije digao, to je najmanje što možeš da učiniš.“ Džon Merival je počeo da radi ono što se od njega tražilo. Mrzeo je oralni seks. Činio mu se odvratnim i pogrešnim. Ali davno su prošli dani kada mu je bilo dopušteno da sledi sopstvene želje. Njegov seksualni život pretvorio se u niz noćnih poniženja. Vikendi su bili najgori. Kerolajn je subotom očekivala jutarnju predstavu, a ponekad čak i nedeljni matine. Džonu je bilo neverovatno kako žena koja ga tako očigledno prezire može još uvek imati tako nekontrolisani seksualni nagon. Ali izgleda da je Kerolajn uzbuđivalo da ga degradira, da ga podređuje svojim hirovima. Kad je osetio da ona drhti od zadovoljstva pod njegovim jezikom, Džon se počeo boriti protiv nagona za povraćanjem. Ponekad je maštao o bežanju. Mogao bih jednog dana da odem u kancelariju i nikada se ne vratim kući. Mogao bih da je drogiram, a onda da je zadavim dok spava. Ali znao je, nikada neće imati petlju. To je bio najgori deo njegovog očajnog braka. Njegova žena je bila u pravu: on jeste slabić. On jeste kukavica. Na početku, kada su se tek upoznali, Džon se nadao da će crpsti snagu iz Kerolajnine dominantne ličnosti. Da će njeno samopouzdanje i ambicioznost nadomestiti njegovu stidljivost. U nekoliko srećnih meseci to se događalo. Ali ubrzo je isplivala prava priroda njegove supruge. Kerolajnina ambicioznost nije bila pozitivna sila, poput ambicioznosti Lenija Brukstajna. Bila je to crna rupa, vrtlog gonjen

zavišću koji je isisavao život iz svakog ljudskog bića koje mu se približi. Kada je Džon Merival shvatio kakvim čudovištem se oženio, bilo je prekasno. Krene li da se razvodi od nje, ona će razotkriti svetu da je seksualni nesposobnjaković. To bi bilo veće poniženje od onog koje je čak i Džon mogao da podnese. Srećom, Kerolajn je doživljavala orgazam posle pukih nekoliko minuta. Čim se zadovoljila, ustala je i odjurila pod tuš, ostavivši Džona da skine posteljinu i namesti čistu. Nije bilo potrebe da izvršava tako nebitan zadatak. U svojoj kući-palati u centru grada Merivalovi su držali malu vojsku stalno pripravnih sobarica i kućepazitelja. Ali Kerolajn je insistirala da on to uradi. Jednom, kada je smatrala da ćoškovi posteljine nisu složeni savršeno kao bolnički, razbila mu je staklenu bočicu parfema o glavu. Džonu su stavili šesnaest kopči, i ostao mu je ožiljak na levom obrazu. Leniju je rekao da su ga napali i opljačkali što, kako je smatrao, nije bilo daleko od istine. Da nije bilo Lenija Brukstajna, Džon Merival bi se odavno ubio. Lenijevo prijateljstvo, njegov topao, lak karakter, njegova spremnost za šalu čak i kada je na poslu loše, bili su najvažnija dragocenost u životu Džona Merivala. Živeo je za posao i rad u Kvorumu, ne zbog novca ili moći, već zato što je želeo da učini Lenija ponosnim. Leni Brukstajn bio je jedna jedina osoba koja je ikada verovala u Džona Merivala. Pošto Džon beše čudan i fizički neprivlačan, riđokos i bled, nezgrapnih udova, nikada nije bio popularan u školi. Nije imao braće i sestara s kojima bi tokom odrastanja podelio svoje probleme, ili proslavio svoje skromne uspehe. Čak su i njegovi roditelji bili razočarani njime. Naravno, nikada ništa nisu rekli. Nisu ni morali. Džon je to osećao čim bi ušao u prostoriju. Na venčanju s Kerolajn, čuo je o čemu razgovaraju njegova majka i tetka: „Naravno, Fred i ja smo potpuno oduševljeni. Nikada nismo pomišljali da će se Džon oženiti tako vedrom, privlačnom devojkom. Pravo da ti kažem, već smo izgubili nadu da će se uopšte oženiti. Suočimo se sa istinom: on je ljupko momče, ali teško da je Keri Grant!“

Činjenica da ga sopstvena žena prezire bolela je Džona, ali ga nije iznenadila. Ljudi su ga celog života prezirali. Lenijevo prijateljstvo, njegovo ogromno poverenje u Džona bilo je najveće iznenađenje u Džonovom životu. Sve je dugovao Leniju Brukstajnu. Naravno, Kerolajn nije na to tako gledala. Njena zavist prema Leniju i Grejs Brukstajn je tokom godina toliko narasla da se sada borila da je prikrije u javnosti. Džon se s vremenom navikao da je sluša kako pogrdno naziva Lenija „taj starkelja", a Grejs „ona kučka" kad su nasamo. Ali Kerolajn je od nedavno redovno nosila svoj prezir na licu. Stoga su Džonu zbivanja poput sinoćnjeg Kvorumovog bala bivala zastrašujuća. Neizmerno je voleo Lenija Brukstajna. Ali još je više strahovao od svoje supruge. A Kerolajn Merival je to znala. Za doručkom, Džon je pokušao da započne mali razgovor. „Sinoć smo skupili d-d-dostojnu sumu, mislim, kad se sve uzme u obzir." Kerolajn je pijuckala kafu ne rekavši ni reči. „Znam da je L-Leni bio zadovoljan." „Petnaest miliona?" Kerolajn se sarkastično nasmejala. „To nije ništa za tog starca. Mogao je isto tako sam da napiše ček i završi s tim. Ali naravno, tako bi se izostavilo sve ono ulagivanje. Ne bi mu svi oni veliki i dobri ljudi govorili kako je izuzetan čovek i filantrop. A i nismo mogli dopustiti da se njegova draga Grejsi ne slika šest hiljada puta, zar ne? Taman posla!" Džon je tanko premazivao tost puterom, izbegavajući pogled svoje žene. Iz iskustva je znao da Kerolajnin bes može svakog časa promeniti smer. Jedan pogrešan potez i ustremiće se na njega. Ponovo je proklinjao sebe zbog svog kukavičluka. Zašto je se toliko bojim? Nadajući se da će se Kerolajn vratiti u svoje dobro raspoloženje, promrmljao je: „Uzgred, Leni nas je pozvao na Nantaket sledeće nedelje. Ne brini. Odbio sam.“ „Zašto si, kog đavola, to uradio?" „Ja sam... pa, ja... pretpostavio sam da ti...“

„Ti si pretpostavio?" Kerolajn se izbečila od besa. „Kako se usuđuješ da bilo šta pretpostavljaš!" Džon se za trenutak zapitao da li će ga udariti. Na svoju veliku sramotu, čuo je kako njegova šoljica zvecka o tacnicu. „Ko je još pozvan?" „Svi, m-m-mislim. Prestonovi. Grejsine sestre. Nisam siguran." „I želiš da se Endru Preston čitavu nedelju uvlači Leniju, probijajući se da zauzme poziciju iznad tebe u Kvorumu dok ti sediš i ne radiš ništa? Pobogu, Džone. Ala si glupav!" Džon je otvorio usta da se usprotivi, a onda ih je opet zatvorio. Posao nije tako funkcionisao. Endru Preston se nikada ne bi ni ponadao da će zauzeti Džonov položaj, a ne bi ni pokušao. Ne bi se usudio. Ali nije imalo smisla urazumljivati Kerolajn. „Dakle, želiš da ideš?" „Ja ne želim da idem, Džone. Iskreno rečeno, ne mogu da smislim ništa gore od toga da budem sedam dana zaglavljena na zabačenom ostrvu s maloumnom detinjastom mladom Lenija Brukstajna. Ali otići ću. A i ti ćeš." Samouvereno je izjurila iz prostorije. Kada je otišla, Džon Merival je dopustio sebi da se ovlaš osmehne. Uspeo sam. Idemo. Zaista idemo! Obrnuta psihologija je delovala poput magije. Samo je valjalo biti malčice hrabar. Možda bih to mogao češće da pokušam?

Senator džek Vorner probudio se u subotu ujutru s razornim mamurlukom. Onor je rano otišla na čas joge. U prizemlju njihove idilične seoske kuće u okrugu Vestčester, u sobi za igranje, njihove ćerke Bobi i Rouz vikale su jedna na drugu. Šta, kog đavola, radi Ilse? Nova holandska au pair devojka mu je sjajno pušila, ali nije bila naročito dobra dadilja. Džek je do sada odolevao Onorinim zahtevima da otpusti Ilse. Ali ovog jutra se predomislio. Mirno subotnje jutro u krevetu bilo je mnogo vrednije od dobrog pušenja. U svetu senatora Džeka Vornera bilo je lako doći do dobrog pušenja. Mir i tišina, s druge strane, bili su neprocenjivi.

Džek Vorner je u trećoj godini poželeo da postane predsednik Sjedinjenih Država. Avgusta 1974. godine njegovi roditelji su na televiziji gledali kako Ričard Nikson daje ostavku. „Šta radi taj čovek?", mali Džek je upitao svoju majku. Njegov otac je odgovorio. „Napušta najbolji posao na svetu, sine. On je lažov i budala." Džek je na trenutak razmislio o tome. „Ako je budala, kako je dobio najbolji posao na svetu?" Njegov otac se nasmejao. „To je dobro pitanje!" „Ko će sada obavljati njegov posao?" „Što pitaš, Džeko?“ Otac gaje uzeo u krilo i s ljubavlju mu raz,barušio kosu. „Da li ti to želiš?“ Da, pomislio je Džek. Ako je to najbolji posao na svetu, naravno da želim. Put Džeka Vornera do Bele kuće je do sada bio prav kao strela. Prvi u svojoj klasi u Endoveru? Ispunjeno. Temeljan dosje o volonterskom i društveno korisnom radu? Ispunjeno. Diploma Jejla, prava na Harvardu, partnerstvo u prestižnoj njujorškoj advokatskoj firmi? Ispunjeno, ispunjeno, ispunjeno. Nakon dva kratka stažiranja u senatorskim kampanjama, Džek Vorner se kandidovao za kongresmena i osvojio je mesto u dvadesetom kongresnom okrugu velikom većinom glasova. Imao je samo dvadeset i devet godina, što je zapanjujuće. Džek Vorner se nikada nije sprijateljio s nekim, prihvatio posao, otišao na kakvu zabavu, ili spavao s nekim a da prvo ne pomisli: Kako će to delovati u mom dosjeu? U retkim prilikama kada je spavao s devojkom ne tako podobnom, postarao bi se da se to dogodi veoma daleko od radoznalih očiju potencijalnih glasača. Ali takvi ispadi bili su retki. Džek je od toga da bude na pravom mestu u pravo vreme s pravim osobama napravio svoj posao. Znao je da njegova privlačnost leži u njegovom potpuno američkom lepom izgledu, samopouzdanom duhu i blagosti dobro vaspitanog čoveka, a to je, čini se, tako zdušno pokazivao. Kao i sve drugo u životu Džeka Vornera, brak s Onor Nouls bio je pažljivo izrežirana politička odluka.

Fred Ferel, Džekov menadžer kampanje, spustio ga je na zemlju. „Naši podaci pokazuju kako te i dalje smatraju za previše mladog da bi se kandidovao za senat. Moramo da uozbiljimo tvoj imidž." Džek je bio frustriran. „Kako? Da pustim bradu? Počnem da nosim prsluke?" „Zapravo, brada nije loša ideja. Ali moraš da se oženiš. Ni dvoje dece ne bi škodilo. Sve devojke te vole, ali moraš da poradiš na glasovima porodičnih ljudi." „U redu. Zaprosiću Karen za vikend." Karen Koneli bila je Džekova devojka već deset meseci i njegova prva zaista ozbiljna ljubav. Bila je ćerka jedinica, iz ugledne, političke porodice, Karenin otac Mič nekada je bio šef osoblja u Beloj kući. Krasile su je lepota, inteligencija i ljupkost. Bezuslovno je obožavala Džeka. Njih dvoje su planirali da jednog dana zasnuju porodicu, kada Karen diplomira a Džekov kongresni raspored ne bude toliko pretrpan. Očigledno je sada došao taj „jedan dan“. Fred Ferel se namrštio. „Nisam siguran da je Karen pogodna. Ona jeste mila devojka i sve uz to. Ali da bude tvoja supruga..." Džek je prasnuo. „Šta joj fali?“ „Ništa joj ne fali. Ne shvataj to lično, Džek. Samo kažem da bih više voleo neku kojoj se svet više divi. Ne previše lepu, naravno. To bi te suviše zasenilo." „Ali lepšu od Karen?“ „Poznatiju od Karen. Ne bi škodilo kada bi i ona bila bogata." „Zašto?" „Za budućnost, dragi dečko." Fred Farel je beznadežno odmahnuo glavom. „Pretpostavljam da se tvoje političke ambicije ne završavaju s mestom u senatu?" „Naravno da ne." ,,U redu. Onda počni da budeš praktičan. Imaš li bilo kakvu predstavu o tome koliko ovih dana košta kandidatura za predsednika?"

Džek je imao prilično dobru predstavu. Mnogi bogataši su izgubili sve sledeći svoje fantazije o Beloj kući. Čak i tako, brak zbog novca delovao je bez imalo stila. „Slušaj, imam jednu devojku na pameti. Upoznaj je, vidi kakva je. Bez pritisaka." Nakon tri meseca kongresmen Džek Vorner prešao je preko onoga što je smatrao nemoralnim i oženio se Onor Nouls, najpoznatijom naslednicom koja je uvek bila u žiži javnosti. Na dan kada su otišli na medeni mesec Karen Koneli je legla u kadu i prerezala vene. Iz poštovanja prema Kareninom ocu, štampa nikada nije objavila tu priču. Burna Onorina romansa s najboljom prilikom, najharizmatičnijim kongresmenom u zemlji očas je postala nešto najuzbudljivije što joj se ikada dogodilo. Ona se još od deteta osećala zapostavljeno. Njena starija sestra Konstans bila je najpametnija od sestara i očigledna majčina miljenica. Najmlađa sestra Grejs, prelepa da se raspametiš, bila je ženica oka njihovog oca dok je bio živ. U svemu tome za Onor nije bilo mesta. Činjenica da je bistra i privlačna kao da nikome nije bila bitna. Ja sam peti točak. Vokalna pratnja koju niko nikada ne primećuje. Jedino sam poznata po prezimenu. To što je jedan zgodni muškarac izdvojio (i to ne bilo koji zgodni muškarac več Džek Vorner, budući mogući predsednik!) bilo je toliko uzbudljivo, tako slatko neočekivano da Onor nikada nije palo na pamet da ispita Džekove motive. Nije razmišljala ni zašto ju je požurivao do oltara. Tek što ju je pozvao na sastanak a već ju je zaprosio. Tek što je prihvatila, a on je već rezervisao crkvu. Tek što su se vratili s medenog meseca, a on je već navaljivao da zatrudni. „Čemu žurba?“, nasmejala se Onor jedne noći u krevetu, milujući ga po svilenoj plavoj kosi. Još uvek je ponekad morala da se uštine kada se probudi pored Džeka. Bio je tako savršen. Ne samo savršen fizički, već i iznutra. Plemenit, hrabar, vizionar. Želeo je da učini toliko dobra za Ameriku. „Venčani smo tek pet minuta. Zar ne možemo prvo samo malo da uživamo u tome što smo zajedno?" Ali Džek je bio uporan. Želeo je decu i to odmah. Na njihovom medenom mesecu na Tahitiju, Onor se zabrinula. Džeka je već prvog jutra

neko telefonom pozvao od kuće i na to se očigledno uznemirio. Odbio je da pođe na zakazano ronjenje („Idi ti. Ja moram da radim.") i jedva da je progovorio s Onor do kraja dana. Te noći je u snu stalno dozivao Karen. Kada ga je Onor pitala koga je to pominjao, on se branio. „Pobogu, Onor. Zar ćeš me zbog snova podvrgnuti policijskom ispitivanju?" Cele nedelje bio je povučen i neraspoložen, odbijao da govori o tome što ga muči, izbegavao sve Onorine pokušaje da mu se približi. Nije želeo čak ni da vodi ljubav. Ali kada su se vratili u Njujork, na Onorino veliko olakšanje, tmurno raspoloženje je nestalo. Iznenada ju je opet spopadao. Ne bi želeo decu da me ne voli, mislila je. Ovo je njegov način da se izvini za Tahiti. I zaista, zašto bismo čekali? Šta bi moglo biti slađe od minijaturnog Džeka koji jurca okolo? Njihova ćerka Roberta rodila se devet meseci kasnije, a nakon godinu dana došla je njena sestra Rouz. Pošto su te dve trudnoće bile tako blizu, Onor je još uvek imala višak kilograma kada je začela Rouz. Stoga je dve godine po udaji bila preko dvadeset kilograma teža nego na dan svog venčanja. Džek ju je izveo na večeru da proslave svoju drugu godišnjicu. „Zašto ne počneš ponovo da trčiš?“, Džek je otvoreno upitao preko prženih školjki. „Mogla bi da ideš sa svojom sestrom i njenim trenerom. Grejs izgleda fantastično. Taj momak sigurno radi kako treba." Onor se lecnula kao da ju je ubo čiodom u oko. Grejs. Zašto sve uvek mora da se vrati na Grejs? Kada se Onor udala za Džeka Vornera, po prvi put u svom životu se osećala kao zvezda predstave. Tokom odrastanja Grejs ju je uvek zasenjivala. Što je najgore, činila je to bez po muke. Kako uđu u neku prostoriju, Grejs je odmah zaposedne i sjajeći tako zaslepljujućom svetlošću, potpuno gurne Onor u mrak. Onor se silno trudila da obuzda ljubomoru i ogorčenost. Znala je da je Grejs voli, da je smatra svojom najboljom prijateljicom. Međutim, bilo je trenutaka kada je Onor Nouls fantazirala o tome da njena sestra doživi nezgodu. Zamišljala je kako Grejs pada s razboja, kako njeno savršeno telo kao u lutke leži iskrivljeno i izlomljeno na podu gimnastičke sale. Ili bi u

izmaštanoj saobraćajnoj nesreći plamen unakazio Grejsine prefinjene, manekenske crte lica. Plamen moje mržnje. Zbog tih se fantazija stidela, ali osećala se zbilja dobro. Kada se Onor udala za Džeka, pomislila je: Sada je sve to iza mene. Sada sam srećna i poznata, sada me voli neko divan, i mogu da budem onakva starija sestra kakvu je Grejs oduvek želela da ima. Nije se tako završilo. Ironično, upravo je Onor upoznala Grejs s Lenijem Brukstajnom, na Džekovoj dobrotvornoj zabavi. Dve nedelje kasnije Grejs je izjavila da su zaljubljeni jedno u drugo. Isprva je Onor mislila da se Grejs šali a kada joj je poverovala, smučilo joj se. „Ali, Grejsi, imaš osamnaest godina. On je dovoljno star da ti bude deda.“ „Znam. To je ludo!“ Grejs se nasmejala, tim ljupkim, zvonkim sme,hom od kojeg su se svi muškarci topili kao puter na plotni. „Nisam ni pomišljala da bi mi neko kao Leni probudio ovakva osećanja ali...tako sam srećna, Onor. Zaista. A i Leni je. Zar se ne raduješ zbog nas?“ „Draga, ja se zaista radujem. Ako je to ono što zaista želiš.“ Ali Onor nije bila srećna. Bila je razjarena. Grejs nije bilo dovoljno da se skrasi pored kakvog običnog, bogatog investicionog bankara, kao što je učinila Koni. O, ne. Madam je morala da pojuri i sklepta najvećeg milijardera u Njujorku. Na Onorin kratak period pod suncem već je pala senka. Dok je čamila kod kuće, debela i iscrpljena kao koka nosilja, Grejs je ponovo postala tema gradskih priča. A evo, sad je i Džek, njen voljeni muž, kori njenom mlađom sestrom jer je nabacila nekoliko kilograma rađajući njegovu decu! To se nije moglo podneti. Ipak je to podnela, stoički i ćutke. Kao što je podnosila to što Džek zanemaruje nju i decu, njegov sebičluk, njegovu neobuzdanu ambicioznost, i ono najnovije, njegova neverstva. Oslabila je, skinula je svaki do jednog suvišnog kilograma. Što se javnosti tiče, brak senatora Vorner bio je kao iz bajke. Onor nije imala nameru da razočara ljude. Samo joj je ostalo pretvaranje, pa je nastavila da se pretvara, odano se smešeći mužu dok drži govore, dajući u

intervjuima za magazine savete o održavanju domaćinstva i uzdižući Džeka kao sjajnog, brižnog oca. Naravno, Onor je veoma dobro znala da u poslednje vreme Džek samo brine o sisama te dadilje, ali ona bi radije umrla nego da to prizna. Jednako je prikrivala mržnju prema sestri. Spolja je ostala bliska s obe sestre, a posebno s Grejs. Njih dve su dvaput nedeljno zajedno ručale, redovno išle u kupovinu i odlazile na porodične odmore. Ali ispod privržene, sestrinske fasade, Onorina ogorčenost ključala je poput užarene lave. Džek je podsticao svoju suprugu da učvrsti veze s Brukstajnovima. „To je pun pogodak, draga. Viđaj se s Grejs. Znam koliko je voliš. A i ja ću se nalaziti s Lenijem. Ako Leni Brukstajn podrži moju kandidaturu za Belu kuću za četiri godine, biću nezaustavljiv." Onor je razmislila o tome. Ukoliko se Džek kandiduje za predsednika, moraće prestati da juri za suknjama. To je previše rizično. Uz to, ako postane predsednik, pomoću novca Lenija Brukstajna, ja ću biti prva dama. Čak ni Grejs ne može to da nadmaši. U skorije vreme, međutim, Džekova osećanja prema prebogatim rođacima neobjašnjivo su se ohladila. Isprva je bezobrazno komentarisao Grejsinu odeću i Lenijev sve veći trbuh. Kako se bližio Kvorumov bal pakost se prelila u nešto otvorenije. Džek je mnogo pio. Kod kuće se, u pijanstvu, gorko žalio ženi na Lenijevu nelojalnosti i aroganciju. „Zna li taj prokleti šmokljan s kim razgovara? S nekim podređenim, zaposlenim kod njega?“, brbljao je. „Ako Leni želi da mu neko popuši kurac, neka tu uslugu zatraži od Džona Merivala ili onog dupeuvlakača Prestona. Ja sam jebeni senator Sjedinjenih Država!“ Onor nije imala pojma o čemu Džek govori. Žudela je da upita, ali previše se plašila. Uprkos svemu, i dalje je volela svog muža. Duboko u sebi bila je ubeđena da će se on na kraju ponovo zaljubiti u nju ako mu pomogne u građenju karijere,govoreći prave reči, noseći pravu haljinu, organizujući dobre zabave..

Nije znala da Džek Vorner nikada nije ni bio zaljubljen u nju. Džek je sišao, još uvek u bademantilu. Hteo je da popije alka-selcer. Roberta, ili Bobi, kako je roditelji zovu, poletela mu je u naručje poput vihora. ,,Tatice!“ Plava i buckasta, poput renesansnog heruvima, oduvek je bila veoma umiljato dete. „Ilse kaže da nismo dobre, pa nećemo ići u In-tak-it. To nije u redu, zar ne?“ Džek je spustio ćerku na pod. „Ne gnjavi oca, Roberta“, rekla je Ilse. „Ali mi volimo In-tak-it. Čak ga i Rouz voli, zar ne, Rouzi?“ Četvorogodišnja Rouzi je izvlačila Diorove karmine iz nesesera svoje majke i lomila ih napola, razmazujući ružičastu voštanu masu po celom podu od masivnog drveta. Ilsa je bila prezauzeta očijukanjem sa svojim šefom da bi to primetila. „Mogu li vam pomoći u nečemu, senatore Vorner?“ ,,Ne“, Džek je prasnuo. Nantaket. Zaboravio sam na to. Taj skot Brukstajn nas je sinoć sve pozvao na svoje imanje. Kao da smo svi tako dobri drugari. Džek Vorner će pogaziti ponos ukoliko zatraži pomoć od Lenija Brukstajna. Nikada to ne bi učinio da nije bio očajan. Ali on jeste bio očajan, a Leni je to znao. U početku se samo oslobađao stresa. Nekoliko bezazlenih klađenja ovde-onde na konje ili igranja na blekdžeku. Ali kako su Džekovi gubici rasli, njegova pozicija bivala je sve gora. Kockanje mu je oslobodilo nesmotrenu stranu koje nije ni bio svestan. Bilo je uzbudljivo, poletno i zarazno. U poslednje vreme, njegova zavisnost počela je da ga košta silnih para. Ali pravi rizik bio je politički. Džek je celu svoju karijeru izgradio na reputaciji poštenog, hrišćanskog konzervativca. Kompulzivno kockanje zbilja nije nelegalno, ali bi zbog tog poroka za tren oka izgubio glasače koji drže do porodičnih vrednosti. Fred Farel mu je to otvoreno izneo. „Moraš prestati, Džek. Odmah. Isplati dugove i očisti svoj dosje." Kao da je to tako lako! Da isplatim dugove? Čime? Sve što je Onor nasledila, potrošeno je na kuću i obrazovanje dece. Kao senator,

Džek je zarađivao sto četrdeset hiljada dolara godišnje, deo onoga što je nekada zarađivao kao advokat, a mnogo je više dugovao, i to nekim duboko iskvarenim tipovima. Nije bilo zaobilaznog puta. Moraće da potapše po ramenu svog pašenoga. Naravno, to će biti ponižavajuće. Ali kada objasni o čemu se radi, Leni će mu pomoći. Leni je mislilac na duge staze. Kada me postave za predsednika, platiću mu hiljadu puta više. On to zna. Ispostavilo se da Leni Brukstajn nije to znao. Umesto da napiše ček, održao je Džeku predavanje. „Žalim te, Džek, iskreno te žalim. Ali ne mogu ti pomoći. Moj otac je bio kockar. Moja majka je prošla kroz pakao zbog njega. Da nije bilo pomagača, prijatelja koji su ga svaki put izvlačili iz bule, taj košmar bi se možda mnogo ranije završio. On je prokockao novac kojim je mogao da plati mamino lečenje.“ Džek je pokušao da ostane hladan. „Uza sve dužno poštovanje, Leni, mislim da nemam mnogo toga zajedničkog s tvojim ocem. Ja sam senator Sjedinjenih Država. Ja vredim tog novca, ti to znaš. To je samo sitan novčani problem.“ Leni se prijateljski nasmešio. ,,E, onda sam siguran da ćeš ga sam rešiti. Dakle, jesi li hteo još nešto da mi kažeš?" Naduveni skote! To nije bilo samo odbijanje. To je bilo teranje. Džek Vorner neće zaboraviti tu uvredu dok je živ. Prošle večeri namah je pomislio da kaže Leniju Brukstajnu da nabije svoj poziv pravo u stražnjicu. Ali je razmislio: možda bi to bila greška. Jer, njemu je i dalje hitno potrebna značajna finansijska injekcija. Onor i Grejs su bile bliske. Ukoliko Onor porazgovara s mlađom sestrom, možda bi Grejs mogla da urazumi svog ljubljenog supruga? Naravno, u tom slučaju bi Džek morao otkriti Onor svoje kockarske dugove. Ne baš privlačna opcija. Ali na kraju krajeva, šta bi ona uradila? Napustila me?Ne verujem. Okrenuvši se ka Ilse, rekao je: „Idemo za Nantaket u ponedeljak izjutra. Molim te, spakuj i spremi devojčice Bobi je svojoj dadilji uputila načisto pobedonosni pogled.

„Vidiš. Rekla sam ti da idemo." „Da, gospodine. Ima li nešto... posebno... što biste voleli da ja spakujem?“ Ilse mu je lascivno namignula. Nije moglo biti očiglednije na šta misli. „Ne. Ti ne ideš s nama. Od ponedeljka si otpuštena." Zgrabio je alka-selcer iz kuhinjskog kredenca i vratio se u krevet.

Koni Grej stajala je na igralištu, posmatrajući svoje sinove na penjalici. Gledaj ih. Tako su nevini. Nemaju pojma da se svet oko njih ruši. Šestogodišnji Kejd je bio slika i prilika svoga oca Majkla. Tamnokos i maslinaste puti, imao je to isto otvoreno, radosno, iskreno lice. Kuper je nasledio više Koninih osobina. Njegov ten bio je svetliji, crte lica ženstvenije. A i sveukupno je bio složenije dete. Osetljiv. Nervozan. Oba dečaka bila su izuzetno ineligentna. Kako i ne bi bili kad su Konini i Majklovi? Ali četvorogodišnji Kuper bio je dubokoumniji. Pitam se šta bi pomislio da zna šta smera njegova mamica? Možda će, kad odraste, razumeti da su u teškim vremenima neophodne očajničke mere. Najstarija od sestara Nouls bila je skroz odlična učenica još od prvog razreda. Koni, majčin ponos i dika, morala je da se zadovolji očevim poštovanjem i naklonošću. Srce Kupera Noulsa je već reklo svoje. Ono je pripadalo njegovoj najmlađoj ćerki Grejs. Poput Onor, Koni je rano shvatila da je najmlađa članica porodice posebna: nesvakidašnje privlačno, ljupko dete. Za razliku od Onor, Koni, međutim, nikada nije imala nameru da stoji u senci male Grejsi, niti je odustajala od toga da bude u centru pažnje. Svoju ulogu porodičnog mozga igrala je savršeno, završila je srednju školu kao najbolja u odeljenju i obezbedila sebi mesto u svim primarnim koledžima Ajvi lige. Koni se pretvarala da je ne zanimaju lepota i moda, ali je znala da je privlačna, premda muškobanjasta, s licem jakih crta. Uradila je sve što je mogla da zadrži svoj besprekorni ten poput alabastera i figuru s dugim, depiliranim nogama, kojoj su se muškarci toliko divili. Svakako nije mogla da se takmiči s Grejs po fizičkom izgledu, no pošto je bila osam godina starija, nije ni morala.

Kada Grejs bude dovoljno odrasla da se eksponira u društvu, ja ću biti srećno udata. Tada će Grejs biti Onorin problem. A naravno, to je i bila. Kao i sve sestre Nouls, Koni se udala iz ljubavi. Majkl Grej je u to vreme obarao s nogu. Bio je veoma lep ali ne i sladunjav, građen kao ragbista, oštrih crta lica poput Armanijevih manekena i zbog njega su sve sekretarice kod Braće Lejman padale u nesvest. Koni se bavila advokaturom dok se Kejd nije rodio. Nakon toga, činilo joj se da više nema smisla raditi. Majkl je bio partner kod Braće Lejman i zarađivao je milione dolara godišnje u bonusima. Naravno, uglavnom je dobijao akcije. Ali s druge strane, ko mari za to? Vrednost bankarskih akcija išla je samo u jednom smeru, nagore. Grejevi jesu svake godine trošili svote mnogo puta veće od Majklove osnovne plate, no to su činili samo zato što su se svi ostali tako vladali. Ukoliko je Majkl želeo nešto skupoceno, poput kuće na plaži u Hemptonu ili ogrlice od sto hiljada dolara kojom bi darivao suprugu za godišnjicu braka, uzajmljivao je novac na račun svojih akcija. Bio je to jednostavan, koristan poreski sistem i niko ga nije preispitivao. A onda je Ber Sterns doživeo krah. Majkl i Koni Grej kasno su shvatili da je pad te stare, poštovane njujorške institucije marta 2008. godine bio početak kraja za njih i za hiljade poput njih. Naravno, sve se prekasno shvati. U to vreme, seća se Koni, još uvek se činilo da se nezamislivi užasi ravni zemljotresu dešavaju drugom. To su bile najbolje vrste tragedija. Dovoljno blizu da izazovu trzaj od straha i uzbuđenja, a zapravo ne utiču na tvoj život. Sada je prošlo devet meseci od tog groznog septembarskog dana kada se Konin svet srušio. Ona se i dalje nekad ujutru budila srećna i zadovoljna i to ju je držalo nekoliko trenutaka... sve dok se ne seti. Braća Lejman bankrotirala su 16. septembra 2008. godine. Preko noći, Grejevi su videli kako je njihova neto zarada opala od dvadesetak miliona dolara na jedan milion, tolika se hipoteka mogla uzeti na njihovu kuću u centru Njujorka. Potom je stambeno tržište probilo dno, pa se taj milion dolara prepolovio. Do Božića su prodali sve osim Koninog nakita i ispisali su decu iz škole. Ali pravi problem

nije toliko bila finansijska katastrofa sama po sebi, već Konina i Majklova potpuno suprotna reakcija na njihove nedaće. Majkl Grej bio je dobar čovek. Borac. A dobrog čoveka ne možete zadržati na dnu. „Samo pomisli koliko miliona ljudi je u goroj situaciji od nas“, stalno je ponavljao Koni. „Imamo sreće. Imamo jedno drugo, dva sjajna sinčića, dobre prijatelje, i nešto ušteđevine. Uz to smo oboje dovoljno mladi da se izbavimo i počnemo ponovo da zarađujemo." Koni je rekla: „Naravno, dragi", i poljubila ga. U sebi je pomislila: Imamo sreće? Jesi li sišao s uma? Koni nije želela da se „izbave i počnu ponovo da zarađuju". Nije želela da se očisti od prašine i pokuša ponovo. Nije želela da spakuje svoje probleme u staru vojničku torbu i da se smeje, smeje, smeje, a ako Majkl izvali još jednu glupavu, prokletu plitku izjavu, zaklinjala se u sebi da će ga zadaviti njegovom poslednjom preostalom svilenom Ermeovom kravatom. Koni nije nimalo zanimalo da postane jedna od stoika koji oskudevaju u novcu, hrabrih i odlučnih ljudi koji opstaju. U američkom snu nije se podrazumevalo opstajanje. To je san o pobedi. Koni Grej je želela da bude pobednik. Udala se za pobednika, a on ju je izneverio. Sada mora naći novog zaštitnika, nekog ko njoj i njenoj deci može da pruži pristojan život. Afera sa Lenijem Brukstajnom nije bila planirana. Afera! Koga ja zavaravam? Bila je to veza za dve noći. Leni joj je to sinoć veoma jasno stavio do znanja. Koni se oduvek dobro slagala s Grejsinim čuvenim mužem. U srećnija vremena, ona i Majkl su redovno večeravali s Brukstajnovima. Neizbežno, Koni i Leni su na kraju vrištali od smeha zbog neke privatne šale. Grejs je stalno ponavljala Koni: „Znaš, baš zanimljivo. Ti i Leni ste toliko slični. Vi ste kao dve kapi vode. Kad god mi priča o Kvorumu i poslu, nemam pojma o čemu govori. Ali ti? Ti znaš sve! Deluje kao da si zaista zainteresovana.“

A Koni bi se uvek pitala: Kako li su se, pobogu, ovo dvoje venčali? Leni Brukstajn bio je sjajan i privlačan, težak i ambiciozan i živ, najživlja osoba koju je Koni upoznala. Grejs je bila... ljupka. Koni to nije imalo nikakvog smisla. Nekada su ona i Majkl bili srećni i bogati, premda na skroman način. Nekada... Prvi put se to desilo u Lenijevoj kancelariji, kasno noću. Koni je otišla da se nasamo vidi sa zetom, upita ga hoće li im dati kratkoročnu pozajmicu, i može li pomoći Majklu da se gdegod zaposli. Generalni direktori iz kompanije Braća Lejman postali su gubavci Vol strita, zaraženi neuspehom, nedodirljivi. Majkl je bio dobar bankar, ali niko nije bio spreman da mu pruži drugu priliku. Koni se rasplakala. Leni ju je zagrlio. Za tren oka bili su na podu, prepleteni, i Leni je strastveno vodio ljubav s njom. Koni je nakon toga prošaputala: „Mi smo toliko slični. Oboje smo gladni. Majkl i Grejs nisu takvi.“ ,,Znam“, odvratio je Leni. „Zato moramo da ih zaštitimo. Ti i ja možemo sami da se zaštitimo." Koni se nije nadala takvom odgovoru. Ali te noći nije razočarana napustila kancelarije Kvoruma. Naprotiv, nova i zanimljiva vrata su se upravo otvorila. Kada se sat vremena kasnije uvukla u krevet pored Majkla, uzbuđeno se pitala kuda vodi put iza tih vrata. NIJE VODIO NIKUDA. Nakon dve nedelje Koni je ponovo spavala s Lenijem, i to u jeftinom hotelu u Nju Džerziju. Lenija je obuzimala griža savesti. „Prosto mi je neverovatno da smo ovo uradili. Da sam ja to uradio", ispravio se. „Nisi ti kriva, Koni. Ti i Majkl ste pod užasnim stresom. Ali ja nemam izgovor." Koni je zavodljivo prošaputala: „Ne treba ti izgovor, Leni. Nisi srećan s Grejs. Razumem ja to. Ona nikada nije bila za tebe." Leni je iskolačio oči. Pogledao je u Koni sa iskrenom nevericom. „Nije za mene? Grejs? O, bože. Ona mi je sve na svetu. Toliko je volim da..." Rečenica se prekinula. Bio je previše potresen da je

dovrši. Na kraju je rekao: „Ona nikada ne sme saznati za ovo. Nikada. A ovo se nikada više ne sme desiti. Pripišimo to trenutku ludila i nastavimo kao da ništa nije bilo. Važi?" „Naravno", rekla je Koni. „Ako to želiš." Vozeći se nazad, kući i Majklu, jedva je obuzdavala gnev. Da nastavimo kao da ništa nije bilo? DA NASTAVIMO? Kuda? Kuda se ja to mogu uputiti? Životu sredovečne žene u oskudici, s nekada uspešnim mužem?Zar da uživam u mrvicama sa stola svoje mlađe sestre? Jebi se, Leni Brukstajne. Dužan si mi. A sada ćeš platiti. Misliš da ću te pustiti da se nekažnjeno vratiš u Grejsino naručje? „Mamice, gledaj me!" Kejd je bio na ljuljašci. Mahao je mršavim nogama nazad i napred da se jače zaljulja, potom je sa zadovoljstvom skočio i pao u pesak uz tupi udarac. „Jesi li videla koliko sam visoko uzleteo? Jesi li videla?" „Videla sam, dušo. To je bilo sjajno." Koni se čvršće uvila u fini letnji šal od škotskog kašmira. Dobila ga je za rođendan od Grejs. Uskoro će sve što imamo biti poklon od Grejs. Hrana na našem stolu, majice koje nosimo. Na samu pomisao da će provesti sledeću nedelju s Lenijem i Grejs na njihovom čudesnom posedu na plaži Koni pripade muka. Još više joj je pozlilo kad se prisetila šta se sinoć zbilo između nje i Lenija dok su plesali na Kvorumovom balu. Taj skot je zaista imao hrabrosti da se naljuti na nju. Na nju! Kao daje ona progonila njega. Leni ju je jurio, a onda ju je ostavio kao otpadak, odšunjavši se nazad njenoj mlađoj sestri i njihovom ,oh tako divnom' zajedničkom životu. A sada je Koni trebalo da bude zahvalna. Kako joj je platio za aferu? Pozvao je u sestrin i njegov dom od šezdeset miliona dolara, da sedi i gleda kako se njih dvoje ljubakaju. Upravo je Majkl insistirao. „Voleo bih da idem. Velikodušno je od Lenija što nas je pozvao, a i dobro bi mi došao odmor od Njujorka. Malo jedrenja, malo morskog vazduha."

Majkl je oduvek voleo Lenija. Ali to je bio Majkl. On je svakoga voleo. Kada ih je Leni sinoć sve pozvao, Majk mu je gotovo olizao ruku. Da zna gde su bile ruke Lenija Brukstajna, na mojim grudima, dupetu, između mojih butina, možda je ne bi tako brzo ščepao. Ali Majkl Grej to nije znao. Sve dok Leni Brukstajn radi ono što treba i daje Koni ono što joj pripada, njen muž nikada neće ni morati da sazna.

Imanje na Nantaketu Lenija i Grejs Brukstajn idilična je, prostrana rezidencija prekrivena sivim crepovima, podignuta baš na početku Klif rouda, na severnom delu ostrva. Glavna kuća mogla je da se pohvali s deset velikih spavaćih soba, zatvorenim bazenom i spa-centrom, najmodernijom bioskopskom salom, kuhinjom za profesionalne kuvare i ogromnom krovnom terasom sa zabatom (na Nantaketu poznata kao udovičina šetnja, jer su u davna vremena supruge moreplovaca običavale da s vrha svojih krovova i zure u pučinu mora, nadajući se da će spaziti davno izgubljene brodove svojih muževa kako se vraćaju). Uredni vrtovi, zasađeni lavandom, ružama, i oivičeni zimzelenim drvećem u evropskom stilu, terasasto su se spuštali niz padinu brda do Steps biča, jedne od najmirnijih i najčuvenijih plaža na ostrvu. U dnu dvorišta nalazile su se četiri gostinske kolibe, ljupke kućice kao za lutke od belog drveta obrasle puzavicom, svaka sa sopstvenim minijaturnim prednjim dvorištem, okružena belom drvenom ogradom. Bilo gde drugde ove kolibe izgledale bi neverovatno glupo. Ali ovde, na ovom magičnom ostrvu, zauvek zastalom u nekom jednostavnijem drevnom dobu, one su se uklapale. Tako je bar Grejs Brukstajn mislila. Lično ih je osmislila, nadgledala gradnju i sama ih opremila sve do poslednje jastučnice ralf loren i starinske viktorijanske kade s nogarama. Grejs je obožavala Nantaket. Tu su se ona i Leni venčali, što je bez sumnje najsrećniji dan Grejsinog života. Ali nije samo to u pitanju. Ostrvo je odlikovala svojevrsna jednostavnost koje nigde drugde nije bilo. Naravno, bilo je novca na Nantaketu. Ozbiljnog novca. Svaka mala, trosobna ribarska koliba na Sijaskonsetu prodavana je za više od dva miliona dolara. Tokom leta, u restoranima s Mišlenovim zvezdicama, na primer u 21 feredal i Samerhausu, naplaćivali su jastog termidor više nego u hotelu Žorž V u Parizu. U izlozima gradskih prestižnih butika u ulicama Union i Oranž bili su

izloženi džemperčići od po hiljadu dolara. Galerije s delima lokalnih umetnika redovno su prodavale slike za šestocifrenu sumu, ponekad čak i za sedmocifrenu, ako su kupci bili od bogatijih stanovnika ostrva. Pa ipak, Nantaket je odlučno ostajao pritajen. Grejs je godinama dolazila na ostrvo i nikada nije videla neka sportska kola. Milijarderi i njihove supruge šetkali su po gradu u šortsevima kaki boje i belim pamučnim majicama iz Gapa. Čak su i jahte u luci bile konzervativne, mnogo neupadljivije od onih u Istočnom Hemptonu, Sen Tropeu ili Palm Biču. Leni nikada nije pristao u luku Nantaketa ničim drugim do skromnim, četrnaest metara dugačkim brodićem bez posade. Radije bi umro od stida nego da se pojavi u devedeset metara dugačkoj jahti Kvorum kvin, iako ga je na Sardiniji Grejs teško naterala da siđe s nje. Na Nantaketu su se bogataši pretvarali da su siromašni. Ili barem da su siromašniji. Ostrvo je kod Grejs izazivalo nostalgiju za detinjstvom, za jednostavnijim dobom njenog života, dobom nevinih zadovoljstava. Oduševljavalo ju je što Leni voli to ostrvo isto koliko i ona. Osim u njihovom pribežištu na Madagaskaru, u vili Kokon u seoskom stilu, nigde drugde na svetu Grejs se nije osećala tako potpuno opušteno. Brukstajnovi su svuda bili srećni, ali najsrećniji su bili ovde, u ovoj kući. Grejs i Leni su stigli tri dana pre njihovih gostiju. Leni je još uvek imao nedovršeni domaći zadatak (zar nije uvek imao?) a Grejs je valjalo da porazgovara sa osobljem i uveri se da je sve savršeno i spremno za njene posetioce. „Smestite Onor i Koni u dve najveće kolibe jer one imaju decu. Endru i Marija neka budu u onoj koja je baš na pesku, a Merivalovi u najmanjoj. Oni su i pre tamo odsedali, pa sam sigurna da Kerolajn neće smetati." Toliko je toga trebalo uraditi! Isplanirati jelovnike, naručiti cveće, uveriti se da su bicikli i štapovi za pecanje na raspolaganju njenim sestrićima i sestričinama. Grejs je imala utisak da je jedva i videla Lenija. Noć pre nego što su pohrlile horde, njih dvoje su otišli na romantičnu večeru u Šantiklir, lep, intimni restoran u ribarskom

naselju Sijaskonset. Odnosno, bilo bi romantično da Leni nije proveo celo veče zalepljen za svoj blekberi. „Dragi, je li sve u redu? Izgledaš kao da si pod velikim stresom." Grejs je ispružila ruku preko stola i stegla muža za šaku. „Izvini, dušo. Sve je u redu. Samo sam malo... mnogo toga se trenutno događa. Ali ništa zbog čega bi ti trebalo da brineš, anđele moj." Grejs je pokušala da ne brine, ali bilo je teško. Leni nikada nije kući donosio svoje poslovne probleme. Nikad. Tog jutra je potpuno bezopasan beskućnik na pristaništu tražio sitno od Lenija, a Leni ga je pojurio, držeći mu predavanje o alkoholizmu i preuzimanju odgovornosti čitavih deset minuta. Dok je Grejs kasnije brala maline u dvorištu, čula je Lenija kako se dere iz njihove spavaće sobe. Razgovarao je telefonom s Džonom Merivalom. Grejs nije pohvatala sve što je rekao, ali jedna rečenica joj se urezala u pamćenje: „Svi oni žele deo mene, Džone. Skotovi će me isisati do poslednje kapi krvi. Ako si u pravu za Prestona, posle svega što sam učinio za njega... Odseći ću mu prokletu ruku." Šta je mislio time da će „ga isisati do poslednje kapi krvi"? I ko su bili ti skotovi? Sigurno ne Endru Preston? Endru je radio s Lenijem od samog početka. On i Marija su im bili skoro kao porodica, poput Merivalovih. Grejs je tešila činjenica da Leni barem razgovara s Džonom. Znala je da mu veruje i oslanja se na njega kao na brata. Kakav god bio problem, Grejs je bila sigurna da će Džon znati šta da preduzme. Sutra će biti ovde. Onda će se, nadala se, Leni malo opustiti. Odmor je lagano otpočeo. Kada su gosti stigli, Leni jeste bio opušteniji, zapravo, bio je prilično kao onaj stari. Izuzev Džeka, koji je i dalje izgledao uznemiren, svi su delovali srećno što su tu i odlučni da se lepo provedu. Majkl je preuzeo ulogu Čarobnog frulaša za sva četiri deteta: poveo je sinove i nećake Bobi i Rouzi da pecaju krabe i častio ih sve sladoledom na Džetis Biču. Grejs je bila očarana. Siroti Majk i Koni

su prošli kroz toliko jada u proteklih godinu dana. Jasno se videlo da Majku prija odmor. Kejd i mali Kuper su bili na sedmom nebu, po ceo dan napolju na biciklima ili do guše u pesku. Danju su ostala četiri muškarca, Džon, Endru, Džek i Leni, plovila ili igrala golf dok su njihove supruge uživale u ozbiljnoj kupoholičarskoj terapiji. Grejs je volela da časti svoje sestre malim poklonima. Ništa joj nije pričinjavalo veće zadovoljstvo od toga da troši svoje veliko bogatstvo na druge, a naročito na Koni i Onor. Ona bi rado rasipala novac i na Kerolajn i Mariju, ali nijedna joj to ne bi dozvolila. Verovatno im to izgleda čudno, jer sam toliko mlađa. Gledaju me kao svoju ćerku. Međutim, posebno je Kerolajn uvek bila tako ljubazna. Grejs je bila rešena da pronađe kako će joj pokazati uvažavanje. „Razmišljala sam da napravim posebnu večeru kod kuće sutra uveče." Grejs je presrela Lenija u njegovoj radnoj sobi. Pucala je od uzbuđenja. „Raspitaću se koja su Džonova i Kerolajnina omiljena jela pa će ih Felisija spremiti. Šta ti misliš?" Leni ju je nežno pogledao. „To je sjajna ideja, Grejsi.“ Grejs je krenula da ode ali on se ispružio i zgrabio je za ruku. „Volim te. Znaš to, zar ne?“ Ona se nasmejala i obisnula se o njega. „Naravno da znam. Stvarno, Leni! Šta ti sve pada na pamet." „Neću da sedim pored nje. Ni kraj Lenija. I ne očekuj od mene da tapšem perajima poput dresirane foke niti da lajem iz zahvalnosti. Puzanje ću prepustiti tebi, Džone." Kerolajn Merival bila je veoma neraspoložena. Uprkos činjenici da je baš ona insistirala da prihvate Lenijev poziv na Nantaket, sada je Džona krivila za sve. Za dosadne izlete, nezanimljivo društvo, za to što im je dodeljena najmanja i najlošija od užasnih gostinskih kućica.

Odbila je da dođe na Grejsinu specijalnu večeru kao i na sve ostalo što bi bilo još jedna nipodaštavajuća uvreda. „Samo n-n-nemoj da praviš scenu, Karo. Važi? Samo toliko tražim." „Samo toliko tražiš? A šta ti daje za pravo da misliš kako možeš nešto da tražiš? Jesi li razgovarao s Lenijem? O povišici?" Džon se držao kao da ga muče bolovi. „Nisam još. To nije tako j-j-jednostavno kao što ti misliš." „Naprotiv, Džone. To jeste veoma jednostavno. Ili ti razgovaraj s njim, ili ću ja." „Ne! Ne s-smeš! Molim te, L-Lenija moraš prepustiti meni." ,,U redu. Ali bolje bi ti bilo da se okuražiš i razgovaraš s njim pre nego što se raziđemo. Ako još jednom budem morala da slušam besmisleno nagvaždanje njegove ženetine o tome koliko mi je zahvalria na mom neverovatnom prijateljstvu, ne odgovaram za svoje postupke." Džon Merival je tužno pomislio: Grejs jeste zahvalna na tvom prijateljstvu. Jadna obmanjena devojka. Leni je bio srećan čovek. Žena poput Grejs je jedna u milion. „Molim vas, ne ustručavajte se. Navalite!" Grejs je bila neobjašnjivo nervozna. Večera je sama po sebi izgledala bajno. Felisija je briljirala kao obično. Čorba od jastoga, savršene bledoružičaste nijanse, mirisala je izvanredno, pečena jagnjetina od koje ide voda na usta izgledala je sočno na podlozi od organski uzgajanog povrća, a Pavlovljeva torta bila je skulptura isto koliko i desert, čudesna kula od snežnobelih kora od belanaca i malina crvenih poput krvi. Kerolajn je morala biti oduševljena. Pa ipak, Grejs nije uživala u svom trijumfu. Tog je dana videla kako se Koni vatreno raspravljala s Lenijem na plaži, a potom odjurila na ivici suza. Kada je Grejs sustigla svoju sestru i upitala je šta nije u redu, Koni ju je besno odgurnula. ,,U pitanju je Majkl“, objasnio je Leni. „Deprimiran je. Trenutno su pod velikim stresom, dušo, ne shvataj to lično.“

Ali Grejs to jeste lično shvatila. Pre manje od četiri sata Onor se takođe istresla na nju a Grejs ju je samo pitala da li želi da ide u spa-centar. „Ne može se sve u životu rešiti prokletom masažom, Grejsi. Bože, zar ti tako sve rešavaš? Uzmeš pa potrošiš još novca kako bi razmazila sebe?“ Grejs je bila duboko povređena. Ona nije bila materijalista. Od svih ljudi, Onor bi to trebalo da zna. Kako bi se iskupila, Onor joj se posle izvinila. ,,U pitanju je Džek. U poslednje vreme mu je toliko toga na pameti da mislim kako se deo tog stresa širi i na mene.“ Grejs joj je oprostila pa su se pomirile. Ali uprkos tome, ostala je nervozna. Možda umišlja, ali Grejs se činilo da je večeras za stolom postojala gotovo opipljiva napetost. Svi su nesrećni. Čak i Leni. Želim da ih usrećim, ali ne mogu. „Supa je božanstvena, Grejs. Sjajno obavljeno." Majk Grej se iscerio svojoj svastici. „Hvala." Uzvratila mu je osmeh. Meni ne izgleda deprimirano. Marija Preston je cinično rekla: „Zaista, treba čestitati tvom kuvaru. Mora da je ceo dan radio kao rob da bi napravio ovu gozbu." Grejs je bila previše uljudna da bi parirala Mariji. Leni se nije libio. „Naš kuvar je zapravo kuvarica. Felisija." Njegov ton bio je odmeren.,,I ona zaista radi mnogo, mada bih je teško nazvao robom. Prošle godine sam je platio značajno više nego tvog muža." Endru je još više pocrveneo. Marija je piljila u njega skrivajući bes. Grejs je želela da se zemlja otvori i proguta je. Mrzela je sukobe. Leni, s druge strane, više nije mogao da hoda po jajima. „Senatore Vorner", rekao je vedro. „Večeras si vrlo ćutljiv. Šta ti je, Džek? Nisi raspoložen za zabavu?" Da pogled ubija, Leni Brukstajn bi na licu mesta pao mrtav za stolom. „Zaista nisam, Leni, nisam. Nivo nezaposlenosti u mojoj izbornoj jedinici je blizu deset posto. Dok sedimo za tvojim stolom, uživajući u ovoj perfinjenoj hrani i vinu, ljudima koji su glasali za mene oduzimaju kuće.