Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

Stvorene su i tri tačno određene zone, nazvane omotačima, pri čemu je
određeno da Spoljašnji omotač bude celokupna oblast između dvanaest i
dvadeset četiri svetlosna miliciklusa udaljenosti od administrativnog centra.
Ovaj Spoljašnji omotač sadržao je pedeset hiljada neistraženih zvezdanih
sistema, a njegova zapremina bila je hiljadu puta veća od zapremine stare
centralne Kolonije. Tokom razdoblja između ciklusa 425 i 430, gotovo
polovina krupnih inicijativa izražavanih u ciklusnim proklamacijama bile su,
na ovaj ili onaj način, u vezi sa istraživanjem Spoljašnjeg omotača. (Trebalo
bi istaći da je tokom tih pet ciklusa bilo i dokumentovanih tvrdnji da takva
ubrzana ekspanzija naše baze znanja može imati nepredviđene posledice, ali
su nosioci ovih upozorenja, tada nazivani 'negativistima', nadvikani
kolektivnom fascinacijom koja je postojala u vezi sa istraživačkom
zahuktalošću.) A tada je, u toku ciklusa 433, naša nova klasa interstelarnih
robota, konstruisana radi proučavanja i kategorizovanja mnogobrojnih
svetova Spoljašnjeg omotača, naišla na jedan veliki, uspavani svemirski brod
nepoznatog porekla. Pomna ispitivanja na licu mesta nisu uspela da povežu
tehnologiju ovog broda sa tehnološkom bazom ma koje znane kosmoploveće
rase.
Ne obazirući se na sugestije mnogih komiteta da treba biti oprezan, Savet
vođa je naredio da se zagonetni svemirski brod odvuče do jednog od
razvijenih gradova u Unutrašnjem omotaču. Tamo je stavljen na uvid
posmatračima i podrobno proučen, pri čemu je potvrđena tačnost prvobitnog
zaključka robota. Brod nije doplovio ni sa jednog mesta unutar Kolonije.
Savet inženjera je stoga zaključio da su tehnološke moći tih graditelja bile na
nivou približno jednakom onome na kome su Kolonisti bili početkom Ere
genija. Ali kada je bio proizveden? I odakle je došao? I najvažnije, ko ga je
napravio?
Svojom odlukom da se taj mrtvi kosmoplov vrati u civilizaciju Savet vođa je,
u osnovi, obezbedio da uznemirujuće pitanje njegovog porekla ostane u
središtu pažnje Kolonista. Ova nesuzdržana jurnjava za svim i svakojakim
informacijama opet je povela našu kulturu u pravcu destabilizacije. Kroz
čitavo društvo proširilo se mnoštvo glasina koje su predstavljale pokušaje da
se odgovori na neodgovorena a uznemirujuća pitanja u vezi sa tim
svemirskim vozilom. Preovladavalo je mišljenje da je to neki od kolonijalnih
prototipova, ali da je nekim slučajem izostavljen iz zvanične Enciklopedije
svemirskih vozila. Ovo mišljenje bilo je u skladu i sa opštom težnjom
kolonista da veruju kako su obdareni urođenom superiornošću u odnosu na

sve druge forme života.
Možda je tada bilo moguće pustiti da se sumnje i strahovi nastali oko tog
kosmoplova smanje do nule, ali Savet vođa je oživeo kolektivnu brižnost
tako što je, u proklamaciji za ciklus 434, saopštio da će najveći novi projekat
Kolonije biti konstruisanje i raspoređivanje jedne nove generacije prijemnih
antena u Spoljašnjem omotaču. Njihova svrha bila je: uhvatiti i dekodirati ma
kakvu smislenu radio-poruku koja eventualno dopre iz Jaza. Ovo je, pak,
značilo jasan nagoveštaj da je rukovodstvo uvereno da je taj tihi kosmoplov
ekstrakolonijalnog porekla.
Tokom ciklusa 435 i 436 Kolonija se teturala pod sve novim i novim talasima
uznemirujućih informacija. Najpre je javnosti prerano dozvoljeno da sazna da
je već dešifrovano mnogo ekstrakolonijalnih poruka. Pošto je ovo saznanje
procurilo, nabujale su glasine o tobožnjem postojanju mnogih Sila u našoj
galaksiji, pri čemu su navodno neke bile na daleko višem stupnju evolucije
nego mi. Čitavih pola ciklusa ova zastrašujuća ideja se vrzmala po javnosti, a
onda je Savet astronoma, reagujući na to obilje poluistina, konačno saopštio
da sve te poruke, sem nekoliko, mogu biti pripisane samo jednoj velikoj sili,
naime, Drugoj sili, i da je središte aktivnosti Druge sile, po svoj prilici,
udaljeno oko dve stotine svetlosnih miliciklusa. Ubrzo posle ovoga, u svom
sledećem zaprepašćujućem saopštenju, Savet astronoma je nedvosmisleno
izneo da su neke od poruka Druge sile stizale iz emitora međusobno
udaljenih i do sto pedeset svetlosnih miliciklusa, dakle tri puta više od
celokupnog jurisdikcionog prečnika Kolonije!
Između ciklusa 438 i trenutka prijema poruke Druge sile, Savet vođa se
oglušivao o mišljenja da bi trebalo da Kolonija pažljivo štedi svoje resurse,
dok se budu proučavale posledice otkrivanja tuđinskog svemirskog plovila.
Doduše, otpočeti su hitni programi u oblasti usavršenog šifrovanja,
prvenstveno radi toga da se umire strahovanja da Druga sila možda prati sve
naše emisije. Ova akcija bila je široko pozdravljena kao korak u dobrom
pravcu. Međutim, u isto vreme i istraživanje prostranstava Spoljašnjeg
omotača bilo je pojačano, što je dovelo do otkrivanja živih bića novog tipa,
tipa E, i do kasnijih slabo prikrivenih hvatanja izvesnog broja pripadnika
ugroženih vrsta. Zanemarivane su, sve sugestije da bi se trebalo povući u
čvršće bedeme i usporiti program istraživanja. Tokom ciklusa 442 zoološki
kompleks je čak proizveo nekoliko veštačkih planeta, samo da bi na njima
podvrgavao žive vrste tipa E raznim eksperimentima u vezi sa genetskim
mogućnostima.

Onda je stigla poruka Druge sile. Tako jednostavna, tako direktna, tako
užasavajuća. Bila je šifrovana našim najusavršenijim kodnim algoritmom. U
njoj se potvrđivalo da su dve sile svesne jedna druge, i predlogalo
započinjanje bilateralnih komunikacija. Kraj poruke...
... Nije nikakav strah od Druge sile, niti neprijateljstvo prema njoj, naš razlog
da se protivimo daljem istraživanju Spoljašnjeg omotača. Naprotiv. Mi, kao
istoričari, smatramo da su strahovi začeti u vezi sa mogućom agresivnošću
Druge sile neosnovani. Niz studija je pokazao da postoji velika pozitivna
korelacija između visokog koeficijenta agresivnosti i nemoći da se evoluira u
društvu sa horizontom širim od jednog solarnog sistema. Zapravo, šansa da
društvo napredno poput našeg zadrži agresivnost i teritorijalnost kao
konstituente svoje ukupne fiziološke strukture potpuno je zanemarljiva.
Ipak, događaji tako monumentalni kao što je prijem poruke od Druge sile
zahtevaju razmišljanje i sintezu, a ne dodatne istraživačke aktivnosti. Trebalo
bi da koristimo svoje resurse da proučimo i shvatimo celokupni raspon
posledica što će u našem društvu nastati zbog prijema poruke Druge sile, a ne
da resurse rasipamo na odvažne planove repatrijacije. Ovo je pitanje
prioriteta; i još jednom, zastupnici ekspanzionizma, tvrdeći da su nove
informacije i novi tehnološki razvoj važniji nego stabilnost našeg društva,
ostaju slepi za ponore prema kojima njihovi napori mogu odvesti...

Četvrti deo: PETAK

1.

Nik Vilijems se probudio u pet ujutro i nije više mogao da zaspi. Mozak
mu je već radio punom parom: jurio je, stalno iznova, preko događaja od
prethodnog dana i preko mogućih događaja u predstojećem danu. Isto tako
osećao se često u srednjoj školi u Virdžiniji, i samo po nemi put na Harvardu,
obično pred velika plivačka takmičenja. Kad mu je sistem bio previše
uzbuđen, mozak je odbijao da se isključi u dovoljnoj meri da bi san bio
moguć.
Ležao je još skoro čitav sat u krevetu, naizmenično pokušavajući da opet
navede sebe da usni, i prepuštajući se maštanju o tome da je pronađeni
predmet samo prva stavka u ogromnoj hrpi blaga. Nik je voleo da fantazira.
Uvek mu je bilo lako da zamisli, u mašti, sve one scene iz romana koje je
toliko voleo da čita. Sad je za trenutak zamislio naslove u Majami Heraldu u
kojima se objavljuje da je on, Nik, otkrio gomilu potopljenog blaga blizu
obale Ki Vesta.
Oko šest ujutro Nik konačno odustade od pokušaja da zaspi, i ustade iz
kreveta. Sportska torbica ležala je pokraj ormana za odeću. On izvuče zlatni
trozubac da ga pogleda, baš kao što je tokom protekle noći činio već nekoliko
puta. Ama, šta ova stvar predstavlja? zapita se još jednom. Morala je imati
neku praktičnu svrhu, jer je bila previše prokleto ružna da bi bila ukrasna. On
odmahnu glavom. Amanda će znati. Ako mi iko može reći kakvog je porekla
ovaj predmet, ona može.
Nik pređe preko spavaće sobe do kliznih staklenih vrata i razmače zavese.
Bližio se izlazak sunca... Nik kroz vrata ugleda maleni balkon, a s druge
strane balkona plažu i okean. Nik je bio vlasnik ovog stana na trećem spratu
ove zgrade, odakle je imao slobodan pogled ka mirnim morskim talasima.
Iznad vode su u elegantnoj formaciji letela dva smeđa pelikana, vrebajući
priliku da se sjure u vodu i zgrabe neku nesmotrenuu ribu koja je doplivala
preblizu površini. Nik vide i jedan par sedamdesetih godina: hodali su polako
duž plaže, držali se za ruke i tiho pričali. Nekoliko puta žena se odvojila da
uzme školjku ili dve i stavi u torbicu sa zipom.
Nik se okrete od staklenih vrata i dohvati farmerke koje je prethodne večeri
bacio na pod. Navukavši ih preko gaća, on ode u dnevnu sobu, noseći torbu
sa trozupcem. Pažljivo je stavio taj zlatni predmet na sto gde ga je mogao

proučavati, a onda se vratio u otvorenu kuhinju da uključi mašinu za kafu i
radio.
Nikova dnevna soba nimalo se nije razlikovala, ako se izuzmu knjige, od
stotina stanova u oblaskim suvlasničkim kućama u Floridi. Kauč i stolica za
ležanje - udobni, svetlih boja, sa dve-tri zelene grane paprati ubačene u
dekorativnu šaru. Zidovi su bili prazni, izuzimajući dve male slike vodenih
ptica koje stoje na praznoj plaži. Ćilim i zavese bili su svetle bež boje; duga
staklena vrata koja se mogu odgurnuti da kliznu u stranu a kad se prođe kroz
njih, balkončić sa garniturom od trske.
Jedino su knjige davale ovom apartmanu neku individualnost. Uz zid,
nasuprot kauča, između spavaće i dnevne sobe, stajala je velika drvena polica
za knjige. Protezala se gotovo čitavom dužinom, od klizećih staklenih vrata
ispred balkona do vrata spavaće sobe. Iako je stan kao celina bio uglavnom u
neredu (novine i sportski časopisi rasuti po kafe-stočiću, odeća i peškiri na
podu u spavaćoj sobi i u kupatilu, prljavi sudovi u sudoperi, mašina za pranje
sudova otvorena i napola puna sudova), videlo se da je polica sa knjigama
dobro održavana. Na četiri duge daske moralo je biti četiri do pet stotina
knjiga; sve su bile sa mekim koricama, gotovo sve romani, i sve pažljivo
razvrstane u kategorije.
Ispred svake grupe knjiga nalazio se po jedan listić, zalepljen za dasku
samolepljivom trakom, sa natpisom o kojoj je kategoriji reč. U četvrtak je
Nik bio završio čitanje romana Navijačeve beleške, još na brodu, i tu knjigu
je već bio vratio na njeno pravo mesto na polici (kategorija: 'američki, 20.
vek, A-G') uz desetak ili petnaest knjiga Vilijema Foknera. Onda je odabrao,
za čitanje u krevetu, francuski roman iz devetnaestog veka, Madam Bovari,
od Gistava Flobera. Nik je ranije, tokom svoje prve godine na Harvardu, već
čitao tu knjigu, ali tada nije mnogo razmišljao o njoj. Međutim, nedavno je,
na svoje iznenađenje, našao tu knjigu na nekoliko spiskova deset najboljih
romana svih vremena. I to često pri vrhu liste, uz remek-dela kao što je
Zločin i kazna Dostojevskog. Hmm. Možda sam pri prvom čitanju nešto
propustio, rekao je on sebi prethodne noći, i onda odlučio da knjigu ponovo
pročita.
Ali dok je čitao, Nik nije bio u stanju da se usredsredi na veličanstveno
podroban opis života u francuskoj provinciji pre sto pedeset godina. Pratio je
priču o lepotici Emi Bovari, ženi koja se zbog umrtvljujuće monotonije svog
života upustila u veze koje su najzad izazvale skandal u njenom selu, ali
uzbuđenja njegovog sopstvenog života su mu se, za promenu, nametala jače.

Nije uspevao da lebdi u romanu. Njegove misli neprestano su se vraćale
mogućnostima koje je nudio zlatni predmet u sportskoj torbi.
Pijući jutarnju kafu, prevrtao je taj predmet po rukama. Onda mu nešto pade
na um. Otišavši do svoje druge spavaće sobe, naspram kuhinje, pokraj sobe
za pranje veša, on otvori vrata jednog plakara. Glavninu ovog plakara koristio
je kao ostavu. U jednom uglu plakara bile su četiri ogromne kartonske kutije
pune raznih koještarija koje je Nik dovukao sa sobom pre sedam godina, kad
je kupio ovaj stan. Od toga dana, pa sve do danas, nije ih otvorio ni jedan
jedini put. Ali pamtio je da se u jednoj od tih kutija nalazi hrpa fotografija
raznih predmeta koje su izneli sa Santa Rose. Ako pogledam te slike, pomisli
on trudeći se da u slabo osvetljenom plakaru nađe pravu kutiju, možda ću
videti nešto slično ovoj stvari.
Najzad pronađe pravu kutiju i izvuče je na sredinu dnevne sobe. Možda je
sadržina kutije bila nekada, davno, dobro sređena; unutra su i sad postojale
fascikle od kartona u boji, sa etiketama koje su označavale šta se u kojoj
nalazi. Ali iz tih fascikli su u međuvremenu poispadale gotovo sve hartije,
fotografije i isečci iz novina, i sve je sada ležalo pomešano i nagomilano u
kutiji. Nik pruži ruku i izvuče jedan isečak iz Majami Heralda, požuteo od
starosti, iz pretrpanog ugla kutije. Bila je to fotografija sa naslovne strane; na
njoj je bilo petoro ljudi, uključujući i Nika.
Zastao je, gledajući sliku i natpis ispod nje. Zar je zaista toliko vremena
prošlo? zapita se on. Test je identifikovao tih pet osoba na slici kao posadu
Neptuna, broda za ronilačke i imovinsko-spasilačke poslove. Neptun je,
pisalo je, pronašao u Meksičkom zalivu, oko dvadeset četiri kilometra
severno od ostrva Draj Tortugas, olupinu starog španskog broda Santa Rosa.
Zlatni i srebrni predmeti u vrednosti od preko dva miliona dolara izvađeni su
iz olupine i na slici su se videli nagomilani pred srećnom, nasmešenom
posadom. A to su, s leva na desno, bili: Greta Erhard, Džejk Luis, Homer
Ešford, Elen Ešford, i Nik Vilijems.
To je bilo pre nego što su počeli da jedu, pomisli Nik. Elen je jela zbog Grete,
jer je tako imala, u svojoj svesti, izgovor za ono što se dešavalo sa Homerom.
A Homer je jeo jer je imao dovoljno para za to. Tako on postupa i u svakom
drugom pogledu. Neke ljude spasava samo postojanje nametnutih
ograničenja. Daj im slobodu i oni će poblesaviti.
Nik poče da rije dublje po kutiji, tražeći komplet od dvadesetak fotografija na
kojima je bila prikazana većina predmeta izvađenih sa Santa Rose. Posle
nekog vremena poče da ih pronalazi, ali u skupinama od po četiri-pet, u

raznim delovima hrpe, koja je već postajala beznadežna, na dnu kutije. Kad
god bi našao još neku, izvukao bi je, pomno razgledao, a onda odmahnuo
glavom da bi naznačio da onaj zlatni trozubac uopšte ne liči na predmete sa
Santa Rose.
Na dnu kutije Nik nađe jednu žutu fasciklu pažljivo stegnutu gumicom.
Pomislivši da bi tu mogao biti ostatak slika sa Santa Rose, Nik žurno izvuče
fasciklu i otvori je. Slika veličine dvadeset sa dvadeset devet centimetara, na
kojoj se videla divna žena u ranim tridesetim, iskliznu i pade na pod dnevne
sobe. Za slikom, kaskada kartica, beležaka rukom pisanih, nekoliko pisama u
kovertama, i oko dvadeset listova za pisaću mašinu, iskucanih dvostrukim
proredom. Nik uzdahnu. Kako je samo bilo moguće da ovu fasciklu nije
prepoznao?
Žena na tom portretu imala je dugu crnu sa malim šatiranu kosu. Na sebi je
imala tamnocrvenu pamučnu bluzu, sa malim okruglim izrezom, dovoljnim
da se vidi trostruka niska bisera odmah pod vratom. Plavim mastilom koje je
bilo u kontrastu sa crvenilom bluze, neko je napisao divnim rukopisom, očito
umetničkom rukom: 'Mon Cher - Je t'aime, Monique' preko donjeg desnog
ugla fotografije.
Nik kleknu da skupi prosutu sadržinu te fascikle. Potom se još jednom
pažljivo zagleda u portret; prisetivši se koliko lepa je nekad bila, njegovo srce
preskoči nekoliko otkucaja. Zatim poče da slaže otkucane stranice. Na vrhu
jedne od tih stranica bilo je otkucano, samo velikim slovima 'MONIK', a
ispod toga: 'napisao Nikolas C. Vilijems'. On poče da čita.
'Nepredvidljivost života, to je ono što je u životu čudesno. Život svakoga od
nas menjaju stvari koje nikako nismo mogli predvideti. Svakog jutra izađemo
kroz vrata, da pođemo na posao ili na čas, ili čak u piljarnicu, i u devedeset
devet odsto slučajeva ne desi nam se ništa što ćemo pamtiti makar i mesec
dana. To su dani kad naše živote nosi banalost življenja, dani u dosadnim
osnovnim kadencama svakidašnjice. Živimo za onaj drugi dan, onaj magičan.
A kad taj magični dan dođe, naš karakter dobija jasnije crte, počnemo da
rastemo ubrzano, prelazimo u druga emotivna stanja. Ponekad, možda
jednom u životu, doživimo niz takvih magičnih dana; oni nam se događaju
uzastopno, i budu tako puni života, promena i izazova, da pod uticajem tog
iskustva doživimo potpunu promenu, a naša duša ispuni se radošću bez
granica. Dok to traje, često nas zahvata osećanje divljenja pred
jednostavnom, ali neverovatnom i čudesnom činjenicom da smo živi. Ovo je
priča o jednom takvom magičnom razdoblju.

Počinjalo je proleće u Fort Loderdejlu. Za nas u Harvardu sezona plivanja
bila je upravo završena, i ujak mi je ponudio, kao poklon za dvadeset prvi
rođendan, mogućnost da koristim njegov etažni stan na Floridi dve nedelje,
da bih se opustio posle dvostrukog napora: studiranja i treniranja plivanja...'
Nik već skoro deset godina nije video te stranice. Dok je čitao prve pasuse,
živo se setio sa kakvim oduševljenjem su pisani. Bilo je to dve noći pre
dotične zabave. Ona je te večeri otišla na neki svečani skup, najavila je da će
ostati nešto duže i da će doći tek ujutro. Nisam mogao da zaspim. To je bila
prva noć bez nje te nedelje. Na trenutak, on prekide čitanje; u njemu su se
uzburkala stara osećanja, izazivajući vrtoglavicu i blagu mučninu u stomaku.
Zatim ponovo pročita prvi pasus. Bilo je to, takođe, vreme pre bola. Pre
neverovatnog, bogomprokletog bola.
Već skoro pola sata sa radija je dopirala muzika. Nik ju je čuo, bio je svestan
njenog prisustva, ali samo kao zvučne pozadine, ne znajući koje su to
pojedinačne pesme. A sad, upravo kad su njegove uspomene na Monik bile
najdirljivije, 'klasična rok-en-rol stanica, WMIM, 99,9 na vašoj FM skali' iz
Majamija poče da emituje uznemiravajuću pesmu Sindi Loper iz 1984.
godine, 'Iznova i iznova'. Njemu se, čak, učini da se jačina muzike povećala,
tako da je morao da sedne i uhvati dah. Do te pesme, mogao je nekako
ovladati svojim uspomenama na Monik. Ali ta pesma, koju je puštao na
kasetašu u svojim kolima gotovo svake večeri dok se vozio od Fort
Loderdejla do Palm Biča da bi video Monik, na neki je način sadržavala u
sebi svu onu mladalačku zaljubljenost, radost, strah i gnev kojima je ta veza
bila obeležena. Nika to konačno svlada. Dok je, sedeći na kauču, slušao
pesmu, u njegove oči navreše vruće suze i potekoše mu polako niz obraze.
'... Ležim u krevetu, čujem kucanje sata, i mislim o tebi... U krugove
uhvaćena, zbrka nije ništa novo... Prisećanje, tople noći, gotovo sasvim iza
mene... Pun kofer uspomena... iznova i iznova.'

2.

'Kažeš uspori, i ja zaostanem... Odmotava se druga kazaljka...' Brenda se
nagnu i utiša kasetaš. "To sam ja, gospodine Stabs, časna reč. Brenda
Goldfajn. Zar me ne prepoznajete?" Vikala je na starca u plavoj uniformi koji
je sedeo na okrugloj stoličici u maloj okrugloj kuli nasred druma. "A pozadi,
kevo, sedi Tereza Silver. Ne oseća se baš dobro. Hajde, otvorite kapiju i
propustite nas."
Stražar siđe sa svoje stoličice i polako izađe pred Nikov stari pontijak. U
jednu beležnicu zapisa broj automobila, a onda zaobiđe auto i priđe
Brendinom prozoru. "Ovog puta neka ti bude, Brenda, ali ovo nije po
propisu. Svi posetioci koji u Vindzor Kouv dolaze posle deset sati uveče
moraju imati dozvolu dobijenu unapred."
Stražar najzad diže kapiju i Nik potera svoja kola opet napred. "Čiča stvarno
tupi", dobaci Brenda Niku, mljackajući žvakom dok je govorila. "Zaboga, k'o
da je on vlasnik jedne od kuća il' tako nešto." Nik je već ranije čuo za
Vindzor Kouv. Tačnije, čitao je o tom mestu. Jednom prilikom, kad je bio
gost u kući svog ujaka u gradu Potomak, u Merilendu, na stolu se našao
primerak časopisa Grad i selo, i u njemu je Nik čitao o 'elegantnom načinu
života u Vindzor Kouvu'. Sada, dok se vozio pored imanja u tom, najelitnijem
delu Palm Biča, bio je obuzet strahopoštovanjem pred ogromnošću napadno
ispoljavanih ličnih bogatstava.
"Ono tamo, to je Terezina kuća." Brenda pokaza ka jednoj kući kolonijalnog
stila, povučenoj od druma oko stotinu metara. Nik zaokrete na dugi
polukružni prilazni put i zaustavi kola pred pešačkom stazom koja je vodila
ka prednjoj strani kuće. Bilo je to impozantno zdanje. Kapija - visoka čitava
dva sprata, okružena sa šest belih stubova od po sedam metara visine;
raskošna, u gornjem delu izvijena u polukružni luk pod odgovarajućim
svodom i napravljena u vidu staklenog vitraža na kome se videla bela čaplja u
letu naspram plavog neba ispunjenog runastim oblacima.
Brenda pogleda u zadnji deo automobila, gde je njena prijateljica ležala u
nesvesti. "Čuj, bolje da ja ovo sredim. Idem gore da popričam sa gospođom
Silver da joj objasnim šta je bilo i tako to. Inače bi se ti mogao naći u
dobikim govnima. Ona poneki put prosto nema strpljenja da sasluša u čemu
je stvar."

Dok je Brenda stigla do ulaznih vrata, sa namerom da pozvoni, ona su počela
da se otvaraju. Na njima je čekala jedna žena privlačnog izgleda, u crvenoj
svilenoj bluzi i elegantnim crnim pantalonama. Nik zaključi da ju je,
verovatno, onaj stražar u međuvremenu pozvao. Nije dobro čuo razgovor, ali
video je da Terezina majka postavlja pitanja. Posle dva-tri minuta, Brenda i ta
žena priđoše kolima. "Nisi mi rekla da je ona još u nesvesti", začu Nik reči
izgovorene iznenađujuće promuklim glasom. Izgovor je takođe bio malo
neobičan, možda evropski. "Znaš, Brenda, ovo je apsolutno poslednji put da
je puštam da igde ide sa tobom. Ti nju jednostavno ne možeš da kontrolišeš.
Nisam sigurna ni da pokušavaš." U glasu se osećala ljutnja, ali ne i želja za
svađom.
Nik otvori vrata i izađe iz kola. "Ovo je momak o kome sam vam pričala,
gospođo Silver", reče Brenda. "Da nije bilo njega, možda bi Tereza još ležala
na plaži."
Gospođa Silver pruži ruku. Nik je prihvati, osećajući se pomalo nelagodno.
Nije znao kako da se rukuje sa ženom. "Koliko shvatam, vaš sam dužnik,
mladi čoveče", reče gospođa Silver otmeno. "Brenda mi kaže da ste vi spasli
Terezu od svakojakih užasa." Svetlost uličnih lampi igrala je svoje igre na
njenom izvajanom licu. Šaka joj je bila meka, senzualna. Nik oseti samo trag
nekog egzotičnog parfema. Njen pogled bio je uperen pravo u njegove oči,
netremice, znatiželjno.
"Da, gospođo", reče Nik nespretno. "Mislim, ovaj, previše je popila, a sem
toga, smatrao sam da je ta gomila tinejdžera, sa kojima je bila, malčice
razuzdana." Zastao je. Ona ga je još gledala i odmeravala. Počeo je da se
oseća nelagodno, mada nije znao zašto. "Neko joj je morao pomoći, a ja sam
se zatekao tamo..." On zaćuta.
Gospođa Silver mu se opet zahvali, pa se okrenu ka Brendi. "Majka te
očekuje, draga moja. Ostaćemo ovde, napolju, dok ti ne stigneš do svoje
kuće. Kad stigneš, daj nam signal farovima." Činilo se da je Brenda srećna
što je ovako lako uspela da se izvuče. Ona odskakuta u noć, prema najbližoj,
oko stotinu metara udaljenoj kući.
Ćutali su neko vreme, gledajući kako ta šesnaestogodišnja devojka nestaje u
noći, a onda Nik uhvati sebe kako krišom baca poglede prema profilu
gospođe Silver. Postao je, međutim, još nervozniji čim je uvideo kakva je bila
priroda njegovih osećanja. Isuse, baš je lepa. I mlada. Kako je moguće da je
Terezina majka? Dok se rvao sa gomilom raznorodnih misli, on u daljini
ugleda treptanje dva svetla.

"Dobro je", reče gospođa Silver okrenuvši se ka Niku, sa osmehom. "Brenda
je stigla kući. Sad možemo da se pobrinemo oko Tereze." Na trenutak
zastade, pa se nasmeja. "Oh, umalo da zaboravim. Nismo se formalno
upoznali. Ja sam Terezina majka, Monika Silver."
"Ja sam Nik Vilijems", odvrati on. Opet su ga fiksirale njene tamne oči. U
jednom trenutku bila je vila, u sledećem zavodnica, u trećem pristojna žena iz
društva Palm Biča. Ili se sve to samo Niku pričinjavalo? Nije joj više mogao
uzvraćati pogled. On skrenu pogled i istovremeno oseti crvenilo u obrazima.
"Morao sam da je nosim od plaže do parkinga" reče Nik naglo, a onda priđe
zadnjim vratima svojih kola i otvori ih. Tinejdžerka koja je bila na njih
naslonjena klonu, zamalo ispavši iz vozila; posle toga, ostade nepomična. On
dohvati Terezu i prebaci je preko ramena. "I zato mi ni sad nije teško da je
ponesem. Već sam se navikao."
Ćutke su išli stazom prema kući. Monika Silver bila je nekoliko koraka ispred
Nika. Posmatrao je taj njen hod. Kretala se bez napora, kao plesačica, držanje
joj je bilo gotovo savršeno. Njena crna kosa bila je podignuta u pundžu na
potiljku. Mora biti da je veoma duga, pomisli on oduševljeno, zamišljajući
kako bi ta kosa izgledala kad bi bila raspuštena niz njena lepa leđa.
Bilo je toplo, vlažno palmbičovsko veče. Nik se oznojio dok je stigao do
ulaznih vrata. "Da li biste mi mogli učiniti još jednu uslugu, Nik?" upita
gospođa Silver. "Da li biste je mogli odneti gore, do njene sobe. Moj muž nije
kod kuće, a sva posluga je otišla na spavanje. A nemam baš utisak da će se
ona sabrati dovoljno da bi se popela uz stepenice, čak i uz moju pomoć, u
bliskoj budućnosti."
Nik ponese Terezu, sledećui uputstva gospođe Silver kroz atrij, pa kroz
dnevnu sobu, prilaznim stepenicama do odmorišta, zatim uz levi krak
stepeništa do prvog sprata, i najzad u Terezinu spavaću sobu. Soba je bila
ogromna. U svojoj sobi Tereza je imala kraljevski krevet sa četiri stuba,
džinovski televizor, čitav jedan orman pun video-kaseta i audio sistem kojim
bi se mogla ponositi svaka rok-en-rol grupa. Posteri i slike Brusa Springstina
bili su posvuda. Nik nežno položi Terezu na krevet. Ona progunđa kratko
'Hvala', što mu kaza da je bar polusvesna. Njena majka se naže nad nju i
poljubi je.
Nik ostavi njih dve u sobi i siđe u dnevnu sobu. Nije mogao poverovati da
neko stanuje u ovakvoj kući. Pa, sama ta dnevna soba bila je veća nego ona
kuća u Folz Čerču, u kojoj je Nik odrastao. On poče da luta po sobi. Na
zidovima originali umetničkih slika, sa plafona vise lusteri od kristala, na

stolovima, i u svakom kutku, razni umetnički predmeti i lepe sitnice. Sve je
to za Nika bilo previše. Bio je preneražen.
Osetivši ruku na svom ramenu, on nehotice poskoči. Monika Silver ga ukori.
"Zaboga, al' ste plašljivi. To sam samo ja." On se okrete da je pogleda. Da li
mu se to samo činilo, ili je ona nekako uspela i da se očešlja, i da nabaci novu
šminku, tokom ovih nekoliko sekundi njihove razdvojenosti? Sad ju je, po
prvi put, video u punoj svetlosti. Bila je najlepša žena koju je ikad dotad
video. On ostade bez daha, i u glavi poče da mu se vrti. Dok su bili napolju,
nije mogao jasno da vidi njenu kožu, ali sada uhvati sebe kako zuri u njene
gole ruke i prati pogledom elegantne obrise njenog vrata. Bila je to koža
glatka kao slonova kost, zvala ga je da je dotakne. Ej, pazi se ti, Vilijemse,
začu on neki glas u sebi. Da se ne obrukaš. On pokuša da se kontroliše.
Ali uzalud. Nije mogao da odvoji pogled s nje. Govorila je nešto. Neko
pitanje za njega. Nije ni čuo šta ga je pitala, toliko je bio ošamućen onim što
mu se dešavalo i mestom gde se našao. Povela ga je nekud, kroz kuću.
Njegova mašta je pravila neverovatne uzlete. Ona ga uvede u jednu sobicu sa
stolom, i reče mu da sedne.
"Bar ovoliko mogu da učinim", govorila je, "da ti se odužim za ono što si
učinio za Terezu. Sigurno si gladan. A od jučerašnje zabave ostalo nam je još
nešto izvrsne hrane."
Nik se zapravo obreo u sobici za doručkovanje, odmah uz kuhinju. Levo od
njega, jedna vrata vodila su ka unutrašnjem dvorištu te zgrade; iz unutrašnjeg
se moglo proći dalje, u zadnje dvorište, iza zgrade. Svetiljke oko ogromnog
bazena bile su još uključene. Video je prelepo odnegovane vrtove pune
rascvalih ruža, stolice za ležanje, šarene suncobrane, bele gvozdene stolove
sa izuvijanim čipkastim nogarima - nije mogao poverovati da je sve to
stvarno. Imao je osećaj da je prenet u neki drugi svet, u neki svet koji postoji
još samo u knjigama i na filomovima.
Monika Silver stavi nešto hrane na sto. Dimljeni losos, crni luk, krem-sir, dve
različite vrste hleba, i neku drugu vrstu ribe koju Nik nije prepoznao.
"Marinirana haringa", objasni ona sa osmehom, primetivši Nikov upitni izraz
lica. Potom mu dodade vinsku čašu. Nik je uze, nehotice pogleda Moniki u
oči i ostade kao omađijan. Osetio se slab, nemoćan, kao da ga nešto uvlači u
njene dukobosmeđe, očaravajuće oči, u njen svet bogatstva, luksuza i lepote.
Srce mu je lupalo kao pomahnitalo, kolena su mu klecala, osećao je bockanje
u vrhovima prstiju.
Ona sunu malo belog vina u njegovu čašu, pa u svoju. "Ovo je odistinski

briljantni burgundac, 'Klo-de-muš'", objasni ona, ovlašno kucnuvši svoju čašu
o njegovu. "Da nazdravimo".
Očarano je posmatrao sjaj koji je iz nje zračio. "Za sreću", reče ona.

Pričali su, posle toga, duže od tri sata. Nik je saznao da je Monika odrasla u
Francuskoj, da je njen otac bio sitan, jedva uspešan trgovac krznom u Parizu,
i da je ona, pomažući svome ocu u prodavnici, upoznala Arona, najvećeg
krznara u Montrealu, za koga se kasnije i udala. U vreme tog munjevitog
udvaranja bilo joj je samo sedamnaest godina. Gospodin Silver ju je zaprosio
samo sedam dana pošto su se upoznali, a ona je odmah pristala iako je njen
budući suprug bio dvadeset godina stariji. Preselila se u Montreal i udala za
njega pre nego što je napunila osamnaest godina. Devet meseci kasnije rodila
je Terezu.
Nik joj je ispričao da je brucoš na Harvardu, i da se opredelio za učenje
engleskog i francuskog da bi stekao dobro humanističko obrazovanje i
kasnije išao ili na studije prava, ili na postdiplomske. Čim je saznala da on
već tri godine uči francuski, prestala je da govori engleski i prešla na svoj
maternji jezik. Od tog trenutka njeno ime je bilo Monik, a ne Monika. Nik
nije razumeo baš sve što je govorila, ali to nije bilo važno. Razumeo je
glavninu. A njen dramatični glas, i zvuk stranog jezika, samo su povećali
magiju već stvorenu vinom i Monikinom lepotom.
I Nik je pokušavao da govori francuski, s vremena na vreme. Trema koju bi u
normalnoj situaciji možda osećao govoreći francuski sasvim je nestala pred
magijom ovakvog okruženja i sve veće bliskosti između njih dvoje. Sa
lakoćom su se smejali njegovim greškama. Ispravlja ga je elegantno i
šarmantno, dodajući uvek: "Mais vous parlez francais tres bien" u prvim
satima te večeri. Kasnije, kad su prešli na intimnije teme (Nik je pričao kakve
probleme ima sa ocem, a Monik sa glasno pitala može li majka išta da uradi
sa kćerkom tinejdžerkom osim da se nada da joj je usadila neke osnovne
vrednosti), Monik pređe, u obraćanju Niku, na ličniju formu, zamenicu 'tu',
dakle 'ti' a ne više 'vi'. To je doprinelo da se u sitnim satima tog jutra
intimnost između njih dalje poveća.
Monik je pripovedala o Parizu, o romantici pariskih ulica, bistroa, muzeja,
pariske istorije. To je Nik sve sebi dočaravao, imajući osećaj da su oboje kao
preneseni u grad svetlosti. Pričala mu je šta je sanjala dok je odrastala, i kako
se šetala kroz šesnaesti 'arondisman' (gradsku četvrt) gde žive bogataši, te
obećavala sebi da će jednog dana... Slušao je pomno, zaneseno, sa maltene

anđeoskim osmehom na licu. Na kraju, Monik mu je morala reći da je vreme
za polazak, budući da je imala zakazan čas tenisa rano ujutro. Već je bilo
prošlo tri. Izvinio joj se dok su zajedno išli ka vratima i ona se nasmejala i
rekla da je veče bilo zabavno. Kod vrata se podigla na prste i poljubila ga u
obraz, i na dodir njenih usana njegovo srce polete iz tela, ka nebu. "Pozovi
me ponekas", rekla je sa veselim osmehom i zatvorila vrata za njim.
Posle toga Nik je, više od trideset sati, mislio samo na Monik i ni na šta
drugo. Tokom dana vodio je, u svojoj glavi, razgovore s njom; noću je, u
snovima, bio njen ljubavnik. Zvao ju je jednom, drugi put, treći put, i stalno
je nailazio samo na telefonsku sekretaricu. Treći put ostavio je svoj telefonski
broj i svoju adresu i naznačio da bi trebalo da ona pokuša da stupi u kontakt s
njim kada to njen raspored dnevnih poslova bude dozvolio.
Oko podne drugog dana posle te noći u palati Silverovih u Palm Biču počeo
se smirivati; počeo je shvatati da nema smisla da nastavlja da obožava sliku
jedne žene u čijem društvu je proveo samo jednu noć. Naročito, ako je bila
udata za drugog. Kasno popodne on ode na plažu da igra odbojku sa nekim
drugim studentima koje je sreo tokom svojih prvih dana u Floridi. Upravo
kad je izveo jednu majstorsku servu, učini mu se da ga zove, po imenu, neki
promukli glas sa stranim naglaskom - nepogrešivo prepoznatljiv.
Za trenutak je mislio da sanja. Na pesku je, ni deset metara od njega, stajala
Monik. Na sebi je imala bikini sa belim i blistavo crvenim prugama, a njena
duga crna kosa bila joj je raspuštena niz leđa, otprilike do struka. Odbojkaški
meč istog je časa prestao. Njegovi drugari su oduševljeno zviždukali. On
krenu ka njoj, dok mu je dobovalo u slepočnicama i dah se borio da izađe iz
zgrčenih pluća. Monik se nasmeši i provuče ruku ispod njegove, objasnivši
mu: pošto je već dovela Terezu u Loderdejl na neku malu srednjoškolsku
zabavu, i pošto je toliko toplo...
Šetali su duž plaže i pričali, dok je sunce zalazilo iza etažno-vlasničkih
zgrada. Nisu obraćali nikakvu pažnju na prisustvo mnogih mladih ljudi
unaokolo. Blagi, mlaki talasi zapljuskivali su njihova stopala. Monik u
jednom trenutku reče da treba da nešto pojedu u Nikovom stanu, pa su
svratili da kupe tunjevinu, paradajz, crni luk, i majonez, za sendviče. Ti
sendviči, plus hladno pivo i prženi krompirići, sve to raspoređeno po golom
stolu od tvrde plastike, predstavljali su ceo njihov ručak. Za desert su imali
seks. Već pri prvom poljupcu Nik se našao blizu orgazma. Njegovi pokušaji
da joj skine bikini bili su, zbog silne strasti, spetljani i smešni. Monik ga
uspori, i blago se nasmešivši, uredno složi i svoj bikini i njegove kupaće gaće

na jednu gomilicu (za to vreme on je, naravno, ludeo); a onda dođe da mu se
pridruži u krevetu. Čim su tako goli u krevetu razmenili prva dva poljupca,
Nika ponese paroksizam pohote. Grubo se ispentrao na Monik i počeo da
kruži kukovima. U prvi mah malčice zbunjena, Monik ga samo malo uspori, i
blago ga uvede u sebe.
Monikino telo bilo je maltene savršeno. Lepe, pune, uzdignute dojke, hirurški
rekonstruisane, dakako, kad je završila sa dojenjem Tereze, ali kako je Nik to
mogao znati, ili za to mariti? uzan struk, zadnjica okrugla i ženstvena (a ne
dočačka kao kod stvarno mršavih žena), čvrste mišićave noge održavane u
formi stalnim vežbanjem. Ali Nika je u ekstazu slala ponajviše njena koža,
njena veličanstvena koža poput slonovače, meka, dodiru podložna.
Činilo se da njena usta savršeno odgovaraju njegovim. Nik je pre toga u
životu bio samo sa dve žene, i to sa jednom skupom kol-gerlom koju su mu
obezbedili momci iz harvardskog plivačkog tima kad su čuli da je na kraju
svoje brucoške godine još seksualno nevin, pa mu je dali kao božićni poklon,
i sa Dženifer Barns iz Radklifa, koja mu je tokom druge godine studija bila
manje-više stalna devojka. Ta Dženifer je imala zube koji su se pri ljubljenju
stalno sudarali sa njegovima. To, međutim, Niku nije bio jedini problem u
odnosima s njom. Bila je doktorka i pristupala je seksu maltene klinički.
Merila je dimenzije, trajanje, učestanost, pa čak i količinu sperme. Posle tri
takva 'planirana izvršenja' sa Dženi, Nik je zaključio da se ne vredi dalje
truditi.
Jeknuo je prodirući u Monik. Oboje su znali da je svršetak vrlo blizu. Deset
sekundi kasnije Nik je završio posao i počeo da se povlači. Ali Monik ga je
čvrsto stisnula šakama za stražnjicu i zadržala ga na mestu, a zatim spretno
(kako li je to izvela?) došla gore, okrenula se tako da je sad ona bila na
njemu. Nik se našao izvan svog elementa. U njegovom ograničenom
iskustvu, trebalo je postići orgazam a onda se izvući. Nije znao šta to Monika
sad radi. Monik je poluzatvorenih očiju, pevušući u sebi neki odlomak
klasične muzike, veoma sporo jahala na njemu, njišući se napred-nazad,
čvrsto stežući svojim vaginalnim zidovima njegov sad mlitavi penis. Posle
nekoliko minuta počela je, uz to, i da se trlja karlicom o njega; dah joj
postade kraći; i Nik, na svoje veliko zaprepašćenje, uvide da se njegov organ
ponovo diže. Sad je sasvim zažmurila, i pojačala ritam, tako da je pri njenom
navaljivanju napred osećao čak i malo bola u kostima. Nik poče, sada sa
čvrstom erekcijom, da prati njene pokrete, pomalo mičući kukove u ritmu s
njom.

Monik se onda nagnu napred, očiju sklopljenih, koncentrišući se ali i
osmehujući se; spremala se za orgazam, ali svoj. Bila je očigledno svesna, i
oduševljena, da se Niku opet digao. Savršeno je kontrolisala situaciju i
tempirala svoj napredak. Posegnula je napred i počela nežno da trlja Nikove
bradavice na prsima, u ritmu sa kretanjem svojih kukova. U ranijim
vođenjima ljubavi njemu nikad nisu bile dotaknute bradavice, tako da je sad
bio šokiran. Ali sirovo uzbuđenje nadvladavalo je sve. Ona pojača to
draškanje, čak počinjući da ga štipa kad je videla (i osetila) njegovu reakciju.
Onda divno oslobađanje poče u talasima da se krši kroz njeno telo;
istovremeno Nik, doživljavajući svoj drugi orgazam za petnaest minuta,
otegnuto i glasno kriknu. Na kraju orgazma, sav predat zadovoljstvu, ispuštao
je sitne životinjske zvuke i nehotično se tresao od zasićene iscrpljenosti.
Niku je bilo pomalo neprijatno što je reagovao tako bučno i nekontrolisano,
ali Monikina šaljiva i prijateljska posleigra uverila ga je da je sve u redu.
Otišla je do njegovog ormana, uzela jednu od njegove tri košulje za nošenje
uz večernje odelo, i obukla je. Svojim donjim rubom košulja joj se sezala
maltene do kolena (Monik je bila samo 165 centimetara visoka, a Nik blizu
189); izgledala je kao pravi mali mangup, sa tim vilinskim osmehom, dugom
kosom, i muškom košuljom. Nik zausti da joj izjavi ljubav, ali mu ona priđe i
stavi prst preko njegovih usana. Onda ga poljubi s puno čežnje, reče mu da
mora da ide po Terezu, odskakuta pod tuš, i posle najviše jednog minuta
tuširanja, obuče se, opet ga poljubi, i ode iz stana. Za sve to vreme Nik se nije
ni pomakao. Čim je otišla, on zadovoljno zaspa, bez snova.
Sledećih osam dana Nik je bio na vrhu sveta. Svaki dan se viđao sa Monik,
ponekad u stanu njegovog ujaka, češće u njenoj palati u Palm Biču. Svakom
prilikom prepuštali su se vođenju ljubavi, i svaki put je bilo drukčije. Monik
je bila puna iznenađenja. Na primer, kad je po drugi put otišao u njenu kuću,
našao ju je kako pliva gola u bazenu, iza kuće. Pošto mu reče da je celoj
posluzi dala slobodan dan, u roku od nekoliko minuta već su se zabavljali i
smejali na travi između bašte i bazena.
Bila je to veza na francuskom jeziku. Monik ga je učila o francuskoj hrani i
vinu. Razmenjivali su znanje o francuskoj literaturi. Jedne strasne noći
diskutovali su o delu Andrea Žida Pastoralna simfonija i pre i posle vođenja
ljubavi. Monika je branila pastora i smejala se Nikovom insistiranju da je
slepa Gertruda 'nevinašce'. Jedne druge večeri Monik je zahtevala da Nik
bude obučen u beli triko i da nosi crnu masku u stilu tikve izrezane za 'noć
veštica' tokom čitave njihove druge francuske večere; onda su čitali Balkon

Žana Ženea, i to im je bio preludijum za seks.
Dani su nezadrživo promicali, zaodenuti magijom ljubavi i intimnosti.
Jednom prilikom, kad se Nik pojavio u palati, Monik ga je pozdravila
obučena u jedan neverovatan kaput, dugačak, načinjen od krzna aljaskih foka,
ali oivičen oko vrata, niz peševe, i niz rukave, lisičjim krznom indigo boje.
Taj kaput bio je najmekša stvar koju je Nik u životu dodirnuo, mekša čak i od
Monikine izbezumljujuće kože. Njegova vesela ljubavnica bila je podesila
rashladne uređaje na najjače, da bi mogla da obuče taj svoj omiljeni kaput.
Ispod kaputa na sebi nije imala ništa. Te večeri, posle vođenja ljubavi, obukla
je Niku preko golog tela jedan od kaputa njenog muža, izrađenih od
dabrovine. Prisutnost šest krznenih kaputa u Palm Biču objasnila je
jednostavnom napomenom da je to 'naš biznis', pa volimo da imamo šta da
pokažemo prijateljima i poznanicima ako su zainteresovani.

Pri svakom susretu Nik joj je sa sve većim žarom izjavljivao ljubav. Monik je
odgovarala svojim uobičajenim 'je t'aime', ali nije htela da odgovara na
Nikova uporna pitanja o budućnosti. Izbegavala je i sva pitanja o njenoj vezi
sa gospodinom Silverom, sem što je govorila da je on fanatik rada, i da skoro
čitavu godinu provodi u Montrealu. Ovu kuću u Palm Biču kupio je
prvenstveno zato što Monik nije volela hladnoću, i što je želela društveni
život aktivniji od onog koji su imali u Montrealu. Monik je obično provodila
razdoblje od Božića do Uskrsa u Palm Biču; Tereza je upravo iskoristila
prolećni raspust u svojoj eksluzivnoj privatnoj školi i vratila se u Kanadu, ali
je ipak putovala 'dole' što je češće mogla, da bi bila sa svojom majkom.
O svom sadašnjem životu Monik je davala kratke, škrte odgovore. Ali o
svom detinjstvu u Parizu - čitave rapsodije. Nikad nije kritikovala muža, niti
se žalila na svoj bračni život. Ipak, rekla je Niku da su ovi dani provedeni s
njim najsrećniji u njenom životu. Pričala je i o nekima od svojih prijatelja, ali
Nik nijednog nikad nije video. Njih dvoje su uvek bili sami.
Jednog dana povezla ga je svojim kadilakom prema Ki Largu, da bi Nik
mogao da obavi neka ronjenja u rekreacijskoj zoni Penekemp. Kao i uvek,
imala je burmu na ruci. Nik se bio zarekao da će baš tog dana dobiti neke
odgovore o budućnosti, a stalna prisutnost te burme išla mu je na živce.
Zatražio je od nje da taj prsten skine. Ona je učtivo odbila. On poče da
navaljuje; i ona se naljuti. Onda je parkirala kola uz drum, na močvarnom
zemljištu severno od kijskog ostrvlja, i ugasila motor.
"Činjenica je da sam udata", reče ona odlučno, "i skidanjem burme tu se neće

ništa promeniti. Tebe volim, tu sumnje nema, ali ti si od početka razumeo
moju situaciju. Ako više ne možeš da je podnosiš, možda bi trebalo da
stavimo tačku."
Nik je ovim bio šokiran. Užasavala ga je pomisao da ostane bez nje. Izvinio
se i izjavio joj ljubav. Poče strasno da je ljubi, a onda skoči na zadnje sedište.
Reče joj da oseća potrebu za njom baš tad, baš tog časa. Uz izvesno
oklevanje, pridružila mu se na zadnjem sedištu kadilaka gde su vodili ljubav.
Od tad, pa do kraja tog dana, Monik je bila uglavnom ćutljiva i setna.
U petak, tačno sedam dana posle njihovog upoznavanja, Monik odvede Nika
u prodavnicu muških večernjih odela, da bi mu kupila odeću potrebnu za
'večeru sa crnom kravatom' koju je priređivala sledećeg dana, u sobotu uveče,
u svom domu, za neke prijatelje. Znači, on će konačno biti viđen s njom. Sad
će se verovatno izjasniti i o našoj budućnosti, pomisli Nik. Nikovi roditelji
očekivali su da se on pojavi u subotu uveče u Folz Čerču, a u ponedeljak je
morao biti na predavanjima u Bostonu, i to jutarnjim; međutim, uveravao je
sebe da može da vozi ceo dan (pa, ako treba, i celu noć - toliko je bio zanet
svojom ljubavlju prema Monik) da bi stigao na početak nastave u ponedeljak
ujutro.
U subotu uveče Nik je u palatu Silverovih ušao pun nade i snova. Izgledao je
elegantno u svom letnjem večernjem odelu, a osmeh kojim je na vratima
pozdravio Monik mogao je dobiti neku nagradu. Iako je pokraj njih stajao
portir, on joj dade dvanaest crvenih ruža, i poljubi je, i reče joj da je voli.
"Naravno da me voliš", odvrati ona nemarnim tonom, "pa zar me ne vole
svi?" Uvela ga je unutra i predstavila prisutnima, kojih je bilo četvoro, kao
"mladog čoveka koji je pre neki dan spasao našu Terezu u Loderdejlu." Onda
se izvinila što na trenutak mora da iziđe. Kasnije je Nik saznao da je njen
običaj bio takav: da pozove nekoliko odabranih prijatelja na zabavu ranije, da
ih pozdravi nemarno obučena, a onda da se vrati kroz približno jedan sat, kad
su već svi stigli, i da to bude njen veličanstveni ulazak. Dok je Monik
graciozno hodala uz stepenice palate, Nik je za njom upućivao poglede koji
su, greške nije moglo biti, zračili obožavanjem.
"Zar nije divna", upita Nika jedan opušteni od sunca pocrneli čovek od oko
pedeset godina, koji mu je ponudio martini. Zvao se Klejton. "Jednom sam
proveo ceo vikend s njom na njihovoj jahti, dok je Aron bio u Montrealu. Ja
mislio pozvala me radi malo zabave sa strane." Klejton se nasmeja. "Al' nije.
Samo joj je trebalo društvo, a ja sam umeo da pričam o Francuskoj i Evropi.
Pođi sa mnom (i on provuče ruku ispod Nikove ruke) da te upoznam sa

odabranom skupinom koja je večeras pozvana dovoljno rano."
Ostalo troje favorizovanih gostiju ophodilo se prema Niku sa izuzetnom
ljubaznošću, ali njihova pitanja o Monik naiđoše, ipak, na njegovu opreznu
reakciju. Bio je, ipak, momak s juga: ako o njihovoj vezi treba nešto da se
priča, neka ona priča. Zato je odgovarao učtivo, ali skromno, bez ikakvog
zalaženja u širinu.
Od to troje, dve su bile žene. Jedna od dveju žena u baru predstavila se kao
Džejn Nešto i rekla da je najstarija Monikina prijateljica u Palm Biču. (Za sve
njih, Monik je bila Monika. Nik je, međutim, mogao da je zove samo Monik,
bez 'a'. Pitao se da li su oni pogodili šta se između Monik i njega dešava, i da
li im je ona, možda, to sama rekla.) Džejn je bila u poznim tridesetim, pomalo
debeljuškasta i rapavog glasa, pila je mnogo, pušila je jednu cigaretu za
drugom. Bila je, nekad davno, prilično privlačna, ali je prerano počela suviše
burno daživi. Bila je jedna od onih osoba koje tokom razgovora, svakoga
pipkaju. Nika je činila krajnje nervoznim.
Počeše, uskoro, da stižu i drugi gosti. Činilo se da Džejn i taj Klejton (kao u
'Klejton Pointdekster treći, od Njuporta i Palm Biča'. Kad ga je Nik pitao
čime se bavi, Klejton je odgovorio skraćenicom 'NVIP'. Nik, dabome, pojma
nije imao šta bi to moglo značiti. Klejton se nasmejao. 'NVIP - nema vidljivih
izvora prihoda - skraćenica koja važi za sve mangupe'.) obavljaju posao
domaćina i domaćice kada je Monik odsutna. Oni su ga upoznavali sa
svakim. Tokom prvog sata provedenog te večeri u palati Nik je popio tri-
četiri martinija i ispričao priču o Terezi bar sedam puta.
Već ga je počinjalo da obuzima znatno nezadovoljstvo. Uzimajući još jedan
martini za poslužavnika ponuđenog od strane jednog od poslužitelja, Nik
poče da pevuši sam za sebe. Alkohol ga je ohrabrio i dao mu neko
privremeno osećanje blagosti i otmenog dobrog raspoloženja. Bio je u
unutrašnjem dvorištu sa Monikinom 'partnerkom u jahanju', ženom divnog
izgleda, u srednjim dvadesetim godinama, po imenu En, kad se iz dnevne
sobe začu snažan aplauz. "To je Monika", primeti En. "Aj' da vidimo."
U toj kolonijalnoj palati Silverovih stepenište veličanstvenog izgleda
počinjalo je od poda, dolazilo do jedne platforme na visini od oko dva metra,
a onda se račvalo, tako da je svaki krak zasebno stizao do prvog sprata. Na toj
platformi sad je stajala Monik i klanjala se svojoj publici. Na sebi je imala
jednostavnu pletenu vunenu haljinu marinske plave boje, koja kao da je bila
po meri krojena samo da bi tačno odgovarala njenom savršenom telu. Na
leđima je haljina imala veoma dubok izrez, gotovo do kraja Monikine

spektakularne kose (Monik se okrenula da bi zadovoljila svojih četrdesetak
gostiju), a sa prednje strane dve uzane trake vodile su od ramena do struka,
na odgovarajući način prekrivajući i jednu i drugu dojku ali ipak ostavljajući
ogroman dekolte posmatračima za divljenje. Očaran vizijom svoje kraljice,
Nik povika srčano, i malo preglasno: "Bravo! Bravo!" Monik, međutim kao
da nije čula ove njegove uzvike. Okrenula se i pogledala uz stepenište.
Niku je bio potreban valjda čitav minut da shvati ono što su njegove oči
videle. Jedan muškarac, muškarac uglednog izgleda, u radnim pedesetim, u
tamnom večernjem odelu krojenom po meri i sa zaprepašćujućim safirnim
prstenom na malom prstu, sišao je stepeništem, a onda rukama obuhvatio
Monikin struk. Ona se malčice propela i poljubila ga, na šta se on nasmešio i
mahnuo gomili koja je učtivo pljeskala. Njih dvoje zatim zajedno siđoše niz
stepenište, u dnevnu sobu.
Ko je taj? razmišljao je Nik, a odgovor je došao i kroz vermut i džin i kroz
sva ta neverovatna osećanja: To joj je muž, Aron. Šta će on ovde? Zašto mi
nije rekla? Onda, vrlo brzo, jedna za drugom, misli: kako je mogla ovo da mi
uradi? Ja je volim, ona voli mene, i nešto je tu veoma pogrešno. Nije moguće
da se ovo dešava.
Nik se upinjao da diše, ali imao je osećanje da mu je po prsima polegla neka
oveća mašina za teške zemljane radove. Instinktivno se okrenuo od Monik i
Arona, koji su silazili niz stepenište, ruku pod ruku. U tom okretanju on proli
malo martinija na Enino rame, te stade da se krajnje nespretno izvinjava. Sad
već sasvim izgubljen, on se otetura prema baru, očajno pokušavajući da
normalizuje disanje i da zaustavi damare u prsima. Ne. Ne. Nije moguće da
ona ovo radi. Mora biti da je neka greška. Njegov um nije sposoban da
pročita poruku koju oči dostavljaju. On brzo ispi još jedan martini, jedva
svestan gde je ili koja to ispretumbana osećanje mrcvare njegovu dušu.
"Eno ga." Začu njen glas iza sebe, glas koji je za njega bio počeo da znači sve
što je u životu važno i vredno; glas ljubavi. Ovog puta, međutim, Nik je
uplašen. Okreće se. Monik i Aron stoje tačno ispred njega.
"Znači, najzad dobijam priliku da sretnem tog mladića o kome sam toliko
slušao", kaže Aron. Prijatno i prijateljski se držao, u njegovom glasu nema ni
traga bilo čega, sem zahvalnosti. Aron Silver mu i ruku pruža. Monik se
osmehuje. Bože, tako je lepa. Čak i sad, kad bi trebalo da je mrzim. Nik se
mehanički rukuje sa Aronom i ćutke prihvata Aronovo zahvaljivanje što je
'pomogao Terezi u teškim trenucima'. Nik ne govori ništa. Okreće se da
pogleda Moniku. Ona se proteže nagore i ljubi ga u obraz. Oh, te usne. Kako

još čeznem za tim usnama. Zašto? Zašto? Šta će sad sa nama biti?
Odjednom Nik uvide da mu se u očima stvaraju suze. Oo-bože-moj-
zaplakaću. S neizmernom nelagodnošću, Nik se naglo izvinjava što mora da
ide, i izlazi u unutrašnje dvorište. Suze počeše da mu se slivaju niz obraze.
Odjednom ga obuze strah da će sesti u travu i početi da slini kao beba.
Zbunjen, konfuzan, šeta po bašti i trudi se, neuspešno, da uhvati pravilan
ritam disanja.
A onda oseti nečiju ruku na svom laktu. Bila je to Džejn, poslednja osoba na
svetu koju bi poželeo da vidi u tom momentu. "Ona će kroz nekoliko minuta
izaći da te vidi. Najpre moraju ona i Aron da pozdrave svakog gosta, znaš
kako je na zabavama kad si domaćica." Džejn pripali cigaretu. Nik oseti da će
se sigurno ispovraćati. On se hitro okrete da od nje zatraži da ugasi tu
cigaretu, ali pri tom, izgubi ravnotežu.
Možda je to bilo zbog pića, možda zbog adrenalina, možda mu je,
jednostavno, bilo suviše. U glavi mu se jako vrtelo. On se i nehotice nasloni
na Džejn, da bi našao oslonac. Pogrešno ga shvativši ona privuče njegovu
glavu sebi na rame. "Polako, polako", reče ona. "Nemoj da ti to pada tako
teško. Moći ćete ti i Monik da se provodite zajedno. Aron ostaje samo
nekoliko dana, pa se vraća u Montreal da radi. Osim toga", nastavi ona
razdragano, "ako si i približno toliko dobar koliko Monika kaže da jesi, biću
presrećna da ti se nađem pri ruci dok je ona sa Aronom."
Nik je, međutim, samo odgurnu od sebe i zatetura se unazad. Osećao se kao
da ga je upravo tresnuo malj u lice. Puni smisao Džejninih reči uranjao je
postupno u njega; nezadrživa mešavina gneva i povređenosti pojuri prema
površini. Šta? Šta? Ova zna! Ova gadna kurveštara zna. Možda svi ovi znaju.
Šta? Jebi ga. Jebi sve ovo skupa. I onda, praktično istog trenutka, dok mu je
um počinjao da sagledava pravu meru događaja te večeri, pomisli: Kako da
izađem odavde? Gde je izlaz? Krenuvši oko kuće ka prednjem delu dvorišta
(nije nameravao da opet uđe u kuću), Nik oseti da iz njega, iz dubine
njegovog bića, navire jedan zvuk, nezadrživo. Bio je to lelek bola,
nesuzdržani i nesuzdrživi krik životinje obuzete potpunim očajanjem. Zbog
proteklih milenijuma akulturacije, takvi krici se od ljudskih bića više ne čuju
često. Ali taj siloviti, neuljudni krik, koji se prolomio kroz noć Palm Biča kao
sirena policijskih kola, dade Niku prvu utehu. Dok su gosti na zabavi
pokušali da zaključe šta su to čuli, Nik je već ušao u svoj pontiak iz 1977. i
odvezao se odatle.
Vozio je ka jugu, ka Fort Loderdejlu. Njegovo srce još je ludački pumpalo, a

telo drhtalo od adrenalina. U glavi nije imao nijednu sređenu misao. Činilo se
da slike ulaze u njegov um nasumično, bez ikakvih jasnih međusobnih veza.
U toj montaži Monik je bila u središtu svih kadrova. Monik u svom kaputu od
foka sa Aljaske, Monik u crveno i belom kupaćem kostimu, Monik u svojoj
večerašnjoj haljini (pri ovome se Nikovo lice trže, jer je naslućivao, na
samom levom rubu ekrana u svom umu, Arona kako silazi niz stepenice). Da
li je sve to bila lišeno smisla? Da li je sve samo igra? Nik je bio premlad da
zna za postojanje raznih sivila u životu. Za njega je sve bilo ili crno, ili belo.
Ili divno, ili govno. Monik je ili rešena da odustane od svog luksuznog života
i uda se za njega zato što ga strasno voli, ili ga koristi samo za zadovoljavanje
svojih seksualnih potreba i svog ega. Znači tako, zaključi on stigavši pred
stan svog ujaka u Fort Loderdejlu, bio sam još jedna njena igračka. Bio sam
joj kao ta krzna i konji i jahte i odeća. Prijao sam joj.
Gadeći se samog sebe, krajnje deprimiran, sa glavoboljom izazvanom
alkoholom koja je počela da mu razdire mozak, Nik poče hitro da pakuje
svoju odeću. Nije se ni okupao, niti išta pojeo. Poneo je svoja dva kofera dole
u kola, iznajmljeni sako ostavio kod menadžera ovog kompleksa etažnih
stanova, i povezao se ka magistrali 95. Tri-četiri kilometra pre izlaska na
autoput zastao je na bankini druma i dopustio sebi nekoliko suza. To je bilo
sve. Tog trenutka počela je da se pomalja ona spoljašnja tvrdoća, koja će
karakterisati sledećih deset godina njegovog života. Nikad više, reče on sebi.
Nikad više neću dozvoliti nijednoj drolji da napravi budalu od mene. Ni na
koji način, Hoze.
Deset godina kasnije, u rano martovsko jutro, u svom sopstvenom etažnom
stanu u Ki Vestu, Nik Vilijems će se dokono igrati zlatastim predmetom na
kafe-stočiću, a onda opet iskusiti užasni bol koji mu je nanelo suočavanje sa
Monik i njenim mužem na onoj zabavi. Stiće se, sa malo sete i malo sazrele
tuge, kako je, izlazeći na autoput I-95, skrenuo levo, ka jugu, prema
Majamiju i kijskom ostrvlju, a ne desno, ka severu, ka Bostonu. U to vreme
ne bi mogao objasniti zašto je tako postupio. Možda bi bio kazao da je posle
Monik Harvard trivijalan; potreba da okrene apsolutno novu stranicu
proisticala je iz činjenice da nije mogao da se suoči sam sa sobom.
Već pet godina nije nijednom ponovio u sebi uspomene na Monik od početka
do kraja. Jutros je po prvi put osetio da može bar malo da se distancira od tih
upamćenih osećanja, i da sagleda celu tu stvar bar koliko-toliko u perspektivi.
Uvide da je za sve sam bio kriv jer se prepustio slepoj mladalačkoj strasti;
ipak Monikino ponašanje ni sada nije mogao nazvati besprekornim. Pa, bar

ga ta uspomena više nije uništavala. On dohvati trozubac i priđe prozoru.
Možda se sve sada sklapa, pomisli on. Novo blago. I konačno mitarenje
poslednjeg pubertetskog traumatičnog perja. On pomisli na Kerol Doson. Išla
mu je na nerve, ali ga i fascinirala svojom uzbujalošću. Nik, večiti sanjar,
zamisli Kerol u svojim rukama, zamisli toplinu i mekoću njenog poljupca.

3.

Kerol je zadivljeno gledala kako oktopod dugim pipcima grabi plen.
"Zamisli kako bi bilo imati osam ruku", reče Oskar Barkam. "Pomisli samo
kakva je arhitektura mozga potrebna da bi svi inputi bili razdvojeni, da bi se
identifikovalo koji nadražaj dolazi iz kog uda, da bi se koordinisalo dejstvo
svih pipaka pri odbrani ili pri dobavljanju hrane."
Kerol se nasmeja i okrete ka svom pratiocu. Stajali su ispred velikog
staklenog prozora u unutrašnjosti mutno osvetljene zgrade. "Ma, Oskare",
reče ona starcu čije su oči sijale, "ne menjaš se ti uopšte. Jedino ti si u stanju
da sagledaš sva ta živa stvorenja kao biološke sisteme sa arhitekturama. Pa
zar se nikad ne zapitaš kakva su im osećanja, o čemu sanjaju dok spavaju,
kakvu predstavu imaju o smrti?"
"Jest, jest, i to činim", odvrati Oskar sa iskricom u oku. "Ali ljudskim bićima
je praktično nemoguće, čak i ako imaju zajednički jezik i dobro razvijene
veštine komuniciranja, da stvarno opišu svoja osećanja. Kako bismo mogli,
na primer ikad spoznati ili oceniti osećaj usamljenosti kod jednog delfina? Na
svoj sentimentalni način, mi njima pripisujemo ljudska osećanja, što je
komično." On za tren zastade da razmisli. "Ne", nastavi on, "plodonosniji
pristup jeste vršenje naučnih ispitivanja na onim nivoima gde odgovore
možemo razumeti. Dugoročno gledano, verujem da ćemo, znajući kako ta
bića funkcionišu, u naučnom smislu, imati više izgleda da stignemo i do
njihovih emocionalnih pokazatelja, nego ako vršimo psihološke eksperimente
čije ishode nije moguće interpretirati."
Kerol se nagnu ka njemu i poljubi ga sa naklonošću. "Ti, Oskare, tako
ozbiljno primaš sve što ja kažem. Čak i kad se šalim, uvek obratiš pažnju na
moje komentare." Ona zastade i pogleda na drugu stranu. "Jedino ti."
Oskar dramatično koraknu unazad i položi obe ruke na Kerolino desno rame.
"Ovde se nalazi jedan baksuzni 'čip', znam sigurno da je tako... gotovo uvek
je tu.... A-ha, našao sam ga." On je znalački osmotri. "Ne dolikuje ti to, znaš.
Pogledaj se, uspešna si, čak i slavna reporterka, a još patiš od nečega što se
jedino može opisati kao terminalni nedostatak samopouzdanja. Zbog čega
ovo sad? Da li si imala veliku frku sa šefom jutros?"
"Nisam", odgovori Kerol dok su išli kroz salu, ka drugom delu akvarijuma.
"Nego, i ja kao da nagađam šta mi je. Znaš ti njega. Sve on preuzme u svoje

ruke. Radim na toj velikoj priči dole u Ki Vestu. Dejl dođe na aerodrom da
me poveze, izvede me na doručak, i onda mi kaže tačno šta sve ja treba da
radim da bih obavila svoj posao. Gotovo svi njegovi predlozi su dobri, a
cenim i njegovu pomoć u tehničkim stvarima, ali smeta mi način na koji mi
se obraća. Kao da misli da sam glupa ili tako nešto."
Oskar je pažljivo pogleda. "Kerol, draga moja, on na taj način razgovara sa
svima, pa i sa mnom. Ništa time ne želi da saopšti. Apsolutno je ubeđen u
svoju superiornost, a u životu mu se nikad nije desilo ništa što bi ga nateralo
da se u tom pogledu pokoleba. Još pre nego što je diplomirao na MIT bio je
milioner, zahvaljujući svojim patentima."
Kerol oseti nestrpljenje i uskraćenost. "Znam ja sve to, Oskare, veruj mi,
znam. Ali opet ga štitiš. Dejl i ja smo ljubavnici već skoro godinu dana.
Svakom on priča koliko se ponosi mnome, koliko uživa u stimulativnom
dejstvu mog uma. Ali kad smo zajedno ponaša se prema meni kao prema
budali. Jutros se čak raspravljao sa mnom oko toga šta treba da doručkujem.
Za ime Hrista, ja sam nominovana za Pulicerovu nagradu, ali tip koji hoće sa
mnom da se oženi ne veruje da sam sposobna da naručim sebi doručak."
Stajali su pred velikim rezervoarom u kome je bila kristalno čista voda. U
njemu je kružilo pet-šest malih kitova, povremeno izlazeći na površinu radi
vazduha. "Na početku si ti došla i pitala me šta mislim, mlada moja
prijateljice", reče on tiho. "A ja sam ti rekao da smatram da duše vas dvoje
nisu kompatibilne. Pamtiš li šta si mi rekla?"
"Pamtim", odvrati ona sa tužnim osmehom. "Pitala sam te kako bi glavni
naučnik u MOI mogao išta znati o dušama. Žao mi je, Oskare. I tad mi je bilo
žao. Bila sam toliko tvrdoglava. Dejl je na papiru izgledao super, pa sam
želela i tvoju saglasnost..."
"Zaboravi to", prekide je on. "Znaš kakva su moja osećanja prema tebi. Ali
nikad nemoj potceniti naučnika. Neki od naučnika", dodade on zamišljeno,
"žele da znaju činjenice i koncepte, da bi na kraju razumeli opštu prirodu
svega. Pa, i postojeće duše.
Eto, recimo, kitovi", nastavi Oskar, pojačavajući tempo govora, i ujedno
vešto menjajući temu. "Već deceniju pravimo mape njihovih mozgova,
izolujemo razne vrste funkcija u određenim lokacijama, pokušavamo da
sačinimo razne vrste funkcija u određenim lokacijama, pokušavamo da
sačinimo korelaciju kitovske i ljudske strukture mozga. Postigli smo razumnu
meru uspeha. Izdvojena je ona jezička funkcija koja upravlja njihovim
pevanjem, identifikovane su lokacije mehanizama za fizičku kontrolu svih

delova tela. Zapravo, našli smo u mozgu kita po jednu zonu koja odgovara
ekvivalentnoj funkciji svake značajne sposobnosti ljudskog mozga. Ali ostao
je još jedan problem, jedna, ako želiš tako da se izraziš, misterija."
Jedan od kitova prekide svoje normalno kruženje po bazenu. Izgledalo je da
posmatra njih dvoje.
"Postoji jedan prostran deo njihovog mozga za koji uopšte nismo bili u stanju
da odredimo čemu služi. Pre više godina jedan briljantan naučnik, koji je
slušao pesme kitova tokom migracija i onda ih dovodio u međuodnos sa
ostalim elementima ponašanja tih istih kitova, postavio je tezu da taj veliki,
nemapirani deo mozga služi kitovima kao multidimenzionalni memorijski
blok. Njegova je hipoteza bila da kitovi u taj blok pohranjuju čitave događaje,
uključujući i prizore, i zvuke, pa čak i osećanja, i da onda, tokom migracija,
ponovo preživljavaju te događaje, da bi sebi ublažili dosadu. Naši testovi
počinju da potvrđuju tu teoriju."
Kerol se odjednom zainteresova. "Misliš, taj blok im služi da zapamte
komplet čulnih utisaka o nečemu što im je bilo važno, na primer o rađanju
nekog mladunca, i onda da sebi puste potpun snimak toga, u bilo kom
trenutku kad to zažele, tokom nekog naročito dosadnog dela putovanja? A-
uh. Fascinirajuće. Mene moja memorija čitavo vreme nervira. Bilo bi super
kad bih mogla na neki usmeren način da zađem u nju i izvučem ono što hoću.
I to kompletno, sa osećanjima." Ona se nasmeja. "Dešavalo mi se da leti ne
mogu tačno da se setim onog divnog osećanja pri skijanju, i da se onda
uspaničim da li ću, kad dođe zima, uvideti da sam trajno ostala bez tog
osećanja."
Oskar mahnu prema kitu, i kit otpliva. "Oprezna budi", reče joj on. "I drugi
su pomišljali da bi bilo izvanredno ako bi naše memorije bile potpunije, kao
kompjuterske. Pretpostavi da zaista raspolažemo tom savršenom
multidimenzionalnom memorijom koju mislimo da bi kitovi mogli imati. I
pretpostavi da smo isto tako nemoćni da kontrolišemo ulaz u tu memoriju, što
je karakteristično za sadašnju ljudsku memoriju. Znaš, to da ne možemo
voljno da kontrolišemo šta ćemo zapamtiti i kad ćemo se toga prisetiti. Onda
bi tek nastajali problemi. Moglo bi se čak desiti da kao vrsta budemo
nesposobni za funkcionisanje. Neka pesma, slika, miris, čak i ukus nekog
kolača mogli bi nas iznenada prinuditi da se iznova suočimo sa punom
snagom emocija koje smo doživeli kad je umro neko od naših dragih. Moglo
bi se desiti da ponovo gledamo neku bolnu međusobnu borbu naših roditelja.
Ili, čak, da osetimo traumu sopstvenog rađanja."

Oskar je jedan trenutak ćutao. "Ne", reče on najzad, "evolucija je dobro
postupila prema nama. Nije se potrudila da razvije nikakav kontrolni
mehanizam za naše pamćenje. Da bi nas zaštitila, da bi obezbedila da nas ne
unište greške ili događaji iz prošlosti, ugradila je u naše memorije jedan
prirodni proces izbleđivanja..."
"Kerol Doson. Kerol Doson. Javite se odmah u audiovizuelnu konferencijsku
salu pored direktorske kancelarije."
Zvučnik je narušio tišinu u akvarijumu MOI. Kerol zagrli Oskara. "Bilo je
super, Ozi, kao i uvek", reče ona, gledajući trzaj na njegovom licu kad je
upotrebila taj njen nadimak za njega. "Izgleda da su završili sa razvijanjem
slika. Inače, mislim da je sve to u vezi sa kitovskim pamćenjem zadivljujuće.
Želim da se vratim i napravim reportažu o tome. Možda, tokom iduće
nedelje. Prenesi moju ljubav tvojoj kćeri i unuku."
Kerol se toliko zadubila u diskusiju sa Oskarom da je na trenutak zaboravila
zbog čega je doletela u Majami rano tog jutra. Sada, dok se vozila iz
akvarijuma prema glavnoj administrativnoj zgradi MOI, opet je osetila
snažno uzbuđenje. Za doručkom je Dejl ispoljio uverenje da će obrada
infracrvenih slika otkriti nešto zanimljivo. "Najzad", rekao je on tako logično,
"alarm za strano telo bio je pokrenut više puta, dok se na vizuelnim slikama
nije moglo videti ništa. Prema tome, ili je alarm bio izazvan infracrvenim
slikama, ili je algoritam loše radio. Ova druga mogućnost je vrlo malo
verovatna, jer sam ja lično planirao protok podataka, a moji najbolji
programeri ga testirali posle kodiranja."
Dok je ulazio u konferencijsku dvoranu Dejl je bio uzbuđen, što za njega nije
bilo nimalo tipično. Kerol zausti da ga nešto upita, ali je zaustavi to što on,
posle pozdravnog osmeha, žestoko odmahnu glavom kao da nešto odriče. To
se Dejl obraćao dvojici tehničara za procesovanje slika. "O-kej, spremni
smo? Prikažite slike u ovoj sekvenci. Ja ću pretraživati jednu po jednu
pomoću pikla." Tehničari odoše iz sale.
Dejl dođe do Kerol i zgrabi je. "Nećeš u ovo verovati", reče on. "Kakav
pogodak. Kakav jebeni pogodak!" Zatim se malo smiri. "Ali, idemo redom.
Obećao sam sebi da ti neću pokvariti gledanje." On joj pokaza da sedne za
konferencijski sto, ispred jednog velikog ekrana, a onda i sam sede pored nju.
Posle toga, on pritisnu prekidač za daljinsku kontrolu. Na velikom ekranu
pojavi se fotografija tri kita u koralnom predelu ispod brodića. Desno, ispod
kitova, jasno se videla ona pukotina. Dejl poogleda ka Kerol. "Pa vidim",
reče ona sležući ramenima, "ali u čemu je štos? Ja sam svojim podvodnim

fotoaparatom napravila podjednako dobre slike."
Dejl se opet okrete prema ekranu i još nekoliko puta pritisnu dugme za
daljinsku kontrolu. Prizor je bio zumiran više puta uzastopno, u pravcu te
rupe u koralnom grebenu, i najzad se javi slika do te mere uvećana da je u
sredini, izolovan, stajao neki mali odsjaj, na donjoj levoj strani rupe. Dejl
opet pogleda prema Kerol. "I ja sam napravila slično uvečanje", reče ona
neraspoloženo. "Nemoguće je znati da li tu stvarno ima nečeg ili je samo u
pitanju kiks u fotografskom procesu." Ona zastade za trenutak. "Mada,
činjenica da je dvema jasno različitim tehnikama nađena svetlost na praktično
istom mestu nagoveštava da, ipak, možda i nije posredi greška u obradi. Posle
toga, nagnu se napred, zainteresovana. "I šta je sledeće?"
Više se nije mogao suzdržavati; skočio je na noge i počeo da šetka po sali.
"To sledeće", poče on, "moglo bi značiti, za tebe, kartu za Pulicerov banket u
Njujorku. Sad ću ti pokazati istu tu sekvencu slika, ali načinjenu
infracrvenim, delić sekunde kasnije. Pažljivo gledaj, naročito u centar fisure."
Prva obrađena infracrvena slika pokrivala je onaj isti prostor ispod brodića,
kao i prva vizuelna slika maločas. Međutim, na infracrvenoj su bile prikazane
toplotne razlike na tom prostoru. Tokom obrade slike, svakoj pikseli
(zasebnoj tačkici slike) bila je pripisana neka određena temperatura, na
osnovu jačine infracrvenog zračenja na tom mestu slike. Onda su
kompjuterskim postupkom slične temperature bile grupisane i obeležene
istom bojom. Ovim procesom dobijeni su izotermalni regioni, to jest, regioni
gde je podmorska temperatura bila ista, vizuelno povezani identičnošću boje.
Kao posledica ovoga, na prvoj slici kitovi su se isticali crvenom bojom, biljke
na sprudu bile su pretežno plave, a temperatura vode, uzeta kao norma,
davala je sumračnu sivu pozadinu. Posle jednog trenutka Kerol se prilagodi i
ovakvoj slici. Dejl se trijumfalno smešio. I pre nego što je Kerol imala
vremena da se usredsredi na dve male oblasti, crvenu i smeđu, u sredini
otvora u grebenu, poče proces zumiranja - to jest, uveličavanja slike. Kroz
nekoliko sekundi, uveličana infracrvena slika rupe jasno je pokazala zbog
čega je Dejl tako uzbuđen.
"Rekao sam ti da je ispod brodića bilo nešto", reče on, prilazeći ekranu i
pokazujući prema nečem smeđom i izduženom. Bio je to neki cilindrični
predmet, zašiljen na jednom kraju. Procesom zumiranja otvor je bio toliko
uveličan da je gotovo sasvim ispunjavao ekran. Čak i pri tolikom uveličanju,
kivalitet infracrvene slike bio je izvanredan. Unutar otvora mogle su se videti
tri-četiri razne boje, alli su samo smeđa i crvena bile kontinuirano proširene

preko značajnog broja piksela.
"Svetog mu sranja", ote se Kerol. Nehotice je i sama ustala sa svog sedišta i
stala uz Dejla. "Ovo smeđe tu mora da je izgubljeni projektil. Bio je svo
vreme ispod nas." Ona dohvati štap za pokazivanje i mahnu njime ka ekranu.
"Ali, šta je ova crvena zona ovde? Izgleda kao češirska mačka iz Alise u
zemlji čuda."
"Nisam sasvim siguran", odgovori Dejl, "verovatno ništa od krupnog značaja.
Ali, ipak, imam jednu ludu ideju. Zasnovana je, zapravo, na onome što si mi
kazala o čudnovatom ponašanju kitova tamo dole. Ovo bi mogla biti glava još
jednog kita, koji kao da je virio iz pećine, ali uzmičući od svetlosti. Ako je taj
otvor uopšte pećina. Pogledaj sad ovo. Vraćajući se na nešto slabije
uveličanje, dobijamo sliku na kojoj se vide oba crvena izotermalna regiona.
Vidi kako je identično ono crveno u sredini otvora i crvenilo tvojih kitova-
stražara. Čak i uz dodatno preciziranje, ta dva regiona ostaju slična po
temperaturi. To nije nikakav dokaz, ali svakako jeste podrška mojoj
pretpostavci."
Kerolin um je već hitao napred. Već je planirala svoj sledeći potez. Bilo je
bitno da izvuče raketu, pre nego što iko drugi sazna da se raketa tu nalazi.
Znači, mora se vratiti u Ki Vest što je pre moguće. Ona dohvati tašnu i akten-
tašnu. "Da l' bi me mogao odbaciti do aerodroma, molim te, Dejl? Odmah.
Hoću opet da zovem poručnika Toda i da ga malo uplašim. Znaš, da ga
nateram na dodatni oprez, tako da nama ostane malo više vremena."
Zastala je, razmišljajući o milion stvari odjednom. "Ali ne mogu ga zvati
odavde a da ne probudim njegove sumnje... A moram i da napravim aranžam
za neki brodić za sutra... Ovaj, uzgred, pretpostavljam da si mi spremio i
kopije ovih slika."
Dejl klimnu. "Jesam", reče on. "Sedi i opusti se za sekund. Hoću još nešto da
ti pokažem. Još ne znam da li je reč o nečemu što stvarno postoji, ali ako
jeste..." Kerol zausti da protestuje, ali je u njegovom držanju bilo nečeg što
joj je govorilo da treba da pristane na ovaj njegov predlog. Sela je. On započe
izlaganje o algoritmima za 'enhasment', pojašnjavanje slike, objašnjavajući na
koji način se informacije već sadržane u slici mogu preraditi da bi se neke
određene crte istakle i time olakšala interpretacija.
"Dobro, dobro", reče ona konačno. "Mene interesuje ono ispod linije na dnu.
Već mi je poznato koliko ste pametni ti i tvoji inženjeri."
Dejl opet vrati na ekran onu prvu infracrvenu sliku, koja je davala puni
pregled prostora po kome su, ispod brodića, plivala tri kita. "Ova slika nema

veliku termalnu granularnost. Na primer, ne odgovora svaka piksela u
crvenoj zoni baš tačno istoj temperaturi. U stvarnosti, raspon temperatura za
svaku boju je oko pet stepeni. Ako, pak, obradom postignemo da svaki
izotermalni region pokrije raspon od samo dva stepena, dobijamo ovakvu
sliku."
Na novoj slici bilo je deset različitih boja. Sad je bilo mnogo teže sagledati
bilo koji oblik; obilje suvišnih tačaka informacija činilo je sliku izuzetno
teškom za interpretiranje. Jedna zona na prednjem delu tela jednog kita bila je
sad drugačije bolje nego ostatak te životinje.
"U fazi kad se sirovi podaci dobijeni osmatranjem konvertuju u cifre o
temperaturama, limit preciznosti opreme iznosi približno jedan stepen. Ako
sad istu ovu sliku, veoma preciznom obradom, sastavimo tako da svaki
povezani izotermalni region pokriva samo raspon od jednog jedinog stepena
celzijusa, dobija se maltene haos. Sada postoji dvadeset boja za izotermalne
regione, a pošto je u svakoj informacionoj tački buka, to jest greška, koja se
uvek može dogoditi, istog raspona kao i sam taj izotermalni region, postaje
praktično nemoguće videti siluete predmeta za koje znamo da su tamo, na
primer ta tri kita. Govorim ti sve ovo unapred da bih bio siguran da će
shvatiti da ono što ću ti pokazati može biti i potpuno pogrešno. Ipak,
apsolutno je fascinirajuće."
Sledeća slika projektovana na ekran bila je uvećana slika okeanskog dna,
neposredno iznad onog rova duž kog je Kerol plivala kad je tražila početak
guseničnih tragova. Na infracrvenoj slici te dobro znane paralelne linije jedva
su se videle. Rupa je bila većim svojim delom izostavljena iz slike; samo njen
početak bio je vidljiv na levom rubu slike. Sa ove strane rova, dva bedema
bila su u plavoj boji, sa malčice zelene, tu-i-tamo. Kerol, zbunjenog izraza
lica, pogleda Dejla.
"Ova uvećana slika ima istu onu petostepenu granularnost kao velika,
referentna slika. I ništa vredno pažnje tu se ne primećuje." On potom nabaci
sledeću sliku. "A ni ovde, gde smo još jednom povećali broj boja na deset.
Ali gledaj ovo." Na ekranu se pojavi još jedna slika. Bilo je vrlo teško videti
da tu uopšte ičeg ima, a kamo li upuštati se u interpretacije. Čak dvadeset
različitih boja bilo je spojeno u razne čudne mrlje i mrljice, reklo bi se
nasumične. Praktično, jedina pravilnost na slici poticala je od podloge na
kojoj su živeli korali i druga morska bića, a koja se sastojala od stena. Upravo
su te podležne stene toliko uzbudile Dejla.
"Ovo sam želeo da vidiš", reče on, mašući rukom prema stenama levo i desno

od rova. "Te sve koralne izbočine nisu iste boje. Iz nekog nepoznatog i
apsolutno neobjašnjivog razloga, na ovoj strani rova sve pozadinske stene,
prilikom kodiranja, dobile su boju šartreza - bledu, jabučnozelenu boju. A sve
podležne stene na ovoj drugoj strani jarka, samo metar-dva dalje, dobile su
žutu boju. To je razlika od jednog stepena. Da su žute i bledozelenkaste zone
međusobno izmešane, ja bih rekao da taj podatak nema značaja, da mi to
samo vidimo posledice buke. Ali ovakva raspoređenost bledozelenkaste i
žute boje tera na razmišljanje."
Kerol se oseti izgubljenom. Videla je, dakako, da su stene na jednoj koralnoj
izbočini bledozelenkaste, a na drugoj žute boje. Ali to njoj nije ništa značilo, i
ona odmahnu glavom. Bila su joj potrebna dodatna objašnjenja.
"Zar ne razumeš?" upita Dejl. To mu je bio završni, dramatični uzlet retorike.
"Ako su ovi podaci tačni, onda smo naišli na još nešto, veoma značajno. Ili se
unutar jednog od ovih koralnih izdignuća nalazi nešto što proizvodi toplotu,
tako da je površina tog izdignuća ujednačeno toplija, ili - priznajem da ovo
zvuči apsolutno neverovatno - jedno od ta dva izdignuća uopšte nije koralni
greben, nego nešto sasvim drugo, maskirano u greben."

4.

Po pravilu je bilo praktično nemoguće naći slobodno mesto za parkiranje
sredinom radnom dana blizu kuće Amande Vinčester u Ki Vestu. Marina
Hemingvej donela je novi život tom starom delu grada gde je Amanda
stanovala, ali kao i obično, svi su potcenili parkirališne potrebe. Ispred svih
renoviranih i nanovo obojenih devetnaestovekovskih građevina duž ulica Iton
i Kerolajn bili su istaknuti natpisi tipa I NE POMIŠLJAJTE DA SE
PARKIRATE OVDE AKO NISTE NAŠ STANAR, ali uzalud. Zaposleni u
prodavnicama oko marine parkirali su gde god im je bilo zgodno, da bi
izbegli skupo parkiranje na parkiralištu same marine.
Posle petnaest minuta uzaludnog traganja za mestom za parkiranje, Nik
Vilijems odluči da se uparkira ispred jedne prodavnice i da otpešači približno
jedan blok do Amandine kuće. Bio je ispunjen čudnom zabrinutošću.
Njegova nervoza delom je bila izazvana uzbuđenjem, a delom osećanjem da
je malčice kriv. Amanda je svojevremeno bila jedan od glavnih sponzora
prve ekspedicije ka Santa Rosi i Nik je, posle pronalaženja blaga, proveo sa
Amandom dosta vremena. Amanda, Nik i Džejk Luis verovali su da su
Homer Ešford i njegova trojka na neki način sakrili deo blaga i prevarili
ostale, izbegavši poštenu deobu. Nik i Amanda sarađivali su potom u
pokušajima da nađu dokaze da je Homer izvršio takvo potkradanje, ali nikad
nisu našli ništa pouzdano.
Tokom tog razdoblja Amanda i Nik bili su se veoma zbližili. Viđali su se
skoro svake sedmice, i Nik je o njoj neko vreme razmišljao kao o nekakvoj
svojoj teki ili babi. Ali posle približno godinu dana, Nik konačno prestade da
joj odlazi u posete. U to vreme nije shvatao pravi razlog što je počeo da
izbegava Amandu; razlog je, međutim, bio taj što je Amanda bila suviše živa
za njega. I uvek previše lična. Postavljala mu je premnogo pitanja, i to
grubih, u smislu: šta on to čini sa svojim životom.
Ovog jutra Nik zapravo nije imao izbora. Amanda je bila nadaleko priznata
kao najveći ekspert za potonula blaga nastanjen na kijskim ostrvima. Njen
život sačinjavale su dve komponente - blaga i teatar; o obe je imala znanje
enciklopedijskih razmera. Nik joj se nije obratio prvo telefonom, zato što nije
želeo da na taj način oglasi pronalazak trozupca, nego samo kad i ako bude
primljen u posetu. Zato je sa izvesnom zebnjom pritisnuo zvono na prednjem

tremu njene divne kuće.
Jedna žena u ranim dvadesetim godinama priđe vratima i samo ih otškrinu.
"Da?" upita ona obazrivo provirivši kroz taj mali otvor.
"Zovem se Nik Vilijems", predstavi se on. "Želeo bih da vidim gospođu
Vinčester, ako je moguće. Da li je kod kuće?" Nastade ćutanje. "Ja sam njen
stari..."
"Moja baba je jutros veoma zauzeta", prekide ga devojka suvo. "Možda je
možete pozvati telefonom i zakazati susret." Ona poče da zatvara vrata,
ostavljajući Nika da stoji na tremu pored svoje sportske torbe. Onda Nik začu
još jedan glas, prugušenu razmenu rečenica, i - vrata se širom otvoriše.
"Oh, za ime boga", uzviknu Amanda ispruživši ruke. "Jedan mladi džentlmen
mi je došao u posetu. Ulazi, Niki, i daj mi jedan poljubac." Niku je bilo
nezgodno. On koraknu unutra i ovlaš zagrli staru ženu.
Još dok se povlačio iz tog zagrljaja, počeo je da se izvinjava. "Žao mi je što
nisam svraćao da te vidim. Hteo sam, ali moje obaveze su nekako..."
"U redu je, Niki, shvatam." Amanda ga prekinu nimalo neljubazno. Oštrina
njenog pogleda bila je u neskladu sa njenim godinama. "Uđi i reci mi šta si
radio. Nisam te videla, pa, zaboga, zar je već prošlo dve godine od kad smo
podelili onaj konjak posle Tramvaja?" Ona ga povede u svoju radnu-i-dnevnu
sobu i pokaza mu da sedne pored nje na kauč. "Znaš, Niki, smatrala sam da
su tvoji komentari o glumici koja je igrala Blanšu Diboa bili nešto
najpronicljivije što sam čula tokom čitavog tog posla. Bio si u pravu u vezi sa
njom. Ona nije mogla da odigra Blanšu nikako, sem kao potpunu mentalku.
Ta žena jednostavno nije imala pojma o ženskom seksualnom apetitu."
Nik pogleda unaokolo. Ova soba jedva da se nešto promenila tokom osam
godina, od kad je poslednji put bio u njoj. Plafon je bio veoma visok, možda
oko četiri i po metra. Duž zidova su bili ormani za knjige, pružajući se nagore
sve do plafona. Police su bile pune knjiga. Nasuprot vrata nalazila se uljana
slika, ogromna, koja je prikazivala Amandu i njenog muža kako stoje ispred
svoje kuće na Kejp Kodu; slika je dominirala sobom. U pozadini te slike bio
je delimično vidljiv jedan novi ford iz 1955. Na slici je Amanda zračila
lepotom; bile je u svojim ranim tridesetim, u beloj večernjoj haljini sa smelim
crvenim paspulom oko zglobova i duž okovratnika. Njen muž bio je u crnom
večernjem odelu. Bio je pretežno ćelav, sa kratkom plavom kosom, koja je na
slepočnicama već sedela. Njegove oči bile su naslikane kao jako tople i
ljubazne.
Amanda upita Nika da li hoće čaj, i on potvrdno klimnu. Unuka Dženifer

iščeze u hodnik, a Amanda se okrete i dohvati Nika za ruke. "Drago mi je što
si došao, Niki, nedostajao si mi. S vremena na vreme čujem ponegde po koju
reč o tebi i tvom brodu, ali to su obaveštenja iz druge ruke, a ona su često
pogrešna. Čime si se bavio? Još neprestano čitaš? Imaš li devojku?"
Nik se nasmeja: nije se Amanda promenila. Nikad nije bila sklona ćaskanju o
sitnicama. "Nema devojke", reče on. "Isti je problem kao i uvek: one koje su
inteligentne ili arogantne ili emotivno spetljane, ili i jedno i drugo; one, pak,
koje su osećajne i pune naklonosti, nikad nijednu knjigu nisu pročitale." Iz
nekog razloga u svest mu uskoči Kerol Doson, i malo je nedostajalo da kaže,
ne razmišljajući, "sem, možda..." ali se uzdrža. "Ono što meni treba", reče on
umesto toga, "jeste neka nalik na tebe."
"A ne, Niki", odgovori Amanda, iznenada se uozbiljivši. Sklopivši šake u
krilu, ona se za trenutak zagleda preko sobe. "Ne", ponovi tiho, pa se okrete
opet ka njemu; njen glas poče ponovo da dobija na jačini. "Čak ni ja nisam
dovoljno savršena za tebe. Dobro pamtim sve tvoje fantazije o gracioznoj
mladoj boginji. Ti si, na neki način, pomešao u jednu celinu najbolje osobine
svih žena iz tvojih omiljenih romana i ono o čemu si kao tinejdžer sanjao.
Uvek mi se činilo da stavljaš žene na neki pijedestal: da žena mora biti
kraljica ili princeza. Kod devojaka sa kojima si zaista izlazio, tražio si
slabosti, znake običnosti, znake običnog ponašanja. Maltene kao da si se
nadao da ćeš naći dokaze da nisu savršene, da ćeš pronaći pukotine u
njihovom oklopu, i onda time opravdati svoje pomanjkanje interesovanja."
U to stiže i Dženifer sa čajem. Nik se počeo osećati nelagodno. Bio je već
zaboravio kako izgleda pričati sa Amandom. Njene emocionalne sonde i
njene netražene primedbe ovog jutra su ga izuzetno uznemiravale; jer, nije
došao kod nje da bi vršila disekciju njegovih stavova prema ženama. On
promeni temu.
"Govoreći o blagu", reče on saginjući se da uzme svoju torbu, "juče sam pri
ronjenju našao nešto vrlo zanimljivo. Mislio sam da si možda već videla
nešto slično." I on izvuče trozubac iz torbe i dodade ga Amandi, koja ga, ne
očekujući toliku težinu, maltene ispusti.
"Zaboga", uzviku ona; njena mršava ruka drhtala je od napora dok je držala
zlatni trozubac u vazduhu, ispred sebe. "Od čega bi ovo uopšte moglo biti
napravljeno? Suviše je teško da bi bilo zlato!"
Nik se nagnu napred i ponovo uze predmet iz njenih ruku. Držao je trozubac
pred njom, dok je ona prstima prelazila preko njegove izuzetno glatke
površine. "Nikad ništa slično ovome nisam videla, Niki. Nije potrebno da

potežem sve svoje knjige i fotografije radi upoređivanja. Glatkoća završne
obrade nije u skladu sa tehnikama obrade koje su u Evropi postojale za
vreme, ili posle, epohe galija. Ovo mora biti modernog porekla. Gde si, za
ime sveta, to našao?"
On joj ispriča samo skicu priče, pazeći, kao i uvek, da ne oda ključna
obaveštenja. Nije to bilo samo zbog njegovog dogovora sa Kerol i Trojem;
lovci na blago nikad nemaju stvarnog poverenja ni u koga. Ipak, podelio je sa
sa Amandom svoju ideju da je, možda, neko sakrio ovaj zlatni predmet, i
druge, slične, da bi ih kasnije uzeo. Insistirao je na tome da ta njegova ideja
sasvim uverljivo objašnjava tragove na dnu mora.
"Tvoj scenario deluje mi vrlo neubedljivo", primeti Amanda, "iako moram
priznati da sam zbunjena i da nemam bolje objašnjenje. Možda gospođica
Doson raspolaže nekim izvorima koji bi mogli baciti svetlost na poreklo ove
stvari. Ali, praktično nikakva mogućnost ne postoji da grešim. Videla sam u
stvarnosti, ili gledala na fotografijama snimljenim iz blizine, svaki značajan
komadić blaga izvučen u kijskoj oblasti u toku poslednjih sto godina. Mogao
bi da mi pokažeš neki novi komad danas, i ja bih ti verovatno mogla reći u
kojoj evropskoj zemlji je proizveden, i u kojoj deceniji. Ako je ovo sa
potopljenog broda, onda je to neki moderan brod, gotovo sigurno izgrađen
posle drugog svetskog rata. Toliko ti mogu pomoći, više ne."
Nik vrati trozubac u torbu i ustade da pođe. "Samo minut sečakaj, Niki, pre
nego što odeš", reče Amanda. "Hodi ovamo za časak." Ona ga uze za ruku i
dovede tačno pred veliku sliku na platnu. "Da si poznavao Voltera, Niki,
dopao biti se. I on je bio sanjar. Voleo je da traži blago. Svake godine
provodili smo po nedelju-dve u Karibima, na jahti, tobož tražeći blago, ali
zapravo samo učestvujući u zajedničkim snovima. S vremena na vreme
pronalazili smo na dnu okeana predmete koje nismo mogli razumeti, pa smo
gradili fantastične hipoteze da bismo ih objasnili. Gotovo uvek je postojalo i
neko prozaično objašnjenje, sasvim inferiorno u odnosu na naše fantazije."
Nik je stajao uz nju, držeći torbu u desnoj ruci. Amanda se okrete ka njemu i
blago položi šaku na njegovu levu podlakticu. "Ali to nije bilo važno. Nije
bilo važno čak ni to što smo tokom godina uglavnom ostajali bukvalno
praznih ruku. Jer uvek smo nalazili ono pravo blago, a to je bila naša
uzajamna ljubav. Svaki put bismo se vratili kući obnovljeni, nasmejani, i
zahvalni što nam je život dozvolio da zajedno provedemo još jednu sedmicu,
ili desetak dana, tokom kojih smo maštali, fantazirali i zajedno tragali za
blagom."

Njene oči bile su blage i ispunjene ljubavlju; glas joj je bio tih, ali pun strasti.
"Ne znam da li ćeš i kad ćeš opet doći, Niki, ali postoje neke stvari koje već
neko vreme čekam da ti kažem. Ako želiš, možeš ih odbaciti kao lupetanja
jedne brbljive babe, ali možda više nikad neću imati priliku da ti o tome opet
govorim. Imaš sve one osobine koje sam kod Voltera volela - inteligenciju,
maštu, osećajnost. Ali nešto ipak nije u redu. Sam si. Namerno. Tvoji snovi o
blagu, tvoja volja za životom - ne deliš te stvari ni sa kim. Vrlo mi je tužno da
to gledam." Zastala je za sekund i opet pogledala sliku. Onda je dovršila
svoju misao, maltene kao da priča sama sa sobom. "Jer, kada ti bude
sedamdeset godina, i kad se osvrneš da vidiš šta je tvoj život značio, nećeš
usmeriti misli na ono što si radio sam. Pamtićeš dodire, trenutke kad si život
obogaćivao deleći nešto sa prijateljem ili sa voljenom osobom. Samo
zahvaljujući našoj zajedničkoj svesti o ovoj čudesnoj pojavi zvanoj život, u
stanju smo da prihvatimo činjenicu sopstvene smrtnosti."

Nik nije bio spreman za emotivni susret sa Amandom. Mislio je da svrati na
nekoliko minuta, postavi joj pitanje o trozupcu, i ode. Gledajući unatrag,
uvide da je tokom godina postupao vrlo nemarno prema Amandi. Ona je
nudila pravo prijateljstvo, a on je to prezreo, isključio ju je sasvim iz svog
života čim mu međuodnos sa njom više nije bio po volji. I on se strese,
uviđajući svoju sebičnost.
Dok je polako pešačio niz ulicu, dokono gledajući elegantne stare kuće
sazidane pre više od sto godina, Nik duboko udahnu. Previše emocija za
jedno jutro. Najpre Monik, a sad Amanda. Čini se da trozubac neće rešiti sve
moje probleme. Baš čudno, kako stvari uvek nailaze u nizu.
Odjednom uvide da se već zadubio u razmišljanje o tome da je u Amandinim
rečima možda bilo poprilično istine, postavši, istovremeno, spreman da
prizna samom sebi: u poslednje vreme je osećao usamljenost. Stoga se zapita
nije li ta nejasna usamljenost zaista u nekoj vezi sa tim što je polako postajao
svestan da je smrtan; nije tu reč o izlasku iz one životne faze koju je Tomas
Vulf ovekovečio rečenicom: "Mladi smo bili, verujući da nikad ne možemo
umreti." Osetio je veliki umor kada je došao do kraja trotoara i stigao na
parking ispred prodavnice gde je ostavio kola.
Ugledao ju je prvi. Stajala je pokraj vozačkog sedišta svog potpuno novog
crvenog sportskog mercedesa dvoseda. Držala je omanju papirnu kesu, i
zavirivala kroz prozor automobila koji se nalazio pokraj njenog - a to je bio
Nikov pontijak iz 1990. Nik oseti nalet adrenalina, i odmah potom, gnev i

nepoverenje. Ugledala ga je, konačno, tek kad je već zaustio: "Greta, kakvo
iznenađenje! Izgleda da smo se pukim slučajem danas istovremeno obreli u
ovom delu Ki Vesta."
"Ja, Nik, mislila sam da su to tvoja kola. Kako si?" Greta ostavi papirnu kesu
u prtljažnik svojih kola i priđe mu, prijateljski raspoložena. Ironiju u
njegovom pozdravu ili nije shvatila, ili je namerno prenebregla. Na sebi je
imala žuti gornji deo odela za ronjenje bez rukava i tesne plave kratke
pantalonice. Plava kosa bila joj je pokupljena u dve kratke kikice.
"Nemoj mi tu glumiti nevinašce fraulein", obrecnu se Nik, reagujući možda
previše žestoko. "Znam da nisi došla ovamo da bi kupovala." Već je maltene
vikao. Koristio je slobodnu ruku da naglasi pojedine reči, i da onemogući
Greti prilaženje. "Nije ovo jedno od onih mesta na kojima ti zastaneš kada
dođeš u grad. Došla si ovamo da nađeš mene. I šta sad hoćeš?" Konačno, on
spusti ruku. Dvoje prolaznika zastaše da posmatraju njihovo suočavanje.
Greta ga je jedan trenutak gledala svojim kristalno bistrim očima. Na licu nije
imala nimalo šminke. Izgledala je, ako se izuzmu bore na licu, kao devojčica.
"Još si tako ljut, Nik? Posle toliko godina?" Prišla mu je sasvim blizu i
nasmešila mu se znalački u oči. "Pamtim jednu noć, pre pet godina", dodade
ona, tonom kao da se šali, "kad nisi bio tako ljut. Bilo ti je drago da me vidiš.
Pitao si me da li bih te pustila jednu noć, ali da niko ne postavlja nikakva
pitanja, i ja sam pristala. Bio si super."
U jednom sevu Nik se priseti jedne kišne noći kad je zaustavio Gretu upravo
kad je odlazila sa doka. Priseti se, takođe, svoje tadašnje očajničke potrebe da
dodirne nekoga, bilo koga, baš te noći. "To je bilo dan posle sahrane mog
oca", odvrati on grubo, "sem toga, ionako mi ništa nije značilo." On pogleda
na drugu stranu. Nije želeo da joj uzvrati prodorni, uporni pogled.
"Ja nisam stekla takav utisak", nastavi Greta istim onim tonom, bez emocija,
ali kao da se šali. "Osećala sam te u sebi, osetila sam ukus tvojih poljubaca.
Ne možeš mi sad pričati da..."
"Vidi", prekide je Nik, vidno razdražen. "Šta hoćeš? Ne želim ovde da stojim
čitavo jutro i razglabam sa tobom o nekoj glupoj noći od pre pet godina. Sad
znam da si ovde iz nekog razloga. Iz kog?"
Greta uzmače jedan korak, i njeno lice otvrdnu. "Vrlo si težak čovek, Nik.
Bilo bi baš zabavno da uđemo u biznis zajedno, samo da nisi takav, kako vi
ono kažete, 'bol u zadnjici'." Ona zastade. "Zaista me šalje Homer. Ima
predlog za tebe. Želi da vidi šta si to juče našao u okeanu i možda da
pregovara o ortakluku."

Nik se trijumfalno nasmeja. "Znači, od početka sam bio u pravu. Poslata si da
me nađeš. I sad taj kopilan hoće da pregovara da mi bude ortak. Ha! Nema
jebene šanse. Nećete vi više krasti od mene. Reci svom ljubavniku ili
poslodavcu ili već šta ti je, da nabije taj predlog sebi u dupe. A sad, ako ćeš
me izviniti..."
On krenu da zaobiđe Gretu i otvori vrata svojih kola. Gretina čvrsta šaka
zgrabi ga za podlakticu. "Grešiš, Nik." Njen pogled je dubio kroz njega poput
svrdla . "Veoma. Nemaš ti para da to vodiš sam. Ono što si našao verovatno
je bezvredno. Pa, ako jeste, neka se on istroši." Njene kameleonske oči još
jednom promeniše boju. "A bilo bi baš i zabavno da opet radimo zajedno."
Nik uđe u svoja kola i upali motor. "Nema ništa od toga, Greta. Gubiš vreme.
Sad moram da idem." Poterao je kola unazad sa parkinga, a onda se izvezao u
usku ulicu. Blago mu je opet zaokupljivalo sve misli. Ako je ranije bio
privremeno deprimiran onim što mu je Amanda kazala o trozupcu, sad je,
zahvaljujući činjenici da je Homer želeo da vidi taj predmet, doživeo osećaj
moći. Ali, zapita se on, kako je moguće da on to već zna? Ko je progovorio?
Ili nas je neko možda video?

5.

Čim se komandant Vinters, posle zakazanog sastanka u odeljenju za
odnose sa javnošću, vratio u kancelariju, njegova sekretarica, Dora, poče
upadljivo da čita jedan primerak ki-vestovskih novina. "A-hrm", učini ona,
namerno privlačeći njegovu pažnju. "Ovaj ovde Vernon Vinters koji glumi u
Noći iguane u pozorištu Ki Vest Plejhaus noćas, je l' to neko koga poznajem?
Ili ih u ovom gradu ima dvojica?"
On se nasmeja. Sviđala mu se ta Dora. Blizu šezdeset godina, crnkinja, sa
više od dvanaestoro unučadi, jedna od malobrojnih sekretarica u toj bazi
sklonih da se bar donekle ponose svojim poslom. Ona je postupala prema
svima, pa i prema komandantu Vintersu, kao prema svojoj deci. "Dakle, zašto
mi nisi rekao?" nastavi ona, glumeći ljutnju. "A šta da uopšte nisam
primetila? Prošle godine sam ti rekla da mi uvek kažeš kad glumiš u
pozorištu."
On je dohvati za ruku i malo stisnu. "Dora, nameravao sam da ti kažem, ali
nekako sam to smetnuo s uma. A znaš i to da mornarica nije osobito
oduševljena mojim tespijskim aktivnostima, pa se ja zato njima i ne hvališem
preterano. Ali kroz dve-tri nedelje ću imati karte za tebe i tvog muža." On
baci pogled na gomilu pribeleženih poruka na njenom radnom stolu. "Toliko
toga ima, a? A bio sam odsutan samo dva sata. Kad pada, onda pljušti."
"Dve su navodno hitne", primeti Dora, pogledavši na svoj ručni časovnik.
"Izvesna gospođica Doson iz Majami Heralda će ponovo zvati kroz oko pet
minuta, a onaj poručnik Tod neprestano zove, celo jutro. Insistira da mora da
te vidi pre ručka jer inače neće moći dobro da se spremi za popodnevni
sastanak. Izgleda da je ostavio dugu poruku u tvojoj strogo poverljivoj tele-
pošti jutros u neko doba. U ovom času besni na mene što ne prekidam tvoje
sastanke da bih ti javila o njegovoj poruci. Zar je stvarno toliko važno?"
Komandant Vinters slegnu ramenima i otvori vrata svoje kancelarije. Baš se
pitam šta Tod hoće, pomisli on. Možda je trebalo da proverim tele-poštu pre
nego što sam odjurio na sastanak sa šefom. "Da l' si ubacila i sve ostale
poruke u kompjuter?" upita on Doru pre nego što je zatvorio vrata. Ona
potvrdno klimnu. "O-kej, razgovaraću sa gospođicom Doson kad bude zvala.
Reci Todu da ću ga videti kroz petnaest minuta." On sede za radni sto i
uključi kompjuter. Aktivirao je spisak tele-pošte, i video da su od jutros stigle

već tri poruke, od kojih jedna u koloni STROGO POV. Komandant Vinters
se predstavi kompjuteru, ukuca supertajnu kodnu reč, i poče da pregleda ono
što je stiglo od poručnika Toda.
U to zazvoni telefon. Posle nekoliko sekundi Dora ga pozva i saopšti da ga
zove mis Doson. Pre nego što su počeli razgovor o samoj stvari, komadant
Vinters se saglasi sa njenim zahtevom da intervju bude videofonski i da se
sme snimati na traku. Odmah je prepoznao Kerolin lik, jer ju je pokatkad
viđao na televiziji. Ona mu objasni da zove iz komunikacijske sobe na
majamijskom međunarodnom aerodromu.
"Komadante Vinters" poče ona ne gubeći vreme, "imamo nepotvrđeni
izveštaj da u ovom času Mornarica traga za nečim važnim, a tajnim, u
Meksičkom zalivu, između Ki Vesta i Everglejdsa. Taj izveštaj su
demantovali i vaši predstavnici za štampu, i izvesni poručnik Tod, i rekli da
se sa svim pitanjima obratimo vama. Naš izvor nam je takođe - a obe te
činjenice koje ću sad kazati potvrđene su naknadnim izveštajima - rekao
sledeće: da danas veliki broj tehnoloških brodova plovi zalivom, i da ste
pokušavali da iznajmite sofistikovane okeanske teleskope od Majamijskog
okeanografskog instituta. Imate li ikakvih komentara?"
"Svakako, gospođice Doson." Komandant nabaci svoj najzanosniji glumački
osmeh. Na jutrošnjem sastanku sa admiralom bilo je pažljivo isprobano šta će
Vinters odgovoriti u ovoj situaciji. "Zaista je zapanjujuće kako govorkanja
daleko lete, osobito kad neko posumnja da Mornarica radi nešto opako." On
se tiho nasmeja. "Sva ta aktivnost je samo priprema za rutinske manevre
sledeće nedelje. Na tehnološkim brodovima ima nekoliko mornara koji su
malčice zarđali, pa žele da vežbaju ove nedelje. Što se tiče teleskopa iz MOI,
nameravamo da ih koristimo tokom naših manevara, da bismo proverili
koliko mogu da posluže ako dođe do neke podvodne pretnje." On pogleda
pravo u kameru. "To vam je sve, gospođice Doson. Ne dešava se ništa
specijalno."
Kerol je gledala komandanta na aerodromskom monitoru. Očekivala je nekog
impozantnog, ko će odisati autoritetom. Ovaj čovek imao je blag pogled, i
neku vrstu senzitivnosti koja kod oficira nije uobičajena. Odjednom, na
pamet joj pade jedna ideja i ona priđe bliže kameri koja je bila okrenuta ka
njoj. "Komandante Vinters", reče ona milozvučno, "dozvolite da vam
postavim jedno hipotetično pitanje. Kada bi, na primer, Mornarica testirala
neki novi projektil, i ta raketa na probnom letu odlutala, možda čak pri tom
ugrozivši naseljena mesta, zar Mornarica ne bi, oslanjajući se na tvrdnje o

interesima nacionalne bezbednosti da bi zaštitila sebe, demantovala da se to
desilo."
U toku jednog teško uhvatljivog delića sekunde izraz u očima komandanta
Vintersa kao da se pokolebao. Činilo se da je komandant šokiran. Odmah
potom, on opet uspostavi kontrolu. "Teško je odgovoriti na takvo pitanje, jer
je hipotetično", poče on dostojanstvenim službenim tonom, "ali mogu vam
reći da je politika Mornarice da obaveštava javnost o svojim aktivnostima.
Cenzirisanje, ma kakvo, stupilo bi na snagu samo u slučaju ako bi odlivanjem
informacija u javnost moglo doći do značajnije štete po našu nacionalnu
bezbednost."
Intervju se završio brzo. Kerol je postigla svoj cilj. Do đavola, reče
komandant Vinters u sebi. Dora je već javljala da je došao poručnik Tod i da
čeka da ga vidi. Trebalo je da očekujem to pitanje. Ali kako je saznala? Da li
je to izvukla iz Toda ili nekog drugog oficira? Ili je neko u Vašingtonu
provalio stvar?
Vinters otvori vrata kancelarije, i poručnik Tod praktično ulete unutra. Posle
njega uđe još jedan mladi poručnik, čovek zdepastih ramena i žbunastih
brkova, koga Tod predstavi kao poručnika Ramireza iz mornaričke
obaveštajne službe. "Da li ste pročitali moju tele-poštansku poruku? Gospode
bože, pa to što su ti Rusi uradili, to je praktično neverovatno. Pojma nisam
imao da umeju da budu tako pametni." Tod je, hodajući uzbuđeno po
kancelariji, maltene vikao.
Vinters ga je gledao kako gotovo skače po kancelariji. Ovaj mladi poručnik,
pomisli Vinters, veoma žuri da nekud stigne. Nestrpljenje šišti iz svake
njegove pore. Ali, šta to on trabunja o Rusima? I šta će ovaj meksikanski
siledžija tu sa njim?
"Molim vas, sedite", odvrati komandant, pokazavši rukom ka dvema
stolicama koje su se nalazile sa druge strane njegovog radnog stola. On
strogo pogleda poručnika Toda. "I počnite objašnjenjem zbog čega je
poručnik Ramirez ovde. Pravila službe znate: prošle nedelje su nas sve opet
podsetili na njih. Samo oficiri sa činom komandanta, ili višim, mogu da
odobre da se informacije stavljaju na uvid drugima, na bazi potrebe da neko
sazna."
Tod odmah poče da se brani od ovog prekora. "Komandante Vinterse,
gospodine", odgovori on, "smatram da ovde imamo krupan međunarodni
incident, suviše velikih razmera da bi mogao ostati samo u rukama inženjera
za specijalne projekte i sistemskih inženjera. Ostavio sam vam u tele-pošti

hitnu poruku jutros u 8:30, da kontaktirate sa mnom u ASAP-u, jer je došlo
do značajnih novih momenata u projektu 'Slomljena strela'. Pošto se ni do
10:00 nisam čuo sa vama, mada sam u međuvremenu još nekoliko puta
pokušao da vas dobijem telefonom, zabrinuo sam se da možda gubimo
dragoceno vreme. Onda sam stupio u kontakt sa Ramirezom i njegovima, da
bi i oni počeli da rade svoj posao."
Tod ustade. "Gospodine", poče on ponovo, sa rastućim uzbuđenjem u glasu,
"možda u mojoj tele-poštanskoj poruci nije bilo dovoljno jasno rečeno.
Imamo čvrste dokaze da je neko naredio Panteru da ode na drugu stranu,
odmah posle aktiviranja APRS-a. Specijalnim ručnim kontrolisanjem onih
isprekidanih telemetrijskih podataka dokazali smo da su brojači primljenih
naređenja poludeli na dve sekunde, neposredno pre nego što je projektil
skrenuo s kursa."
"Smirite se, poručniče Tod, i sedite." Vintersa je ljutila Todova nehajnost u
pogledu pitanja pridržavanja pravilima službe, ali i Todova neskrivena
optužba da je Vinters propustio da odgovara na poruke koje su mu stizale.
Ovaj dan je komandantu počeo sastankom sa admiralom koji je ovom
stanicom upravljao. Admiral je želeo da bude upoznat sa čitavom tom
petljancijom oko 'Slomljene strele'. Zato je Vinters u kancelariji proveo samo
dva-tri minuta, i posle toga nije više u nju svraćao, sve do svog
malopređašnjeg povratka iz odeljenja za veze sa javnošću.
Kad je Tod opet seo, Vinters obazrivo produži. "A sad me poštedite i
histerije, i vaših ličnih zaključaka. Želim da mi date činjenice, samo
činjenice, i to polako i bez predubeđenja. Optužbe koje ste izrekli pre
nekoliko trenutaka veoma su ozbiljne. Prema mom mišljenju, ako ste izvodili
zaključke prebrzo i bez osnova, vaša podobnost za oficira može biti dovedena
u pitanje. Zato počnite od početka."
U poručnikovim očima sevnu gnev, no, ipak, samo otvori svoju beležnicu.
Kad je opet progovorio, glas mu je bio monoton, brižljivo oslobođen svih
emocija. "Tačno u 03:45, jutros", poče on, "probudio me je kadet Endrus, koji
je skoro čitavu noć proveo radeći sa telemetrijskim podacima zabeležnim u
stanici Kaneveral i na brodu za praćenje blizu Biminija. Njegov zadatak bio
je da razmatra planirani redosled događaja unutar rakete Panter i da sačini
zaključak, ako je moguće, uz pomoć isprekidane telemetrije, da li se nešto
nepredviđeno dogodilo sa projektilom neposredno pre skretanja sa putanje.
Smatrali smo da ćemo na taj način možda uspeti da dođemo do uzroka
skretanja.

U suštini, kadet Endrus je radio kao detektiv. Kao što znate, imformativni
sistem je veoma ograničen, zbog toga što je i frekvencijski raspon za
emitovanje nadole takođe veoma ograničen. Zato paketi informacija izlaze iz
projektila na donekle veštaki način, naime, mnoge informacije o vrednostima
koje odlučujuće utiču na ponašanje naše ptice mogle su biti upućene ka
zemlji tek nekoliko minuta kasnije, posle napuštanja putanje, kad su stanice
za praćenje već nekoliko puta gubile i ponovo postizale tačno usmerenje
svojih antena.
Kadet Endrus mi je pokazao da su dobijena četiri podatka sa brojača
primljenih komandi; to je jedan jednostavan deo u softveru koji zapiše jednu
jedinicu više svaki put kad projektil korektno primi neko naređenje. U prvi
mah nismo verovali svojim očima. Mislili smo da je možda neko pogrešio, ili
da su nam mape za dekomutaciju bile pogrešne. Ali do 07:00 izvršili smo
kontrolu podataka dobijenih iz oba mesta za praćenje, i uverili se da
posmatramo tačan kanal. Komandante, tokom razdoblja od 1,7 sekundi posle
aktiviranja APRS-a, na brojaču primljenih komandi ostalo je zapisano da ih
je primljeno preko tri stotine. Posle toga, projektil je prestao da leti prema
svojoj određenoj meti."
Dok je Tod pričao, komandant je hvatao beleške u svoju malu spiralnu
beležnicu. Kada je Tod zaćutao, komandant je još pola minuta završavao
zapisivanje, a onda diže pogled ka Todu i Ramirezu. "Znači, treba da
smatram", reče on glasom prepunim ironije, "da su to podaci na kojima želite
da zasnujete svoju optužbu protiv Sovjetskog Saveza, i zbog kojih ste
uzbunili mornaričku obaveštajnu službu? Ili postoji još nešto?"
Tod je izgledao zbunjeno. "Vi smatrate da je verovatnije", nastavi komandant
Vinters, postepeno podižući glas, "da su Rusi znali šifru za komandovanje
test-kompletom, i da su emitovali tri stotine poruka za manje od dva sekunda,
tačno kada je trebalo, i to sa nekog mesta blizu obale Floride, nego da se
negde u softverskom sistemu 4,2 potkrala neka greška zbog koje se cifra u
brojaču primljenih komandi nepropisno uvećala? Pa, pobogu, poručniče,
mućnite malo glavom! Viđate li možda i vampire noću? Ovo je 1994. godina.
Na međunarodnoj sceni nema praktično nikakvih napetosti. Zar zaista
verujete da bi Rusi bili tako kolosalno glupi da ugroze detant samo zato da bi
naredili jednom mornaričkom projektilu, koji je tek u fazi testiranja, da
skrene s kursa? Čak i kad bi mogli da navedu projektil da padne u neku
određenu zonu, pa da ga uzmu, i da ga putem reverziranog inženjerstva
temeljito upoznaju, zašto bi preduzimali tako strašan rizik radi takve,

srazmerno male dobiti?"
Tokom čitave ove komandantove grdnje Tod i Ramirez su ćutali. Pred kraj se
videlo da je Ramirezu baš Ramirezu neprijatno. Izbledelo je bilo i Todovo
dečačko samopouzdanje, te on poče da prepliće prste i rasejano pucka
zglobovima. Posle srazmerno duge pauze Vinters nastavi, otresito, ali bez
onako snažno ispoljene ogorčenosti kao do tada.
"Mi smo juče dali ljudima neke određene radne zadatke, poručniče. Trebalo
je da zadaci budu obavljeni do danas. Proverite ponovo softver 4,2, sa
naročitim naglaskom na ispitivanje da li ima ikakvih grešaka na elementima
za prelazak u komandi test-komplet, što bi se moglo pokazati pri testiranju
modula ili pri testiranju integracije. Možda je u subrutini za beleženje broja
primljenih poruka postojala neka buba, koja nije ispravljena ni u novoj
verziji. A na sastanku danas popodne, želim da mi pokažete spisak mogućih
kvarova koji bi objasnili takve telemetrijske podatke - ako se pođe od
postavke da nije bilo ubacivanja komandi od strane neke druge sile. A onda,
da pokažete na koji način nameravate da analizirate svaki od tih modusa
grešenja, da biste skratili dotični spisak."
Ramirez ustade da pođe. "Pod ovim okolnostima, komandante, smatram da je
moje prisustvo ovde malčice, hm, neprilično. Već sam dao uputstva dvojici
mojih ljudi i pokrenuo izvesnu istražnu aktivnost, da bismo videli da li je u
poslednje vreme bilo ikakve ruske vojne ili civilne aktivnosti u ovoj zoni.
Tom zadatku dao sam vrhunski prioritet. Međutim, imajući u vidu ovaj
razgovor, mislim da bi trebalo da obustavim..."
"To nije neophodno", prekide ga komandant Vinters. "Moglo bi vam, u ovom
trenutku, biti vrlo teško da objasnite obustavljanje." On pogleda dvojicu
mladih poručnika, koji su se vrpoljili. "A ja nemam želju da se ponašam
osvetoljubivo i da vas prijavljujem, iako mislim da ste obojica postupili
brzopleto i mimo pravila službe. Ne, poručnice, vi nastavite sa prikupljanjem
obaveštajnih podataka; to bi kasnije moglo biti od značaja. Samo, ne pravite
od toga veliku frku. Odgovornost za ovo neka bude moja."
Ramirez pođe ka vratima. Videlo se da je zahvalan. "Hvala vam,
komandante", reče on krajnje iskreno. "Maločas sam na trenutak pomislio da
sam možda ukenjao stvar. Ovo mi je bila vredna lekcija."
Vinters salutiranjem pozdravi oficira obaveštajne službe koji izađe, ali
pokretom pokaza Todu, koji se takođe spremao za odlazak, da se vrati i opet
sedne. Onda komandant priđe Renoarovoj slici, i kao da se zadubi u
posmatranje. Malo potom progovori tiho, ne okrećući se prema mlađem

poručniku. "Da li se išta kazali onoj novinarki, gospođici Doson, o nekom
projektilu, i da li je ona tokom razgovora pominjala projektil?"
"Ne, gospodine, ništa slično nije pominjano", odgovori Tod. "Čak se
izražavala vrlo neodređeno kad sam je pitao šta je čula."
"Ona je ili dobila neke informacije iznutra, ili ima veoma mnogo sreće",
primeti komandant rasejaneo, govoreći maltene sam sebi. Zatim priđe bliže
slici i zamisli da može da čuje kako mlađa od dveju sestara svira klavir.
Danas je, na taj način, čuo Mocarta. Ali nije bilo pravo vreme za slušanje.
Potrebno je da ovaj mladi čovek izvuče dobru pouku iz svega ovoga, pomisli
Vinters i okrete se.
"Pušite li, poručniče?" upita on, ponudivši Todu cigaretu i uzevši i sam jednu.
Mlađi čovek odmahnu glavom. "Ja pušim", reče Vinters, pripalivši sebi Pal
Mal cigaretu, "iako ima hiljadu razloga zbog kojih ne bi trebalo da pušim. Ali
skoro nikad ne pušim pored nepušača. To je pitanje obzirnosti."
Vinters priđe prozoru da pogleda napolje i lagano izduva dim. Tod je
izgledao zbunjeno. "A u ovom trenutku", nastavi Vinters, "pušim, čudno je
reći, takođe iz obzirnosti. Prema vama. Jer, vidite, poručniče Tode", dodade
on, okrenivši se ka njemu dramatično, "smireniji sam posle pušenja. To znači
da mogu bolje da savladam svoj bes."
Vinters se namesti tačno pred poručnika. "Jer, zaista sam prokleto ljut zbog
ovoga, mladi čoveče. Nemojte se nimalo zavaravati u tom pogledu. Jedan deo
mene želi da poslužite ljudima kao primer šta se ne sme, možda čak i da vas
izvede na vojni sud zbog kršenja pravila službe. Previše ste samouvereni,
previše se oslanjate samo na sopstvene zaključke. Opasni ste. Da vam je neka
od tih tvrdnji, ovde izrečenih, izmakla i pred onom reporterkom, bilo bi 'Keti,
zamandali vrata'. Ali", Vinters zaobiđe sto i ugasi cigaretu, prignječivši je,
"oduvek sam verovao da ljude ne treba razapinjati na krst zbog samo jedne
greške."
Komandant sede i zavali se unazad. "Onako, čisto da se razumemo između
sebe kao dva momka; kod mene ste sada na uslovnoj kazni, poručniče. Neću
da čujem više nikakve gluposti o međunarodnom incidentu. Ovo je
jednostavan slučaj probnog primerka koji se pokvario. Uradite svoj posao
temeljito i pažljivo. Ne brinite, bićete zapaženi ako rad bude obavljen
propisno. Sitem nije slep za vašu ambiciju i vaš talenat. Ali ako samo još
jednom odjurite bez kurca na svadbu u vezi sa ovim problemom, lično ću se
pobrinuti da vaše napredovanje u službi bude upropašćeno."
Todu je bilo jasno da sad treba da izađe, jer mu je upravo to poslednjom

rečenicom signalisano. Bio je još ljut, sada ponajviše na sebe, ali mu je bilo
jasno da to ne sme čak ni da nagovesti. Smatrao je da je ovaj komandant
Vinters samo jedan marginalno kompetentni matori prdonja, i bilo mu je
ogavno da mu takav drži predavanja. Ali, sad mi nema druge nego da se
povinujem, reče on sebi izlazeći iz komandantove kancelarije.

6.

Kada je Nik, posle susreta sa Amandom i Gretom, ušao u svoju kuću u
gradu, ono što najpre ugleda bilo je da njegov indikator poruka žmirka. On
stavi torbu sa trozupcem u orman i uključi 'elektronsku sekretaricu'. Na
malom monitoru, sa ekranom od imao samo sedam i po centimetara, pojavi
se Džulijana. Nik se nasmeši. Uvek mu je sve poruke, pa i najsitnije,
ostavljala u video-tehnici.
"Nik, žao mi je da ti to javljam, ali oni koji su vas bili iznajmili za Tampu za
sutra i nedelju, upravo su pozvali i otkazali. Rekli su da su čuli vremensku
prognozu, koja predviđa oluju sa grmljavinom. Ipak, ne gubite baš sve, jer
vam ostaje njihov depozit." Ćutala je dva-tri sekunda. "Inače, Linda i Korin i
ja idemo večeras kod Aljkavog Džoa, da čujemo Endži Ledervud. Što ne
svratiš da se pozdravimo? Čak bi se moglo desiti da ti platim jedno piće."
E, sranje, reče Nik u sebi. Te pare su mi baš bile potrebne. A i Troju. On
automatski iskuca Trojevo ime na maloj tastaturi pokraj telefona, i sačeka da
Troj digne slušalicu i pritisne video-prekidač.
"Ooo, zdravo, profesore. Šta radiš ovog divnog dana u tropskom predelu?"
Troj je, kao i obično, bio dobro raspoložen. Niku nikako nije bilo jasno kako
iko može biti neprekidno u tako dobrom raspoloženju.
"Imam loše vesti i loše vesti, prijatelju moj", reče Nik. "Prvo, Amanda
Vinčester kaže da je naš trozubac moderan i da gotovo sigurno nije deo
nikakvog drevnog blaga. Ja u to, međutim, nisam sasvim uveren. Ipak, stvar
ne izgleda obećavajuće. Drugo, i verovatno u kratkoročnom smislu važnije:
otkazali nam najam. Nemamo posao za vikend."
"Auuuh", jeknu Troj, i njegovog lice se namršti. "Iz tog zaista proističu neki
problemčići." Na trenutak se činilo da Troj ne zna šta bi dalje kazao. Ali onda
se opet javi onaj normalni Troj, sa vedrim osmehom. "Hej, profo, imam ideju.
Pošto sad obojica nemamo šta da radimo popodne, što ne bi svratio ovamo, u
senatorijum 'Džeferson', na krompiriće i pivo? I inače sam hteo nešto da ti
pokažem." Njegove oči su svetlucale.
Nik bi inače ovu ponudu odbio i proveo popodne čitajući Madam Bovari. Ali
pre podne je već bilo pretrpano emocijama, i Nik je bio bolno svestan da mu
je potrebno malo veselja. On se, samo u sebi, osmehnu. Troj je zaista smešan
stvor. Popodne provedeno u pijuckanju i zezanju - zvuči privlačno. Sem toga,

već četiri meseca taj Troj radi za njega, a još nijednom se nisu samo družili.
Mnoge sate proveli su radeći zajedno na brodiću, ali Nik nijednom nije otišao
u Trojev stan. "Važi", začu Nik samog sebe kako odgovara, "na programu si.
Ja donosim klopu, ti spremi pivo. Vidimo se kroz dva'es - tri'es minuta."
Kad je Nik zaustavio kola ispred male dupleks kuće u jednom od najstarijih
delova Ki Vesta, i Troj je upravo dolazio. Očigledno je otpešačio do obližnje
prodavnice, jer je nosio veliku kesu od smeđe hartije, a u njoj tri pakovanja sa
po šest konzervi piva. "Ovo bi trebalo da nam izdrži tokom popodneva."
Pozdravljajući Nika, namignu mu i povede ga do svojih prednjih vrata. Na
vrata je trakom bio zalepljen list hartije sa natpisom: PROFO - VRAĆAM SE
ODMAH - TROJ. Troj ga sad skide i posegnu rukom ka jednom malom
ispustu iznad vrata da nađe ključ.
Nik se nikada do tog trenutka nije zapitao kako bi Trojev apartman mogao
izgledati. Ali i da jeste, ni slučajno ne bi zamislio dnevnu sobu u kakvu ga
sad Troj uvede. Bila je uredno nameštena, u stilu koji bi se jedino mogao
nazvati stilom baka iz davnih vremena. Šaroliki skup starih kaučeva i fotelja
nakupovanih na komšijskim garažnim rasprodajama (sve različitih boja, što
Troju nije bilo važno, jer su za njega komadi nameštaja bili predmeti sa čisto
funkcionalnom, a ne dekorativnom ulogom) bio je raspoređen u
pravougaonik, sa dugim drvenim kafe-stočićem u sredini. Primerci nekoliko
raznih elektronskih i video časopisa bili su uredno naslagani na tom stočiću.
Sobom je dominirao supermoderni zvučni sistem čije su četiri visoke zvučne
kutije bila pažljivo smeštene u uglove, tako da se sav zvuk morao fokusirati
prema središtu sobe. Čim uđoše, Troj ode do kompakt-diska na vrhu police sa
stereo-opremom i uključi ga. Sobu ispuni divno bogat glas neke crnjkinje, uz
pratnju klavira i gitare.
"To je Endžin novi album", objasni Troj, dodajući Niku jedno otvoreno pivo.
Dok je Nik razgledao sobu, Troj ode do kuhinje i do frižidera, i potom se
vrati. "Njen agent misli da će taj album biti zlatan. 'Ljubavna pisma' su za
malo promašila zlato, ali su joj ipak donela četvrt miliona. Ne računajući pare
sa turneje."
"Sećam se da si mi rekao da je poznaješ", reče Nik, potegnuvši dug gutljaj
piva. On odšeta preko sobe, do kutije pokraj stereo-police; u kutiji je bilo
nekih šezdeset ili sedamdeset diskova, uredno složenih. Na vrhu, jedna
otvorena omotnica za kompakt-disk, a na njenoj prednjoj strani fotografija
divne mlade crnkinje sa blagim osvetljenjem pozadi. Na sebi je imala dugu,
tamnu koktel-haljinu. Naslov albuma bio je 'Uspomene na očaravajuće noći'.

"Je l' ima još nešto da se ispriča o gospođici Ledervud?" upita Nik, podigavši
pogled ka Troju. "U pitanju je dama veličanstvenog izgleda, ako mene pitaš."
Troj mu priđe. Programirao je uređaj da pusti odmah osmu pesmu na albumu.
"Mislio sam da nikad nećeš pitati", odvrati on sa širokim osmehom. "Ova
pesma to govori, verovatno, najbolje." Nik sede na jednu od neobičnih fotelja
i poče da sluša nežnu baladu, sa mekim pozadinskim ritmom. Naslov pesme
bio je 'Dozvoli da se ja brinem o tebi, dragi'. Bila je to priča o talentovanom
ljubavniku koji je pevačicu navodio na smeh i u kući i u postelji. Dobro su se
slagali, bili su prijatelji. Ali on nije mogao da razgovara o trajnom vezivanju,
jer još nije uspeo u životu. Zato ga u poslednjoj strofi pevačica poziva da
proguta svoj ponos i da joj dopusti da mu ona olakša situaciju.
Nik pogleda Troja, pa preokrenu oči, ujedno vrteći glavom levo-desno.
"Džefersone, teško je s tobom", reče on. "Nikad ne znam da li govoriš istinu
li se oberučke gađaš sranjem."
Troj se nasmeja i ustade sa kauča. "Ali, profesore", pobuni se on "tako je
zanimljivije." Zatim priđe i uze od Nika praznu pivsku konzervu. "Teško ti da
poveruješ, a?" reče on, i dalje se osmehujući, ali sad gledajući pravo u Nika.
"Da tvoj smešni crni prvi oficir ima u sebi i ponešto što još nisi video."
Troj se okrete i ode ka kuhinji. Nik ga je čuo kako otvara konzerve piva i sipa
pržene krompiriće u zdelu. "Pa, dobro", povika Nik, "ja čekam. Istrkeljaj."
"Pet godina se Endži i ja poznajemo", odazva se Troj iz kuhinje. "Kad smo
počeli da izlazimo, imala je samo devetnaest godina i bila krajnje naivna kad
je reč o životu. Jedne noći bili smo ovde, u ovom stanu, bilo je to odmah
posle mog useljenja, i slušali smo jedan album Vitni Hjuston. Kad, Endži
poče da peva."
Troj se vrati u dnevnu sobu. Zdelu sa raznovrsnim prženim krompirićima
stavi na kafe-stočić, pa sede na fotelju pored Nika. "I kao što kažu u
Holivudu, ostalo je istorija." On raširi ruke. "Predstavio sam je vlasniku
jednog ovdašnjeg noćnog kluba. U roku od samo godinu dana, imala je
ugovor za snimanje ploče, a ja sam imao problem. Bila je moja ženska. Ali
nisam imao dovoljno para da održim korak s njom." Troj se, za njega
netipično, ućuta tokom nekoliko sekundi. "Odista je sranje kad čovek zbog
ponosa mora da gazi svoja osećanja prema jedinoj ženi koju je ikada voleo."
Nik, na svoje iznenađenje, uvide da ga je dirnulo ovo Trojevo priznanje o
ličnom životu. On se nagnu napred i potapša Troja po ramenu, gestom
razumevanja. Troj brzo promeni temu. "A ti, profesore? Koliko slomljenih
srdaca imaš okačenih u svom ormanu? Video sam kako te gledaju Džulijana,