Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

Klark Artur/Li Džentri

KOLEVKA
Prevod: Bogdanović Žika/Živković Mirjana
Clarke Arthur/Lee Gentry CRADLE (THE), 1988.

POLARIS
1989.

Prvi deo: UGROŽENA VRSTA

1.

Smaragdna voda razbija se o tamne vulkanske litice. Fina bela vodena
prašina lebdi nad grubim stenjem, stvarajući izmagličasti veo koji svetluca u
sutonu. U daljini, dva žuta sunca zalaze istovremeno. Njihovo međusobno
lučno rastojanje iznosi oko četrdeset stepeni, ali pod obzorje tonu
istovremeno. To se dešava sa jedne strane zemljouza koji na ovom mestu,
spuštajući se blagim nagibom sa vulkanskih masiva, spaja dva kontinenta. I
dok u jedan okean tonu dva sunca, iz drugog okeana, sa druge strane
zemljouza, u crnoplavo nebo počinju se dizati dva puna meseca. Njihova
dvojna svetlost, iako mnogo slabija od svetlosti nestajućih sunaca, dovoljno
je jaka da na okeanu, pod stenama, stvori razigrane odbleske mesečine.
I dok se dva meseca dižu istočno od zemljouza, na horizontu pokraj njih,
dvadesetak stepeni južno, počinje da se širi svetlost. U početku to liči na sjaj
dalekog grada, ali sa svakim novim trenutkom postaje sve jači i širi. Najzad
počinje da se uzdiže treći mesec, ogroman. Njegova ivica pojavljuje se nad
obzorjem kad su prva dva meseca prevalila možda tek prvih desetak lučnih
stepeni svog uspona. Na oba okeana spušta se, u trajanju od nekoliko
sekundi, tišina, kao da svet, videći iznad sebe taj gigantski satelit, zastaje da
oda poštovanje spektakularnom prizoru. Ogromni žuti mesec, čije je lice
vidno izbrazdano kraterima, kao da osmatra svoje kraljevstvo nad kojim se
polako diže, kupajući smaragdne okeane misterioznim reflektovanim
svetlom. Stotinu puta je veći od manjih meseca; na nebu zaprema veću širinu
nego što su je zajedno zapremala oba zalazeća sunca maločas.
Pod liticama, u senci najnovijeg meseca, nešto izduženo i zmijasto pomalja se
iz vode i postepeno, krivudajući, dostiže visinu od oko sedam metara. Dok se
to vitko priviđenje, namotavajući se i odmotavajući se, postepeno primiče
stenju, jedan prodoran, neprekidan zvuk, nalik na solo trubu, odzvanja, odbija
se o mramorje, preleće preko zemljouza. Trenutak kasnije čuje se drugi sličan
zvuk, možda prigušeni eho, a možda i odgovor iz drugog okeana. Stvorenje
elegantno pliva i uskoro se pojavljuje na mesečini; dugi, elastični vrat je
kobaltno plav, a telo, većim delom utonulo u okean, sive je boje. Sada se
plavovrata zmija opet ispruža uvis, pa naginje ka kopnu, i tom prilikom izlaže
svoje lice širećoj svetlosti meseca. Crte lica su joj složeno izuvijane, sa
redovima otvora nepoznate namene. Kad je maksimalno isteglo vrat,

stvorenje grči lice, i sada se čuje nekoliko tonova: i truba, i oboa, i orgulje.
Posle kraćeg vremena prigušeni odgovor, tiši ali sa istom bogatom
složenošću zvuka, stiže sa suprotne strane zemljouza.
Zmija pliva ka severu, duž obale. Iza nje, na mesečini, iz okeana se uzdiže još
pet-šest ustalasanih vratova. To su nešto manja bića, a boje njihovih
kobaltnih vratova su manje intenzivne. Odjednom se cela ova skupina okreće
i šalje zajednički, šestrostruki, trubni poziv ka istoku. Posle pauze stiže
očekivani odgovor: zvuk nekoliko drugih truba, manjih, s one strane kopnene
prevlake. Odmah potom, šest novih bića i njihova udaljena prijateljska
skupina počinju da pevaju u komplikovanom višeglasju, polako povećavajući
jačinu; njihova uvertira stiže do neizbežnog krešenda a onda naglo prestaje.
Posle još nekoliko sekundi, okeani sa obe strane prevlake oživljavaju od
komešanja zmija svih veličina. Stotine, čak hiljade zmija pokrivaju vodu
dokle god pogled može dosegnuti. Ležerno opružaju vratove, uvijaju ih kao
da gledaju tamo-amo, i pridružuju se pevanju. Zmije u istočnom okeanu su
nešto manje nego one u zapadnom. Vratovi istočnih su bledoplavi a ne
kobaltno plavi. Uz ove bleđe zmije plove čitave jaslice malenih bića, sa vrlo
bledim plavim oznakama na vratovima. Ta malena stvorenja u pevanju
učestvuju visokim i pomalo nesigurnim tonovima, i zvucima nalik na pikolo
sa dodatkom kristalnih zvona.
Vode smaragdnih okeana počinju da se bacaju napred, nošene silovitom
plimom; naglo rastu uz stenovite litice na zapadnoj strani, brzo potapaju
velike delove tla na onoj blaže nagnutoj strani koja vodi ka istočnom okeanu.
Ujedinjena privlačna sila triju meseca daje plimu koja će uskoro sasvim
potopiti zemljouz i ujediniti dva okeana. Vode se međusobno sve više
približavaju, a muzika hiljada raspevanih zmija uzdiže se do veličanstvenosti,
preplavljujući čitav taj predeo zvucima hipnotičke lepote. U tim zvucima ima
i tuge, i čežnje i iščekivanja; to je univerzalni krik dugo suzbijanog htenja
kome se bliži čas ispunjenja.
Velike, dugovrate zmije planete Kantor završavaju svoju godišnju simfoniju
parenja, dva okeana postaju jedan, stanovnici oba traže, u ujedinjenim
vodama, svoje doživotne partnere. U svakoj kantorskoj godini ima pet noći
kad se plimne sile tako udruže da ovaj zemljouz biva potopljen i seksualno
spajanje zmija postane mogućno. Pet noći ljubavne igre i veselja, obnove i
obećanja, a onda neizbežni povratak u zasebne okeane, i još jedna godina
čekanja na sledeću takvu priliku.
Za one male, za nove zmije koje su začete na prošlogodišnjem okupljanju i

izlegnute uz pomoć majki u istočnom okeanu, ta velika plima je doba
uzbuđenja i tuge. Vreme je za napuštanje drugara sa kojima je bilo toliko
igre, vreme je da se okonča detinjstvo. Štaviše, polovina mladih mora
napustiti i svoje majke i otploviti među kobaltno plave odrasle zmije sa
kojima se nikad ranije nisu sreli. Ta polovina mladih živela je godinu dana
isključivo sa svojim majkama i njihovim prijateljicama, ali sad moraju, pete
noći, preplivati potopljeni zemljouz i pridružiti se svojim očevima. Kad uđu u
zapadni okean ovi mladi mužjaci počeće svoj prelaz iz puberteta u zrelost, a
njihovi bledoplavi vratovi počeće da dobijaju tamniju boju. A iduće godine,
njihovi tanki glasovi biće već zreli, pa će svaki mužjak moći da čuje, tokom
simfonije parenja, i poneki uzbuđujući pozitivan odziv.

Hiljade godina protiču na planeti Kantor. Sile promene počinju da deluju
protiv divnih plavovratnih zmija. Prvo dolazi jedno dugotrajno, jako ledeno
doba, koje vezuje veću količinu planetne vode u dugovečne ledene kape na
polovima, tako da nivoi okeana opadaju. Broj onih uzastopnih noći kad
velika plima uspeva da potopi zemljouz smanjuje se na četiri, pa na tri, i
najzad samo na dve. Komplikovani obred parenja zmija, izgrađivan tokom
stotina pokolenja, najbolje funkcioniše kad romansa traje pet noći. Tokom
onih nekoliko stotina godina u kojima je za parenje raspoloživo samo
razdoblje od dve noći, broj zmijskog potomstva rođenog svake godine naglo
opada. Ukupna populacija ovih zmija na Kantoru postaje opasno mala.
Najzad, dvojno sunce počinje ponovo da zrači malčice jače, i Kantor izlazi iz
tog ledenog doba. Raste nivo mora, pa se broj noći raspoloživih za parenje
opet povećava na pet. Zmijska simfonija, koja je tokom teških vremena sa
malim brojem dana za parenje dobila žalosni kontrapunkt, sad je ponovo
prepuna radosti. Tokom nekoliko pokolenja broj zmija se povećava. Ali onda
ta divna stvorenja dobijaju još jednog neprijatelja.
Na drugom mestu na Kantoru već milion godina trajala je evolucija jedne
druge inteligentne vrste. To su zdepasta, žestoka stvorenja sa nezasitim
apetitom za kontrolisanje svoje okoline. Ledeno doba je ubrzalo evoluciju
ovih patuljaka, jer je nametnulo strogi opstanak samo najuspešnijima, tako da
su individue sa najviše sposobnosti (a pre svega, sa najviše inteligencije i
snage) preživele; u izvesnom smislu, ledeno doba je pročistilo genetsku bazu
tih patuljaka.
Patuljasta vrsta koja se pojavljuje posle višemilenijske dominacije leda na
Kantoru raspolaže oštrijom inteligencijom i uspešnije savladava svoju

okolinu. To su sada proizvođači alata, sposobni da koriste planetarna
bogatstva za svoje dobro. Nema nigde na Kantoru druge životne vrste koja bi
mogla da se takmiči sa inteligencijom ovih 'trolova' ili da ih ugrozi. Zato se
trolovi razmnožavaju posvuda, i čitava planeta pada pod njihovu gramzivu
vladavinu.
Tokom ranijih nekoliko stotina hiljada godina, plavovrate zmije Kantora nisu
imale nikakve prirodne neprijatelje. Zato nisu zadržale osećanja agresivnosti i
teritorijalnosti potrebna za opstanak u situaciji kad se pojavi pretnja. Zmije su
se oduvek hranile uglavnom biljkama i životinjama kojih u kantorskim
okeanima ima u preobilju. Ti su okeani pravi rogovi obilja - zmije se nisu
naročito uznemirile kad su trolovi počeli da izvlače iz okeana bogate žetve
hrane za sebe. Međutim, trolovi, čija je glad za teritorijom neutoljiva, videše
u ovim zmijama potencijalnog rivala u borbi za okeansko izobilje, pa čak,
možda, zbog veličine i inteligencije, i potencijalnu pretnju svom opstanku.

Opet dođe doba plime. Mužjaci dugovratih zmija završili su svoju okeansku
migraciju na vreme, i sjatili se, kao i obično, u neposrednoj blizini velikih
vulkanskih litica. Sad ih je bilo ukupno nekoliko stotina, neuporedivo manje
nego u zlatnim godinama kad se masa mužjaka protezala do horizonta.
Gigantski puni mesec diže se isto kao što je činio hiljadama godina, odmah
posle dva manja meseca; počinje uvertira koja nagoveštava dolazeću
simfoniju parenja. Ali dok se plima diže da potopi zemljouz, zmije osećaju da
nešto nije u redu. U mističnu pesmu parenja uvlači se sve jača kakofonija. S
obe strane zemljouza kojim su mužjaci i ženke zmija razdvojeni, zvuci
prenose osećaj zabrinutosti. I kad plima najzad pljusne preko vulkanskih
stena, što bi u redovnoj sparujućoj simfoniji bio čas za pevanje
veličanstvenog finala, kroz kantorsku noć prolama se krik zmijskog očajanja.
Trolovi su sagradili ogromnu branu tačno duž sredine zemljouza.
Projektovali su je pažljivo, da bude taman toliko visoka da onemogući
prelaženje čak i najvećim zmijama. Ta zloslutna barijera dopušta divnim
plavovratim stvorenjima da se, uz krajnji napor, uzajamno osete, ali ne i da se
dodirnu. Izuzetno je bolno posmatrati ovih pet noći velike plime. Sa obe
strane, zmije se bez prestanka bacaju na zid, pokušavajući očajno i
bezuspešno da ostvare kontakt sa svojim partnerima. Sve im je uzalud.
Barijera odoleva. Zmije se ne mogu spariti. Najzad se oba pola vraćaju u
svoje okeane, svi obuzeti dubokom tugom i potpuno svesni šta ova barijera
znači za njihovu budućnost.

Neke od zmija bacale su se na prepreku gotovo do besvesti, u pokušajima da
je sruše. Sada te ranjene zmije ostaju pokraj zemljouza da se oporave, dok
sve ostale, nastavljajući godišnju migraciju kao da se sparivanje obavilo,
odlaze; plivaju sporo, tužno, u različite oblasti Kantora.
Dve su noći prošle od poslednje noći velike plime. Dva starija mužjaka, čiji
su vratovi još oguljeni od silnih naletanja na mrsku prepreku, zajedno plivaju,
polako, pod mesečinom. Odozgo, sa neba, hitro im se približava neka čudna
svetlost. Svetlost zastaje i lebdi nad njima, i čini se da je usmerena na njih
kao reflektor; i dvojica mužjaka izvijaju vratove da vide šta se dešava.
Sledećeg trenutka oba elegantna vrata padaju bez svesti napred i pljuskaju po
mesečinom obasjanom okeanu. Do vode se odozgo, iz pravca jedne od tih
svetlosti, spušta neki predmet, nešto nalik na korpu. Korpa zahvata oba
mužjaka i diže ih tiho iz mora u vazduh, kao da neki neznani pecaroš sa neba
vuče svoj ulov. Ista ova scena ponavlja se još desetak puta, prvo u zapadnom
okeanu gde su vratovi ranjenih zmija kobaltno plavi, a onda u istočnom
okeanu, gde su bledi. Kao da je u pitanju veliko hapšenje svih onih
iscrpljenih zmija koje nisu bile u stanju da se pridruže ostalima u godišnjoj
migraciji.
Daleko iznad Kantora, gigantski cilindrični svemirski brod čeka da se vrate
njegove robotske sluge. Prečnik cilindra je oko trideset kilometara. Ova
putujuća planeta se otvara da primi flotu dolazećih letelica velikih poput
golemih aviona; u letelicama je plen sa Kantora. Cilindar lagano rotira. U
pozadini, Kantor i gigantski mesec rotiraju polako. Vraća se još jedna,
zakasnela letilica, pred kojom se otvaraju vrata na zadnjoj strani većeg broda.
Neko vreme, nikakvih daljih aktivnosti nema. Najzad se cilindar naginje na
jednu stranu i ispaljuje nekoliko malih raketa. Za nekoliko sekundi nestaje sa
vidika: odleteo je sa Kontora na druge svetove.
Sneg postojano pada na čoveka ogromnog rasta koji ćutke gazi kroz šumu.
Obučen je u životinjske kože, na leđima nosi teški teret, u ruci veliko koplje;
okreće svoje dlakavo, čupavo lice svojoj porodici, koja ide iza njega, i govori
im da požure. Izražava se kratkim gunđanjem. Za njim idu četvoro: žena koja
nosi bebu, i dvoje mladih. To dvoje neodraslih odeveni su u kože kao i
njihovi roditelji, a na leđima nose velike zavežljaje, okačene o remenje.
Dečak takođe nosi koplje. Izbliza gledano, svi izgledaju umorno, gotovo
sasvim iscrpljeno.
Izlaze, bar za kratko, iz šume, na jedno polje u čijoj sredini se nalazi zaleđena
bara. Sneg nastavlja da pada, tako da postojeći snežni pokrov, desetak

centimetara dubok, polako postaje dublji. Otac pokretom pokazuje svojoj
porodici da stane; oprezno se primiče bari. Dok se oni zbijaju u grupicu da bi
umanjili hladnoću, on vadi jednu grubu alatku iz svog zavežljaja, raščišćava
sneg sa jedne manje površine bare, i počinje da seče led. Prolazi skoro čitav
sat. Najzad uspeva, izgovara potmuli uzvik zadovoljstva, i saginje se da pije
vodu. Izvlači, potom, jednu životinjsku kožu, puni je, i donosi vodu svojoj
ženi i deci.
Kćer se smeši, sa izrazom ljubavi i divljenja, svome ocu koji joj nudi vodu.
Njeno lice je umorno, na njemu su urezane brazde od sunca, vetra i hladnoće.
Ona poseže da uzme tu mešinu. Iznenada njeno lice se grči od straha, ona
vrišti, a njen otac se okreće tačno na vreme da se odbrani od vuka koji se već
bio bacio, režeći, na njega. Čovekova moćna ruka svom silinom pogađa vuka,
koji odleće u stranu; onda se čovek tetura prema svom koplju, koje je ostalo
na tlu pokraj bare. On grabi koplje i hitro se okreće, spreman da brani svoju
porodicu.
Napala su ih tri vuka. Mladić je već uspeo, veoma spretno, da probode jednog
kopljem kroz slabine, ali drugi vuk ga je oborio pre nego što je mladić uspeo
da izvuče svoje oružje radi drugog udarca; i sad mladić leži, bespomoćan,
pod vukom. Otac se, obuzet jarošću, baca napred i probada vuka koji mu je
napao sina. Ali prekasno je. Gladni vuk je već našao dečakovo grlo, i
presekao, jednim ugrizom svojih moćnih vilica, jugularnu venu.
Pećinski čovek se munjevito okreće da napadne poslednjeg vuka. Žena leži
na snegu, okrvavljena, a beba leži nekih sedam metara dalje, nezaštićena,
umotana u kože, vrišteći. Poslednji vuk zazire od ogromnog čoveka; pretvara
se kao da će da izvede napad na njega, a onda se baca ka bebi. Pre nego što
čovek može išta učiniti, vuk je već zgrabio bebu za odeću i poneo je u šumu.
Devojčica je u ovom napadu prošla bez ikakve fizičke povrede, ali je psihički
slomljena sudbinom svog brata, koji je umro gotovo trenutno, i nestankom
svoje majušne sestre. Drži mrtvoga brata za ruku i jeca nezadrživo. Otac gura
čisti sneg u rane svoje žene, a onda diže i nju i teške zavežljaje na leđa.
Upućuje nekoliko potmulih uzvika svojoj kćeri, i ona najzad, nevoljno, ustaje
i počinje da skuplja ostatak porodične imovine da bi napravila novi zavežljaj.
Pada noć, i troje preživelih članova porodice približavaju se nekim pećinama
na rubu šume. Otac je gotovo sasvim iscrpljen od nošenja žene i škrte
porodične imovine. Seda da se bar malo odmori. Njegova kćer teturavim
korakom dolazi do njega, takođe seda, i stavlja mu glavu u krilo. Plače
nečujno, a otac nežno briše njene suze. Odjednom ih odozgo obasjava

blistava svetlost, i sledećeg trena sve troje su u nesvesti.
Kroz avetinjsku snežnu svetlost spušta se, na kablovima, metalna korpa oko
pet metara duga i metar i po široka, i mekano leže na tle pokraj troje ljudi.
Bočne strane korpe padaju u stranu. Iz korpe se pružaju metalne trake i
obmotavaju se oko svo troje ljudi. Čim su ljudi uvučeni u korpu, stranice se
dižu i zatvaraju, i čudni predmet se diže u snežnu noć. Nekoliko sekundi
kasnije reflektor se gasi, i život se, u toj preistorijskoj šumi, vraća u normalu.
Iznad Zemlje, gigantski cilindar mirno lebdi čekajući da se njegovi glasnici
vrate. Planeta ispod cilindara gotovo je sasvim bez oblaka; velika plava
prostranstva okeana trepere kao dragulji, reflektujući sunčevu svetlost. Blizu
večernjeg terminatora, sunčevi zraci, padajući pod niskim uglom, pokazuju
ogromno prostranstvo leda koje se od Severnog pola proširilo preko gotovo
čitave površine jednog velikog kontinenta. Zapadno od tog kontinenta, preko
jednog velikog okeana i jednog potpuno belog severnog ostrva, podnevno
sunce obasjava drugi veliki kontinent. I taj je pretežno pokriven ledom. Ovde
se led proširio na jug preko dve trećine kopnene mase, i potpuno nestaje tek
tamo gde se kontinent sužava dolazeći do južnog mora.
Lovački šatlovi koji su bili odslati iz velikog cilindra vraćaju se u bazu i
istovaruju ulov. U jednom malom šatlu nalaze se otac, povređena majka,
mlada kćer, i pedeset do šezdeset drugih ljudskih bića, očigledno odabranih
sa različitih tačaka na svetu. Niko od tih ljudi se ne miče. I kad šatl bi
bezbedno smešten u unutrašnjost matičnog broda, počinje prenošenje svih
preistorijskih ljudi, velikim vozilom nalik na kombi, do prijemne stanice. Tu
ih prihvataju, katalogizuju, i odnose u ogromni modul čija unutrašnjost
predstavlja imitaciju zemaljske životne sredine.
Daleko iznad Zemlje, poslednji od robota-izviđača vraća se do gigantskog
cilindra. Nastaje kratka pauza, kao da neko proverava stavke na nekoj
neznanoj listi, a onda cilindrično svemirsko vozilo nestaje.

Drugi deo: ČETVRTAK

1.

U zoru su već bili na plaži. U neko doba noći sedam kitova se nasukalo na
obalu ostrvca Dir Ki, oko osam kilometara istočno od Ki Vesta. Moćna
čudovišta iz dubina, od tri do pet metara duga, izgledala su bespomoćno dok
su ležala i bacakala se po pesku. Drugih pet-šest članova ovog zalutalog jata
lažnih kitova ubica plivalo je ukrug, u plitkoj laguni neposredno ispred plaže,
u očiglednoj zabuni i izgubljenosti.
Oko sedam sati, tog vedrog martovskog jutra, stigli su iz Ki Vesta eksperti za
kitove, i već počeli da koordiniraju napore kojima će se kasnije pridružiti
mnogi lokalni ribari i zaljubljenici u morska prostranstva, sa ciljem da se
nasukane životinje odguraju natrag u lagunu, a kasnije da se čitavo jato
nekako privoli da isplovi u Meksički zaliv. Bilo je malo ili nimalo izgleda da
ove životinje prežive ako se ne vrate na otvoreno more.
Od reportera, prva je stigla Kerol Doson. Parkirala je svoj brzi novi korejski
kombi na bankini uz drum, nadomak plaže, i iskočila da prouči situaciju. Na
ostrvu Dir Ki, ta plaža i laguna obrazovale su zaliv polumesečastog oblika.
Zamišljena linija koja bi spojila dve najisturenije tačke tla na krajevima
zaliva bila bi duga oko osam stotina metara. S druge strane te linije prostirao
se Meksički zaliv. Tih sedam kitova prodrli su u središte zaliva i nasukali se
na sredini plaže, na mestu koje je najudaljenije od otvorenog mora. Kitovi su
ležali međusobno razmaknuti po desetak metara, a od vode su bili udaljeni po
sedam-osam metara. Preostali kitovi bili su u zamci u plićacima, jedva
tridesetak metara daleko od obale.
Kerol obiđe oko svog vozila, prilazeći zadnjim vratima. Pre nego što je
izvukla veliki fotografski sanduk, zastala je da podesi učkur na pantalonama.
(Jutros, kad ju je u njenoj hotelskoj sobi u Ki Vestu probudio poziv iz
Majamija, obukla se na brzinu. Nije, baš, imala običaj da na posao odlazi u
trenerci. Trenerka je sakrivala prednost njenog lepog, fino izvajanog tela,
koje je više ličilo na dvadesetogodišnje nego na tridesetogodišnje.) U
sanduku je bila kolekcija fotoaparata i video-kamera. Odabrala je tri, ubacila
u usta dve 'M i M' pilule iz nekog starog paketića, i pošla ka plaži. Pešačeći
po pesku prema ljudima i nasukanim kitovima, Kerol je povremeno
zastajkivala da fotografiše scenu.
Prvo je prišla jednom uniformisanom čoveku iz južnofloridskog Centra za

istraživanje mora. Taj čovek bio je okrenut licem ka moru, i razgovarao je sa
dvojicom oficira američke ratne mornarnice; bili su to pripadnici marinsko-
patrolne sekcije u mornaričkoj vazduhoplovnoj stanici na Ki Vestu. Desetak
lokalnih dobrovoljaca nalazilo se u bliskoj orbiti oko ove trojice govornika,
držeći se na odstojanju ali pomno prateći diskusiju. Kerol priđe čoveku iz
Centra i uhvati ga za mišicu.
"Dobro jutro, Džefe", reče ona.
On se okrete da je pogleda. Trenutak potom, neodređeni osmeh
prepoznavanja pređe preko njegovog lica.
"Kerol Doson iz Majami Heralda", dodade ona brzo. "Sreli smo se jedne
večeri u MOI. Bila sam sa Dejlom Majklsom."
"Sigurno, pamtim vas", reče on. "Kako bih mogao zaboraviti superiška facu
kao što je vaša?" Trenutak kasnije on dodade: "Ali šta ćete ovde? Koliko je
meni poznato, do pre jedan sat niko na svetu nije znao da su ovi kitovi ovde.
A Majami je preko sto pedeset kilometara daleko."
Kerol se nasmeja; njene oči su Džefu učtivo potvrđivale da je kompliment
čula, i da mu zahvaljuje na njemu. Navikla se, mada ne bez gunđanja, da
prihvata činjenicu (koja joj se ni sad nije dopadala) da je ljudi, naročito
muškarci, pamte pre svega po njenom izgledu.
"Već sam bila u Ki Vestu zbog druge priče. Dejl me je pozvao jutros čim je
čuo za kitove. Mogu li da vas prekinem samo za minut i dobijem neke
stručne komentare? Koje bih snimila, naravno."
Dok je ovo govorila, Kerol je već posegnula i dohvatila video kameru. Bio je
to jedan od najnovijih modela, '1993 Soni', ne veći od male sveske. Počela je
svoj intervju sa dr Džefom Marsdenom, 'najistaknutijim poznavaocem kitova
na floridskom ostrvlju u lancu Ki'. Intervju se odvijao sasvim standardno;
Kerol je sama mogla dati sve te odgovore. Ali kao dobra reporterka, znala je
vrednost pojavljivanja eksperta u ovakvoj situaciji.
Dr Marsden je objasnio da marinski biolozi još ne znaju uzrok tih kitovskih
nasukavanja, mada su sve učestalija nasukavanja krajem osamdesetih i
početkom devedesetih godina dala izobilje mogućnosti za istraživački rad.
Prema Marsdenovom mišljenju, većina stručnjaka je tvrdila da se
nasukavanja događaju zbog toga što paraziti napadnu pojedinačnog kita, pa,
ako je to baš onaj koji vodi jato, onda za njim i čitavo jato srlja na obalu.
Preovlađujuća teorija je, prema Marsdenu, ona koja kaže da ti paraziti
izazovu zbrku u komplikovanom navigacionom sistemu koji govori kitu kuda
da ide. Drugim rečima, vodeći kit na neki način stekne utisak da njegova

migraciona putanja treba da vodi na plažu i preko kopna; svi ostali idu za
njim zbog stroge hijerarhije u jatu.
"Doktore Marsden, čula sam neke ljude koji tvrde da nasukavanje kitova
postaje sve češće zbog nas i zagađenja koje mi stvaramo. Da li biste
komentarisali optužbe da naš otpad, i naše akustično i elektronsko zagađenje,
razaraju osetljive biološke navigacione sisteme kitova?"
Kerol je upotrebila zum na svojoj majušnoj video kameri da bi snimila
mrštenje na čelu Džefa Marsdena. Očigledno, nije očekivao takvo delikatno
pitanje od nje tako rano ujutro.
Razmišljao je jedan trenutak, a onda napokon odgovorio. "Bilo je nekoliko
pokušaja da se objasni zašto sada ima mnogo više nasukavanja nego što ih je
u prošlosti zabeleženo. Većina istraživača došla je do neizbežnog zaključka
da se u životnoj okolini kitova nešto promenilo u poslednjih pola veka. Nije
nerazumno pomisliti da smo mi mogli biti uzročnici tih promena."
Kerol je znala da je dobila tačno onakve izjave kakve su potrebne za savršenu
kratku televizijsku reporatažu o ovome. Zato je brzo i profesionalno okončala
intervju, zahvalila se dr Marsdenu, i prišla posmatračima. Minut kasnije
imala je obilje dobrovoljaca spremnih da je povezu čamcem u lagunu da bi
izbliza snimila zbunjene kitove. U roku od pet minuta ne samo što je
popunila nekoliko diskova fotografijama, nego je i namestila video-sekvencu
na kojoj se videla ona sama kako objašnjava nasukavanje.
Pre nego što je otišla sa te plaže na Dir Kiju, Kerol Doson je otvorila zadnja
vrata svog kombija. Njoj je kombi služio i kao pokretna foto-laboratorija.
Prvo je premotala i proverila video-traku koju je snimila, naročito pazeći da li
se čulo pljuskanje kitova iza nje dok je bila u čamcu. Zatim je ubacila
diskove iz oba fotoaparata u čitače, da bi proverila da li su joj sve načinjene
fotografije po ukusu. Bile su dobre. Osmehnula se sama sebi, zatvorila zadnja
vrata kombija, i odvezla se natrag na Ki Vest.

2.

Kerol je najpre završila redundantni transfer video-trake kroz modem Džou
Hernandezu u Majami, a onda pozvala drugi broj. Sedela je u jednoj od
privatnih kabina u velikoj novoj komunikacionoj sali u hotelu lanca Mariot u
Ki Vestu. Ekran ispred nje pokazivao je da je dobila vezu sa zatraženim
brojem, ali slike još nije bilo. A onda Kerol začu kako jedan ženski glas kaže:
"Dobro jutro, kancelarija dr Majklsa."
"Dobro jutro, Bernis, ovde Kerol. Na ekranu sam."
Već sledećeg sekunda na ekranu se ukaza slika jedne prijatne sredovečne
žene. "Oh, haj, Kerol. Reći ću Dejlu da si na liniji."
Kerol se osmehnu gledajući kako Bernis kreće, zajedno sa svojom točkastom
foteljom, prema jednom panelu sa dugmadima, levo od nje. Bernis je bila
praktično opkoljena tim svojim radnim stolom. Pred Bernis su bile dve
tastature povezane sa dva velika ekrana, nekoliko disk-pogona, i nešto nalik
na telefon ugrađen u još jedan monitor. Po svemu sudeći, nije bilo mesta za
još jedan komunikacioni panel neposredno pokraj telefona, pa je zato Bernis
morala da se 'vozi' više od metar u svojoj fotelji da bi signalisala dr Dejlu
Majklsu da je stigao poziv, i to praćen slikom, da to zove Kerol, i da zove iz
Ki Vesta. Dr Dejl je, kao što je već bilo poznato svima sem Kerol, voleo da
dobije obilje informacija pre nego što bi primio poziv.
I levo i desno od Bernis bili su uspravni produžeci stola, a u tim produžecima
naslagane skupine flopi-diskova različitih veličina (obeležene natpisima
'čitati', 'arhiv' i 'izlazna korespodencija'), i između njih hrpe magazina i
koverata od pakpapira sa tvrdim štampanim materijalom iz kompjutera.
Bernis pritisnu jedno dugme na panelu, ali ništa se ne dogodi. Ona
izvinjavajuće pogleda prema Kerol na ekranu iznad telefona.
"Izvini, Kerol", reče Bernis malo zajapureno. "Možda nisam izvela stvar kako
treba. Dr Dejl je ove nedelje dao da se instalira novi sistem, pa nisam
sigurna..."
Na jednom od dva velika monitora sinu poruka, "E, dobro", nastavi Bernis,
sada se smešeći. "Dobro sam izvela. On će ti se javiti za minut. Ima tamo
unutra gosta, ali će s njim završiti brzo, da bi te mogao videti i popričati s
tobom. Nadam se da ti neće smetati ako te prebacim na čekanje."
Kerol klimnu i Bernisina slika izblede sa ekrana. Umesto nje pojavi se

početak kratkog obrazovnog dokumentarca o gajenju ostriga. Stvar je bila
snimljena ispod vode, i to divno, uz korišćenje najnovije fotografske opreme.
Tonskim delom snimka dominirao je milozvučni glas dr Dejla.
Dokumentarac je isticao vezu između pronalazaka postignutih u MOI
(Majamijskom okeanografskom institutu, čiji je osnivač i direktor bio baš dr
Dejl) i brzog povećavanja proizvodnje u svakovrsnim morskim uzgajalištima.
Ali Kerol se morala i nasmejati. Iza naratorovog glasa čula se, a u
razdobljima naratorovog ćutanja se i pojačavala, muzika, i to Pahelbelov
'Kanon'. To je bila Dejlova najomiljenija romantična kompozicija (bio je tako
predvidiv - Kerol je uvek znala šta će biti čim bi Dejl stavio Pahelbela na
kompakt-disk gramofon u svom apartamanu), ali joj se činilo čudnim da sluša
te vesele gudačke tonove dok kamere pokazuju, u krupnom planu rastenje
ostriga.
Pripovest o ostrigama prekide se naglo, in medias res, a ekran se preuredi u
sliku unutrašnjosti velike kancelarije rukovodioca. Dejl Majkls je sedeo na
jednom kauču, na suprotnom kraju sobe od onog u kom je bio njegov
moderni radni sto, i posmatrao jedan od tri video-monitora koji su se u sobi
mogli videti. "Dobro jutro još jednom, Kerol", reče on razdragano. "Pa, kako
je prošlo? Gde si sad? Nisam znao da je u Mariotovim sobama već imaju
video."
Dr Majkls je bio visok i vitak. Njegova blago zatalasana plava kosa samo
malo se proredila na slepoočnicama. Dobacio joj je odveć brz, maltene
uvežban, osmeh; ali njegove zelene oči su zračile toplinom i otvorenošću.
"Sišla sam u kom-salu ovde u hotelu", odgovori Kerol. "Maločas sam
Heraldu, na disku, otpremila celu priču o nasukavanju kitova. Boga mi, Dejl,
bilo mi je tako žao tih jadnih životinja. Kako je moguće da su tako pametne, a
da ipak toliko gube pravac?".
"To ne znamo, Kerol", odgovori Dejl. "Ali seti se da je naša definicija
inteligencije, po svemu sudeći, sasvim drukčija nego njihova, kitovska
definicija. Sem toga, nije iznenađujuće da se oni pouzdaju u svoj interni
navigacioni sistem čak i kad ih ovaj povede u propast. Možeš li zamisliti
situaciju u kojoj bi ti manje-više zanemarila ono što očima vidiš? To je njima
isto. Ovde govorimo o kvaru u njihovom glavnom čulnom organu."
Kerol je neko vreme ćutala. "Mislim da te razumem", reče ona konačno, "ali
bilo je bolno gledati ih onako bespomoćne. Nego, snimila sam tu priču i na
video. Uzgred rečeno, ta nova, integrisana video-tehnologija je super. Ovi u
Mariotu su upravo ugradili novi, brži modem za video, tako da sam dostavila

Džou Hernandezu na kanalu 44 celu osmominutnu reportažu za samo dva
minuta. Oduševio se. Znaš, on radi one vesti u podne. Uhvati ih ako možeš pa
mi reci svoje mišljenje."
Kerol zastade samo na čas. "I, uzgred, Dejl hvala na obaveštenju."
"Bilo mi je drago da pomognem." Dejl je bio sav ozaren. Instinski se radovao
kada god je mogao da pomogne Kerol u njenom poslu. Udvarao joj se
izuzetno uporno, već skoro godinu i po dana, i to na svoj naučnički način, sa
preovlađujućom ulogom leve strane mozga. Ali nije uspeo da je ubedi da bi
trajna veza bila uzajamno korisna. On je bar, zamišljao da je problem u tome.
"Mislim da bi čitava ova frka sa kitovima mogla da nam bude dobra maska",
reče Kerol. "Znaš da sam se brinula da će tvoj teleskop privući suviše pažnje.
A ono o lovu na blago jednostavno neće upaliti ako me neko ovde prepozna.
Ali mislim da bih mogla da prođem pod izgovorom da snimam dodatnu priču
o kitovima. Šta misliš?"
"Zvuči mi razumno", složi se Dejl. "Uzgred budi rečeno, još dve
nepravilnosti vezane za kitove javljene su nam jutros. Gore na Sanibelu
nasukao se deo nekog jata, a severno od Maratona navodno su kitovi napali
jedan ribarski brodić. Vlasnik je Vijetnamac, izuzetno sklon uzbuđenju.
Naravno, praktično se nikad nije čulo da lažni kitovi-ubice napadnu išta
ljudsko. Ali možda možeš nekako upotrebiti celu tu gužvu oko kitova."
Kerol vide da je već ustao sa kauča i počeo da se šeta po svojoj kancelariji.
Dr Dejl Majkls je imao toliko energije da mu je bilo praktično nemoguće da
se skrasi na jednom mestu. Do četrdesetog rođendana ostalo mu je samo
nekoliko meseci, ali je još raspolagao oduševljenjem i žestinom tinejdžera.
"Samo, nastoj da niko iz Ratne mornarice ne sazna da je teleskop kod tebe",
nastavi on. "Jutros su opet zvali i tražili treći komplet opreme. Rekao sam im
da je treći komplet dat na pozajmicu za svrhe istraživačkog rada. Šta god oni
sad da traže, mora biti da im je veoma važno." Okrenuo se i pogledao u
kameru. "I vrlo tajno. Onaj tip, poručnik Tod, opet me je jutros podsetio, čim
sam postavio jedno normalno naučno pitanje, da je reč o mornaričkim
poslovima i da mi on o tome ne može ništa reći."
Kerol načini neke beleške u maloj spiralnoj beležnici. "Znaš, Dejl", poče ona
opet, "čim si mi juče pomenuo tu priču, pomislila sam da u njoj leži ogroman
potencijal. Sve ukazuje na to da se u Ratnoj dešava nešto neobičajeno i tajno.
Bilo mi je smešno kako mi je Tod juče uskračavao informacije na amaterski
način, kad smo razgovarali telefonom, a onda zahtevao da zna od koga sam
dobila njegovo ime. Kazala sam mu da mi je jedan izvor u Pentagonu

nagovestio da je započela neka visokoprioritetna aktivnost u mornaričkoj
vazduhoplovnoj stanici u Ki Vestu, i da je on, Tod, u nekoj vezi s tim. Činilo
se da je poverovao. A ja sam uverena da onaj spetljani mornarički
predstavnik za štampu koji se ovde nalazi nema pojma ni o čemu što bi se
moglo dešavati.
Kerol zevnu i brzo pokri usta šakom. "Pa, sad je prekasno da se vraćam na
spavanje. Mislim da ću malo da vežbam a onda ću poći u luku da zakupim
brodić kao što smo se dogovorili. Mislim da tražim iglu u plastu sena, ali
tvoje nagađanje bi moglo biti i ispravno. U svakom slučaju, počeću sa
mapom koju su mi dao. Pa, ako su stvarno izgubili krstareći projektil tamo
negde dole, i ako pokušavaju da to prikriju, ja bih tu mogla da ubodem super.
Čujemo se kasnije."
Dejl joj mahnu za zbogom i isključi vezu. Kerol izađe iz komunikacione sale
i ode pešice do kraja hotela. Imala je sobu sa pogledom na more, na prvom
spratu. Takvo luksuziranje Herald nije bio voljan da plaća, ali ona je odlučila
da se sama baci u trošak i da proživi malo komotnije. Dok se presvlačila u
pripijeni kostim za plivanje, razmišljala je o svom razgovoru sa Dejlom.
Nikom ni na pamet ne bi palo, pomisli ona, da smo Dejl i ja ljubavnici. Ili,
bar, seks-partneri. Sve smo tako nešto poslovni. Kao saradnici u nekoj ekipi
ili tako nešto. Nema ni 'dragi' ni 'draga'. Zastala je za trenutak, a onda
dopunila svoju misao. A jesam li ja odgovorna što je tako? zapitala se.
Bilo je već blizu devet sati, pa se hotel postepeno budio, kad Kerol iziđe iz
svoje sobe na hotelski teren. Na plaži je bilo osoblje, tek pristiglo; razmeštali
su po pesku suncobrane i stolice za ležanje, za ranoranioce. Kerol priđe
mladom čoveku koji je tu zapovedao (tipičan Strašni Dasa, razmišljala je
ironično, gledajući ga kako se šepuri ispred svoje kućice za izdavanje
opreme) i obavestila ga da će sad poći na dugo plivanje. Ranije joj se dvaput
dešavalo, u hotelima, da zaboravi da kaže čuvarima na plaži da će otplivati
osamsto metara daleko od obale. U oba slučaja su je 'spasli' uz dramatične
scene, samo joj smetajući.
Dok se uhodavala u ritam svog plivanja slobodnim stilom, počela je da oseća
ono popuštanje napetosti, ono raspuštanje čvorova koji su u njoj najčešće
postojali. Iako je govorila većini drugih ljudi da redovno vežba da bi bila u
formi, Kerol je, zapravo, trošila najmanje po četrdeset pet minuta svakog
jutra na trčanje, plivanje ili brzo hodanje zbog toga što joj je ova vežba
omogućavala da izdrži žestoki tempo svog života. Tek posle napornog
vežbanja mogla je osetiti stvarni mir i pomirenost sa svetom.

Za Kerol je bilo normalno da, dok pliva na veliku daljinu, pusti misli da
lutaju. Ovog jutra setila se kako je, nekad davno, plivala u hladnoj vodi
Pacifika, blizu plaže Laguna u Kaliforniji. Tada joj je bilo osam godina, i bila
je otišla na rođendansku zabavu jedne svoje drugarice, Džesike, sa kojim se
upoznala u fudbalskom kampu tokom leta. Džesika je imala više igračaka i
lutaka nego što je Kerol mogla i zamisliti.
Hmm, mrmljala je Kerol prisećajući se Džesikine zabave, i klovnova, i
ponija. To je bilo onda kad sam još verovala u bajke. To je bilo pre
odvojenog života i pre razvoda...
Alarm na njenom časovniku zazuja, prekidajući tok njenih razmišljanja, i
Kerol se okrete u vodi i pođe natrag, ka obali. Dok je to činila, krajičkom oka
je ugledala nešto čudno. Na jedva dvadesetak metara daleko od nje jedan
veliki kit probio je površinu vode, izazvavši talas jeze u njenoj kičmi i
adrenalina u njenom krvotoku. Kit nestade ispod vode; Kerol je još minutima
plivala na istom mestu i osmatrala na sve strane, ali ga više nije videla.
Najzad ona poče da pliva natrag ka obali. Posle onog bizarnog susreta u vodi,
njen puls se vraćao na normalu; počela je da razmišlja o svojoj, doživotnoj
fascinaciji kitovima. Pamtila je kita-igračku kupljenog u 'Morskkom svetu' u
San Diegu, kad joj je bilo sedam godina. Kako se zvao? Šami. Šemu. Tako,
nekako. Onda se Kerol priseti jednog još ranijeg iskustva, koje joj u proteklih
dvadeset pet godina nijednom nije došlo u sećanje.
Kerol je tada imala pet ili šest godina. Sedela je u svojoj sobi, spremna za
spavanje kao što joj je i bilo rečeno; njen otac ušao je u sobu, noseći
slikovnicu. Seli su zajedno na krevet i naslonila se leđima na tepete sa žutim
cvećem. Počeo je da joj čita iz slikovnice. Mnogo je volela to kad joj tata
prebaci ruku preko ramena, stavi knjigu u njeno krilo, i okreće listove. Tada
je imala osećanje udobnosti i zaštićenosti. Čitao joj je priču o jednom kitu
koji se ponašao kao čovek, i o čoveku po imenu kapetan Ejheb. Slike su bile
zastrašujuće, a naročito jedna koja je prikazivala čamac bacan tamo-amo
trzajima gigantskog kita kome je u leđa bio zaboden harpun.
Te noći, dok ju je ututkavao za spavanje, nekako se dugo zadržao u sobi, i
puno je grlio i ljubio. Videla je suze u njegovim očima i pitala ga da li je
nešto kako ne treba. Njen otac je samo odmahnuo glavom i rekao joj da je
voli toliko da zbog toga ponekad zaplače.
Kerol se toliko udubila u ovu živu uspomenu, da nije ni pazila kuda pliva.
Struja ju je bila odnela na zapad, tako da je sad jedva videla hotel. Trebalo joj
je nekoliko minuta da se orijentiše i ponovo zapliva ka hotelu.

3.

Poručnik Ričard Tod čekao je nestrpljivo, dok je asistentkinja za
procesovanje podataka unosila poslednje ispravke na glavne tabele. "Hajde,
hajde. Trebalo bi da sastanak počne kroz pet minuta. A treba još dve promene
da unesemo."
Toj jadnoj devojci je očigledno smetalo prisustvo ovog mornaričnog oficira
koji joj je praktično visio nad glavom dok je radila za projektnim monitor-
ekranom. Na jednoj tabeli popravila je dve slovne greške i pritisnula povratno
dugme. Na ekranu ispred nje pojavila se kompjuterska, linijama iscrtana
mapa južne Floride i Kijskog ostrvlja. Pokušavala je da prati, svetlosnom
olovkom, instrukcije poručnika Toda, i da ističe pojedine oblasti o kojima je
on govorio.
"E tako", reče on najzad, "to je dobro. Time je grupa završena. Sad pritisni
dugme za tvrdo kopiranu reprodukciju. Kako glasi inicijalni ključ? 17 BROK
01? Dobro! Informaciona baza je pod 'strogo poverljivo'? U redu. Današnja
lozinka?"
"Matis, poručnice", odgovori ona, ustajući. Obišla je mašinu i uzela gotov,
već sređen i spojen primerak njegovog referata. Na Todovom licu stajao je
prazan izraz. "To je bio jedan francuski slikar", dodade devojka ironično.
"Ako se pitate kako se piše - piše se M-A-T-I-S-S-E."
Tod potpisa revers za svoj primerak referata, a onda naškraba to Matisse na
parčetu hartije. Nezgrapno i minimalno se zahvalivši devojci, on izađe iz te
prostorije, zatim i iz sobe, te pređe ulicu.
Konferencijski centar Vazduhoplovne stanice američke ratne mornarice u Ki
Vestu bio je u neposrednoj blizini. Bila je to sasvim nova zgrada, moderno
projektovana; spadala je u one malobrojne građevine u toj bazi koje su se
izdvajale iz prevlađujuće arhitektonske monotonije tipa 'beli malter - drugi
svetski rat'. Poručnik Tod je radio u jednoj od onih tipičnijih, bezličnih belih
zgrada, kao rukovodilac ovdašnjih specijalnih projekata. Tod i njegova grupa
služili su komandi, u suštini, kao rešavaoci posebno nezgodnih problema sa
tehnikom: bili su odlična grupa sistemskih inženjera, a prebacivani su sa
projekta na projekat, već prema potrebi. Todu je bilo dvadeset osam godina;
diplomirao je na Anapolisu, na katedri za aerosvemirsko inženjerstvo, i sad je
bio ambiciozni mornarički neženja, u velikoj žurbi. Odrastao je u saveznoj

državi Kolorado, u jednom pregrađu Dnevera zvanom Litlton. Imao je osećaj
da se ovde, na Ki Vestu, nalazi izvan glavnog toka, pa je čeznuo za šansom
da pređe na neko mesto gde bi mogao zaista dokazati svoju vrednost; na
primer, u neki centar za konstruisanje oružja, ili čak, u Pentagon.
Na vratima konferencijskog centra bio je natpis: STROGO POVERLJIVO.
SLOMLJENA STRELA. Poručnik Tod baci pogled na svoj časovnik. Do
09:30, vremena za sastanak, ostao je još jedan minut. On otkuca
alfanumerički kod na bravi tih vrata i uđe u zadnji deo jedne konferencijske
sale osrednje veličine, sa tri velika ekrana u prednjem delu. Već su bili stigli i
članovi njegove grupe - naime, petorica mlađih oficira, ali i nekoliko starijih
oficira iz komande. Stajali su kod stočića na levoj strani, okupljeni oko kafe i
krofni. Komandant Vermom Vinters sedeo je sam na srednjem sedištu za
dugim stolom koji se prostirao gotovo čitavom dužinom sale. Bio je leđima
okrenut ulazu, a licem ka ekranima.
"U redu, u redu", reče Vinters, najpre se osvrnuvši po sali a onda bacivši
pogled na digitalni časovni displej u gornjem levom uglu prednjeg zida, "da
počnemo. Jeste li spremni, poručniče Tod?" Ostali oficiri sedoše za sto. U
poslednjem trenutku u dvoranu uđe još jedan od starijih oficira i sede na
jedno od zadnjih sedišta.
Tod zaobiđe sto i stupi u prednji deo sale. Pope se zatim na podijum gde se, u
govorničkom pultu, ispod jednog malog monitor-ekrana, nalazila ugrađena
tastatura. On uputi pogled ka komandantu Vintersu. "Da, gospodine",
odgovori mu, i aktivira kompjuterski sistem u pultu. Signalisao je da želi
pristup strogo poverljivoj informacionoj bazi. Onda je ukucao komplikovani
prvi deo šifre. Kao drugi deo služila je, svakog dana, nova lozinka. Tek što je
završio, pred njim se pojavi, na interaktivnom monitoru, zahtev da otkuca i
današnju lozinku. Tod je otkuca, ali uzalud, jer nije zapamtio kako se tačno
piše ime tog slikara. On poče da pretura po džepovima, tražeći ono parče
otpadnog papira.
Još samo jedna takva tastatura postojala je u dvorani, a ta je bila na sredini
drugog stola, tamo gde je sedeo Vinters. Dok je poručnik Tod petljao na
podijumu, komandant se nasmešio, ukucao lozinku, i dodao neku njegovu,
posebnu šifru. Centralni ekran ožive jakim bojama i prikaza jednu stilizovano
naslikanu ženu u žutoj haljini kako svira klavir dok iza nje dvojica dočeka
igraju dame. Slikom su dominirale snažne crvene nijanse, koje kao da su se iz
nje bujno širile na sve strane. Bila je to reprodukcija jedne od Matisovih slika
iz njegovih poznih godina u Nici, veličanstveno projektovana u prednji deo

ove sale. Poručnik Tod izgledao je pometeno. Dvojica starijih oficira se
nasmejaše.
Vinter se prijateljski osmehnu. "Prilično zapanjujuće stvari se mogu izvesti
kad imaš na raspolaganju sliku sa rezulucionom snagom 4 puta 4K i
praktično beskrajnu bazu podataka." Usledilo je nelagodno ćutanje, a onda
Vinters nastavi. "Mislim da je beznadežno pokušavati proširiti obrazovanje
vas mladih oficira u ovoj bazi. Hajde. Nastavite. Već sam vas ubacio u
strogo-poverljivu bazu podataka, i svaki novi input će nadvladati ovu sliku."
Tod se napokon pribra. Ovaj Vinters je stvarno neki otkačenjak, pomisli on.
Prošle noći je admiral, koji je komandovao bazom u Ki Vestu, odredio da
upravo ovaj komandant vodi istragu o ovom slučaju sa važnim projektilom
'Panter'. Vinters je raspolagao zadivljujućim poznavanjem raketne tehnike i
sistemskog inženjerstva, ali, zaboga, na početku jednog kritično važnog
sastanka ubaciti na ekran umetničku sliku, pa ko je još čuo za to? Tod sada
ukuca 17 BROK 01 i, pošto je prebrojao prisutne, cifru devet. U roku od
nekoliko sekundi, mašina u zadnjem uglu sobe odštampa, sredi i isporuči
devet primeraka njegovog referata, za potrebe prisutnih. Tod prizva na
centralni ekran, sledećim doticajem tipke, svoju prvu sliku, koja je imala
naslov 'Uvod i pozadina'.
"Juče ujutro", poče on, "nad severnim Atlantikom je izvršeno demonstraciono
ispaljivanje nove rakete 'Panter'. Projektil je ispaljen u 07:00 sa aviona na
visini od 24.360 metara, u blizini obale Labradora. Trebalo je da pogodi
jedan od naših starih nosača aviona, koji je bio postavljen blizu Bahama kao
meta. Projektil je normalnom balističkom putanjom doleteo do regiona gde se
brod-meta nalazi. Trebalo je da 'Panter' tada uključi svoj finalni sistem za
navođenje u kome postoji i usavršeni sistem za prepoznavanje obrazaca,
zvani APRS. Trebalo je da projektil tada nađe nosač aviona i, koristeći
korekcione mlaznike kao glavno a pokretne zakrilce kao pomoćno sredstvo
za usmeravanje, ostvari pogodak zarivanjem u glavnu palubu."
Tod pritisnu jedno dugme na podijumskoj tastaturi, i na levom ekranu se
pojavi linijama iscrtana mapa istočne obale SAD, uključujući i čitav prostor
od Labradora do Kube. "Taj projektil bio je finalna test-verzija", nastavi on,
"u svemu identičan sa konačnom produkcionom verzijom, izuzimajući
komandni test-set i bojevu glavu. Trebalo je da ovo bude najduži dosadašnji
probni let 'Pantera', i trebalo je da tom prilikom bude temeljito demonstriran
novi softver, označen kao 'verzija 4,2' i nedavno instalisan u APRS. Zato,
naravno, projektil nije bio sa bojevom glavom."

Poručnik dohvati svetlosnu olovku sa pulta i poče da iscrtava oznake na
monitoru ispred sebe. Svaka takva oznaka odmah se pojavljivala
reprodukovana na većem ekranu iza njega, tako da su svi mogli lako pratiti
Todovu analizu. "Na ekranu svi možete videti i planiranu, i zaista ostvarenu
putanju te ptice juče. U toku letenja koje je izgledalo savršeno, sikvenser je
uključio kamere. Bilo je to na nekih šesnaest kilometara od Kejp Kanaverala.
Napravljeno je nekoliko stotina kalibracionih slika, u smislu auto-testiranja
APRS-a, a onda su aktivirani terminalni algoritmi za navođenje. Koliko
možemo zaključiti na osnovu real-vremenske telemetrije, do ovog trenutka se
ništa čudno nije desilo."
Sad se na desnom ekranu ukazala detaljna mapa južne Floride i kijskog
ostrvlja, uključujući i metu među Bahamskim ostrvima. Do kraja svoje
prezentacije, Tod je na levom i desnom ekranu ostavio te dve mape, ali je na
srednji ekran nabacivao stalno nove tekstove, u skladu sa tokom svog
referata. "Približna lokacija mete, prema kojoj je kamere trebalo najpre da se
okrenu da bi našle nosač aviona, bila je tu, kod Eleutere, u Bahamima.
Trebalo je da se algoritam za pretraživanje širi kružno od te tačke, pa bi, da je
radio kako valja, pronašao metu u roku od petnaestak sekundi." Pokazavši
tačkastu liniju na detaljnijoj mapi, Tod dodade: "Ovo je trebalo da bude
trajektorija sudara.
Međutim", nastavi Tod dramatično, "na osnovu telemetrijskih podataka koje
smo dosad analizirali, čini se da je projektil skrenuo oštro ka zapadu, ka obali
Floride, ubrzo posle aktiviranja terminalnih algoritama za navođenje. Uspeli
smo da rekonstruišemo putanju samo do ove tačke, kad se raketa našla na
nekih pet kilometara od obale Majami Biča, na visini od tri hiljade i četrdeset
metara. Posle toga telemetrija je postala isprekidana i neispravna. Ipak,
znamo da su svi motori za terminalno navođenje bili uključeni u trenutku kad
smo izgubili sve podatke. Ako projektujemo ukupnu moć koja je projektilu
tada bila preostala, zaključujemo da je mogao pasti ma gde u zoni koja je
ovde istaknuta, a ta zona pokriva močvare Everglejds, kijsko ostrvlje, a na
jug se pruža čak do Kube.
Poručnik Tod zastade na trenutak, a komandant Vinters, koji je tokom
izlaganja zapisivao glavne podatke u malu beležnicu, odmah skoči na noge i
poče da preuzima rukovođenje sastankom. "Nekoliko pitanja, poručniče, pre
nego što nastavimo", poče Vinters poslovnim tonom, ali sa jasnim prizvukom
autoriteta. "Prvo, zbog čega projektil nije uništen ubrzo posle skretanja sa
kursa?"

"Nismo baš sigurni, komandante. Naravno, u projektil su ugrađeni, baš radi
toga, komandni test-set i jedna mala mina. Promena u putanji projektila bila
je tako iznenadna i neočekivana da smo, u početku, reagovali pomalo sporo.
A kad smo komandu za samouništenje poslali, moguće je da je projektil već
bio izvan dometa. Znam samo to da apsolutno nikakvu ekploziju nismo
videli. Možemo samo pretpostaviti..."
"Možemo se kasnije vratiti na tu operacionu grešku", prekide ga Vinters
ponovo. Na reč 'greška' Tod poblede i poče da se vrpolji iza govornice. "Gde
bi bila tačka udara, ako je izračunavamo prema konstantama za navođenje
aktivnim u vreme poslednjeg kompletnog telemetrijskog izveštaja? I koliko
će nam vremena biti potrebno da izvučemo dodatne informacije iz
nepotpunih podataka?"
Poručnik Tod zaključi da je ovaj komandant inteligentan. Očigledno, Vinters
je imao nekog iskustva sa istragama o anomalijama. Tod dade svoje
objašnjenje: ako se aktivne konstante za navođenje nisu kasnije ponovo
menjale, neprekidnim radom terminalnih motora projektil bi bio doveden do
tačke pada koja bi se nalazila otprilike trideset dva kilometra južno od Ki
Vesta. "Međutim", dopuni Tod, "softver je dozvoljavao da se ove konstante
menjaju svakih pet sekundi. I promenile su se, i to dva puta tokom poslednjih
pet internih ažuriranja podataka. Zato nije verovatno da su ostale iste kakve
su bile kad se naša telemtrija u potpunosti prekinula. Na žalost, iako su sve
konstante - čak i one buduće, tek predskazane, koje kalkuliše APRS -
pohranjene u ukrcani kompjuter, mi, zbog ograničenja u pogledu
raspoloživog raspona talasnih dužina, transmitujemo, real-vremenskom
telemetrijom, samo aktivne konstante. Sada ručno pregledavamo poslednje,
nepozvane podatke, da vidimo da li možemo saznati išta više o konstantama."
Jedan od ostalih viših oficira uputi mu pitanje o verovatnoći da je projektil
pao baš na Kubu. Poručnik Tod odgovori rečima 'veoma niska' i onda uključi
elektronsku prekosliku kojom je na desnu mapu bila nabačena jedna
isprekidana, žmirkajuća trajektorija. Ovaj niz tačaka, koji se palio i gasio,
počinjao je u neposrednoj blizini naselja Koral Gejblz, južno od grada
Majamija, pa se nastavljao preko jednog dela južne Floride, u Meksički zaliv,
preko kijskog ostrvlja; na vodama Meksičkog zaliva, to jest okeana, ta linija
je najzad prestajala. "Nameravamo da svoje traganje koncentrišemo duž ove
linije. Ako se ptica nije iznenada predomislila, njeno opšte usmerenje
odgovaralo bi kretanju ka meti opaženoj negde, bilo gde, duž ove staze. Pa,
pošto nemamo izveštaje da je išta palo na zemlju blizu naseljenih mesta,

pretpostavljamo da je projektil pao u Everglejds ili u okean."
Prethodne večeri, poručnik Tod se bio ukratko konsultovao sa Vintersom u
vezi dnevnog reda za ovaj sastanak. Trebalo je da sastanak potraje jedan sat,
ali se zbog velikog broja pitanja otegao na sat i po. Tod je u svom referatu bio
temeljit i precizan, ali ga je očigledno uznemiravalo Vintersovo neprestano
zadiranje u mogućnosti da se dogodila ljudska greška. Poručnik je bez
oklevanja priznao da nisu uništili projektil kad je trebalo, to jest čim je
skrenuo sa putanje; međutim, branio je svoje ljude tako što je navodio
neuobičajene okolnosti i gotovo besprekorne rezultate postizane u ranijim
letovima 'Pantera'. Takođe je objasnio da nameravaju da opreme svoja
istraživačka plovila najboljim mogućim instrumentima ('uključujući novi
okeanski teleskop razvijen u Okeanografskom institutu Majamija') i da će
pretraga naznačenih mesta početi punom snagom već sutra.
Vinters je postavio mnogo pitanja o mogućem uzroku čudnog ponašanja
projektila. Tod mu je odgovorio da su on i njegovo osoblje uvereni da je reč o
sftverskom problemu, te da je neki novi ili poboljšani algoritam u 'verziji 4,2'
na neki način pokvario i inicijalnu sekvencu, i optički memorisane parametre
cilja. Vinters je na kraju prihvatio ovo mišljenje, ali je pre toga ipak naredio
da Todova ekipa pripremi 'silaznu' (to jest, 'do vrha') analizu modaliteta
neuspeha, tako da se pomene svaka moguća greška u hardveru, softveru i u
ljudskom postupanju (pri pominjanju ljudske greške Tod se opet trgao) koja
je mogla dovesti do onakvog oblika neuspeha kakav je zapažen.
Pred kraj sastanka, Vinters je ponovo govorio o potrebi da ova aktivnost bude
tajna, i istakao da projekat 'Slomljena strela' mora ostati sasvim nepoznat
štampi. "Komandante", upade Tod dok je Vinters objašnjavao ovu politiku u
vezi sa štampom. Na početku ovog sastanka poručnik je osećao i te kako
mnogo samopouzdanja, ali sada, sve manje. "Gospodine, juče kasno popodne
zvala me je neka reporterka, mislim da se zove Kerolajn ili Keti Doson, iz
lista Majami Herald. Rekla mi je da je načula da se ovde dole odvijaju neke
specijalne aktivnosti i da, naravno, ja imam neke veze s time. Tvrdila je da je
njen izvor podataka neko u Pentagonu."
Vinters odmahnu glavom. "E jebi ga, poručniče, zašto niste ranije kazali
nešto o tome? Zar ne možete zamisliti šta bi se desilo kad bi se saznalo da je
jedan od naših projektila odlutao nad Majami?" On zastade. "Šta ste joj
rekli?"
"Nisam joj rekao ništa. Ali mislim da je još sumnjičava. Posle razgovora sa
mnom, zvala je kancelariju predstavnika za štampu."

Vinters izdade naređenja: da postojanje istrage o projektu 'Slomljena strela'
mora biti zadržano u tajnosti, i da sva eventualna buduća raspitivanja o tome
moraju biti predata njemu u nadležnost. Onda je odredio da se sledeći
sastanak radi sagledavanja situacije ima održati sledećeg dana, dakle u petak,
i to u 15:00 časova. Komandant je očekivao (reče on tada poručniku Todu) da
će do tad videti rezultate analize isprekidanih telemetrijskih podataka,
kompletniju logičku analizu mogućih modaliteta nastanka kvara, i listu
novijih otvorenih problema kod softvera nazvanog '4,2'.
Poručnik Ričard Tod ode sa ovog sastanka svestan da će dobijeni zadaci
znatno uticati na njegovu karijeru. Bilo mu je jasno da ovaj komandant,
Vinters, već dovodi u pitanje njegovu, Todovu, ličnu kompetentnost. Tod je
bio rešen da na ovaj izazov reaguje na pozitivan način. Prvo je sazvao mali
'post mortem' sastanak mlađih oficira, članova njegove grupe. Rekao im je
(sve su to bili mladi kadeti, koji su, završivši mornarički program ROTC, tek
izašli sa univerziteta: da se njihova kolektivna guzica nalazi na linije paljbe.
Onda je definisao seriju akcionih stavki koje će prinuditi većinu njih da rade
do duboko u noć. Todu je bilo bitno da za sledeći sastanak bude solidno
pripremljen.

4.

Gradić Ki Vest ponosio se svojom novom marinom. Bila je to moderna
marina, dovršena 1992. godine, kad je, zbog naglog povećanja broja jahti za
krstarenje, u stari gradić počela da pristiže reka novih posetilaca. Na visokim
kulama, koje su bile razmeštene po dokovima, bilo je mnogo automatskih
kamera koje su neprestano motrile na ovo pristanište za čamce. Te kamere,
kao i mnogi drugi elektronski aparati, činile su samo deo široko razrađenog
bezbednosnog sistema koji je štitio privezane čamce kad su njihovi vlasnici
bili odsutni. Još jedna od tih novih odlika 'Hemingvejeve marine', (prirodno
je tako nazvana, po najslavnijem stanovniku Ki Vesta) bio je centar za
kontrolisanje celokupne plovidbe iz jednog mesta. Odatle je samo jedna
osoba, koristeći gotovo sasvim automatizovani sistem za kontrolu saobraćaja,
mogla davati instrukcije svim čamcima i jahtama u marini, i obezbediti
efikasno rukovanje gustim saobraćajem na vodi.
Ova marina bila je izgrađena na mestu zvanom Ki Vest Bajt, na mestu gde su
se ranije nalazili stari, oronuli delovi luke. U ovu marinu moglo se smestiti
blizu četiri stotine čamaca i jahti; njenim završetkom, promenila se
ekonomska priroda ovog grada. Mladi profesionalci, obuzeti željom da budu
blizu svojih plovila pričvršćenih za dokove marine, brzo su pokupovali i
renovirali sve one divne kuće iz devetnaestog veka koje su, u ulicama
Kerolajn i Iton, sačinjavale takozvani Pelikanski put. Elegantne prodavnice,
otmeni restorani, čak i mala pozorišta, pojaviše se u velikom broju u oblasti
oko marine, kreirajući atmosferu prometnosti i uzbuđenja. Dođoše čak i
Japanci i izgradiše hotel, Mijako Gardens, koji postade slavan po svojoj
veličanstvenoj kolekciji tropskih ptica puštenih da se igraju oko vodopada i
paprati u hotelskom atrijumu.
Nešto pred podne, Kerol Doson uđe u upravnu zgradu marine i priđe
kružnom radnom stolu za informacije koji se nalazio u sredini velike sal. Na
sebi je imala 'žestoku' svilenu bluzu svetlopurpurne boje, i duge, bele,
pamučne pantalone koje su ležerno padale preko gornjih delova njenih belih
teniskih patika. Oko njenog desnog zgloba bile su obmotane dve male
brazletne od rubina i zlata, a u dnu velikog dekoltea u obliku latiničnog slova
'V', nalazio se, u korpici od zlata, ogromni ametist, koji se savršeno njihao na
kraju lanca oko Kerolinog vrata. Ličila je na bogatu turistkinju koja je

naumila da iznajmi jahtu za to popodne, i izgledala je ošamućujuće lepo.
Devojka iza informacionog stola imala je dvadesetak godina. Bila je plavuša,
prilično privlačna u onom čistorezanom američkom maniru koji je prvobitno
oličavala Čeril Tigs. Dok se novinarka energičnim koracima približavala,
devojka ju je gledala sa blagim nagoveštajem supaeničkw ljubomore. "Mogu
li vam pomoći?" upita službenica sa lažnom razdraganošću čim Kerol priđe
stolu.
"Htela bih da iznajmim brodić za ostatak današnjeg dana", poče Kerol. "Htela
bih da izađem da malo ronim i plivam i možda da vidim neke od zanimljivih
potopljenih brodova u blizini." Nije imala nameru da bilo šta kaže o kitovima
sve dok ne izabere jahtu.
"Pa, došli ste na pravo mesto", odgovori devojka. Ona se okrete kompjuteru
koji joj je bio s leve strane i pripremi se da upotrebi tipke. "Zovem se
Džulijana, a jedan od mojih poslova ovde jeste da pomognem turistima u
pronalaženju brodića koji će tačno odgovarati njihovim rekreacionim
potrebama." Kerol primeti da ta rečenica zvuči kao da je naučena napamet.
"Imate li na umu neku određenu cenu? Iako se ovde, u Hemingveju,
uglavnom nalaze privatni brodići, imamo i mnogo drugih, za iznajmljivanje, i
većina njih će odgovarati vašim potrebama. Naravno, pod pretpostavkom da
su još raspoloživi."
Kerol odmahnu glavom, i dobi, nekoliko minuta kasnije, kompjuterski spisak
devet brodića. "Ovo su svi brodići koji su na raspolaganju", reče devojka.
"Kao što rekoh, raspon u cenama je popriličan."
Kerolin pogled pođe niz listu. Najveća i najskuplja jahta bila je Ambrozija,
duga šesnaest i po metara, koja se iznajmljivala za osam stotina dolara
dnevno ili pet stotina za pola dana. Na listi su bila i dva brodića osrednje
veličine, ali i dva mala, dužine po osam metara, čiji je najam bio upola
jeftiniji nego najam Ambrozije. "Želela bih da najpre popričam sa kapetanom
Ambrozije", reče Kerol posle trenutka oklevanja. "Kuda treba da idem?"
"A da li vi poznajete kapetana Homera?" upita Džulijana. Čudan osmeh
počinjao je da se uobličava u uglu njenih usana. "Homera Ešforda", reče ona
ponovo, polagano, kao da bi to ime trebalo da bude prepoznato. Kerolin um
se prebaci na rutinu pretraživanja memorije. Poznato ime. Gde ga je, ono,
čula? Nekad davno, u nekim vestima...
Pre nego što je Kerol uspela da sasvim dozove obaveštenje iz svoje
memorije, devojka nastavi. "Javiću im da dolazite." Desno od nje, ispod
ploče radnog stola, bila je ogromna tabla sa prekidačima - nekoliko stotina

njih. Očigledno povezana sa razglasnim sistemom. Devojka prebaci jedan
prekidač u promenjeni položaj i okrete se prema Kerol. "Verovatno će biti
sad, brzo", reče ona.
"Šta je bilo, Džulijana?" začu se, dvadesetak sekundi kasnije, jedan gromki
ženski glas. Način izgovora nagoveštavao je da je reč o strankinji, verovatno
Nemici. I to nestrpljivoj strankinji.
"Greta, ovde je jedna žena, gospođica Kerol Doson iz Majamija, koja bi
želela da siđe da razgovara sa kapetanom Homerom o iznajmljivanju jahte za
ovo popodne."
Tišina potraja samo trenutak, a onda se opet začu Gretin glas: "Ja o-kej,
pošalji je dole." Džulijana pokretom pokaza Keroli da upola obiđe kružni
radni sto i dođe do mesta gde se, u malom udubljenju, nalazila dobro znana
tastatura. Kerol je kroz ovaj proces prošla već mnogo puta od vremena kad je
1991. godine u Sjedinjenim Američkim Državama uveden UIS, univerzalni
identifikacioni sistem. Koristeći tastaturu, sama je ukucala svoje ime i svoj
broj socijalnog osiguranja. Pitala se pomoću kog pitanja će sad biti
proverena. Mesto rođenja? Devojačko prezime njene majke? Datum rođenja
njenog oca? Uvek je to bilo neko nasumično odabrano pitanje, usmereno na
jedan od dvadeset nepromenljivih ličnih podataka koji su pripadali svakoj
individui. Sad zaista više nije bilo baš sasvim lako predstavljati se kao neka
druga osoba.
"Gospođica Kerol Doson, 1418 Oukvud Gardens, apartman 17, Majami Bič."
Kerol klimnu. Plavuša Džulijana očigledno je uživala u ovoj svojoj ulozi, to
jest u proveravanju identiteta potencijalnih mušterija. "Kad ste rođeni?"
zapita je.
"Dvadeset sedmog decembra 1963", odgovori Kerol. Na Džulijaninom licu
jasno se odrazi činjenica da je Kerol dala tačan odgovor. Ali Kerol je na
njenom licu videla još nešto, nešto takmičarsko i čak nadmeno, maltene u
smislu 'O-ho-ho, a-ha-ha, toliko sam mlađa od tebe, a sad to i znam.' Kerol
obično nije obraćala pažnju na takve trivijalnosti. Ali ovog jutra ju je, iz
nekog razloga, ispunila nelagodnošću činjenica da joj je već trideset godina.
Ona zausti da izrazi svoje nezadovoljstvo ovoj samozadovoljnoj maloj
Džulijani, ali se predomisli i ne reče ništa.
Džulijana joj dade instrukcije. "Izađite kroz ova vrata, sasvim desno, i
hodajte pravo sve dok ne dođete do doka broj 4. Onda skrenute levo i ubacite
ovu kartu u bravu na kapiji. Ambrozija je na veznom mestu označenom
slovom 'P', kao u 'Piter'. Ima dugo da se pešači, sve do kraja doka. Ali ne

možete promašiti tu jahtu to je jedna od najvećih i najlepših u Hemingveju."
Džulijana je bila u pravu. Moralo se dobro potegnuti do kraja doka broj 4.
Kerol Doson je prošla pored tridesetak brodića svih veličina, vezanih uz obe
strane doka, dok nije najzad stigla do Ambrozije. Dok je uspela da razazna
upadljiva plava indentifikujuća slova na prednjem delu kabine, već ju je
počeo probijati znoj zbog vreline i vlažnosti ovog poznog jutra.
Kapetan Homer Ešford, videći da je najzad stigla do Ambrozije, pođe uz
mostić ka ivici gata, da je dočeka. Bio je to čovek srednjih ili poznih
pedesetih godina, ogromnog rasta, mnogo viši od sto osamdeset centimetara i
težak oko sto deset kilograma. Kosa mu je bila još gusta, ali se njena
prvobitna crna boja sada gotovo sasvim predala pred sedima.
Divlje oči kapetana Homera pratile su Kerolino prilaženje sa neskrivenim
'masnim' oduševljenjem. Kerol je primetila taj pohotljivi pogled; istog časa
osetila je gađenje. Načinila je pokret kao da će se okrenuti i poći odmah
natrag ka direkciji marine. Ali zaustavila se, uviđajući da do tamo ima dosta
da se pešači, i da je već pregrejana i umorna. Kapetan Homer je očito
primetio, po promeni u njenom hodu, njeno neodobravanje, jer se njegovo
cerenje preobrati u rođački osmeh.
"Gospođica Doson, pretpostavljam", reče kapetan, uz mali naklon lažne
galantnosti. "Dobrodošli na Ambroziju. Kapetan Homer Ešford i njegova
posada stoje vam na usluzi." Kerol se s oklevanjem nasmeši. Bar se nije
činilo da ovaj komedijaš u groznoj plavoj havajskoj košulji shvata samoga
sebe odveć ozbiljno. I dalje sa izvesnim zazorom, ona uze iz njegove
ispružene ruke flašicu koka-kole i pođe za njim. Išli su manjim, bočnim
dokom, paralelno sa jahtom, a onda se brodskim mostićem spustiše na jahtu.
Bila je ogromna.
"Koliko čujemo od Džulijane, vi ste voljni da iznajmite jahtu za ovo
popodne. Rado bismo vas odveli na jedno od naših omiljenih mesta, Delfin
Ki." Razgovarali su stojeći ispred krmanoške kućice i pokrivenog kabinskog
dela. Bilo je jasno da je kapetan Homer već počeo svoju uhodanu reklamnu
priču. Odnekud, iz blizine, Kerol je čula kako odzvanja nešto metalno, nešto
što je zvučalo poput gimnastičkih tegova.
"Delfin Ki je divno, izolovano ostrvo", nastavi kapetan Homer. "Perfektno je
za plivanje, čak i za sunčanje bez odeće, ako ste nudistkinja. Tamo postoji i
jedna potopljena olupina iz osamnaestog veka, udaljena oko tri kilometra, ne
više, ako ste zainteresovani za malo ronjenja." Kerol otpi još nekoliko
gutljaja koka-kole, i pogleda na trenutak Homera. Brzo, međutim, odvrati

pogled. Homer se opet bezobrazno cerio. Način kako je neobično naglasio
reči 'bez odeće', promenio je Kerolinu mentalnu sliku Delfin Kija: sad joj se
više nije činilo da je to tihi tropski raj, nego pre stecište razvratnika i
radoznalih voajera. Trgla se i uzmakla od lakog dodira kapetana Homera kad
ju je poveo duž jedne strane jahte. Ovo je neki ljigavko, pomisli ona. Trebalo
je da poslušam svoj prvi instinkt i okrenem se.
Dok su prolazili pored ulaza u kabinu, bližeći se prednjem delu ovog
luksuznog plovila, treskanje metala se pojačalo. Kerolina novinarska
radoznalost bila je ovim podstaknuta: činilo se da je taj zvuk u velikom
neskladu sa ovim mestom. Jedva da je uopšte obraćala pažnju dok je kapetan
Homer pričao o svim istaknutim odlikama ove jahte. Kad su najzad bili u
mogućnosti da jasno sagledaju prednju palubu Ambrozije, Kerol vide da je
to, zaista, bio zvuk tegova za jačanje mišića. Na prednjoj palubi vežbala je
tegovima jedna plavuša, leđima okrenuta njima.
Telo te žene bilo je veličanstveno, čak zapanjujuće. Dok se naprezala da
završi seriju dizanja tegova visoko iznad glave, rečice znoja slivale su se niz
njene mišiće koji kao da su se u talasima spuštali sa njenih pleća. Bila je
obučena u duboko izrezani crni triko, praktično bez leđnog dela; izgledalo je
da te tanke bratele neće moći da zadrže ostatak trikoa. Kapetan Homer
prestade da priča o jahti. Kerol primeti da je stao, zanet od divljenja, ponet
senzualnom lepotom oznojene žene u trikou. Ovo mesto je uvrnuto, pomisli
Kerol. Možda me je zato ona devojka pitala da li poznajem ove ljude.
Žena vrati tegove na malu policu i dohvati peškir. Kad se okrenula, Kerol
vide da je u srednjim ili kasnim tridesetim godinama, i da je zgodna u
atletskom stilu lepote. Dojke su joj bile velike, zategnute, jasno ocrtane ispod
oskudnog trikoa. Njene oči su bile stvarno izuzetne. Bile su sivoplave, i činilo
se da pogledom probadaju čoveka. Kerol pomisli da je prvi pogled te žene,
njoj upućen, bio neprijateljski, maltene preteći.
"Greta", reče kapetan Homer, kad ga je Greta pogledala pošto je prvo
odmerila Kerol, "ovo je gospođica Kerol Doson. Mogla bi biti naš zakupnac
popodne."
Greta se nije nasmešila, niti išta rekla. Obrisala je znoj sa čela, par puta
duboko udahnula, i prebacila peškir iza vrata i na pleća. Okrenula se, potom,
pravo ka Kerol i kapetanu Homeru, stavila šake na kukove, povukla ramena
unazad, i počela da razgibava prsne mišiće. Pri svakom pokretu činilo se da
joj bujne grudi kreću nagore, ka vratu. Dok je ovo radila, njene neverovatno
bistre oči odmeravale su Kerol, procenjujući i najsitnije detalje njenog tela i

odela. Kerol se i nehotice uzvrpolji.
"Pa, zdravo, Greta", reče ona; u ovom nezgodnom trenutku njeno uobičajeno
samopouzdanje začudo je otkazalo. "Drago mi je što sam vas srela." Isuse,
pomisli Kerol videći da Greta samo gleda njenu ispruženu šaku, puštaj me
odavde. Ili sam zapala na neku čudnu planetu, ili sanjam strašan san.
"Greta ponekad voli da se našali sa našim mušterija", objasni kapetan Homer
Kerol, "ali ne dozvolite da vas to odbije." Da li se on to naljutio na Gretu?
Kerol oseti neku neizgovorenu poruku između kapetana i Grete, jer Greta se,
najzad, osmehnu. Ali izveštačenim osmehom.
"Tobrotošli na Ambroziju", reče Greta, kao da hoće da ponovi Homerove
prve reči upućene Kerol. "Naše zatodovoljstvo vas čeka." Greta diže ruke
iznad glave i poče da se isteže, i dalje motreći Kerol. "Tođite sa nama u raj."
Kerol oseti grubu šaku kapetana Homera na svom laktu, i uoči njegovo
nastojanje da je okrene na drugu stranu. Učinilo joj se i da vidi kako dobacuje
ljutit pogled Greti. "Ambrozija je najbolje plovilo za iznajmljivanje u Ki
Vestu", reče on vodeći Kerol ka krmi i nastavljajući svoju reklamnu priču.
"Ima sve moguće pogodnosti i luksuze. Kablovsku televiziju sa gigantskim
ekranom; kompakt-disk gramofon sa kvadro zvučnicima; automat za kuvanje
programovan za preko sto gurmanskih jela; robotsku masažu. A kijsko
ostrvlje niko ne poznaje kao kapetan Homer. Ronim i pecam po ovim
vodama već pedeset godina."
Stali su kod ulaza u kabinski deo, na sredini jahte. Kerol je videla, kroz
staklena vrata, stepenište koje je vodilo dole, na niži sprat. "Da li biste voleli
da siđete i pogledate kuhinju i spavaću sobu?" upita kapetan Homer, bez
ikakvog traga one ranije pohotljivosti. Lukavi kameleon, nesumnjivo. Kerol
promeni svoju raniju ocenu da je u pitanju komedijaš. Šta je značilo ono sa
mišićavom Gretom, ko god da je ona stvarno bila, zapita se Kerol. I šta se
uopšte dešava ovde? Zašto su tako čudni?
"Neka, hvala, kapetane Ešforde", reče Kerol, uočavajući šansu da se
elegantno izvuče. Ona mu vrati neispijenu koka-kolu. "Dovoljno sam videla.
Ovo je veličanstvena jahta, ali jasno mi je da je suviše skupa za samu ženu
koja dolazi u želji da provede jedno relaksirajuće popodne. Međutim, mnogo
vam hvala za vaše vreme i ovaj kratki obilazak."
Krenula je ka mostiću koji će je dovesti na poprečni dok. Oči kapetana
Homera se suziše. "Ali nismo ni razgovarali o ceni, gospođice Doson.
Siguran sam da bismo za nekoga kao što ste vi mogli napraviti specijalnu
ponudu..."

Kerol smesta uvide da je ovaj neće pustiti da ode bez izvesne dodatne
diskusuije. Zakoračila je sa jahte, a u tom času Greta se pojavi pored
kapetana Homera. "To bi vam talo temu za pisanje u vašim novinama", reče
Greta sa bizarnim osmejkom. "Nešto neuobičajeno."
Kerol se okrete, zgranuta. "Znači, prepoznali ste me?" upita ona, iskazujući
ono što je već bilo jasno. Čudni par joj uzvrati širokim osmesima. "Pa, zašto
niste kazali nešto?"
Kapetan Homer jednostavno sleže svojim ogromnim plećima. "Mislili smo da
možda putujete inkognito, ili da tražite neku specijalnu zabavu, ili da možda,
čak, radite na nekoj priči..." On zastade. Kerol se osmehnu i odmahnu
glavom. Onda im mahnu za zbogom, pope se na mostić, i ubrzo pođe dokom
prema dalekoj direkciji marine. Ko su ovi ljudi? upita se ona opet. Sad sam
sigurna da sam ih već negde videla. Ali gde?
Kerol se dvaput osvrnula da vidi da li je kapetan Homer i Greta još prate
pogledima. Prilikom drugog osvrtanja kad je bila udaljena već gotovo sto
metara, ona vide da su nestali sa vidika. Ona konačno odahnu. Ovaj doživljaj
ju je svakako iznervirao.
Hodala je polako. Iz svoje male, purpurne torbe za plažu izvuče kompjuterski
spisak dobijen od Džulijane. Ali pre nego što je stigla da ga osmotri, levo od
nje zazvoni telefon, i njene oči se, prirodno, digoše ka tom zvuku. Telefon je
zvonio na brodiću koji se nalazio tačno pred njom. Jedan robusno građen
čovek u ranim tridesetim sedeo je na stolici na sklapanje na brodiću. Na sebi
je imao samo crvenu kapu za bezbol, kupaće gaćice, tamne naočare za sunce,
i neki kožni kaiš. Pomno je gledao program na nevelikom televizoru koji je
bio namešten na nekakve slabašne nogare sa poslužavnikom. U jednoj ruci
držao je sendvič (Kerol je i sa daljine od desetak metara videla kako između
kriški hleba curi majonez) a u drugoj konzervu piva. Ni po čemu se nije dalo
zaključiti da je čovek sa crvenom kapom uopšte čuo zvuk telefona.
Kerol priđe malo bliže, zainteresovana. Na ekranu televizora odvijala se neka
košarkaška utakmica. Posle, približno, šestog zvonjenja telefona, čovek
uzviknu jedan tihi poklik odobravanja (kroz usta puna sendviča) u pravcu
ekrana od šesnaest centimetara, potegnu dobrano iz konzerve, pa naglo skoči
da odgovori na poziv. Telefon se nalazio pod platnenim svodom u sredini
jahte, na drvenom zidu iza krme, pokraj nekih ugrađenih pregrada koje kao
da su sadržavale navigacionu i radio-opremu ovog brodića. Tokom kratkog
razgovora, čovek se nesveno poigravao krmanoškim točkom, ni za trenutak
ne skrećući pogled sa televizora. Okačio je slušalicu, oglasio se još jednim

navijačkim usklikom, i vratio u svoju stolicu na sklapanje.
Kerol je sada stajala samo nekoliko centimetara daleko od pramca jahte, na
gatu, jedva tri metra od mesta gde je taj čovek sedeo. Ali on je uopšte nije
primećivao, potpuno zanet košarkaškom utakmicom. "E tako", viknu u
jednom času, reagujući na nešto što mu se dopalo u igri. Pri tom je skočio na
noge. Ovim naglim pokretom izazvao je ljuljanje jahte i pad televizora sa
improvizovane podloge na kojoj se dotle držao. Čovek hitro pruži ruke
napred i dohvati TV pre udara o palubu, ali izgubi ravnotežu i pade napred,
na laktove.
"E, jebi ga", reče on sebi u bradu, žmirkajući od bola. Ležao je tako, pružen
po palubi, sa naočarima koje mu ostadoše ukrivo na glavi, nastavljajući da
gleda utakmicu na malenom televizoru koji mu je sad bio u šakama. Kerol
nije uspela da suzdrži smeh. Postavši svestan da nije sam, Nik Vilijems,
vlasnik i operator Kraljice Floride, pogleda u pravcu odakle je dolazio ženski
smeh.
"Izvinite", poče Kerol prijateljskim tonom. "Slučajno sam, baš prolazila, pa
sam videla kako ste pali..." Zastala je. Niku ovo nije bilo zabavno.
"Šta želite?" Nik ju je fiksirao razornim pogledom. Ustao je, još držeći (i
gledajući) televizor, pokušavajući ujedno i da opet sastavi one rasturene
nogare sa poslužavnikom. Nije imao dovoljno ruku da sve to uradi odjednom.
"Znate", reče Kerol, i dalje se osmehujući, "mogla bih vam pomoći oko toga,
ako ne bih na taj način povredila vaš muški ponos." Au, pomisli Nik istog
trena. Još jedna navalentna, arogantna dromfulja.
Nik spusti televizor na palubu i poče da sklapa nogare. "Neka, hvala", reče
on. "Mogu i sam." Upadljivo ignorišući Kerol, on opet namesti televizorčić
na poslužavnik na nogarama, vrati se u svoje sedište, i opet se prihvati
sendviča i piva.
Kerol je raspoložilo ovaj Nikov odnos prema njoj koji je, očigledno, trebalo
da bude signal da za nju uopšte ne mari. Ona, onda, osmotri lađicu. Vlasniku,
očito, urednost baš nije bila jača strana. Po prednjoj palubi bilo je razasuto
sve i svašta, uključujući maske i disaljke za ronjenje, regulatore, peškire, čak
i ostatke starih ručkova iz restorana brze hrane. Neki elektronski aparat bio je
razmontiran, možda radi opravke, i, u potpuno haotičnom stanju, ostavljen u
jednom uglu. Na gornjoj ivici platnenog krova plave boje bila su dva natpisa,
izvedena različitim slovima: jedan je davao ime brodića, a drugi vam se
zahvaljivao što NE PUŠITE.
Ovakvom brodiću kao da nije bilo mesto u tako uglađenoj, modernoj marini,

i Kerol pomisli da drugi vlasnici jahti verovatno ispoljavaju gađenje kad god
prođu pored Kraljice Floride. Vođena nekim impulsom, Kerol pogleda
kompjuterski spisak koji joj je bio u ruci. Malo je falilo da se nasmeje kad je
ugledala da se i Kraljica Floride nalazi među devet jahti raspoloživih za
iznajmljivanje.
"Izvinite", poče ona s namerom da zapodene razgovor o zakupljivanju
brodića za to popodne.
Nik ispusti jedan mučenički, više no preterani uzdah, i odvoji pogled od
prenosa košarkaše utakmice. Zlovoljni izraz njegovog lica jasno je sve
kazivao. Kazivao je: šta? Zar si još tu? Mislio sam da smo završili razgovor.
A sad odlazi i pusti me da uživam u ovom popdnevu na svom brodu.
Nestašna Kerol nije mogla propustiti ovu priliku da se zafrkava sa
arogantnim gospodinom Vilijemsom (pretpostavila je podudaranje imena na
kompjuterskoj listi i čoveka pred sobom, jer nije mogla ni zamisliti da bi se
član posade ponašao sa toliko pouzdanja i autoriteta na tuđem brodu). "Ko
igra?" upita ona veselo, kao da apsolutno ne uviđa da Nik nastoji da je se
otarasi.
"Havard i Tenesi", odgovori on gunđajućim tonom, zapanjen da Kerol nije
shvatila poruku.
"Kakav je rezultat?" upita ona brzo, sad već uživajući u igri koju je upravo
stvorila.
Nik opet okrete pogled ka njoj. Gledao ju je upitno i zgranuto. "31-29 za
Harvard", odvrati on oštro, "neposredno pred kraj prvog poluvremena." A
Kerol - ni da se pomakne. Jednostavno se osmehivala i netremice mu
uzvraćala njegovo žestoko zurenje. "I to je prvi krug na turniru NCAA, a igra
se u Jugoistočnom regionalnom. Je l' imate još pitanja?"
"Samo jedno", reče ona. "Rado bih iznajmila ovaj brodić za ovo poslepodne.
Jeste li vi Nik Vilijems?"
Ovo ga je zaista iznenadilo. "Štaa?" dreknu Nik. Tog časa Tenesi opet
izjednači rezultat, još više povećavši Nikovu zabunu. Gledao je igru još dva-
tri sekunda, a onda je pokušao da se sabere. "Džulijana me nije zvala. Ovde u
Hemingveju, ko god hoće da iznajmi brod mora da se prijavi u direkciji i..."
"Došla sam da najpre pogledam jedan drugi brod. Nije mi se dopao.
Vraćajući se, zastala sam ovde." Nik se opet bio zagledao u televizor, i Kerol
je već počela da gubi strpljenje. U početku je bio zabavan. Bar ne moram da
se brinem da će me pipati, pomisli ona. Ovaj ne može da se koncentriše na
mene ni koliko je potrebno da bi postigao da njegov brodić bude zakupljen.

"Čujte", pokuša ona još jednom, "hoćete li da iznajmite brodić za popodne ili
nećete?"
Prvo poluvreme košarkaške utakmice bilo je završeno. "Pa dobro... valjda",
reče Nik polako, dodajući u sebi: ali samo zato što mi je potreban novac. On
pokretom pokaza Keroli da siđe na palubu. "Samo da ja zovnem Džulijanu i
uverim se da ste o-kej. Kakva su vremena, čovek nikad ne zna."
Dok je Nik u razgovoru sa direkcijom marine potvrđivao Kerolin identitet,
niz molo dođe, živahnim korakom, jedan crnac u ranim dvadesetim, te stade
tačno naspram Kraljice Floride. "Hej, profesore", dobaci crnac čim je Nik
spustio slušalicu, "je l' sam ja ovo došao na pogrešno mesto?" Gestom je
pokazao prema Kerol. "Nisi mi javio da danas prevoziš lepotu, stil i klasu.
Jiiipiii! Gledaj taj nakit. Pa tu svilenu bluzu. Je l' da ja sam odšetam, pa da se
vratim kasnije da čujem priču?" On pri tom namignu Keroli. "Anđele, ovaj
vam ništa ne valja. Sve njegove ženske na kraju dopadnu kod mene."
"Džefersone, obustavi zajebanciju", obrecnu se Nik. "Ova žena je
potencijalna mušterija. A ti, ti si zakasnio, kao i obično. Kako očekuješ da ja
vodim ronilački brod za iznajmljivanje kad nemam pojma kad će se moja
posada pojaviti na dužnosti i da li će se uopšte pojaviti?"
"Profesore", prihvati pridošlica uskočivši u brodić i prilazeći Kerol, "da sam
znao da imaš ovde dole nešto što izgleda ovako, doš'o bih pre zore. Zdravo,
zdravo, mlada damo, zovem se Troj Džeferson. Ja sam sav ostatak posade na
ovoj ludnici maskiranoj u brod."
Kerol se malčice zbunila zbog Trojevog nastupa i te brze razmene dosetki.
Ali brzo se prilagodila i povratila samopouzdanje. Ona prihvati Trojevu
pruženu ruku i osmehnu se, a on se istog časa nagnu daleko napred i svojim
obrazom maltene dotače njen. "Ajiiii." On se odmače, široko se cereći.
"Upravo sam nanjušio Oskara De La Rentu. Profesore, zar ti nisam rekao da
je ova žena prava klasa? E, pa, anđele", dodade on zureći u Kerol sa šaljivom
imitacijom divljenja, "jednostavno vam ne mogu reći koliko mi znači da se
konačno sretnem sa nekim nalik na vas u ovom koritu. Obično dobijemo stare
dame, mislim stare dame, koje žele da..."
"Dosta, Džefersone", prekide ga Nik. "Imamo posla. Već je blizu podne, a
nama treba bar još pola sata da se spremimo za isplovljavanje. Čak ne znamo
ni šta mis Doson želi da činimo."
"Biće dobro i 'Kerol'", primeti ona. Zastala je za trenutak, odmeravajući
dvojicu ljudi ispred sebe. Pa i mogla bih, pomisli ona. Ako budem sa ovima,
niko neće ništa posumnjati. "Dakle, u direkciji sam rekla da hoću malo da

plivam i ronim. Ali to je samo deo istine. U stvari, hoću da pođem ovamo
(ona izvuče iz svoje torbe za plažu presavijenu mapu i pokaza im zonu od
oko dvadeset pet kvadratnih kilometara u Meksičkom zalivu severno od Ki
Vesta) i da tražim kitove."
Na Nikovom čelu stvoriše se brazde. Troj je preko Kerolinog ramena
zavirivao u mapu. "U poslednje vreme bilo je puno nepravilnosti u ponašanju
kitova u ovoj oblasti, uključujući i jedno veliko nasukavanje na Dir Kiju,
ovog jutra", nastavljala je Kerol. "Htela bih da pokušam da nađem neku
pravilnost u njihovom postupanju. Možda ću morati malo da ronim, pa će
tada morati da me prati jedan od vas dvojice. Pretpostavljam da je bar jedan
od vas dvojice ovlašćeni ronilac, i da imate ronilačku opremu već ukrcanu?"
Zurili su u nju s nevericom. Kerol je imala osećaj da gubi tle pod nogama.
"Stvarno... ja sam novinarka", dodade ona u znak objašnjenja. "Radim za
Majami Herald. Upravo sam, jutros, napravila reportažu o nasukavanju na
Dir Ki."
Troj se okrete Niku. "U redu profo, mislim da ovde imamo pravu živu
zakupnicu. Koja tvrdi da hoće da traži kitove po Meksičkom zalivu. Šta
veliš? Treba li da primimo njene parice?"
Nik ravnodušno sleže ramenima, a Troj to prihvati kao saglasnost. "U redu,
anđele", reče Troj Keroli, "bićemo spremni kroz pola sata. Obojica imamo
ronilačke dozvole, ako budemo stvarno potrebni. Imamo opremu za sebe u
brodu, a možemo jednu dati i tebi, jer je imamo još. Što ne bi ti platila
Džulijani tamo, i prikupila svoje stvari."
Troj se okrete i ode do rasturene hrpe elektronskih delova u prednjem delu
jahte i, uzevši jednu od delimično razmontiranih kutija, poče nešto da petlja
oko nje. Nik izvuče iz frižidera sledeće pivo i otvori one ugrađene police,
otkrivši poređanu opremu. Kerol se nije micala. Posle nekih dvadeset sekundi
Nik primeti da je ona još tu. "Pa, dobro", reče on kao da želi da je otera, "zar
nisi čula Troja? Nećemo biti spremni još pola sata. "Zatim se okrenu i pođe
ka zadnjem delu jahte.
Troj diže pogled sa svog popravljačkog posla. Zabavljao ga je sukob koji se
već razvijao između Nika i Kerol. "Je l' on uek ovako prijatan?" upita Kerol
pokazavši glavom u pravcu Nika. Još se smeškala, ali u njenom tonu već se
osećala izvesna ljutnja. "Imam nekoliko delova opreme, koje želim da
donesem na brodić. Da li bi mogao da mi pomogneš oko toga?"

Trideset minuta kasnije Troj i Kerol se vratiše na Kraljicu Floride. Široko se

osmehujući Troj je zviždukao 'Zipiti-du-da', tegleći gatom jedna kolica, koja
zaustavi tih ispred Kraljice. Na kolicima se nalazio, delimično ispunjen, neki
sanduk. Troj je jedva čekao da vidi na šta će ličiti Nikova faca kad ugleda tih
Kerolinih 'nekoliko delova opreme'. Ovakav razvoj događaja uzbuđivao je
Troja. Znao je da ovo nije obično poslepodnevno iznajmljivanje. Čak ni
uspešne reporterke (a promućurnom Troju odmah je bilo jasno da Kerol nije
tek neka obična reporterka) nemaju svakodnevni pristup do ovakve opreme
kakvu je ona donela. Već sada je Troj znao da je priča o kitovima samo
maska. Ali rešio je da ništa ne govori, nego da čeka i gleda kako će se stvari
razvijati.
Dopadala mu se ova samopouzdana mlada žena. U njenom držanju nije bilo
ni traga predrasudama ili nadmenosti. Imala je i dobar smisao za humor. Kad
su otvorili zadnja vrata njenog kombija, i kad mu je pokazala sanduk pun
opreme, Troj joj je odmah prikazao svoje zavidno poznavanje elektronike.
Smesta je prepoznao insigniju MOI na Dejlovom okeanskom teleskopu, i čak
pogodio značenje skraćenice MOI-IPL na zadnjoj strani jednog sistema za
pohranu podataka sa velikim monitorom. Kad ju je upitno pogledao,
očekujući objašnjenje, Kerol se samo nasmejala i rekla: "Pa šta, treba mi
određena mala pomoć da bih našla kitove. Šta da ti kažem?"
Kerol i Troj potom utovariše tu opremu na kolica i odvukoše je preko
parkinga. U prvi mah malo joj je zasmetalo to što je Troj prepoznao poreklo
opreme i što je postavljao prijateljska, ali oštroumna pitanja. (Na ta pitanja
ona je odgovarala vešto i nejasno - a pomagala joj je činjenica što je Troj
uglavnom želeo da zna kako koji elektronski deo funkcioniše, a da ona,
zaista, o tome ni najmutniju predstavu nije imala). Ali dok su razgovarali,
njena osećanja vezana za Troja postala su smirenija. Intuitivno je osećala da
će joj Troj biti saveznik, i da će držati, pouzdano, u diskreciji sve važne
informacije.
U svoje planove, međutim, nije bila ukalkulisala bezbednosnu proveru unutar
direkcije marine Hemingvej. Kad je ova nova marina izdavala u zakup svoja
mesta za vezivanje plovila jedan od glavnih reklamnih argumenata marine
sastojao se u tome što je vlasnicima brodića nuđen sistem bezbednosti kome,
praktično, nigde nije bilo ravnog. Ko god je hteo da uđe ili izađe morao je da
prođe kroz kompjuterizovanu kapiju neposredno uz zgradu direkcije. Svake
noći štampan je kompletan spisak svih ulaženja i izlaženja, sa tačnim
vremenom svakog prolaska; ti spiskovi bili su potom arhivisani u kancelariji,
kao mera opreza ako se kasnije sazna da se dogodilo išta sumnjivo ili rđavo.

Takođe je rutinski pregledan (i evidentiran) sav materijal prilikom unošenja i
iznošenja. Ovo je radio lično šef obezbeđenja, a smisao toga bio je da se
spreče krađe skupe navigacione i druge elektronske opreme. Kerol je bila
samo blago nezadovoljna kad je, plativši najamninu za brodić, čula od
Džulijane da mora na jednom formularu zapisati šta se sve nalazi u tom
njenom zatvorenom sanduku. Međutim, Keroli je stvarno zasmetalo, te je
počela i da se buni, kad je Džulijana pozvala šefa bezbednosti, tipičnog
bostonskog policajca Irca koji se penzionisao i potom doselio u zonu Ki
Vesta, te kad je naterala Kerol da otvori sanduk da bi se potvrdila istinitost
popunjenog formulara. Keroli, međutim nije pomoglo ni to što se bunila, a
nisu joj pomogli ni Trojevi pokušaji da se i sam usprotivi otvaranju sanduka.
Pravila su bila pravila.
Pošto kolica nisu mogla proći kroz vrata kancelarije, sanduk su otvorili u
glavnoj sali direkciji. Dođe dvoje-troje radoznalih prolaznika, uključujući
jednu ženu divovskog rasta zvanu Elen (koju je Troj odnekud poznavao -
verovatno je to bila neka od vlasnica jahti, pomisli Kerol), pa su svi zajedno
blenuli dok je policajac O'Rurk pažljivo upoređivao sadržinu sanduka i
stavke napisane u formularu koji je Kerol predala.
Kerol je bila donekle uznemirena dok je, zajedno sa Trojem, vukla kolica niz
gat prema Kraljici Floride. Nadala se da će skrenuti najmanju moguću
pažnju, pa je sad bila ljuta na sebe što se nije setila da će doći do pretresa
zbog bezbednosnih mera. U međuvremenu, Nik je bio završio ono malo
rutinskih poslova na brodiću potrebnih za isplovljavanje, pa je otvorio
sledeće pivo i opet se zablenuo u košarkašku utakmicu. Sad je njegov voljeni
Harvard gubio, a Tenesi pobeđivao. Trojevo žvizdukanje je čuo tek kad su
njegov član posade i Kerol stigli na dva-tri metra od brodića.
"Isuse", reče Nik okrećući se, "mislio sam da ste izgubili put..." On zaneme,
ugledavši kolica i sanduk. "Koji je kurac to?"
"To je oprema mis Doson, profesore", odgovori Troj sa širokim osmehom.
Potom zavuče ruke u sanduk i izvuče jedan cilindar sa providnim staklenim
licem, sličan ogromnoj baterijskoj lampi koju je neko uglavio u držače. Stvar
je bila dugačka, oko šezdeset santimetara i teška oko šest kilograma. "Evo, na
primer, ona mi kaže da joj je ovo okeanski teleskop. Mi ga pomoću ovih
držača pričvrstimo na dno broda, on snima, a slike se vide na ovom ovde
televizijskom monitoru a takođe se beleže na ovom ovde kao rikorde..."
"Ej, polako", prekide ga Nik zapovedničkim tonom. Zatim se pope uz mostić
i zagleda, sa nevericom, u sandučinu; onda odmahnu glavom i poče da

posmatra neizmenice Troja i Kerol. "Je l' sam ja to dobro razumeo? Treba da
nameštamo svo ovo sranje samo da bismo izašli u Zaliv i jedno popodne
tražili kitove?" On se namršti na Troja. "Gde ti je pamet, Džefersone? Ove
stvari su teške, trebaće vremena da se nameste, a već je popodne. A što se
tiče tebe, sestro", nastavi Nik okrenuvši se prema Kerol, "ponesi svoje
igračke i svoju mapu s blagom negde drugde. Znamo šta si smislila, i imamo
važnija posla."
"Jesi li završio?" povika Kerol na Nika koji je već silazio mostićem i stupao
na Kraljicu Floride. On zastade i napola se okrenu prema njoj. "Slušaj ti,
dupe jedno", besnela je Kerol, dajući oduška osećanju osujećenosti i gnevu
koji su se dotad bili nagomilavali u njoj. "Svakako je tvoje pravo da mi ne
dozvoliš upotrebu tvog broda. Ali nemaš pravo da se ponašaš kao Gospod
bog i postupaš prema meni ili bilo kome drugome kao prema govnima samo
zato što sam žena i što si raspoložen da nekoga malo maltretiraš." Kerol
koraknu prema njemu i Nik, suočen sa njenom ofanzivom, uzmače jedan
korak.
"Rekla sam ti da ću tražiti kitove, i to, zaista, i nameravam. Savršeno mi je
svejedno šta ti možda misliš da ja u stvari radim. A što se tiče tvojih važnih
poslova, već čitav sat se nisi ni pomakao od te tvoje bogomproklete
košarkaške utakmice, osim što si odlazio po pivo. Ako se samo skloniš da ne
smetaš, Troj i ja možemo da postavimo svu ovu opremu za pola sata. Sem
toga", Kerol malo uspori počinjući da se oseća pomalo nelagodno zbog ovog
svog ispada, "već sam uplatila zakupninu, a znaš koliko je teško razmrsiti te
kompjuterske račune sa kreditnim karticama."
"Jiiiii, profesore", uzviknu Troj smeškajući se kao kakva zloća a namigujući
Kerol. "Ova je nešto drugo, a?" Onda se uozbilji "Vidi, Nik, i meni i tebi su
potrebne pare. A ja bih njoj veoma rado pomogao. Ako treba smanjiti težinu
čamca, možemo da iskrcamo deo suvišne ronilačke opreme."
Nik se opet odšeta do stolice na sklapanje i do televizora i otpi još piva. Nije
se više osvrtao prema Kerol i Troju. "U redu", složi se on napokon, iako s
izvesnim oklevanjem. "Počnite. Ali ako do jedan sat ne budemo spremni za
isplovljavanje, ne važi." Košarkaši su plivali ispred njegovih očiju. Harvard
je opet izjednačio. Ali, Nik sada nije pratio igru. Razmišljao je o Kerolinom
gubljenju živaca. Pitam se nije li ona u pravu. Pitam se da li stvarno mislim
da su žene inferiorne. Ili nešto još gore.

5.

Komadant Vernon Vinters je drhtao dok je spuštao slušalicu. Osećao se
kao da je maločas video avet. On hitnu ogrizak jabuke u koš i posegnu u džep
da izvuče jednu od svojih cigareta Pal Mal. Ne misleći ništa, ustao je i prešao
preko sobe, izašao na zastakljen balkon i odatle osmotrio travnato dvorište
glavne administrativne zgrade. U toj vazduhoplovnoj stanici američke ratne
mornarice vreme za ručak upravo je bilo isteklo. Zamrla je već bila reka
mladih ljudi koji su do tada išli ka restoranu i iz restorana. Ostao je samo neki
usamljeni mladi kadet koji je čitao knjigu sedeći na travi, leđima naslonjen na
veliko drvo.
Komandant Vinters pripali cigaretu bez filtera i duboko udahnu. Oštro
izbacivši dim, on brzo uvuče sledeći. Pre samo dva minuta onaj glas mu je
rekao: "Hej, Indijana, Rendli ovde. Sećaš li me se?" Kao da bi Vinters ikad
mogao zaboraviti taj nezalni bariton. Ne čekajući odgovor, glas se
materijalizovao u jedno čestito lice na video-monitoru. Admiral Rendolf
Hilijard sedeo je iza svog radnog stola u jednoj velikoj kancelariji Pentagona.
"Dobro je", nastavio je admiral, "sad možemo da se vidimo."
Hilijard zastade na trenutak, a onda se nagnu prema kameri. "Drago mi je što
čujem da te je Daket odredio da rešavaš ovo sa 'Panterom'. Moglo bi ispasti
grozno. Moramo brzo i bez publiciteta da saznamo šta se desilo. I sekretar
odbrane, i ja, računamo na tebe."
A kojim rečima je on odgovorio admiralu? Komandant Vinters nije se mogao
toga setiti, ali je pretpostavio da je prošlo dobro. Ipak je pamtio poslednjih
nekoliko reči, ono kad je admiral Hilijard govorio da će ga ponovo nazvati u
petak popodne, da čuje najnovije podatke. Već osam godina Vinters nije bio
čuo taj glas, ali ga je ipak istog časa prepoznao. Nekoliko milisekundi kasnije
preplaviše ga uspomene.
Komandant povuče još jedan dim iz cigarete i, okrenuvši se od prozora, pređe
polagano preko sobe. Njegov pogled skliznu, ništa ne videći, preko divne,
meke reprodukcije jedne Renoarove slike. Ta slika, 'Deux Jeunes Filles au
Piano', bila je najistaknutiji predmet na zidu njegove kancelarije. Od svih
slika najviše je voleo baš tu. Supruga i sin poklonili su mu tu reprodukciju za
četrdeseti rođendan; imao je običaj da se, nekoliko puta nedeljno, zaustavi
pred tom prelepom kompozicijom i da joj se divi. Ali danas te dve graciozne

devojke koje su odrađivale svoj popodnevni čas klavira nisu bile na dnevnom
redu.
Vernon Vinters opet sede za svoj radni sto i zari lice u šake. Evo, opet mi se
vraća, pomisli on. Ne mogu to više sprečiti, ne sada kad sam video Rendija i
čuo taj glas. On se osvrnu i zgnječi pikavac u velikoj pepeljari koja mu je bila
na radnom stolu. Nekoliko trenutaka besciljno se igrao sa dve male uramljene
fotografije na stolu (jedna je bila portret bledog dvanaestogodišnjeg dečaka i
jedne ne naročito lepe žene u ranim četrdesetim godinama; druga je bila
fotografija načinjena za vreme pozorišne predstave Mačke na usijanom
limenom krovu, u izvođenju grupe 'Ki Vest Plejers', sa ispisanim datumom
'Mart 1993' na kojoj se video on, Vinters, u letnjem poslovnom odelu).
Najzad, komandant odloži fotografije na stranu, zavali se u svoju fotelju,
sklopi oči, i prepusti se moćnoj privlačnoj sili svojih uspomena. U njegovom
umu razdvoji se zavesa, i on se prenese u jednu vedru, toplu noć od pre skoro
osam godina, početkom aprila 1986, začuvši najpre uzbuđeni nazalni glas
poručnika Rendolfa Hilijarda.
"Šššš, Indijana, probudi se. Kako možeš da spavaš? Ja sam, Rendi. Moramo
da razgovaramo. Usraću se kol'ko sam uzbuđen." A i sam Vernon Vinters bio
je pao u san tek jedan sat pre toga. I nehotično, on baci pogled na sat. Blizu
dva ujutro. Njegov prijatelj stajao mu je pokraj ležaja, osmehujući se od
uveta do veta. "Još samo tri sata i napadamo. Najzad ćemo poslati tog Ej-
rapskog ludaka i podržavaoca terorista na nebo, kod Alaha. Jebi ga,
drugarčino, ovo je naš trenutak. Za ovo smo se čitavog života spremali."
Vinters protrese glavom i poče da izranja iz dubokog sna. Bio mu je potreban
jedan trenutak da se seti da se nalazi u nosaču aviona Nimic, u blizini libijske
obale. Bližilo se prvo borbeno dejstvo u njegovoj karijeri. "Čuj, Rendi",
prozbori Vinters najzad (te noći pre skoro osam godina), "zar ne bi trebalo da
spavamo? Šta ako nas Libijci budu sutra napali? Moraćemo da budemo u
pripravnosti."
"Ma, ni slučajno", odreza njegov prijatelj i kolega, oficir pomažući mu da se
podigne u sedeći položaj i dodajući mu cigaretu, "ti gadići nikad ne napadaju
nekog ko može da se bori. Teroristi su to. Jedino znaju kako da se bore protiv
nenaoružanih ljudi. Jedini među njima koji ima ikakvu petlju je pukovnik
Gadafi, a on je lud sto posto. Čim njega razduvamo na paramparče, bitka će
biti okončana. Sem toga, kroz mene protiče dovoljno adrenalina da ostanem
budam tri'es šes' sati k'o od šale."
Vinters je osećao kako nikotin struji kroz njegovo telo. Usput je ta supstanca

budila ono isto željno iščekivanje koje je Vinters pre samo jednog sata, uspeo
da pobedi i tako zaspi. Rendi je pričao kao pravi raketni mlaz. "Ne mogu da
poverujem koliko smo bogomprokleto srećne ruke. Šest godina se pitam na
koji način može jedan oficir da se, znaš, izdvoji, istakne, u doba mira. A sad,
tu smo. Neki dilejkan podmetnuo bombu u neki berlinski klub, a mi baš sad
na dužnosti u Mediteranu. Pričaj mi o 'pravom mestu u pravo vreme'. Sranje.
Pomisli koliko bi drugih pitomaca iz naše klase dali svoje desno mudo da
budu ovde umesto nas. Sutra ubijamo tog debila i u toku sledećih pet do osam
godina stižemo do čina kapetana, možda čak i admirala."
Vinters odbaci u sebi nagoveštaj svog prijatelja da će jedan od dobitaka,
postignut udarom na Gadafija, biti i njihovo ubrzano napredovanje u karijeri.
Ali ništa ne reče. Već je bio duboko zadubljen u svoje intimne misli. I on je
bio uzbuđen, mada nije znao zašto. To uzbuđenje bilo je slično onom koje je
osetio kada je, u srednjoj školi, trebalo da nastupi u košarkaškoj četvrtfinalnoj
utakmici prvenstva države. Ali poručnik Vinters nije mogao a da se ne zapita
do koje mere će to uzbuđenje biti ojačano strahom ako dođe do prave bitke.
Za taj svoj bombarderski napad pripremali su se već skoro nedelju dana. U
svom normalnom radu mornarica se često spremala za bitku, a onda
otkazivala pripreme, obično na jedan dan pre planirane operacije. Ali ovog
puta bilo je, od početka, drugačije. Hilijard i Vinters brzo su primetili, kod
starijih oficira, neku ozbiljnost kakva se ranije nije mogla uočiti. Ni traga od
onih uobičajenih gluposti i zafrkancija obično tolerisanih tokom mukotrpnih i
dosadnih proveravanja aviona, projektila i topova. Nimic se spremao za rat.
A onda, juče, kad bi bilo normalno da se takva vežba otkaže, kapetan je
okupio sve oficire i rekao im da je dobio naređenje da napadne u zoru.
Vintersovo srce je preskočilo jedan otkucaj dok im je kapetan saopštavao
puni obim američke akcije protiv Libije.
Vinteresova poslednja obaveza, neposredno posle večere, bila je da sa
pilotima još jednom pregleda spisak meta. Namera je bila da se pošalju dva
aviona, zasebno, da bombarduju rezidenciju u kojoj, navodno, Gadafi spava.
Jedan od dvojice odabranih pilota bio je, činilo se, ekstatično raspoložen; on
je uviđao da mu je, u ovom napadu, data najbolja meta. Drugi pilot, poručnik
Gibson iz Oregona, pripremao se tiho ali temeljito. Uporno je, sa Vintersom,
pregledao mapu i proučavao raspored libijskih topova. Gibson se žalio da su
mu usta suva, te je popio nekoliko čaša vode.
"Sranje, Indijana, znaš šta me nervira? Ti piloti idu u bitku a mi ostajemo
zaglavljeni ovde, i nećemo imati šta da radimo sem ako ti ludi Ej-rapi ne

odluče da napadnu. Kako da se i mi umešamo u bitku? E, setio sam se."
Poručnik Helijard je pričao po sistemu 'non-stop'. Već je bilo prošlo tri sata
ujutro, i već su bili bar dva puta kazali sve što se imalo kazati u vezi sa tim
napadom. Vinters se, zbog neispavanosti, osećao bezvoljno i beživotno, ali je
iz zapanjujućeg Hilijarda još zračilo oduševljenje.
"Koja super-ideja", nastavljao je Rendi, pričajući sam za sebe. "Ali, mi to
možemo izvesti. Ti si večeras pripremao pilote, je l'tako? Znači, znaš ko će
napasti koje mete?" Vernon je klimnuo. "To je to. Zalepićemo traku sa
ličnom porukom 'jebi se' na bočnu stranu onog projektila koji će srediti
Gadafija. Na taj način, jedan deo nas stići će u bitku."
Vernon nije imao snage da ubeđuje Rendija da odustane od tog ludog plana.
Dok se vreme za napad primicalo, poručnici Vinters i Hilijard odoše u hangar
Nimica i nađoše avion određen za poručnika Gibsona (ne znajući zašto,
Vinters je odmah pretpostavio da će Gibson biti taj koji će jednim
projektilom pogoditi Gadafijevu enklavu). Najpre je Rendi, smejući se,
objasnio kadetu-početniku, koji je bio na straži, šta će Vernon i on uraditi.
Onda su gotovo pola sata tražili dok nisu našli pravi avion, pa potom
identifikovali raketu koja će prva biti ispaljena protiv Gadafijevog
domaćinstva.
Gotovo deset minuta dvojica poručnika svađali su se koju poruku da napišu
na hartiju koja će trakom biti zalepljena na projektil. Vinters je želeo nešto
duboko, maltene filosofski, kao, na primer: 'Takav je pravedni kraj tiranije
terorizma'. Hilijard je ubedljivo dokazivao da je Vintersova koncepcija
nedovoljno napadna. Najzad se umorni poručnik Vinters složio sa vulgarnom
porukom koju je njegov prijatelj ispisao. 'UMRI, MAJKOJEBAČU' glasila je
poruka koju dvojica poručnika ostaviše na boku rakete.
Vinters se vratio na svoj ležaj totalno iscrpljen. Ipak, i u tom umoru,
uznemiravala ga je veličina onih događaja koje će predstojeći dan doneti, pa
je izvukao svoj lični primerak Biblije da pročita nekoliko stihova. Ali ni u
'Dobroj knjizi', za tog prezbiterijanca iz Indijane, nije bilo utehe. Zatim
pokuša da se moli, najpre uopštenim molitvama a onda konkretnijim, kao što
je obično radio u kritičnim trenucima svog života. Molio je Gospoda da čuva
njegovu ženu i sina, i da bude sa njim u ovom času tegobe. A onda, brzo i bez
razmišljanja, poručnik Vernon Vinters zatraži od Boga da saspe užas, u formi
rakete sa nalepljenom porukom, na pukovnika Gadafija i celu njegovu
porodicu.
Osam godina kasnije, sedeći u svojoj kancelariji u Vazduhoplovnoj stanici

američke ratne mornarice u Ki Vestu, komandant Vinters setiće se te molitve
i sav će se, u sebi, zgrčiti. Čak i onda, 1986. godine, neposredno posle
završetka te molitve, osetio se čudno, dezorijentisano, kao da je na neki način
počinio svetogrđe i izazvao božje nezadovoljstvo. Usledio je jedan kratki,
mučni sat spavanja, pun snova o grozomornim čudovištima i vampirima. U
zoru, gledao je, u transu nalik na san, odlazak oba aviona. U ustima je osećao
gorki metalni ukus kad je mehanički protresao Gibsonovu ruku i poželeo mu
sreću.
Tokom svih tih godina Vinters je priželjkivao da tu molitvu nekako povuče.
Bio je uveren da je Bog dopustio baš onoj raketi koju je Gibson nosio da
uzme život Gadafijevoj kćeri, još bebi, samo da bi Vintersu lično održao
lekciju. Tog dana, razmišljao je Vinters sedeći u svojoj kancelariji jednog
četvrtka u martu 1994. počinio sam svetogrđe i pogazio Tvoje poverenje.
Prekoračio sam granice meni dopuštenog, i izgubio svoju privilegovanu
poziciju u Tvom skloništu. Od tada sam mnogo puta molio za oproštaj, ali
oproštaj još nije došao. Još koliko dugo ću morati da čekam?

6.

Vernon Alen Vinters rođen je 25. juna 1950, na dan kad je Severna Koreja
krenula da osvaja Južnu Koreju. Na značaj tog datuma rođenja podsećao ga
je, čitavog života, njegov otac, Martin Vinters, vredan i duboko religiozan
čovek. U vreme Vernonovog rođenja Martin je bio farmer, odgajivač
kukuruza, u Indijani. Kad je Vernonu bilo tri godine, a njegovoj sestri Lindi
šest, porodica se odselila sa farme i prešla u grad Kolambas, beli,
srednjeklasni grad od tridesetak hiljada ljudi u južnom srednjem delu
Indijane. Vernonova majka se na farmi osećala izolovanom, naročito tokom
zime, pa je želela više društva. Farma Vintersovih donosila je fini profit u
gotovom novcu. Gospodin Vinters, kome je tada bilo blizu četrdeset godina,
sklonio je najveći deo 'jaja iz košare', na bezbedno mesto, za 'crne dane', i
postao bankar.
Martin Vinters se ponosio činjenicom da je Amerikanac. Kad god je pričao
Vernonu o danu njegovog rođenja, priča bi se neizbežno usredsredila na vesti
o izbijanju korejskog rata i na objašnjenje koje je u vezi s tim naciji dao
predsednik Hari Truman. "Tog dana sam pomislio", pripovedao bi gospodin
Vanters, "da to nikako nije puka podudarnost. Dobri Gospod te je baš tog,
specijalnog dana doneo nama zato što je imao u vidu jedan cilj za tebe. I
kladim se da je nameravao da ti budeš zaštitnik ove divne zemlje koju smo
stvorili." Kasnije je bankar Vinters uvek obezbeđivao da ragbi-utakmica
između ekipa pešadije i vazduhoplovstva bude jedan od ključnih događaja
godine, a svojim prijateljima je govorio, naročito kad je postalo očigledno da
će Vernon biti uspešan u školi, da 'dečko još pokušava da se odluči koju će
od vojnih akademija pohađati'. Vernona nikad nisu pitali.
Porodica Vinters živela je jednostavnim srednje-zapadnjačkim životom.
Gospodin Vinters bio je umereno uspešan, i najzad je postao najstariji
potpredsednik najveće banke u Kolambasu. Glavna društvenana aktivnost te
porodice beše crkva. Bili su prezbiterijanci i nedeljom su maltene čitav dan
ostajali u crkvi. Gospođa Vinters je rukovodila Nedeljnom školom. Gospodin
Vinters je bio upravitelj svetovnih poslova te crkve, i vodio je, dobrovoljno,
crkvene finansije. Vernon i Linda su pomagali u nadziranju manje dece u
Nedeljnoj školi i pripremali specijalne izložbe sa biblijskom tematikom u
zidnim vitrinama u sobama jaslica i osnovne škole.

Tokom sedmice, gospođa Vinters je šila, gledala srceparateljne priče na
televiziji i ponekad igrala bridž sa prijateljicama. Nikad nije radila izvan
kuće. Njeno zaposlenje bili su njen muž i deca. Bila je pažljiva, strpljiva
majka, duboko zainteresovana za svoju decu; neumorno ih je, tokom njihovih
godina do punoletnosti, odvozila automobilom na njihove mnogobrojne
aktivnosti.
Vernon se u srednjoj školi bavio svim sportovima, i to ragbijem i košarkom
zato što se to očekivao od njega, a bezbolom zato što je to voleo. U svim
sportovima bio je natprosečan, ni u jednom izuzetno uspešan. "Aktivnosti su
važne, a naročito sportovi", govorio mu je bankar Vinters često sa
odobravanjem. "Akademije ne gledaju samo na tvoje ocene, nego i na mnogo
više." Jedina značajna odluka koju je Vernon u prvih osamnaest godina svog
života morao doneti bila je u koju od vojnih akademija da pođe, (Oprezni
gospodin Vinters bio je politički spreman da obezbedi Vernonu nominaciju
za sve tri akademije. Snažno je sugerisao Vernonu da razmisli o mogućnosti
da konkuriše na sve tri akademije istovremeno, za svaki slučaj.) U svojoj
juniorskoj godini u Kolumbijskoj visokoj školi Vernon je polagao test
sposobnosti za školovanje (AT-test) i dobio tako mnogo poena da je bilo
očito da će moći da bira koju akademiju želi. Opredelio se za Anapolis, i niko
mu nije postavio pitanje o razlozima za to. A da su ga pitali, odgovorio bi da
mu se jednostavno dopadala ideja da će nositi mornaričku uniformu.
Vernonove tinejdžerske godine bile su izrazito neuzbudljive naročito ako se
ima u vidu da su pale tokom velikih socijalnih previranja u Sjedinjenim
Državama. Porodica Vinters molila se Bogu satima posle ubistva predsednika
Kenedija, brinula se zbog mladih meštana poslatih u vijetnamski rat, sa
zabrinutošću je posmatrala kako trojica istaknutih učenika starijih razreda
srednje škole odbijaju da se ošišaju i kako zbog toga bivaju isterani iz škole,
otišla je dva-tri puta na zborove, držane pod protektoratom crkve, o štetnosti
marihuane. Ali sve te brige ostajale su izvan svakodnevne harmonije
porodice Vinters. Naravno, muzika Bitlsa i Rolingstounsa, ipak je prodrla i u
kontrolisanu vintersovsku kulturu, pa su čak i neke od protestnih pesama
Boba Dilana i Džoan Baez svirane na Vernonovom stereu. Ali ni Vernon ni
njegova sestra Linda nisu obratili mnogo pažnje na tekstove tih pesama.
Bio je to lagodan život. Svi Vernonovi najbliži prijatelji bili su iz porodica
sličnih njegovoj. Majke nezaposlene, očevi bankari ili advokati ili poslovni
ljudi, gotovo svi republikanci (ali prihvatali su i ponekog patriotskog
demokratu), i svi ispunjeni žestokom verom u Boga, domovinu, i čitavu onu

litaniju koja se završava pitom od jabuka. Vernon je bio 'dobar momak', čak i
'izuzetan momak', a po prvi put se istakao svojom glumom na godišnjim
crkvenim verskim predstavama za Božić i za Uskrs. Pastor njihove crkve bio
je čvrsto ubeđen da predstave u kojima deca iz grada dočaravaju, na
pozornici, rođenje i raspeće Hrista, imaju moćan efekat u smislu učvršćenja
vere kod građanstva tamošnjega. U tome sveštenik Pendlton nije grešio.
Pozorišna izvođenja prezbiterijanske crkve Kolambasa bila su među
najistaknutijim datumima lokalne godine. Kad bi okupljeni vernici i njihovi
prijatelji videli svoju sopstvenu decu kako igraju uloge Josipa, Marije i, čak,
Hrista, emotivno su se vezivali za te prikazane scene i to intenzitetom koji se
nije mogao dobiti ni na koji drugi način.
Za svaku predstavu sveštenik Pendlton imao je po dve ekipe, da bi broj
učesnika bio veći, ali Vernon je uvek bio zvezda. Kad je imao jedanaest
godina, po prvi put je glumio Hrista u uskršnjoj predstavi; u crkvenoj rubrici
kolambaskih novina bilo je pomenuto da je Vernonovo mučeničko tegljenje
krsta 'izrazilo celu ljudsku patnju'. Bio je Josif na Božićima i Isus na
Uskrsima tokom četiri godine, a onda je, kao prestar, bio eliminisan iz daljeg
učešća. Tokom druge polovine tog razdoblja, kad mu je bilo trinaest i
četrnaest godina, ulogu device Marije u ekipi 'A' glumila je pastorova kćer,
Beti. Tokom proba, Vernon i Beti su često bili zajedno, i obe porodice bile su
time oduševljene. Svo četvoro roditelja otvoreno su govorili da bi dali obilatu
podršku ako bi, 'ako je božja volja', prijateljstvo Vernon-Beti jednog dana
sazrelo u nešto trajnije.
Vernonu je veoma prijala pažnja kojom je bio okružen kao glumac. Dok je
Beti bila duboko potresana religioznom sadržinom njihovih predstava (ostala
je istinski pobožna, kroz sve što joj se u životu dešavalo), Vernon je više
uživao u tome da, posle svake predstave, stoji uz svoje ponosite roditelje i
upija pohvale. U srednjoj školi, prirodno je gravitirao ka tamošnjoj maloj
pozorišnoj aktivnosti, i svake godine je bio glavni glumac u školskoj
predstavi. Njegova majka je ovo podržavala, nasuprot očevim blagim
primedbama ("Pa, najzad, dragi", govorila je ona, "ne verujem da će iko
stvarno pomisliti da je Vernon mekušac, budući da učestvuje u tri sporta.") i
zato što je uživala u tim aplauzima koji su bili posredno usmereni i ka njoj.
Tokom leta 1986. neposredno pre svog stupanja u Anapolis, Vernon je radio
na kukuruznim poljima svog ujaka. Oko stotinu i sedamdeset kilometara
odatle, na konvenciji demokratske strane u Čikagu, izbili su neredi, ali u
Kolambasu Vernon je provodio svoje letnje večeri sa Beti, ili pričajući sa

drugarima i pijući kraker i kabero u motelu 'A i W'. Ponekad su gospodin i
gospođa Vinters igrali mini-golf ili kanastu sa Vernonom i Beti. Bili su
oduševljeni i srećni što imaju 'dobru, čistu decu', koja nisu hiposi niti narkosi.
Sve u svemu, Vernonovo poslednje leto u Indijani bilo je uredno, suzdržano, i
veoma prijatno.
Kao što se i očekivalo, u Anapolisu je postao uzoran student. Učio je
naporno, poštovao sva pravila, naučio je ono čemu su ga profesori učili, i
sanjao da postane komandant nosača aviona ili nuklearne podmornice. Nije s
mnogo družio, jer mu se činilo da su momci iz velikih gradova previše
sofisticirani za njega, a sem toga, nije mu se uvek dopadalo njihovo olako
pričanje o seksu. Bio je u seksualnom pogledu nevin, i nije se toga stideo.
Samo, nije baš osećao ni potrebu da o tome izvesti čitavu Pomorsku
akademiju SAD. Imao je svakog meseca po nekoliko randevua, ništa
naročito, i samo onda kad se činilo da okolnosti to od njega zahtevaju. Rano
u svojoj juniorskoj godini imao je 'randes naslepo' sa Džoanom Kar, vođom
navijačica na Univerzitetu Merilend; posle toga, izveo ju je još nekoliko puta.
Bila je živahna, divna, zabavna i moderna. Izvukla je ono najbolje iz
Vernona, navevši ga da se smeje i čak da se opusti. Imao je sastanak s njom i
onog vikenda kad je u Filadelfiji bila utakmica između ekipa pešadije i
mornarice.
(Tokom čitavog svog studiranja na akademiji Vernon je svakog leta i svakog
Božića odlazio kući, u Indijanu. A kad god je bio kod kuće, viđao se sa Beti
Pendlton. Beti je bila položila maturu i otišla u obližnji državni koledž da
studira obrazovanje. Jednom ili dvaput godišnje, u specijalnim prilikama kao
što je bila godišnjica njihovog prvog poljupca na novogodišnje veče, Beti i on
su, u izvesnom smislu reči, slavili, radeći ponešto intimno. Kao, na primer,
kontrolisani peting - samo spolja - ili ljubljenje u ležećem položaju. Niko od
njih nijednom nije predložio ma kakvu varijaciju u ovoj dobro uhodanoj
rutini.)
Za vikend se Vernonu i Džoani pridružio još jedan par; bili su to pitomac
Djuen Eler, Vernonov najbliži poznanik u mornarici, ali ipak ne baš ono što
bi se moglo nazvati prijateljem, i njegova ženska sa kolumbijskog
univerziteta, jedna ekstremno bučna i nasrtljiva devojka po imenu Edit.
Vernon nikad dotad nije proveo mnogo vremena u društvu devojke iz
Njuroka; za Edit je zaključio da je naprosto nepodnošljiva. Edit je bila
žestoko antiniksonovski raspoložena, i žestoko protiv ratovanja u Vijetnamu,
i činilo se, bez obzira na to što se njen momak školovao za oficire, žestoko

antivojno orijentisana. Prvobitni plan njih četvoro za taj vikend bio je izrazito
skroman, čak i konzervativan, ako se ima u vidu da je bila 1970. godina i da
je među studentarijom olako upuštanje u seksualne odnose bilo česta pojava.
Trebalo je da Vernon i Djuen spavaju u jednoj sobi motela, a dve devojke u
drugoj. Noć pre utakmice, tokom večere koja se sastojala od pica, Edit je
često vređala i Džoanu i Vernona ("Mis Beti Kroker - ajmo, ekipi, ajmo", i
"Krenite vojnici hrišćanski, bog je na našoj strani") a Djuen nije učinio ništa
da je spreči. Videći da Edit ide Džoani na živce, Vernon je nabacio Džoani da
bi moglo biti zgodnije ako bi njih dvoje otišli u jednu sobu, umesto da
postupe po prvobitnom planu. Ona se bez oklevanja saglasila.
U njihovih prethodnih četiri ili pet sastanaka, koliko su ih ukupno imali,
Vernon nije činio nikakve seksualne poteze prema Džoani. Bio je pažljiv,
poljubio ju je nekoliko puta za laku noć, a prilikom poslednjeg od tih
sastanaka držao ju je, uglavnom svo vreme za ruku. Sve je uvek bilo izuzetno
pristojno, ali ni konkretna prilika za intimnost nikad se nije pojavila. Zato
Džoana zaita nije znala šta da očekuje. Dopadao joj se ovaj zgodni kadet
'Hužer' (stanovnik Indijane), i nekoliko puta je pomislila na mogućnost da se
njihova veza pretvori u nešto ozbiljno. Ali Vernon za nju još nije bio ništa
'super-specijalno'.
Čim su izveli premeštanje u sobama (koje im je Edit, pijana, učinila težim, jer
je nabacivala nepristojne komentare koji su bili nezgodni i za njih sve, i za
nju), Vernon se vrlo pažljivo izvinio Džoani i rekao joj da će spavati u kolima
ako je ona uvređena. Soba je bila u stilu 'Holidej in' hotela - imala je dva
dvostruka kreveta. Džoana se na to nasmejala. "Znam ja da ti nisi ovo
planirao", rekla je. "Ako mi bude potrebna zaštita, mogu ti narediti da odeš u
svoj krevet." Prve noći, uživali su u gledanju televizije i ispijanju piva u sobi.
Oboje su se osećali pomalo nelagodno. Kad je došlo vreme za spavanje,
poljubili su se nekoliko puta, maltene strasno, onda su se nasmejali i otišli
svako u svoj krevet.
Sledeće večeri posle plesa posle utakmice u organizaciji Pomorske
akademije, u jednom hotelu u centru Filadelfije, Džoana i Vernon vratili su se
u svoju sobu, u 'Holidej Inu', nešto pre ponoći. Već su se bili presvukli u
farmerice, i Vernon je upravo prao zube, kad se na njihovim vratima začu
kucanje. Džoana otvori vrata; na vratima je stajao Djuen sa ogromnim
govnožderskim osmehom na licu, u ruci čvrsto stiskajući neki mali predmet.
"Ova stvar je jebeno tantastična", reče on, gurajući cigaretu marihuane
Džoani u šaku. "Jednostavno moraš da probaš." Djuen se potom brzo