Posle tame - Sidney Sheldon

Nežno, s puno ljubavi, Grejs je otkopčala broš i iglom počela da seče vene. Bila je okružena bleštavobelom svetlošću. Ne onom spokojnom. Od tog bolno zaslepljujućeg sjaja pekle su je oči. Bili su rasvetljeni i najtamniji kutovi njenog sećanja, i nije ostajalo nijedno zasenčeno mesto da se sakrije. Čula je glasove. Frenk Hamond: „Neko je smestio Leniju i uredio da i ti padneš. Neko kome su dostupne informacije iz Kvoruma Džon Merival: „Veruj Frenku. U-uradi sve što ti kaže i bićeš dobro. Ne brini za FBI; ja ću se p-pobrinuti za njih." Svetlost je izbledela. Upravniku Makintošu zakotrljaše se kapljice znoja niz leđa dok je posmatrao ravnu zelenu liniju na monitoru srčanih otkucaja. Molim te, bože, samo neka preživi. Ako Grejs Brukstajn skonča posle pokušaja samoubistva a bila je pod njegovim nadzorom, gotovo je s njegovom karijerom. Može da se pozdravi s penzijom, iako je tako vredno radio poslednjih osam godina. Ništa od njegovih dostignuća, njegovih dobrih na,mera ne bi vredelo ni pišljiva boba. U tom trenutku, Džejms Makintoš mrzeo je Grejs Brukstajn više nego što je ikada mrzeo neko ljudsko biće. Lekari su električnim aparatom stimulisali Grejsino srce. Njeno maleno telo odskoči. Zelena linija zatreperi a potom se vrati u život, pulsirajući u sporom, ali stabilnom ritmu. „Oživela je." Upravnik Njujorške kazneno-popravne službe bio je u svom golf klubu kad su ga pozvali. „Trebalo bi da te otpustim, Džejmse. Bez ikakvih pogovora. Shvataš li ti to?" „Da, gospodine." „Da je samo procurilo kako smo dopustili da Grejs Brukstajn unese oštar predmet u svoju ćeliju.. „Znam, gospodine. Neće se ponoviti, gospodine."

„Da znaš da neće! I šta će ona uopšte u krilu A? Poslali smo je u Bedford Hils da bude zaštićena." Upravnik Makintoš obuzda ljutinu. Grejs Brukstajn nije zasluživala da bude zaštićena. Čak i u zatvoru dobija posebnu pažnju. To mu je stajalo kao kost u grlu. „Kada se oporavi, neka bude pod dvadesetčetvoročasovnom prismotrom. Ne sme ponovo pokušati samoubistvo. Pošalji je na psihoterapiju, neka dobija pristojnu hranu. Kakva su joj zaduženja?" Upravnik Makintoš se pripremio. „Radila je na farmi, gospodine, u jutarnjoj smeni." „Gde je radila? Jesi li ti potpuno sišao s uma, Džejmse? Čim se dovoljno oporavi, šalji je u dečji centar, među opatice. Kapisko? Šta god da lično osećaš prema njoj, od sada ima da hodaš po jajima s ledi Brukstajn. Jasno?" „Da, gospodine. Jasno kao dan." Grejs se probudila u svetu bola. Dolazio je u talasima. Prvi talas bio je fizički: pulsiranje u zapešćima, goruća isušenost u grlu, tupi bol u udovima. Očigledno su joj na brzinu umetnuli iglu u ruku. Na koju god stranu da se okrene, oštro ju je probadalo u veni. Meso oko igle bilo je sve modro. U drugom talasu naišle su emocije: pokušala je da se ubije, a nije uspela. Nije bila na nebu sa svojim dragim Lenijem. Ostala je u Bedford Hilsu i proživljavala košmar. Preplavila ju je depresija. Od trećeg talasa, mentalnog bola, potpuno se uspravila u krevetu i stala da čupa kosu sve dok nisu došli lekari i dali joj sedative. Iz dubina njene podsvesti, između smrti i života, tame i svetlosti, iskočila je istina i ščepala je za grlo. U sebi je čula glas Kerolajn Merival, uobražen i zloban. Neće biti nikakve žalbe. Džon ne želi ništa više da ima sa tobom. Grejs je tada pomislila: Ne, nije Džon. To si ti. Ti nećeš da imaš ništa više sa mnom. Ti si ga zatrovala. A sada je konačno shvatila. Kerolajn je bila samo kurir. To jeste bio Džon. Sve vreme je bio Džon!

Džon je izdao Lenija. I Lenija i nju. Što je Grejs više mislila o tome, to je postajalo očiglednije. Samo je Džon bio toliko blizak Lenijev saradnik da je mogao ukrasti taj novac. Kada je SEC počeo da ispituje kako se radi u Kvorumu, mora da se uspaničio. Nekako je ubedio Lenija da promeni partnersku strukturu kako on, Džon, ne bi bio odgovoran kada se otkrije da novca nema. Naravno, vrednost akcija mora da je dramatično skočila nakon Lenijeve iznenadne smrti. Uvek je mogao očekivati da ga raskrinkaju, ali nakon Lenijevog nestanka to je postalo izvesno. Investitori su počeli da traže svoj novac a prevara je razotkrivena. Ali Džonu je tada već bilo lako da prebaci krivicu na Grejs. Sada je ona bila Lenijev partner, a ne on. Što je još bolje, Grejs mu je verovala. On se pobrinuo za to. Kada su je svi ostali napustili, Džon Merival je ostao uz nju. Ne zato što je mario za mene. Već zato što je hteo da inscenira celu tu stvar! Istragu FBI-a. Moje suđenje. Džon je bio u kontaktu s policijom, „štiteći" Grejs od njihovih pitanja. Džon je insistirao da zameni Kevina Makgvajera Frenkom Hamondom, advokatom koji ju je izneverio na sudu. Pošto su je zauvek strpali iza rešetaka, Džon je oprao ruke od nje. Nije čak bio ni dovoljno muško da sam dođe. Poslao je Kerolajn da obavi njegov prljavi posao. Gledajući unazad, Grejs se zabezeknula: ala je bila naivna. Koliko je samo molila Džona da joj veruje kako ne zna za promenu partnerstva, da joj veruje kako nije imala pojma da ga je Leni udaljio i prebacio njegove akcije na nju. Kako sam mogla da budem tako glupa? Njemu je koristilo da ne bude partner! Da je Džon bio partner, bio bi zakonski odgovoran za ono što se desilo u Kvorumu. Sada bi on čamio u zatvoru, a ne ja. Grejs nije mogla ni da pretpostavi kako je Džon to postigao. Kako je nasamario Lenija i naveo ga da promeni strukturu kompanije, kako li je ukrao i sakrio sav taj novac. Sad je bila ubeđena da je on to nekako ostvario. Ma na to potrošila ceo život, doznaće kako je to uradio. Otkriću celu istinu i samo istinu. A onda ću je razglasiti. Očistiću prljavštinu i s Lenijevog imena i s mog imena. Izaći ću iz ovog pakla. Zaspala je.

Gavin Vilijams se osećao prljavo. Ježio se već samo od toga što se našao u zatvoru, okružen prestupnicima. Kako su robijaši svi do jednog žene, situacija je bila mnogo odvratnija. To je nenormalno. Žene bi trebalo da budu čedne i čiste i pokorne. Trebalo bi da budu dobre i pune ljubavi, kao njegova majka. Gavina je majka obožavala. „Tako si zgodan, sine moj“, rekla bi. „Tako si pametan. Možeš da budeš šta god poželiš.“ Gavin je utrčao u muški toalet i po treći put oprao ruke, trljajući ih pod slavinom dok mu se koža nije zacrvenela od bola. Žene bi trebalo da su kao njegova majka. Ali nisu. U stvarnom svetu, žene su pohlepne, prljave kučke, kurve koje žele da imaju seks sa tobom samo ako si bogat ili uticajan. Tipovi iz investicionih fondova, milijarderi poput Lenija Brukstajna, provode život zatrpani pičkom. Koliko je Gavin Vilijams mrzeo te muškarce, s njihovim besnim kolima i devojkama manekenkama i kućama na plaži i privatnim avionima. On, Gavin Vilijams, bio je bolji od svih Lenija Brukstajna na ovom svetu. On je bio nepotkupljivi patriota, Robespjer modernog doba. Bio je revolucionar, donosio je pravdu Americi. Ja sam pravedni mač zakona. Svemogući Bog kaže: „Ja ću ih kazniti. Mladi ljudi će umreti, njihovi sinovi i kćeri izgladneti. Nijedan od ovih smutljivaca neće preživeti, jer ću ih zasuti nesrećom..." „Gospodine Vilijams?" Gavin je stajao u hodniku zatvorske ambulante. Lepa, mlada medicinska sestra ga je čudno gledala. „Da? Šta je bilo?“ „Gospođa Brukstajn je budna. Sada možete da razgovarate s njom.“ Gavin Vilijams je bio siguran da je Grejs Brukstajn ključna osoba za stizanje do ukradenog novca. Ostatak operativne grupe FBI-a odustao je od nje kao potencijalnog svedoka. Hari Bejn mu je rekao: „Zaboravi na Grejs, Gavine. S njom smo u ćorsokaku. Da je htela nešto da nam kaže, do sada bi već progovorila."

Ali Gavin nije mogao da zaboravi na Grejs. Njeno prljavo kurvanjsko lice proganjalo ga je u snovima. Njen glas ga je ismevao za dugodnevnih pročešljavanja silne dokumentacije koju je Leni ostavio za sobom: Ja znam, podsmevala mu se. Ja znam gde je taj novac, a ti ne znaš. Štampa je stalno upoređivala kvorumsku prevaru sa slučajem Madof, ali oni nisu mogli više da se razlikuju. Madof je tako besmisleno dosledno stekao profit. Svakome s iole mozga bilo je jasno da je prevarant. Ili je sprovodio unutrašnju trgovinu, ili piramidalnu šemu. To su bile jedine dve logične mogućnosti. Na osnovu činjenice da niko nije trgovao s Madofom, nijedna veća banka, ni brokerska kuća, niko, mora da je u pitanju bila šema. Kvorum je bio drugačiji. Svi su trgovali s Lenijem Brukstajnom. Nije bilo firme u Vol stritu koja je prozrela tog tipa, nije se čuo ni prizvuk o skandalu u kome će se tako spektakularno obznaniti šta je bilo s njim i njegovim kapitalom. Nestale kvorumske milijarde nisu bile samo izmišljotina kakvog kreativnog računovođe. One su bile stvarne. Ali Brukstajn je dobro čuvao tajnu o svojim trgovanjima, čak je i dokumentacija koja je letela do Kajmana i Bermuda spaljena, da je bilo gotovo nemoguće pratiti bilo koju transakciju do njenog krajnjeg odredišta. Mogli ste ukoliko ste u tom poslu. Ako znate. Kada je Gavin Vilijams čuo za pokušaj samoubistva Grejs Brukstajn, znao je da tu priliku ne treba propustiti. Kao prošli put kada ju je ispitivao u mrtvačnici, biće slaba. Ali ovoga puta neće biti advokata da je zaštite, ni telefonskih poziva, niti bežanja. Ovoga puta će je stiskati dok joj ne ponestane daha. Izvući će istinu od Grejs Brukstajn, pa makar je morao naterati da je povrati. Za današnje ispitivanje Gavin se doterao kao uvek: kratku, sedu kosu je precizno razdelio, obukao je crno odelo, stavio kravatu i obuo tako uglačane crne kožne cipele da se ogledao u njima. Disciplina, to je poenta. Disciplina i autoritet. Nateraće Grejs Brukstajn da ga poštuje. Podrediće prestupnicu svojoj volji, a Harija Bejna, svog takozvanog šefa, razotkriće kao kratkovidu budalu što i jeste. Kada je Grejs videla Gavina Vilijamsa, zenice su joj se raširile od straha.

On se osmehnuo. Njen strah ga je pothranjivao. „Opet se vidimo, draga moja.“ Bila je slabašna. Sićušna u zatvorskoj spavaćici, bleda zbog gubitka krvi, nematerijalna poput duha ili pramička dima. „Šta želite?" „Došao sam da sklopim dogovor sa vama.“ „Dogovor?" Da, dogovor, ti, pohlepna kučko. Ne pretvaraj se da ne razumeš taj pojam. Pokvarena si poput pakla, a jednog dana ćeš tamo trunuti zbog svojih grehova. „Taj dogovor ne možete odbiti. Procedura je jednostavna. Kazaćete mi brojeve tri računa. Švajcarskih, onih na kojima se čuva kapital. Znate ih." Grejs je odmahnula glavom. Nije znala broj nijednog računa. Zar prošli put nisu već prošli kroz to? „Zauzvrat, pobrinuću se da vas premeste u ustanovu za mentalno obolele." „Mentalno obolele? Ali ja nisam luda." „Uveravam vas, uslovi u tim ustanovama su značajno bolji nego oni u kaznenim ustanovama poput ove. Brojeve računa, moliću.“ Predao je Grejs parče papira sa zaglavljem Kredit Svisa. Grejs je bacila pogled na njega, uzdahnula i zatvorila oči. Od sedativa joj se spavalo. Iako se toliko plašila ovog čoveka, borila se da ostane budna. „Džon Merivar", krkljala je. „Džon Merival je taj. On je uzeo novac. On zna gde je. Pitajte njega." Gavin je skupio oči. Kako tipično za ženu! Pokušava da prebaci krivicu, baš kao što je Eva krivila zmiju kada je zatrovala svet svojim grehom. Za kakvog li ga glupaka smatra? Zar ona misli da FBI nije ispitao Merivala, pretresao ceo Kvorum? „Ne igrajte se sa mnom, gospođo Brukstajn. Hoću te brojeve računa." Grejs samo što nije počela da se raspravlja s njim, ali onda je pomislila: Ima li svrhe? Neće me slušati. On je lud. Ako neko valja da ide u sanatorijum, treba da ide on a ne ja. „Znam šta izvodite. Želite više.“ Gavin Vilijams se istinski usijao od gneva.,,E pa, nećete to dobiti, razumete li me? Nećete to dobiti!"

Grejs je pogledom potražila medicinsku sestru, ali nijedne nije bilo. Sama sam s ovim luđakom! „Neće biti žalbe. Niti uslovne. Ili sanatorijum ili ćete umreti na ovom mestu. Umretil Dajte mi te brojeve računa!" „Rekoh vam! Ne. Znam. Ih." Iscrpljena, Grejs se zavalila na jastuk. Gubila je bitku da ostane svesna. San ju je prevladao. Gavin ju je gledao kako trepće i zatvara oči. Vrat joj je tako tanak. Tako nežan. Poput vrbine grančice. Mogao bih da ispružim ruku i slomim ga. Bez po muke. Da stavim svoje ruke oko njenog lažljivog, lopovskog grla i smrskam đavola koji je unutra. Nije bilo drugih pacijenata. Niti osoblja. On i Grejs bili su sami. Niko ne bi saznao. Mogao bih to da uradim u deliću sekunde. Kaznio bih pokvarenjakušu, očistio zločinku od greha. U transu, Gavin ispruži ruke, savijajući i opružajući duge, koščate prste, savijajući i opružajući. Zamislio je kako se Grejsin dušnik mrvi pod njima i sve se više uzbuđivao. „Znam o čemu razmišljate." Kako se oglasila medicinska sestra, tako je skočio sa stolice. „Po vašim prstima sam poznala." Gavin je ćutao. „Pušač ste, zar ne? I sama sam bila takva dok nisam ostavila duvan. Nikada ne prestajete da mislite na cigarete, zar ne? Ni na sekundu." Gavin nije istog časa shvatio o čemu govori. Misli da žarko želim zamišljenu cigaretu. Kao da je on, Gavin Vilijams, toliki slabić pa će podlegnuti i postati zavisnik. Nasmejao se naglas i rekao: „Ne. Nikada ne prestanete." „Verujte mi, razumem vas", poletno je nagvaždala medicinska sestra. „To je kao kad vas nešto svrbi a ne možete da se počešete. Izađite u dvorište ako ste toliko očajni." Gavin je izvukao papir iz prstiju usnule Grejs i vratio ga u aktovku. „Hvala vam. Nisam očajan." Ali jeste bio. Nakon dve nedelje Grejs se vratila u ćeliju u krilu A. Upravnik Makintoš hteo je da je vrati u njenu prvobitnu ćeliju, kod Latinoamerikanki,

u ne toliko zloglasnom krilu C, ali Grejs se toliko uznemirila i psihijatri su preporučili da zatvorenici usliše želju. Upravnik se bio zaprepastio. „Ali Kora Bads ju je napala. Ona je među najnasilnijim zatvorenicama. Ne razumem. Zašto Grejs želi da se vrati tome?" Psihijatar je slegao ramenima. „Zbog bliskosti?" Po ko zna koji put, Džejms Makintoš je pokazao koliko malo razume kako funkcioniše ženski um. Grejsine sapatnice su procenile situaciju mnogo prizemnije. „Nije ni čudo što su Kora i Karen tako uzbuđene. Jeste li čule? Grejs se vraća u krilo A. Izgleda da je sveže meso ponovo na tanjiru, dame!“ Zapravo, kada je došlo vreme, Kora Bads je hladno pozdravila Grejs. Nešto se promenilo kod Grejs. Stari strah i zabrinutost su nestali, zamenili su ih spokoj i sigurnost zbog kojih je Kori bilo nelagodno. „Dakle uspela si, ha?“ „Uspela sam.“ Karen Vilis se bolje iskazala,obisnula se Grejs oko vrata i čvrsto je zagrlila. „Zašto nisi razgovarala sa mnom ako je situacija bila toliko loša? Trebalo je da mi se izjadaš. Mogla sam da pomognem." Karen nije znala zašto je Grejs Brukstajn privlači. Donekle je to pripisala svojoj tvrdoglavosti. Grejs je u Bedford Hilsu bila gubitnik, parija, omražena među stražarima i zatvorenicama. Karen se nije priklanjala većini. Osim toga, znala je kako je biti otpadnik, kada te izdaju sopstveni prijatelji i porodica. Pošto je ubila nasilnog dečka svoje sestre Lise, zlostavljača i silovatelja koji je terorisao Lisu šest mukotrpnih godina, očekivala je da će porodica stati na njenu stranu. A oni nisu, nego su se okomili na nju kao krdo hijena. Lisa je izigravala ucveljenu udovicu: „Imali smo problema, ali volela sam Bilija. “ Čak je na sudu svedočila protiv Karen, predstavivši je kao pobesnelu, nasilnu osobu koja ima pik na muškarce, implicirajući da nije tako postupila zbog sestrinske ljubavi već zbog ljubomore. „Karen je oduvek želela Bilija. Bilo mi je jasno. Ali Bili nije bio zainteresovan. “ Tužilac je promenio optužbu protiv Karen, umesto za

ubistvo bez predumišljaja, sudili su joj za drugostepeno ubistvo. Karen nikada više nije progovorila ni s kim iz svoje porodice. Ali Karenina naklonost prema Grejs imala je mnogo dublje osnove od toga što su obe napuštene. Lisa je bila u pravu u jednom. Karen nikada nije bila obožavateljka muškaraca. Niske siledžije lasičjih lica poput dečka njene sestre Bilija, nisu bili njen tip. Krhke, nevine plavušice poput Grejs Brukstajn, široko razmaknutih očiju, s vitkim, gipkim gimnastičarskim udovima, mekom kožom i nekolikim ljupkim pegicama na nosu, e to je bilo potpuno drugo. Karen Vilis bila je drugačija od stereotipnih grabežljivih zatvorskih lezbijki. Šale o svežem mesu nagonile su je na povraćanje. Nije imala nameru da se baci na Grejs. Devojka je veoma očigledno strejt i u žalosti. Nažalost, zaljubila se uprkos tome. Kada je čula da je Grejs pokušala da se ubije, Karen se srušila. Čim su joj rekli da će Grejs preživeti, da je najgore prošlo, Karen je zajecala od olakšanja. Grejs je zagrlila prijateljicu. „Nisi mogla da pomogneš, Karen. Ne tada. Ali možda možeš da pomogneš sada." „Kako? Reci mi šta ti treba, Grejs. Ja sam ti na raspolaganju." „Znam ko je smestio meni i mom mužu, ali mi nije jasno kako je to uradio. Treba mi dokazni materijal. Dokaz. A ne znam odakle da počnem." Osmeh se promolio na Kareninom licu. Možda ipak može da pomogne Grejs? „Imam ideju." Dejvi Bukola je pogledao na sat i cupkao od hladnoće. Šta mi bi da dođem u ovu nedođiju? Mora da sam lud što jurim ko muva bez glave kod Karen. Dejvi Bukola bio je visok, crn i, ako ne baš zgodan, zasigurno lepši od ogromne većine privatnih detektiva. Koža mu je bila maslinaste boje, s bledim ožiljcima od tinejdžerskih bubuljica, imao je inteligentne oči boje lešnika i jake, muževne crte, a na licu mu je dominirao orlovski nos pa je nalikovao na pticu grabljivicu. Dejvi je privlačio žene. Odnosno, bivao im je privlačan dok ih ne dovede u neugledni dvosobni stan u Tukahou u kojem živi s majkom, ili ih ne poveze svojom dvanaestogodišnjom hondom akord koju ima od

mature. Posao privatnog detektiva bio je zanimljiv, opasan i izazovan. Ali od njega se niko nije obogatio. Nije ni on ličio na Magnuma. Dejvi Bukola se zacopao u Karen još u detinjstvu. Bilo mu je žao kada su je zatvorili, a porodica joj okrenula leđa. Govno koje je Karen ubila to je i zaslužio. Ali Dejvi nije došao samo zbog Karen nego zbog sebe. Trebao mu je novac, prosto i jednostavno. A Grejs Brukstajn ga ima. Kapije zatvora su se napokon otvorile i posetioci su prošli kroz proveru. Dejvi Bukola posetio je brojne kaznene ustanove, pa je znao proceduru. Skidaj sako, izuvaj cipele, skidaj nakit, skener, detektor metala, psi. Kao kada putuješ avionom, samo što ne nosiš prtljag i ne obilaziš djutifri-šopove, ali se zato zanimaš posmatrajući ostale u redu. Istog trenutka se može pogoditi ko su mame, umorne, zgurenih ramena, rezigniranih lica, ostarele od godina žrtvovanja i patnji. U redu za posete stajalo je nekoliko muževa, skoro svi premoreni, gojazni, dugokosi, s očiglednim znakovima drogiranja. Sveukupno, bilo je malo muškaraca, same žene i deca koji su hrabro izašli na hladnoću i prevalili depresivan put do Bedford Hilsa u nadi da će održati na okupu svoje porodice. Dejvi je pomislio: Žene su mnogo nesebičnije od muškaraca. Potom je pomislio: Takođe su mnogo prepredenije. Muškarci lažu kada moraju. Žene to rade iz zabave. Saslušaće Grejs Brukstajn. Ali šta god da kaže, neće u to sasvim poverovati. Dejvi je ušao u sobu za posete i seo za drveni sto. Mršavo detence spustilo se naspram njega. „Kanda ste pogrešili sedište. Treba da se nađem s Grejs Brukstajn." Dete se nasmejalo. „Ja sam Grejs Brukstajn. Kako ste, gospodine Bukola?" Dejvi se rukovao s njom i pokušao da ne deluje šokirano. „Hvala, dobro sam." Gospode bože. Šta joj se dogodilo? Ovde je tek mesec dana. Očekivao je da vidi Grejs Brukstajn koja nalikuje na onu iz sudnice, nadmenu rospiju u krznu, glamuroznu, nagizdanu, zatrpanu dijamantima. Žena pred njim, onako kratko ošišana i bledog, detinjeg

lica, delovala je kao četrnaestogodišnjakinja. Nos slomljen, ispod očiju tamne senke, i kao da nedeljama nije jela. Narandžasti kombinezon ju je potpuno progutao. Kada se Dejvi rukovao s njom, primetio je da joj je koža skoro providna. „Karen je rekla da vam treba pomoć." Grejs je izostavila forme učtivosti. „Pomozi mi da dokažem da je Džon Merival smestio meni i mom suprugu." Karen nije spomenula ništa od ovoga. „Potreban si joj radi nekog istraživanja", obavestila ga je tačno tim recima. Nije ni nagovestila da je Grejs Brukstajn potpuna jebena lujka koja je ubedila sebe da su njenom matorom smestili. Gospode. Čak i vrapci na grani znaju da je Leni Brukstajn bio pokvaren kao mućak. „Džon Merival. Zar nije on bio broj dva u Kvorumu? Tip kojim se pozabavio FBI?" Naslućujući njegove misli, Grejs je nastavila: „Prirodno da si skeptičan. Ne očekujem da mi veruješ. Jedino tražim da to ispitaš. Istražujem koliko mogu u ovdašnjoj biblioteci, ali valjda ti je jasno kolike su mi mogućnosti." „Slušajte, gospođo Brukstajn." „Grejs." „Slušaj, Grejs. Rado bih ti pomogao. Samo da znaš, FBI je pročešljao Kvorumove finansije gustim češljem. Da postoji jedan jedini dokaz da je Merival smestio tvom suprugu, oni bi ga pronašli. Slažeš se?" „Ne baš. Ne ako mu veruju. Džon je radio s FBI-em. On je član istražnog tima. Zar ne shvataš? Ubedio ih je da je jedan od njih. Veruj mi, Džon Merival ume da bude veoma slatkorečiv." „Slatkorečivost je jedno. Ukrasti sedamdeset milijardi dolara i skriti taj novac tamo gde ga niko ne može pronaći, ni SEC, ni najpametnije glave u birou, niko... neki bi kazali da je to nemoguće." Grejs se nasmejala. „Verujem da je to moj advokat rekao poroti. A ipak, evo me ovde." Dejvi Bukola uzvratio joj je osmeh. Ta ti je dobra. „Nikada čak nisam otvorila ni bankovni izveštaj. Džon Merival je finansijski čarobnjak. Ako bih ja mogla da izvedem takvu prevaru, zar

ne bi i on?" Dejvi Bukola je pomislio: Razumem je. Ona nije lujka. Možda je u zabludi. Ali uopšte nije budala. „U redu, Grejs. Obaviću neka istraživanja za tebe. Ali upozoravam te: ne verujem u predviđanja. Često se pokažu netačna." ,,Shvatam.“ „Prihvatiću ovaj slučaj bez predrasuda. Kopaču za istinom. Možda ti se ne svidi ono što pronađem." „Rizikovaću." „Da znaš još jedno: ništa se neće dogoditi brzo. Ovo je složen slučaj. Mnoge informacije su arhivirane. Imam izvore u FBI-u, ljude u policiji i SECu koji će mi nešto reći, ali to je spor proces.“ Grejs je pogledala četiri zida oko sebe. „Kako izgleda, samo mi je vreme preostalo. Ne idem nikuda." Dejvi Bukola se rukovao s njom. „U tom slučaju, Grejs, ja sam tvoj čovek." „Kud si krenuo, dušo? Vrati se u krevet." Hari Bejn pogledao je u pohotno nago telo svoje žene opruženo preko plahte. Potom je pogledao na sat. Šest ujutru. Prokleti Kvorum. „Ne mogu. Tim se okuplja u sedam." „Javi im da si bolestan." „Kako da ne. Ja sam sazvao sastanak." Cela Amerika je mrzela Lenija Brukstajna. Ali u tom trenutku niko ga nije toliko mrzeo kao Hari Bejn. Ne mogu da nadmudrim uličnog borca kao što je Leni Brukstajn, razmišljao je Bejn kada je tek preuzeo slučaj. Ne tražimo mi par dugmadi za manžete. Nestalo je sedamdeset i pet milijardi dolara. To je kao da pokušaš da sakriješ državu. „Izvinite, je li neko video Gvatemalu? Izvesni mrtvi Jevrejin iz Kvinsa zaturio ju je prošlog juna.“ Naravno da će naći novac. Kako bi mogao da ga ne nađe? A opet, evo ga sada, godinu dana kasnije, bez ikakvog podatka. Hari Bejn, Gavin Vilijams i njihov tim zauzeli su nekadašnje kancelarije Kvoruma i to im je postala baza za istraživanje. Uz pomoć

Džona Merivala, operativna grupa potrošila je milione, cunjajući za tragovima po celom svetu, iz Njujorka do Kajmana, do Pariza, do Singapura. Hari Bejn, Gavin Vilijams i Džon Merival su proveli u vazduhu više sati nego jato ptica selica, za papir koji su utrošili zbrisana je čitava prašuma, obavili na hiljade razgovora i zaplenili nebrojene bankovne izveštaje. Da je Leni Brukstajn kupio govno između januara 2001. i juna 2009. godine, FBI bi imao izveštaj o tome. Ali i dalje ništa od prokletog novca. Nisu oni iz puke lenjosti tapkali u mestu. Gavin Vilijams je možda fanatični čudak, ali ne može se okriviti za neposvećenost. Koliko je Hari Bejn uočio, Vilijams nije imao ni prijatelje ni porodicu, niti kakav privatni život. Živeo je i disao za Kvorum, prateći sa istrajnim krvoločnim nagonom lisičara nerazgovetni, zamršeni dokumentacijski trag o trgovanju koji je Leni Brukstajn ostavio iza sebe. Potom je tu bio Džon Merival, insajder iz Kvoruma, koji se preobratio u desnu ruku policije. Džon je takođe bio čudna ptica, toliko stidljiv da je gotovo autističan. I dalje mu se zavrte suze u očima kad god se spomene Leni Brukstajn. Hari se na početku pitao da li je i sam Džon umešan u prevaru. Ali što je više učio o poslovnim poduhvatima Lenija Brukstajna, manje je sumnjao u Džona Merivala, ili u Endrua Prestona, ili bilo kog drugog radnika. Brukstajn je bio toliko tajnovit da prema njemu CIA deluje indiskretno. Premda okružen ljudima, društvena životinja do srži, na kraju krajeva nikome nije verovao. Nikome osim svojoj ženi. U grupi se govorkalo da Džon Merival nije srećan u braku. Hari Bejn je jednom sreo Kerolajn Merival i potpuno je poverovao. Ta kučka je verovatno išla u krevet s cipelama na štikle i bičem. Ili je oblačila gestapovsku uniformu. Nije ni čudo što je Džon rado satima i satima ostajao u operativnoj grupi. I ja bih da sam oženjen Madam de Sad. „Dakle, narode, šta imamo?“ Svi elitni pripadnici FBI-a iz operativne grupe nikom ponikoše. Jedan šaljivdžija iznenada dobaci: „Gavin se ponovo sprema u Bedford Hils, zar ne, Gave? Njegovo šarmantno ophođenje sa damama već je legendarno pa će navesti

gospođu B. da se raspeva kao ptica.“ Ostali se nasmejaše. Opsesija Gavina Vilijamsa da slomi Grejs Brukstajn postala je interna šala. Grejs ili nije znala gde je Leni sklonio novac, ili je znala ali neće da kaže. U svakom slučaju, Vilijams tuče mrtvog konja i to su svi opazili. Gavin se nije pridružio smehu. „Nemam namere da se vratim u Bedford, Stivene. Vaša informacija je netačna.“ Šaljivdžija je promrmljao svom partneru: ,,’Vaša informacija je netačna.’ Je li on čovek? Zvuči kao R2 prokleti D2.“ „Ma nije valjda“, njegov partner je glasnije odgovorio. „Pomozi mi, ObiVan Brukstajn. Ti si mi jedina nada!“ Ponovo smeh. Gavin Vilijams je letimično pogledao preko stola svoje takozvane kolege. Da može, svakome bi golim rukama iščupao srce iz grudi i sva bi nabio u Harjevo uobraženo, samozadovoljno grlo dok se ne udavi. Čemu su se to smejali? Svi su učestvovali u najvećoj, najbednijoj operaciji u istoriji FBI-a. Da je on vodio predstavu, sve bi se drugačije odvijalo. Hari Bejn se oglasi: „Dakle onda sve zavisi od ovog puta u Ženevu.“ Džon Merival je poslednje tri nedelje istražujući ogromnu dokumentaciju o trgovini iz 2006. godine. Trag je vodio do računa u Švajcarskoj, a potom je izbledeo. „Gavine, valjalo bi da ti i Džon odete zajedno na put. Dve glave su pametnije od jedne.“ Džon Merival nije uspeo da sakrije iznenađenje. On i Gavin su obično radili nezavisno, prateći odvojene tragove. Prvi put Bejn traži da putuju zajedno. ,,M-mogu sam da izađem na kraj sa istraživanjem u Ženevi, Hari.“ „Znam da možeš. Ali hoću da sarađujete.“

Džon se odavno znao s Harijem Bejnom, još od onog razgovora pre suđenja Grejs, kada gaje ispitivao u maniru lošeg policajca. Meseci su prošli dok nije ubedio ne samo Bejna, već celu operativnu grupu, kako je na njihovoj strani te kako je i sam žrtva Lenija Brukstajna isto koliko i svi ostali. Ali polako, uz mirno, nepomućeno strpljenje na kojem je izgradio celu svoju karijeru, Džon Merival ih je pridobio. Više se nije plašio Harija Bejna. Ali u isto vreme nije želeo da ga naljuti. Džon je i dalje prezirao sukobljavanje. Koliko god svestan da će sumorno, nemo prisustvo Gavina Vilijamsa neizostavno upropasti put u Švajcarsku, nije želeo da se svađa zbog toga. Hari Bejn je nastavio: „Među nama treba da vlada više timskog duha. Da više jedni s drugima razmenjujemo ideje. Moramo se nekako probiti iz ovog ćorsokaka." Džon je pokušao da zamisli u kojoj bi situaciji iko „razmenjivao ideje" s Gavinom Vilijamsom. Bejn mora da zaista postaje očajan. Let iz Njujorka bio je truckav i neprijatan. Džonu se stomak prevrtao od nervoze. Pokušao je da proćaska sa svojim saputnikom. „Naravno, zakonski ne možemo naterati Švajcarce da sarađuju s nama. Ali prilično dobro poznajem lj-ljude iz Ženevske banke. Možda ću ih uubediti da nam izađu u susret." Muk. Kao da se obraća lešu. Gavin Vilijams je zatvorio oči. „Da ih ubedimo?“ „Da nam izađu u susret?“ Oni su kriminalci koji su oprali Lenijev prljavi novac. Trebalo bi da budu razapeti na istezač dok im zglobovi ne ispadnu iz čašica a njihovi se povici ne pročuju s Kipa slobode. „Jesi li b-bio u Ženevi, Gavine?" „Nisam." „To je prelep grad. P-p-planine, jezero. Leni i ja smo rado tamo odlazili." Gavin je stavio masku za spavanje. „Laku noć." Avion je nastavio da bruji.

Džon Merival imao je rezervaciju u Le Amuru, ekskluzivnom hotelu s pet zvezdica u starom delu Ženeve. U stara vremena on i Leni su uživali u mnogim prefinjenim obrocima u slavnom hotelskom restoranu. Zgrada je podignuta u trinaestom veku, njena je fasada oslikana, enterijer ukrašen izvanrednim freskama, i posvuda su razmeštene umetničke dragocenosti. Leni je običavao da kaže kako mu se čini da jede u Sikstinskoj kapeli. Gavin Vilijams je odbio da mu se pridruži, odlučivši se za skromniji hotel Eden. Bio je tik uz jezero, ali Gavin je namerno izabrao sobu koja gleda na suprotnu stranu. Uza sve, hotel je bio bliže teretani i poslovnom centru. „Nismo došli u provod", odsečno je rekao Džonu. Bože, sačuvaj. Džon je ponovo pomislio koliko bi Leni prezirao Gavina Vilijamsa. Njegovu turobnost. Njegov bes. Tumarajući sam po hladnim ženevskim srednjovekovnim ulicama posle večere, setno se prisetio koliko bi mu bilo zabavnije da je Leni s njim. „Šta znači to da ja ne idem?" Gavin je bio vrlo ljut. On i Džon su doručkovali u Edenu. Posle će na sastanak s ljudima iz Ženevske banke. „Imam izgrađen o-odnos s bankarima. Više će mi verovati ako o-odem sam." „Verovaće ti?" Gavin je zgužvao salvetu. „Da. U bankarstvu je, pogotovo u Švajcarskoj, sve u poverenju." Gavin Vilijams je besno pomislio: Bio si desna ruka najvećeg lopova svih vremena, a imaš obraza da propovedaš o poverenju? Čak i sada, čak i nakon sramote Kvoruma, to je i dalje stari ortački klub, zar ne? I dalje si jedan od njih, bankar, a ja nisam. Naglas je prasnuo: „Ne budi snishodljiv prema meni, Džone. Napisao sam udžbenike o švajcarskom bankarstvu." „Izvrsno. Onda znaš o čemu govorim." „Ti ljudi s kojima imaš izgrađen odnos jesu perači novca. Oni su šljam i njihovo poverenje nam ništa ne vredi. Prisustvovaću sastanku, svidelo se bankarima, ne svidelo." Džon nije odoleo.

„Bogme nećeš. Vidiš, već sam to raščistio s Harijem Bejnom. Iidem sam. Moraš da pratiš svaki trag koji dobijem od njih. Sredi to s Harijem ako nisi zadovoljan." „Kako da sredim to s Harijem?" pobesneo je Gavin. ,,U Njujorku je tri ujutru." „Zaista?", Džon se ponovo osmehnuo. „Kakva šteta." Vratili su se posle tri dana. Džon Merival je izvestio Harija Bejna: kakav god da je novac Leni sklonio u Ženevu, davno je nestao. Deo je isplaćen investitorima kao dug. Ostatak je otuđen za poslove u Južnoj Americi. Gavin Vilijams će sutra odleteti u Bogotu da vidi šta može otkriti. Hari Bejn je zaronio glavu u šake. Bogota. I opet sve ispočetka. ,,Z-žao mi je zbog Ženeve, gospodine. Zaista sam mislio da bi to mogao biti napredak." Hari Bejn je mrzeo što ga Džon Merival uporno zove „gospodine". Niko drugi nije mu se tako obraćao. Pre više meseci je kazao Merivalu da prestane s tim, ali njemu to kao da je verbalni tik. Podređenost mu je bila druga priroda. Po ko zna koji put, Hari se pitao čime je, za ime sveta, ovaj slabić, stidljivi računovođa privukao Lenija Brukstajna, uzornog čoveka. Nije bilo nikakvog smisla. ,,U redu je, Džone. Dao si sve od sebe. Biro ceni tvoj trud." „H-hvala vam, gospodine. Nastaviću da se trudim." Aha. Svi se mi trudimo. Ali za trud se ne dobija nagrada. Ne u ovom životu. „Džone, da te pitam nešto lično?" Džon se zaprepasti. „Da li ti ikad zasmeta?" „Šta to?" „Mora da si izgubio milione zbog Lenija Brukstajna, zar ne? Na desetine miliona." Džon Merival je klimnuo glavom. „Vidiš kako je celo tvoje životno delo uništeno, tvoje časno ime razvlači se po blatu. Zar to, ne znam... ne stavlja na probu tvoju veru u humanost?" Džon Merival se osmehnuo. „Nažalost, nikad nisam mnogo v-verovao u humanost." „Dobro. Onda, u prijateljstvo."

Osmeh je istog časa nestao. „Da vam kažem nešto o prijateljstvu, gospodine Bejn. Prijateljstvo je sve. Sve. To je jedino zaista v-v-vredno na ovom svetu. Mogu ljudi da raspredaju o meni šta hoće. Ali znajte: ja sam odan prijatelj." Okrenuo se i otišao. Hari Bejn ga je gledao kako odlazi. Beše mu nelagodno, ali nije imao predstavu zašto. U hotelskoj sobi u Bogoti Gavin Vilijams je stajao pod hladnim tušem, trljajući se sapunom. Bilo je tako teško ostati čist u ovom prljavom svetu. Kolumbija je bila najveća septička jama od svih. Svaki oblik života je bio bolestan, ukaljan pohlepom, zaražen korupcijom. Gavinu je od toga bila muka. Pošto se čvrsto istrljao i oprao prljavo telo Gavin se u mislima okrete Džonu Merivalu. Džon ga je ponizio u Švajcarskoj. Bez sumnje je mislio da se on poslednji smeje. Ali Gavin je mogao bolje. Džon Merival je bio snishodljiv prema pogrešnom čoveku. Žaliće zbog toga dok je živ.

Grejsina prva godina u Bedford Hilsu brzo je prošla. Većina dugogodišnjih zatvorenika smatrala je da im je najgora prva godina robije. Karen je to opisala Grejs kao „odvikavanje na,suvo, osim što se ne odvikavaš od droge, već se odvikavaš od slobode". Bila je to dobra analogija, ali Grejs se nije tako osećala. Grejs je prva godina u zatvoru nalikovala na buđenje iz dremeža koji je trajao ceo život. Po prvi put je sagledala život kakav stvarno jeste. Bila je okružena običnim ženama, siromašnim ženama. Mnoge su odrasle tik uz Grejs, ali obitavale u svetu toliko stranom i udaljenom od njenog, kao da su živele na kineskim pirinčanim poljima ili u arabijskoj pustinji. To je bilo začuđujuće. U njenom starom životu, Grejs je sada shvatila, prijateljstva su bila priviđenja: krhka, plitka savezništva zasnovana isključivo na novcu ili statusu. U Bedford Hilsu, videla je, nicala su drugačija ženska prijateljstva, rođena u nedaćama i očvrsla kroz patnju. Koja ti uputi ljubaznu reč, to zaista i misli. Sporo, oprezno, Grejs je počela da stvara veze: s Karen, s nekim devojkama s kojima je radila u dečjem centru, čak i s Korom Bads. Kora je bila sva od kontradiktornosti. Nasilna, prgava i neobrazovana, zaista je mogla da bude siledžija, to je Grejs iskusila na svojoj koži druge noći u Bedfordu. Ali takođe je bila odana prijateljica i posvećena majka. Nakon Grejsinog pokušaja samoubistva prevladala je Korina majčinska strana. Kora je, čak i više od Karen, nagovarala ostale zatvorenice da promene mišljenje o Grejs Brukstajn. Kada je grupa žena u dečjem centru odbacila Grejs odbijajući da razgovaraju s njom pa čak i da jedu u istoj prostoriji, upravo im se Kora suprotstavila.

„Dajte kučki šansu. Ona niš’ nije ukrala. Zezate me? Ne bi znala kako to da uradi.“ „Ona je bogata, Kora.“ „Čak nije ni majka. Kako je dobila posao ovde? Upravnik joj čini usluge." Kora je produžila: „Da vam kažem nešto. Upravnik je želeo da ona umre. Zato ju je poslao kod mene. Ali utuvite, Grejs je na svom mestu. Nije onakva kao što su je prikazali u sudnici i na TV-u. Samo joj pružite šansu." Polako, preko volje, žene su počele da uključuju Grejs u svoje razgovore. To što su je prihvatile, a kasnije postale i blagonaklone, Grejs je značilo više nego što je mogla da izrazi. Društvo je označilo žene u Bedford Hilsu kao prestupnice, izgnanice. Sada se Grejs, po prvi put, zapitala da nije možda baš društvo prestupničko, pošto ih je prognalo. Grejs je celog veka živela kao u američkom snu. Plivanje u bogatstvu, sloboda i potraga za srećom bili su njena stvarnost od dana kada se rodila. Ovde, u Bedford Hilsu, sagledala je naličje zlatnog novčića: beznadežnost siromaštva, porodice koje su razbijene a ipak čine nesalomivi krug, oskudno obrazovanje, droga i zločin, gvozdeni stisak mafijaške kulture. Sve je samo lutrija. Odlazak u zatvor je bio sudbina ovih žena, isto kao što su bogatstvo i luksuz bili moja sudbina. Sve dok mi je neko nije ukrao. Grejs je imala više sreće od većine zatvorenica. Imala je nešto retko i neprocenjivo, nešto za šta bi druge devojke dale sve: odredila je sebi cilj. Konačno je u zatvoru imala nešto da radi, nešto drugačije od kupovanja dizajnirane odeće i planiranja nove večernje zabave. Morala je da sazna šta se zaista dogodilo u Kvorumu. Nije bila reč o slobodi. Morala je da se izbori za pravdu. Za istinu. Ako bi od Grejs tražili da jednom rečju opiše kako se oseća nakon prve godine u zatvoru, ta reč bila bi oslobođeno. To je, možda, bilo najironičnije u celoj situaciji. Svakog dana od devet do tri Grejs je radila u dečjem centru. Posao ju je ispunjavao i bio je zabavan. Deca su svakog dana dolazila da provode vreme sa svojim majkama, a premda je povezanost između majke i deteta obično bila očigledna, obe strane su se ponekad s

mukom trudile da nekako ispune sate u tako veštačkom okruženju. Grejs je bila zadužena da im olakša boravak i osmisli prigodne aktivnosti: vreme za priču, časove čitanja, časove slikanja, sve u čemu će mame i deca zajedno uživati a da pritom ne misle svakog časa gde su to i zašto su tu. Samo su u dečjem centru zatvorenice smele da nose civilnu odeću, a nabavljale su je milosrdne sestre. Sestra Tereza, koja je vodila ustanovu, moćnim argumentom je ubedila upravnika Makintoša. „Deca se plaše uniformi. Veoma je teško izgraditi poželjan odnos kada im mama izgleda kao stranac." Grejs je godio običan pamuk na koži. Volela je radosnu rutinu tog posla: planiranje aktivnosti, stavljanje teglica s bojama, četkica, papira na stolove, igranje s decom igara koje je zapamtila iz de,tinjstva. Najviše od svega volela je samu decu. Dok je Leni bio živ, nikada nije osetila potrebu da ima decu. Ali sada kada ga više nema, kao da je u njoj nešto pritisnulo prekidač. Preplavila su je sva urođena majčinska osećanja. Radeći u centru, Grejs je postala svesna osećanja unutrašnjeg mira, neke vrste pritajenog šuma zadovoljstva koje ju je svuda pratilo. Samo je na tom mestu skretala misli od Lenija, i Džona Merivala, i od toga kako ih je izdao. Obučena u jednostavnu pamučnu majicu i dugačku vunenu suknju, jedva se razlikovala od opatica koje su vodile centar. Pomislila je kako boravak u zatvoru prilično nalikuje na obitavanje u manastiru: u zatvorenom, uređenom okruženju prolaze dani sačinjeni od ponovljenih serija jednostavnih, zadovoljavajućih zadataka. U dečjem centru Grejs je osetila duboki spokoj, kao u opatica koje ispunjavaju svoj poziv. Samo, ona nije pronašla Boga. Njena misija bila je drugačija. Jedinu manu Grejsinog posla u centru oličavala je Lisa Holidej. Nju su poslali u Bedford Hils, u krilo A, jer je učestvovala u oružanoj pljački a žrtva napada je ostala paralizovana. Tu agresivnu muškobanjastu lezbijku, s veoma kratkom plavom kosom i modrim ožiljkom preko brade, mala ali grlata skupina zatvorenica belkinja odabrala je za vođu. Zatvorenice vođe igrale su bitnu ulogu u životu svakog zatvora, i to je upravnik Makintoš odlično znao. Lisi Holidej

je dao jednostavno zaduženje, a posao u dečjem centru umirio ju je na neko vreme, što je potrajalo dok se nije pojavila Grejs Brukstajn. Lisa je neskriveno prezirala Grejs i smatrala ju je ljubimicom Kore Bads i izdajicom belkinja u Bredfordu. Uz to je mislila i da je nadobudna kučka koja nekako vrti upravnika oko malog prsta. Lisa nikada nije propuštala priliku da maltretira Grejs, i stalno je pokušavala da je uvali u nevolje. Istinski Grejsin posao počinjao je posle tri, jer joj je u to doba dana bilo dopušteno da provede dva sata u zatvorskoj biblioteci. Dejvi Bukola je obećao da će joj pomoći, ali Grejs mesecima nije imala nikakvih vesti od njega. Nestrpljivo hitajući da makar koliko napreduje, sve slobodno vreme je trošila na istraživanje Kvoruma. Bilo je mnogo toga da se uči. Sledeći Dejvijev savet, počela je od početka. Čitala je o berzi, šta je to i kako funkcioniše. Tek sad je saznala šta se radi u investicionom fondu, nikada joj nije palo na pamet da pita Lenija. Proučila je nebrojene članke o ekonomiji. Ranije bije udavili termini poput kreditnog sloma i donacije. Grejs nije imala pojma šta oni znače. Sada je sebi dala zadatak da to otkrije. Želela je da razume zašto su kompanije poput Braće Lejman propale. Zašto je toliko mnogo ljudi izgubilo zaposlenja i domove zbog pada Kvoruma. U prvih nekoliko meseci kao da je samo bojila pozadinu ogromnog platna. Tek kada je završila nebo i uzburkano more, mogla je početi da radi na samom brodu: prevari zbog koje je zatočena. To je, naravno, bio najsloženiji, najteži deo slike. Glavni problem s investicionim fondovima, shvatila je Grejs, bilo je to što se njima upravljalo u tajnosti, iza vela. Vrhunski menadžeri poput Lenija nikada nisu odavali svoje investicione strategije, niti su otkrivali specifične detalje o svojim ličnim trgovanjima. A to je bilo savršeno legalno. Karen je upitala Grejs: „Pa kako su ljudi znali šta kupuju ako je sve bila tako velika tajna?“ „Nisu znali", rekla je Grejs. „Gledali su na prethodne poduhvate i kladili se na buduće." „Misliš, kao što se kladi na konje?" „Pretpostavljam."

„Pa to je veliki rizik." „Zavisi od toga koliko veruješ menadžeru." Ljudi su verovali Leniju. Verovali su Kvorumu. Ali nešto je užasno pošlo naopako. Što je više proučavala novinske izveštaje, Grejs je bolje razumela zašto je FBI tako sveobuhvatno omanuo u pokušajima da uđe u trag nestalom novcu. Uz toliko tajnovitosti i fondova koji prolaze kroz nebrojeno mnogo različitih računa, u zemlji, van zemlje, po celoj planeti, njihov posao nalikovao je na pročešljavanje plaže u potrazi za određenim zrnom peska. Akcije su prodate pre nego što su kupljene, nastajale su fantomske dobiti koje su potom iskorišćavane, umnožene tri, četiri, deset puta pre nego što bi se ponovo investirale u tako komplikovane strukture da su od toga svega Grejs kretale suze. Dejvi Bukola joj je konačno došao u posetu. Po izrazu njegovog lica, Grejs je naslutila da ima novosti. Jedva je potiskivala uzbuđenje. „Džon Merival je ukrao novac, zar ne? Znala sam." „Ne znam ko je ukrao novac." Grejs se sneveselila. „Moja istraga je krenula u drugom smeru.“ Na Dejvijevom licu i usnama stisnutim u strogu liniju očitavala se hladnoća. Grejsi se prevrnu stomak. „Ne razumem. Kom smeru." Dejvi je pomislio: Kada sam ušao ovde, delovalaje tako srećno. A sada ću joj srušiti svet. A šta ako grešim? Potom je pomislio: Ne grešim. Navalio se preko stola i uhvatio Grejs za ruku. „Gospođo Brukstajn.“ „Grejs.“ „Grejs. Žao mi je što moram ovo da ti kažem. Verujem da je tvoj muž ubijen." „Molim?" Prostorija se zavrte oko Grejs i ona se čvrsto uhvati za sto kao oslonac. „Leni se nije ubio." „Znam to. Stradao je u oluji..." Zamukla je.

„Nije bila nezgoda. Mesecima sam ispitivao Merivalove aktivnosti u Kvorumu" rekao je Dejvi,,,i na kraju sam uvideo da jurim svoj rep. Stoga sam odlučio da proučim tvog muža. Vratio sam se na njegov nestanak, na istragu i ono što se desilo na Nantaketu dan pre oluje. Onda sam pogledao rezultate autopsije." Grejs je progutala knedlu. „Nastavi." „Bili su komični. Pretpostavljalo se da se udavio jer je leš izbacilo more i u plućima je bilo vode. Kada je sve to sranje s Kvorumom dospelo na videlo zaključili su da se Leni ubio jer su smatrali da postoji motiv. Ali voda u plućima ne mora neophodno značiti da se osoba udavila." „Ne mora?" „Telo je bilo u moru više od mesec dana. Naravno da su pluća bila puna vode. Kada se desi ovakva smrt valja se zapitati kako je ta osoba uopšte dospela u vodu, i da li je pre toga bila živa ili mrtva." „Dakle misliš..." „Mislim da je tvoj muž bio mrtav pre nego što se našao u vodi. U plućima nije bilo nimalo krvi. Kod osobe koja se udavila u moru, na takvoj strašnoj oluji... pritisak od tolike količine vode koja tako naglo jurne u pluća gotovo bi sigurno prouzrokovao krvarenje." „Gotovo sigurno?" „Nije reč samo o plućima. Bilo je i drugih znakova: modrice na torzu, ogrebotine na prstima i nadlaktici koji bi mogle biti znakovi borbe. A i način na koji je glava odrubljena. Video sam slike. Da si samo obratila pažnju na pršljenove. To nije učinila riba. Osim ako nije imala giljotinu. Ili mesarski nož." Grejs je stavila ruku na usta da predupredi povraćanje. „O, sranje, žao mi je. Nisam imao nameru da budem tako slikovit. Je l’ ti dobro?" Grejs je odmahnula glavom. Više joj nikada neće biti dobro. Duboko je udahnula, boreći se da kontroliše emocije. „Zašto ništa od ovoga nije izašlo na videlo u istrazi?" „Nešto jeste. Pomenute su modrice, ali su zanemarene. Niko nije hteo da spozna istinu. Ne u to vreme. Seti se da je tvoj muž bio

najomraženiji čovek u Americi. Možda je bilo lakše misliti o njemu kao o samoubici, kukavici, a ne o žrtvi?" „Lakše?" Grejs se vrtelo u glavi. Nije bilo jednostavno odjednom prihvatiti tu priču. Dejvi je rekao: „Hteo sam prvo tebi da saopštim. Znam da si se šokirala, ali to su zapravo dobre vesti. Imamo dovoljno podataka da zatražimo ponovno otvaranje istrage. Bio bi to prvi korak ka započinjanju istrage o ubistvu." Grejs je dugo ćutala. Konačno je prelomila: „Ne. Ne želim da policija bude umešana." „Ali, Grejs..." „Ne." Nekoje ubio Lenija. Iskasapio ga kao životinju i bacio ga u talase. Kakav je smisao policije, ili suda, ili celog tog iskvarenog, odvratnog, takozvanog pravosudnog sistema? Zar ima pravde za Lenija, ili za mene? Amerika nas je proklela, bez ikakvog boljeg razloga od tog da je tako bilo lakše. Pustili su Lenijevog ubicu da ode a mene ostavili ovde da trunem. E pa, prokleta da je Amerika. Vreme za pravdu je prošlo. Dejvi se zbunio. „Pa šta hoćeš da uradim?" „Hoću da saznaš ko je to uradio. Džon Merival ili neko drugi. Hoću da znam ko je ubio mog supruga i zašto. Hoću da znam sve i moram biti sigurna. Ne zanima me razumna sumnja." Dejvi je rekao: „U redu. A posle?" „A posle ćemo smisliti sledeće korake." A onda ću ga ubiti. Nakon gašenja svetala Grejs je ležala budna, a um joj je munjevito radio. Ko god da je ubio Lenija morao je biti na Nantaketu onog olujnog dana. To je mogao biti neki neznanac. Ali znala je da je to malo verovatno. Bio je to neko blizak nama. Mora da je tako. Neko blizak Kvorumu. Nestalom novcu. Prisetila se odmora, svojih gostiju.

Koni i Majkl. Onor i Džek. Marija i Endru. Kerolajn i Džon. Kvorumovska porodica. Samo što nisu bili porodica. Nisu bili prijatelji. Svi su napustili Grejs u času kada su joj bili potrebni. Jedan od njih je ubio Lenija. Grejs više nje želela pravdu. Čeznula je da se osveti. Osvetu će i ostvariti. Te noći je Grejs Brukstajn počela da planira bekstvo.

Karen je protrljala oči. Bilo je dva ujutru, a Grejs se penjala u njen krevet. „Grejs? Šta je bilo? Je l' ti muka?“ Grejs je odmahnula glavom. Šćućurile su se ispod ćebeta, da se ugreju. Karen je osetila meke Grejsine grudi na leđima. Miris njene kože, nežno milovanje njenog daha. Instinktivno je zavukla ruku ispod Grejsine spavaćice, posežući za svilenkastom vlažnošću između njenih butina. „Volim te.“ Karen se okrenula da pritisne svoje usne na Grejsine. Na nekoliko divnih trenutaka, Grejs joj je uzvraćala poljubac. Onda se odmakla. „Izvini. Ja... ja ne mogu.“ Grejs se osećala rastrzano. Delom je bila u iskušenju da prihvati utehu koju joj je Karen nudila. Nakon svega, Lenija nema. A i Grejs je volela Karen, na neki način. Ali znala je da to nije u redu. Nije volela Karen na taj način. Zaista nije. Čak i da jeste, bilo bi pogrešno da joj uvećava nade. Naročito kada se uzme u obzir ono što upravo hoće da joj poveri. Karen se pokunjila. Kako je mogla da bude toliko glupa? Pogrešno je protumačila signale. „O, bože. Jesi li ljuta na mene?“ „Ne. Ni najmanje. Zašto bih bila?“ „Nikada ne bih povukla potez da nisam pomislila... Mislim, došla si u moj krevet." „Znam. Oprosti. Slušaj, ja sam kriva", izvinjavala se Grejs. „Htela sam da razgovaram s tobom. Treba mi tvoj savet." „Moj savet?" „Aha. Hoću da pobegnem." Karen je trebalo baš nešto tako da razbije tenziju. Nasmejala se toliko glasno da je zamalo probudila Koru. Grejs nije razumela. „Čemu se smeješ?" „O, Grejs! Sigurno se šališ!" „Mrtva sam ozbiljna."

„Dušo, to je nemoguće. Niko nikada nije pobegao iz Bedford Hilsa." Grejs je slegla ramenima. „Za sve postoji prvi put, zar ne?" „Ne i za ovo." Karen se više nije smejala. „Ti si to zaista ozbiljno namerila, zar ne? Skrenula si s uma, Grejs. Da li si u skorije vreme pogledala napolje? Između nas i slobode je devet ograda s bodljikavom žicom, a kroz njih je puštena struja. Tu su i stražari i psi i kamere i oružje." „Sve to znam." „Onda ne razmišljaš trezveno. Slušaj, čak i da pronađeš neki način za bekstvo, a nećeš ga ostvariti jer nije moguće, ti si jedna od najprepoznatljivijih osoba u Americi. Šta misliš, dokle ćeš stići?" Grejs se pogladila po slomljenom nosu. „Više nisam prepoznatljiva. Ne izgledam kao nekada. U svakom slučaju, mogu da se prerušim." „Kada te uhvate, ubiće te. Bez ikakvih pitanja." „Znam i to. Spremno preuzimam taj rizik." Karen je u tami pomazila Grejs po obrazu. To je bilo ludilo. Niko nije pobegao iz Bedford Hilsa. Ako Grejs pokuša, sigurno će je ubiti. Čak i da je, nekim čudom, uhvate živu, to i dalje znači da je Karen više nikada neće videti. Grejs će strpati u samicu. Prognaće je iz države. Zaključati u nekom tajnom zatvoru koji nadgleda CIA, da niko više nikad ne čuje za nju. „Ne radi to, Grejs. Molim te. Ne želim da te izgubim." Grejs je videla da su se Karenine oči ispunile suzama. Primakavši se, poljubila ju je pravo u usta. Strasno. Dugo. Po tom će je poljupcu pamtiti. Bio je oproštajni. „Moram, Karen." ,,Zašto?“ „Zato što je Leni ubijen, je l’ ti sad jasno?“ Karen se uspravila. „Štaaa? Ko to kaže?“ „Dejvi Bukola. Pronašao je dokaze, podatke koje nisu izneli u istrazi." Dakle, Bukola ju je naveo na ovo. Ubiću ga. „Moram da saznam ko mi je ubio muža." „Ali, Grejs..."

„Pronaći ću ga. A onda ću ga ubiti." Grejs je očekivala osudu, šok, ali Karen ju je samo čvrsto zagrlila. Setila se Bilija, dečka svoje sestre. Koliko je izgledalo ispravno kada ga je metkom pogodila među oči. Uprkos svemu što se od tada desilo, nikada nije zažalila. Sada nije želela da izgubi Grejs. Ali je razumela. „Pretpostavljam da imaš plan?" „Zapravo, o tome sam htela da pričam s tobom..." Sestra Agnes je posmatrala kako Grejs sklanja delove slagalice i tiho se zahvalila Bogu: Hvala ti, Isuse, što si mi poslao ovu izgubljenu dušu. Hvala ti što si mi dozvolio da budem nosilac tvoje iskupljeničke milosti. Sestra Anges se zamonašila tek pet godina. Pre toga je bila Trejsi Grejndžer, usamljena, nepopularna tinejdžerka iz Frenčtauna u Nju Džerziju. Bila se zaljubila u Gordona Hiksa, dečka iz susedstva. Izjavio joj je ljubav, a ona mu je poverovala. Kada je zatrudnela s njim, a on je iznenada napustio, otišla je kući i progutala sve tablete koje su joj pale šaka. Beba nije preživela. Nije ni Trejsi Grejndžer. Devojka koja se osvestila u sumornom, sterilnom bolničkom krevetu, stežući stomak i jecajući od griže savesti, nije bila ona ista devojka koju je Gordon Hiks tako okrutno ostavio. Više nije bila ista prosečna učenica koja je razočaravala roditelje od dana kada se rodila. Više nije bila ista čudakinja, nepopularna učenica desetog razreda koju niko nije pozvao na matursko veče. Ova devojka bila je potpuno nova osoba. Bog ju je voleo. Imala je vrlina. Gresi su joj oprošteni, i jednog dana će sedeti uz Isusa, nadesno od Oca. Ako je neko verovao u moć iskupljenja, bila je to sestra Agnes. Bog joj je oprostio. Spasao joj je život. Sada je, u svojoj beskonačnoj ljubavi i milosti, oprostio i Grejs Brukstajn. A dozvolio je njoj da igra malu ulogu u tom čudu. Baš ovog jutra Grejs joj je rekla: „Tako sam ispunjena dok radim ovde, sestro. Dok sam s ovom decom i s vama. Kao da mi je pružena druga šansa u životu."

Ala su je obasjale i ogrejale te reči! Sestra Agnes se nadala da se neće uzoholiti i tako počiniti smrtni greh. Ne sme smetnuti s uma da je Bog izmenio Grejs, ne ona. Pa ipak se nije mogla otrgnuti utisku da je njeno prijateljstvo doprinelo nekim promenama kod Grejs. Grejs je takođe promenila sestru Agnes. Život opatica je samotan. Većina milosrdnih sestara mogle su biti majke sestri Agnes, a neke i bake. Tokom poslednjih nekoliko meseci počela je da neguje jednostavno prijateljstvo koje je, kako izgleda, razvila s Grejs Brukstajn. Uzajamni pogledi. Osmesi. Poverenje. Grejs je vratila delove slagalice u kutiju, a potom je uredno smestila na policu. Sestra Agnes se toplo osmehnula. „Hvala ti, Grejs. Sad mogu sama. Znam da hitaš u biblioteku." ,,U redu je", razdragano je odvratila Grejs. „Sa zadovoljstvom pomažem. O, uzgred, moramo da vratimo onaj plastelin koji smo prošle nedelje poručile." „Zaista? Zašto?" „Jutros sam otvorila sedam od osam kutija, a masa unutar njih se potpuno isušila. Potopila sam je u vodu, ali samo se razljigavila. Zbilja moramo da ga vratimo." Kakva šteta, pomisli sestra Agnes. Dobar deo dana su ona i sestra Tereza slagale te kutije u magacin dečjeg centra Terezom. Sada će morati da izvuče napolje te glupe stvari. „Poslala sam imejl dobavljačima", nastavila je Grejs. „Doći će da ih pokupe u utorak u četiri sata." ,,U utorak?", sestra Agnes se pokunjila. „O, Grejs, lepo od tebe što si to sredila, ali u utorak ne mogu da nadgledam preuzimanje. Delegacija iz kancelarije kaznenih ustanova dolazi u obilazak. Nakon toga, sestra Tereza i ja držimo s njima redovni tromesečni sastanak o budžetu. Celo popodne nećemo biti tu." Grejs kao da se razočarala. Onda se iznenada ozarila. „Možda bih ja to mogla da uradim?" Sestra Agnes se namrštila. „Ne znam baš, Grejs." Zatvorenice iz krila A nisu smele da pomažu prilikom preuzimanja i isporuka. Upravnik je to smatrao za potencijalno

ugrožavanje bezbednosti. Ali Grejs se toliko popravila. Sestra Agnes ne bi nikako volela da zatvorenica stekne utisak kako joj se ne veruje. Grejs je rekla: „Deca već nedeljama čekaju. Bilo bi sramota da odložimo nabavku plastelina." „Te kutije su teške, Grejs", sestra Agnes je nespretno rekla. „To je posao za dve osobe." „Kora može da mi pomogne." „Kora Bads?" Ova ideja postaje sve gora i gora. „Ona je utorkom dežurna u kuhinji, ali obično završava do tri." Grejs je delovala tako puna nade, tako željna da udovolji. Sestra Agnes se kolebala. Kakva šteta od toga? Samo ovaj put. „Pa, pretpostavljam... ako si sigurna da ti i Kora to možete..." Grejs se nasmešila. „Da natovarimo kamion za isporuku? Da, sestro. Možemo da se snađemo." Srce joj je tuklo tako snažno da se iznenadila što ga sestra Agnes ne čuje. Bila je ljupka, nežna žena i Grejs se osećala loše što je obmanjuje. Ali ništa se nije moglo protiv toga. Počelo je. Grejsin plan za bekstvo brzo postao je najgore čuvana tajna u Bedford Hilsu. Ideja je bila jednostavna. Kamion za isporuke doći će u dečji centar. Grejs i Kora počeće da utovaruju sanduke s plastelinom. Dok Kora bude odvlačila pažnju vozaču, Grejs će se vratiti u magacin, isprazniti jedan sanduk i sakriće se unutra. Kora će sama dovršiti utovarivanje i postaraće se da poklopac na Grejsinom sanduku ne bude potpuno zatvoren, kako bi imala malo vazduha, i uz to će ga dobro sakriti među ostalim sanducima. Sledeći deo plana je bio rizičan. Sve je zavisilo od bezbednosne provere. Kamioni su svakog dana ulazili u zatvor i izlazili iz njega, isporučujući sve, od toalet-papira preko deterdženta do hrane. Zatvor je bio opremljen ultramodernim bezbednosnim sistemima. Pored ručnog pretresanja, stražari su koristili pse tragače pa čak i infracrvene skenere za detaljno proveravanje vozila, a kontrolnih kamera bilo je

po celom Bedfordu. Obično se temeljnije proveravalo ono što ulazi u zatvor. Obraćalo se manje pažnje na ono što bi moglo izaći. Ali sve provere zavisile su od procene stražara. Ako im se nije dopadao izgled vozača ili vozila, ili ako im je iz bilo kog razloga bilo do toga, mogli su satima da zadrže te ljude, pretražujući svaki kvadratni centimetar njihovih kola ili osobe. Grejs se nadala da u hladnoj januarskoj večeri stražari neće biti voljni da istovaruju jednu po jednu kutiju s plastelinom. Ali ona neće znati jesu li joj se nade ispunile sve dok ne počne proveravanje. Čim kamion bude propušten, ako bude propušten, i dovoljno se odmaknu od Bedforda, Grejs će izaći iz sanduka i primaći će se zadnjim vratima. Kad vozač stane na nekoj raskrsnici, otvoriće vrata i iskočiti u slobodu. Lako. „..Neće uspeti." Karen se nagnula preko stola i poslužila se Grejsinim razvodnjenim rompir pireom. Bile su na ručku, nekoliko dana pre planiranog bega. „Hvala ti na podršci." „Jesi li razmislila šta ćeš da radiš ako zaista izađeš odavde?" Grejs je malo o tome razmišljala. Kada je maštala o bekstvu, zamišljala je sebe kao lovca, kako razotkriva ko je Lenijev ubica, i osveti se. Ali činjenica je da će nju takođe loviti. Da preživi, trebaće joj hrana, sklonište, novac i oprema za maskiranje. Nije imala pojma kako će sve to da nabavi. „Šta je s prijateljima napolju? Veruješ li kome? Hoće li se iko zauzeti za tebe?" Grejs je odmahnula glavom. „Ne. Niko." Doduše, imala je poverenja u Dejvija Bukolu. Dejvi je prikupljao nove informacije i proveravao alibije svih koji su bili kod Grejs i Lenija na Nantaketu onog dana kada je Leni umro. Grejs će se svakako obratiti njemu kad umakne, ali nije želela to da kaže Karen. ,,U tom slučaju, moramo ovde da ti pripremimo paket za preživljavanje."

„Paket za preživljavanje?" „Naravno. Trebaće ti nov identitet. Nekoliko novih identiteta, kako bi mogla slobodno da se krećeš. Vozačke dozvole, kreditne kartice, malo keša. Nećeš baš daleko stići kao Grejs Brukstajn." „Odakle da nabavim vozačku dozvolu, Karen? Ili kreditnu karticu? To je nemoguće." „Kaže žena koja je zamislila da pobegne iz Bedford Hilsa! Ne opterećuj se sitnicama, Grejs. Prepusti to meni." Karen je upozorila Grejs: moraće da uputi nekoliko devojaka u plan za bekstvo kako bi nabavile ono što im treba za tako kratak vremenski period. Na Grejsino zaprepašćenje, ispostavilo se da u nekoliko devojaka spada skoro svaka robijašica u Bedfordu. Uopšte nije bilo lako falsifikovati kreditne kartice i vozačku dozvolu. Karen je tražila pomoć po celom zatvoru. Zatvorenice koje su radile u upravnikovoj kancelariji, biblioteci i sobi s kompjuterima danima su kucale, obrađivale u Fotošopu i plastificirale, sve rizikujući da ugroze svoje pozicije stečene na osnovu dobrog vladanja ne bi li makar kako pomogle Grejs i učestvovale u ostvarenju velikog bekstva. Za plan nisu znali samo stražari i Lisa Holidej. Bilo je sporno da li bi Lisa ocinkarila Grejs,uticajne zatvorenice mogle bi nekažnjeno da napadnu svoje rivalke ali izdati drugu zatvorenicu još se smatralo tabuom. Međutim, Karen nije bila spremna na rizik. Grejs je bila zahvalna na svačijoj pomoći, ali se unervozila. „Previše žena zna.“ „To nisu žene“, rekla joj je Karen. „To su ti prijateljice. Možeš im verovati." Verovati. Bila je to reč iz drugog života, s druge planete. Utorak je osvanuo tmuran i hladan. Grejs jedva daje trenula. Glasovi su je progonili cele noći: Leni: Sta god da se desi, Grejs, ja te volim. Džon Merival: Ne brini, Grejs. Samo uradi onako kako ti Frenk Hamond kaže i bićeš dobro. Karen: Kada te uhvate, ubiće te, bez ikakvih pitanja.

Za doručkom Grejs nije ni okusila svoju porciju ovsene kaše. „Potrebna ti je snaga", naglasila je Kora. „Pojedi nešto." „Ne mogu. Povratiću." Velika crnkinja je začkiljila. „Nisam te zamolila, Grejs. Naređujem ti. Bolje se sredi, mala. Danas stavljam glavu na panj zbog tebe. Sve to radimo. A sada jedi.“ U pravu je. Mogu ja to. Moram. Grejs je jela. „Sigurno si dobro, Grejs? A da odeš i prilegneš.“ Bilo je podne. Delegacija zvaničnika stiže u pola jedan. Celo jutro su sređivale stolove i igračke, raspoređivale najnovije rukotvorine i starale se da ustanova izgleda najbolje što može. Ako delegacija bude oduševljena, možda će povećati budžet. Ili ga barem neće srezati. Grejs je kao i uvek predano radila, ali sestra Agnes se zabrinula zbog nje. Još kad je stigla na posao, bila je zelena u licu, a sad je već bila žućkastobela kao da će se svakog trena ispovraćati. Pre jednog trenutka, kada se propela da presloži neke knjige na visokoj polici, zavrtelo joj se u glavi i umalo se nije onesvestila. „Dobro sam, sestro." „Ne bih rekla. Trebalo bi da odeš u ambulantu." ,,Ne!“ Grejs se grlo osušilo od straha. Ne smeš me poslati u ambulantu. Ne danas. Šta ako me zadrže celo popodne? Setila se šta joj je Kora rekla za doručkom. Morala je da se sabere. „Ma, samo sam malo dehidrirala. Možda da popijem čašu vode?" Sestra Agnes je otišla po vodu. Za to vreme se Grejs uštinula za obraze i nekoliko puta duboko udahnula da se smiri. Kada se opatica vratila, izgledala je malo bolje. Lisa Holidej je iz najudaljenijeg ugla sobe sumnjičavo posmatrala tu scenu. „Šta li je Ledi Brukstajn?" upitala je jednu majku, mladu crnkinju koja je tek pristigla u Bedford. „Mnogo se čudno ponaša celo jutro, nadmašila je i samu sebe." „A ti ne bi da oćeš da kidneš odavde?", odvratila je mladica. Čim je videla Lisin izraz lica, bilo joj jasno, gadno je uprskala. Ali već je bilo kasno.

„Šta reče?" „Ništa. Samo sam... ne znam šta pričam. Načula sam neke glupe glasine." Lisa joj se potpuno unese u lice. „Pevaj!" „Molim te. Ja... nije trebalo ni da zinem. Ubiće me Kora." „Sve mi ispričaj ili ću se postarati da ti upravnik više nikada ne dozvoli da vidiš svoje dete." „Molim te, Lisa." „Misliš da ne mogu to da uradim?" Mlada robijašica pomisli na svog trogodišnjeg sina Tirona, umiljatog i bucmastog kao štene. Doći će za pola sata, maziće se s njom, crtaće joj sličice da ih čuva u ćeliji. Počela je da priča. Hana Denzel podigla je sjajne crne obrve dok je vodila važne posetioce niz hodnik do dečjeg centra. „Ovuda, dame i gospodo." Deni nije volela da sprovodi delegacije po Bedford Hilsu. Današnja grupa uobraženih političara i policajaca bila je loša koliko i sve ostale: dobrotvori koji posećuju zatvor, sveštenici, socijalni radnici, terapeuti, opatice, cela prokleta vojska nametljivaca koji su dvaput godišnje pohodili njenu teritoriju noseći nacrte i preporuke. Niko od njih, izgleda, nije shvatao da su te žene štetočine. Da su u Bedford Hilsu po kazni, ne da budu spasene. Deni je od toga bilo muka. Posetioci su se raštrkali po dečjem centru, među čistim stolovima i prostorima za igru, i otimali su im se uzdasi divljenja. Upravnik Makintoš ih je gledao kao ponosni otac. Potom mu se izraz lica promenio. Grejs Brukstajn je lebdela držeći se za policu za knjige, bledog i bolesnog lica. Prokletstvo! Potpuno je zaboravio na Grejs. Ni najmanje ne bi bilo dobro da njegova najpoznatija zatvorenica odvuče pažnju grupe od dragulja na bedfordskoj kruni. Prišao je Hani i prošaputao joj: „Izvedi je odavde. Tiho. Odvlači pažnju."

Okrutne oči čuvarke se ozariše. „Da, gospodine." Ovo je već bilo bolje. Prišavši Grejs, grubo ju je zgrabila za ruku. „Polazi, Brukstajnova. Nazad u ćeliju." ,,U ćeliju? Ja-ja ne mogu", Grejs je promucala. „Radim." ,,E pa, više ne radiš. Kreći." Grejs je otvorila usta da se usprotivi, ali nije ispustila ni zvuk. Panika joj je, kao mučna gužva, začepila grlo. „Nešto nije u redu?" Sestra Agnes se nečujno približila. „Mogu li da pomognem?" ,,Ne“, odsečno je rekla Deni, gurajući Grejs ka vratima. Iritiralo ju je prisustvo milosrdnih sestara u Bedford Hilsu. Sestra Agnes bi trebalo jebeno da se vrati svojoj brojanici i zatvorenice prepusti profesionalcima. „Upravnik je šalje u ćeliju. I ne želi scene.“ Grejs je molećivo gledala u sestru Agnes. Pomozi mi! Opatica se ljubazno nasmejala svojoj prijateljici. „Ne tuguj, Grejs. Prijaće ti predah. Uživaj u slobodnom popodnevu. I sutra ćemo biti ovde.“ Da. A biću i ja, pomislila je Grejs. Došlo joj je da se rasplače. Lisa Holidej je tek u petnaest do četiri mogla da izađe iz dečjeg centra. Gonič robova, dobrotvorka sestra Tereza, dala joj je spisak zadataka dugačak poput njenog policijskog dosjea. Trkom se zaletela u upravnikovu kancelariju i umarširala do prijemnog stola. „Moram da vidim upravnika", dahtala je. „Hitno je.“ Recepcionarka je pogledala u nabusitu muškobanjastu lezbijku i ukočila se. „Upravnik Makintoš ne može nikoga da primi danas. Ima delegaciju…" „Kao što sam rekla. Hitno je.“ „Žao mije", ponovila je devojka. „Nije ovde.“ „Pa, gde je?" Recepcionarkin glas je postao hladniji. „Napolju. Celog popodneva ima sastanke. Mogu li ja nešto da pomognem?" ,,Ne“, Lisa je grubo odgovorila. „Želim verglaša, ne zaludnog majmuna." Morala je da vidi upravnika i morala je da ga vidi nasamo.

Ako procuri da je ona potkazala Grejs Brukstajn, s njom će biti gotovo u Bedford Hilsu. „Onda ja tu ništa ne mogu." Lisa je spustila svoje teško telo na jednu čvrstu stolicu prislonjenu uza zid. ,,U redu. Sačekaću." Kora Bads je završila posao u kuhinji u deset do četiri i požurila je u dečji centar kao što je bilo dogovoreno. Dve majke su se opraštale od svoje dece, a nadgledao ih je jedan čuvar koji se dosađivao. Kora je upitala jednu: „Gde je Grejs?“ „U ćeliji. Deni ju je odavno odvukla. Kao da joj nije bilo dobro.“ Kora je pomislila: Kladim se da nije. To je onda to. Ako je Grejs zaključana, ceo plan ode dođavola. Sama je ušla u magacin. Možda je tako najbolje. Grejs je sedela na svom ležaju, piljeći preda se. Bila je previše izmoždena da bi plakala. Gotovo je. Bogzna kad će imati šansu da pokuša ponovo. Možda tek kroz nekoliko godina. A za to vreme će Lenijev ubica biti napolju, slobodan, srećan, nekažnjen. Ta pomisao bila je nepodnošljiva. Ne razmišljajući, gledala je na zidni sat: „5:55... „6:00... „6:05... Kamion je sigurno stigao. Kora će ga utovariti sama, pitajući se šta se desilo. U „6:08 Grejs je čula zveckanje ključeva u bravi. Mora da se Karenina smena rano završila. Barem će ona biti zadovoljna što je plan za bekstvo propao. Vrata su se širom otvorila. ,,Ustaj.“ Denine oči sijale su od pakosti. Ceo dan je razmišljala o rečima sestre Agnes upućenim Grejs. Uživaj u slobodnom popodnevu. Kao da je ovo nekakav letnji kamp! U Bedford Hilsu nije bilo slobodnih popodneva. „Ovog popodneva propustila si četiri sata radnih zadataka, ti mala, podla kučko. Mislila si da si na odmoru, zar ne? Da ćeš se izvući?" Grejs je pokunjeno rekla: „Ne, gospođo."

„Dobro. Jer za robijašice iz krila A nema prokletih odmora. Ne dok sam ja na dužnosti. Ima odmah da nadoknadiš te radne sate. Vuci dupe u dečji centar i počni da ribaš podove." „Da, gospođo." „Kada završiš, uradi to ponovo. I večeras zaboravi na jelo. Da si ostala da ribaš taj pod dok ne dođem po tebe, jesi li razumela?" „Da, gospođo." „POKRET!" Grej je munjevito izašla iz ćelije i potrčala niz hodnik. Dok ju je Deni gledala kako odlazi, blagi osmeh zadovoljstva širio joj se licem. Nije imala pojma da Grejs trči u slobodu. Kora je skoro uto varila sve sanduke. Vozač kamiona je progunđao: „Mislio sam da će dve raditi. Doveo bih još jednog momka da sam znao." Kora je slegla ramenima. „Život je kučka, zar ne?“ Na krcati zadnji deo dvorišta iza magacina dečjeg centra već se spustio mrak. Temperatura je bila ispod nule, ali se od ledenog vetra činilo da je još hladnije. Kutije su bile male, oko šezdeset centimetara kubnih. Gledajući ih, Kora nije mogla da zamisli otkud Grejs ideja da će se spakovati u jednu. Bile su teške, a kako su se Kori prsti skočanjili od hladnoće, posao je sporo tekao. „Izvini što kasnim." Grejs je stajala drhteći na svetlosti svetiljke. Još uvek u suknji i tankoj pamučnoj bluzi, bila je besmisleno razgolićena za zimsko veče. Vetar joj je rezao kožu poput žileta. Kora se izbečila od iznenađenja, ali ništa nije rekla. Vozač se malko iznervirao. „Je l' me ti to zezaš? Je li ovo tvoj broj dva? Ona ne može da podigne šoljicu kafe, a kamoli sanduk s plastelinom.“ „Naravno da može", odgovorila je Kora. „Prepusti sve nama." „Što se mene tiče, u redu." Vozač se vratio u gostoprimljivu toplotu kabine. „Nek mi jedna od vas dama da znak kada budete gotove."

U skladištu su Kora i Grejs hitro radile. Sestra Agnes ili koji stražar mogli su banuti svakog časa. Kora je izvadila iz džepa četiri lažne lične karte s odgovarajućim kreditnim karticama, parče papira s nepoznatom „hotmejl" adresom i svežnjić novčanica i sve strpala u Grejsin grudnjak. „Karen napolju ima nekog prijatelja koji će ti poslati još novca preko Vestern Uniona kada ti zatreba. Samo imejlom pošalji iznos, poštanski kod mesta u kom se nalaziš i inicijale s lažne lične karte koju koristiš, a ta osoba će obaviti ostalo. Uzmi i ovo." Predala je Grejs srebrni perorez. „Nikad se ne zna." Grejs je sekundu piljila u nožić na svom dlanu, oklevajući, a potom ga je gurnula u cipelu. Kora je odlučno podigla poklopac s jednog sanduka i ispraznila ga brzinom svetlosti. Prazna kutija je nekako izgledala još manja. Kora je rekla: „Mislim da je nemoguće, Grejs. Mačka ne bi stala unutra." Grejs se nasmejala. „Moguće je. U mladosti sam bila gimnastičarka. Gledaj." Kora je zapanjeno gledala dok je Grejs ulazila u kutiju, prvo dupetom, obavivši se tankim nogama poput gipkog pauka. „Mala, to izgleda bolno." Trepnula je. „Sigurno ti je dobro?" „Nije baš putovanje prvom klasom, ali preživeću. Pokušaj da staviš poklopac. Jesam li potpuno ušla?" Kora je probala. Lako. Ostalo je oko dva centimetra slobodnog prostora. Ponovo ga je otvorila polugom. „Unutra si. Sada ću da utovarim ostatak. Staviću te tri reda iza, tako da budeš skrivena na kontrolnom punktu, ali ću poklopac labavo zatvoriti, da imaš vazduha." „Hvala ti." „Sedi s mirom dok ne prođete kontrolni punkt. Čim izađete, čim kamion stane, iskoči." „Razumela. Hvala ti, Kora. Na svemu." Srećno, Gracilna Grejs. Kora Bads je namestila poklopac i iznela Grejs u tamu. Upravnik MaKintoš je sumnjičavo merkao Lisu Holidej.

„Bolje bi ti bilo da ovo nije nekakva prevara." „Nije." „Grejs Brukstajn je u tamnici. U ćeliji je još od ručka. Osim toga, zatvorenice iz krila A nikada ne rade na isporukama. Sestra Agnes poznaje pravila." „Sestra Agnes ne razlikuje svoju picu od Očenaša." ,,E, sad je dosta!" prasnuo je upravnik. „Ne dozvoljavam ti da nipodaštavaš naše volonterke." „Dakle, ne želite da proverite kamion? U redu. Nemojte. Samo ne recite posle da vas nisam upozorila." Upravnik Makintoš nije želeo da proveri kamion. Dan je bio dug. Jedva je čekao da sredi sva dokumenta i ode kući, svojoj ženi. Ali znao je da nema izbora. ,,U redu, Lisa. Prepusti to meni.“ Grejs se nije mogla orijentisati u tami. Čula je kako su se zadnja vrata kamiona zalupila. Na trenutak ju je obuzeo strah: U klopci sam! Ali i onda se opustila, nateravši sebe da sporo, ujednačeno diše. Bilo je neudobno, jer se skvrčila u sanduku kao marioneta, ali mogla je da izdrži u tom položaju. S druge strane, mučila ju je hladnoća. Kočio joj se ud po ud. Glava ju je veoma bolela, kao da je upravo zarila zube u kocku leda. Motor se upalio. Krećemo se. Ubrzo je Grejs čula samo otkucaje svog srca. Tiho se pomolila: Molim te, bože, ne dozvoli da provere sve kutije. Klaparanje je bilo toliko glasno da gaje vozač čuo iako je treštao Springstinov CD. Mora da jedan sanduk nije dobro zatvoren. „Šta, kog đavola?" Naglo je zakočio i izašao iz kabine. Glupave jebene lezbače. Koliko je teško utovariti gomilu kutija? Samo je trebalo da ih stave jednu na drugu. Grejs je čula da se zadnja vrata otvaraju. Zraci baterijske lampe sinuli su kroz pukotinu iznad njene glave, gde je Kora ostavila olabavljen poklopac. Zadržala je dah. „Prokletstvo."

Kutije su klizile po metalnom podu kamiona i čula se buka. Onda je Grejs osetila da se njena kutija pomera. O, bože, ne! Videće me. Ali vozač je nije spazio. Dok je gurao napred Grejsin sanduk, primetio je odškrinut poklopac pa ga je tresnuo pesnicom da se zatvori. Potom je podigao drugu kutiju i stavio je na Grejsinu. Zadnja vrata su se zalupila. Grejs je osetila trzanje kamiona kada je krenuo. Oblile su je graške ledenog znoja. Nema vazduha. Ugušiću se. Upravnik Makintoš uleteo je u dečji centar. Sva deca su otišla kući. Samo jedna zatvorenica je sklanjala poslednju igračku. „Sama si?“ „Da, gospodine. Čekam da se vrati sestra Agnes i da zaključa." „Za četiri po podne bilo je zakazano preuzimanje. Je li obavljeno?" „Mislim da jeste, gospodine. Kora Bads je bila u magacinu." „A šta je s Grejs Brukstajn? Da li si je videla ovde ovog popodneva?" „Nisam, gospodine. Kora mi je rekla da je u ćeliji." Upravnik Makintoš se opustio. Lisa Holidej je nešto pogrešno razumela. Nezvaničan izvor vesti često je nepouzdan u Bedfordu. Ipak, protokol se mora poštovati. Podigao je slušalicu telefona na stolu sestre Agnes.

UMREĆU! Grejs je već ubrzano disala. Kada je kamion stao, nade su joj narasle. Mora da su na kontrolnom punktu. Pokušala je da vrisne. „Upomoć! Pomagajte!" Nedeljama se pribojavala ovog trenutka, strahovala da će je stražari otkriti. Sada se prestravila na pomisao da je neće pronaći. Bez vazduha će umreti u ovoj kutiji mnogo pre nego što se kamion zaustavi na kakvom stajalištu. „Upomoć!" Vikala je što je glasnije mogla, ali izgleda da joj pluća nisu funkcionisala kako treba. Reči su zvučale mekano i šaputavo, prigušene sanducima iznad i pored nje. Stražari ništa nisu čuli. „Dakle, šta prevozite?" Vozač je predao dokumentaciju. „Plastelin. Negde oko dve tone." ,,U redu. Da pogledamo." Dva stražara počela su da otvaraju prvi red kutija. Molim vas! Ovde sam! Grejs je u tom trenutku znala da ne želi da umre. Ne još. Ne ovako. Prvo moram da pronađem Lenijevog ubicu. Moram sve naterati da plate. Već joj se vrtelo u glavi. Znajući da će uskoro izgubiti svest, ponovo je povikala. Jedan stražara zastade. „Jesi li čuo nešto?" Njegov kolega odmahnu glavom. „Samo svoje zube kako cvokoću. Ovde je ledeno, čoveče. Hajde, bre, da završimo više s tim." Povukao je sledeći sanduk, spustio ga na zemlju, otvorio i prove,rio šta je unutra. Tako i naredni. A potom sledeći. Dok je otvarao četvrti, vozač je preklinjao: „Ma dajte, momci, pustite me, hoćete li? Znate li koliko je prošlo dok su utovarile ovo sranje? Treba da putujem šest sati, a smrzavam se ko pacov." Čuvari se zgledaše. Začuše da zvoni telefon u njihovoj toploj, udobnoj stražarskoj kuli.

,,U redu. Možete da krenete." Potpisali su vozačeve papire i vratili mu ih. „Vozite pažljivo." Nakon šezdeset sekundi, kamion je izašao kroz zatvorske kapije. Grejs je i dalje bila unutra. Probudila se na zvuk motora koji ubrzava. Preplavilo ju je olakšanje. Mogu da dišem! Živa sam. Mora da je stražar odškrinuo poklopac na njenom sanduku! Zašto me nisu pronašli? To je čudo. Sigurno neko odozgo pazi na mene. Možda se to Leni vratio kao moj anđeo čuvar? Nekoliko je sekundi bila euforična. Izašla sam iz Bedforda. Uspela sam! Ali uskoro je preovladao zdrav razum. Još nije prevalila najteži deo. Odvijajući se polako i bolno poput artritičnog pajaca koji iskače iz kutije, gurnula je poklopac i izašla iz svog skučenog skrovišta. Prostor za tovar bio je leden i potpuno mračan. Prošao je čitav minut dok joj krv nije prostrujala kroz noge. Čim je osetila da joj nadolazi snaga, krenula je napred spotičući se. Ispruženih ruku poput zombija opipavala je oko sebe tražeći vrata. Činilo joj se da je prošla večnost dok nije nabasala na kvaku. Bila je zakočena. Nije mogla da je pomeri. Baš kada se pitala da li je vozač dvaput zaključao vrata sa spoljašnje strane pa neće moći da ih otvori, kvaka se iznenada pomeri. Sve se dogodilo za tren oka. Zadnja vrata su se tako silovito širom otvorila da su i Grejs povukla sa sobom. Iznenada je bila napolju, držeći se što čvršće može, cevanicama bolno udarajući u branik dok je na jednoj ruci visila iznad zemlje. Po pustom, neosvetljenom putu odmicali su neverovatnom brzinom. Koliko li brzo vozi? Osamdeset kilometara na sat? Što? Grejs je pokušala da proračuna kolike su joj šanse da preživi ako padne. Pre nego što je nešto smislila put je zavio u veoma oštru krivinu. Vozač je naglo skrenuo ulevo. Kvaka joj je klizila iz ruku, kao da je umočena u puter. I odmah je poletela kao krpena lutka, pravo u drveće. Poslednje je čula tup udarac kada je glavom tresnula o zemlju. A potom ništa. Upravnik Makintoš vikao je na Hanu Denzel. „Zašto si je kog đavola ponovo poslala u centar? Ko ti je dao ovlašćenje?"

Deni se narogušila. Ukoliko je Grejs Brukstajn zaista pobegla, a ona preuzme odgovornost, gotovo je s njom. To je bio upravnikov problem. „Imam ovlašćenje, gospodine. Radni zadaci zatvorenica iz krila A jesu moja odgovornost. Delegacija je otišla, a Grejs nije završila sav posao. Ko je ovlastio sestre da zaduže zatvorenice iz krila A za nadgledanje preuzimanja?" Dva stražara s kontrolnog punkta na severnoj kapiji takođe su stajali u upravnikovoj kancelariji. Upravnik ih je naizmenično ispitivao. „Sigurni ste da Grejs Brukstajn nije bila u tom kamionu? Otvarali ste svaki sanduk?" Po izrazu Makintoševog lica, stražari su shvatili da ise ne isplati iskreno odgovarati. „Svaki sanduk. Kamion je bio čist." Upravniku je pulsiralo u glavi. Pa gde je onda, dođavola? Ponovo se obratio Hani Denzel. „Da su se Kora Bads i Karen Vilis smesta stvorile ovde. U međuvremenu obavestite sve policijske jedinice. Neka pronađu, zaustave i pretraže taj kamion." Zloćudno je pogledao dvojicu stražara. „Ako ste nešto zeznuli, obojici ću glavu staviti na panj." „Da, gospodine." Ali svi u prostoriji su znali da će se prvo zakotrljati upravnikova glava. Grejs je polako otvorila oči. Pala je u gusto, snisko žbunje, elastično i bockavo poput stare slamarice i mora da je ono ublažilo udarac. U glavi joj je odzvanjalo glasno zujanje. Ne. To nije u mojoj glavi. To je iznad mene. Helikopteri. Traže me. Nije imala predstavu koliko je bila u nesvesti. Nekoliko minuta? Sati? Samo je znala da se zaledila od hladnoće, toliko da joj je bilo teško da se pomeri. Takođe je znala da je u smrtnoj opasnosti. Za ono kratko vreme u kamionu, svakako nisu odmakli više od nekoliko kilometara od Bedford Hilsa. Mora da se što više udalji od i zatvora. Oprezno je stala na noge. Nekim čudom, izgleda da ništa nije slomila. Oči su joj se postepeno prilagodile na tamu pa se razabrala među senkama koje su je okruživale. Stajala je u šumi, samo koji

metar od mirnog seoskog puta. Ne mirnog. Muklog. Krckanje jedne jedine grančice pod njenim nogama bilo je glasno poput udara groma. Moram da mrdnem odavde. Sva joj je leva strana bila modra i ukočena, ali je hodala bez većih poteškoća. Zdesna, uza strmu padinu litice, u nebo se propinjalo drveće. Do Grejs je s vrha brda doprla nejasna tutnjava saobraćaja. Policija će patrolirati glavnim putem. Ako se ispnem na glavni put, triput su mi veće šanse da me uhvate. A ipak, ovde niko neće naići i povesti me. Krenula je. Na vrhu brda neko je zasadio red topola, verovatno da čine zvučnu barijeru. Grejs je čučnula iza njih, pokušavajući da dođe do daha. Penjanje ju je iscrpelo. Na putu je bila gužva, skoro kao u vreme špica. Ponovo se zapitala koje li je doba, ali nije imala kad da se time bavi. Otresavši ledeno lišće sa suknje, iskoračila je na ivicu puta i ispružila palac, onako kako je na TV-u videla da ljudi rade. Pitam se kad li će neko stati. Ako se uskoro ne sklonim s otvorenog prostora, nasmrt ću se smrznuti. Patrolna kola glasno su protutnjala kroz tamu, blešteći plavim svetlima, zavijajući sirenom. Grejs je instinktivno odskočila da se sakrije među drveće i pritom je izvrnula članak na grudvi okamenjene zemlje. Bolelo je, ali nije se usudila da zaječi. Zadržavajući dah u tami, čekala je da policijska kola uspore ili da se zaustave. To se nije desilo. Nakon nekoliko sekundi zamiruće zavijanje sirena potpuno je utihnulo. Grejs se ponovo uspuzala do ivice puta. Cupkajući ispruženog palca, na temperaturi ispod nule, počela je da se zanosi. Jedva da je išta okusila celog dana, a od pada iz kamiona bila je slaba i ošamućena. Svetla farova počela su da se stapaju u jedan neprekinuti narandžasti zrak. Onako smrznutoj i napola svesnoj, delovao joj je toplo i gostoprimljivo. Polusvesna, zateturala se prema njemu. Otreznilo ju je zaglušujuće trubljenje sirene kamiona. „Jesi li sišla s uma, gospođice?" Čovek se parkirao na stajalištu pored puta, obraćao se Grejs kroz prozor s vozačke strane. Sredovečan, s gustim crnim brkovima, tamnim očima i ravnim licem bez istaknutih jagodica, mogao je biti

polu-Azijac, ali u tami je teško bilo utvrditi. Vozio je svetloplavi kombi s natpisom TOMOVE BAŠTENSKE USLUGEispisanim debelim crnim slovima. „Zar nemaš kaput?“ Grejs je odmahnula glavom. Sva se tresla, izmučena hladnoćom i iscrpljenošću. Čovek se nagnuo i otvorio suvozačka vrata. „Upadaj.“

KNJIGA 2 Detektiv Mič Konors, udubljen u misli, vratio se za svoj radni sto. Hoće li to biti dobar ili loš posao? Onako visok, plav, atletski građen, prevelik za svoju zastakljenu kancelariju, više je ličio na profesionalnog ragbistu nego na policajca. Zavalivši se u svoju neudobnu stolicu (Helen mu je kupila tu prokletinju pre dve godine, jer su ga bolela leđa. Očigledno je tvorac osvojio gomilu dizajnerskih nagrada, i koštala je pravo malo bogatstvo, pa nije mogao da je baci, ali oduvek ju je mrzeo), proteglio je noge i pokušao da razmišlja. Da li zaista želim ovaj slučaj? S jedne strane, njegov šef mu je upravo dodelio posao koji će, za nekoliko kratkih sati, postati najveća, najzahtevnija istraga u državi. Kasno sinoć, Grejs Brukstajn je pod dramatičnim okolnostima pobegla iz maksimalno obezbeđenog zatvora. Miča su zadužili da je pronađe, uhapsi je i strpa njeno lopovsko, dizajnirano dupe u zatvor. Šef mu je obrazložio: „Ti si najbolji, Miče. Ne bih ti poverio potragu da nisi.“ A Miča je obasjala topla svetlost. Ali sada je osećao nešto drugo. Da mu život od toga zavisi, Mič nije mogao da odredi šta se to dešava s njim. Krivio je stolicu. Bila je tako neprijatna, nije ni čudno što ne može da se koncentriše. Ergonomska, malo sutra. Siguran sam da ju je Helen namerno kupila da bi me mučila. Da mi vrati za sva sranja u koja sam je uvukao. Potom je pomislio: To je besmislica, Konorse, i ti to znaš. Helen nije bila takva. Ona je bila anđeo. Sveta Helena iz Pitsburga, svetica zaštitnica trpeljivih. A ti si je oterao.

Mič Konors je odrastao u Pitsburgu. Rođen je u bogataškom predgrađu Monrovilu. Majku su mu smatrali za lokalnu kraljicu lepote. S devetnaest godina se udala za Pita Konorsa, izumitelja. Mič je došao godinu dana kasnije i njihova sreća bila je potpuna. Na nekih šest meseci. Mičev otac bio je sjajan izumitelj... tokom noći. Preko dana bio je trgovački putnik, prodavao je enciklopedije. Mič je obično išao s njim na put. Dečačić je gledao u čudu kako njegov tata obrlaćuje domaćicu za domaćicom. „Znate li koliko prosečno košta obrazovanje na koledžu, gospođo?“ Pit je stajao na stepeništu trošne kuće u Genetu, u Pensilvaniji, u odelu i kravati i blistavim crnim cipelama, s poštovanjem držeći u ruci svoj filcani šešir. Bio je zgodan čovek. Mič je smatrao da izgleda kao Frenk Sinatra. Na vratima je stajala debela, depresivna i poražena žena u prljavoj kućnoj haljini. Gladna deca su joj trčala oko nogu kao pacovi. „Ne, gospodine, nemam pojma.“ Počela je da zatvara vrata. Pit je zakoračio ka njoj. „Da vam kažem. Iznosi hiljadu petsto dolara. Hiljadu petsto dolara. Možete li da zamislite?" Nije mogla da zamisli. „Ali šta ako vam kažem da samo za jedan dolar nedeljno,baš tako, jedan dolar, svom detetu možete priskrbiti to isto obrazovanje baš ovde kod kuće?“ „Nikada zaista nisam mislila o...“ „Naravno da niste! Vi ste zauzeta žena. Imate obaveze, odgovornosti, račune na grbači. Nemate vremena da sednete i pročitate studije poput ove.“ Na taj ugovoreni signal Mič bi pritrčao i predao ocu plastificiran tabak papira s odštampanim rečima Istraživanje o obrazovanju na prednjoj strani. „Te studije pokazuju kako deca koja u kući imaju enciklopediju imaju šest puta veću šansu da dobiju kancelarijski posao.“ „Pa ja...“

„Da li bi ste voleli da ovaj mališa bude advokat kad odraste, ha?“ Pit je dao bombonu jednom musavom detetu. „Za tako malo kao što je dolar dnevno može se to ostvariti, gospođo." Bio je kao vrtlog. Prirodna sila. Neke žene bi naterao. Druge bi šarmirao i postepeno nagovorio. S pojedinima bi pak otišao na sprat da im pokaže neke tajne tehnike prodaje koje Mič nikada nije smeo da vidi. To je uvek trajalo oko petnaest minuta, i uvek je uspevalo. „Te pensilvanijske žene!“, Mičev tata se kasnije šalio. „Gladne su znanja, shvataš. Nisi video ženu koja je više gladna znanja od one žene, Miči!“ Nakon svake prodaje odvozili su bi se u najbliži gradić ili odmorište kraj puta i Pit je sinu kupovao ogroman sladoled. Mič se vraćao kući pun uzbuđenja i pitanja, lica umazanog čokoladnim kremom. S vrata je dovikivao majci: „Tata je bio sjajan. Trebalo je da vidiš šta je tata uradio! Pogodi koliko smo prodali, mama. Hajde, pogađaj!" Nije mu bilo jasno zašto majka nikada nije htela da pogađa. Zašto je gledala njegovog tatu s takvom gorčinom i razočaranošću. Razumeo je kasnije, ali bilo je prekasno. Podnela bi ona neverstvo. Zanemarivanje nije praštala. Pit je bio rođeni prodavač, ali je takođe bio sanjar pa je redovno ulagao zaradu u propale investicije. Mič je zapamtio neke. Usisivač koji ne moraš da guraš. To će im doneti milione. Mini-frižider za kola. Sportske patike za trčanje koje masiraju tabane. Sklopiva polica za odeću. Mič je gledao svog oca kako vikendima i kasno noću radi na svakom novom projektu. Kako završi prototip, odmah ga snosi u dnevnu sobu i prikazuje pred Mičevom mamom. ,,Šta misliš, Lusi?“, zapitao bi pun nade, lica ozarenog ponosom i iščekivanjem, kao u nekog dečačića. Tragično je bilo to što je Pit Konors voleo svoju ženu. Očajnički je žudeo da mu odobri te poduhvate. Da ga je podržala, makar jednom, možda bi se sve drugačije odvijalo. Ali ona je uvek jednako reagovala. „Koliko si ovoga puta spiskao?" „Sveca mu, Lusi. O’ladi malo! Ja sam čovek od ideja. Znala si to pre nego što si se udala za mene.“

„Je li? Pa, evo jedne ideje za tebe, Pite. Šta misliš o tome da zaradimo za našu hipoteku ovog meseca?" Mičeva mama je često govorila kako je njegov otac umeo da štedi samo na istini. Uoči Mičevog šestog rođendana iselili su se iz kuće u Monrovilu. Sledeće prebivalište bio je stan u Marisvilu. Potom su prešli u Milval, oblast starih mlinova. Kada je Mič napunio dvanaest godina stanovali su u Hil distriktu, Pitsburškom Harlemu, skrivenom paklu prepunom droge tik uz gradsko jezgro. Previše siromašni da bi se razveli, njegovi roditelji su se rastavili. Lusi je za mesec dana našla novog dečka i s njim se preselila na Floridu, u lepu kuću s palmama u prednjem dvorištu. Mič je odlučio da ostane sa ocem. Pit Konors je bio uzbuđen. „Ovo je sjajno, Miči! Biće kao u stara dobra vremena, kad smo samo nas dvojica putovali. Izvečeri ćemo igrati poker. Nedeljom ćemo spavati dokasno. Dovodićemo lepe devojke, ha? Da se malo razdrmamo!" Bilo je devojaka. Neke su čak bile lepe, ali njima je otac plaćao. Dani Pita Konorsa kao Frenka Sinatre odavno su se završili. Izgledao je kao ono što jeste, umorni stari raskalašnik kojem je davno istekao rok trajanja. To je Miču slomilo srce. Kako je Mič rastao, otac je postajao ljubomoran na sinovljevu lepotu. Sedamnaestogodišnji momak je imao plavu kosu i plave oči na majku, a duge noge i snažne, muževne crte lica na oca. Takođe je nasledio Pitovu blagoglagoljivost. „Kod kuće sam samo preko leta, pomažem starom. Na jesen odlazim u poslovnu školu... „Moja kola? O, prodao sam ih. Sestričina mi se razbolela od leukemije. Sirotica, ima samo šest godina. Hteo sam da učestvujem u troškovima za lečenje.“ Žene su upijale takve priče kao sunđeri. Helen Bruner bila je drugačija. Dvadesetpetogodišnja riđokosa zelenooka boginja. Radila je za dobrotvornu ustanovu koja je osiromašenim veteranima obezbeđivala obroke i pomoć u kući. Mič nikada nije saznao kako je njegov otac ubedio upravu Helenine dobrotvorne ustanove da je bio u mornarici. Pit Konors nije znao ni da pliva. Od samih slika s brodovima dobijao je morsku bolest. Bilo