Posle tame - Sidney Sheldon

„Podmetnuta je bomba u kola na Long Ajlandu. Izgleda kao delo mafije. Žrtva je žena jednog od onih tipova iz Kvoruma o kojima stalno pričaš. Prestonova." Mič je prestao da gura ljuljašku. „Marija Preston?" „Tata! Više!“ „Je li mrtva?“ „Veoma mrtva. Ništa nije ostalo od nje, očigledno." „Tataaa!" „Moraš da vidiš ovo, čoveče, na svim je vestima.“ Mič je prekinuo vezu i pojurio ka svojim kolima. Morao je da dođe do televizora. Neka žena je potrčala za njim. „Gospodine? Izvinite. Gospodine!" Mič se okrenuo. Žena je pokazala na Selestu koja je napuštena sedela na nepomičnoj ljuljašci. Mič je potpuno zaboravio na nju. Džon Merival je kasnio. Mrzeo je da kasni. Uleteo je u kancelariju, seo je i počeo da izvlači fioke, tražeći papire, dok mu se kompjuter uključivao. „Jesi li dobro, Džone?" Hari Bejn je provirio na vrata. ,,D-dobro sam, hvala. Izvinite što sam zakasnio. Novinari me stalno gnjave da dam izjavu o Mariji Preston." „Jadna žena. Tragedija. Automobile bombe očekuješ u Bejrutu ili Gazi, ali ne u Sag Harboru. Bila ti je prijateljica, zar ne?“ Džon se nervirao. „Nije. Njen muž mi je bio k-k-kolega. Ali kako novinari čuju reč Kvorum, odmah se na mene ustreme. Molim boga da me konačno ostave na miru." Hari Bejn se namrštio. Činilo se kao čudnovato hladnokrvna, sterilna reakcija na tako strašnu tragediju. Ali opet, nikada nije razumeo Džona Merivala. Digao je ruke od te rabote. ,,I dalje se spremaš na Mistik?" „Naravno."

Operativna grupa je otkrila kako su iz kompanije Brukstajn dependents iz Gernzija (oni su bili Lenijev klijent) često uplaćivali određene svote izvesnom finansijeru Džejkobu Risu. FBI je interesovalo šta je učinjeno s tim parama, ali do sada njujorški poslovni menadžeri gospodina Risa nimalo nisu sarađivali. Džon Merival je isplanirao da hrupi na Mistik, kod tog tipa. Vila Džejka Risa bila je na kilometar od Lenijevog poseda (sada zaplenjenog). Njih dvojica su jednom zajedno išli na odmor. „Ako ćeš već potrošiti godine života na praćenje traga novca, pretpostavljam da možeš zavirivati i na gora mesta, zar ne?“ Džon se na silu osmehnuo. „Valjda je tako...“ „Koliko ćeš se zadržati?" „Dan ili dva, nadam se. Moglo bi da potraje ako Džejk ne bude odmah p-predusretljiv.“ „Pa, ako ti treba pomoć, znaš gde sam.“ Hari Bejn se vratio u svoju kancelariju. Džon Merival je s olakšanjem odahnuo. Sada si na poslednjoj deonici, Džone. Teži deo je završen. Konačno se sve sredilo. Grejs je ponovo bila iza rešetaka. Po kancelariji su već kružile glasine kako se Birou smučilo da razbacuje novac pa bi Bejnova operativna grupa za Kvorum uskoro mogla biti tiho raspuštena. Džon je prošle nedelje preživeo užasan trenutak panike: iz najmanje očekivanog smera pomolila se opasnost da bude razotkriven. Ali sada je i to okončano. Za nekoliko dana, biće u avionu. Konačno. Za istragu ubistva Marije Preston zadužili su detektiva Donalda Falkea, starog Mičevog rivala iz njegove policijske stanice. Pedesetogodišnji pater familijas, ćelavog temena i bele kose, velikog stomaka i guste prosede brade, zbog svog izgleda je među kolegama stekao nadimak Deda Mraz iako baš i nije aokolo delio poklone. Specijalizovao se za mafijaška ubistva. Rekao je Miču: „Mediji plaše ljude terorizmom. To je sranje. Ako je ovo bio teroristički napad, ja sam Doli Parton. Ovo nije uradila Al kaida. Bio je to

Al Kapone. Iz daleka se vidi da je to obavila mafija. „Zašto si tako siguran?" Don Falke je začkiljio. „Iskustvo. Zašto si ti tako zainteresovan? Ovo nije tvoj slučaj, Konorse." „Šta ako to nije bio mafijaški napad? Šta ako je Marija Preston nešto znala? Nešto o Kvorumu, možda. Nešto dovoljno važno da nekoga navede da je ubije." „Sve smo to ispitali", nehajno je odvratio Don. „Ovo nema nikakve veze sa Kvorumom, jasno? Zasigurno. Nju nije neko ubio; ovo je bilo sofisticirano podmetanje bombe pod kola, ne nož ili pištolj. To je klasičan način koza nostre." „Znaš li ko je izumeo podmetanje bombe u kola, Done? Falke je zakolutao očima. „Nemam vremena za čas istorije, Konorse. Treba da rešim ubistvo. A sada me izvini..." „Mario Buda, italijanski anarhista, još 1920. godine." „Šta sam ti rekao? Italijan." „Bio je vreo septembarski dan..." „Bože, Miče." „... taj tip parkira kočiju na uglu Vol strita i Brouda, preko puta Morganove kancelarije. Izlazi i stapa se sa svetinom. Podne je, svi bankari odlaze na ručak, zar ne? Gotovo da čuješ kako zvoniš Crkve Svetog Trojstva." „Veoma poetično." „ A onda, bum! Konj i kola odleteše u paramparčad. Pravi pokolj, svuda mrtva tela, ruševine, šrapneli. Baš u Vol stritu. Godina 1920. Dve stotine ranjenih. Četrdesetoro ubijeno, ali među njima nije Morgan, da dodam. On je bio meta, ali je u to vreme bio u Škotskoj. Don Falke mu je dovoljno povlađivao. „Što mi to pripovedaš, Miče?" „Podmetanje bombe u kola izumeo je samotni, neobrazovani imigrant kivan na bogate bankare s Vol strita." „Pa?" „Pa to je bilo pre skoro sto godina, ali princip je isti. Zašto vinovnik mora da bude mafija? Bilo koji kivni idiot mogao je da zalepi semteks5 na

ta kola. Neki mentol mogao je u svom ćakutom mozgu da poveže Mariju s Kvorumom ili Lenijem Brukstajnom.“ Don Falke se nasmejao. „Dubrej je u pravu. Ti jesi opsednut. Ovo nema nikakve proklete veze s Lenijem Brukstajnom! Moraš da odeš da prilegneš.“ „Hoću da ispitam Endrua Prestona." Donald Falke je konačno izgubio strpljenje. „Samo preko mene mrtvog. A sada me slušaj, Konorse. Da se jebeno kloniš mog slučaja. Ozbiljan sam.“ „Zašto, Done? Strah te da ću otkriti nešto nepovoljno?" „Ako čujem da si se i na petnaest kilometara primakao Endruu Prestonu, iz tih stopa idem kod Dubreja, a on će te otpustiti. Okani se.“ Ostavi se toga. Mič je počeo da se oseća kao nestašni labrador retriver koji je zaglabao štap drugog psa. Izašao je iz Donaldove kancelarije i pravo se uputio svojim kolima. Prošlo je mesec dana otkako je Mič bio kod Prestonovih. Sećao se tog skupocenog kraljevskog poseda, ogromnog petosobnog stana u modernoj, dobro održavanoj zgradi blizu centra. Ali najviše ga je začudilo to koliko malo ga je začudio stan. Sve što je odlikovalo Endruov i Marijin dom bilo je umereno, od jednostavne ulice do enterijera dosledno izvedenog u krem i smeđoj boji. Nije mu bilo jasno kako neko toliko imućan protraći novac na nešto tako bezlično. Marija Preston bila je iritantna žena. Mič je prezirao kraljice drame. Ali ona je barem imala uzbudljivih doživljaja u svom veku. Mora da se osećala zakopano u tom stanu. Kao da je isečena i nalepljena na stranicu iz kataloga Poteri Barn, laminirana za čitavu večnost na „bi end bi“ italijanskoj krem sofi i ostavljena da tu istrune. Skrenuvši u ulicu gde su živeli Prestonovi Mič je usporio. Iscrpljeni policajci su postavljali kordon u ulici. Mič se zaustavio u isto vreme kad i dvoja ambulantna kola i čitava kolona policijskih automobila. „Kakav je ovo cirkus? Šta se događa?“„ Na brzinu je pokazao svoju značku. „Muž Marije Preston, gospodine.“ „Šta je s njim?“„ „Izgleda da se obesio, gospodine. Pre sat vremena. Upravo ga skidaju.“

Na spratu su bili bolničari. nadvijeni nad telom Endrua Prestona, davali su mu veštačko disanje. Mič je odmah mogao da kaže da je beznadežno. Samo su obavljali proceduru. „Jesu li već stigli momci za uviđaje mesta zločina?" Jedan bolničar odmahnu glavom. „Vi ste prvi. Detektiv Falke samo što nije." „Je l’ ostavio poruku?" „Aha. Tamo je." Bolničar je pokazao na dnevnu sobu. Prozor je bio otvoren. Na elegantnom hrastovom stočiću između dve elegantne bež fotelje od antilopa, na povetarcu je poigravalo parče papira, pričvršćeno teškom staklenom pepeljarom. Ne pomučivši se da stavi rukavice, Mič je pomerio pepeljaru i uzeo ga. Endru je urednim rukopisom ispisao šest reči. Ja sam kriv. Oprosti mi, Marija. „Šta, kog đavola, to radiš?" Mič je skočio, ispustivši poruku. Glas poručnika Dubreja odzvanjao je kao da je glas gnevnog diva. „Jesi li sišao s uma?" Mič je otvorio usta da se opravda, a onda ih je ponovo zatvorio. Šta da kaže? Znao je da ne sme biti tu. A još manje je smeo da vršlja po mestu zločina kojim će se baviti drugi detektiv. Dubrej je kipteo od besa. „Uništavaš dokaze! Shvataš li koliko je to ozbiljno? Mogu da izdejstvujem da te izbace iz službe. Trebalo bi da uredim da te izbace iz službe." „Žao mi je. Hteo sam da razgovaram s Endruom Prestonom." „Malo si okasnio." „Aha. Vidim i ja. Sačekao bih ja Falkea, gospodine, ali znam da bi me on u svemu sprečio. Verovatno mi ne bi dozvolio ni da vidim poruku." „Naravno da ne bi! A i zašto bi? Ovo nije tvoj slučaj, Miče." „Ali, gospodine, on čak i ne postavlja očigledna pitanja. Kao da ga ne zanima šta je Marija Preston uopšte radila u Sag Harboru. I ko je znao da će biti tamo." „Don me je zvao pre pola sata. Rekao mi je da zabadaš nos, blebećeš o Leniju prokletom Brukstajnu. Misli da si izgubio kontrolu..."

„Ma dajte, gospodine. Znate da je Don Falke uvek imao pik na mene." ,,I ja mislim da si je izgubio. Žao mi je, Miče. Ovoga puta si preterao. Suspendovan si do daljnjeg." „Gospodine!" „Smatraj da si na odsustvu sve dok od mene ne čuješ drugačije. I ne ponašaj se kao da ti je učinjena nepravda. Imaš sreće što nisi otpušten. Da ne znam koliko Helen i Selesta računaju na tu platu, ne bih se dvoumio. A sada briši odavde dok se nisam predomislio." Na putu kući Mič je prolazio pored bara gde se prvi put sastao s Dejvijem Bukolom. Ušao je i naručio viski. „Samo dolivaj", rekao je barmenu. „Loš dan?" Mič je slegao ramenima. Loša godina. Loš život. Pomalo je žalio što se uopšte upoznao s Bukolim. Da Dejvi nije kao krtica rio po podacima o smrti Lenija Brukstajna, ništa od ovoga se ne bi desilo. Mič bi uhapsio Grejs i završio s tim. Prešao bi na sledeći slučaj, kao što su svi od njega tražili. Možda bi ga unapredili u kapetana. Umesto toga, evo gde je: sam, suspendovan s dužnosti, sve zbog Bukolinog izveštaja i obećanja koje je dao Grejs. Grejs. Mič se ponovo zapitao gde je ona. Niko nije hteo ništa da mu kaže. Zamislio je kako je ispituju, kako je zaključana u samici, kako ne može da spava. Pomislio je na njene tužne oči, njenu hrabrost, njen iznenađujući smisao za humor koji je ispoljavala i u najgorim situacijama, i nadao se da nije već klonula duhom. Kroz izmaglicu od viskija probijale su se Grejsine reči. Zaboravi me. Bilo je previše kasno za to. Mič je shvatio da u poslednja dva meseca skoro uopšte nije pomislio na Helen. Grejs je zauzela njeno mesto u njegovoj podsvesti, njegovim snovima. A sada ju je izneverio. Baš kao što je izneverio Helen i Selestu. Baš kao što je izneverio svog oca. Razočarao sam sve koje sam ikada voleo. Sve sam ih izneverio. Jebeš suspenziju. Jebeš izvršavanje naređenja. I jebeš odustajanje. Sutra leti na ostrvo Nantaket. Istina ne može da čeka.

Mič nije shvatao. Imaš para kao blata. Možeš da ideš kadgod hoćeš,Majami Bič, Barbados, Havaji, Pariz. Zašto bi, kog đavola, kupio kuću u ovakvoj rupi? Očigledno, Leni Brukstajn nije bio najtrezvenija osoba na svetu. Imao je prelepu ženu koja ga je obožavala, ali se kresao s ružnom ljubavnicom koja ga je prezirala. Njegovi takozvani prijatelji bili su toliko vredni poverenja koliko i gomila iskusnih prodavača automobila. Ali ovo je bilo bez premca. Koliko je Mič video, Nantaket nije bio bogzna kakvo mesto. Sive drvene kuće i puste plaže sprane od kiše svakog bi gurnule u depresiju. U glavnoj ulici je naišao na apoteku, jednu od nekoliko radnji koje su bile otvorene i van sezone. „Šta ljudi rade ovde?“, pitao je apotekara. „Neki slikaju. Ili pišu.“ Šta pišu? Samoubilačke poruke? Tekstove Leonarda Koena? „Neki pecaju. Veoma je tiho u martu." To je preblago rečeno. U gostionici u Junion stritu gde je Mič odseo bilo je muklo kao u grobnici. Tokom večeri čulo se samo grobno otkucavanje starog ogromnog sata s klatnom u primaćoj sobi. Još koja nedelja ovakvog života i Mič bi završio kao lik Džeka Nikolsona u Isijavanju. Ali neće mu trebati dve nedelje. Nije prošao ni dan kako se pojavio a po ostrvu se proneo glas da se u gradu neki čudan tip raspituje o Leonardu Brukstajnu. Instinktivno, svi ostrvljani su zavezali. Felisija Tores, nekadašnja Grejsina i Lenijeva kuvarica, sada je radila u „Kotlovom društvu", jedinom elitnom restoranu koji je bio otvoren cele godine. Mič je otišao tamo da je nađe. „Pokušavam da steknem jasniju sliku o događajima u danima koji su prethodili oluji, leta 2009. godine. Tada ste živeli kod Brukstajnovih?" Ćutanje. „Koliko dugo ste radili kod njih?" I dalje ćutanja.

„Slušajte, gospođo, ovo nije zvanična istraga. Ne budite nervozni. Da li ste tog vikenda primetili neku napetost među gostima?" Isprva je pomislio da loše govori engleski. Onda se zapitao da nije možda nema, ili gluva, ili i jedno i drugo. Kako god, Felisija je bila pričljiva poput školjke koja je progutala nekakav superlepak. Mič je propitivao i domara, sobaricu, baštovana. Uvek slični, šturi odgovori. „Ne sećam se." „Ništa nisam videla." „Obavio sam posao i otišao kući." Sutra će sići u luku i popričati s ribarima. Neko je sigurno bio na vodi tog dana. Ali nije ulagao velike nade. Čini se da su svi članovi nekog tajnog udruženja, poput masonskog ili tako nekog. Ali to nije imalo smisla. Leni Brukstajn je već bio mrtav. Od čega su ga štitili? Hana Kofin je dozivala muža. „Tristrame! Dođi da vidiš ovo." „Sad ću." Kofinovi su radili u hotelu Vovinet, odmorištu od pet zvezdica u jednom od najmirnijih, najnenaseljenijih delova ostrva. Poput svih velikih hotela, i ovaj je bio je zatvoren s proleća, ali je osoblje ostajalo, da održava i opravlja zgradu. Hana i njen muž nadgledali su vansezonsko osoblje. Bio je to posao s dosta pauza, koje je Tristram koristio za popravku svog dukati motora, a Hana za gledanje televizije. ,,Tristrame!“ „Zauzet sam, dušo.“ Tristram Kofin je uzdahnuo. Samo kupi već jednom te proklete minđuše, ili supersjajni aparat za ljuštenje krompira, ili „Najveće hitove Nila Dajmonda“, ili šta god da prodaju! Ne treba ti moje mišljenje. „Važno je. Dolazi." Bezvoljno je spustio ključ i ušao u dnevnu sobu njihovog skromnog stana u prizemlju. Kao i obično, televizor je bio uključen. „Sećaš li se ovog momka?" Hana je pokazala na ekran. Nekog čoveka su intervjuisali o ubistvu Marije Preston. Priča je svakim danom bila sve sočnija. Sada je publika sticala utisak da je muž organizator, unajmio je mafijaša da mu ubije ženu

jer je sumnjao da ga vara. Hana je posebno bila zainteresovana za ubistvo jer je Marija Preston jednom odsela u Vovinetu. Tristram je proučio lice tog čoveka. „Deluje poznato." „On jeste poznat!", pobedonosno je rekla Hana. „Gde je odseo onaj pajkan? Onaj koji se raspituje o svemu živom što ima veze s Lenijem Brukstajnom?" ,,U Junion stritu. Zašto?" „Hoću da ga nazovem, eto zašto." Tristram nije to odobravao. „Ma daj, dušo. Nemoj da se mešaš." ,,E, baš hoću." Podigavši svoje telo od sto kila s kauča, Hana se oteturala do telefona. „Znam gde sam pre videla tog tipa. I kada.“ „Jeste li sigurni?" Miču je došlo da se uštine. Da se nije plašio kako će mu pući kičma, podigao bi Hanu Kofin u naručje i poljubio je. „Sto posto. Zajedno su se ovde prijavili. Bilo je to na dan oluje. On i Marija Preston." „A ostali su...“ „Celo popodne, kao što sam vam rekla. Napisaću vam to ako želite. Daću izjavu. Bio je na TV-u, ponašao se kao da je slabo poznaje. Ali on ju je dobro poznavao. Intimno, jelte.“ Mič je znao kakvo je bilo to poznanstvo. Trebalo je da bude u luci za pola sata, ali sad menja plan. Uputio se na aerodrom. Aerodrom na Nantaketu bio je malo bolji od šupe, jednostavna građevina u obliku slova L s kosim krovom. Na jednoj polovini je bio natpis Odlasci, a na drugoj Dolasci. Na pistu su sletale cesne, jednomotorci i dvomotorci, a putnici su kako izađu pomagali pilotu da istovari prtljag na asfalt. U čekaonici za odlaske sivobradi starac Džo, jedini zadužen za obezbeđenje, bacao je letimičan pogled na torbe meštana i odmah ih propuštao uz veseli osmeh i: „Vidimo se u Impruvu u petak uveče, u baptističkoj crkvi, nemoj da zakasniš." Mič je prišao pultu Kejp Era.

„Molim vas, pokažite mi registar putnika. Interesuju me svi dolazni i odlazni letovi sa ostrva dvanaestog juna prošle godine." Devojka za pultom prevrnula je očima. „A ko ste vi?" „Iz policije." „Darlin", povikala je preko ramena. „Evo još jednog što traži onaj registar od dvanaestog juna. Možeš li ti da ga preuzmeš?" Starica u suknji od tvida promolila se iz kancelarije. Snežnobelu kosu je nosila uvijenu u urednu punđu, navrh nosa je natakarila cvikere, i ličila je na Crvenkapinu baku. Mič se zbunio. „Još jedan? Da li je još neko tražio da pogleda u vaše spiskove putnika?" „Uistinu jeste. Ja sam Darlin Vinter." Protresla je Mičevu med,veđu šapu svojom tankom i izboranom šačicom. „Vi, policajci, baš ste kao autobusi. Nikada vas nema kada zatreba, a onda se iznenada svi odjednom pojavite. Pođite za mnom." Mič je ušao za Darlin u kancelariju, čistu i urednu poput te službenice. U jednom uglu bio je kompjuter, ali ona ga je odvela do stola u drugom kraju prostorije. Tamo je stajala otvorena velika knjiga s kožnim koricama. Izgledala je kao stara Biblija, ili kao ogromna knjiga posetilaca iz srednjovekovnog škotskog zamka. „Svi naši izveštaji su uneti u kompjuter, naravno", Darlin je rekla Miču. „Takav je zakon. Ali ovde volimo da obavljamo stvari na starinski način. Takođe ručno vodimo knjigu o dnevnim letovima. Pretpostavljam da već znam šta tražite." Pokazala je na poznato ime, prelepo ispisano crnim mastilom. „Leteo je u šest i deset ujutru za Boston, s još pet putnika. Sleteo je u šest i pedeset osam. Šta god da je trebalo da radi tog dana, izgleda da se predomislio, jer se u sedam i dvadeset pet “okrenula je stranicu ,, ukrcao u avion s osam sedišta i vratio na ostrvo. Baš ovde je izveštaj o njegovom sletanju. Dvanaesti jun, osam i pet ujutru. Let 27 iz Logana. Džon H. Merival.“ Mič je prstom prešao preko papira.

Dakle, Hana Kofin nije fantazirala. Džon Merival je zaista mogao da bude u,,Vovinetu“ tog dana, krešući Mariju Preston. Sudeći po Hani, njih dvoje nisu došli u hotel sve do ranog popodneva. Punih pet sati nakon što se Džon vratio na ostrvo, nakon što je izrežirao svoj alibi. Više nego dovoljno da isplovi do Lenijevog broda, ukrca se i ubije ga. „Pomenuli ste da je još neko tražio da vidi ovo. Još jedan policajac?" „Tako je. Iz FBI-a, mislim da je tako rekao, ali izgledao je kao vojno lice. Veoma oštar. Pomalo nepristojan, i to da vam kažem. Imao je vojničku frizuru, znate. Veoma kratku." „Ne sećate se njegovog imena?" Starica je nabrala obrve. „Vilijam", rekla je na kraju. „Mislim da je bio neki Vilijam. Pregledao je istu ovu stranu. Dvanaesti jun. Džon Merival. Je li taj gospodin Merival u nevolji?" Nije još, pomislio je Mič. A potom je pomislio: Ko je, dođavola, Vilijam? Stražar je pogledao u blatom isprskana kola i jedinog putnika u njima. Očekivao je blindirano vozilo, ili čak nekakav konvoj. A ne sredovečnog čoveka u prljavom porodičnom automobilu. Ovaj tip izgleda kao njen tata koji dolazi po nju nakon što je prespavala kod drugarice. Kamp na periferiji Dilvina u ruralnom delu Virdžinije bio je strogo poverljiva ustanova pod nadzorom Druge vladine agencije, a u stvari ga je držala CIA. Tu su privremeno smeštani civilni zatvorenici koje su smatrali suviše problematičnim ili opasnim da bi ih vratili u matične popravne ustanove. Neki su bili osumnjičeni za terorizam. Drugi za špijunažu. Pojedini su klasifikovani kao politički bitni. Ali nijedan zatvorenik u Dilvinu nije bio bitniji od onog po kog je došao ovaj čovek. Zatvorenika premeštaju u ćeliju FBI-a, u Ferfaksu. Očigledno, u kolima. „Papire, molim vas.“ Sedokosi čovek predao je svoje akreditive. Na nekoliko trenutaka nastala je napeta pauza dok ih je stražar prelistavao. Ali sve je bilo kako treba, kao što je znao da će biti. ,,U redu, prođite. Očekuju vas.“

Grejs je stajala u centru svoje ćelije površine dva sa dva i po. Nakon što je stala u raskoračni stav, proteglila je ruke, koncentrišući se na disanje, i naglo je zauzela pozu ratnik 2. Bila je u Dilvinu skoro dve nedelje, zaključana dvadeset i dva sata dnevno u izolovanoj kutiji bez prozora. Niti je s kime progovorila niti je koga viđala. Joga ju je spasavala. Satima je prelazila iz poze u pozu, osnažujući telo i usredsređujući um i dišući, terajući od sebe očaj. Živa sam. Jaka sam. Neću zauvek ostati ovde. Ali da li je tako? Sati, dani i noći već su se stopili u jedno, dugo, neprekidno razdoblje ništavila. Svetla u Grejsinoj ćeliji su trajno bila prigušena. Obroke su joj davali kroz otvor u vratima, na šest sati, ali ni po čemu nije mogla da razlikuje doručak od ručka ili ručak od večere. Pokušavaju da me slome. Hteli bi da poludim pa da me strpaju u ludaru i bace ključ. Neće moći. Između seansi joge, Grejs je ležala na krevetu, zatvarala oči i pokušavala da se priseti Lenijevog lica. Nakon svega, zbog njega živi, zbog njega se i dalje bori. U Bedford Hilsu, i kasnije dok je bila u bekstvu, lako je prizivala njegove nežne, predivne crte lica kad god poželi. Grejs je razgovarala s mužem kao što se drugi ljudi mole bogu. Njegovo prisustvo joj je bila velika uteha. Ali na ovom užasnom, zaglupljujućem mestu njegova je slika bledela i stoga ju je obuzimala tuga. Iznenada više nije mogla da se seti boje njegovog glasa, ili njegovog pogleda kada je vodio ljubav s njom. Izmicao joj je. Grejs se nije mogla otrgnuti utisku da će i ona ishlapeti onog trenutka kad potpuno iščili njegova slika. Dobro se sećala lica Miča Konorsa, kakve li ironije. Pre nekoliko noći, po prvi put nakon mnogo meseci, sanjala je erotske scene s Mičem u glavnoj ulozi. Probudila se posramljena, čak i s grižom savesti, ali se otrgla. Ne možeš ništa protiv onoga što osećaš kada nisi svesna. Osim toga, to bar dokazuje da sam živa. Još uvek sam žena, još uvek ljudsko biće. Vrata ćelije su se otvorila. Grejs se trgnula. Nije bilo vreme za njene dnevne vežbe. Stražar je odsečno rekao: „Pođi sa mnom. Premeštena si.“ To su bile prve reči koje joj je neko uputio za više od nedelju dana. Grejs nije mogla odmah da razmrda glasne žice. ,,Gde?“

Stražar nije odgovorio. Samo joj je natakao lisice. Grejs ga je ćutke pratila niz lavirint hodnika, pokušavajući da suspregne ushićenje. To je to. Izlazim odavde. Znali su da me ne mogu večno držati ovde. Pitala se da li je Mič Konors imao udela u njenom oslobađanju, a bila je znatiželjna kud je vode. Gde god da je zatvore, to mesto ne može biti gore od ovog. Stražar otkuca sedmocifrenu šifru i teška metalna vrata širom se otvoriše. Grejs je za njim izašla u dvorište. „Ponovo se srećemo, Grejs.“ Gavin Vilijams se nasmejao. „Dug put je pred nama. Da pođemo?" Seoski putevi bili su neravni i truckavi. Svaki udar i poskakivanje parali su Grejsine napete nerve kao žiletom. Vilijams je luđak. Setila se gde su se sretali, jednom u mrtvačnici, kada ju je zgrabio kao životinju, i jednom u ambulanti u Bedfordu. Grejs tog drugog puta bila sigurna da je hteo da joj naudi. Ta zverska mržnja u njegovim očima... nikada je neće zaboraviti. Naravno, tada je bila pod jakim dejstvom sedativa. „Kuda me vodite?" Ne skrećući pogled s puta, Gavin Vilijams je skinuo desnu ruku s volana i jako ošamario Grejs. „Ne govori osim ako ti ja tako ne kažem." U nemom šoku, Grejs je spustila levu ruku na obraz koji joj je brideo. Desnica joj je lisicama bila vezana za suvozačka vrata. Lisice su se bolno trljale o njen zglob. Sedela je što je mirnije mogla, trudeći se da se ne očeše o metal. Gavin Vilijams je počeo da priča, mrmljajući za sebe poput narkomana. „Mislio sam da će u FBI-u biti drugačije. Ali, naravno, nije. Tumor je posvuda: neznanje, glupost. Zato me je Gospod poslao. Blagoslovio me je darovima, inteligencijom, mudrošću. Dao mi je hrabrosti da dejstvujem." Grejsino srce brže zakuca. Moram da izađem odavde. Otkako su napustili Dilvin činilo joj se da se voze sve dublje i dublje u divljinu. Pejzaž je bio zlokoban. S obe strane zemljanog puta raslo je gusto žbunje smrdljivog ruja, isprekidano ponekim crnim orahovim dr,vetom. Tama se približavala.

„Naravno da mu je Bejn verovao. Svi su mu verovali. Bio je pametniji od Bejna. Pametniji i od Brukstajna. Ali nije bio pametan kao ja.“ Moram da ga zamajavam. Neka nastavi da priča dok ne smislim šta da radim. ,,Ko nije bio dovoljno pametan?" Grejs se pripremila za drugi šamar, ali ovoga puta Vilijams je žudeo da priča. „Merival, naravno", zadovoljno je izustio. „Pokušao je da me ponizi. U Ženevi. Bio je tamo ranije s Lenijem. Udesio je da me Bejn izbaci iz operativne grupe. Ali moj posao nije još bio završen. Otkrio sam njegovu tajnu." Gavin se nasinejao. Ludilo mu je sijalo u očima. „Šta je on tajio?" Gavin Vilijams se nasmejao. „Ubio je tvog muža, draga. Zar nisi znala?" Grejs je ćutke sedela. Vilijams je nastavio da priča. „Džon je odleteo za Boston na dan oluje. Ali naravno, policija je bila previše lenja da proveri izveštaje Kejp Era. Morao sam to da uradim lično. Čim je Merival sleteo, okrenuo se i vratio sledećim letom. Helikopterom se odvezao do Lenijevog broda. To se dešavalo rano, obrati pažnju, pre nego što je nastupilo nevreme. Popili su koje piće, naravno, u piće tvog muža sipao je drogu, a potom je dragi Džon obavio posao. Uzgred, Leniju je odrubio glavu. Mada ne odjednom. Merival mora da ga je napao kao da je bio panj, silovito ga udarajući. Da li ti je tvoj dečko detektiv to rekao?" Rugao joj se, uživajući u njenom zaprepašćenju poput mačeta koje se igra s mišem pre nego što ga ubije. Grejs se ošamutila. „Džon je uzeo novac, on je preusmeravao sve te fondove iz Kvoruma. Nakon što je uklonio tvog starca, sklonio je i tebe s puta,to je bio lakši deo, a potom se združio s Harijem Bejnom, tim vetropirom bez mozga." Gavin je karikirao brundavi Bejnov bariton: „Džon je naša ključna stavka u ovoj istrazi. Prestani da ga udaljavaš, Gavine. Budala! Sve ovo vreme istina mu je bila pred nosom. Bazdila je, poput leša tvog supruga. Ali Hari nije mogao da je vidi." Grejs je pokušala da prihvati ono što je upravo čula. Čovek je očigledno bio ćaknut. A ipak je duboko u srži znala da govori istinu o

Džonu. On jeste proverio te izveštaje leta. Džon je ukrao novac, Džon je ubio Lenija, Džon je izrežirao njeno suđenje i sabotirao istragu. Njeni instinkti su sve vreme bili ispravni. Zašto ih nije sledila? Spoznala je dobru stranu siituacije. Pošto Vilijams zna istinu o Džonu, takođe mora znati da je ona nevina, to je logično. Jasno mu je da ona i Leni nikada ništa nisu ukrali. Da su oni žrtve. On me nije kidnapovao. Spašava me! Zinula je da mu zahvali, ali nije bilo prilike. Nagnuvši se, Gavin Vilijams ju je tako jako udario da se onesvestila. Bila je mokra. Mokra do gole kože. Gavin Vilijams ju je polivao po glavi ledeno hladnom vodom iz flaše. Još uvek je bila u kolima. Klima uređaj bio je pojačan do maksimuma. Grejs se tresla od hladnoće. Vilijams joj je spustio sedište dokle god je moglo, a potom se popeo na nju. Grejs je vrištala i borila se, očekujući neizbežno, ali Vilijams nije pokušavao da je siluje. Podlakticom joj je pritisnuo noge da se ne pomera, zatvorio oči i počeo da recituje nešto što je zvučalo kao bizarna liturgija. „Nek pokvarenjaci zaškrguću zubima i istope se... neka požuda pokvarenjaka zamre... čak i u tami, svetlost se rađa iz pravednika... Gospode, oslobodi me od zla...“ „Ja sam nevina“, Grejs je zapomagala. „Znaš da jesam." „Kriva si!“, odbrusio je Gavin, groteskno izvitoperenog lica od mržnje i ludila. „Svi vi, ti, tvoj odvratni muž, Merival. Svi ste vi isto, vi bogati paraziti, vi bankari. Mislite da ste mnogo bolji od nas ostalih. Bolji od mene. Ti si štetočina. Ograničena, bolesna štetočina. Ali ne očajavaj. Ja sam poslat da te pročistim." Ispruživši ruku do vozačkog sedišta uzeo je drugu flašu s vodom i prosuo je Grejs na glavu. „Krstim te vodom da se pokaješ." Tečnost je bila ledena. Grejs je zatvorila oči i borila se za vazduh. Kada je progledala, Vilijams je otvarao plastični kanister s benzinom. Polako je polivao Grejs po odeći i kosi, a lepljiva tečnost je ostavljala trag kao puž. „Ali drugo krštenje će se svakog časa dogoditi. Krštenje vatrom. Kazneni trozubac je u rukama Gospodnjim. On će očistiti svoje guvno, skupiti svoju pšenicu u ambar." Glas mu je postao jači, uzbuđeniji. Sišao je s Grejs, otvorio suvozačka vrata koja su se klatila i uspuzao se na

bezbedno. Grejsina ruka je i dalje lisicama bila vezana za vrata. Kada su se naglo otvorila, zaurlala je od bola, osetivši kako joj se rame iščašilo. Vilijams je i dalje deklamovao. „On će spaliti plevu neutoljivim plamenom." Iz džepa je izvadio kutiju šibica. Grejs nije razmišljala. Instinktivno se pokrenula unapred, snažno udarivši Vilijamsa u prepone. Uzviknuo je od bola; šibice su mu ispale iz ruke. „Kučko!" nasrnuo je na nju poput poludelog bika. Zabacivši se unazad grubo joj je privlačio lice, noktima joj praveći duboke, krvave useke u koži. Grejs mu je zarila zube u ruku. Na to je zaječao i na trenutak je pustio, ali njegov bes bio je jači od njegovog bola. Moram da je uništim. Moram osloboditi Ameriku od pokvarenjaka, moram da isečem rak-ranu od razarajuće pohlepe pre nego što nas sve proždere. „Pokaj se!" Stegao je Grejsine obraze kao mengelama. Pokušavao je da joj palčevima pritisne očne jabučice. Grejs je u glavu navrla krv. Rame ju je tako mučki bolelo da se iznenadila što se nije one,svestila. „Pokaj se, grešna Evina ćerko!" „Ti se pokaj, šupčino!" Svom svojom preostalom snagom Grejs je levicom zadala karate udarac Vilijamsu u vrat. Čula je krčanje, kao kad pukne grana. Ruke su mu se olabavile, poput igračke robota čije su se baterije upravo istrošile. Skliznuo je na pod kola, a glava mu je visila s torza pod nenormalnim uglom, poput cveta na kraju slomljene stabljike. Oči su mu i dalje bile otvorene, ukočene za čitavu večnost ne s izrazom mržnje, već s velikom iznenađenošću. Slobodnom rukom Grejs je dohvatila rever njegove jakne i počela da vuče mlitavi leš ka sebi. Bio je to spor proces, ali ga je na kraju dovoljno privukla da stavi ruku u džep njegove jakne. Unutra su, svetlucajući poput grumenja zlata u potoku, bili ključevi njenih lisica. Lisice su se lako otključale, ali pomeriti ruku bila je prava agonija. Grejs se vrišteći isteturala iz kola, dok su joj se suze od bola kotrljale niz obraze, mešajući se s krvlju iz ogrebotina koje joj je naneo Vilijams. Za svojih gimnastičarskih dana viđala je kako devojčicama vraćaju iščašena ramena i znala je šta sad valja preduzeti. Stropoštala se u blato, naslonila na kola, stisnula zube.

Jedan. Dva... tri. Bol je bio neopisiv. Ali olakšanje je bilo trenutno i prijatno. Grejs se naslađivala time. Smejala se, dubokim, iskrenim smehom onog ko je opstao. Kada joj se vratila snaga pretresla je Vilijamsovo telo i uzela novčanik i sve ostalo što je imao od vrednosti. Potom je upalila šibicu i bacila je u kola. Gledala je kako plamen guta telo Gavina Vilijamsa i grejala se na toj toploti. Prijalo joj je. Živa je. Slobodna je. Ali njen posao nije završen.

Kerolajn Merival sela je za svoj toaletni sto, zabacila kosu i utrljavala u lice krem de la mer. I u četrdesetoj je imala kožu duplo mlađe žene, što joj je godilo. Kerolajn nikada nije bila klasična lepotica, ne kao svetske žene poput Grejs Brukstajn. Ali imala je stil i držanje, lepo se oblačila i znala je kako da vodi računa o sebi. Pitala se šta će da radi do kraja dana. Džon je rano otišao na aerodrom. Hari Bejn ga je poslao na Mistik, ni manje ni više, u potragu za još jednim delom džinovske kvorumske slagalice. Ali pre toga Kerolajn ga je primorala da spava s njom, fotografišući ga u seriji ponižavajućih i slikovitih poza. Dominacija nad Džonom joj je uvek predstavljala zadovoljstvo, ali danas je u tome uživala više nego obično. Proteklih nedelja Kerolajn je primetila promenu kod svog jadnog, mlohavog supruga, rastuće samopouzdanje od kojeg se osećala nesigurno. Ujutru bi praktično izjurio iz kuće, uzbuđen što treba da radi. Čak se usudio da joj priča kakav mu je bio dan, kao da nju to zanima!,„Hari Bejn je rekao to i to“, ili „agencija je bila oduševljena mojim radom na tome i tome“. Kerolajn je namerno čekala do ovog jutra da Džonu očita lekciju. Danima je bio pun utisaka zbog tog putovanja na Mistik, a ona je želela da njegove fantazije što dramatičnije popucaju ,kao mehurići sapunice. Kada se vrati kući, reći će mu bez okolišanja: dovoljno je izigravao neplaćenog lakeja FBI-a. Vreme je da se vrati poslu, da osnuje sopstveni fond i donosi više novca u kuću. Imanje Bilija Džoela u Istočnom Hemptonu stavljeno je na prodaju nakon njegovog trećeg razvoda. Kerolajn je godinama merkala tu kuću. „Gospođo Kerolajn?" sobarica Sesilija nervozno je pokucala na vrata spavaće sobe. „Dole gospodin da vas vidi." Kerolajn se okrenula i piljila u nju. Naga od struka nagore, s debelim slojem kreme na licu, ličila je na maorskog ratnika samo bez tetovaža. „Da li izgledam kao da sam spremna da primim goste?“, prosiktala je. Sesilija je pokušala da skrene pogled s velikih, tamnih i odbojnih bradavica svoje šefice, nalik na dve trule pečurke. „Tražio gospodina Džona. Iz policije. Rekao sačekaće."

Za to vreme je Mič je razgledao raskošnu dnevnu sobu u prizemlju. Najupadljiviji predmet u njoj bio je masivan zlatan sat u stilu Luj XV na polici iznad kamina. Bio je vulgaran i odvratan ali je sigurno koštao pravo bogatstvo. Sve u sobi ukazivalo je na ozbiljan novac: teške zavese od brušene svile, starinski francuski nameštaj, persijski tepisi, vaze iz doba dinastije Ming. Sve to im je ostalo nakon pronevere u Kvorumu? Znači njih nisu do kraja izmuzli? Koliko li su tek imali pre toga? Sada to ionako nije bilo važno. Naoružan svedočenjem Hane Kofin i kopijom izveštaja avio-kompanije, te Bukolinim dokazima o ubistvu na osnovu autopsije Lenijevog tela, Mič je imao dovoljno materijala da privede Džona Merivala. Naravno, priznanje bi završilo posao. Labav slučaj zasnovan na okolnostima postao bi nesumnjiv zločin. Mič je zamišljao Dubrejev izraz lica kada mu kaže. Ponizno izvinjenje. Svoj povratak na položaj i unapređenje u kapetana. Još lepši će biti Grejsin osmeh. Koliko će je on usrećiti i koliko će biti zahvalna. O, Miče, ti si neverovatan. Kako ću ikada moći da ti se odužim? Unajmiće joj advokata. Žaliće se na presudu i... „Bolje bi bilo da je važno." U tamnosivom kimonu, sa zalizanom crnom kosom i nenašminkana, Kerolajn Merival izgledala je još grublje nego obično. Podsećala je Miča na čuvarku zatvora. Mešavina Ane Vintur i Kruele de Vil. „Ne volim da primam nepozvane goste u pola devet ujutru." „Moram da razgovaram sa vašim mužem. Hitno." „Nije ovde. Je ti to sve?" Bože, prezriva je. Mič je postao oštriji. „Ne, to nije sve. Moram da znam gde je. Kao što sam rekao, hitno je." Kerolajn Merival je zevnula. „Nemam pojma gde je. Džonova sekretarica Grečen vodi njegov dnevnik. Doči će kući u deset, čini mi se. Ili će biti jedanaest? A sada me izvinite." „Napravite još jedan korak i uhapsiću vas." Mič je ustao i zgrabio Kerolajn za ručni zglob. Zanela se smejući se. „Da me uhapsite? Zbog čega? Pusti me, budalo jedna." „Ne dok mi ne kažete gde vam je muž."

Kerolajn je pokušala da se otrgne, ali Mič ju je jače stegao. Na to je ona prkosno isturila bradu i zenice su joj se proširile. Pomislio je: Ovo je uzbuđuje. Voli igre moći. Iako mu je fizički bila odbojna, naterao se da je privuče bliže, stišavši glas do šapata. „Ne terajte me da vas povredim. Daću vam poslednju šansu. Gde. Je. Džon." Kerolajn je požudno prešla očima preko Mičeve grube, muževne figure. Evo čoveka kojeg bi mogla da poštuje. Čoveka koji je vredan da mu se preda. „On je na Njuark aerodromu." Uzbuđeno je disala. „Putuje na Mistik." Mič je vozio kao lud. Zaustavivši se ispred dela za odlaske, iskočio je iz kola i ostavio upaljen motor. Neki radnik je povikao za njim. „Hej! HEJ! Ne možeš ovde da ostaviš kola, čoveče." Ignorišući ga, Mič je nastavio da trči i stao je tek pred šalterom Delte. „Let 64 na Sent Lusiju", dahtao je. „Žao mi je, gospodine. Ukrcavanje je završeno." „Pa, ponovo otvorite avion." Mič je gurnuo svoju policijsku značku preko pulta. „Idem po kontrolora." Starija žena s debelim naočarima sa crnim ramom pojavila se iz kancelarije u pozadini. „Šta mogu da učinim za vas?“ „Na letu 64 je Džon Merival. Moram da razgovaram s njim. Morate da ga izvedete iz aviona." „Žao mi je, gospodine. Avion je poleteo pre dva minuta." Mič je zarežao i spustio glavu među šake. „Pa ipak, hajde da pogledamo. Kako ste rekli da se putnik zove?" „Merival. Džon." Žena je unela neki podatak u kompjuter. „Ako treba, možemo da upozorimo posadu aviona i osoblje na kopnu. Mogu da ga zadrže dok..." Zaćutala je. „Šta?", zapitao je Mič. „Jeste li sigurni da je u pitanju ovaj let? Na listi putnika nema nikakvog Dž. Merivala." Okrenula je ekran da i Mič vidi. Nešto je pošlo po

zlu. „Kako to mislite da je mrtav?" Direktor FBI-a izgubio je strpljenje. „Kako to misliš kako to mislim? Mrtav je! Koji deo reči mrtav nisi razumeo, Hari?" Hari Bejn je udaljio slušalicu od uveta i čekao da Ešton Kučer iskoči iza vrata. Hoće da ga nasamare. Mora da je tako. „Ali, gospodine, Gavin Vilijams je na odsustvu već mesec dana." „Aha, pa, nije tako rekao momcima u Dilvinu. Naveo je kako si mu ti lično dao ovlašćenje da prebaci Grejs Brukstajn u našu ustanovu u Ferfaksu. Faksom su mi poslali dokumente, Hari. Upravo gledam u tvoj potpis." „Ovo je ludost! Nikada nisam dao nikakvo ovlašćenje. Vilijams je bio opsednut Grejs Brukstajn. Nešto lično je imao protiv nje i postajao je nenormalan. Zato smo ga poslali na odsustvo." „Gospode bože!“, zaurlao je direktor. „Imaš li bilo kakvu predstavu o tome kakva je ovo smrdljiva zbrka?“ Hari Bejn je donekle imao predstavu. Osoblje u Dilvinu predalo je juče Grejs Brukstajn u nadležnost Gavina Vilijamsa. Njih dvoje su poslednji put viđeni kada su kolima otišli iz Dilvina oko pet po podne. Jutros u pet, u zabačenom delu Virdžinije pronađena je izgorela školjka Vilijamsovih kola i njegovi ostaci u olupini. Ili kako je Harijev šef izložio, njegovi roštiljirani ostaci. Grejs Brukstajn je nestala. „Kako se odvija potraga? Mogu li moji ljudi nekako da pomognu?" „Preduzeli smo sve moguće mere. Poslali smo helikoptere, pse tragače, šta god poželiš. Hteo sam da kažem neće daleko stići ali nakon prošlog puta..." „Koliko shvatam, mediji još uvek ne znaju za to?" „Niko ne zna. A neka tako i ostane. Niko nije znao ni da je bila u Dilvinu, hvala bogu." Hari Bejn je pomislio: Osim Gavina Vilijamsa. Koliko će vremena trebati nekom upornom reporteru da otkrije istinu? Dovoljno da oni nađu Grejs? Parafrazirao je u sebi poznatu rečenicu ledi Braknel, junakinje komedije Važno je zvati se Ernest. To što su jednom izgubili Grejs

Brukstajn može se smatrati lošom srećom. Ali da je izgube dvaput, činilo se kao nemar. Spustio je slušalicu, pitajući se pod kojim uslovima bi bilo moguće da spase svoju karijeru, i po fioci svog stola tražio aspirin, i tad mu je raspojasani plavušan upao u kancelariju. Hari je posegao za pištoljem. „Polako." Mič je podigao ruke uvis. „Mi smo na istoj strani, sećate se?" Hari Bejn se nije sećao. Njujorška policija je samo kočila njegove ljude od dana Grejsinog bekstva. Čak i kada su je uhvatili, Mič Konors je uradio sve što je mogao da im blokira pristup do nje. „Šta želite, Konorse?" Mič je odmah prešao na stvar. „Džon Merival nije jutros odleteo za Sent Lusiju." „Otkud vi to znate?“ „Bio sam na aerodromu. Proverio spiskove putnika. U poslednje vreme stalno to radim. “ Hari Bejn je slegnuo ramenima. „Pa propustio je let." „Ne. Ne razumete. Nije ni nameravao da otputuje na Mistik." „Na osnovu čega to zaključujete?" „Uveren sam da je Merival napustio državu kako ga ne bi krivično gonili zbog ubistva." „Ubistva?" Ovaj razgovor je postajao nadrealan. „Čijeg ubistva?" „Leonarda Brukstajna." Hari Bejn se nasmejao, a potom je prestao da se smeje. Konors je bio ozbiljan. „Verujem da je Džon Merival odgovoran za krađu milijardi dolara iz investicionog fonda Kvoruma. Verujem da je sve vreme znao gde je sakriven taj novac. Verujem kako je krenuo da ga podigne." Hari je čuo glasine da je nekadašnji mag njujorške policije skrenuo s koloseka. Bilo je devedeset posto šanse daje ovaj momak malo šenuo. To znači kako postoji deset posto šanse da je na tragu nečega. Hari Bejn je pokazao na stolicu naspram njega. „Sedite. Imate petnaest minuta. Ubedite me."

Mič nije zastao. Počevši od Bukolinog izveštaja, izneo je Hariju Bejnu sve što zna o onome što se možda dogodilo na dan kada je nestao brod Lenija Brukstajna. Postoje dokazi o nasilnoj smrti; Leni je bio u ljubavnoj vezi sa svastikom; bio je u zategnutim odnosima sa svojim takozvanim prijateljima, i oni su imali raznovrsne motive za ubistvo. Govorio je o dugovima Endrua Prestona i njegovoj opsesivnoj ljubavi prema svojoj preljubničkoj ženi, o aferi Džeka Vornera s kurvom, i o Koninim očevidnim pokušajima ucene. Naposletku je pričao o Džonu Merivalu: Grejsine sumnje da je Džon namerno sabotirao njeno suđenje; laži koje je Džon ispričao policiji; njegov lažni alibi; njegova afera s Marijom Preston, za koju je tvrdio da je jedva poznaje. Petnaest minuta je prošlo, potom dvadeset, pa trideset. Hari Bejn je ćutke slušao. Kada je Mič završio, postavio je samo jedno pitanje. „Koliko je Grejs Brukstajn znala od svega ovoga?“ „Znala je sve do dela o Merivalu“, rekao je Mič. „Sam sam to saznao tek pre dva dana.“ Ispričao je Hariju Bejnu kako je Grejs nadmudrila njega i njegove ljude na Tajms skveru, kako je ponizila izdajicu Bukolu, o njenom silovanju i pobačaju i njenoj odlučnosti da skine ljagu s imena svog supruga po svaku cenu. „Reći ću vam nešto o Grejs Brukstajn. Ona je pametna. Ona je hrabra. I veoma je snalažljiva." „Vi joj se to divite“ ', zapitao je Bejn. „Tako je.“ „Sviđa vam se?“ „Da, sviđa mi se.“ Mič se nasmešio. Volim je i to nije dobro po mene. „Prava Grejs, ne čudovište čiju su sliku kreirali mediji. Ali u ovom trenutku sam srećan što je negde zaključana. Tako je bezbednija.“ Bejnu nije bilo lagodno. Mič Konors je mnogo toga rizikovao. Došao je u rivalsku agenciju koja je teoretski podržavala Džona Merivala, i spustio svoje karte na sto. S druge strane, bio je ekscentrik. Već je prekršio sva moguća pravila da bi prikupio informacije koje ima. Lično su ga njegovi suspendovali. Mogu li ovom čoveku ukazati poverenje? Bejn je doneo odluku. „Ima nešto što treba da znate.“

Mič je slušao otvorenih usta. Da li je to moguće? Grejs je pobegla? Ubila je čoveka? Odmah je pomislio na njenu bezbednost. Ako je ti helikopteri pronađu, prvo će pucati pa će zatim postavljati pitanja. Sve u vezi sa slučajem Grejs Brukstajn bilo je prikriveno, pa zašto ne bi bila i njena smrt? Mič je mogao da zamisli naslove. Grejs se okliznula na tuširanju. Podlegla je neobičnom virusu. Ko će znati? Koga će biti briga? „Taj što je mrtav, onaj ko je falsifikovao vaš potpis na svojim papirima ovlašćenja. Kako rekoste da se zove?“ „Gavin Vilijams." Lampica je zasijala u Mičevom umu. Nantaket. Žena na aerodromu. Vilijam, reče da se tako zove... imao je vojničku frizuru... gledao je istu stranu, dvanaesti jun, Džon Merival... „Kakva mu je bila frizura?“„ Bejn je delovao zbunjeno. „Vilijamsova. Je li imao dugu, tamnu, svetlu kosu, je li bio ćelav?“„ „Imao je prosedu kosu. Uvek se šišao na kratko. Kakve to proklete veze ima sa bilo čim?“„ Mič je skočio na noge. „Znao je. Znao je za Džona Merivala! On se to na Nantaketu raspitivao, samo dan ili dva pre mene. Gavin Vilijams je znao da se Džon vratio na ostrvo, da je mu je alibi bio lažan. Mora da je sumnjao da je umešan u Lenijevu smrt.“„ Bejn je pustio da ga značenje ovog podatka postepeno obuzme. „Mislite li da je rekao Grejs?“„ „Nemam pojma“„ , odvratio je Mič. „Vi ga poznajete. Ali ako jeste, a vaši helikopteri je ne nađu, barem znamo kuda se uputila.“„ „Znamo?“„ „Naravno. Nađite Džona Merivala i pronaći ćete Grejs Brukstajn. Pošla je da ga ubije.“„

Džon Merival nije voleo da leti. Navukao je roletnu na prozor i pokušao da se usredsredi na luksuznu unutrašnjost aviona, a ne na činjenicu da je devet hiljada metara iznad Atlantskog okeana u veoma brzoj metalnoj kutiji s krilima. Zaokupljen promatranjem mekanih kožnih kauča, kašmirskih jastuka i stola od orahovine na kome su postavljene dve čaše za šampanjac i delikatna srebrna činija s kavijarom, pomislio je: Ovo je protraćeno na mene. Možda je to bila i najveća ironija u svemu ovome. Džonu Merivalu nije stalo do novca. Nikad mu i nije bilo stalo. Njega nisu interesovale stvari. Istina je da su mu stvari bile dosadne. Šivenje odela, sportska kola, privatni avioni, jahte, vile. Žene su žudele za oznakama bogatstva, simbolima statusa. Kerolajn se grabila za nekretnine. Marija je više volela da se kinđuri, bila je jeftina kurva, išla joj je voda na usta od svega i svačega što svetluca. Jadna Marija. Nikada nije planirao da je ubije. Ali stavila ga je u nemoguću situaciju. Pretnjom da će reći Endruu za njihovu aferu, sve je stavila na kocku. Tokom poslednje dve godine Džona i Endrua je štitila delikatna ravnoteža uspostavljena u uzajamnoj zavisnosti. Leni je bio glava Kvoruma, njegov mozak, Endru i Džon bili su leva i desna ruka fonda. Džon je unosio novac. Endru ga je isplaćivao investitorima. Potom su morali držati u mraku SEC, a kasnije i FBI da bi pokrivali jedan drugog. Naravno, skala njihovih zločina se vrtoglavo razlikovala. Ja sam kao nilski konj koji se klacka s mravom. Endruove krađe, šeststo hiljada dolara ovde, milion tamo, bile su male. Što se tiče njegovog obrnutog inženjerstva finansijskih izveštaja, obrtanja računa fonda kako bi izgledao profitabilnije nego što zapravo jeste... u svakom investicionom fondu u Vol stritu radili su to isto. U poređenju sa onim što je Džon uradio, zločini Endrua Prestona bili su smešno beznačajni. Doduše, Endru je mogao bilo kad da istrese Hariju Bejnu sve što zna o njima dvojici u zamenu za blažu optužbu. Džon Merival je to veoma dobro razumeo. Lepota je bila u tome što ih Endru nije odao. Očajno težeći da

zadrži Mariju s đinđuvama uza se, i u svom krevetu, ćutao je, od straha da ga ne razotkriju. Jadničak je čak bio zahvalan Džonu što ga pokriva kod Bejna. „Ne znam kako da ti se zahvalim, Džone“, rekao bi ponizno, a Džon bi mu velikodušno odgovorio: „Nije to n-ništa, Endru. Kome bi bilo od koristi da otvorim stare rane?“ Zaista je Endru bio jadan. Nije imao pojma koliko je karata držao. Baš kao što nije imao pojma šta se događa između njegove histerične fufe od žene i njegovog prijatelja Džona Merivala. Endruovo neznanje bilo je spasonosno za Džona. Sve dok Marija nije zapretila da će sve otkriti. „Ispričaću Endruu za nas. Konačno možemo da budemo zajedno, dragi moj. Ako napravi frku, reći ću mu da ću otići u policiju i prijaviti ga. Godinama je krao od Kvoruma, znaš.“ Bila je to velika šteta. Nakon toliko godina ponižavanja i pakla s Kerolajn, Marija je Džonu bila spasilac. Navela ga je da se ponovo oseća kao efikasan, seksualni muškarac. Šta više, zbog nje se osećao poželjno. Moćno. Da je samo držala usta zatvorena a noge raširene, nikada ne bi morao da preduzme tako drastičan potez. Ali nije mu ostavila izbora. Čim bi Endru saznao da ga je Džon izdao, sve bi rekao FBI-u. Bez Marije, ne bi imao šta da izgubi. Glupa devojka. Zar je stvarno verovala kako nameravam da se oženim njome pa da odbegnemo zajedno? Za nekoliko sati Džon Merival će sleteti u raj, i ponovo će se sjediniti s ljubavlju svog života. To nije bila Marija Preston. Nije očekivao da će se na kraju sve tako užurbano odvijati. Prema prvobitnom planu valjalo je da sačeka dok ne opadne interesovanje javnosti za Kvorum, a potom da se tiho iskrade. Ali događaji su ga preplavili. Prvo je Grejs utekla pa je uhvaćena i kvorumska afera se čvrsto ustoličila u naslovima. Potom je situacija s Marijom izmakla kontroli. Džon nije bio spreman na oluju interesovanja medija za njeno ubistvo. Bio je nervozan jer su novinari njuškali oko njega, a kada se Endru ubio, to je počelo da se pogoršava. Kao što se moglo predvideti, Marijina smrt uništila je jadnog Endrua. Bio je toliko rastrojen od tuge da je, kako izgleda, sebe krivio zbog onoga što se desilo, zbog toga što je nije zaštitio. Pre ili kasnije neko će početi da sabira dva i dva, možda neki pametnjaković iz FBI-a, ili njuškalo novinar. Onaj psihopata Gavin Vilijams je već opasno bio blizu da

razotkrije istinu. Ta pretnja je neutralisana, ali biće ih još. Bilo je vreme da ode. Zahvativši malo kavijara srebrnom kašičicom, Džon ga je stresao na malu palačinku i progutao. Odvratno. U životu je postojao samo jedan luksuz: sloboda. U detinjstvuje Džona držala u zarobljeništvu njegova ružnoća i gušile su ga roditeljske ambicije. U zrelo doba bio je potčinjen svojoj zloj, sadističkoj supruzi. Sada će po prvi put u svom životu okusiti slobodu, sa svojom ljubavlju pored sebe. Zatvorio je oči, izgubivši se u blaženstvu predstojećeg zadovoljstva.

Tri nedelje kasnije Grejs se držala za ogradu ribarskog brodića, pitajući se je li fizički moguće da povrati po sedmi put. Talasi u daljini, prema Mombasi, bili su ogromni i zastrašujući. Svaki je izgledao poput ogromnih, elastičnih čeljusti kobre koja se propinje, rasklapa vilice, spremna da napadne. Izbliza su bili vodeni zidovi, sivi, ljutiti i rušilački, i nemilosrdno su udarali o dotrajali drveni ribarski brodić. Prvih nekoliko sati Grejs se plašila da će umreti. Kad ju je potpuno savladala morska bolest, plašila se da neće umreti. Ležeći isrcpljena na svom skromnom drvenom ležaju, pitala se šta to obuzme ljude pa se iz zabave ukrcaju na brod. Okean se na kraju smirio. Užareno afričko sunce blistalo je na tako plavom i vedrom nebu da je prizor delovao kao iz crtaća. Grejs je posmatrala kako tri mlada Kenijca spuštaju mreže u vodu. Beše jednostavne lepote u načinu na koji rade, ćutke dodajući tešku mrežu jedan drugom, dok im se mišići napinju od napora ispod njihove sjajne crne kože. Kada su krenuli na more, Grejs je želela da požure. Platila je osam hiljada šilinga da se ukrca, skoro hiljadu američkih dolara, pravo bogatstvo za ovakve ljude, pa je očekivala brzinu kao na trci. Da joj nije muka, sada skoro da bi uživala u putovanju. Osećala se kao da će zauvek bežati. Nakon što je ostavila Gavina Vilijamsa da se puši na pogrebnoj lomači od svog automobila, stopirala je do Portsmuta u Virdžiniji. Znajući da gotovina iz Vilijamsovog novčanika

neće dugo trajati, rizikovala je i poslala imejl bez kodova Kareninom prijatelju; tražila je nove zalihe, novac i lažnu ličnu kartu dovoljno dobru da zavara osoblje obližnjeg aerodroma u Norfoku. Grejs se tri dana pritajila u motelu moleći se da paket stigne i nervozno je menjala informativne kanale u potrazi za vestima o njenom bekstvu ili o ubistvu Gavina Vilijamsa. Ni nagoveštaja. Nadležni su se sigurno nadali da će je pronaći pre nego što ih još grđe obruka. Na kraju trećeg dana počela je da očajava, možda su joj presreli imejl, i uto ju je vlasnik motela obavestio da joj je stigao Fedeksov koverat. „Linda Rejnolds. To ste vi, zar ne?“ Grejsino srce poskoči od radosti. Jednog dana, kada sve ovo bude gotovo, vratiće dug Kareninom tajanstvenom znancu, tom strancu koji je toliko rizikovao da joj pomogne. Sada ima posla. Prvo je pozvala Miča Konorsa. „Grejs! Hvala bogu, živa si. Da li te je Vilijams povredio? Gde si?“ Zvuk njegovog glasa naveo je Grejs da se nasmeši. „Izvini. Ne mogu da ti kažem. Ali dobro sam.“ „Slušaj, Grejs, znam za Džona Merivala.“ „Dakle, istina je? Džon je ubio Lenija?“ Mič je uzdahnuo. „Izgleda da je tako. Mislimo da je takođe izveo prevaru. Sve ovo vreme je zavlačio FBI. Ali zaboga, nemoj da napraviš nikakvu glupost. Svi sada znaju, FBI, CIA. Džon će dobiti ono što mu sleduje čim ga pronađu." „Pronađu? Nestao je?“ U tišini koja je usledila, Grejs je čula kako se Mič lupnuo po ustima. Zašto li sam to kog đavola rekao? „Grejs, dušo, ja sam na tvojoj strani. Znaš to.“ Grejs je pocrvenela. Leni je imao običaj da je zove ,,dušo“. Nije mogla da odluči da li joj je prijalo što od Miča čuje tu nežnost ili uvredilo. „Pusti da pravda odvija kako se odvija. Predaj se. Neka se federalci pozabave Merivalom. Grejs... Grejs?" Nakon što je prekinula vezu, Grejs je dugo sedela na svom krevetu u motelu i razmišljala. Dakle sada je i Džon u bekstvu. Begunac. Kao i ja.

Svi ga traže, tako je Mič rekao. Ali ne zato što je ubio Lenija. Nikoga nije bilo briga za to. Već zato što misle da je uzeo novac. Glupi novac, FBIu je stalo samo do para. Ne mare šta je ispravno i pogrešno. Ne zanima ih pravda. Amerika je zaboravila šta znači pravda. Ako je to ikada i znala. Grejs je zatvorila oči. Pokušala je da se stavi na Džonovo mesto. Kud bih otišla ako mi je ceo svet za petama? Gde bih se sakrila? Nekoliko minuta kasnije, Grejs je otvorila oči. Naravno. Podigla je slušalicu. „Pošaljite jedan taksi. Do norfočkog međunarodnog aerodroma. Aha. Što pre, molim vas.“ Dok je slušala nežno lupkanje talasa a toplo joj afričko sunce milovalo lice, Grejs se ponovo nasmešila, razmišljajući o svom otkrovenju u onoj prljavoj motelskoj sobi u Virdžiniji i o kako je zbog toga prešla pola sveta i stigla tu gde je. Ili je možda otkrovenje bila pogrešna reč? Sećanje. Iz sećanja je izbilo mesto kud bi Džon Merival pobegao. Setila se i bila je sigurna gde je sad on. Ta uspomena je bila tako divno, pa je Grejs zatvorila oči i ponovo je okusila... Bilo je to mesec dana pre nego što su se ona i Leni venčali. Otputovali su u Francusku, u gradić Ramatjel na vrhu brda, na deset minuta vožnje od Sen Tropea, i odseli u šarmantnoj maloj bastidi koju je Leni iznajmio. Grejs je uzdahnula. „Ne želim nikada da odem odavde. Magično je.“ Večerali su s Mari la Klas, brokerkom za Lenijeve francuske nekretnine, i Džonom i Kerolajn Merival. „Zar ne misliš da je pomalo tiho?“, rekla je Kerolajn. Još od početka putovanja zalagala se da se premeste u Biblos, ili još bolje da Lenijeva jahta isplovi sa Sardinije kako bi oni mogli da zagospodare manjim brodovima u luci. Kakva je svrha prevaliti sav taj put do Sen Tropea a provesti čitavu nedelju na planinčini, u dosadnom selu za koje niko nikada nije čuo? ,,N-neki ljudi vole tišinu", Džon je stidljivo procedio. Kerolajn ga je prostrelila ubistvenim pogledom.

„Osećam se kao princeza u kuli“, Grejs je zacvrkutala, uputivši Leniju radostan osmeh, a on joj je uzvratio, „Kao da sam na najlepšem ostrvu i niko ne može da dođe do mene." „Je l’ neko od vas bio na Madagaskaru?" Svi su se okrenuli i pogledali u Mari. „Sva francuska kultura, u kombinaciji s prirodnom lepotom Afrike, koncentrisana na jedinstvenom, neiskvarenom ostrvu; tamo sam odrasla." „Zvuči čarobno", rekla je Grejs. „I jeste. Dopalo bi vam se. Divljina, pejzaž, pogled s Dofenove tvrđave jedno je od svetskih čuda. Je vous assure 6 .“ „Reći ću vam još nešto o Madagaskaru." Leni se iscerio nestašnim osmehom školarca, nabovši viljuškom savršeno pripremljen jastogov rep. „To je raj za krimose. Ne izručuju ih Sjedinjenim Državama. Da li ste znali to, Mari?" Mari se ljubazno nasmejala. „Nisam." Kerolajn je nastavila: „Pa, ako Džon ikada opljačka banku, preselićemo se tamo. U međuvremenu, ja, pod broj jedan, žudim za malo civilizacije. Ko je za odlazak u Kave posle večere?" Kuća u Antananarivu, u strmoj kaldrmisanoj ulici, izgledala je kao prenesena iz Ramatjela. Vila kamenih zidova debelih pola metra i s impozantnim kulama više je ličila na mali zamak nego na kuću. Utočište, u svakom smislu te reči. Leni je pogledao u Grejs. „Je l’ to ta?“ Mari la Klas nije ih ni dva dana vodila po Madagaskaru, a Grejs se već zaljubila. Oboje su se zaljubili. „To je ta." Leni je izvadio čekovnu knjižicu, ispisao cifru za deset procenata veću od tražene cene i predao ček Mari. Onda se nasmešio Grejs: „Srećan ti prvi mesec sa mnom, Grejsi.“ Grejs je od radosti igrala na ulici. Kuću su nazvali Kokon, što na francuskom znači čaura. Planirali su da se tu povuku kad se Leni penzioniše.

Džon Merival se nije osećao dobro. Njegov lekar mu je prepisao antidepresive i mesec dana potpunog mira. ,,Izvoli.“ Leni mu je uručio ključeve Kokona. „Odsedni u vili koliko god želiš. Kućepaziteljka madam Tomas tamo stanuje. Ona će ti prati i kuvati, ali osim toga, bićeš sam.“ Džon je bio dirnut, ali ta ideja nije bila praktična. ,,N-ne mogu samo da isparim na Madagaskar. Šta je s Kvorumom?" „Bićemo mi dobro." ,,K-Kerolajn se nikad neće složiti." „Kerolajn prepusti meni." Kada se posle šest nedelja vratio u Njujork Džon je bio nov čovek. Pokazao je fotografije Leniju i Grejs. Šeta se kaldrmisanim ulicama Gornjeg grada u Antananarivu, opušta se u vrelim izvorima Antsirabe, probija se kroz prašumu u Ranomafani. Naravno, njegova sreća nije potrajala. Kerolajn se za to postarala. Ali Grejs nikada neće zaboraviti očarano dete koje je prosijavalo iz Džonovog lica kada je pripovedao o Madagaskaru. Čak je predložio Leniju da mu proda Kokon. „Reci cenu." Leni se nasmešio. „Žao mi je, drugar. Sve osim te kuće. U gostinski apartman si uvek dobrodošao. Ali nije na prodaju." Grejs se obratila ribarima. „Combien de temps encore?“ „Environ deux heures. Trois peut-etre. Vouz alezbien?7 “ Grejs nije bilo dobro. Ali biće čim stignu kud su namerili. Posegavši u ranac koji nikad nije ispuštala iz vida, žudno je opipala Vilijamsov pištolj, mazeći ga kao dete plišanog mecu. Pitala se hoće li dugo tragati za Džonom po ostrvu. Kokon je prodat kad je Kvorum likvidiran. Vilu je kupio Holanđanin Jan Berens, preduzetnik preko interneta. Počeću od njega.

Hari Bejn se okrenuo ka Miču Konorsu. „Mrzim ovu rupu.“ „Aha. Pa, zar je ne mrzimo obojica?" Mombasa jeste bila rupa. Vrela i prljava i bezdušna. Miča i Harija su izujedali komarci veliki kao kolibriji; po celu noć su se češali i prevrtali od vrućine pa im san skoro nikako nije dolazio na oči. Nije ni čudo što su počeli da razmenjuju samo kratke rečenice. Pratili su kretanja Džona Merivala do Kenije, ali tu se trag zamutio. Kako stvari trenutno stoje, mogli bi ovde da ostanu zaglavljeni još mnogo dana, možda čak i nedelja. Mič je pomislio na Helen i svoju ćerku. Prošlo je sramno mnogo vremena otkad je poslednji put video Selestu. Helen mu više nije

nedostajala, ali Selesta je bila druga priča. Pokušao je da smetne s uma malu devojčicu, i svu svoju mentalnu energiju usredsredi na ovaj slučaj, ali to je bilo teško. Ako Mič i Hari ne pronađu Džona Merivala pre Grejs, Grejs će ga sigurno ubiti. Razumljivo je što je izgubila sve poverenje u sistem. Ideja da uloži žalbu na svoju presudu bila joj je smešna. Lično, Miča uopšte nije bilo briga da li će Merival dobiti metak među oči. Ali ako Grejs optuže za ubistvo, neće moći da joj pomogne ni on niti bilo ko drugi. Neko je pokucao na vrata hotelske sobe. Mič je pogledao u Harija, kao da kaže: Ko to može dođavola biti? Prošla je ponoć. Obojica su izvadila oružje. „Ko je?" „Džonas. Upoznali smo se jutros na aerodromu. Molim vas, pustite me unutra." Mič se iscerio. Kenijci te mogu opljačkati do gole kože, ali će reći molim i hvala dok to rade. Ne možete ih kao naciju kriviti zbog neuljudnosti. Džonas Ndijaje je pilot kojeg su Mič i Hari ispitivali nakon dojave da je Merival rezervisao mali avion da odleti u Tanzaniju. Ali i tad su upali u ćorsokak. Nijedan pilot nije prepoznao Džonovu sliku. Mič je otvorio vrata. Džonas Ndijaje imao je trideset godina ali je zbog nestašnog dečačkog lica bez ijedne malje izgledao mlađe. Nosio je zapadnjačku frizuru s pramenovima izvučenim u špiceve, fiksiranu nekakvim lakom ili gelom. Miča je podsećao na crnog Barta Simpsona. „Izvinjavam se što upadam ovako kasno." „Ne mari", rekao je Hari. „Nismo spavali. Šta ti treba, Džonase?" „Pitanje koje ja postavljam jeste šta vama treba od mene? Nakon što ste otišli danas, razbio sam se od mozganja o onoj fotografiji. Da zaista. Mislim da ćete mi sa zadovoljstvom dati neke dolare zbog onoga što znam, da, da, baš tako." Uputio je Hariju otvoren osmeh iščekivanja. Kao da je neskriveno traženje mita najnormalniji, najrazumniji postupak na svetu. „Večeras ćemo odraditi neki poslić, dakako! Moje sećanje je oživelo." Ugnjavljen Hari otključa fioku noćnog stočića. Izvukao je svežanj novčanica od dvadeset dolara, uvezanih gumicom. U Keniji ne možeš ni

đubre da uzmeš a da nekoga ne podmitiš. Džonas Ndijaje je raširio oči. Ispružio je ruku da uzme novac, ali Bejn je odmahnuo glavom. „Šta znaš?" „Čovek s fotografije je putovao u mom avionu. Da, tako je! Došao je pre dve nedelje." „Odveo si ga u Tanzaniju?" „Ne." Džonas je ponovo ispružio ruku. Hari Bejn je izvukao pet novčanica iz svežnja i predao mu ih. „Gde?" „Gospodin je želeo da ode na Madagaskar." Hari je pogledao u Miča. Nema ekstradicije. „Doveo sam ga na aerodrom u Antananarivu. Pričao je o divljini. Ići će tamo na safari, znate, da napravi mnogo fotografija i da roni u okeanu. Sada kada mi se sećanje vratilo, mogu vam reći da je šarmantan gospodin. Veoma šarmantan, čovek s fotografije." Mič je upitao: „Da li ti je rekao gde će odsesti? Ili koliko dugo namerava da ostane na ostrvu?" Džonas se nasmešio Hariju u iščekivanju. Razmenjeno je još novca. „Nije." „Hej! Vrati mi tu stotku, kučkin sine." Džonas je delovao uvređeno. „Molim vas, gospodine, ne uznemiravajte se, uvaženi gospodin mi nije rekao svoje planove. Ali pitao me je znam li da mu preporučim neke znamenitosti." „I?“ Novi osmeh. Hariju je ponestajalo strpljenje. „Ne preteruj, mali." Mič je namerno pogledao u svoj pištolj na noćnom stočiću. Pilot je odlučio da ne preteruje. „Za ronjenje, postoji samo jedno mesto, a to je Nozi Tanikeli." „Nozi šta? Šta je to? Plaža?" „To je ostrvo", Džonas je ljubazno objasnio. „Sveto mesto za divlji svet okeana." „Morski rezervat?"

„To je mesto gde idu ronioci. Vaš prijatelj, uvaženi gospodin, poneo je ronilačku opremu." Hari je pogledao u Miča i nasmešio se. „Hvala ti, Džonase. Mnogo si nam pomogao." „Da, drago mi je da sam vam učinio uslugu. Sada mi dajte nešto dolara za prevoz, pa mislim da je to kraj našeg poslića." Grejs je dugo stajala ispred kokona. Nije očekivala da će se raznežiti. Nakon svega što se desilo, mislila je da više nije sposobna za to. Ali dok je stajala na strmoj, kaldrmisanoj ulici, gledajući u debele kamene zidine zbog kojih se nekada osećala tako zaštićeno, suze su joj se skotrljale niz obraze. Iznenadila se kad je saznala da je gospodin Berens u vili. Pretpostavila je da je kupio Kokon iz čista mira, kao što je Leni učinio, kao jednu u nizu kuća za odmore o kojima razmišlja s vremena na vreme ali koje retko posećuje. Predstavila se kao Šarlot le Kler, i sasvim se zaprepastila kada je Berens pristao da je vidi. „Želite li nešto da popijete, gospođo Le Kler?" Jan Berens bio je sredovečan, debeo i prijatan, sa proređenom crvenkasto-plavom kosom i smeđim očima koje su svetlucale kad se nasmeje. „Hvala vam. Čaša vode će biti sasvim dovoljna." Grejs se borila da ostane staložena. Iznutra, kuća se uopšte nije izmenila. Nije shvatila da ju je Berens kupio potpuno istu kakva je bila, uključujući njen i Lenijev nameštaj i umetnička dela. Prepoznala je čak i kristalne, negravirane čaše koje su joj brodom dopremili pravo iz Pariza. Grejs je kosa malo porasla. U Mombasi se ošišala na paž do brade i ofarbala u raskošnu nijansu mahagonija. Uhvativši svoj odraz u ogledalu biblioteke pomislila je: U ovoj kući samo sebe ne prepoznajem. „Zašto ste došli u Kokon? Odnosno, na Madagaskar? Na odmoru ste?“ „Tako nekako. Bila sam ovde jednom, s prijateljem. Pre više godina." „Bili ste gost Brukstajnovih?" „Moj prijatelj im je bio gost. Zapravo i jeste malo čudno što sam došla kod vas, ali, znate, taj moj prijatelj u poslednje vreme prolazi kroz težak period." Jan Berens delovao je saosećajno.

„Žao mi je što to čujem." „Hvala vam. Odleteo je pre nekoliko nedelja i od tada niko nije čuo za njega. Znam da je došao na Madagaskar. Pitala sam se da li je možda, zbog svojevrsne nostalgije, svratio do kuće." Izvadila je sliku. „Pretpostavljam da ga niste videli?" Berens je dugo proučavao sliku. Grejsine nade su se povećale, a potom opale kada joj je vratio. „Žao mi je. Čini mi se kao da sam ga negde video. Ali nije svraćao ovde." „Jeste li potpuno sigurni?" „Nažalost, jesam. Vi ste mi prvi posetilac za godinu dana. I to je jedan razlog što sam odlučio da prodam kuću. Obožavam i nju i ostrvo, ali je previše izolovano. Ostao sam još da potpišem papire, i da se pozdravim. Imate sreće što ste me zatekli." ,,Oh“, uzdahnula je. Nije znala zašto, ali je bila tužna što će taj ljubazni, pažljivi čovek napustiti Kokon. „Ko je novi vlasnik? Ako vam ne smeta da mi kažete." „Sve je to prilično misteriozno. Obratio mi se jedan advokat iz Njujorka, i on je sve sredio, ali nikada nije spomenuo ime svoga klijenta. Ko god da je, očigledno dobro poznaje kuću. Advokat je u ugovoru taksativno naveo posebne komade nameštaja, tepihe, i stvari po kući. Mislim da se novi vlasnik useljava u ponedeljak." Grejs je počela ubrzano da diše. Naježila joj se koža na rukama. Ko god da je, očigledno dobro poznaje kuću. Jan Berens ju je ispratio do vrata. „Reći ću vam ovo o Leniju Brukstajnu. Možda je bio propalica, ali bio bi urnebesni unutrašnji dekorater. Nedostajaće mi ovo mesto. Što se tiče vašeg prijatelja, žao mi je što vam nisam pomogao." Grejs se rukovala s njim. „Zapravo, mnogo ste mi učinili. Doviđenja, gospodine Berens. Srećno." Hari i Mič su odlučili da se razdvoje. Madagaskar je bio veličine Teksasa, a morali su da pretraže ostrvo jer su verovali Džonasu Ndijajeu. Hari je rekao:

„Ja ću ostati u Antananarivu. Ispitivaču osoblje na aerodromu, taksiste, brokere nekretnina. Razgovaraću s menadžerima dobrih lokalnih hotela. Ako je bio ovde, neko će ga se setiti, naročito po mucanju." Mič je malim avionom odleteo na severni deo ostrva. Nozi Tanikeli bio je malecni atol u prostranom arhipelagu madagaskarske severozapadne obale. Budući da je raj za ronioce, tamo nije bilo ničega osim plaže i okeana. Ronioci i ostali turisti odsedali su na obližnjem ostrvu Nozi Be. Miča je fasciniralo što glavni grad Nozi Bea zovu Paklengrad. Ako je ijedno mesto zaista bilo rajsko, kako to navode u u bajkovitim brošurama, s belim peščanim plažama i mirnim tirkiznim vodama, bilo je to upravo ovo. Ukoliko planirate da do kraja života bežite od vlasti SAD, ovo je pravo mesto za to, da znate. Džon Merival nije bio nimalo naivan. Mič je obišao svaki hotel s pet zvezdica na ostrvu. Ušao je u svaki supermarket, apoteku, bar i firmu za iznajmljivanje kola. „Jeste li videli ovog čoveka? „Jeste li sigurni? Pogledajte ponovo. Ako ga nađemo, nudi se značajna nagrada." U Mombasi bi sigurno bar nešto doznao, makar i laži, čim pomene pare. Ovde, ništa. Meštani nisu videli Džona Merivala. Što se tiče ronilaca, Mič je stekao utisak da oni na sebe gledaju kao na zajednicu, i da možda štite jedan drugog od policije čak i da zaista znaju nešto. U svakom slučaju, nakon tri dana, boja Mičevih podlaktica je potamnela od karamel nijanse do boje melase, ali nije napredovao u pronalaženju Džona, ili Grejs. Hari ga je nazvao. „Imaš li nešto?" „Jok. Ti?" „Nešto malo. Džonas nije lupetao. Dva svedoka na aerodromu potvrdila su da su ga videla. Izgleda da je dve noći proveo u hotelu Sakamanga, a da je potom nastavio put. Pričao je da će ići na ronjenje. Rekao je da se sastaje s prijateljem." „Ostaću ovde do ponedeljka", rekao je Mič. Hari nije postavio očigledno pitanje: A šta onda? Veoma uskoro obojica će morati da se vrate u Njujork. Bilo je pravo malo čudo da ni Grejsino bekstvo niti nestanak Džona Merivala nisu još objavljeni u medijima. Ali u nekom trenutku moraće da daju izjavu. Treba

se suočiti s kritikom, a dok je Mič mogao očekivati da će ga verovatno vratiti u njujoršku policiju, Hari je znao da je njegova karijera završena ako se kući vrati praznih šaka. „Obavesti me ako saznaš nešto.“ Prekinuo je vezu. Grejs je zastalo srce. Kako je zakoračila iz bakalnice, ugledala gaje preko puta. Tip iz FBI-a! Šef Gavina Vilijamsa, onaj koji je radio sa Džonom. Okrete se na petama i vrati u radnju. „Vous avez oublie quelque chose, madame?8u Da li traži Džona ili mene? ,,Madam?“ Grejs je zatreptala pred prodavcem. „Ja? O, non,j’ai toutes mes affaires 9 . Dobro sam, hvala vam.“ Provirila je kroz izlog. Čovekje otišao. Moram da se pritajim. Samo da preguram vikend. Od ponedeljka, više me neće biti briga. Može da mi stavi negve i strpa me u najčuvaniji zatvor na svetu. Hari Bejn je dobio anonimnu dojavu. U hotelu ga je dočekala poruka. Čovek koga tražite više nije u ovoj provinciji. U Tolijari je. Razgovarajte s čuvarima iz nacioanlnog parka Islalo. Pokušao je da stupi u kontakt s Mičem, ali mu je mobilni bio isključen. Otići ću sutra. Kada se Mič probudio u nedelju ujutru, mislio je da će mu glava eksplodirati. Nije bio siguran da li da okrivi viski, ili činjenicu da mu je neko tokom noći hirurškim putem ubacio crkveno zvono u lobanju i sada ta prokletinja zvoni jačinom od sto decibela. Ustao je, oteturao se u kupatilo, povratio, osetio da mu je bolje. Kad je u svojoj spavaćoj sobi odškrinuo bele drvene žaluzine, sobu je preplavila laserski blistava svetlost. Mora da je dan više odmakao nego što sam mislio. Trepnuo je, zatvorio žaluzine i uvukao se u krevet. Ovo će biti njegov poslednji dan na arhipelagu. Trebalo je da ustane u zoru i prevrne svaki kamičak kojeg bi mogao da se seti u nadi da će uhvatiti prikaz izmičućeg Džona Merivala. Ali znao je da je to beznadežno.

Ponovo je zaspao, ali su mu snovi bili uznemirujući i isprekidani. Zvonila su crkvena zvona. On se venčavao s Helen. „Da li uzimate ovu ženu?“„Da. “ Podigao je Helenin veo, samo što to nije bila Helen; bila je to Grejs Brukstajn. „Zaboravi na mene“. Jurio je Džona Merivala po plaži. On je zamakao za ugao i nestao. Kada je Mič došao do ugla, mesto se pretvorilo u kancelariju detektiva poručnika Dubreja. Dubrejev glas: „Ovo nije tvoj slučaj, Miče. Da nema Seleste i Helen... “ Potom je ušao Hari. „Proveo je dve noći u Sakamangi. Rekao je da se sastaje s prijateljem.“ Mič se naglo probudio. Rekao je da se sastaje s prijateljem. Da li je to moguće? Podigao je slušalicu. „Harija Bejna, molim vas. Soba šesnaest." Na drugoj strani linije nastala je pauza. „Gospodin Bejn se rano jutros odjavio. Vratiće se u utorak, u istu sobu. Hoćete li da ostavite poruku?" Zvona u Mičevoj glavi su i dalje zvonila, ali se ton promenio. Više to nisu bila crkvena zvona. Bila su to zvona za uzbunu. Moram da se vratim u grad. Grejs je već bila budna kada se oglasio alarm. Četiri ujutru. Raširila je zavese u svojoj jeftinoj hotelskoj sobi i pogledala dole na pustu ulicu. Sudeći po veb-sajtu Weather.com), zora će osvanuti za manje od deset minuta. Još je bio mrkli mrak, zgrade su se caklile u noćnoj tami, presijavajući se onako crne, kao da su umočene u katran. Grejs se žurno obukla. Ranac je bio lagan, ali u njemu je bilo sve što joj treba. Pogledala se u ogledalu. Za tebe, Leni, dragi moj. Sve je to bilo za tebe. Ćutke je izašla iz hotela i uronila u senke.

Ulice su bile puste. Antananarivo je spavao. Za nedelju dana počeće sušna sezona, a hladni, planinski vetrovi će ponovo vitlati gradom. Večeras je pak vazduh bio gust kao supa, težak od preteće grmljavine. Grejs se šunjala praznim gradom kao utvara, mirno i smrtonosno poput virusa. Juče se uspaničila. Šta ako on nije tamo? Šta ako on nije bio taj misteriozni kupac? Šta ako to nije Džon? Ali sada, dok se penjala uz brdo ka Kokonu a prvi zraci zore prožimali olujno aprilsko nebo, njene sumnje su isparile. Ovde je. Džon Merival je ovde. Celim telom je osećala njegovo prisustvo, kao što šaman oseća zlog duha. Stavila je ruku u jaknu i dodirnula pištolj. Kucnuo je čas. „Žao mi je, gospodine. Rani let za Antananarivo je otkazan.“ Devojka za pultom za prijavljivanje je nezainteresovano malo slegla ramenima, kao da kaže: Šta ja tu mogu? Mič je potisnuo potrebu da preskoči pult i zadavi je. Kroza stisnute zube, upitao je: „Kada će biti sledeći let?“ Pogledala je u ekran kompjutera. ,,U devet sati. Ali sve će zavisiti od vremena. Ako se ove oluje nastave, možda će zatvoriti aerodrom." Ne moraš da deluješ tako prokleto srećna zbog toga. Zašto je Džon Merival došao na Madagaskar? Mič i Hari su pretpostavljali da je to zbog toga što sa ostrva ne prosleđuju kriminalce Sjedinjenim Državama, pa će biti bezbedan od dugačke ruke federalnog zakona. Ali šta ako to nije bio jedini razlog? Upravniku hotela je rekao da

se sastaje s prijateljem. Možda je Džon imao nekog svog na ostrvu? I ko je bio taj prijatelj? Mič je prvo pomislio na Grejs. Da li ga je ona nekako ubedila da se sastanu? Možda je, pošto su oboje kriminalci u bekstvu, ubedila Džona kako je spremna da zaboravi na nepravdu koju joj je učinio. Ako je tako, namamljuje ga u veliku klopku. Mič je nazvao Kerolajn Merival. Probudio ju je. „Da li je Džon nekad bio na Madagaskaru? Ima li tamo poznanika?" Kerolajnin odgovor je ojačao Mičev predosećaj. Znao je gde je Džon. Znao je kuda se Grejs uputila. Ali da li će stići tamo na vreme da spreči neizbežno? „Dajte mi kartu za taj let u devet, molim vas.“ Ponovo je pogledala u ekran pred sobom. „Auh. Sve karte su rezervisane. Da vas stavim na čekanje?" Diši duboko. Izbroj do pet. „Naravno." Mič je ponovo pokušao da dobije Harija. Harijev mobilni je tiho vibrirao na podu, pored vreće za spavanje. Bilo je pet ujutru. U kampu u nacionalnom parku Išalo šetači su već zagrevali kafu na logorskoj vatri i proveravali podešavanja svojih kamera. Isalu je čuven po pticama. Koliko god posmatrač uranio, već je bilo budnih ptica. Za razliku od svojih drugara kampera, Harija nimalo nije zanimalo da snimi ćubastu kukavicu ili da uhvati zlatovrana duginih boja kako hrani poletarce. Došao je u Tolijaru u potragu za retkom vrstom, Merivalom, ali još je pipao u mraku. Ko god da mu je ostavio onu poruku ili se namerno poigravao s njim, ili je pobrkao njegove signale. Čuvari u Isalu imali su IQ balegara. Nijedan od njih nije video Džona. Hari je sinoć želeo da se vrati u Antananarivo, ali se previše kasno smislio. Bezvoljno se ulogorio da prespava jednu noć u parku. Telefon mu je zazujao pet ili šest puta, poput umiruće ose, a potom je ućutao. Zahvaljujući vernim čepovima za uši, Hari je nastavio da spava, nesvestan. Grejs je spustila ranac. U njemu je bilo parče konopca, klešta, komadić krede, kvadratno parče crne tkanine i diktafon.

Vezavši jednostavan čvor na jednom kraju konopca, bacila ga je preko najnižeg dela spoljašnjeg zida vile poput tvrđave, s namerom da ga veže za metalnu šipku koja je strčala ispod jednog od prozora kupatila. Zabacivanje lasa bilo je teže nego što se činilo. Grejs je tek posle desetak minuta zakačila uže za šipku, a sve vreme se nervozno osvrtala u strahu da ne naiđe neki ranoranilac. Zora se isprva lagano pomaljala, ali sada se činilo daje dnevna svetlost preplavila uličicu, obasjavajući Grejs agresivno poput jake policijske baterijske lampe. Istrljala je dlanove kredom, zgrabila uže i počela da se penje. Zid je bio gladak poput tek obrijane kože i klizav od vlage iz vazduha. Premda je obula cipele za penjanje, teško je nalazila oslonac. Sa svakim proklizavanjem, svakom omaškom u koraku, Grejsini tricepsi bivali su pet puta opterećeniji pa su joj ruke počele da se tresu. Na pola puta do vrha zida očajnički je pomislila: Neću uspeti! Ne mogu da se držim! Uže joj je ranjavalo dlanove, znoj od napora je spirao kredu. Počela je da klizi, u početku neprimetno, ali potom brže i sve sigurnije. Glasovi. Glasovi devojaka, ili mladih žena. Kikotale su se, čavrljale na francuskom. Grejs nije mogla da razabere šta pričaju, ali to nije bilo važno. Njihov razgovor je postajao glasniji. Svakog sekunda će biti ovde! Videće me! Grejs je pogledala nagore. Još četiri-pet metara do vrha zida. Šake su joj i dalje klizile, stopala žurno opipavala oslonac. Glasovi su se primicali. Stežući uže, Grejs se naterala da krene nagore. Nije više imala energije, ali je nekako nastavila da se penje, osnažena odlučnošću. Nije nju vukla želja da se spase nego da uništi Džona Merivala. S druge strane tog zida je čovek koji je ubio Lenija. Čovek koji ti je uzeo sve. On živi u TVOJOJ kući, krije se u TVOM svetilištu, troši TVOJ novac. Gnev kao turbo energija u Grejsinim grudima, vukao ju je gore, podsticao da produži. Konopac joj je parao kožu i na dlanovima se krv mešala sa znojem, ali Grejs ništa nije osećala. Videla je vrh. Može da ga opipa! Zaljuljavši noge na drugu stranu zida, povukla je uže iza sebe. Tri devojke su sada bile direktno ispod nje. Po uniformama supermarketa koje su nosile videlo se da idu na posao. Grejs je čekala da zastanu i upere prst. Donji kraj užeta visio je ni pola metra iznad njihovih glava. Ali one su otišle, smejući se i šaleći se jedna s drugom. Srećne. Grejs je žignula zavist

pa se preobratila u olakšanje dok je gledala kako njihova leđa nestaju s vidika. Potom je povukla konopac, okrenula se i spustila u baštu. Mič je bacio pogled kroz prozor aviona. Nije se videlo ništa osim oblaka, gustih i sivih i neprobojnih. Do njega je mlada žena cmizdrila od straha dok je letelica brektala poput divljeg bika, drmusajući se kroz nemirno nebo. Mič je pokušao da ne misli o Grejs, ili o Džonu Merivalu, ili o onome što se možda već dogodilo u Antananarivu. Da je ovo bio Njujork, radiom bi pozvao lokalnu policiju i potražio pojačanje, a potom bi se pozabavio s tim. Ali ni najmanje nije želeo da se gomila Madagaskaraca lakih na obaraču stušti u Kokon. Gde je, dođavola, Hari kada mu je potreban? Grejs se uputila oko dvorišta leđima okrenuta zidu. Vila Kokon je bila ogromna, čitav lavirint hodnika i spavaćih soba te malih skrivenih vrtova i terasa. Počeće potragu u kući, ali prvo mora da isključi alarm, kamere i telefonsku liniju. Leni je imao običaj da se žali na zastarele instalacije u Kokonu. „Jesi li videla kako žice štrče? Prizor je kao iz lošeg naučnofantastičnog filma iz sedamdesetih." Ali nikada ih nije zamenio. Grejs se uzdala u činjenicu da ih ni Jan Berens nije popravio. Približavajući se zadnjim kuhinjskim vratima, na svoje olakšanje videla je da ništa nije dirano. Jedna artritična kamera za video-nadzor bila je uperena u onu istu staru sklopku osigurača koja je bila tamo u njeno i Lenijevo vreme. Prišavši kameri otpozadi, Grejs ju je prekrila crnom tkaninom koju je ponela sa sobom. Potom se, izvukavši svoja klešta, uputila ka sklopki. Mičev avion se prizemljio uz siloviti udar. Žena do njega se prekrstila i izgovorila kratku molitvu zahvalnosti. Mič nije bio vernik, ali je i on počeo da se moli. Ne dozvoli da stignem previše kasno. Hari je protrljao oči. NA trenutak je zaboravio gde se nalazi. Trgnuli su ga iz predivnog sna. Bio je u Njujorku, u Slatkoj piti, svom omiljenom

restoranu u Grinič aveniji, dok mu je išla voda na usta zbog kupa s čokoladnim prelivom, kada je neki kreten počeo da ga drmusa za ramena. „Kamp se pakuje. Ako želite prevoz do aerodroma, ustajte." Madagaskar. Išalo. Džon Skot Merival. Bunovno je posegao za telefonom. Crveno svetlo za poruke kritički je blesnulo pred njim. Brzo je pritisnuo tipku za govornu poštu. „Imate... sedam novih poruka." Sedam? Uspravio se i saslušao. Grejs se naslonila na kuhinjska vrata. Odmah su se otvorila. Džon mora da se ovde oseća bezbedno. Kao što smo se i mi osećali. Postojala su samo dva mesta na svetu gde bi ona i Leni mahinalno ostavili otključana vrata: Madagaskar i Nantaket. Džon je uništio sećanje na oba ta mesta, zatrovao ih, kao što je zatrovao sve što je dotakao. Ogrnuvši se svojom mržnjom kao ćebetom Grejs je prešla preko mračne sobe. Bilo je jezivo. Iznad glave su joj visile bakarne šerpe i tiganji, u seci i nepomični poput kompleta odbačenih igračaka. Ispred nje se blistao, star i netaknut. Pored njega, na radnoj površini, Grejs je primetila običnu mikrotalasnu pećnicu. Neko ju je nedavno kupio, raspakovao i uključio. Ambalaža je još uvek bila u ćošku, stavljena preko kante za smeće. Tipično. Samac se useli u kuću spotpuno opremljenom kuhinjom za gurmane i trk da kupi mikrotalasnu pećnicu. Grejs se pitala da li ju je Džon već koristio, a ako jeste, šta je spremio. Nadala se daje nešto ukusno, šta god to bilo. Nije se činilo poštenim da mu poslednji obrok bude odvratan. Unutrašnja vrata kuhinje vodila su u malu ostavu obloženu kamenim pločama a iz nje se izlazilo na stepenište. Ovo su prvobitno bile stepenice za poslugu i išle su skroz od podruma do tavana na zapadnoj strani kuće. Grejs je podigla svoj pištolj, bio je to pištolj Gavina Vilijamsa, ali sada ga je smatrala svojim, i počela da se penje. U kući nije bilo samo tiho. Vladao je muk. Grejs je čula sopstveno disanje, nežno šuštanje svoje odeće dok se kreće, škripu cevi za vodu. Prošlo je samo nekoliko dana otkako je poslednji put ovde sedela u biblioteci s ljubaznim Janom Berensom, ali činilo se da se u međuvremenu

kuća toliko promenila da joj se vrtelo u glavi. Nije bilo ni ljudi ni nameštaja, ali nije samo to. Berensova posluga je otišla, a Džon se očigledno uselio sam. Činilo se da je sama kuća umrla. Kao da je Džonovo prisustvo isteralo sav život i svu radost iz nje, kao što se slamčicom izvuče belance iz jajeta. Samo je ostala ljuska. Vrata su se iznenada zalupila. Buka je bila toliko glasna i tako neočekivana da je Grejs otvorila usta da vrisne, ali se zaustavila, prigušivši zvuk šakom. Skoro da se popela do drugog sprata, ali zvuk je došao iz prizemlja. Grejs se osvrnula što je tiše mogla. Na tom spratu se kroz vrata stepeništa za poslugu izlazilo u prostrani petougaoni atrijum s mermernim podom. Odatle je pet lučnih prolaza od poda do plafona vodilo u primaće sobe. Biblioteka i radna soba bile su jedna naspram druge i gledale su na malo centralno dvorištu, a iz trpezarije i dnevne sobe izlazilo se kroz francuska vrata u glavno dvorište. Grejs je oprezno zakoračila u atrijum, osvrćući se oko sebe, naćulivši uši da načuje drugi zvuk, neki znak da joj pokaže put. Osetila je nežan dah vetra na licu. Vrata salona bila su otvorena ka bašti. Grejs je zakoračila ka njima, a potom je stala. Evo ga. Videla ga je s leđa kako izlazi u baštu, još uvek u pidžami i kućnom ogrtaču. U jednoj ruci je držao šolju za kafu a u drugoj knjigu, a izgledao je kao bilo koji turista na odmoru. Razbarušena riđa kosa bila mu je strčala pod čudnim uglovima jer se nije začešljao posle spavanja. Grejs se zabezeknula. Ala je sitan. Tako krhak. Tako normalan. Ako bi trebalo zamisliti sliku brutalnog ubice, nikako ne bi ličio na tog bezazlenog, mlitavog, sredovečnog čoveka. Nije videla Džona uživo još od svog suđenja. Poslednje je pamtila njegovo bolno lice dok su je vodili s optuženičke Idupe. Ne brini, izgovorio je. Grejs se setila strahovanja tih prvih dana u zatvoru, vožnje kombijem do Bedforda, Kore Bads koja ju je skoro nasmrt pretukla. Ali tada je još uvek verovala da će je Džon Merival spasiti. Bio joj je prijatelj, njen jedini prijatelj. Otkočila je pištolj. ,,Džone.“ Nije je čuo. Grejs je prišla bliže, prvo hodajući, a potom je potrčala. ,,Džone!“

Osvrnuo se. Na prizor pištolja, lice mu je prebledelo. Šolja kafe mu je ispala iz ruke, razbivši se u hiljadu delića na terasi popločanoj kamenim pločama. Instinktivno se pomerio u stranu, pokrivši glavu rukama. Kada je to uradio, Grejs je tek tada videla da nije sam. Iza njega je neki čovek bio opružen na ležaljci. Skoro potpuno okrenut od Grejs, licem ka bašti a leđima više ka kući. Isprva mu je videla samo teme i ispružena stopala u papučama, ali je i to bilo dovoljno da je prođe jeza od slutnje da joj je blizak. Nešto u njegovoj pozi, uopšte u njegovom držanju... Ja te poznajem. Stajala je ukočena u transu kad se čovek polako okrenuo. Znala je čak i pre nego što mu je videla lice. Nonšalantni, bezbrižni pokreti, kao da ga gužva u pozadini, i od straha skvrčeni Džon Merival, nimalo ne potresaju. Grejs je upoznala samo jednog toliko samopouzdanog čoveka. Ta potpuna, neuzdrmana samokontrola. „Zdravo, Grejsi.“ Leni Brukstajn se osmehnuo. „Čekao sam te.“ Grejs je čitav njen život blesnuo pred očima. Da li je ovo san? Ili košmar? Pomislila je da dotakne Lenija, da stavi ruke u njegove bokove poput nevernog Tome i proveri je li stvaran. Ali nešto ju je navelo da okleva. „Videla sam te! Videla sam tvoje telo.“ Tresla se. „Pobogu, išla sam u mrtvačnicu." „Zašto ne spustiš pištolj?" Lenijev glas zvučao je umirujuće. Hipnotišuće. „Možemo da porazgovaramo." Grejs samo što ga nije poslušala ali uto je Džon zakoračio ka njoj. Instinktivno je uperila pištolj u njega i trgnula se, s prstom na obaraču. „Ne mrdaj!", povikala je. Ustuknuo je. „Sedi na stolicu. Stavi ruke tako da mogu da ih vidim." Uradio je kao mu je rečeno, utonuvši u ležaljku pored Lenijeve. Grejs je pogledala u Lenija. „I ti isto." Leni je podigao obrvu, koliko zbog divljenja, toliko i zbog iznenađenosti. I on je spustio ruke na krilo. Držeći pištolj uperen u njih,

Grejs je posegla za svojim rancem i izvadila diktafon. Pritisla je dugme za snimanje i stavila ga na tlo između njih. „Pričaj", zapovedila je. Leni nije mogao da skrene pogled sa Grejsinog lica. Tako je lepa. Ali promenila se. Pretpostavljam da je morala. Jača je. Ona nežna, poverljiva devojčica ne bi mogla da preživi. „Šta hoćeš da znaš?“ „Sve. Želim sve da saznam, Leni. Želim da znam istinu." Leni Brukstajn je počeo da priča. Treba da se setiš, Grejs, koliko davno je sve ovo počelo. Bila si malo dete kada sam osnovao Kvorum. Imala si četiri, možda pet godina. Imao sam dvatri fonda pre toga, zarađivao sam malo novca, ali sam oduvek znao da će Kvorum biti drugačiji. Zacrtao sam da vladam svetom, a to sam i uradio." Leni je pogledao u Džona i osmehnuo se. Džon mu je uzvratio osmeh, sa slepim divljenjem na licu. Grejs se sećala tog pogleda iz starih dana. On ga voli. Džon je oduvek voleo Lenija. Kako sam to mogla da zaboravim? Leni je nastavio, sve vatrenije. „Dok se posao nije razgranao, neprestano sam se borio. Bilo je to početkom devedesetih, ekonomija je propadala, ljudi su bivali otpuštani s posla, gubili su kuće. Niko nije želeo da investira. Imaj na umu da sam svaki svoj cent uložio u Kvorum. Svaki cent. Da je potonuo, ja bih ponovo bio na dnu. Ponovo siromašan, u četrdesetim. Bez prebijene pare." Lenijevo lice se smrklo. „Ne možeš da zamisliš taj strah, Grejsi. Koliko je, s obzirom na moje poreklo, bila zastrašujuća perspektiva da osiromašim. Pomisao da ću možda morati da se vratim nazad u prljavštinu, nasilje, glad. Ne. To se meni neće dogoditi." Besno je ovo rekao, skoro kao da je Grejs pokušavala da ga odvuče na dno.,,A zahvaljujući ovom ovde Džonu, to se nije desilo." Džon je pocrveneo od zadovoljstva, poput tinejdžerke kojoj je najpopularniji đak dao kompliment. Grejs je ćutke slušala. „Imao sam sjajan model. Sasvim siguran, zapravo. Ali u to vreme na poslovanje s tipom poput mene, bez ikakvog formalnog obrazovanja, gledalo se kao na preveliki rizik. Nisam mogao da prodam dolar za devedeset centi, ali ovom momku“, klimnuo je Džonu, „ovom momku

glavešine švajcarskih penzionih fondova jedu iz ruke kao stado jaganjaca. Zahvaljujući tim prvim institucionalnim investitorima izvukli smo se iz oluje. Ali upravo su mali investitori od nas zaista napravili ono što smo postali. Roditeljske radnje, male dobrotvorne ustanove koje su nam dale svoj novac. Znaš, Madof i Sandford i svi njima slični, bili su gomila snobova. Ako nisi bio član odgovarajućeg golf kluba, ili nisi poticao iz dobre porodice, ti skotovi bi odbili tvoj novac. Odbili bi ga! Od toga mi je bilo muka. Mislim, ko su oni da kažu običnom narodu kako ne mogu okusiti lep život? Da je američki san za njih nedostižan? Kvorum nije bio takav. Mi smo voleli malog čoveka, i učinili smo ga bogatim, a i on je nas dugo, dugo bogatio. Ljudi uvek preskaču taj deo.“ Leni je ponovo besneo, sve jače. Grejs više nije mogla da svari toliko hvalisanje. „Ti ljudi, ti mali ljudi.“ Osula je paljbu na njega, još uvek osećajući kao da priča s duhom ali ne mogavši više da se uzdrži. „Sve su izgubili zbog Kvoruma. Sve. Porodice su osiromašile zbog onoga što si uradio. Dobrotvorne ustanove su zakatančile vrata. Neki su ljudi, mladi, porodični muškarci, izvršili samoubistvo...“ „Kukavice." Leni je odmahnuo glavom s prezirom. „Zamisli, ubiješ se jer si izgubio novac! To nije tragično. To je bedno. Žao mi je Grejs, ali jeste. Kada investiraš, rizikuješ. Niko ih nije primorao da mi daju svoj prokleti novac.“ Grejs je zaprepastila jačina želje da puca u njega. Jedan pritisak na oroz i mogla je da zaustavi njegovo brbljanje baš sad i baš tu. Sprečila bi ovu obesnu, bezosećajnu utvaru, ovog duha da uništava Lenija kakvog je pamtila, Lenija kojeg je volela, Lenija u kojeg je verovala, u kojeg joj je bilo potrebno da veruje otkako se udala za njega. Ali koliko god da su je njegove reči duboko povređivale, prisiljavala se da ga sasluša. Morala je da zna istinu. „U svakom slučaju", nastavio je, „godinama je sve funkcionisalo. Svi su bili srećni. Potom, negde oko 2000. godine, situacija je počela da se pogoršava. Nastupio je tehnološki bum, uzdizanje interneta, i to je bila ludnica. Jednostavno ludnica. Preko noći, svaki model poslovanja, svaka investiciona strategija za koju se ikada znalo, prevrnula se naglavačke. Mladi ljudi, neki još na koledžu, upuštali su u poslove koji nikada nisu

donosili ni žutu banku, a razvili ih i prodali za milijarde dolara za samo godinu i po. Gde god da pogledaš, ljudi su lansirali rakete i svi su se trudili da uhvate jednu za rep. Svi stari dinosaurusi poput mene. Izaberi pravi internet biznis i dobro se drži tokom vožnje." Leniju su oči zasijale od uzbuđenja na to sećanje. „Otprilike tada sam te upoznao, dušo. Bilo je to najsrećnije doba mog života. Znaš, uvek sam te voleo.“ Pogledao je u Grejs, očuju punih suza. Grejs je pomislila: Zaista to misli. On je lud. Zar nakon svega što mi je uradio, može da govori o ljubavi? Naglas je samo rekla: „Nastavi." Leni je slegao ramenima. „Nakon toga je sve bilo prilično direktno. Napravio sam mnogo internet investicija, kupio mnogo spekulativnih firmi, pa sam izgubio novac. Između 2001. i 2003. godine mora da sam izgubio", pogledao je Džona da mu potvrdi, „ne znam. Mnogo. Deset milijardi." „Najmanje", rekao je Džon. „Kako je to moguće?", prekinula je Grejs. „Kako je to moguće? Kladiš se i izgubiš, eto kako. Stavili smo velike uloge." „Mislim, kako niko nije saznao za to?" „Jer im nisam rekao", odgovorio je Leni. „Šta sam ja, glup? Bio sam pažljiv, Grejsi. Zametnuo sam tragove. Postali smo kreativni u našim finansijskim izveštajima. U poslu kakav je bio naš u Kvorumu lakše je nego što možda misliš učiniti da tvoji prihodi izgledaju veći nego što jesu i sakriti svoje rashode. Prestali smo knjižimo trgovinu, uništili smo gomilu izveštaja, i onih na papiru i onih u kompjuterima. Sredstva iz fondova neprekidno smo prebacivali sjedne nadležnosti na drugu. SEC je malo njuškao 2003. i 2005. godine, ali nikada nije otvorio zvaničnu istragu." „Dakle lagao si. Lagao si svoje investitore, male ljude koji su ti verovali. Baš kao što si i mene lagao." „Štitio sam ih! Kao i tebe!", povilcao je Leni. „Štitio si mene?" Da se to nije dešavalo njoj, Grejs bi se možda nasmejala.