Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

kući iz marine, svratio sam u gradsku bibilioteku i oni već pripremaju za
mene komplet kompakt-diskova sa praktično svim traženim informacijama;
za to ću im platiti određenu sumu. Teške su one dve poslednje stavke na listi.
Tu je potrebno da pomognete vas dvoje."
Troj zastade jedan skund da se uveri da li Nik i Kerol prate njegovo izlaganje.
"Samo da budem siguran da li ja ovo razumem", reče Nik koji je sada polako
hodao ukrug po sobi, držeći spisak u ruci. "Ono što želiš, odnosno ono što oni
žele, da tako kažem, jeste da se mi vratimo u tu njihovu laboratoriju, ili
vozilo, ili već šta je, i da im donesemo sve te informacije plus olovo i zlato?"
Troj potvrdno klimnu. "Ali, dvadeset šest kila zlata? To je za oko milion
dolara. Gde bismo ga nabavili? I šta bi oni, uopšte, činili s njim?"
Troj priznade da ne zna odgovore na ta pitanja. "Ali, imam osećanje", dodade
on, "utemeljeno, opet, na onome što mislim da mi govore, da će i delimično
zadovoljavanje njihovih potreba značiti da će im zadatak, tačno u toj meri,
postati lakši. Zato bih rekao da treba da učinimo koliko možemo i da se
nadamo da će to biti dovoljno."
Nik zaklima glavom napred-nazad. "Znaš, Kerol", reče on vraćajući joj listu,
"ja nikud, ni u svom najluđem maštanju, ne bih mogao da smućkam tako
zamršenu i ludu kombinaciju. Čitava ova stvar je tako neverovatna i
fantastična da praktično moli da bude prihvaćena. Predstavlja čistu
genijalnost."
Troj se nasmeši. "Znači, ipak ćeš nam pomoći?" upita on.
"To nisam rekao", odgovori Nik. "Imam još mnogo pitanja. I, dakako, ne
mogu da govorim u ime gospođice Doson. Ali iz nekog razloga, čak i ako je
sve samo izmišljotina, ideja o igranju uloge dobrog Samarićanina u korist
nekog ET broda veoma je privlačna. "

Tokom sledećih pola sata Kerol i Nik su detaljno ispitali Troja. Homera i
Gretu je Troj žurno skinuo s dnevnog reda, jednostavnom izjavom da je u
četvrtak uveče prihvatio pogodbu da im dojavljuje šta se dešava na Kraljici
Floride, a da za tu uslugu dobije kratkoročnu pozajmicu. Uz ovo je
nagovestio da nikada nije imao nameru da im stvarno da ikakve informacije,
ali da je to bilo u redu jer su oni lopuže. Nik ovim Trojevim objašnjenjem
nije bio sasvim zadovoljan. Imao je osećaj da mu nije rečena cela istina.
Zapravo, što je više pitanja postavljao, sve je više sumnjao u istinitost čitave
priče koju mu je Troj ispričao. Ali kakve druge opcije postoje? razmišljao je
Nik. Onaj ćilim sam svojim očima video. Ako to nije vanzemaljac, ili bar

proizvod vanzemaljaca, onda mora biti da je veoma usavršen robot naše ili
ruske proizvodnje. Nik je nastavljao da ispituje Troja, ali je za to vreme u
svom spretnom umu počeo da konstruiše alternativni scenario, neosporno
divalj i neverovatan, ali ipak dovoljan da objasni sve događaje iz protekla tri
dana na način razuman, prema Nikovom mišljenju, baš koliko je i Trojeva
luckasta priča o vanzemaljskom kosmičkom brodu razumna.
Pretpostavimo da su Troj i ono govno Homer nekako stupili u saradnju sa
Rusima. I da je sve ovo samo komplikovan način da ostvare sastanak na
kome će ilegalne informacije preći iz ruke u ruku. Homer bi za pare uradio
bilo šta. Ali zašto bi Troj tako nešto uradio? Nik je samome sebi priznavao da
je ta ideja o Trojevom učešću u zaveri da se američke tajne prodaju
inostranstvu slaba tačka alternativnog scenarija, ali je nalazio i racionalno
objašnjenje: uveravao je sebe da je Troju možda bilo potrebno mnogo
dodatnih para da bi platio svu onu elektronsku opremu za svoju kompjutersku
igru.
Ni u kom slučaju nije mogao dovoljno da uštedi od svoje jadne plate,
razmišljao je Nik dalje. Znači, pretpostavimo da su na tim Trojevim
kompjuterskim diskovima tajni vojni podaci, a ne sve te ludorije koje je
stavio na spisak. U tom slučaju zlato bi moglo predstavljati njegovu nagradu.
Ili nagradu za nekog drugog. Nik postavi još nekoliko pitanja o zlatu. Troj
priznade da nije osobito dobro razumeo ono što su mu oni kroz narukvicu
govorili o razlozima zašto su im potrebni olovo i zlato. Promumlao je nešto u
smislu da je ta dva elementa teško proizvesti transmutacijom, i posle više
ništa o tome nije govorio.
Kerol je, međutim, sticala sve čvršće uverenje da je Trojeva priča istinita.
Nije bila uznemirena njegovom nesposobnošću da odgovori na svako pitanje;
uistinu, imajući na umu prilično fantastičnu prirodu njegove priče, ona bi mu
manje verovala da je imao zgodne odgovore na sva pitanja. Uprkos svojoj
novinarskoj pripremljenosti da stvari sagledava kritički, bila je
zainteresovana i pomalo očarana idejom da bi nekim nad-bićima sa druge
planete mogla biti potrebna njena pomoć.
Kerol se u zaključivanju oslanjala koliko na racionalne misaone procese,
toliko i na intuiciju. Kao prvo, u Troja je imala poverenja. Posmatrala ga je
vrlo pomno dok je odgovarao na pitanja, i nije videla ni najmanji znak
laganja. Bila je sasvim sigurna da je Troj uveren da govori istinu. Ali sasvim
je drugo pitanje bilo da li on zaista govori istinu ili njime manipulišu i
usmeravaju ga upravo ti ET-i koje on po sopstvenoj tvrdnji zastupa. Ali iz

kog razloga? razmišljala je. Nas troje ne možemo mnogo učiniti za njih. Čak i
te informacije koje su zahtevali, izuzev onih o oružju, relativno su bezazlene.
Privremeno je, pri tom, ostavila po strani ideju da je njen prijatelj Troj mogao
postati nekakav pion u rukama bića iz kosmosa.
Bilo joj je jasno da Nik postaje sve sumnjičaviji. Niku se činilo da je veoma
čudnovato da su se trojica mornaričkih ronilaca pojavila na pravom mestu baš
kad je jedan od tepiha izveo Troja na površinu. A Trojev izveštaj o načinu
kako su ga, posle vraćanja helikopterom u Ki Vest, ispitivali, bio je do te
mere zbrkan da se Nik ponovo naljutio.
"Hrista mu, Džefersone", uzviknu on, "tvoje pamćenje ili je vrlo kratko ili
vrlo zgodno podešeno. Kažeš nam da te je Ratna držala u pritvoru skoro čitav
sat, a ipak se jedva sećaš njihovih pitanja i pojma nemaš zbog čega su te
saslušavali. To meni prosto ne zvuči kao prava stvar."
I Troj je počinjao pomalo da se ljuti. "E jebi ga, Nik, rekao sam ti da sam bio
umoran. Pretrpeo sam traumatična iskustva. Njihova pitanja su mi bila
nerazumljiva. I čitavo to vreme sam se osećao kao da neki glasić u mojoj
glavi insistira da ga saslušam."
Nik se okrete prema Kerol. "Mislim da ću se predomisliti. Ne želim da
učestvujem u ovoj igri, ma kako pametna bila. Homer i Greta me nerviraju,
ali s njima mogu izaći na kraj, ukoliko bude potrebno. S druge strane,
Mornarica me plaši. Postojao je neki razlog zbog koga su nas pratili. Prokleto
je mala verovatnoća da bi to bila slučajna podudarnost. Možda Troj zna nešto
o tome, a možda i ne zna. Nisam siguran. Ali ne sviđa mi se kako ovo
miriše."
I onda ustade da pođe. Kerol mu, međutim, pokretom pokaza da sedne, i
duboko udahnu. "Čujte, vas dvojica", reče ona tiho. "Imam nešto da priznam.
A čini se da je za to priznanje došao savršen trenutak. Nisam sišla do Ki
Vesta da bih tražila kitove." Ona pogleda Nika. "Ali ni radi traganja za
blagom. Došla sam da proverim glasine da je jedan novi mornarički projektil
odleteo u pogrešnom pravcu i pao u Meksički zaliv." Sledećih nekoliko
sekundi je ćutala, da bi njena poruka bila dobro shvaćena. "Verovatno je
trebalo ranije da vam kažem. Samo nikako nisam ulučila pravu priliku. Zaista
mi je žao."
"I mislila si da je projektil u onoj rupi", upita Troj nekoliko sekundi kasnije.
"Zato si se juče vratila."
"Trebalo je da ga mi izvučemo za tebe, i da ti damo priču koja bi odjeknula
širom sveta", dodade Nik. Njegovo osećanje da je izdan bilo je donekle

ublaženo očiglednom iskrenošću njenog izvinjenja. "Čitavo vreme si
koristila."
"Moglo bi i tako da se kaže", priznade Kerol, "ali ja to, kao reporterka, ne
sagledavam u toj svetlosti." Ona primeti kakva je napetost zavladala u sobi.
Činilo se da je Nik posebno na oprezu. "Sada to ionako nije važno", nastavi
ona. "Važno je da sam objasnila prisustvo Mornarice na mestu ronjenja.
Tokom poslednja dva dana raspitivala sam se nekoliko puta, na svim
nivoima, o tajnim aktivnostima koje mornarica sada preduzima da bi našla tu
raketu. Prošle noći onaj poručnik Meksikanac je dobro pogledao naše
najbolje uvećanje na kome se vidi projektil u pukotini. Nema sumnje da je
neko sabrao dva i dva."
"Gledaj, anđele", progovori Troj posle još jednog kratkog ćutanja, "ja o raketi
ne znam ništa. A događaja ima toliko, da se ne mogu osetiti povređenim što
si me lagala. Siguran sam da si imala svoje razloge. Ono što mi je sada
potrebno da znam jeste: hoćeš li ili nećeš da mi pomogneš da ove stvari
odnesem do ET-a ili tuđinaca ili kako god želiš da ih zoveš."
Pre nego što je Kerol mogla odgovoriti, Nik opet ustade i pođe ka vratima.
"Veoma sam gladan", saopšti on, "a želim i da porazmislim o čitavoj ovoj
situaciji. Troje, ako ne zameraš, večeraću rano, pa ćemo se sresti kasnije
večeras, i tada ću ti reći svoj odgovor."
Kerol uvide da je i ona izuzetno gladna. Dan je bio dug i zamoran, a ona još
od doručka nije pojela ništa značajnije. Donekle se, pak, bila i zabrinula zbog
Nikove reakcije na njeno priznanje. "Što ne bih i ja pošla zajedno s tobom, da
nešto prigrizemo?" dobaci ona Niku. On neodređeno slegnu ramenima, kao
da kaže - čini kako ti je volja. Kerol zagrli Troja. "Aj' da se svi sretnemo u
mojoj sobi u Mariotu oko sedam i trideset. Ionako moram tamo da odem da
bih se presvukla za intervju sa onom groznom trojkom. Vi biste, momci,
mogli da mi date neka uputstva."
Njen humor nije učinio atmosferu u sobi nimalo veselijom. Videlo se, sasvim
dobro, da je Troj zbog nečega zabrinut. Njegovo lice bilo je vrlo ozbiljno,
maltene strogo. "Profesore", obrati se on Niku tihim, ujednačenim, dobro
odmerenim tonom, "znam da nemam sve odgovore na tvoja pitanja. Nemam
čak odgovore ni na svoja sopstvena. Ali u jedno sam sasvim siguran. Ništa
slično ovome nije se nikada ranije desilo na Zemlji. Bar ne u zabeležnoj
istoriji. Tvorci tog svemirskog broda su prema nama kao mi prema mravima
ili pčelama, kad bi nas oni mogle shvatiti. Zatražili su da im nas troje
pomognemo da poprave svoje vozilo. Kazati da je ovo šansa kakva se

ukazuje samo jednom u životu značilo bi ogromno umanjivati istinu.
Bilo bi super kad bismo mogli da sedimo i debatujemo o ovome nekoliko
nedelja, ili čak meseci. Ali ne možemo. Vreme ističe. Mornarica će ih
svakako ubrzo pronaći, možda ih je već i pronašla a to bi moglo imati kobne
posledice po ljudska bića na ovoj planeti. Oni su mi jasno saopštili da njihova
misija mora biti ispunjena, da moraju opraviti svoju letelicu i nastaviti
putovanje, čak i ako budu prinuđeni da se umešaju u funkcionisanje
Zemljinog sistema da bi ostvarili svoj cilj.
Znam da sve ovo zvuči neverovatno, možda čak i apsurdno. Ali ja odlazim,
sada, kod nekih mojih prijatelja ronilaca da sakupim izvesnu količinu olovnih
tegova, i da uzmem kompakt-diskove iz biblioteke. Sa ili bez vaše pomoći,
želim da budem kod njihovog kosmičkog broda sutra u zoru."
Tokom tog Trojevog govora Nik ga je vrlo pažljivo posmatrao. Za trenutak
mu se, negde oko sredine, učinilo da to uopšte ne govori Troj, već da neko
drugi ili nešto drugo govori kroz Troja, i ledena jeza prostruja mu kroz
kičmu. E, jebi ga, pomisli on. Ni ja nisam ništa bolji od njih. Sad je ova stvar
zahvatila i mene. On pokretom pokaza Kerol da pođe za njim i izađe prvi iz
kuće.

7.

"Kao što sam vam već dvaput kazao", govorio je glas u kome su se osećali
umor i dosada, "ronio sam sa svojim prijateljima, Nikom Vilijemsom i Kerol
Doson. Ona je imala problem sa opremom i odlučila je da se brzo vrati u
brodić. Bili smo našli jedan izuzetno zanimljiv greben, sa nekim vrlo
neuobičajenim karakteristikama, i nismo bili sigurni da li ćemo biti u
mogućnosti da ga kasnije opet lociramo. Zato sam odlučio da ostanem i da sa
čekam njen povratak. Kad sam konačno izronio pola sata kasnije, nigde nije
bilo ni njih ni broda."
Kasetofon se, uz škljocanje, isključi. Dvojica poručnika zurili su jedan u
drugog. "E jebi ga, Ramirez, je l' ti kao veruješ u priču tog kopilana? U bilo
koji deo te priče?" Onaj drugi odmahnu glavom. "Onda, zašto si ga, kog
đavola, pustio? Taj crni usranko ti je tu sedeo sat vremena, pravio budale od
nas sa nekim smešnim odgovorima na naša pitanja, a onda si ga tek tako
pustio da ide."
"Ne možemo nikoga držati bez konkretnih dokaza da je činio nedopuštene
stvari", odvrati Ramirez, kao da citira iz vojnih pravila službe. "A plivanje po
okeanu deset milja od najbližeg ostrva, iako je čudno, nije nedopušteno."
Ramirez vide da se njegov kolega mršti. "Sem toga, nijednom se nije zeznuo.
Svaki put je ispričao tačno istu priču."
"Misliš, tačno isto baljezganje." Poručnik Ričard Tod se zavali u stolicu. Njih
dvojica su sedela za malim konferencijskim stolom u jednoj staroj sobi sa
belim gipsanim zidovima. Kasetofon je bio na stolu ispred njih, pored prazne
pepeljare. "Čak ni on nije u svoju priču verovao. Samo je tu sedeo sa tim
drskim keženjem na svojoj crnoj faci, znajući da ne možemo ni za šta da ga
optužimo." Tod vrati stolicu u normalan položaj, i zalupa pesnicom po stolu
da bi što više naglasio svoje reči. "Iskusan ronilac nikad ne bi ostao sam
ispod vode ni pet minuta, a kamoli trideset. Premnogo stvari bi moglo poći na
zlo. A što se tiče njegovih prijatelja, zašto su ga, kog đavola, ostavili?" Tod
ustade i poče da mlatara rukama. "Ja ću ti reći zašto, poručniče. Zato što su
znali da mu ništa ne fali, da ga je pokupila ruska podmornica. Sranje, pa
rekao sam ti da je trebalo da pođemo jednim od novih brodova. Sa tom
poboljšanom elektronskom opremom, verovatno smo mogli primetiti
podmornicu."

Dok je Tod držao ovo predavanje, Ramirez se dokono igrao staklenom
pepeljarom. "Stvarno veruješ da su to troje u ovome upetljani sa Rusima, a?
Meni se baš nešto ne čini da je to verovatno."
"Pa, jebi ga", odgovori Tod na to, "ni u kojoj drugoj pretpostavci nema ni
trunke logike. Svaki inženjer sa kojim smo razgovarali kaže da je nemoguće
zamisliti kvarove koji bi bili u skladu i sa uočenim ponašanjem projektila i sa
telemetrijom koju smo uhvatili u stanicama za praćenje. Znači, mora biti da
su Rusi naredili projektilu da skrene."
Dok je objašnjavao ostatak zavere, Tod poče sve više da se uzbuđuje. "Rusi
su znali da će im biti potrebna i pomoć meštana da bi utvrdili tačnu lokaciju
projektila u okeanu, pa su zbog toga najmili Vilijemsa i posadu da ovi traže
pticu i kažu im gde je. Planirali su da je pokupe jednom od svojih
podmornica. To što su ekipi dodali onu Dosonovu bio im je maestralan potez:
njena raspitivanja su usporila našu potragu, prinudivši nas da se više brinemo
zbog štampe."
Poručnik Ramirez se nasmeja. "Uvek zvučić ubedljivo, Ričarde. Al' dokaza
nemamo još ni ovolicno. Ne verujem ja priči Troja Džefersona ništa više
nego ti, ali on bi mogao lagati iz mnogo raznih razloga, od kojih je samo
jedan u nekoj vezi sa našim poslom. Sem toga, u tvom objašnjenju još ostaje
jedan fundamentalan problem. Zašto bi se Rusi toliko trudili samo da bi se
dočepali jednog projektila 'Panter'?"
"Možda ni ti ni ja, pa čak ni komandant Vinters ne znamo istinu o projektilu
'Panter'", odvrati Tod brzo. "Možda je podešen da nosi neko novo,
revolucionarno oružje o kome mi još ništa nismo čuli. Nije osobito redak
slučaj da Mornarica neki projekat prikazuje lažno, da bi prikrila njegovu
pravu svrhu." On zastade da razmisli. "Nije nama toliko važno da znamo šta
Ruse motiviše. Imamo dokaza da ovde postoji zavera, i naš je posao da tu
zaveru zaustavimo."
Ramirez ne odgovori odmah. Nastavio je da gurka pepeljaru tamo-amo po
stolu. "Pa, rekao bih da ja to više ne sagledavam u toj svetlosti", reče on
najzad, gledajući Toda u oči. "Ne vidim opipljiv dokaz ma kakve zavere.
Ukoliko komandant Vinters lično ne naredi da moje odeljenje obavi neke
dodatne poslove, ja ću svoju istragu prekinuti." On pogleda na sat. "Bar ću
moći da povedem subotu uveče i nedelju sa svojom porodicom." On ustade
da pođe.
"A šta ako ti donesem dokaz?" upita Tod, i ne trudeći se da prikrije koliko mu
je Ramirez odvratan.

"Dokaz će ubediti i Vintersa", odgovori Ramirez hladno. "Ja sam u ovom
projektu dovoljno rizikovao. Neću više preduzimati nikakvu akciju bez
naloga odgovarajućih ovlašćenih lica."

Vinters nije bio zapravo siguran da će naći nešto odgovarajuće. Njegov je
običaj bio da pažljivo izbegava trgovačke zone grada, naročito subotom
uveče. Ali dok je ležao na kauču, gledajući košarkašku utakmicu na turniru
NCAA i pijuckajući pivo, priseti se koliko je zadovoljan bio kad mu je Helen
Ternbul, koja je igrala ulogu Megi, dala komplet neobičnih keramičkih
podmetača za čaše posle premijernog vikenda Mačke na usijanom limenom
krovu. "To je jedna od teatarskih tradicija koja, bojim se, postepeno nestaje",
rekla je ta iskusna glumica kad joj se zahvalio, "ali davanje malih poklona
posle premijere ili posle prvih nekoliko večeri izvođenja još je moj način da
čestitam onim ljudima sa kojima mi je bilo prijatno da sarađujem."
Trgovačka zona bila je prepuna subotnjih kupaca; komandant Vinters se
osećao čudno upadljivim, kao da ga svi gledaju. Nekoliko minuta je lunjao
unaokolo pre nego što je čak i počeo da razmišlja o tome kakvu bi vrstu
poklona mogao kupiti za nju. Naravno, nešto jednostavno, pomisli on. Ništa
što bi moglo biti pogrešno shvaćeno. Samo neku lepu uspomenu ili suvenir.
U njegovoj mašti pojavi se slika Tifani u pozi u kojoj ju je zamišljao
prethodne noći neposredno pre nego što je zaspao. U toj gomili kupaca oseti
se nezgodno zbog takve slike, pa brže-bolje prizva drugu sliku, onu zdravu,
prihvatljivu: devojčica Tifani stoji dok on razgovara sa njenim ocem. Njena
kosa, pomisli on, sećajući se kikica. Kupiću nešto za njenu kosu.
On uđe u prodavnicu poklona i pokuša da se snađe u haotičnoj gomili sitnica
na zidovima i stolovima. "Mogu li vam pomoći?" Vinters gotovo poskoči kad
mu se prodavačica obrati iza leđa. On odmahnu glavom. E, pa, zašto si sad to
uradio? reče on sebi. Naravno da treba neko da ti pomogne. Inače nikad nećeš
ništa naći.
"Izvinite, mlada damo", maltene povika prema prodavačici koja se
udaljavala, "mislim da bi mi savet ipak koristio. Hoću da kupim poklon." On
se opet oseti kao da svi pilje u njega. "Za moju nećaku", brzo dodade.
Prodavačica je bila crnka, oko dvadeset godina stara, vrlo običnog izgleda, ali
sa nekako razdraganim licem. "Da li ste imali nešto određeno na umu?" upita
ona. Imala je dugačku kosu kao Tifanina. Vinters se malo opusti.
"Pa, na neki način", reče on. "Ona ima divnu dugu kosu. Sličnu vašoj. Šta bih
mogao nabaviti za nju, a da bude stvarno specijalno? To je za njen rođendan."

On opet oseti neku čudnu zabirnutost koju nije shvatao.
"Koje boje?" upita devojka.
Pitanje mu nije bilo shvatljivo. "Ne znam još ni šta želim", odvrati on,
zubunjenog izraza lica, "pa, prema tome, svakako ne znam ni boju."
Prodavačica se osmehnu. "Koje boje je kosa vaše nećake?" upita ona vrlo
sporo, maltene kao da govori sa mentalno zaostalim čovekom.
"Ah, da, naravno", nasmeja se Vinters. "Crvenkastosmeđa. I vrlo duga." To si
već rekao, prošaputa jedan glas u njemu. Ponašaš se kao budala.
Prodavačica mu pokretom ruke pokaza da pođe za njom, te zajedno odoše u
zadnji deo radnje. Pokazala mu je prstom jednu malu, okruglu staklenu
vitrinu punu češljeva svih oblika i veličina. "Ovo bi bili odlični pokloni za
vašu nećaku", reče ona. Vintersu za trenutak zasmeta neka unutrašnja
melodija koju je osetio u njenom glasu dok je izgovarala reč 'nećaka'. Da li
ona, možda, nešto zna? Jedna od njenih prijateljica? Ili je možda bila na
predstavi? On udahnu i poče da smiruje sebe, još jednom zaprepašćen
zapaljivošću svojih emocija.
Na jednoj od malih polica bila su dva divna podudarna braon češlja sa
zlatnim filigranom odozgo. Jedan od ta dva bio je dovoljno veliki da uz njen
vrat pridrži punđu u koju bi stala sva ta veličanstvena kosa. Onaj drugi, manji
češalj je veličinom savršeno odgovarao da bude ukras na bočnom ili zadnjem
delu njene frizure. "Uzeću ona dva sa zlatnim ukrasima odozgo", reče on
devojci. "I molim Vas, upakujte mi ih kao poklon."
Efikasna prodavačica pruži ruku u vitrinu i izvuče češljeve, rekavši potom
Vintersu da pričeka minut-dva dok ona upakuje poklon. Nestade zatim negde
u zadnjem delu radnje, ostavivši Vintersa samog. Ostaviću ih na njenom
stočiću za oblačenje na kraju pauze, razmišljao je. Dočarao je sebi sliku:
Tifani ulazi u garderobu, sama, i nalazi uz ogledalo, pod svojom pločicom sa
imenom, poklon. On se osmehnu, zamišljajući njenu reakciju. U tom trenutku
o njega se očeša jedna žena koje je sa svojom ćerkicom od osam ili devet
godina prolazila kroz prodavnicu. "Pardon", reče ta žena ne osvrnuvši se, i
istog časa i ona i devojčica odjuriše da pipkaju neke božićne korpice koje su
visile sa zida.
Prodavačica je završila umotavanje poklona i otišla do kompjuterizovane
kase. Čim Vinters priđe tezgi, ona mu dade karticu na čijem je gornjem
levom uglu bilo štampano 'Srećan rođendan'. Vinters je nekoliko sekundi
zurio u karticu. "Ne", reče on konačno. "Bez kartice. Kupiću drugu u
papirnici."

"U gotovom, ili čekom?" upita ga devojka.
Jedan tren bio je u panici. Ne znam da li imam dovoljno gotovine pri ruci,
pomisli on. A kako bih, zaboga, objasnio Beti tu stavku? On otvori novčanik
i prebroja pare, a onda se osmehnu devojci i reče: "U gotovom, molim",
videći da ima blizu pedeset dolara. Račun je, zajedno sa porezom, iznosio
samo trideset dva dolara.
Komandant Vinters je izišao iz prodavnice praktično skakućući, ponet
talasom oduševljenja. Njegova ranija nervoza potpuno je nestala. Čak je
počeo da zvižduće neposredno pre nego što je guranjem otvorio vrata i
napustio zatvoreni, rashlađeni prostor trgovačkog centra. Nadam se da će joj
se čeljevi dopasti, reče on sebi. Onda se opet osmehnu. Znam da hoće.

8.

Poslednje kapi iz boce 'šablija' Nik sasu u Kerolinu čašu. "Mislim da nikad
ne bih mogao biti novinar", reče on. "Čini mi se da je tu za uspeh potrebna
pokvarenost."
Kerol pomače na viljušku parče kuvane somovine sa keljom i stavi zalogaj u
usta. "Ne razlikuje se to mnogo od ma koje druge vrste posla. Uvek postoje i
pitanja etike, kao i mesta gde se sudaraju lični i profesionalni život." Završila
je žvakanje i progutala, pa tek onda nastavila. "Pomišljala sam da ću možda
reći tebi i Troju u petak uveče. Ali, kao što znaš, stvari jednostavno nisu tako
ispale."
"Da si nam rekla", odvrati Nik odgurujući svoj tanjir da bi pokazao da je
završio s jelom, "sve bi drukčije bilo. Bio bih svestan moguće opasnosti, pa
bismo ti i ja bili tamo zajedno. Ko zna šta se onda moglo desiti."
"Dešavali su se meni i gori sukobi." Kerol poteže jedan dug gutljaj iz svoje
čaše s vinom. Želela je da ovu temu okonča. Na svoj način. "Neposredno
posle mog diplomiranja na Stenfordu, radila sam za Hroniku San Franciska.
Pomalo sam izlazila sa Lukasom Tiptonom. U to vreme je izbio neki narko-
skandal oko Ratnika. Iskoristila sam poznanstva stečena preko njega da priču
uradim iz jedinstvenog ugla. Lukas mi to nikad nije oprostio. Dakle, na
probleme sam navikla. Oni idu sa ovim poslom."
Kelner im priđe i nasu još kafe. "Ali, sada, pošto sam završila i svoje treće
izvinjenje", dodade Kerol naglašavajući reči, "nadam se da se možemo vratiti
važnijim temama. Moram ti reći, Nik, da je prema mom mišljenju ta tvoja
ideja o ruskoj zaveri apsolutno otkačena. Najslabiji element u njoj je Troj.
On, jednostavno, ne bi mogao biti špijun. Smešna je i sama pomisao na to."
"Smešnija nego kosmički brod super-vasionaca koji je dospeo na dno
Meksičkog zaliva, gde treba da bude popravljen?" odvrati Nik tvrdoglavo.
"Sem toga, imam konkretan motiv. Novac. Da li si videla svu onu opremu
uključenu u tu njegovu kompjutersku igru?"
"Endži verovatno od ploča dobije za nedelju dana dovoljno para da pokrije
troškove svih tih njegovih kompjutarija", odgovori Kerol. Pruživši ruku preko
stola, ona potapša Nika po nadlaktici. "Nemoj sad prejako reagovati, ali znaš
da postoje izvesni odnosi u kojima žena nosi finansijki teret. Vidim da ga ona
voli. Ne sumnjam da bi mu ponudila pomoć."

"Onda zašto je u četvrtak uveče pokušao da pozajmi pare od mene, a potom i
od kapetana Homera?"
"Do đavola, Nik, ne znam." Kerol se oseti malčice osujećenom. "To i onako
nema veze. Ne mogu da zamislim nijedan skup uslova, sem kad bih bila
uverena da ću biti ubijena, koji bi me sprečio da opet odem onamo sa Trojem.
Kakva god da je istina, priča je u svakom slučaju senzacionalna. Čudi me da
toliko oklevaš. Mislila sam da si pustolov."
Kerol se, preko stola, zagleda direktno u Nika. Njemu se učini da iza njenog
postojanog zurenja naslućuje treptaje flertovanja. Fascinantna si ti žena,
pomisli on. A sad me malkice provociraš. Razumeo sam ovu tvoju
dvosmislicu sada. Onda se priseti kako mu je prijalo kad ju je zagrlio na
brodiću, popodne. Ispod te arogantne spoljašnosti nalazi se druga osoba.
Divna i inteligentna. Jednog trenutka tvrda poput eksera, drugog - ranjiva
devojčica. Nik je bio siguran da nastavljanje njegovog odnosa sa Kerol zavisi
od toga hoće li on pomoći Troju. Ona nije bila zainteresovana za muškarce
koji nisu spremni da rizikuju.
"Bio sam pustolov", odgovori najzad Nik, i zavrte među prstima svoju praznu
vinsku čašu. "Ne znam šta se desilo. Naročito kad je reč o ljudima. Ali
priznajem, ako se distanciram od ove situacije i zamislim da sam samo
posmatrač, da nalazim da je čitava ova stvar apsolutno fascinirajuća."
Kerol dovrši svoje vino i vrati čašu na sto. Nik je ćutao. Ona zadobova
prstima po stolu i osmehnu se. "Dobro", reče ona, fiksirajući ga pogledom i
dohvativši svoju šoljicu kafe, "jesi li se odlučio?"
On se nasmeja. "O-kej. O-kej. Uradiću to." Sad je bio red na njega da
posegne ka njoj i dotakne je po ruci. "Iz mnogo razloga."
"Dobro", primeti ona. "A sad, kad je nešto odlučeno, zašto mi ne bi pomogao
da se spremim za intervju sa kapetanom Homerom i posadom? Koliko je
vredelo ono što ste izvukli sa Santa Rose? I ko je bio Džejk? Moram da
glumim da sam ozbiljno zainteresovana za tu priču." Kerol stavi na sto svoj
kasetofon-penkalo i uključi ga.
"Zvanično, ostvarili smo nešto iznad dva miliona dolara. Džejk Luis i ja
dobili smo svaki po deset posto, Amandi Vinčester su nadoknađeni troškovi i
uz to joj je dato dvadeset pet procenata profita. Homer, Elen i Greta zadržali
su ostatak." Nik zastade, ali mu Kerol pokretom pokaza da nastavi. "Džejk
Luis je bio jedini bliski prijatelj koga sam imao od kad sam odrastao. Bio je
apsolutna duša od čoveka, čestit, vredan, inteligentan, lojalan. I savršeno
naivan. Zbog Grete je pao kao tona cigala. Kompletno ga je izmanipulisala, a

onda izvukla korist iz njegove ljubavi."
Nik skrete pogled i zagleda se kroz prozor malog restorana sa morskom
hranom, u galebove koji su u sve gušćem sumraku kružili nad vodom. "One
noći kad smo se vratili sa tovarom blaga, Džejk i ja smo se dogovorili da će
jedan od nas dvojice biti uvek budan. Još tada je nešto čudno postojalo u
trouglu Homer-Elen-Greta. U to vreme oni još nisu živeli zajedno, ali ja ipak
nisam imao poverenja u njih. Dok je Džejk tobož stražario, Greta se jebala s
njim dok mu mozak nije ispao. "Da bismo proslavili", govorio mi je kasnije,
kad mi se izvinjavao što je posle tog tucanja zaspao. A kad sam se ja
probudio, količina blaga bila je smanjena za više od pola."
Gnev, dugo potiskivan, ponovo se uskovitla u Niku. Kerol ga je pažljivo
gledala, jačinu intenzitet njegove strasti. "Džejku do tih para nije bilo stalo ni
kol'ko do govana. Čak je pokušao da ubedi Amandu i mene da ne idemo na
sud. Takav je to tip bio. Sećam se da mi je rekao: 'Ej, Nik, prijatelju, izvukli
smo iz ovoga i ja i ti po dvesta hiljada dolara. Ne možemo dokazati da je bilo
više. Hajde da budemo jednostavno zahvalni i da nastavimo da živimo svoje
živote.' Homer ga je prevario, Greta ga je usrala totalno, ali on ipak nije bio
ljut. Posle nešto više od godinu dana, oženio se kraljicom skijanja na vodi iz
Vinter Hejvena, kupio kuću u Orlandu, i zaposlio se kao aerokosmički
inženjer."
Napolju se smračivalo. Nik se sasvim zadubio u uspomene, prisećajući se
svoje pravedničke indignacije od pre osam godina. "Nikad ih nisam
razumela", reče Kerol tiho. Isključila je kasetofon. "Znaš", dodade ona kada
je Nik upitno pogleda, "ljude kao što je tvoj prijatelj Džejk. Beskonačna
otpornost. Ni zbog čega ne ostaju dugo ljuti. Šta god da im se desi, oni to
samo stresu sa sebe, kao vodu, i žive dalje. Vedro." Bio je red na nju da se
prepusti osećanjima. "Ponekad poželim da ja budem u većoj meri takva.
Onda se ne bih plašila."
Gledali su se u mekoj svetlosti. Nik položi šaku preko njene. I evo opet te
ranjive devojčice. On u srcu oseti buđenje jedne duboke čežnje. Dopustila mi
je da je vidim dvaput u istom danu. "Kerol", reče on blago, "želim da ti
zahvalim za ovo popodne. Znaš, za to što si podelila svoja osećanja sa mnom.
Imam osećaj da sam video jednu sasvim različitu Kerol Doson."
"I jesi", odvrati ona smešeći se i jasno pokazujući da se njena zaštitna barijera
opet podiže. "I tek će vreme pokazati da li je to bila ogromna greška." Ona
polako izvuče ruku ispod njegove. "Međutim, u ovom času imamo druga
posla. Da se vratimo na taj menage a trois. Kakvo to postrojenje oni tamo

imaju, i šta u njemu rade?"
"Molim?" reče Nik. Videlo se da nije razumeo.
"Jedan moj prijatelj, dr. Dejl Majkls iz Okeanografskog instituta u Majamiju,
rekao mi je da kapetan Homer i Elen imaju ovde neko postrojenje za visoku
tehnologiju. Ne pamtim tačno kako je on to opisao..."
"Mora biti da si pogrešila", prekide je Nik. "Poznajem ih već skoro deset
godina, i nikad nigde ne borave sem u toj njegovoj nalickanoj kući ili na
Ambroziji."
Kerol je bila zbunjena. "Dejlove informacije su uvek tačne. Baš nedavno mi
je rekao, juče zapravo, da je Homer Ešfrod testirao, na terenu, najusavršenije
podvodne stražare koje Institut ima; da je to radio neprekidno tokom
poslednjih pet godina; i da su njegovi izveštaji..."
"Čekaj. Čekaj." Nik se nagnu napred, preko stola. "Nisam siguran da te
pratim. Vrati se malo. Ovo bi moglo biti vrlo važno."
Kerol opet poče. "Jedan od najnovijih proizvodnih programa MOI-ja su
podvodni stražari, u suštini roboti, koji štite podvodne farme od veštih
lopova, ali i od velikih riba i kitova. Dejl je pomenuo da Homer prilaže novac
za istraživanje, a onda u praksi testira prototipove..."
"Kučkin sin." Nik je već ustajao. Bio je veoma uzbuđen. "Kako sam mogao
biti tako glup? Naravno, naravno."
Sad Kerol nije znala šta da misli. "Da li bi mi objasnio šta se dešava?"
"Svakako", odgovori Nik. "Ali moramo požuriti. Moramo da svratimo u moj
apartman da pogledamo jednu staru mapu i da uzmemo drugi navigacijski
sistem za brod. Usput ću ti sve objasniti."
Nik stavi svoju ključ-kartu u čitač, i vrata garaže se otvoriše. Zatim uveze
pontijaka na svoje pretplatno mesto, i zaustavi kola. "Vidiš", nastavi on da
govori Keroli, "znao je da ništa nećemo naći. Pustio nas je da pretražimo i
njegovu kuću i zemljište koje je kupio za svoju novu palatu, dole na Pelikan
Pointu. Ništa nismo našli. U to vreme blago je još bilo sakriveno negde u
okeanu."
"Da li ste u to vreme tragali u vodama oko njegovog novog imanja?"
"Jesmo. I Džejk i ja smo ronili tamo, i to ne u istim danima. Našli smo vrlo
zanimljivu podzemnu pećinu, ali ni traga od ma kog dela blaga sa Santa
Rose. Ipak mora biti da smo mu dali ideju. Kladim se da je godinu-dve posle
Džejkovog odlaska premestio blago tamo. Verovatno je računao da je sad to
mesto bezbedno. A nema sumnje da ga je muka spopadala od brige da će
neko otkriti blago u okeanu. Vidiš, sve se uklapa. Pa i njegovo angažovanje

oko podvodnih stražara."
Kerol klimnu i kratko se nasmeja. "U svakom slučaju, ovo je razumnije nego
tvoja ideja da Troj radi za Ruse." Oni otvoriše vrata i izađoše iz kola. "Šta
misliš, koliko im je ostalo?" upita Kerol dok su išli ka liftu.
"Ko to zna?" odgovori Nik. "Možda su od pet miliona ukrali tri." On malo
porazmisli. "Mora biti da još imaju gomilu toga. Jer, da nemaju, Greta bi već
zbrisala."
Vrata lifta se otvoriše i Nik pritisnu dugme za treći sprat. Kerol duboko
uzdahnu. "Šta je?" upita on.
"Iscrpljena sam", odgovori ona. "Osećam se kao na vrtešci koja se sve brže
vrti. Toliko toga se dogodilo u poslednja tri dana. Nisam sigurna da bih
mogla izaći na kraj sa još mnogo novih događaja. Potreban mi je predah."
"Magični dani", odgovorio je Nik dok su izlazili iz lifta. "Ovo su magični
dani."
Ona ga pogleda sa neobičnim izrazom na licu i on se nasmeja. "Objasniću ti
kasnije jednu moju staru teoriju", reče on. Zatim ukuca niz brojeva u pločicu
pokraj svojih vrata i ona se odbraviše. Glumeći galantnost, Nik se skloni u
stranu da Kerol uđe prva. Pred njenim očima ukaza se haos.
Stan je bio u potpunom neredu. U dnevnoj sobi, odmah iza kuhinjskog dela,
svi Nikovi dragoceni romani bili su rasuti nasumično po podu, po kauču, po
stolicama. Činilo se da je neko uzimao jednu po jednu knjigu sa police, držao
je u vazduhu i rastresao (pokušavajući, možda, da nađe skrivene papire u
njima), a onda ih ili ispuštao ili bacao preko sobe. Nik se progura pored Kerol
i zapilji u prizor uništenja. "E, sranje", reče on.
I kuhinja je bila u rusvaju. Sve ladice bile su pootvarane. Lonci, tiganji, i
pribor za jelo rasuti po radnim površinama i po podu. Desno od Nika, na
sredini druge spavaće sobe, bile su one kartonske kutije sa njegovim
uspomenama - dovučene čak tamo; njihova sadržina bila je delimično prosuta
po podu oko njih.
"Koji je to uragan ovde udario?" upita Kerol posmatrajući sav taj džumbus.
"Nisam ni očekivala da si uredan domaćin, ali ovo je već smešno."
Nik nije bio u stanju da se nasmeje ovoj Kerolinoj primedbi. Proverio je i
glavnu spavaću sobu, i našao da je i u njoj izvršena premetačina. Onda se
vratio u dnevnu sobu i počeo da kupi svoje voljene romane i slaže ih uredno
na kafe-stočić. A onda, odjednom, iskrivi lice videći da je uništen hrbat
njegovog pohabanog primerka 'Stranca' od Albera Kamija. "Ovo nisu radili
vandali", reče on kad je Kerol kleknula da pomogne. "Tražili su nešto

određeno."
"Jesi li otkrio da nešto nedostaje?" upita ona.
"Nisam", odgovori Nik, podižući još jedan roman sa pocepanim koricama i
odmahujući glavom. "Ali ti kopilani su mi zaista sjebali knjige."
Ona naslaga na fotelju njegovu kolekciju Foknera. "Vidim sada, zbog čega je
Troj bio impresioniran", primeti ona. "Jesi li zaista pročitao sve ove romane?"
Nik potvrdno klimnu. Kerol podiže jednu knjigu koja je pala pod TV-stočić.
"O čemu je reč u ovom?" upita ona držeći je podignutu. "Nisam ni čula za
njega."
Nik je upravo završio slaganje sledećih dvanaest knjiga na kafe-stočić. "Oh,
to je jedan fantastičan roman", odgovori on oduševljeno, na trenutak
zaboravivši da mu je stan pretvoren u gomilu krša. "Priča je u celosti
ispričana u pismima koje glavni likovi razmenjuju. Događa se u Francuskoj
osamnaestog veka, a glavni par, istaknut u društvu a obuzet dosadom,
cementira svoj uvrnuti odnos razmenjujući pojedinosti o svojim ljubavnim
vezama. Naravno, sa drugim partnerima. Stvar je u Evropi izazvala popriličan
skandal."
"To baš ne zvuči kao tipična Harlekinova romansa", primeti Kerol, trudeći se
da zapamti naslov te knjige.
Nik ustade i ode u manju spavaću sobu, pa poče da prekopava po sadržini
kartonskih kutija. "Odavde nedostaju neke stvari", doviknu on Kerol. Ona
prestade da sređuje knjige i ode kod njega. "Nestale su sve moje fotografije
blaga sa Santa Rose, pa čak i novinski isečci. Čudno", dodade on.
Kerol se nađe pored njega, na podu, pred kutijama. Mrštila se. "Da li je
trozubac još na brodu?"
"Jeste", odgovori on i prestade da prelistava hartije. "U najnižoj ladici ormana
za elektroniku. Misliš da tu postoji neka veza?"
Ona samo kratko klimnu. "Mislim da su za njim tragali. Ne znam zašto.
Prosto mi izgleda da je tako."
Nik dohvati jedan veliki žuti koverat sa poda i vrati ga u jednu od kartonskih
kutija. Pri tom, iz koverta ispadoše jedna fotografija i nekoliko listova hartije
za pisaću mašinu. Kerol podiže sliku, dok Nik požuri da zgrabi listove. Kerol
osmotri sliku, pročita francuski natpis, a onda oseti u sebi ubod ljubomore - i
to je iznenadi. "Divna je", prokomentarisa ona. Nisu joj promakli ni biseri.
"Takođe, veoma bogata i otmena. Ne izgleda kao tvoj tip."
Dodavši Niku monikinu fotografiju, ona, i pored sveg nastojanja da izgleda
opušteno, pocrvene. "Davno je to bilo", zamumla Nik žurno trpajući

fotografiju natrag u koverat.
"Zaista?" upita Kerol, odmeravajući ga pažljivim pogledom. "Izgleda kao da
je otprilike naših godina. Nije to moglo biti previše davno."
I Nik je bio crven u licu. Naslagao je još izvesnu količinu rasutog materijala u
kutije, a onda baci pogled na sat. "Bilo bi bolje da uskoro pođemo, ako
hoćemo da se nađemo sa Trojem u tvom hotelu." On ustade, ali Kerol ostade
da kleči na podu: neumoljivo ga je gledala. "Duga je to priča", reče on.
"Jednog dana ću ti kazati sve o tome."
Kerolina radoznalost bila je probuđena. Ona krenu za Nikom iz stana, u lift.
On se još držao kao da mu je nezgodno. Pun pogodak, pomisli ona. Mislim
da sam upravo otkrila jedan od glavnih ključeva za gospodina Vilijemsa.
Ženu po imenu Monik. Nasmešila se kad joj je Nik pokretom pokazao da pre
njega izađe iz lifta. Sem toga, ovaj stvarno voli svoje knjige.

Kerolina soba u Mariotu imala je dva ulaza. Normalan pristup sobi bio je
kroz hodnik koji je vodio u hol. Ali postojala su još jedna vrata, koja su se
otvarala prema vrtu i bazenu. Kad je ujutro vežbala, Kerol je uvek koristila
ulaz iz vrta.
Nik i Kerol su pričali opušteno ali tiho dok su se, iz hola, približavali njenoj
sobi. Neposredno pre no što stigoše do vrata, Kerol izvuče svoju elektronsku
ključ-kartu. I tek što poče da uvlači karticu u prorez u bravi, oboje začuše, iz
sobe, neki neobičan zvuk, kao da metal udara o metal. Ali pre nego što Kerol
stiže da išta kaže, Nik je utiša prislonivši prste na usne. "Čuo si i ti?" prošapta
ona tiho. On potvrdno klimnu istovremeno je, gestovima, upitavši postoji li
još neki ulaz u sobu. Ona prstom pokaza prema vratima koja su se nalazila na
kraju hodnika i vodila napolje, na hotelski teren.
Većinu prostora istočno od Mariotovog bazena za plivanje pokrivale su
palme i tropske žive ograde. Nik i Kerol siđoše sa staze i prišunjaše se
prozorima njene sobe. Roletne su bile spuštene, ali su ipak mogli da zavire,
kroz pukotinu ispod najniže letvice roletni, u sobu. U početku su videli samo
mrak. Onda se jedan usamljeni zrak svetlosti iz baterijske lampe odrazi za
trenutak na jednom zidu, i oni u deliću sekunde ugledaše nečiju siluetu blizu
televizora; međutim, nisu mogli prepoznati uljeza. Baterijska lampa se opet
uključi i za trenutak zastade na vratima prema hodniku. Na njima je bila reza.
U tom kratkom treptaju svetlosnog zraka Kerol takođe vide da su sve ladice
njenog ormana otvorene.
Gazeći kroz leju cveća koja se nalazila pod prozorima, Nik se došunja do

Kerol. "Ti ostani ovde i motri", prošapta on. "Ja idem da donesem nešto iz
kola. Nemoj da te primete." On rukom blago stisnu njeno rame i nestade.
Kerol ostade zalepljena za prozor. Još jednom se upali baterijska lampa,
osvetljavajući elektronske delove raširene po daljem krevetu. Kerol se trudila
da vidi ko drži baterijsku lampu, ali to nije uspevala.
Uskoro potom, postade svesna proticanja vremena. Intuitivno je osećala da se
uljez sprema za odlazak. Odjednom je shvatila da je, dok sedi tako pod
prozorom, sasvim izložena pogledima. Hajde, Nik, reče ona u sebi. Požuri.
Da ne bi od mene ostala samo seckana džigerica. Prilika u sobi pođe ka
baštanskim vratima, pa zastade. Kerol oseti da joj se puls ubrzava. Upravo u
tom času Nik se vrati zadihan. U rukama je držao pajser, dugačku gvozdenu
šipku, uzetu iz prtljažnika kola. Kerol mu pokretom pokaza da stane pored
vrata, da će uljez sad izaći.
Videvši kako se silueta maša kvake, ona se istog časa pruži po zemlji. Nik je
stajao iza vrata, spreman da zada jak udarac onome, ma ko to bio, ko izađe iz
sobe. Vrata se najzad otvoriše i Nik izmahnu. "Troj", vrisnu Kerol iz leje sa
cvećem. Troj odskoči unazad u zadnjem trenu, i zamah pajsera ga promaši,
ali samo za malo. Istog trena Kerol je ponovo bila na nogama i potrča ka
potresenom Troju. "Jesi li dobro?" upita ga ona.
Njegove oči bile su iskolačene od strane. "Isuse, profesore", reče on bacajući
pogled ka pajseru u Nikovim rukama, "mogao si me ubiti."
"E jebi ga, Džefersone", odgovori Nik, čijim je sistemom adrenalin još kolao,
"zašto nam nisi rekao da si to ti? I šta si tražio u Kerolinoj sobi?" On
optuživački pogleda Troja.
Troj uzmače u sobu i upali svetla. Soba je bila u užasnom stanju. Izgledala je
kao Nikov stan kad je Kerol prvi put kročila u njega.
Kerol se okrete Troju. "Zašto si, za ime sveta..."
"Nisam ja to uradio, anđele", odgovori on. "Ja biti pošten Indijanac." On
pogleda dvoje svojih prijatelja. "Sedite", reče. "Za ovo će biti dovoljan
sekund."
Dotle su Keroline oči pregledale sobu. "Sranje", reče ona ljutito, "nestale su
mi sve kamere i filmovi. I gotovo čitav teleskopski sistem uključujući post-
procesorsku jedinicu. Dejl će me ubiti." Ona zaviri u jednu od otvorenih
fioka. "Ti čmarovi su mi uzeli i fotografije sa prvog ronjenja. Bile su u
jednom velikom kovertu na desnoj strani ove gornje ladice."
Kerol sede na krevet. Izgledala je pomalo ošamućeno. "Ukraden je i sav film
koji sam isnimala u unutrašnjosti onog mesta. Toliko o mojoj senzacionalnoj

priči."
Nik pokuša da je uteši. "Ko zna? Možda će sve to biti nađeno. Sem toga, još
imaš sve negative sa prvog ronjenja."
Kerol odmahnu glavom. "Nije to isto." Ona malo razmisli. "Pa, do đavola",
reče ona, "trebalo je da ponesem eksponiran film sa sobom, kad smo krenuli
iz hotela ka Trojevom stanu." Pogledavši, na časak, dvojicu svojih prijatelja,
ona se malo razvedri. "Pa dobro", reče ona. "Uvek postoji i sutra."
Troj je još strpljivo čekao da im pruži svoje objašnjenje. Pokazao je Niku da
sedne na krevet uz Kerol. "Ispričaću ovo kratko i slatko", reče on. "Samo
činjenice. Stigao sam ovamo oko sedam sati. Došao sam rano, jer sam želeo
da izvedem neke modifikacije na tvom televizoru. Brzo ću objasniti iz kog
razloga.
Ove hoteldžije nisu htele da mi daju ključ tvoje sobe, pa sam sišao ovamo i
prevario čitač kartica." On se osmehnu. "To nije teško za onoga ko zna kako
te stvari funkcionišu. U svakom slučaju, čim se zeleno svetlo upalilo i
zaštitna reza oslobodila, čuo sam kako se s treskom zatvaraju ona vrata prema
bašti. Dok sam ja otvarao vrata, neko je bio u sobi. Samo na tren sam ga
nazreo dok je zavijao za ugao zgrade. Krupan čovek; niko koga bih ja odmah
prepoznao. Kretao se sa teškoćom, kao da nosi nešto teško."
"Deo okeanskog teleskopa", objasni Kerol.
"Nastavi", reče Nik. "Šta je onda bilo? Hoću da čujem šta si to radio u
Kerolinoj sobi po mraku. Kladim se da ćeš i za to imati dobru priču."
"To je bar lako", odvrati Troj. "Bojao sam se da bi se lopov, ili lopovi, mogli
vratiti. Nisam želeo da me vide."
"Zapanjuješ me, Džefersone", oglasi se Nik ponovo. "Ti si od one vrste ljudi
koji bi rekao panduru da je prekoračio dozvoljenu brzinu zato da bi stigao do
pumpe pre nego što mu ponestane bezina."
"I pandur bi mu poverovao", primeti Kerol. Svi se nasmejaše. Napetost u sobi
poče da popušta.
"U redu", reče Nik. "A sad mi reci šta si napravio sa telišem. Uzgred, kako si
prodro u njega? Ja sam mislio da u svakom hotelskom televizoru postoji
alarm."
"Pa, i postoji", odgovori Troj, "ali ga je vrlo lako isključiti. To me uvek
zasmejava. Neki prodaju hotelu ideju da mogu pomoću tih alarma da zaštite
hotelsku imovinu. Provalnici lako mogu da utvrde koji je sistem instalisan, da
kupe planove cirkjuta, i totalno izbace zaštitne aparate iz upotrebe."
Troj se obazre po sobi, a onda se pažljivo zagleda u svoj časovnik. "Da

vidimo", reče on. "Što ne biste vas dvoje došli i seli ovde, u ove fotelje.
Mislim da ćete bolje videti." Nik i Kerol se zbunjeno pogledaše i sedoše gde
im je Troj rekao. "E, sad", nastavi on tonom iznenađujuće ozbiljnim,
"videćete nešto što smatram da predstavlja neoborivi dokaz istinitosti moje
priče o vanzemaljcima. Rekli su mi, kroz ovu narukvicu, da će emitovati
kratki televizijski program iz svog vozila, tačno u sedam i trideset. Ako sam
tačno preveo njihova upustva, i napravio tačne modifikacije, trebalo bi da
ovaj televizor sada bude u stanju da primi njihovu emisiju."
On uključi aparat i podesi ga na kanal 44. Nije bilo ničeg sem 'snega' i
šuštanja. "Ovo je super", reče Nik. "Troj, ovo će verovatno ukrasti poene
gledanosti od sapunskih opera i muzičkih video-spotova. Za posmatranje
ovoga dovoljna je čak i manja količina intelegencije nego za..."
Na ekranu se iznenada pojavi slika. Osvetljenost je bila slaba, ali Kerol
smesta prepoznade sebe u toj sceni. Stajala je leđima okrenuta kamerama,
dok su joj se prsti kretali tamo-amo po gornjoj strani nečega što je ličilo na
sto. Sliku je pratila orkestarska verzija 'Tihe noći' u kojoj su se čuli i zvuci
nekog instrumenta nalik na orgulje.
"To je ona muzička soba o kojoj sam ti pričala", objasni Kerol Niku. "Mislim
da je taj tutor imao po jednu video-kameru u svakom od svojih pipaka."
Televizijska slika se odmah prebaci na krupni plan Kerolinih očiju. Tokom
pet sekundi njene divne, uplašene oči ispunjavale su gotovo čitav ekran.
Trepnula je dvaput. Onda je kamera uzmakla i pokazala Kerol celu, viđenu
spreda, kako stoji, uplašena, tresući se, u svom kupaćem kostimu. Kerol
zadrhta sećajući se užasnih sekundi kad su tutorovi pipci zadirali do njenog
tela. Sve je bilo prikazano na tom video-snimku; neki delovi čak su bili
emitovani usporeno. Jedna od scena prikazala je kako se četkica promišljeno
kreće preko njenih prsa, prelazeći i preko obe nadražene bradavice. Oh, bože
moj, pomisli ona. Nisam znala da su bile nadignute. To je možda od straha.
Kerol se uzvrpolji. Pred Nikom se osetila začuđuće postiđenom.
U programu dođe do naglog preskoka na sasvim drugi prizor. Sad su njih
troje gledali Troja kako leži na leđima, na podu, negde, sa toliko žica i
gajtana pričvršćenih za njega da je mogao biti Guliver koga su Liliputanci
vezali. Kamera načini 'švenk' davši panoramu cele sobe pokretanjem u stranu.
U jednom uglu nalazila su se dvojica tutora. Priključci na gornjim delovima
njihovih tela nisu bili uopšte slični, ali kod obojice je trup bio isti,
ameboidan, kao kod onog koji se pojavio pred Trojem i Kerol. Na drugoj
strani sobe dva tepiha su stajala zajedno. Po njihovim kretnjama činilo se da

razgovaraju. Kretanje kamere u to prestade. Sledećih desetak sekundi Nik,
Kerol i Troj su posmatrali razgovor tepiha. Zatim tepisi, kao da su završili
dogovor, odskakutaše u različitim pravcima.
Poslednji kadrovi emisije prikazivali su Trojevu glavu: videlo se, sasvim
lepo, da je preko stotinu sondi i žica priključeno za njegov mozak. A onda se
na ekranu televizora opet pojavi sneg i začu se šuštanje. "Uuu-huuu", oglasi
se Nik sledećeg trenutka, "mogu li odmah videti snimak?" On ustade sa
kreveta. "Bila si straobalna", reče on Kerol, "ali bojim se da će iz tvojih scena
morati što-šta da se iseče ako želimo dozvolu za gledaoce svih doba starosti."
Kerol diže pogled ka njemu i malo pocrvene. "Izvini, Nik, ali ne verujem da
bi bio dobar komedijant. Jednog već imamo", ona pokretom glave pokaza ka
Troju, "i mislim da nam je to dovoljno." Zatim baci pogled na časovnik
pokraj svog kreveta. "Mislim da imamo petnaest minuta da napravimo plan.
Ne više. A ja moram i da se obučem. Što ti ne bi ispričao Troju o svojoj
odluci i o svom zaključku o blagu sa Santa Rose, dok se ja budem
presvlačila." Ona dograbi bluzu i par pantalona i pođe prema kupatilu.
"Ej, čekaj", pobuni se Nik. "Zar nećemo porazgovarati o tome ko je provalio
u moj stan i u tvoju hotelsku sobu?"
Kerol zastade pred vratima kupatila. "Postoje samo dve iole razumne
mogućnosti", reče ona. "Ili Ratna mornarica, ili naši mentalno pomaknuti
prijatelji sa Ambrozije. U oba slučaja, ubrzo ćemo znati." Ona zaćuta za tren,
a na njenim usnama pojavi se vragolasti osmeh. "Želim da vas dvojica
pokušate da smislite način kako da ukrademo Homerovo zlato. Noćas. Pre
nego što se uputimo na novi randevu sa našim vasionicima, sutra ujutro."

9.

Kerol i Troj poslednji put razmotriše pojedinosti. Ona napokon pogleda na
sat. "Već je osam i trideset... Znam da će postati sumnjičavi ako budem baš
mnogo kasnila." Stajala je pored Nikovog pontijaka na parkungu restorana
Pelikanovo odmorište, koji se nalazio oko hiljadu i dvesta metara od palate
Ešfordovih na Pelikan Pointu. "Gde je on?" stade se potom nervirati.
"Trebalo je s ovim da svršimo još pre petnaest minuta."
"Ma samo se ti smiri, anđele", odvrati Troj. "Najpre moramo testirati tu novu
jedinicu. U slučaju krize, mogla bi biti veoma važna, a ja je još nikad nisam
stvarno upotrebio." On je zagrli na ospokojavajući način. "Prvobitno su je
razvili tvoji rpijatelji u MOI-ju."
"Zašto sam morala sugerisati takvu magareću ideju?" zapita se Kerol glasno.
"Gde ti je mozak, Dosonova? Da ga nisi možda ostavila u..."
"Čujete li me?" prekide je izobličeni Nikov glas koji kao da je dopirao sa dna
bunara.
"Da", odgovori Troj u majušni voki-toki u obliku naprstka. "Ali, ne preterano
jasno. Koliko si duboko?"
"Kaži to ponovo", reče Nik. "Nisam sve čuo."
"Da, čujemo te", povika Troj. Izgovarao je pažljivo jednu po jednu reč. "Ali,
ne potpuno jasno. Moraš govoriti polako i razgovetno. Na kojoj si dubini?"
"Oko dva i po metra", bio je odgovor.
"Spusti se na pet i pokušaj ponovo", reče Troj. "Da vidimo da li će
funkcionisati iz najdubljeg dela pećine."
"Kako on to radi?" upita Kerol dok su čekali da se Nik spusti.
"To je potpuno novi sistem, ugrađen u regulator", odgovori Troj. "Da bi
radio, moraš govoriti dok ispuštaš vazduh. U usneni deo ugrađen je mali
prijemnik - otpornik, a postoje i slušalice. Na žalost, na dubinama osetno
ispod tri metra - ne funkcioniše."
Gotovo minut kasnije Kerol i Troj začuše nešto vrlo slabo, nešto u čemu nisu
mogli preoznati Nikov glas. Troj je to trenutak slušao. Ne razumemo te, Nik.
Suviše je oslabljeno. Vraćaj se. Šaljem Kerol." Troj pritisnu na voki-tokiju
dugme koje će neprekidno ponavljati ovu poslednju poruku.
On stavi tu komunikacijsku spravicu Kerol u ruke. "U redu anđele", reče on,
"spremna si. Trebalo bi da budemo u vodi oko devet, i ako sve dobro prođe,

pola sata kasnije da budemo izvan vode. Zamajavaj ih svojih pitanjima.
Najkasnije u deset i trideset treba da odeš sa tog mesta, i da se povezeš pravo
u Nikov stan.
Čekaćemo te tamo sa tvojim kombijem." On izvi obrve. "I sa zlatom, nadam
se."
Kerol duboko udahnu i osmehnu se Troju. "Bojim se", reče ona. "Radije bih
se suočila sa tepihom, ili čak sa nekim od onih tutorskih stvorova, nego sa
ovim triom. "Ona otvori vrata automobila. "Da li zaista misliš da treba da
idem Nikovim kolima? Zar to neće u njima pobuditi neku sumnju?"
"Kroz sve ovo smo već dvaput prošli, anđele", odgovori Troj smejući se.
Blagim ćuškanjem potiskivao ju je u kola. "Oni već znaju da smo mi
prijatelji. Sem toga, tvoj kombi nam treba za ronilačku opremu, rance, i za
olovo i zlato." On zatvori vrata i kroz otvoren prozor spusti laki poljubac na
njen obraz. "Budi bezbedna, anđele", reče on. "I ne uleći ni u kakve
nepotrebne rizike."
Kerol pokrenu kola i potera ih unazad, u središte parkinga. Mahnuvši Troju,
ona se izveze na mračni drum koji je vodio kroz močvaru do kraja ostrva.
Jedina svetlost dopirala je od meseca koji je bio gotovo pun, i koji se već
izdigao iznad drveća. U redu, Dosonova, pomisli ona. Sad si usred toga.
Samo ostani mirna i pribrana.
Vozila je veoma sporo. Nekoliko puta je u mislima ponovila planove za ovo
veče. Onda poče da razmišlja o Niku. On se uporno drži izvesnih stvari. Kao i
ja. Još mrzi Homera i Gretu što su ga prevarili. Jedva je čekao da zaroni za
tim zlatom. Ona se osmehnu zaokrećući na kružnu putanju pred kućom
Homera Ešforda. Nadam se samo da je još ostalo nešto zlata za njega.
Delić sekunde pošto je Kerol zazvonila, Homer joj otvori vrata i pozdravi je.
"Kasniš", reče on prijatnim, ujednačenim tonom. "Mislili smo da možda
nećeš doći. Greta je već u bazenu. Želiš li da se presvučeš i da joj se
pridružiš?"
"Hvala, kapetane Homere, ali odlučila sam da noćas ne plivam", odgovori
Kerol učtivo. "Cenim tu ponudu, ali ovde sam uglavnom radi posla. Volela
bih da počnem intervju što je pre moguće. Čak i pre večere, ako bi to svima
ostalima odgovaralo."
Homer povede Kerol u ogromnu 'porodičnu sobu' i zastade uz bar. Na zidu
iznad bara bila je veličanstvena rukom rezbarena drvena figura Neptuna kako
pliva, duga oko metar i dvadeset centimetara. Kerol zatraži belo vino. Homer
uzaludno pokuša da je nagovori na nešto jače.

Na jednom kraju porodične sobe bio je bilijarski sto. Na drugom kraju
nalazila su se klizeća staklna vrata koja su vodila na pokriveno unutrašnje
dvorište koje se sužavalo u cementnu stazu. Kerol je ćutke išla za Homerom,
otpijajući na svakih dvadesetak koraka po malo belog vina. Staza je krivudala
oko velikog drveća i zaobilazila osvetljenu kućicu baštenskog 'vidikovca' koji
se nalazio na levoj strani, a onda se širila da obujmi ogromni bazen za
plivanje.
Postojala su, zapravo, dva bazena. Ispred Kerol se nalazio jedan klasični
četvorougaoni bazen olimpijskih dimenzija, pod snažnim reflektorima. Na
jednoj strani bio je tobogan, uz njega i vodopad koji je tekao niz veštačku
'planinu' i ulivao se u prostor za plivanje. Na drugom kraju, bliže drugom
bazenu i okeanu, nalazio se potopljeni ribnjak konstruisan od istih
dekorisanih plavih pločica kojima je i gornja strana bazena bila obrubljena.
Čitav ovaj kompleks bio je vešto projektovan da stvori utisak vode u pokretu.
Činilo se da voda postojano ide od vodopada, kroz veliki bazen, i nadole u
ribnjak, pa odatle u potok koji je krivudao prema kući.
Drugi bazen bio je kružnog oblika i u mraku. Nalazio se levo od Kerol, i
dosta daleko, blizu granice imanja, pokraj nečega što je ličilo na kućicu za
presvlačenje. Greta je bila u pravougaonom bazenu, ispred Kerol. Plivala je
po dužini bazena; njeno snažno telo ritmički se kretalo kroz vodu. Kerol, koja
je i sama bila odlična plivačica, provede nekoliko sekundi posmatrajući
Gretu.
"Zar nije silna?" Homer priđe i stade uz Kerol. Njegovo divljenje bilo je
vidljivo. "Ne dopušta sebi da pojede nijedan veliki obrok ako pre toga ne
vežba. Salo ne podnosi."
Homer je na sebi imao havajsku košulju svetlo smeđe boje i mrke pantalone.
Smeđe papuče bile su mu na nogama, a u ruci velika čaša pića, natrpana
kockama leda. Činilo se da je opušten, čak dobre volje. Kerol pomisli da bi
on mogao proći kao penzionisani bankar ili funkcioner neke korporacije.
Greta je nezadrživo plivala dalje kroz vodu. Homer se nadnese nad Kerol i
ona se oseti nelagodno, kao da je neko počeo da osvaja njen prostor. "Gde je
Elen?" upita ona, okrećući se ka tom krupnom čoveku ali i izmičući se
malčice od njega.
"U kuhinji", odgovori Homer. "Voli da kuva, osobito kad imamo goste.
Noćas pravi jedno od svojih omiljenih jela." U Homerovom oku pojaviše se,
maltene, iskrice. On se sagnu ka njoj. "Naterala me je da obećam da ti neću
kazati šta ćemo imati za večeru", prošapta on poverljivo, "ali reći ću ti da je

moćan afrodizijak."
Bahhh, reče Kerol u sebi osetivši na tren miris Homerovog daha i slušajući
njegovo razvratno smejuljenje. Kako sam mogla zaboraviti kakav je ovo
podlac? Zar on zaista misli da... Ona zaustavi vlastitu misao, podsetivši se
istovremeno da ljudi sa izuzetno mnogo para veoma često gube kontakt sa
realnošću. Verovatno ima žena koje reaguju povoljno. Da bi dobile ono što
od njega mogu dobiti. Malo je nedostajalo pa da joj se želudac popne u grlo.
Pomisao na ma kakvu seksualnu vezu sa Homerom bila je savršeno odvratna.
Greta napokon ispliva i poslednju deonicu, a onda se pope iz bazena i stade
da se briše. Njen triko za plivanje, sasvim beo, sad je bio providan i pripijen
uz telo. Htela ne htela, Kerol je morala videti, čak i iz daljine, sve pojedinosti
Gretinih dojki i bradavica, kao i čupu dlaka na Venerinom brežuljku kroz tz
tanku tkaninu. Greta je mogla biti i gola, isto bi izgledalo. Homer je, stojeći
uz Kerol, bez stida piljio u Gretu koja im je krupnim koracima prilazila preko
cementirane površine.
"Nema kostima?" upita Greta neposredno pre no što stiže do njih. Njen
pogled kao da je pokušavao da izbuši rupe u Kerolinim očima. Kerol
odmahnu glavom. "Baš mi je žao", reče Greta. "Homer se natao ta bismo se
nas tve mogle trkati." Pogledala je kapetana sa čudnim, nerazumljivim,
izrazom na licu. "Voli ta gleta žene kat se međusobno takmiče."
"Bilo bi beznadežno neravnopravno", odgovori Kerol. Učini joj se da vidi da
se Greta napela. "Ti bi lako pobedila", dodade Kerol. "Plivaš divno."
Greta se osmehnu, prihvativši kompliment. Njen pogled je lutao po
Kerolinom telu: nije se ni trudila da sakrije činjenicu da ga ocenjuje. "Imaš i
ti dobro telo za plivanje", reče Greta. "Možda malo pretebelo u tupetu i
putinama. Mogla bih ti preporučiti vežbe..."
"Zašto ne pokažemo gospođici Doson drugi bazen?" prekide je Homer. "Pre
nego što uđeš i presvučeš se." On pođe prema kućici koja je bila blizu
okeana. Ne rekavši više ništa, Greta se okrete i pođe za njim. Kerol uze
gutljaj vina. Ko zna šta se ovde dešava, pomisli ona. Ovo troje već osam
godina nisu morali da rade. Samo radi zabave izvode ljude na pecanje i
ronjenje. Poče da je preplavljuje čudna mešavina gađenja i potištenosti.
Dakle, izmišljaju razonode, da im ne bi bilo dosadno.
Homer uđe u kućicu za presvlačenje; nekoliko sekundi kasnije upali se niz
reflektora ispod površine drugog bazena. Homer joj pokretom pokaza da
požuri, i Kerol hitro uđe u kućicu. Povedoše je niz stepenice. Ispod zemlje je
postojao hodnik koji je potpuno obuhvatao ono što je u mraku samo ličilo na

drugi bazen, a što je, zapravo, bio veliki stakleni akvarijum. "Sad imamo šest
ajkula", reče Homer ponosito, "kao i tri crvene ojkice, nekoliko sipa, i,
dakako, na stotine običnijih vrsta riba i životinja."
"Ojkica?" upita Kerol.
"To je sleng za oktopode", odgovori Homer sa samozadovljnim osmehom.
"Zapravo, od octopus korektan plural bio bi octopodes mada je
opšteprihvaćeno octopi - jer se tako mnogo koristilo."
Greta je stajala pritiskajući lice na staklo. Ispod nje propliva nekoliko bet-
manta. Greta je očigledno nešto čekala. Posle dvadesetak sekundi pojavi se
jedna ajkula sivkaste boje. Činilo se da je primetila Gretu i da je stala, licem
oko metar i po udaljena od stakla, da bi je gledala. Videći duge, oštre zube,
Kerol zaključi da je u pitanju mako-ajkula, žestoka manja rođaka velike bele
ajkule-ljudožderke.
"To je Gretin ljubimac", objasni Homer. "Zove se Timi. Ona ga je na neki
način izdresirala da prepoznaje samo njeno lice iza stakla." Homer je
posmatrao taj prizor još nekoliko sekundi. "S vremena na vreme ona uđe
unutra da pliva s njim. Naravno, kad su ajkule završile s jelom."
Morski pas je i dalje bio na svom mestu, prazno zureći u pravcu Grete. Ona
poče ujednačeno da dobuje prstima po staklu. "E, ovo je uzbudljivo", reče
Homer, prilazeći Greti i akvarijumu. "Videćeš ono što biolozi nazivaju
tipičnom Pavlovljevom reakcijom. Nikad ranije nisam video baš takvo
ispoljavanje te pojave kod morskog psa."
Mako je postajao sve nemirniji. Greta je pojačavala tempo, na šta je ajkula
reagovala šibajući vodu repom. Odjednom Greta nestade uz stepenice. Dok je
jurila pored Kerol, njoj se učini da u Gretinim očima nazire izvesnu
odsutnost. Kerol upitno pogleda Homera, očekujući neko objašnjenje. "Priđi
ovde dole, bliže", reče on i mahnu joj. "Ovo ne želiš da propustiš. Zečeve gaji
Greta lično. A Timi uvek izvede veličanstven šou."
Kerol nije bila baš sigurna o čemu to on priča. Ali uživala je u lepoti
akvarijuma. U njemu je bila kristalno bistra morska voda, očigledno redovno
filtrovana i reciklovana. Kerol primeti nekoliko vrsta sunđera i korala, kao i
morske ježeve i anemone. Neko se bio poprilično pomučio, i potrošio mnogo
para, samo da bi dočarao uslove koji vladaju među grebenima u neposrednoj
blizini Ki Vesta.
Iznenada se u akvarijumu pojavi, u neposrednoj blizini mesta gde su stajali
Homer i Kerol, beli zec odsečene glave, naboden na dugi vertikalni štap; krv
je još u mlazevima šikljala iz njegovih arterija. A onda je sve u trenu bilo

gotovo. Gotovo istog časa podivljavši zbog prisustva krvi u vodi, mako
napade, i prvim ugrizom otkide polovinu zlosretnog zeca sa štapa. Drugim
zamahom proguta i ostatak zeca kao i komad štapa. Kerol je jedva imala
vremena da ustukne i okrene glavu. Pri tom je prolila vino po bluzi.
Nastojeći da izgleda smireno, Kerol iz torbice izvadi papirnu maramicu da
upije vino sa bluze, ne rekavši ni reči. Ajkulin napad videla je savršeno; još je
osećala adrenalinsku neravnotežu nastalu zbog straha. Kao uvod u večeru,
ovo je bomba, pomisli ona. Što meni to nikad nije palo na pamet. Dosonova,
ovi su nenormalni.
Homera je još držalo uzbuđenje. "Zar nije bilo spektakularno? Kakva sirova,
divljačka snaga u vilicama! Pokreće ih čist instinkt. Nikad se od ovoga ne
umorim."
Kerol pođe za njim uz stepenice. "Dobra predstava, Greta", začu ona
Homerove reči kad su izašli iz kućice. "Bilo je tačno ispred nas. Dva
zalogaja. Tras, tras, i zekonja je nestao."
"Znam", reče Greta. Držala je u ruci masku za ronjenje. Ostatak štapa bio je
na tlu pored nje. "Vitela sam otozgo." Greta je zurila u Kerol, očigledno
pokušavajući da oceni njenu reakciju. Kerol pogleda na drugu stranu. Nije
nameravala da pruži Greti zadovoljstvo da shvati kako joj se čitav događaj
zgadio.
"Greta je taj proces usavršavala do u delić sekunde", nastavljao je Homer dok
su išli kroz vrtove, natrag, ka kući. "Živog zeca postavi na panj čitav sat
ranije. Onda, kad je Timi spreman, Greta..."
Kerol isključi ovu groznu priču iz svog uma. Ovo ne želim da čujem, pomisli
ona, i pogleda na sat. Devet i deset. Napred, momci. Budite brzi. Nisam
sigurna da mogu još jedan sat da podnosim ove ljude.

Nik i Troj su nečujno plivali duž obale na mesečini. Pre toga plan su pažljivo
ponovili. Nikakve dodatne svetlosti dok se ne nađu u uvali pokraj
Homerovog imanja i bar tri metra ispod vode. Troj će ići napred i tragati za
alarmnim sistemima, da bi ih mogao onesposobiti alatkama koje je smestio u
džepove ronilačkog odela. On će, takođe, motriti da se ne pojave zloglasni
roboti-stražari. Za njim će ići Nik, sa vrećama koje će im poslužiti za nošenje
zlata.
Sa parkinga Pelikanovog odmorišta krenuli su pešice, noseći i rance i teška
ronilačka odela, a kad su se našli na stotinak metara od guste ograde kojom je
Homerovo imanje bilo ograđeno, ostavili su na tlu zamotuljke sa odećom i

ušli u vodu. Tokom pešačenja Troj je nekoliko puta imao problema sa
alatkama; odluka da smanji svoj arsenal naprava odložila je njihovo stizanje
do mesta ulaženja u vodu za pet minuta. Neposredno pre nego što su ušli u
vodu Nik je, krajnje netipično za njega, ciknuo od uzbuđenja i zgrabio Troja
za ramena. "Nadam se da je jebeno zlato tamo", rekao je. "Jedva čekam da im
vidim face kad shvate da s mo im ga ćornuli."
Dođe i vreme da se zaroni. Držeći se za ruke u tami, Nik i Troj potonuše oko
metar i po. Tu su zastali, pričekali da im se izravna pritisak u glavama, pa su
ponovili postupak. Kad su se našli na oko tri metra dubine, Troj je uključio
baterijsku lampu. Brzo su se orijentisali i krenuli oko ugla, dublje u morsku
uvalu koja se graničila sa Homerovim imanjem.
Troj je išao napred. Bez teškoća je našao ulaz u prirodni tunel koji je vodio
do pećine; onda, prema planu, pođe unutra da traži alarmne uređaje, a Nik
ostade ispred tunela, da ga čeka. Kamenite litice sklopiše se Troju iznad
glave. Vodeni ulaz bio je širok oko metar i po, a visok oko metar i dvadeset
centimetara. Troj odmah pronađe jednu metalnu kutiju pričvršćenu za levi
zid, na mestu koje je bilo delimično zaklonjeno od pogleda. Kad ju je
pregledao, ustanovio je da iz nje izlaze dva laserska zraka na međusobnoj
udaljenosti od oko devedeset centimetara.
Na drugoj strani ovog prirodnog tunela nalazile su se prijemne ploče za ove
zrake, i uz njih elektronika za uključivanje alarma. Troj pažljivo dopliva
donde, izvuče šrafciger, i demontira kućište. Sistem je bio vrlo jednostavan.
Ako zrak prestane da pada na neku ploču, jedna sklopka se otvara. Ako se
obe sklopke otvore, struja počinje da uteče u alarmni uređaj. Prema tome,
predmet mora biti dovoljno veliki da prekine oba zraka istovremeno, da bi
izazvao uzbunu. Troj se nasmeši i pređe rukom kroz jedan zrak da bi se
uverio da je upravo to operativni princip. Onda uglavi jednu sklopku tako da
je morala ostati trajno zatvorena. Zadovoljan obavljanim poslom, zapliva
napred-nazad kroz tunel, prekidajući oba zraka istovremeno, proveravajući da
li je onesposobio ovaj alarmni sistem.
On zatim zapliva napolje da vidi Nika, i uputi mu znak palcima nagore. Njih
dvojica prođoše potom kroz oko četrdeset pet metara prirodnog tunela i uđoše
u pećinu, koja je bila ispod nivoa ostrvskog tla. Tamo gde se uzani prolaz
počeo širiti Troj opet mahnu Niku da sačeka dok on, Troj, uđe u pećinu da
proveri nema li u njoj zamki. Nik se spusti stopalima na dno tunela i uključi
svoju malu baterijsku lampu. Nalazio se na savršenom mestu za zasedu.
Tunel je ovde bio tako malen, da nije postojao praktično nikakav manevarski

prostor. On se zapita na šta bi mogao ličiti podvodni stražar. Kakvo mesto za
umiranje, pomisli on iznenada i namah ga obuze strah. On ugasi svetiljku i
spusti pogled na svoj svetleći ronilački sat. Gledao je kako svetlucava druga
kazaljka kruži po brojčaniku, pokušavajući da se smiri. Troj je otišao pre tri
minuta. Zašto se toliko zadržao? upita se on. Mora biti da je nešto našao.
Prođe još jedan minut. Pa još jedan. Niku nije bilo lako da suzbije nadiruću
paniku. A šta da radim ako se ne vrati?
Upravo kada se spremao da sam zapliva u pećinu, ugleda kako mu se
približava Trojeva baterijska lampa. Troj mu mahnu, i Nik pođe sa njim. U
roku od trideset sekundi našli su se u plitkom delu pećine, gde je voda bila
duboka samo oko metar i dvadeset. Njih dvojica ustadoše, čvrsto se upirući
perajima o stene da ih ne bi oborila povremena talasanja koja su bila
posledica plime.
Nik izvuče regulator iz usta i zabaci masku na potiljak. Pre nego što je mogao
progovoriti, Troj mu stavi prst preko usana. "Govori vrlo tiho", prošapta Troj
jedva čujno. "Ovo mesto bi moglo imati i alarme na zvuk."
U pećini nije bilo nikakve svetlosti osim one koja je poticala od Trojeve
lampe. Međutim, Troj pokaza prstom u visinu: iznad njihovih glava, u
najvišim uglovima kamenitog svoda, postojale su dve zasebne skupine
fluoroscentnih svetiljki. Sama pećina bila je nepravilni oval, tridesetak metara
duga i, na najširem mestu, petnaestak široka. Iako je svod bio, blizu ulaza na
morskoj strani, samo oko metar iznad vode, u uglu gde su oni stajali u
plićaku bio je preko sedam metara visok.
"Dakle, profesore", nastavi da šapuće Troj. Imam dobre vesti i loše vesti.
Loša vest je ta da u ovoj pećini nema blaga. Dobre vesti su da postoje još dva
tunela, oba veštačka, koji polaze odavde i zalaze pod imanje kapetana
Homera." On zastade za trenutak i pogleda svog ortaka. "Hoćemo li
pokušati?"
Nik baci pogled na sat. Bilo je već devet i dvadeset. On potvrdno klimnu.
"Kopilan je u ovo ovde dole uložio masu para. Mora biti da su ukrali više
nego što sam mislio." I Nik podesi ronilačku opremu.
"Počećemo sa levim tunelom. Kao i dosad, ja ću napred, da vidim ako ima
nekih problema." Troj pređe svetlosnim zrakom po tavanici pećine. "Čudno
mesto. Ali divno. Izgleda kao druga planeta, zar ne?"
Nik opet navuče masku na lice, stavi regulator u usta i baci se unatraške u
vodu. Troj pođe za njim, a kad se nađe ispod površine, pokaza Niku put ka
prvom veštačkom tunelu. Taj tunel nalazio se na drugoj strani pećine, i bio je

u svojoj najnižoj tački, oko četiri metra ispod vode. Bio je napravljen od
normalne kružne kanalizacijske cevi. Prečnik cevi bio je oko metar i po, tako
da je tunel imao približno istu veličinu kao prirodni prolaz između okeana i
pećine. Troj, ustežući se, uđe u cev. Plivao ja napred i nazad, ispitujući prvo
jednu pa drugu stranu. Malo je nedostajalo pa da previdi dugu, vitku alarmnu
kutiju. Bila je ugrađena u tavanicu baš na spoju dvaju komada cevi, i troj je
pukim slučajem pogledao gore trenutak pre nego što bi se alarm oglasio.
Ovaj sistem radio je na drugačijem principu. U kutiji na plafonu nalazila se
kamera ili neki drugi optički sistem; snimala je jedno udubljenje u podu, koje
je bilo kvadratnog oblika, stranica oko trideset centimetara, vešto prikriveno,
ali osvetljeno odozdo. Oko tog udubljenja pod je bio normalan, betonski.
Činilo se da u alarmnom procesoru postoji neka vrsta algoritma za
upoređivanje podataka, sa logikom sposobnom da procenjuje uzastopno
napravljene slike i, ako u njima vidi pretnju, da aktivira alarm. Bilo je to
najkomplikovanije alarmno sredstvo te vrste koje je Troj ikada video; brzo je
prepoznao sličnosti između ovog sistema i okeanskog teleskopa koji su
koristili na Kraljici Floride. To znači da je MOI ovo planirao i razvijao,
pomisli on. Znači, bilo bi bolje da pripazim. Kladim se da je algoritam tako
podešen da će se alarm oglasiti i ako čačkam po kameri.
Nik je otplivao na jednu stranu tunela, kako mu ne bi smetao, i sada je
posmatrao kako Troj pokušava da otvori alarmnu kutiju a da ne pomeri
optički instrument. Ta kutija bila je široka oko pet centimetara, i da bi imala
gde da stane, na tom mestu postojala je, celim obimom tunela, praznina
između dva dela cevi, toliko široka. U svim ostalim delovima tunela, komadi
cevi bili su spojeni i zacementirani. Jedino na tom mestu postojao je
diskontinuitet.
Neobično, pomisli Nik. On dokono uperi svoju malu batrijsku lampu u crnilo
te pukotine pokraj sebe, očekujući da će videti samo zid od stena. Šta je, za
ime sveta, ovo? zapita se on, videći da svetlost pada na neki metalni predmet
sličan velikoj rešetki. Rešetka je počivala na jednom starom komadu
železničke šine. Nik zagleda pažljivije. Razaznao je i kutiju sa zupčanicima, i
neke čekrke, ali nije imao nikakvu predstavu kakvoj bi zajedničkoj svrsi sve
te sprave mogle služiti.
U međuvremenu, Troj je uspeo da skine kućište sa alarmne kutije a da ne
uznemiri kameru, i sada se trudio da shvati način funkcionisanja onoga što se
nalazilo unutra. A-uh, razmišljao je, ovo je previše komplikovano da bi se
moglo shvatiti za pet minuta. Ako uspem samo da izolujem alarm, to bi

trebalo da bude dovoljno. Pod vodom, bio je to težak posao. Ali Troj je bio
pametan, a elektronika upakovana logično. Našao je alarm i onesposobio ga.
Posle toga zadržao se još nekoliko sekundi pokušavajući da odredi svrhu
drugih kola povezanih sa alarmnim podsistemom.
Nik je imao nameru da pokaže Troju šta je našao u pukotini; međutim, dok je
posmatrao svog prijatelja kako se muči sa komplikovanom elektronikom
alarmne kutije, opet se zabrinuo zbog proticanja vremena. Bilo je već blizu
četvrt do deset. On uhvati Trojev pogled i pokaza prstom ka svom ručnom
časovniku. Troj, protiv volje, odustade od ispitivanja alarmne kutije i zapliva
dalje niz tunel.
Tridesetak metara dalje tunel je prolazio pored nečega što je ličilo na vrata
podmornice. Njima je to bilo na levoj strani. Obojica su pokušavali da
potegnu ručicu tih velikih, okruglih, vrlo teških vrata, ali ništa se nije desilo.
Troj pokretima pokaza Niku da nastavi sa pokušajima da otvori vrata, a onda
sam otpliva dalje niz tunel.
Zlatne šipke i drugi predmeti preostali od blaga sa Santa Rose ležali su u
tunelu, tridesetak metara posle tih okruglih vrata. Tunel se završavao naglo,
stenovitim zidom. Pred tim zidom ležala je gomila zlatnih i srebrnih
predmeta, natrpanih tako da su činili, celom širinom tunela, sloj debro u
proseku tridesetak centimetara. Blago nije bilo ni na koji način sakriveno;
bilo je jednostavno prosuto u nasumične gomile na betonskom dnu na kraju
tunela. Troj je bio oduševljen. Ovde ima mnogo toga, razmišljao je. Dovoljno
za vanzemaljce. Dovoljno za Nika. Možda će čak nešto preostati i za Kerol i
za mene.
On otpliva nazad na nađe Nika. Ovoga obuze apsolutno oduševljenje, čim na
Trojevom licu ugleda osmeh nepogrešivog značenja. Nik pojuri mimo svog
prijatelja i stiže do kraja tunela. Stigavši do blaga, najpre provede minut-dva
plivajući unaokolo, podižući predmete koji su se po nečemu razlikovali, i
ispuštajući ih opet natrag na gomile na podu.
Svetog mu sranja, razmišljao je razdragano kad su on i Troj trpali zlatne šipke
u plovne vreće. Jednom i ja da budem u pravu. Ovde mora biti više od
pedeset kila samo u polugama. Pre ronjenja bili su se dogovorili da iznesu
samo poluge, ako poluga bude dovoljno. Jedino za poluge mogli su biti
sigurni da su napravljene od čistog zlata. Čak i ako odnesemo dvadeset šest
Trojevim prijateljima, moglo bi ostati dvadeset i nekoliko za nas. On izvede
brz proračun u glavi. To bi moglo iznositi preko tri stotine hiljada dolara po
glavi. Juuu-pii.

Talasi radosti i uzbuđenja prolazili su kroz Nika. Bilo mu je, jednostavno,
teško da se obuzda. Želeo je da igra, peva, pleše od radosti. Bio je, ipak, u
pravu. Ta kopilad jesu pokrala glavninu blaga, i on ga je sad krao natrag od
njih. Nema sreće kao što je ona kad ispravljaš neku staru, bolnu nepravdu. A
još ako to učiniš u punom sjaju... Nik je, u svom srcu, već slavio. Ovo je bio
njegov dan.
Punjenje vreća bilo je začas gotovo. Obojica su se osećali kao da imaju
beskonačnu energiju. Čim su pokupili zlatne poluge, Troj pokaza pokretom
ruke niz tunel. Nik spusti pogled na dragocenosti preostale na podu. Trebalo
bi sve da uzmemo, pomisli on. Da ne ostavimo Homeru i Greti ništa.
Apsolutno ništa. Ali morao je biti praktičan. Obe njihove vreće bile su gotovo
pune, i već dovoljno teške.
Nik otpliva prema okeanu, vukući plovnu vreću punu zlata za sobom. Troj je
išao za njim. Dok su prolazili pored glomaznih vrata koja su im sad bila
desno, Troj opet poče da razmišlja o elektronici povezanoj sa alarmom u onoj
kutiji ispred njih, između dva dela cevi. Čemu bi mogle služiti one druge
veze? On se iznenada seti da je u jednom časopisu za elektroniku video
dijagram o usavršenim tempirnim mehanizmima sposobnim da sami sebe
ponovo uključe i da zamene delove koji su otkazali. Možda je pametni
procesor u alarmnoj kutiji već proglasio pokvarenom onu komponentu koju
je Troj onesposobio; u tom slučaju, ta kompomenta će biti ili zamenjena
radom nekog drugog, rezervnog elementa u sistemu, ili će njeni izlazni
signali biti ignorisani. U oba slučaja, razmišljao je Troj, to znači da bi sistem
mogao biti opet aktivan.
Bilo je prekasno. Nik je uplivao u vidno polje optičke naprave, i svetla se
upališe celom dužinom tunela. Iza Nika i njegove vreće zlata poče da se
spušta metalna kapija. Saamo zato što je zaplivao što je brže mogao Troj uspe
da pojuri pre nego što se kapija sasvim zatvorila. Ali Trojeva vreća puna
zlatnih poluga ostala je pozadi, sa druge strane kapije.
Nik je zurio u Trojevu izgubljenu vreću dok je lagano tonula ka podu. On
posebnu rukama kroz šipke, dograbi vreću i pokuša da je izvuče. Uzalud. On
zatrese kapiju. Metal je bio izuzetno tvrde građe. Ljut i frustriran, on zalupa
pesnicama po kapiji. Dok je, između dva udarca, hvatao dah postade svestan
nekog čudnog zujanja, nalik na rad motora, negde u daljini iza sebe. On se
okrete da nađe Troja, ali ga nije mogao nigde videti.
Troj je bio iscrpljen svojim plivačkim sprintom kroz kapiju što se naglo
zatvarala. Pošto je istrošio energiju, dopustio je sebi da potone na dno, i to u

najdubljem delu pećine, na pola puta između dva veštačka tunela. Nekoliko
puta duboko udahnu i proveri svoju zalihu vazduha. Preostajalo mu je još oko
deset minuta. Jedan trenutak je gledao kako Nik, desno od njega i maltene
izvan vidika, uzaludno pokušava da provuče Trojevu vreću kroz kapiju.
Sranje, pomisli Troj, razočaran što je izgubio zlato, da sam samo mislio.
Trebalo je da znam... On začu neki neobičan zvuk levo od sebe. Vođen
radoznalošću, on otpliva do ulaza u onaj drugi tunel, i nađe se tačno na putu
robota-stražara.
Iako je daljina između njih bila u prvi mah preko petnaest metara, mehanizam
za navođenje stražara usmeri ga ka Troju čim se ovaj pojavio. Iznenađen,
zadivljen, Troj u prvi mah nije ni pokušao da izbegne nalet te podmornice u
obliku metka. Robot je bio dug oko devedeset centimetara, a u sredini debeo
oko trideset. Na udaljenosti od oko dva i po metra, robot polako napuni svoje
oružje, i ispali malo ali moćno koplje, veličine kuhinjskog noža, koje Troj
jedva uspe da izbegne. Projurilo je tik pokraj njega i tresnulo u zid.
Adrenalin pojuri u Trojev sistem, i on otpliva u sredinu tog jezerceta. Stražar
nije odmah krenuo za njim. Umesto toga, postavio se na ulaz prirodnog
tunela prema okeanu, blokirajući na taj način put za bekstvo, a onda se
okrenuo i počeo sistematski da pretražuje jezerce. Do đavola, mislio je Troj,
zašto nisam otišao kad sam imao priliku? upitavši se, istovremeno, da li je
Nik još kod kapije.
I Nik se bio našao u vidnom polju robota-stražara. Vukući svoju plovnu
vreću, polako je plivao ka izlazu. Nije bio svestan da on i Troj nisu više sami
u jezercetu. Video je stražara tek kad se našao na pet metara od njega, u
lakom dometu stražareve podvodne puške. Troj je gledao kako stražar
ubacuje jedno koplje u pušku. Oh, ne, povika on u sebi. Čuvaj se, Nik. Ali
nije mogao ništa da učini.
Dogodilo se tako brzo da Nik ni Troj nisu saznali šta je to zapravo bilo.
Kasnije će Troj objašnjavati da je osetio neko iznenadno toplo peckanje na
zglavku i da je potom nešto - možda zrak svetlosti, ili laserski zrak, ili mlaz
plazme - ispaljeno iz njegove narukvice, posle čega je pogođeni robot ostao
nem i nepokretan. A Nik će pričati da je Troj skrenuo robotu pažnju upravo u
trenu kad je robot hteo da puca na njega, Nika, i da je sledećeg trenutka robot
odskočio kao da ga je nešto udarilo. Šta god da se desilo, sva stražareva
aktivnost je prestala. Odmah posle toga dva čoveka otplivaše ka plićem delu
pećine, privremeno bezbedni.

Ostrige su bile tako debeljuškaste i sočne da Kerol prosto nije mogla da
poveruje. Na drugom kraju stola, naspram nje, sedela je Elen, sva sijajući od
ponosa. "Hoćeš li uzeti još, draga?" nudila je Elen smešeći se i dižući
ogromni lonac sa čorbom od ostriga. Ja ću sad da pojedem još jednu porciju,
pomisli Kerol. I to posle one somovine sa Nikom. Greti bi to bilo odvratno.
Smešeći se samo u sebi, ona klimnu. Večeras je bar nešto saznala; da je Elene
bez sumnje fantastična kuvarica.
A i veoma tužna osoba, pomisli Kerol sipajući sebi još te čorbe, jako
začinjene, bogate čuvenim 'apalačikola' školjkama. Tokom dvadesetminutnog
intervjua pre večere, Homer je sam odgovorio na sva pitanja. Kad god je
pitanje bilo kontroverzno ili delikatno, na primer kad ga je Kerol pitala o
tvrdnjama da su njih troje ukrali i sakrili deo izvađenog blaga, on je bacao
pogled samo ka Greti, a onda odgovarao. Nije ni čudo što Elen sve vreme
ždere. Ona je ovde treći koji smeta sreći.
"Čorba je fenomenalna", reče Kerol Eleni. "Da li bi mi dala recept?"
Elen je ovim bila oduševljena. "Svakako, draga," odvrati ona. "Sam
zadovoljstvo." Kerol se seti Dejlove napomene o Eleninom ponašanju za
vreme nagradnog banketa MOI, i zapita se ne postoji li, uistinu, i neka
seksualna komponenta u ovoj toplini koju je Elen ispoljavala. Ne vidim ja to,
zaključi Kerol. Ovo je samo jedna usamljena i duboko uznemirena žena. Ne
osećam ni mrvicu seksualne napetosti.
"Vi ste čitavo veče postavljali pitanja, gospođice Doson", izgovori Homer u
tom trenutku. "A zašto sad ne bismo i mi vama postavili neko pitanje?" Bio je
začuđujuće prijatan i uzdržan još od onog bizarnog hranjenja ajkule pre
večere. Mora biti da su ovi ponekad i normalni, pomisli Kerol. Inače ne bi
mogli opstati. Ali ko zna kad će se opet pojaviti gospodin Hajd.
"Ja", reče Greta. To je bilo njeno prvo neposredno obraćanje Kerol tokom te
večere. "Homer mi je rekao ta si ti sa toktorom Tejlom. Vas tvoje ste
ljubavnici, ne?"
Ti, Greta, bogami, ne ideš izokola. Kerol delimično izbeže to pitanje. "Dejl
Majkls i ja smo veoma dobri prijatelji. Dosta vremena provodimo zajedno, i
privatno i profesionalno."
"Pametan je on", reče Greta. Te bistre oči zurile su u Kerol, a osmeh je
poigravao na uglu Gretinih usana. Šta ova pokušava da mi kaže?
Njihov razgovor prekide oštar zvuk alarma. Kerol istog časa shvati da je
nešto krenulo kako ne valja. "Šta je to, za ime sveta?" upita Kerol nevino,
dok se prodorno pištanje alarma nastavljalo.

Homer i Greta već su bilina nogama. "Izvini što idemo", reče Homer, "to je
naš alarm za provale. Verovatno neka greška. Idemo da proverimo."
I njih dvoje pohitaše iz trpezarije, ostavivši Kerol i Elen same, i krenuše niz
obližnji hodnik. Moram ih pratiti i saznati šta se dešava, pomisli Kerol, čije
su misli i srce zajedno jurili. Bacila je krišom pogled na sat. Bilo je deset i
pet. Trebalo je da već završe. "Idem u toalet", reče ona Eleni. "Nemoj se
maltretirati", dodade, videći da je Elen zaustila da joj objasni pravac gde se
toalet nalazi. "Sigurna sam da ću moći i sama da ga pronađem."
Kerol hitro izađe u hodnik i oslušnu gde su Homer i Greta. Hodajući vrlo
tiho, pratila ih je sve dok se nije našla ispred jedne velike prostorije na
suprotnoj strani kuće. Vrata te prostorije bila su odškrinuta, i ona začu
Homerov glas; "Izoštriće za sekund". Posle kraće pauze, Homer povika;
"Sranje! Izgleda da su zlatne šipke već nestale. Mora biti da su se kretali
veoma brzo. Ova slika stvarno nije mnogo jasna. Evo, vidi".
"Ja", složi se Greta. "Poluge su nestale, čini mi se. Ali, Homere, zlato pi pilo
vrlo teško. Možta su lopovi zarobljeni u tunelu Timi bi ih mogao potražiti."
"To bi sredilo kopilane". Homerov nervozni smeh izazva talase jeze niz
Kerolinu kičmu. Vraćala se tiho sve dok se nije povukla do glavnog hola
zgrade. Tada je začula kako su se zalupila jedna izlazna vrata, i to u pravcu
one velike prostorije. Otišli su da puste ajkule. Isuse. Moram da upozorim
Nika i Troja.
Kerol uđe u najbliži WC, koji je bio u tom hodniku, zatvori vrata, i otvori
česmu. Onda povuče vodu u WC-u, odlepi mali voki-toki, koji joj je bio
dotad sakriven u košulji, i prinese aparat ustima. "Uzbuna, uzbuna", reče ona.
"Znaju da ste tamo. U opasnosti ste". Ona odasla ovu poruku još jednom, a
onda pritisnu dugme da bi poruka bila automatski ponovljena još nekoliko
puta. Nadam se da ova prokletinja funkcioniše, pomisli ona.
Zatim opet poče da lepi malenu spravu za unutrašnjost svoje bluze. Dok je
pritiskala lepljivu traku, slučajno pogleda u ogledalo. I srce joj maltene stade.
Na vratima je stajala Elen i izbuljenih očiju zlobno piljila u nju; taj pogled je
jasno kazivao da je sve čula i videla. Elen koraknu ka njoj.
"Ni koraka dalje, Elen", reče Kerol, i diže ruke. "Nemam nikakav spor sa
tobom." Debela žena je oklevala. "Homer i Greta te ionako samo
iskorišćavaju", dodade Kerol tiho, "zašto ih ne ostaviš i ne stvoriš neki život
za sebe?"
Elenino lice se iskrivi od besa. Njene se oči suziše, obrazi zacrveneše, a
ogromne pesnice podigoše da zaprete Kerol. "Nije tvoja prokleta briga kako

ja živim svoj život" uzviknu Elen pretećim tonom i ponovo pođe prema
Kerol.
Kerol dograbi debelu metalnu šipku za peškire koja je bila pokraj nje i poteže
svom silinom. Šipka iskoči iz zida, pri čemu na pod od linoleuma padoše dva
velika peškira boje breskve i jedan komad drveta koji je dotad bio na kraju
šipke. Kerol izmahnu šipkom iznad glave. "Ne teraj me da te tresnem", reče.
"Samo pođi u stranu i skloni mi se s puta."
Elen, međutim, ne uspori. Kerol pažljivo nanišani i raspali je silovito po
desnom ramenu i masivna žena se sruši. "Greta", zakuka ona neverovatno
jakim glasom. "Greta, upomoć."
Ne prestajući da izmahuje šipkom za peškire, Kerol je pažljivo zaobiđe i
uzmače ka vratima. Čim se našla u hodniku, pojuri sprintom u porodičnu
sobu, i kroz nju prema prednjim vratima. Na domak bara neko je ščepa s leđa.
Kerol polete napred i žestoko tresnu nosem o ćilim. Odmah pokuša da se
izmigolji iz Gretinih ruku, ali je to bilo nemoguće; ostala je pritisnuta o pod.
Nekoliko kapi krvi kanu iz Kerolinog nosa na pod.
Obe su teško disale. Kerol uspe da se okrene, tako da je bila licem okrenuta
prema Greti. Uzaludno se borila da se oslobodi. Gretine snažne šake
prikovaše Keroline zglobove za pod, a onda se sagnu tako da joj se lice našlo
na samo nekoliko centimetara od Kerolinog. "Pokušavala si pobeći, ja, a zbog
čega si baš toliko žurila."
U Gretinim očima bilo je nečeg divljačkog. Kerol, vođena nekim impulsom,
diže glavu i poljubi Gretu pravo u usne, punim poljupcem. Iznenađenoj
napadačici ruke se za trenutak opustiše. To je Kerol bilo dovoljno. Zapevši iz
petinih žila, ona tresnu Gretu bridom šake u slepočnicu. Odgurnuvši potom
ošamućenu ženu sa sebe, pojuri ka vratima.
Još dok je jurila kroz ulazna vrata i niz stepenike, izračunala je. Greta će biti
ubrzo na nogama. Neću imati vremena da otvorim vrata kola, mislila je.
Znači, isto mi se hvata i ako probam da pobegnem trčeći.
Nemica je bila samo petnaestak metara iza nje i brzo je smanjivala rastojanje,
dok je Kerol zaokretala na drum koji je vodio od Homerove kuće do
Pelikanovog odmorišta. Već deset godina trčim triput nedeljno. Ali ovo je
prvi put da mi život zavisi od toga. Ona pokuša da ubrza, ali Greta nastavi da
smanjuje rastojanje. Kerol je bila sigurna da će u vrlo kratkom roku biti
uhvaćena. U jednom trenutku joj se čak učini da je osetila Gretinu šaku na
bluzi.
Međutim, posle dvesta metara Greta poče da zaostaje. Kad se našla na četiri

stotine metara od Homerovog prilaznog puta, Kerol se usudi da pogleda
preko ramena. Njena goniteljka je sad bila pedeset metara iza nje, i jasno se
videlo da ima poteškoća. Kerol oseti novi nalet energije. Uspeću, pomisli
ona. Stvarno ću pobeći.
Greta uspori do hoda. Posle nekog vremena uspori i Kerol, ali tek kad se
našla maltene pred restoranom. Čak i tad nastavila je da se osvrće,
pokušavajući da vidi svoju protivnicu pri svetlosti meseca. Pozvaću taksi,
razmišljala je. I otići do Nikovog stana. Nadam se da su njih dvojica čuli
moje upozrenje i da su bezbedni.
Gretu više nije mogla videti. Stala je i napregla oči. Mora biti da se vratila,
pomisli Kerol. Dok je ona tako gledala nazad, niz drum, par vrlo jakih ruku
zgrabi je za ramena. Ona se naglo okrete i zagleda se u nasmejane oči
poručnika Ričarda Toda.

10.

Namerno je čekao da svi ostali glumci odu iz garderobe. Sam paketić bio je
neupadljiv, velik otprilike kao oveći sapun, zamotan u belu hartiju sa
tamnocrvenom trakom. Ti čak ne znaš ni da li je to od nje, pomisli Vinters
povukavši traku svezanu u mašnicu. Komandant je sav bio u iščekivanju.
Večeras je predstava bila čak i bolja. A u onoj sceni u spavaćoj sobi osetio je,
samo na sekund, dodir Tifaninog jezika na svojim usnama. To nije morala,
reče Vinters sebi, odagnavši za trenutak osećanje krivice.
Ruke su mu pomalo drhtale dok je otvarao paketić. Bila je to obična bela
kutija. U njoj, srebrni upaljač za cigarete, jednostavan ali lep, sa inicijalima
'VW' ugraviranim u površinu donje strane. Njegovo srce brže zakuca. Znači, i
ona to oseća. Komandant Vinters oseti siloviti talas seksualne želje u
bedrima, i poče da zamišlja scenu koja bi se mogla deseti kroz samo tri-četiri
sata. On vodi Tifani kući; oni se ljube na njenim prednjim vratima. "Da li bi
želeo da uđeš", kazaće ona.
"Osećam se zgodnom... oh, tako zgodnom... osećam se zgodnom i duhovitom
i veselom..." Čuo je kako Tifani to peva dolazeći hodnikom. Ona gurnu vrata
garderobe i zavrte se. Kosa joj je bila dignuta visoko na glavi, tako da su se
videle linije njenog elegantnog vrata. Zlatni filigran izveden duž vrha češlja
što ga je od komandanta dobila uklopio se savršeno sa bogatim crvenim i
smeđim tonovima njene kose. Njena haljina bila je bela, veoma dekoltovana;
Tifanina ramnea su, ako se izuzmu dve tanke bratele, bila sasvim gola.
"Dakle?" reče ona sa širokim, iščekujućim osmehom. Opet se okrete. "Šta
misliš?"
"Izgledaš divno, Tifani", odgovori on. Zurio je u nju tako prodorno da je
pocrvenela.
"Oh, Vernone", uzdahnu ona, menjajući raspoloženje. "Češljevi su divni."
Ona izvuče cigaretu iz njegove paklice na toaletnom stočiću i pripali je sama,
njegovim novim upaljačem. Duboko uvuče dim, neprestano gledajući
Vintersa u oči, i spusti cigaretu na pepeljaru. "Ne znam kako da ti zahvalim",
promrmlja ona.
Priđe mu, potom, i obavi ruke oko njegovog vrata. "Večeras je bilo još jedno
divno veče." Obuhvati mu levom šakom potiljak i protegnu se uvis da ga
poljubi. Srce samo što mu nije eksplodiralo. Osećala je njegovu uzbuđenost

dok su se njene usne mekano gnezdile oko njegovih. Povuče, zatim, njegovu
glavu dole, ka svojoj, i blago pojača pritisak poljupca. On je nazad zagrli i
stisnu njeno telo uz sebe.
Komandantu Vintersu se činilo da će se udaviti u zadovoljstvu tog poljupca.
Takvu čežnju još nikad nije osetio. Bio je siguran da bi rado umro ujutru kad
bi samo mogao, pre toga, celu noć da nastavi da je ljubi. U jednom trenutku,
kad je dopustio sebi da u potpunosti doživi taj nalet radosti, ljubavi i pohote,
sve njegove brige, sav njegov očaj behu potisnuti u stranu. Želeo je da se
obavije oko Tifani, da je nekako uvuče u svoju kožu i zatvori, i da isključi
sve drugo u univerzumu.
Melvin i Mark dođoše u garderobu da potraže komandanta. Nisu se
prikradali, nisu čak bili ni nešto posebno tihi, a ipak ni Tifani ni komandant
Vinters ne čuše njihovo približavanje. Oni kroz otvorena vrata garderobe
videše kako se Tifani i Vinters ljube. Njih dvojica se zagledaše i instinktivno
na trenutak dodirnuše rukama. Iz sopstvenog iskustva su znali kako je teško
održavati ljubavnu vezu izvan prihvaćenih normi.
Tifani i Vinters najzad prekinuše poljubac. Ona nasloni glavu na njegova
prsa. Bila je leđima okrenuta prema vratima. Vinters otvori oči i vide da
Mark i Melvin stoje tu, pred njim. On poblede, ali režiser načini rukama gest
koji je značio: "U redu je. To je vaša stvar, nije naša."
Melvin i Mark su obzirno čekali još nekoliko sekundi, da bi izgledalo kao da
su stigli tek posle poljupca. Komandant potapša Tifani po ramenu i okrete je
na očinski način. "Veličanstvena predstava, komandante", reče Melvin
ulazeći u prostoriju. "I još jedno vaše super-izvođenje, mlada damo." On
zastade. Mark je svoje komplimente izražavao osmehom. Tifani nesvesno
popravi haljinu. "Izvesni poručnik Tod vas čeka napolju, komandante",
dodade Melvin. "Kaže da je hitno. Rekao mi je da vam kažem da požurite."
Vintersovo lice se prekri borama. Šta kog vraga on traži ovde? pomisli on.
Subotnja noć, prošlo je deset sati. "Hvala, Melvine", odgovori on. "Recite mu
da ću izaći kroz neki minut."
Režiser i njegov prijatelj se okrenuše i izađoše iz garderobe. Tifani pruži ruku
ka upaljenoj cigareti, čiji se pepeo toliko izdužio da je maltene ispala iz
pepeljare. Udahnula je dim, pa dodala cigaretu Vintersu. "Da li su nas videli
kako se ljubimo?" upita ona zabrinuto.
"Nisu", slaga je Vinters. Ali već je uviđao koliko je neodrživa bila njegova
fantazija. Dragocena Tifani, pomisli on. Moja tinejdž-ljubavnica. Imali smo
sreće. Ali ne možemo se zavaravati. Bićemo primećeni ranije ili kasnije. On

se zagleda u njene oči i vide u njima plamen devojačke strasti i opet oseti
talas pohote u svojim bedrima. Pruži ruke nadole i privuče Tifani silovito k
sebi. A ako nas vidi pogrešna osoba, pomisli on dok su mu se usne žarile od
njenog poljupca, mome riziku nema kraja.

Vinters baci na zemlju cibgaretu i ugasi je zgazivši je. Sa nevericom
odmahnu glavom. "Ti to meni kažeš da si uhapsio njih troje? I da ih držiš u
bazi?"
Poručnik Tod bio je zbunjen. "Ali gospodine, zar ne razumete? Imamo čitav
komplet fotografija. Na tri fotografije projektil se jasno vidi. A tu su i druge
fotografije koje prikazuju tog crnog momka u nekakvom podvodnom zdanju
u okeanu. Baš kao što sam i pretpostavljao. Šta bi nam više bilo uopšte
potrebno? Takođe smo ih uhvatili baš na delu: vraćali su se sa ronjenja,
noseći u ruksacima dvadeset tri kilograma zlatnih poluga. Dvadeset tri
kilograma!"
Komandant Vinters se okrete i pođe natrag, u teatar. "Vratite se u bazu,
poručniče", reče on zgađeno. "Biću tamo kroz pet minuta."
Videlo se da Melvin i Mark samo čekaju komandantov i Tifanin odlazak, pa
da zaključaju pozorište i odu na zabavu. "Možete li je vi preuzeti, Melvine?"
upita Vinters. "Noćas su u bazi nešto mnogo zapetljali, i čini se da ću ja
morati to da ispravim." Konverzacija sa Todom otreznila je Vintersa bar što
se dve stvari tiče. Prvo, podsetila ga je da postoji realni svet tamo napolju,
izvan teatra, svet koji ne bi imao povoljan stav prema mornaričkom
komandantu starom četrdeset tri godine koji se upušta u seksualnu vezu sa
sedamnaestogodišnjom srednjoškolkom. Drugo, Todovo zaprepašćujuće
saopštenje da je uistinu uhapsio troje civila, od kojih je jedna poznata
novinarka, prodrmalo je komandanta i nateralo ga da shvati da je njegova
preokupiranost sa Tifani uticala na njegov rad. Nipošto nije trebalo da
dopustim da se ova stvar toliko izmakne kontroli, pomisli on. Neće taj
poručnik načiniti ni jedan jedini potez, od sada, bez moje lične dozvole.
"Žao mi je, Tifani", reče on očinskim glasom. Zagrli je, potom, na
dvosmislen način i ovlaš je poljubi u teme. "Doći ću na zabavu čim budem
mogao."
"Požuri da ne bi propustio šampanjac", reče Tifani sa osmehom. Melvin
pogasi svetla u teatru i njih četvoro izađoše.
Vinters se parkirao u toj istoj ulici, ali gotovo čitav blok daleko. Dok je
Tifani ulazila u Melvinova kola, on joj mahnu. Pitam se da li ćeš ikad

shvatiti, mlada damo, pomisli on. Shvatiti koliko sam noćas bio blizu da sve
odbacim. U mislima se vrati u vreme od pre dvadeset četiri godine, jedna
hladna noć u blizini grada Filadelfije, on je praktično pomahnitao i sad
maltene siluje Džoanu Kar. Vinters pokrenu svog pontijaka i polako izađe
njime na ulicu. Tako bi lako bilo, pomisli on, bar jedan jedini put zaboraviti
pravila i ograničenja. Skočiti u vodu bez prethodnog gledanja. Priseti se kako
je sklopio pakt sa bogom posle te noći provedene sa Džoanom. Dakle, ti si
održao svoj deo pogodbe. Valjda. A ja sam postao oficir i džentlmen. I ubica.
On iskrivi lice. Zaokrenuvši pored raskošnih Vrtova Mijako, potera kola ka
bazi, velikim naporom prisiljavajući sebe da prestane da razmišlja o Tifani i
Džoani i seksu. Nije dosta što imam ovo iskušenje oko Tifani. Jednovremeno
mi je dodeljen i poručnik seljačina koji cokulama gazi civile upinjući se da
dokaže nekakvu sumanutu....
Zaustavio se na semaforu. Puno značanje onoga što mu je Tod kazao poče
polako da uranja u njegovu svest. Isuse, pa i ja tu mogu biti u frci.
Nezakonito ulaženje. Neopravdano oduzimanje slobode kretanja. Toda će
osuditi... On polako provuče svoja kola kroz raskrsnicu. Mehanički stavi
cigaretu u usta i pripali je. Znači, trebalo bi da zauzmem ponizni stav. Ali jebi
ga. Ta Dosonova je reporterka. Loše, loše vesti.
Napokon stiže u bazu. Kratko mahnuvši stražaru, poveze se dalje, do mesta
gde je ta trojka, po Todovim rečima, bila zatvorena. Vinters se zaustavi
ispred jedne obične, bele zgrade na brežuljku koji se dizao oko pet metara u
odnosu na nivo ulice. Na rubu te ulice čekao je jedan nervozni poručnik po
imenu Roberto Ramirez. U rukama je držao dva velika, debela koverta.
Ramirez se okrete i doviknu nešto u pravcu ulaznih vrata. Tod smesta izađe i
pažljivo zaključa vrata, siđe niz stepenice i pođe prema dvojici oficira.
Ramirez je već pokazivao fotografije komadantu Vintersu kad im se Tod
pridružio. Diskusija te trojice bila je kratkotrajna ali žustra.

"Šta je bilo kad ste primili moju poruku?" Čim je Tod nestao kroz vrata,
Kerol se okrenu njima dvojici. Od kad su ih Tod i Ramirez uhapsili na
parkingu Pelikanovog odmorišta, njih troje nisu imali mnogo prilike da
razgovaraju nasamo.
"Troj je bio spreman da zbriše", nasmeja se Nik. "Ali ja sam mislio da se
tvoje upozorenje odnosilo samo na robota-stražara. Pa, pošto je taj mirovao
već minutima, procenio sam da smo već bezbedni. Još sam bio stvarno besan
zbog druge vreće sa zlatnim polugama. Zato sam požurio nazad, do kapije.

Toliko sam se usredsredio na iznalaženje načina kako da provučem vreću
kroz otvor, da sam, reklo bi se, zaboravio sve drugo. Iznenada sam osetio
kako me Troj povlači unazad. Možda jedan sekund kasnije, dve-tri ajkule, od
kojih je jedna sasvim sigurno bila mako, tresnuše u kapiju. Mislio sam da će
se kapija sigurno raspasti u komade."
"Ti morski psi bili su prava jeza, anđele", ubaci Troj. "A i glupi. Onaj veliki
se zakucao u kapiju bar dvanaest puta pre nego što je odustao."
"Te lude ajkule su odmah pocepale plovnu vreću u dronjke. Moguće je čak da
su progutale i većinu poluga. Nije bilo zabavno nalaziti se tako blizu njih."
Nik se strese. "Kad sklopim oči i sad vidim zube tog makoa na metar od sebe.
Verovatno ću godinama imati strašne snove."
"Povukao sam Nika prema okeanu. Nisam želeo da imam nikakve veze sa
tom opakom kopiladi, i nisam bio siguran da će kapija ostati neoštećena ako
nasrnu ponovo. Izjurili smo odatle u rekordnom vremenu. Naravno, ni on ni
ja nismo očekivali da će nas na povratku do kombija pozdraviti Ratna
mornarica SAD." Troj zastade. "Ovaj stvor zvani Tod, koji je njegov
problem? Nesumnjivo smatra sebe gadnim dupetom. Je l' to on samo nadrkan
što ga je profa opružio po patosu prošle noći?"
Kerol se nasmeši. Ispruživši levu ruku, ona položi šaku na Nikovu nogu, tek
iznad kolena. Dok je govorila, držala je ruku na tom mestu. "Tod je jedan od
mornaričkih inženjera koji pokušavaju da nađu taj izgubljeni projektil.
Sigurna sam da su on i njegovi ljudi odgovorni za provale u Nikov stan i u
moju hotelsku sobu. Inače nas ne bi uhapsili."
"A na osnovu čega imaju pravo da nas ovde drže?" zapita Nik. On svojom
rukom obuhvati Kerolinu. "Nije protivno zakonu imati zlatne poluge u rancu.
Zar mi kao građani nemamo neka prava koja nas štite od ove vrste stvari?"
"Verovatno imamo", odgovori Kerol. Ona stisnu Nikovu ruku, a onda povuče
svoju k sebi. "Ali kao novinar, nalazim da je ovaj deo naše pustolovine
izuzetno zanimljiv. Lepo se vidi da je poručnik Ramirez veoma nervozan.
Nije dozvolio Todu čak ni da nam postavlja pitanja pre kontaktiranja sa
komandantom Vintersom. I veoma se brinuo oko naše udobnosti."
Kao da je ta njena poslednja reč bila znak za nastup, prednja vrata se otvoriše
i trojica mornaričkih oficira uđoše. Napred je išao Vinters, a dvojica
poručnika odmah za njim. Nik, Kerol i Troj sedeli su na sivim metalnim
stolicama na levoj strani jedne prostorije koja je nastala pregrađivanjem i
služila kao čekaonica za veće kancelarije u zadnjem delu zgrade. Ušavši u
prostoriju, Vinters se napola nagnu preko velikog sivog radnog stola naspram

njih.
"Ja sam komandant Vernon Vinters", reče on, zagledavši se svakome od njih
u oči, "kao što gospođica Doson zna, ja sam jedan od starijih oficira u ovoj
bazi. Trenutno rukovodim jednim tajnim projektom, čiji je kodni naziv
'Slomljena strela'." On se nasmeši. "Siguran sam da se pitate zbog čega ste
dovedeni u bazu."
Vinters pruži levu ruku, i Ramirez mu u nju stavi uvećane infracrvene
fotografije koje su najdetaljnije prikazivale projektil. On mahnu tim fotosima
u pravcu troje uhapšenika. "Jedan od ciljeva projekta 'Slomljena strela' jeste
pronalaženje mornaričkog projektila koji je izgubljen negde u Meksičkom
zalivu. Poručnik Tod, ovde prisutan, veruje, na osnovu ovih fotografija, da vi
znate gde se taj projektil nalazi. Zato je preduzeo korake da vas dovede
ovamo na saslušanje." Vinters povisi glas i poče da maše rukama. "Dakle,
siguran sam da nije potrebno da vas podsećam da su najmoderniji sistemi
naoružanja ono što našu naciju održava u stanju slobode i bezbednosti..."
"Poštedite nas i lekcije o patriotizmu, i glume, komandante Vinterse", prekide
ga Kerol. "Svi mi znamo da tražite izgubljeni projektil i da mislite da ste ga
možda našli. Žao nam je. Danas smo išli da ga tražimo ali nismo uspeli
ponovo da ga pronađemo." Ona ustade. "A sad me za trenutak saslušajte.
Ovaj vaš napaljeni poručnik i njegovi ljudi prekršili su više zakona nego što
ih ja mogu izbrojati. Ne samo što su nas kidnapovali, nego su i pljačkali i
razorili moju hotelsku sobu i stan gospodina Vilijemsa. Takođe su pokrali
izvesne fotografije, i dragocenu opremu." Ona se zagleda u Vintersa oštrim
pogledom. "Nema sumnje da bi vam bolje bilo da nađete jake razloga što ste
nas dovukli ovamo. Ako ih ne nađete, kunem se da ću se potruditi da sva
trojica izađete pred vojni sud."
Kerol pogleda Ramireza, koji se vrpoljio. "U međuvremenu", nastavi ona,
"mogli biste započeti tako što biste nam dali službeno, pismeno, izvinjenje,
vratili nam svu imovinu, i isplatili nam odgovarajuće obeštećenje za svu
nanetu štetu. Sem toga, želim da od ovog trenutka imam ekskluzivan pristup
u Arhive 'Slomljene strele'. Ako ne pristanete na sve ove uslove, možete
odmah da se spremite da u sledećem izdanju Majami Heralda čitate o
gestapovskoj taktici Ratne mornarice Sjedinjenih Američkih Država."
A-u, pomisli Vinters. Ovo neće biti lako. Ova reporterka namerava da blefira
i preti. On izvadi cigaretu; za to vreme je razmišljao. "Da li biste, molim vas,
mogli da se uzdržite od pušenja ovde?" upade Kerol u lanac njegovih misli.
"To nama svima smeta."

Do đavola sa ovim agresivnim nepušačima. On vrati cigaretu Pal Mal u
paklicu koja mu je bila u džepu. U prvi mah je bio izbačen iz ravnoteže
Kerolinim brzim napadom, ali do sada se već bio pribrao. "Dakle, gospođice
Doson", poče komandant trenutak kasnije. Pogled mu odluta na drugu stranu
od trojke, u pravcu ulaznih vrata. "Shvatljivo mi je zbog čega su vas protekli
događaji mogli uznemiriti. Priznaću da su moji ljudi možda zaista
neopravdano napavili nered dok su pretraživali vaše sobe da nađu dokaze.
Međutim..." Vinters zastade u pola rečenice, okrete se i opet pođe prema
Niku, Kerol i Troju.
"Međutim,", ponovi on, "mi ovde govorimo o izdaji." Sačekao je da njegova
pretnja ostavi utisak. "A nije potrebno da vam govorim, gospođice Doson, da
je izdaja ozbiljna stvar. Ozbiljnija čak i od novinarstva." On opet načini
pauzu radi efekta, a glas mu postade vrlo strog. "Ako iko od vas zna išta o
mestu gde se projektil nalazi, i ako je to saznanje preneo članovima bilo koje
strane vlade, a posebno neke za koju se smatra da je neprijateljski nastrojena
prema našim nacionalnim interesima, onda ste počinili izdaju."
"Koju vrstu droge ste pušili, komandante?" odgovori Kerol. "Mi bez
ustezanja priznajemo da smo tražili vašu raketu. Ali to nas ne čini špijunima.
Nemate sudske argumente protiv nas." Ona baci pogled ka Niku, koji je sa
divljenjem pratio njeno izvođenje. "Ja sam samo novinarka koja priprema
reportažu. Ovo vaše o izdaji je čista izmišljotina i potpuno sranje."
"Ma nemoj", reče poručnik Tod, koji se više nije mogao uzdržavati. "Onda,
gde su ove slike napravljene?" On pokaza fotografije Troja kako stoji, u
kompletnoj ronilačkoj opremi u prvoj podvodnoj sobi, onoj sa crvenim i
plavim zidovima. Onda se okrete i pokaza prstom prema ruksacima koji su
ležali u suprotnom uglu sobe. "I šta su vaša dva prijatelja radila sa dvadeset
tri kilograma zlata posle svog noćašnjeg ronjenja?"
"U redu, čoveče", dobaci mu Troj, preterano naglašavajući reči, i zakoračivši
prema poručniku Todu. "U redu. Ukapirao si, je l' da? Našli smo projektil
prodali ga Rusima za dva'es tri kila zlata." On se zapilji u Toda raširenih
očiju. "I sad je projektil u podmornici koja odmiče ka Moskvi ili već gde...
Ajd' bre, čoveče, uozbilji se. Nismo toliko glupi."
Poručnik Tod planu. "Kopile jedno crno..." promrmlja on, pre nego što je
komandant Vinters stigao da uskoči izmednju njih. Vintersu je bilo potrebno
vreme za razmišljanje. Todova pitanja su, ipak, ostala bez odgovora. Čak i
ako su postojali dobri odgovori, nije bilo teško uvideti zbog čega je neko,
imajući u vidu te fotografije, pomislio da je možda reč o zaveri.

Sem toga, postavljalo se pitanje kako braniti postupke njegovih mlađih
oficira i istražnog tima. Ako sad pustim ovo troje da odu, pomisli Vinters, to
će značiti da u osnovi priznajemo da smo pogrešili... Ramirez mu je
gestovima nešto pokazivao. Glavom je klimao prema izlazu. Vinters to u prvi
mah ne razumede, ali Ramirez ponovi pokret.
"Izvinite nas za trenutak", reče Vinters. Dvojica oficira izađoše na trem,
ostavivši Toda sa Nikom, Kerol i Trojem. "Šta je, poručniče?" upita Vinters.
"Komandante", odgovori Ramirez, "moja karijera je Mornarica. Ako sad
pustimo ovo troje, bez normalnog saslušanja..."
"Slažem se sa vama, u potpunosti", prekide ga Vinters naglo. "Kamo sreće da
se ništa od oovog danas nije dogodilo. Ali dogodilo se. Sad moramo temeljito
i valjano da završimo stvar, inače nećemo moći da branimo ono što smo
učinili." On za trenutak porazmisli. "Koliko će vam vremena biti potrebno za
postavljanje zvučne i video-opreme neophodne za formalno saslušanje."
"Oko trideset minuta", odgovori Ramirez. "Možda najviše četrdeset pet."
"Ajmo, uradimo to. Dok se vi spremate, ja ću napraviti spisak pitanja."
Sranje, reče Vinters u sebi, gledajući kako Ramirez energično korača prema
svojoj kancelariji na drugom kraju baze. Stvarno ću ovde provesti celu noć.
On pomisli na propuštenu šansu kod Tifani. Biće bolje da je pozovem i
objasnim joj dok pripremam ta pitanja. On oseti iznenadnu provalu gneva
usmerenu prema poručniku Todu. A što se tebe tiče, pomisli on, ako iz ovoga
izađemo čitavi, lično ću se potruditi da budeš prekomandovan u Donju
Šljampoviju.

Već je bilo prošlo jedanaest sati. Poručnik Tod stajao je blizu ulaznih vrata. U
ruci je držao pendrek. Već ga je jednom upotrebio te večeri, neposredno
pošto su Nik i Troj stigli do parkirališta restorana Pelikanovo odmorište;
lupio je Nika po leđima da bi ga neterao da uđe u kola. Tu masnicu je Nik i
sada osećao.
"Kol'ko će sve ovo da potraje?" upita Troj. Stajao je blizu radnog stola. "Zar
ne možemo sad kući da se ispavamo pa da se vratimo u ponedeljak ujutro..."
"Čuo si šta je čovek rekao", odgovori Tod. Njegova zluradost jasno se videla.
"Otišli su da se spreme za formalno saslušanje. Trebalo bi da iskoristite ovo
vreme da vašu priču dovedete u red." Tod poče da udara pendrekom po svom
dlanu.
Troj se okrete svojim sadruzima. "U redu, ekipo", reče on namignuvši im.
"Glasam za to da razbucamo ovu krčmu. Da razbijemo ovog gedžu i šibamo

odavde."
"Samo probajte, govna božja", uzvrati mu Tod. Da bi naglasio svoje reči, on
tresnu pendrekom po jednoj od stolica na rasklapanje. "Ništa ne bih tako
voleo kao mogućnost da prijavim da ste pokušali da pobegnete."
Od Vintersovog i Ramirezovog odlaska Nik nije mnogo govorio. On sad,
preko sobe, pogleda Toda. "Znaš šta mi u ovome najviše smeta, poručniče?"
upita on svog sprovodnika; "Smetaju mi ljudi kao što si ti", nastavi on, ne
sačekavši odgovor, "zato što širom sveta takvi dospevaju na vlast. Pogledaj
se. Misliš, ako si nas ovde stavio pod svoju kontrolu, da si neko i nešto. Ja da
ti kažem: ne vrediš ni pišljiva boba."
Tod nije pokušao da sakrije svoju antipatiju prema Niku. "Ja bar umem da
nađem belce da mi budu prijatelji", odgovori on ironično.
"Izjavljujem, uistinu.", ubaci se Troj hitro, "da je moje uverenje da naš
družbenik, poručnik Tod, može biti opterećen rasnom netrpeljivošću. Moguće
je da mi ovo pričamo sa pravom pravcijatom belčugom. Da vidimo da li će
'crnčuga' biti njegov sledeći."
"Momci, momci", umeša se Kerol kada Tod krenu prema Troju. "Kad je
dosta, dosta je." U sobi nastade tišina Troj se odšeta natrag do svojih
prijatelja i sede.
Minut kasnije, on se nagnu, da bi im bio sasvim blizu. Počeo je da šapuće, ali
je pri tom prineo zlatnu narukvicu sasvim do usta. "Znate, narode", prošapta
on, "ako ne izađemo brzo odavde, može se desiti da tu ostanemo celu noć.
Lako mogu da zamislim saslušanje od tri-četiri sata. A to znači da će ujutro
Ratna mornarica stići do mesta ronjenja pre nas."
"Ali šta mi tu možemo?" upita Kerol. "Bilo bi čudo da nas ovi puste da tek
tako odemo, bez ikakvih pitanja."
"E, čudo, anđele, tačno to nam je potrebno", reče Troj sa širokim osmehom.
"Jedno dobro, starinsko čudo. Nešto kao plava vila."
"Šta je, govna, o čemu to tamo šuškate?" Držeći se nadmeno, poručnik Tod
pođe prema kupatilu koje se nalazilo na zapadnom kraju te duge sobe.
"Odma' s tim prekidajte. I ništa ne pokušavajte. Izlazna vrata su zaključana, a
ključ je kod mene." Nije zatvorio vrata kupatila za sobom. Pisoar je bio na
desnoj strani, i to srećom, izvan vidika.
U zadnjem delu tog malog kupatila nije bilo mnogo svetlosti. Dok je
završavao pišanje, Tod postade svestan da je čitava desna strana njegovog
tela zahvaćena nekim čudnim osećanjem, kao da se hiljade sićušnih igala
zabada u njega. Zbunjen, on se okrete ka uglu, i tamo ugleda nešto zbog čega

čitav njegov sistem prože neverovatan šok užasa.
U uglu je, delimično skriveno slabom svetlošću, stajalo nešto što se jedino
moglo opisati kao dvometarska šargarepa. Deblji kraj te kreature oslanjao se
na četiri šape sa kožicama razapetim između prstiju; sve četiri su čvrsto
počivale na podu. Nije bilo nikakvih ruku, ali na oko metar i po od tla,
neposredno ispod lavirinta plavih špageta nepoznate svrhe koji su se nalazili
na 'glavi' tog bića, postojala su četiri vertikalna proreza dužine od po
tridesetak centimetara. Po jedan čudan produžetak visio je iz svakog od tih
razreza na 'licu', stvorenja. Kasnije će Troj objasniti Niku i Keroli da su to
senzori, da šargarepa vidi, čuje, i oseća mirise i ukuse pomoću tih izduženih
delova.
Poručnik Tod nije čekao da prouči to stvorenje. Silovito je uzviknuo i brzo
ustaknuo iz kupatila. Nije zastao ni da uvuče penis, ni da povuče zip na šlicu.
Čudesno narandžasto biće pojavi se i samo, sada osvetljeno, na vratima
kupatila; tog trenutka poručnik je bio siguran da će ga biće pratiti. Zurio je u
tog stvora, skamenjen, nepokretan, pola sekunda. Kada stvorenje zaista i
krenu ka njemu, Tod, okrenuvši se, hitro otključa ulazna vrata i jurnu kroz
njih.
Na nesreću, zaboravio je da tu ima osam betonskih stepenika. Upaničen,
spotakao se i pao, žestoko tresnuo glavom o drugi stepenik i skotrljao se do
dna, gde ostade da leži na leđima na pločniku ispred zgrade, onesvešćen.
Kad je ugledala šargarepu Kerol se u prvi mah uplašeno zgurila uz Nika.
Onda oboje pogledaše Troja. On se smeškao i pevuckao za sebe. "Zvezdici
svoju želju kaži... ko si, da si, ona važi." Njegov odnos prema svemu što se
dešavalo bio je toliko blaziran da se Nik i Kerol čak, privremeno, opustiše.
Međutim, kad je poručnik Tod nestao kroz prednja vrata, a šargarepa se
okrenula da se suoči s njima, bilo je teško ostati smiren.
"Bez veze", reče Troj sa velikim osmehom. "Ja sam se zapravo nadao da će
biti plava vila. Mislio sam da bi me mogla učiniti bogatim, ili, možda, čak i
belim."
"U redu, Džefersone", reče Nik. Lice mu je izgledalo kao da je upravo pojeo
limun. "Molim te, objasni nam šta je to tu ispred nas."
Troj najpre polako odšeta do ugla sobe, da uzme njihove rance. "To je,
profesore", odgovori on prišavši samoj šargarepi, "nešto što bismo mogli
nazvati holografskom projekcijom." On gurnu ruku u, i kroz, to telo oranž
boje. "Po pretpostavci, negde u univerzumu stvarno živi ovakvo biće, ali oni
su poslali samo njegovu sliku, da nam pomogne da pobegnemo."

Čak ni posle tog Rojevog objašnjenja, Nik i Kerol nisu želeli da priđu
nepomičnoj šargarepi bliže nego što je bilo apsolutno neophodno. Kretali su
se leđima uza zid sve dok nisu stigli do vrata. "Ne brinite", nasmeja se Troj.
"Neće vam učiniti ništa nažao."
Senzor koji je visio iz rasekline na krajnjoj desnoj strani šargarepine glave
bio je potpuno nerazumljiv. Kerol nije mogla da odvoji pogled od tog organa.
Izgledao je kao zgužvani komad lepljivog pčelinjeg saća, naboden na štap
neke mažoretkinje. "A šta sa onim radi?" upita Kerol, pokazujući prstom dok
je izlazila, pre Troja, iz prostorije.
"Ne znam anđele", odgovori Troj. "Ali mora biti nešto zabavno."
Nik i Troj se pridružiše Kerol na platformi na vrhu stepeništa. Toda ugledaše
svi približno u isto vreme. Bili su, prirodno, iznenađeni što leži na tlu u
podnožju stepenica. Todova glava je krvarila. "Da mu pomognemo?" zapita
se Kerol glasno dok je Troj, ispred nje, u skokovima silazio niz stepenište.
"Ni slučajno", brzo odgovori Nik.
Troj se sagnu do Toda i pažljivo pregleda onesvešćenog poručnika od glave
do pete. Zatim ga ovlaš pljesnu po obrazu. Poručnik Tod se nije micao. Troj
namignu svojim prijateljima na vrhu stepeništa. "Profesor je bio u pravu,
čoveče", reče Troj razvlačeći lice u veliki osmeh, "ti stvarno ne vrediš ni
pišljiva boba."

"I tako sam je poljubila", reče Kerol smejući se.
"Šta si uradila?" upita Nik. Bili su u Trojevom starom fordu model LTD, i
vozili se ka marini Hemigvej. Po izlasku iz baze pešačili su dva i po
kilometra do Trojeve kuće, da bi uzeli ta kola. Kerol je sedela na prednjem
sedištu, pored Troja, a Nik na zadnjem pored ranaca sa zlatom i
informacijskim diskovima.
Kerol se okrete unazad, ka Niku. "Poljubila sam je." Opet se nasmejala videći
kako Nik sa gađenjem izvija lice. "A šta je trebalo da radim? Jača je od
većine muškaraca. Pritisnula me je o pod. A bilo je i nečeg malčice
sugestivnog u načinu kako me je držala..."
"Jiiiii-piiii, anđele." Troj pljesnu levom šakom po instrument-tabli.
"Zapanjuješ me. Šta je super-Švabica posle toga učinila?"
"Popustio je njen stisak oko mojih zglobova. Samo na sekund. Mislim da se
predomišljala da li da mi uzvrati poljubac."
"Bljak", javi se Nik sa zadnjeg sedišta. "Povratiću".
"Pa si je mlatnula po slepoočnici i pobegla?" upita Troj. Kerol potvrdno

klimnu. Troj se od srca nasmeja, a onda se naglo uozbilji. "Dobro pazi ako je
ikad ponovo vidiš, anđele. Greta ne voli da gubi."
"Ali jedna tvoja procena o njoj je pogrešna, Kerol", reče Nik. "Greta se
uopšte ne upušta sa ženama. Previše voli seks sa muškarcima."
Kerol je smatrala da je ovaj Nikov komentar hvalisav, čak i nervirajući. Stoga
se obrati, preko prednjeg sedišta, Troju; "Troje otkud to da muškarci prirodno
pretpostavljaju da žena koja ima seksualne odnose sa muškarcima ne može ni
u kom slučaju biti zainteresovana i za seks sa drugom ženom? Da li je to još
jedan primer njihovog fundamentalnog uverenja o sopstvenoj urođenoj
superiornosti?" Ne sačekavši odgovor, Kerol se opet okrete da razgovara sa
Nikom. "Za slučaj da se pitaš, odgovor glasi: ne, nisam lezbejka.
Nepopustljivo sam heteroseksualna, prvenstveno zbog mog srednjeklasnog
vaspitanja u dolini San Fernandno. Ali priznajem da me ponekad izuzetno
zamaraju muškarci i ono što nazivam njihovim babunskim demonstracijama
mačizma."
"Ej", odgovori Nik, "nisam nameravao da zapodevam raspravu. Samo sam
predložio da..."
"Važi, važi", prekide ga Kerol, opustivši se malo, "nema štete. Valjda sam i
ja malo prebrza na okidaču." Ćutala je nekoliko sekundi. "Uzgred budi
rečeno, Nik", nastavi ona, "jedan deo ove stvari još ne razumem u potpunosti.
Zašto je kapetan Homer za sve ovo vreme ulagao tolike napore da sakrije
ostatak blaga? Zašto ga nije, prvom prilikom, jednostavno prodao?"
"Iz mnogo razloga", odgovori Nik. "Od kojih nije najmanji taj što se plašio da
bi mogao biti otkriven i optužen zbog krivokletstva koje je počinio tokom
našeg suđenja. Na ovaj način izbegava i porez; dalje, vrednost zlata
vremenom skače; i, najvažnije, Greta mora ostati u blizini ako želi da dobije
ceo svoj deo. Homer gotovo sigurno pretvara, s vremena na vreme, po neki
deo tog zlata u gotov novac, verovatno preko nekog posrednika. Ali nikad u
količinama koje bi privukle pažnju."
"I zato, anđele, vidiš", upade Troj, "on nikako ne može da se obrati policiji.
Jer bi onda morao sve da prizna. Kladim se da je sad stvaarno nadrkan."
Troj se na rskrsnici zaustavi na semaforu, prethodno se prestrojivši u traku za
skretanje levo. Jedna kola se zaustaviše desno od njihovih, veoma blizu
Kerol; pukim slučajem Kerol dokono pogleda u tom pravcu. Mercedes.
Kasnije će se Kerol prisećati da joj se od tog trenutka činilo da vreme teče
kao usporeno. Svaki pojedini sekund sledećeg minuta ostao je zabeležen u
njenom sećanju kao super-usporen, kao da je mnogo duže trajao. Greta je

vozila automobil kapetana Homera. Zurila je u Kerol. Pored Grete je sedeo
Homer, mlatarajući pesnicama i urlajući nešto što Kerol kroz zatvoren prozor
nije čula. Kerol se zagleda u Gretine zapanjujuće oči. Takvu mržnju još nikad
nije videla. Samo na tren Kerol skrete pogled, da upozori Troja i Nika. Kad je
opet pogledala desno, videla je da Greta drži pištolj uperen pravo u nju.
A onda, tri stvari su se desile maltene istovremeno. Kerol se sagnula. Troj je
jurnuo kroz raskrsnicu na crveno, pri čemu je za dlaku promašio jedna
zahuktala kola, a Greta je opalila. Metak je probio Kerolin prozor, zabio se u
Trojeva vrata, i, samim čudom, promašio ih oboje. Kerol ostade zgurena
ispod instrument-table, uz prednje sedište. Borila se protiv panike i
pokušavala da dođe do daha.
Gonjenje je počelo. Bila je subota uveče posle jedanaest i trideset; u
stambenoj zoni Ki Vesta saobraćaj je bio vrlo redak. Trojev ford nije se
mogao takmičiti sa mercedesom. Još dvaput je Greta manevrisanjem došla u
povoljnu poziciju i zasula ford kuršumima. Izrešetala je i unakazila prozore,
ali sve troje u fordu ostadoše nepovređeni.
Nik je ležao na podu uz zadnje sedište. "Idi u centar grada ako možeš",
povika on Troju. "Možda ćemo ih se otresti u saobraćaju."
Troj se spustio najniže što je mogao, i zato je ulicu ispred sebe jedva video.
Vozio je kao ludak, krivudao po ulici sa četiri trake izlećući pred vozila koja
su dolazila iz suprotnog smera, divlje trubio i onemogućavao Greti da
predvidi njegov sledeći potez. "Gde su panduri kad su ti stvarno potrebni?"
reče on pojačanim glasom. "Manijaci pucaju na nas usred Ki Vesta, a na
vidiku nigde nijednog čoveka u plavom."
Posle Nikovog predloga, Troj iznenada okrete kola nasred ulice i pojuri u
suprotnom smeru. Greta ovo nije očekivala. Prikočila je žestoko, gume su joj
proklizavale, udarila je u jedan parkirani auto, i tek onda nastavila gonjenje.
Sada na ulici ispred njih više nije bilo nikakvih vozila, a mercedes ih je
ponovo sustizao. "Au", uzviknu Troj plašeći se novog napada. On naglo
zaokrete ulevo, prolete kroz jednu uličicu kao topovska granata, pa kroz
jedan parking i još jednu uličicu. Nekoliko sekundi kasnije brzo zaokrete na
jedan prilazni put. Kola se nađoše u poplavi svetlosti, a Troj nagazi kočnice
'do daske'. "Svi napolje", povika on. Dok su Nik i Kerol još pokušavali da
shvate šta se kog vraga dešava, Troj je već predavao ključeve svojih kola
jednom visokom čoveku u crvenoj uniformi.
"Mi smo svratili samo na piće", reče Troj. A onda začuše škripanje
mercedesovih kočnica iza sebe. "A ovi ljudi iza nas", reče Troj veoma glasno,