Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

pljeskavica i prevališe poslednjih pola sata vožnje do svemirskog centra
'Kenedi'. Džejmi je ranije naterao jednog oduševljenog navijača 'Gejtora',
aerokosmičkog funkcionera nastanjenog u Melburnu, da mu obezbedi dve
karte na tribini za vrlo važne goste. Stigoše, tako, do tribine u smiraj dana.
Šest i po kilometara daleko stajala je impozantna rampa za lansiranje šatlova
koja se sastojala od orbitera postavljenog povrh ružičastog spoljašnjeg
rezervoara goriva i od dve čvrstogorivne potisne rakete sa strane, uspravljene
uz kulu za lansiranje. Počinjalo je konačno odbrojavanje.
Nijedno iskustvo vezano za posmatranje u Trojevom životu neće nikada biti
ni približno onome koje je doživeo gledajući uzletanje šatla te noći. Dok je
slušao kako spiker odbrojava preko zvučnika na tribini za važne goste, Troj je
bio oduševljen i pun iščekivanja, ali još ne i strahopoštovanja. Međutim, kad
se motori upališe, ispunjavajući floridsku noć crvenkastim i narandžastim
plamenom i uskomešanim gustim belim oblacima dima, Troju maltene
ispadoše oči iz glave. Ali tek je kombinacija gledanja tog džinovskog
svemirskog broda kako se polako i veličanstveno diže u nebesa jašući na
dugom vitkom plamenu, i slušanja zapanjujućeg zvuka, neprekidnog urlika
kroz koji su dopirali neobjašnjivi pucnji (a zvuk je do tribine stizao sa
zakašnjenjem od dvadesetak sekundi u odnosu na prizor paljenja motora)
stvarno izazvala ježenje njegove kože, pojavu suza u njegovim očima, i
širenje nekog peckanja kroz čitavo telo. Trojevo snažno emocionalno
uzbuđenje trajalo je duže od minuta. Stajao je pokraj svog brata Džejmija
držeći ga za ruku, i izvijao leđa unazad trudeći se da pogledom prati plamen
koji se dizao sve više i više, i najzad nestao u noćnom nebu iznad njega.
Posle lansiranja, opet su spavali u kolima. Onda je Džejmi odbacio Troja do
autobuske stanice u Orlandu i krenuo nazad u Gejnsvil da nastavi sa ragbi
treninzima. Mladi Troj imao je osećanje da je nova ličnost, da ga je ovaj
doživljaj preobrazio. Posle toga, čitave sedmice, opsesivno je pratio vesti o
tom letu. Berford je postao njegov heroj, njegov novi idol. Tokom prva dva
tromesečja sledeće školske godine bacio se žestoko na učenje. Imao je cilj.
Postaće astronaut.
Nije Troj ni slutio da će jedne martovske noći, samo sedam meseci kasnije,
imati sledeći doživljaj, ali poražavajući i duboko uznemiravajući, koji će
potpuno baciti u zasenak sve ono oduševljenje koje je doživeo pri lansiranju
šatla. Te kasnije martovske večeri, njegov brat Džejmi će zastati pokraj
Trojeve sobe i odmah potom izaći iz kuće, oko osam uveče. "Idem kod
Marije, burazeru", reći će tom prilikom Džejmi. "Verovatno ćemo pogledati

neki film."
Marija Alvarez imala je osamnaest godina i završavala je četvrti razred
srednje škole. Bila je već nekoliko godina Džejmijeva devojka. Stanovala je u
Maloj Havani sa roditeljima Kubancima i osmoro braće i sestara.
Troj zagrli svog brata. "Drago mi je što si ovde, Džejmi. Toliko toga želim da
ti pokažem. U školi sam ti napravio komplet slušalica..."
"Sve hoću da vidim", prekide ga brat. "Ali sutra, odmah ujutro. Nemoj ostati
dugo budan. Astronautima je potrebno mnogo sna, da bi mogli biti uvek
spremni." Džejmi je sa osmehom izašao iz Trojeve sobe. Bile su to poslednje
Džejmijeve reči koje je Troj ikad čuo.
Nikada se Troj nije mogao prisetiti šta je prvo čuo kad se, usred te noći,
probudio. Stravični jauci njegove majke, pomešani sa zavijanjem sirena u
blizini, stvarali su nezaboravnu i užasavajuću mešavinu zvukova. Troj je,
obučen samo u donji deo pidžame, izleteo do vrata, a onda i u dvorište.
Primicao se zvuk ambulantnih kola. Njegova majka bila je na kraju kratke
staze ispred kuće, nagnuta nad jednim tamnim telom delimično opruženim na
ulici pokraj Džejmijevog ševroleta, a delimično u njihovom dvorištu. Trojica
policajaca i petoro-šestoro radoznalih prolaznika bili su zgureni oko njegove
izbezumljene majke.
Dok je, u panici, pokušavao da utvrdi šta se događa, Troj začu kako jedan od
tih policajaca govori: "Nekako je uspeo da se doveze kući. Neverovatno,
posle tolikog gubitka krvi. Pogodili su ga bar četiri puta u stomak..."
Majčino naricanje opet se pojačalo, i Troj u tom času sastavi sve komade u
jednu celinu i prepoznade telo koje je ležalo na leđima. Kroz njega prođe
ledena jeza, on jeknu i pade na kolena pored glave svog brata. Džejmi se
borio za vazduh. Oči su mu bile otvorene, ali pogled neusredsređen.
Troj rukama prihvati Džejmijevu glavu, a onda pogleda dole, ka
bratovljevom stomaku. Džejmijeva crvena košulja plivala je u krvi koja kao
da je tekla neprestanim mlazom približno iz predela gde se nalazi bešika.
Krvi je bilo na Džejmijevim farmerkama, na zemlji, svuda. Troj oseti talas
gađenja i učini mu se kao da će povratiti, ali ništa ne iziđe iz njegovog želuca.
Vrele suze mu grnuše u oči.
"Smatramo da je pucala grupa gangstera, gospođo Džeferson", zujao je dalje
policajac. "Verovatno je u pitanju nekakva greška. Svako zna da se Džejmi
nije mešao sa tom ruljom." Sigoše potom reporteri, i počeše da sevaju blicevi.
Približavalo se još sirena.
Džejmijeve oči postadoše prazne, i disanje mu prestade. Troj privuče glavu

svoga brata sebi na grudi. Instinktivno osećajući da mu je brat mrtav, on poče
da jeca nekontrolisano. "Ne", mumlao je. "Ne. Ne moj brat. Ne Džejmi. On
nikad nikom nije naneo zlo."
Neki su pokušali da ga teše, da ga tapšu po plećima, ali ih Troj žestokim
trzajima ramena otrese sa sebe. "Ostavite me na miru", povika on između
jecaja. "To mi je bio brat. Moj jedini brat." Dva-tri sekunda kasnije, Troj
nežno položi glavu svoga brata na tlo. Zatim se sruči uz njega, obuzet
potpunim očajanjem.
U tri sata i blizu trideset minuta jednog jutra otprilike deset godina kasnije, u
martu 1994, Troj Džeferson će biti kod kuće, sam u stanu, budan, prožet
uspomenom na taj strašni trenutak kada je Džejmi umro. Osetiće nanovo
slamanje srca pred tim gubitkom. I uvideće još jednom, vrlo jasno, da je
glavnina njegovih dečačkih snova umrla sa njegovim bratom, da je snove o
koledžu i karijeri astronauta napustio jer su bili nerazdvojno vezani sa
njegovim uspomenama na Džejmija.
Tokom tri godine koje su usledile posle Džejmijeve smrti, Troj se nekako
teturao kroz srednju školu. Bili su potrebni udruženi napori njegove majke, i
školskih i gradskih vlasti, da ubede Troja da je sasvim ne napusti. Čim je
položio maturu, otišao je iz Majamija. Tačnije, pobegao je. Pobegao je od
onoga što se desilo i od onog što se moglo ostvariti. Onda je dve godine
sumorno lutao kroz čitavu Severnu Ameriku: usamljeni mladi crnac lišen
ljubavi i prijateljstva, u potrazi za nečim što bi mu pomoglo da prevlada
osećanje praznine koje ga je stalno pratio.
I tako sam najzad došao na Ki Vest, razmišljaće Troj godinama kasnije,
ležući opet u krevet, usred jutra, da odspava još nekoliko sati. I iz nekog
razloga načinio sam sebi dom. Možda je prosto došlo vreme. Ili sam možda
naučio dovoljno da znam da život teče dalje. Iako rana nikad nije zarasla,
prošao sam pored Džejmija i otišao dalje. I našao izgubljenog Troja. Ili se bar
ja nadam da je tako.
U njegov um se iznenada vrati onaj san koji je bio prekinut sirenom. Endži,
divna na mesečini, u belom kupaćem kostimu. A sad, neka nezavršena posla,
nasmeja se Troj u sebi, usredsređujući se na Endžinu sliku dok je opet tonuo
u san.

2.

"Dobro jutro, anđele", iskezi se Troj veličanstvenim osmehom dok se
Kerol približavala Kraljici Floride. "Jesi li spremna za malčice pecanja?" On
iskoči iz čamca i povika prema Niku, koji se nalazio na zadnjem delu
brodića, iza platnene konstrukcije. "Stigla je, profo", urlao je. "Odo' ja na
parking po njene stvari." Kerol dodade Troju ključeve svog vozila i on ode u
pravcu direkcije marine.
Kerol je nekoliko trenutaka šetkala po gatu. Nik konačno izađe iza pletnenog
zaklona. "Pa siđi, uđi u brod", dobaci joj on brišući komadom tamnog platna
teški lanac za tegljenje tereta po dnu, mršteći se pomalo. Mučio ga je grozan
mamurluk. Sem toga, mučili su ga i događaji od protekle noći. Kerol u prvi
mah nije ništa odgovorila. Nik prestade da čisti lanac, čekajući da ona
progovori.
"Ne znam tačno kako da ovo kažem", poče ona glasom čvrstim ali prijatnim,
"ali važno mi je da to kažem pre nego što se ukrcam u brod." Kerol pročisti
grlo. "Nik", reče ona odmereno, "danas ne želim da ronim sa tobom. Želim da
ronim sa Trojem".
Nik je upitno pogleda. Stajao je na suncu, a glava ga je bolela. "Ali, Troj..."
poče on.
"Znam šta ćeš reći", prekide ga ona. "On nema mnogo iskustva, a ronjenje bi
ovog puta moglo biti opasno. Ona se zagleda pravo u Nika. "To meni nije
važno. Imam dovoljno ronilačkog iskustva za oboje. Radije bih ronila sa
Trojem." Ona sačeka nekoliko sekundi. "Pa, ako ti nisi voljan da..."
Ovog puta Nik prekide nju. "U redu, u redu", reče on, okrenuvši se od nje. Sa
iznenađenjem je primetio da oseća gnev i povređenost. Ova žena je još
nadrkana, reče on u sebi. A ja mislio da možda... On pođe na suprotnu stranu
od Kerol i zađe opet iza platna, da završi pripremanje malog, iznajmljenog
krana za spasavanje imovine sa dna. Prošle noći su ga on i Troj namestili na
brodić. Pošto su taj stari komad opreme koristili već nekoliko puta na ranijim
izletima, instaliranje je predstavljalo rutinski posao i prošlo je bez većih
problema.
Kerol siđe u brodić i stavi svoje primerke fotografija na gornju površinu
ormana koji je stajao uz krmanoški točak. "Gde je trozubac?" doviknu ona
Niku. "Pomislila sam da ga još jednom pogledam jutros."

"Donja leva fioka, ispod navigacione opreme", stiže brz i oštar odgovor. Ona
iz označene fioke izvuče sivu torbu, otvori je i izvuče zlatni trozubac. Držala
ga je šakom oko duge srednje šipke. Iz nekog razloga trozubac joj je davao
čudan osećaj. Kerol ga vrati u torbu, pa opet izvuče. Opet ga je držala u
rukama i opet je osećaj bio pogrešan. Prisetila se kako je tu šipku napipala i
polako obuhvatila šakom u moru, ispod one stenovite izbočine. Tako je, reče
ona sebi. Deblji je.
Prevrtala je trozubac u rukama. Pa šta mi je? pomisli ona. Jesam li
pošandrcala? Kako bi ovo moglo biti deblje? Pregledala je trozubac još
jednom, veoma pomno. Ovog puta došla je do zaključka da su se šiljci
viljuške na krajevima izdužili, i da se ukupna težina trozupca primetno
povećala. Dobri bože! Pa da li je to moguće? pitala se.
Kerol izvuče fotese koje je donela. Sve njene slike trozupca bile su načinjene
pod vodom. Ali bila je sigurna da može razaznati dve delikatne promene u
odnosu na ranije snimljeno stanje. Osovinska šipka bila je deblja, a zupci na
kraju bili su duži.
"Nik", upita ona nešto pojačanim glasom. "Nik, možeš li doći ovamo?"
"Usred posla sam", dopre do nje neljubazni glas sa druge strane platna. "Je l'
važno?"
"Ne. Mislim, da", odgovori Kerol. "Ali može da sačeka dok ne budeš
slobodan."
Kerolin um je hitao napred. Postoje samo dve mogućnosti, reče ona sebi
logički precizno, naime, ili se promenilo ili se nije promenilo. Ako se nije
promenilo, onda sam omađijana. Jer, izgleda nedvosmisleno deblje. Kako bi
se moglo promeniti? Ili samo od sebe, ili ga je neko menjao. Ali ko? Nik? Pa
kako bi on mogao...?
Nik joj priđe. "Da?" obrati joj se on tonom udaljenim, gotovo neprijateljskim.
Videlo se da mu je neprijatno.
Kerol mu stavi trozubac u ruke. "Dakle?" upita ona smeškajući se i gledajući
ga sa iščekivanjem.
"Šta, dakle?" odgovori on, potpuno zbunjen ovim što se dešavalo, a još ljut
zbog ranije zađevice.
"Zar ne uviđaš razliku?" nastavi Kerol, pokazujući klimanjem glave prema
trozupcu.
Nik je prevrtao trozubac po rukama, kao ona maločas. Odsjaji sunca na
zlatnoj površini smetali su mu očima. Žmirkao je. Onda je prebacivao
trozubac iz jedne u drugu ruku i zagledao ga iz mnogih uglova. "Mislim da ne

mogu da ukapiram", reče on najzad. "Je l' ti to pokušavaš da mi kažeš da se
ova stvar nešto promenila?"
Pružio je ruke tako da se trozubac našao između njih dvoje. "Da", odgovori
ona. "Zar ne osećaš? Centralna šipka je deblja nego što je bila u četvrtak, a
ove bodlje, ovi šiljci viljuške malo su duži. I zar ti se ne čini da je cela stvar
teža?"
Niku je i dalje u glavi dobovalo. Prenosio je pogled sa trozupca na Kerol i
nazad. Koliko je on mogao videti, taj predmet se nije promenio. "Ne
osećam", reče on. "Meni izgleda isto."
"Samo si tvrdoglav", bila je uporna Kerol. Opet je dograbila trozubac. "Evo,
vidi slike. Proveri koliko je dugačka viljuška u odnosu na celinu, pa vidi
kolika je sad. Postoji razlika."
U Kerolinom celokupnom držanju postojalo je nešto što je stvarno
razdraživalo Nika. Činilo se da uvek polazi od postavke da je ona u pravu, a
da svi drugi greše. "To je besmislica", uzvrati Nik maltene vičući, "a ja imam
mnogo posla." Trenutak potom, on nastavi. "Kako bi se, do đavola, moglo
nešto promeniti? To je, za ime Hrista, metalni predmet. Šta misliš? Da je
nekako porastao? Sranje."
On odmahnu glavom i poče se udaljavati. Posle nekoliko koraka, okrete se.
"Tim slikama ionako ne možeš verovati", reče on odmerenijim glasom.
"Podvodne slike uvek prikazuju predmete izobličeno..."
Približavao se Troj gurajući kolica sa Kerolinom opremom. I da nije čuo
Keroline i Nikove reči, mogao je, već na osnovu njihovog držanja, da
zaključi da su opet počeli. "Eee, dakle, stvarno", reče on prilazeći, "pa ja ne
mogu vas dvoje ni minut da ostavim nasamo. Oko čega se svađate odjutros,
profesore?"
"Ova tvoja navodno inteligentna prijateljica novinarka", odgovori Nik
gledajući prema Kerol i govoreći patronizujućim tonom, "uporno tvrdi da je
naš trozubac izmenio oblik. Preko noći, valjda. Iako još nije počela da
objašnjava kako. Hoćeš li joj, molim te, pošto ona meni neće poverovati,
objasniti da ispod vode postoji neki indeks refrakcije ili već tako nešto, zbog
čega slike ispadaju zeznute."
Kerol se obrati Troju. "Jeste se promenio. Časna reč. Jasno pamtim kakav je
osećaj bio u početku, a sad je drugačiji."
Troj poče da istovaruje kolica i prenosi delove okeanskog teleskopa na
Kraljicu Floride. "Anđele", reče zastavši da osmotri trozubac koji mu je
Kerol oberučke pružala, "ne znam da li se promenio ili nije, ali jedno znam.

Bila si vrlo uzbuđena kad si ga našla, a sem toga, tada si bila pod vodom. Uz
tu kombinaciju, ja ne bih verovao ni svom sopstvenom pamćenju o tome
kakav je osećaj bio."
Kerol ih obojicu dobro osmotri. Spremala se da istraje u ovoj diskusiji, ali
Nik naglo promeni temu. "Da li si znao, Džefersone, da je naša klijentkinja,
gospođica Doson, zatražila tvoje usluge danas, u smislu zajedničkog
ronjenja? Neće da roni sa mnom." Njegov ton je sad bio jedak.
Troj iznenađeno pogleda Kerol. "To je stvarno ljubazno, anđele", reče on
tiho, "ali Nik je pravi stručnjak za to, ovde. Ja sam jedva nešto više od
početnika."
"To znam", odvrati oštro Kerol, još ljuta zbog ishoda prethodnog razgovora.
"Ali hoću da ronim sa nekim u koga mogu da se pouzdam. Sa nekim ko se
ponaša odgovorno. A o ronjenju znam dovoljno za oboje."
Nik ljutito pogleda Kerol, okrete se i ode. Bio je zlovoljan. "Hajde,
Džefersone", reče on. "Već sam se saglasio da gospođica Visoka i Moćna
istera po svome. Ovog puta. Ajd' da spremimo brod i da opet namestimo taj
njen, kao teleskop."

"Moj otac se konačno razveo od moje majke kad mi je bilo deset godina",
govorila je Kerol Troju. Sedeli su zajedno na palubni na prednjem delu
brodića. Pošto su već dvaput razmotrili čitavu proceduru za ovo ronjenje,
Kerol je pomenula nešto o svom prvom iskustvu sa plovidbom - o rođendanu
koji je provela na ribarskom čamcu sa ocem, kad joj je bilo šest godina; posle
toga su njih dvoje ležerno prešli na razgovor o svom detinjstvu. "Njihov
raskid bio je grozan." Ona vrati Troju konzervu koka-kole. "Mislim da si,
možda, na neki način i srećniji što oca nikad nisi ni upoznao."
"Ne bih rekao", odgovori Troj ozbiljno. "Još od najmlađih dana smetala mi je
činjenica da neka deca imaju dvoje roditelja. Moj brat Džejmi je, naravno,
pokušavao da pomogne, ali njegove mogućnosti nisu bile neograničene. Kad
sam birao prijatelje, namerno sam se opredeljivao za one čiji su očevi živeli
kod kuće." Nasmejao se. "Pamtim jednog klinca, crnca, po boji baš
poprilično crnog, zvao se Vili Adams. Njegov tata jeste bio kod kuće, ali kao
blamaža za porodicu. Bio je to jedan stariji čovek, blizu šezdesete, i nije radio
u to doba. Po čitav dan je samo sedeo u stolici za ljuljanje, na prednjem trenu
kuće, pijući pivo.
Kad god sam odlazio do Vilijeve kuće da se igram, svaki put sam nalazio
neki izgovor da provedem malo vremena na tremu slušajući gospodina

Adamsa. Vili se tada vrpoljio, bilo mu je nezgodno, nije mogao da razume
zbog čega sam želeo da slušam stare, po pretpostavci dosadne priče njegovog
oca. Gospodin Adams je bio učesnik korejskog rata, pa je voleo da priča o
svojim prijateljima, o bitkama, i naročito o korejskim ženama i njihovim,
kako je on govorio, 'trikovima'.
Uvek si mog'o da znaš kad će on s tim da počne. Zapilji se napred, kao da
pažljivo gleda nešto u velikoj daljini, pa počne, koliko za slušaoce toliko i za
sebe samog: 'Istinu kaži, Bejbi Ru, ne laži'. Posle toga recituje priču, maltene
kao da čita iz knjige. 'Bili smo oterali Severnokoreance natrag do reke Jalu i
naš komadant bataljona rekao je da su spremni da se predaju', kazao bi on.
'Bili smo dobro raspoloženi, pričali smo šta će ko da radi kad se vratimo u
SAD. Ali onda je iz Kine nahrupila velika žuta horda...'"
Troj zastade i zagleda se u okean. Kerol je sebi lako mogla dočarati sliku
Troja kao dečaka koji sedi na tremu sa svojim prijateljem Vilijem kome je
strašno nelagodno i sluša priče čoveka koji beznadežno živi u prošlosti ali
koji, ipak, predstavlja oca koga Troj nikad nije imao. Ona se nagnu ka Troju i
dotače ga po podlaktici. "Lepa je to slika", reče ona. "Verovatno nikad nisi
znao koliko si usrećivao tog čoveka slušajući njegove priče."
Na drugom kraju brodića, iza platnenog svoda, Nik Vilijems je sedeo sam.
Čitao je Madam Bovari i pokušavao, bez uspeha, da ne obraća pažnju ni na
ostatke svog mamurluka, ni na rasute deliće konverzacije koji su mu dopirali
do uha. Navigacioni sistem bio je programirao na automatsko stizanje do
mesta gde su u četvrtak ronili, tako da više, zapravo, nije imao šta da radi u
pogledu upravljanja brodom. Sigurno bi se, sa uživanjem, uključio u razgovor
Troja i Kerol, ali posle onog sukoba sa njom, kad je jasno kazala da ne želi da
se druži s njim, bar je on to tako shvatio, rešio je da im se ne pridružuje. Bilo
je potrebno da sad on na nju ne obraća pažnju. Inače bi ona zaključila da je
on samo još jedan peša.
Sem toga, sviđala mu se ta knjiga. Sad je čitao onaj deo gde se Ema Bovari
konačno upušta u vezu sa Rudolfom Bulanžeom. Nik je mogao da dočara
sebi sliku Eme kako se iskrada iz kuće, u tom seocetu u francuskoj provinciji,
i kako, prelazeći preko polja, trči u zagrljaj svoga ljubavnika. U većini ranijih
slučajeva, čitajući roman o nekoj lepoj crnki, Nik je sebi dočaravao Monikin
lik. Zanimljivo, ali sedeći sada na brodu i čitajući o Emi Bovari, zamišljao ju
je sa likom Kerol Doson. Štaviše, nekoliko puta tog jutra, dok je čitao
Floberove opise strasti između Eme i Rudolfa, zamišljao je sebe u ulozi tog
neženje iz redova francuskog zemljoposedničkog otmenog sloja, kako vodi

ljubav sa Emom/Kerol.
Automatski navigacioni sistem koji je vodio lađu dok je Nik čitao roman
sastojao se od jednostavne kombinacije radio-primopredajnika sa malim
miniprocesorom. Koristeći svetsku mrežu geosinhronih satelita, softver u tom
procesoru je vrlo precizno utvrđivao lokaciju brodića, a onda postupao po
uprogramiranom krmanoškom algoritmu za stizanje do željenog odredišta.
Duž puta, dvosmerna veza sa satelitom na nebu davala je informacije
potrebne da se ažurira putanja kroz okean.
Kada se Kraljica Floride našla na jednu milju od mesta ronjenja, nav-sistem
se oglasi jednim kratkim tonom. Nik se diže i ode do kontrola i prebaci ih na
ručno upravljanje, dok se Kerol i Troj digoše iz svojih stolica. "Upamti",
dobaci mu ona, "prvenstveni cilj našeg ronjenja jeste fotografisanje i
izvlačenje onoga, što god to bilo, što smo videli u četvrtak dole u toj rupi.
Posle, ako budemo imali dovoljno vremena, vratićemo se do one izbočine
gde smo našli trozubac."
Kerol priđe monitoru priključenom na okeanski teleskop i uključi ga. Stajala
je na metar-dva od Nika. Nisu ni reč progovorili još od isplovljavanja iz Ki
Vesta. "Srećno", reče on tiho.
Ona ga pogleda da vidi da li on to kaže ozbiljno ili u ironiji, ali joj ne pođe za
rukom da to usanovi sa sigurnošću. "Hvala", odgovori mu ona ravnim tonom.
Troj joj se pridruži pred monitorom. Ona izvuče fotografije iz koverta, da bi
se pomoću njih moglo naći isto ono mesto za bacanje kotve. Nekoliko minuta
davala je Niku instrukcije, zasnovane na onome što je na ekranu gledala,
zahtevajući sitne korekcije položaja brodića. Najzad je okeansko dno ispod
njih izgledalo gotovo isto onako kao u četvrtak kad su videli kitove. Sa
jednom krupnom razlikom.
"Ma, gde je ta rupa u grebenu?" upita Troj nedužno. "Nikako da je ugledam
na ekranu."
Kerolino srce je lupalo kao ludo dok je odmeravala pogledom čas ekran
teleskopa, čas fotografije. Gde je ta pukotina? mislila je ona. Nije mogla
nestati. Brodić poče da pluta udaljujući se od tog mesta, i Nik ga potera
nazad. Ovog puta Troj baci i lenger preko ograe. Ali, Kerol još nije mogla da
vidi ni trag one pukotine. To nije shvatala.
"Nik", reče ona konačno, "da li bi nam mogao pomoći? Zajedno smo bili
dole, i oboje smo videli tu rupu. Jesmo li se Troj i ja sad na neki način
zbunili?"
Nik ostavi krmu, koja je bila pod platnenim svodom, i zagleda se u ekran

monitora. I on je bio zbunjen. Međutim, učini mu se da na dnu okeana vidi
još neke male promene. "Rupu ne vidim ni ja", reče on, "ali to je možda samo
zbog osvetljenja. Prošli put smo došli popodne, a sad je deset sati ujutro."
Troj se okrete prema Kerol. "Možda bi trebalo da Nik roni sa tobom. Već je
bio tamo, video tu pukotinu, zna kako da nađe ono izbočeno mesto. Ja znam
samo koliko sam video na slikama."
"Ne", reče Kerol brzo. "Hoću da ronim sa tobom. Nik je verovatno u pravu.
Rupu samo ne uspevamo da vidimo jer svetlost pada drugačije." Ona dohvati
svoj podvodni fotoaparat i pođe oko platnenog zasvođenja, prema zadnjem
delu brodića. "Idemo", reče ona. "Izvešćemo to onako kako treba."
Troj uputi Niku jedno tiho sleganje ramenima, kao da kaže 'Pokušao sam', i
tren kasnije, pođe za njom.

3.

"Ali, Ričarde", primeti Ramirez, "mogli bismo se uvaliti u veliku nevolju."
"Ne vidim na koji način", odgovori poručnik Tod. "Ili zašto bi iko morao,
uopšte, za to saznati. Na kraju krajeva, Ratna mornarica je napravila taj
sistem, prvenstveno za svoje brodove. Mi samo dopuštamo svima ostalima da
ga takođe koriste. Samo treba da izvršimo ispitivanje glavnog registra i da
nađemo podatke o doplerovanju i o lokaciionim vremenima za njihovu
identifikacionu šifru. Onda izračunamo gde su. Lako je. To radimo sve vreme
za svoje brodove."
"Ali potpisali smo pomorsku konvenciju koja nam zabranjuje pristup
privatnim registrima, osim u situacijama od životne opasnosti ili ugrožene
nacionalne bezbednosti", nastavi Ramirez. "Ne mogu tek tako da mažnjavam
iz satelitskih podataka samo zato što ti i ja podozrevamo da je izvesna
brodica krenula u ilegalnu misiju. Treba nam jače ovlašćenje."
"Vidi, Roberto", vatreno mu se obrati Tod, "ko će nam dati odobrenje, šta
misliš? Fotografije nemamo. Imamo samo tvoju reč da si ih video. Ne.
Moramo sami da dejstvujemo. Ako nismo u pravu, ne mora niko da sazna šta
smo radili. Ako jesmo u pravu, zakucaćemo tog kopilana, bićemo obojica
heroji, i niko nas neće šikanirati zbog našeg postupka."
Ramirez je nekoliko sekundi ćutao. "Zar ne misliš da bi trebalo bar da
obavestimo komandanta Vintersa? On je, najzad, starešina koji rukovodi
ovom istragom oko 'Pantera'."
"Apsolutno ne", reče poručnik Tod brzo. "Čuo si ga juče na sastanku. Misli
da smo već zastranili. Ništa ne bi toliko voleo kao da se temeljito iskenja po
nama. Ljubomoran je." Tod vide da je Ramirez još neodlučan. "Da ti kažem",
reče on, "zvaćemo ga kad nađemo gde je ta brodica."
Poručnik Ramirez odmahnu glavom. "Time ništa neće biti promenjeno. Opet
će postojati činjenica da smo prekoračili svoja ovlašćenja."
"E, jebi ga", reče Tod ogorčeno. "Reci mi šta treba da se uradi i ja ću to sam,
bez tebe. Sav rizik će biti moj." On zastade i pogleda Ramireza u oči. "Jebi
ga, ne razumem. Izgleda da vi Meksikanci zaista nemate petlju. Ti lično si na
fotografijama video tu raketu, a ipak..."
Ramirez suzi oči i glas mu postade tvrd. "Dosta, Tode. Dobavićemo podatke.
Ali ako od ovoga ispadne katastrofa, vlastitim rukama ću ti slomiti vrat."

"Znao sam da ćeš prihvatiti moju tačku gledanja", odvrati poručnik Tod sa
osmehom, polazeći za Ramirezom prema komandnoj konzoli.

Komandat Vinters stavi još jedno pakovanje od šest koka-kola na led i onda
zatvori hladnjak. "Je l' treba još nešto", povika kroz vrata "pre nego što
dovučem ovo do kola?"
"Ne, gospodine", stiže odgovor sa prilaznog puta. Komandant dohvati
hladnjak i ponese ga kroz vrata sa mrežama protiv komaraca. "A-uh", primeti
on, utovarajući kutiju u otvoreni prtljažnik kola, "ovde imate dovoljno hrane i
pića za dvanaestoro."
"Želeo bih da i vi pođete, gospodine", reče Hep. "Većina ostalih očeva će biti
tamo."
"Znam, znam", odgovori Vinters. "Ali ide tvoja majka. A ja moram malo da
vežbam sam za večeras." On kratko zagrli sina. "Sem toga, Hep, razgovarali
smo o ovome ranije. U poslednje vreme se ne osećam ugodno na
organizovanim crkvenim aktivnostima. Verujem, ipak, da je religija nešto
između boga i pojedinca."
"Nisi uvek tako mislio", ubaci Beti sa druge strane automobila. "Zapravo,
nekad si voleo crkvene piknike. Igrao si softbol i plivao, i provodili smo
čitavo veće smejući se." U njenom glasu osećao se samo tračak gorčine.
"Hajdemo, Hep", reče ona posle kraće pauze. "Ne želim da kasnimo. Zahvali
se ocu što nam je pomogao u pakovanju."
"Hvala, tata." Hep uđe u kola, a Vinters zatvori vrata za njim. Dok je pontijak
izlazio unatraške sa prilaznog puta na ulicu, njih dvojica mahnuše jedan
drugome. Dok se vozilo udaljavalo niz ulicu, Vinters pomisli: Moram više
vremena da provodim s njim. Sada sam mu potreban. Ako sad ne počnem,
uskoro će biti prekasno.
On se okrete i ode u kuću. Kod frižidera zastade i otvori ga, i nasu sebi čašu
soka od narandže. Dok ga je ispijao, dokono je razgledao kuhinju. Beti je bila
već raspremila posuđe od doručka i stavila ga u mašinu za pranje sudova.
Radne površine u kuhinji bile su očišćene. Jutarnje novine bile su na stolu za
doručkovanje, uredno presavijene. Ova kuhinja bila je uredna, sređena. Kao i
njegova supruga. Sve vrste nereda naprosto su je užasavale. Vinters se priseti
jednog jutra kad je Hep još bio u pelenama, i kad su živeli u Norfolku, u
Virdžiniji. Beba je oduševljeno lupkala po kuhinjskom stolu, onda je
iznenada razmahnula rukama i oborila na pod Betinu šolju sa kafom i posudu
za krem. Obe te stvari su se razbile, stvarajući popriličan haos širom kuhinje.

Beti je odmah prekinula doručak. A kada se vratila svojoj ohlađenoj kajgani,
nigde nije bilo ni najmanjeg traga ni na podu, ni na donjem delu ormana, pa
čak ni u kanti za đubre (Beti je uredno složila sve polomljene komade u kesu
kojom je kanta za đubre iznutra obložena, pa izvadila kesu i odnela je u kantu
za đubre napolju) da je išta bilo polomljeno.
U kuhinji Vintersovih, nadomak frižidera i to sa desne strane, na zid je bila
okačena jedna plaketa sa jednostavno ispisanim slovima. 'Jer Bog je toliko
voleo svet', pisalo je tu 'da je dao svog jedinog začetog sina, da bi svako ko u
Njega veruje dobio život večni... Jovan, 3:16.' Vernon Vinters je svakog dana
viđao ovu tablicu u kuhinji, ali reči na njoj nije stvarno čitao već mesecima,
možda čak godinama. Baš ovog subotnjeg jutra pročitao ih je, i one ga
dirnuše. Potom poče da razmišlja o Betinom bogu, koji je bio veoma sličan
onom bogu koga je i sam obožavao kao dete i momak u Indijani: smiren, tih,
mudar starac koji sedi negde gore na nebu, sve posmatra, sve zna, čeka da
primi i usliši naše molitve. Bila je to tako jednostavna, lepa slika. "Oče naš,
koji si na nebesima", reče Vinters, sećajući se stotina, možda hiljada molitvi
koje je izgovorio u crkvama, "neka je sveto ime Tvoje. Neka dođe Tvoje
kraljevstvo. Neka bude volja Tvoja. Na Zemlji, kao i na nebu što je..."
A šta je volja tvoja za mene, starče, pomisli Vinters, i sam malčice iznenađen
sopstvenim odsustvom poštovanja. Osam godina si me puštao da plutam. Nisi
obraćao pažnju na mene. Iskušavao me kao Jova. Ili me, možda, kažnjavao.
On ode do kuhinjskog stola i sede, pa otpi još jedan gutljaj soka od
pomorandže. No, da li mi je oprošteno? To još ne znam. Ni jedan jedini put
za sve ovo vreme nisi mi dao neki određeni znak. Bez obzira na moje molitve
i suze. Jedanput, pomisli on, neposredno posle Libije, zapitao sam se nije li
možda...
On se priseti kako je ležao na leđima na plaži, očiju sklopljenih, napola
zaspao, na velikom udobnom peškiru. Čuo je, iz daljine, zvuke talasa i dečje
glasove, ponekad je čak uspevao da razazna Hepov ili Betin glas. Letnje
sunce bilo je toplo, relaksirajuće. Neka svetlost poče da luta po unutrašnjosti
njegovih očnih kapaka. Vinters otvori oči. Nije mogao mnogo da vidi jer je
sunce prejako bleštalo, ali i zbog jednog dodatnog bleska, metalnog, koji mu
je išao u oči. On zakloni čelo šakom. Jedna devojčica sa dugom kosom, stara
možda godinu dana, stajala je tačno iznad njega i gledala ga. Odblesak je
dolazio od dugog metalnog češlja u njenoj kosi.
Vinters zatvori oči i ponovo ih otvori. Sad ju je bolje video. Pomakla je glavu
samo malo, i odbleska je nestalo. Ali zurila je u njega ukočeno, lica apsolutno

bez ikakvog izraza. Na sebi je imala samo pelene. Video je da je strankinja.
Možda Arabljanka, pomislio je tada Vinters, gledajući netremice u njene
duboke smeđe oči bademastog oblika. Nije se micala, niti išta govorila. Samo
ga je posmatrala, nepopustljivo, radoznalo; činilo se da ne primećuje da i on
posmatra nju.
"Zdravo", rekao je Vinters tiho. "Ko si ti?"
Mala arapska devojčica nije ničim pokazala da ga je čula. Međutim, posle
nekoliko sekundi upravila je prstić u njega, namrštivši se. Vinters se strese i
naglo se diže u sedeći položaj. Njegov žestoki pokret uplaši devojčicu, i ona
poče da plače. On posegnu rukom prema njoj, ali ona se izmače, okliznu,
izgubi ravnotežu, i pade na pesak. Pri tom udari glavom o nešto oštro, i krv
poče da joj curi niz slepočnicu i na rame. Prestrašena prvo padom a zatim
prizorom sopstvene krvi, devojčica poče da vrišti.
Vinters se nadneo nad nju, boreći se sa sopstvenom panikom koja ga je
obuzimala dok je gledao kako krv kaplje po pesku. Nešto neprepoznato sevnu
mu kroz um i on odluči da uzme arapsku devojčicu u ruke i da je umiri. Ali
ona poče svim silama da se brani od njega, savršenom bezobzirnošću i
iznenađujućom snagom vrlo malog deteta, i uspe da se otrgne iz njegovog
zahvata. I opet pade na pesak, postrance; krv je sada iz njene povrede na
glavi isticala u crvenim kapima koje su padale tamo-amo po pesku
svetlosmeđe boje. Sad je već devojčicu zahvatila potpuna histerija; plakala je
tako žestoko da je često ostajala bez vazduha, dok joj je lice bilo crveno od
straha i gneva. Opet je uperila prstić ka Vintersu.
Nekoliko sekundi kasnije, par tamnosmeđih ruku sjuri se sa neba i dohvati
devojčicu. Tek tad Vinters primeti da uokolo ima još ljudi, zapravo mnogo
ljudi. Devojčicu je dohvatio jedan čovek koji joj je morao biti otac, jedan
niski, zdepasto građeni Arapin oko dvadeset pet godina u kupaćim gaćicama
blistavo plave boje. Držao je svoju kćer zaštitnički; izgledao je kao da
očekuje tuču, istovremeno tešeći svoju uznemirenu mladu ženu čiji su se
jecaji mešali sa besomučnim vrištanjem devojčice. Oboje roditelja gledali su
Vintersa optuživačkim pogledima. Majka je peškirom tapkala glavu
devojčice koja je krvarila.
"Nisam mislio da je povredim", reče Vinters, uviđajući, još dok je govorio, da
će njegove reči biti pogrešno shvaćene. "Pala je i lupila glavu o nešto i ja..."
Arapski par je polako uzmicao. Vinters se okrete drugima, skupini od
dvanaestak okupljenih koje je privuklo plakanje devojčice. I ovi su ga gledali
čudno. "Nisam mislio da je povredim", ponovi on jačim glasom. "Samo

sam..." A onda, naglo zaćuta. Krupne suze kapale su sa njegovog lica na
pesak. Bože moj, pomisli on, ja plačem. Nije ni čudo da ovi ljudi...
On odjednom začu još neki plač. Pokazalo se da su Beti i Hep došli do njega i
stali mu iza leđa baš kad je arapski par počeo da uzmiče sa svojom kćerkicom
koja je krvarila. Ugledavši krv na rukama svog oca, petogodišnji Hep počeo
je da plače, zarivši lice u majčina nedra. Jecao je i jecao. Vinters pogleda
svoje ruke, pa ljude koji su stajali oko njega i ne razmišljajući se saže i
pokuša da očisti šake peskom. Jecaji njegovog sina pratili su ovaj njegov
uzaludni pokušaj da obriše krv sa ruku.
Dok je klečao na pesku, komandant Vinters je bacio pogled ka svojoj ženi,
Beti, po prvi put od kad je ovaj incident počeo. Užasnuto ga je posmatrala.
Pogledom, on zatraži od nje podršku, ali se njene oči samo zastakliše; ona
takođe pade na kolena, pazeći da ne uznemiri svog uplakanog sina koji se
držao za njen bok. I Beti poče da se moli bogu. "Dragi bože", poče ona,
sklopljenih očiju.
Gomila se polako razišla; neki odoše do one arapske porodice da vide mogu
li ukazati neku pomoć. Vinters ostade na kolenima u pesku, potresen
sopstvenim postupcima. Najzad Beti ustade. "Polako, polako", tešila je ona
svog sina Hepa, "sve će biti u redu." Ne izgovorivši više nijednu reč, ona
pažljivo uze torbu za plažu, i peškire, i pođe ka parkingu. Komandant pođe za
njom.
Otišli su sa plaže i odvezli se u Norfolk, gde su stanovali. Ona mu o tome
nikad nije postavila nikakvo pitanje, pomisli Vinters sedeći, osam godina
kasnije, za kuhinjskim stolom. Nije mi čak ni dozvolila da pričam o tome.
Bilo je kao da se stvar nikad nije desila. Sad to pominje, ali jednom u toliko
mnogo vremena. Ali ni do danas nismo o tome popričali.
On dovrši sok od pomorandže i pripali cigaretu. Pripaljujući je, on odmah
pomisli na Tifani i prethodnu noć. Strah i seksualno uzbuđenje namah se
probudiše u Vintersu, čim pomisli na predstojeće veče. Takođe, oseti
čudnovatu potrebu da se pomoli bogu. I šta sada, dragi bože, je l' me ti to opet
dovodiš u iskušenje? Iznenada je postao svestan svog gneva. Il' mi se smeješ?
Možda ti nije bilo dovoljno što si me napustio, ostavio me da plutam. Možda
nećeš biti zadovoljan dok ne budem ponižen. On ponovo oseti želju da
zaplače, ali se, ipak, nekako odupre. Potom ugasi cigaretu i ustade od stola.
Zastavši pored frižidera, skide plaketu sa bibilijskim tekstom sa zida. Krenu
potom da je baci u smeće, oklevaše sekund ili dva, predomisli se i skloni je u
jednu od ladica u kuhinji.

4.

Kerol je brzo plivala oko dva metra iznad rova, dok su se približavali
poslednjem zaokretu. Napravila je nekoliko fotografija dok je čekala da je
Troj sustigne. Onda je prstom pokazala nadole, ispod sebe, ka mestu gde su
tragovi gusenica zaokretali nalevo, pa počela opet da pliva, ovog puta sporije,
idući duž uzanog rova, za tragovima, prema izbočini. Tu nikakvih promena
nije bilo. Ona pokretom pokaza Troju da ne prilazi, zapliva nadole u rov, i to
pažljivo, kao i ranije kad je bila sa Nikom, i temeljito pretraži prostor ispod
izbočine: ali ne nađe ništa.
Pokretom ruke pokazala je Troju da tamo ničeg nema; zatim, posle još jedne
na brzinu napravljene serije fotografija, dvoje ronilaca krenuše nazad istim
putem kojim su došli, duž tragova vozila sa gusenicama, sve do onog mesta
ispod samog brodića, gde su prethodno proveli petnaest minuta uzaludno
tražeći onaj otvor koji su u četvrtak videli u grebenu. Otvor je misteriozno
nestao. Svi tragovi, mada već u izvesnoj meri oštećeni erozijom, skretali su i
sada do mesta gde je, dva dana ranije, među grebenjem, postojala rupa. Kerol
je na toj tački ćuškala i gurala, čak i oštetila koralni greben na nekoliko mesta
(što je, kao environmentalistkinja, nerado činila), ali otvor nije našla. A Troj
bi sad pomislio, samo da ga nije tako jasno video i na ekranu monitora i na
fotografijama, da je taj otvor bila tek puka zajednička maštarija Nika i Kerol.
Dok je Kerol, suboko zamišljena napuštala bočni rović koji je vodio do
izbočine u steni, i zaokretala u glavni rov, bila je malčice nepažljiva, pa se
očešala, samo malo, o jednu koralnu izbočinu. Osetila je ubod na ruci i,
spustivši pogled, videla da krvari. Baš čudno, pomisli ona, pa jedva da sam ih
i dotakla. Misli joj pohitaše unazad, prema događajima od pre deset minuta,
kad je grubo razgrtala i korale i morsku travu tražeći onu pukotinu. I to bez
ijedne ogrebotine...
Začetak jedne divlje ideje pojavi se u njenom umu. Sada već uzbuđena, ona
snažnije zapliva niz dugi rov gde se nekad nalazila rupa. Troj nije mogao da
postigne toliku brzinu, te poče da zaostaje. Čekajući da je njen partner u
ronjenju sustigne, ona proveri pritisak na svom regulatoru. Kada Troj
napokon stiže, razmeniše signale palcima nagore, a onda Kerol pokuša,
neuspešno, da mu objasni svoju ideju pomoću signala rukama. Najzad ona
hrabro ispurži ruku i ščepa jedan komad koralne mase. Videla je kako se

Trojeve oči šire iza maske i na zapanjenom licu stvara grimasa. Ona otvori
šaku. Nigde posekotine, ni ogrebotine, ni krvi. Zapanjeni Troj dopliva do nje
da pogleda tu koralnu koloniju koju je Kerol upravo uznemirila. Pokaza se da
i on može da dodiruje, pa čak i da drži, ove čudne korale a da se ne poseče.
Šta se to dešavalo?
Kerol je sad čupala i korale i morsku travu sa tog grebena. Pred Trojevim
zaprepašćenim pogledom, jedan ogroman sloj koralnog grebena poče, činilo
se, da se ljušti, kako kakvo ćebe...
Začuli su žestoko hučanje samo neki milisekund pre nego što su osetili da ih
nešto povlači. U grebenu iza njih otvorila se ogromna rupa, u koju sada
pokulja sve što se našlo u blizini: ogromna količina vode, jata riba, Troj,
Kerol, i svakojake biljke. Strujanje vode unutra bilo je veoma brzo, a kanal
ne baš preširok, tako da su Kerol i Troj dva tri puta naleteli na zidove koji su
stvarali osećaj kao da su od metala. Nije bilo vremena za razmišljanje. Bili su
nošeni kao na kakvom vodenom toboganu, i morali su jednostavno čekati da
vožnji dođe kraj.
Mrak ustupi mesto dubokom sumraku, a vodena struja se primetno uspori.
Međusobno udaljeni oko sedam metara, Kerol i Troj su se trudili, svako za
sebe, da se priberu i da dođu do nekog zaključka o tome šta se dešavalo.
Činilo se da se nalaze u spoljašnjem prstenu nekog velikog kružnog
rezervoara, i da ih voda nosi ukrug oko tog rezervoara, opet i opet, s tim što
posle svakih devedeset stepeni u obilasku prolaze kroz neku vrstu kapije.
Dubina vode u rezervoaru bila je oko tri metra. Kerol se izvrte na leđa i
pogleda gore. Iznad sebe ugleda mnoštvo velikih struktura, naizgled metalnih
ili plastičnih; neke su se kretale. Troja nije više mogla videti. Ona pokuša da
se uhvati rukama za zidove rezervoara da bi se zaustavila i potražila Troja.
Uzalud: nije se mogla odupreti strujanju vode.
Načiniše tako tri ili četiri kruga, ne videći se. Troj primeti da su ribe i biljke
malo po malo nestale iz tog kružnog vodotoka, što je nagoveštalo da se
odvija nekakav proces sortiranja. Strujanje se iznenada pojača i baci Troja
napred i nadole, pod vodu, kroz jednu poluotvorenu kapiju, opet u tamu.
Iznad vode se pojavi samo trag svetlosti, i proticanje se opet uspori... On
odjednom oseti da ga je nešto uhvatilo za desnu ruku.
To nešto potom podiže Troja tridesetak centimetara iznad vode. U polusvetlu
nije mogao da vidi tačno šta ga je to uhvatilo, ali je imao osećaj da je u
pitanju bilo nešto veoma snažno. Držalo ga je i nije se više ni najmanje
pomicalo. Troj baci pogled kroz bujicu unatrag, ka mestu odakle je doplovio,

i vide kako mu se približava, tumbajući se, Kerolino telo. Istog časa on je
zgrabi svojom slobodnom, levom rukom. Osetivši njegovu ruku, ona se
odmah obmota oko nje. Sredila se potom, digla glavu iz vode, i zapela da
dohvati i Trojevo telo. Čvrsto ga je zagrlila i ostala tako, držeći se za njega,
dok je bujica jurila oko njih. Uhvatila je dah; i njihove oči se, iza ronilačkih
maski, za trenutak sretoše.
Onda, neobjašnjivo, tajanstvena hvataljka ispusti Trojevu ruku. Kad su se
ponovo našli u vodi, činilo se da bujica više nije tako jaka. Bez većih teškoća
uspevali su da ostanu zajedno. Posle otprilike petnaestak sekundi, proticanje
vode sasvim prestade. Bili su izručeni u neku dvoranu, u bari vode koja je
oticala kroz neki nevidljivi otvor na drugom kraju dvorane. Vode sasvim
nestade. Potreseni i iscrpljeni, Kerol i Troj, i dalje u ronilačkoj opremi,
počeše da se pridižu.
Kerol se mnogo mučila da ustane. Troj joj za trenutak pomože, a onda pokaza
ka svom regulatoru. Pokretom veoma sporim, on izvuče disaljku iz usta i
oproba vazduh. Jedan udah, drugi udah. Koliko je on mogao zaključiti,
udisao je normalan vazduh. On sleže ramenima prema Kerol i, obuzet
nastupom hrabrosti, skinu i masku. "Aloooooo", povika on nervozno. "Ima li
ikog? Imate goste ovde."
Kerol polako skide masku i regulator. Izraz ošamućenosti i dalje je lebdeo na
njenom licu. Potom se oboje osvrtoše oko sebe. Plafon je bio oko tri metra
iznad njih. Dimenzije ove prostorije manje-više su odgovarale velikoj
dnevnoj sobi u nekom finom domu u predgrađu. Zidovi su, međutim, bili vrlo
neobični. Umesto da budu ravni i da se lepo spajaju pod pravim uglom, bili
su načinjeni od velikih krivih komada, konkavnih i konveksnih, obojenih
naizmenično u crveno i plavo. Ne razmišljajući, Kerol poče da hoda ukrug,
naravno sporo zbog glomazne ronilačke opreme, i da fotografiše.
"Ovaj, samo časak, gospođice Doson", oglasi se Troj pomalo oklevajući, a
onda skide peraja i pođe za njom. "Pre nego što nastaviš sa slikanjem, anđele,
da li bi bila ljubazna da objasniš ovom priprostom crnom momku gde je to
dospeo? Mislim, mislim, poslednje čega se sećam jeste da sam išao pod brod
da tražim rupu. Rupu sam, rekao bih, našao, ali čoveka malčice nervira kad
ode u posetu a ne zna ko mu je domaćin. Znači, o'ladi malo žurnalizam pa mi
kaži zašto si tako smirena."
Kerol je stajala tačno ispred jedne od konkavnih plavih zidnih ploča. U tom
zidnom delu potojala su, približno na visini očiju, dva-tri kružna ili elipsoidna
udubljenja. "E, šta misliš, šta je ovo?" zapita se Kerol glasno. Glas joj je

zvučao ravno i kao da dolazi iz velike daljine.
"Kerol", maltene viknu Troj. "Prestani s tim. Odmah prestani. Ne možemo
samo blaženo da hodamo unaokolo, kao da je ovo tipična popodnevna
šetnjica kroz neki uzorni dom. Moramo porazgovarati. Gde smo? Kako da se
izvučemo i odemo kući? Kući, pamtiš gde je to? Ja ti garantujem da nije
ispod okeana, dva sata od obale." On je zgrabi za ramena i prodrma.
Ona napokon poče da se izvlači iz ošamućenosti. Polako je osmotrila čitavu
prostoriju, pa pogleda Troja. "Isuse", reče ona "i sranje." On vide da je počela
pomalo da drhti, i primače se da je zagrli. Pokretom mu je pokazala da to ne
čini. "Dobro mi je. Uglavnom dobro." Kerol nekoliko puta duboko udahnu,
pa se osmehnu. "U svakom slučaju, ovde sam svakako dobila prokleto dobru
priču." Ona se opet osvrte po dvorani. "Ovaj, Troje", reče ona mršteći se,
"kako mi to upadosmo ovamo? Ne vidim ni vrata, ni neki otvor, ništa."
"Dobro pitanje", odgovori Troj. "Vrlo dobro pitanje, a ja možda imam
odgovor. Mislim da se ovi ludi obojeni zidovi pomiču. Mislim da sam ih
video, dok sam bio pod vodom, kako klize na nova mesta. Znači, mi samo
treba da ih gurnemo u stranu i nađemo izlaz." On pokuša da uvuče prste u
pukotine između jednog crvenog i jednog plavog komada zidne ploče.
Uzalud.
Kerol ostavi Troja i pođe ukrug, duž zidova sobe, u svojoj nezgrapnoj
ronilačkoj opremi. Odmah stade, pa skide sa sebe sve sem kupaćeg kostima.
Činilo se da je rešena da pregleda i snimi sve zidne ploče, jednu po jednu.
Troj takođe skide svoje boce sa vazduhom i ronilačko odelo, i pusti ih na pod
od lakog metala, gde padoše sa treskom. Gledao ju je neko vreme.
"Kerol, ooo, Kerol", viknu on preko dvorane, dok mu se po licu širio veliki
lažni osmeh. "Da li bi mi rekla šta sad to radiš? Mislim, anđele, da bih, na
kraju krajeva, mogao i da ti pomognem."
"Tražim nešto na čemu piše 'Pojedi me' ili 'Popij me'", odgovori ona i
nervozno se nasmeja.
"Naravno", promumla Troj više za sebe, "to je bilo sasvim očigledno."
"Pamtiš li Alisu u zemlji čuda?" upita Kerol sa suprotnog kraja dvorane.
Pronašla je jedno dugo, tanko ispupčenje nalik na dršku, koje je virilo iz
središta jedne od ploča. Pošto mahnu Troju i on priđe, zajedno pokušaše da
uvrću i pokreću to polugu. Ništa se, međutim, ne dogodi. Najzad Kerol dodija
da se bori sa polugom.
Troju se učini da vidi prve znake panike u njenim očima, dok je izbezumljeno
preletala pogledom po raznim drugim delovima dvorane. On se ispravi, stade

u vojnički stav 'mirno', i progovori: "Kad tvoj mali dečko kija... ti ga za uši
vuci... on to radi namerno, da ti dodija... zato ga još i tuci."
Duboke brazde na Kerolinom licu pokazivale su da je pomislila da je Troj za
trenutak poludeo. "To su, mislim, reči 'Kraljice srca', nasmeja se on. "Nisam
baš siguran. Ali morao sam to da naučim za neku predstavu, kada sam bio u
petom razredu." Sad se i Kerol opustila, i počela da se smeje, iako je i dalje
osećala strah. Potom se prope na vrhove pristiju i poljubi Troja u obraz. "E,
pazi ti s time, pazi", reče on sa svetlucanjem u očima. "Mi crnci se lako
napalimo."
Kerol provuče ruku ispod njegove mišice, pa zajedno dovršiše obilazak
dvorane. Pregledali su zidove tražeći znake mogućeg izlaza. Osećala se
lagodnije zahvaljujući Trojevom ćaskanju. "Kad sam bio u osmom razredu
jedan moj profa, crnac, rekao mi je da je Alisa rasistička priča. Tvrdio je da je
veoma značajno što Alisa polazi za belim zecom. Rekao je da nijedna fina
bela devojčica ne bi pošla za crnim zecom u rupu." On zastade pred jednom
crvenom pločom. "Lepo, lepo", reče on, "a šta nam je ovo ovde?"
Ta crvena tabla je iz daljine izgledala kao i sve ostale. Ali iz blizine, sa
rastojanja od oko pola metra ili manje, moglo se videti da na crvenoj boji
postoji mnoštvo belih tačkica raspoređenih u svakovrsne obrasce. U sredini
ploče, tačkice su ocrtavale seriju pravougaonih zona. "Ej, anđele", upita Troj
pritiskajući nasumično razne zone, "zar ne smatraš da ovo mnogo liči na
tastaturu?" Kerol mu se pridruži, i počeše da se igraju: kuckali su nasumice
po tim tipkama. Skoro čitav minut su stajali pred tom crvenom pločom,
snažno dobujući prstima po svim nagoveštenim zonama.
Odjednom Kerol uzmače od ploče, okrete se i pođe na suprotnu stranu sobe.
"Kuda ćeš?" povika Troj, a Kerol, okrenuvši se da mu odgovori, nalete na
svoju ronalačku opremu ostavljenu na podu, spotače se i umalo ne pade.
"Pala mi je na pamet jedna luckasta pomisao", doviknu mu Kerol. "Nazovi to
ženskom intuicijom. Ili psiho-moćima, ako želiš." Ona dođe do one crvene
ploče gde su se ranije uzaludno upinjali oko poluge. Sada je bez napora
povuče nadole, i istog časa začu se škripanje. Ona odskoči unazad,
iznenađena, jer čitava ta ploča poče da se presavija unazad i udaljava od nje,
otkrivajući mračni otvor dovoljno veliki da kroz njega prođe kamion. Troj joj
priđe, i njih dvoje se zagledaše u prazninu.
"Svetog mu sranja", reče on. "Je l' mi kao treba da uđemo u to?"
Kerol potvrdno klimnu. "Sigurna sam da treba."
Troj je pogleda sa čudnim izrazom na licu. "A, konkretno, na osnovu čega

znaš da je tako?"
"Na osnovu toga što je to jedini izlaz odavde", odgovori Kerol.
Troj baci još jedan, poslednji pogled na čudnu dvoranu sa povijenim i
obojenim zidovima. U onome što je Kerol kazala bilo je neporecive logike.
On duboko udahnu, uze Kerol za ruku, i oni zajedno uđoše u crni tunel.

Iza sebe su jedva mogli videti mali mlaz svetlosti koji je dopirao iz dvorane u
kojoj su ostavili ronilačku opremu. Nastupali su veoma sporo i oprezno kroz
hodnik crn kao čađ. Troj je jednom rukom neprestano dodirivao zid, a
drugom stiskao Kerolinu šaku. Zvuk njihovog teškog disanja, pojačanog
stalnim strahom i iščekivanjem, odbijao se od zaobljenih zidova. Nisu pričali.
Troj dvaput poče da peva stihove iz neke popularne pesme, da bi ublažio
sopstveni nemir, ali ga Kerol oba puta zaustavi. Želela je da bude u stanju da
čuje i neke druge zvuke, ukoliko ih bude.
U jednom trenutku ona stisnu njegovu šaku i zastade. "Slušaj", prošapta ona.
Troj zadrža dah. Vladala je potpuna tišina, sem što se u daljini naslućivalo
nešto sasvim slabo, što Troj nije bio u stanju da tačno odredi. "Muzika", reče
Kerol. "Mislim da čujem muziku."
Troj se svojski trudio da odredi te zvuke koji su ostajali neposredno ispod
njegovog praga čujnosti, ali bez uspeha. On povuče Kerol za ruku. "To je
verovatno u tvojoj glavi", reče on. "Aj'mo".
Prođoše potom jedan zavijutak, i svetla iza njih nestade. Sve u svemu, u tom
tunelu su se nalazili već desetak minuta. Kerol je počinjala da se oseća
utučeno. "A šta ako ovo ne vodi nikud?" nabaci ona Troju.
"To bi bilo apsurdno", odgovori on brzo. "Neko je ovo izgradio sa nekom
svrhom. To je očigledno hodnik koji povezuje neka mesta." Troj potom
ućuta.
"Ko je ovo sagradio?" upita Kerol postavljajući na taj način pitanje koje ih je
mučilo oboje još otkako su počeli svoje dugo, napeto pešačenje niz mračni
hodnik.
"Još jedno dobro pitanje", odgovori Troj. Posle kraćeg oklevanja, on nastavi.
"Pa, rekao bih, Ratna mornarica SAD. Mislim da smo u nekoj super tajnoj
podvodnoj laboratoriji za koju niko ne zna." Dabome, pomisli on ne želeći da
to kaže glasno da ne bi uznemirio Kerol, ovo bi moglo da bude i rusko. U
tom slučaju smo u govnima do guše. Ako Rusi imaju veliku tajnu laboratoriju
ovako blizu Ki Vesta, neće im se dopasti da...
"Gledaj Troje", pozva ga Kerol uzbuđeno. "Vidim svetlost. Ovde ipak ima

nekog." Tunel se pred njima račvao. Na kraju jednog kraka, onog koji je
skretao oštro ulevo, mogla se jasno videti neka osvetljena površina. Držeći se
i dalje za ruke, Troj i Kerol energičnim koracima krenuše ka svetlu. Troj je
bio svestan da mu srce vrlo brzo kuca.
U novu dvoranu Kerol uđe maltene trčećim korakom. Očekivala je da će njih
dvoje sada naići na nekoga, da će se ova tajanstvena pustolovina završiti, i da
će sve biti objašnjeno. Umesto toga, našla se u maloj, ovalnoj sobi sa istim
onakvim bizarnim pločastim zidovima (sem što su ovi bili u smeđoj i beloj
boji, a ne crveni i plavi kao u ranijoj prostoriji). Osvrtala se, obuzeta
osećanjem strahovite zbrke. "Ma, šta je ovo ovde?" upita ona Troja. "I kako
da izađemo?
Troj je stajao u središtu sobe, zabacivši glavu unazad najviše što je mogao.
Zagledao se naviše, u ogromnu zasvođenu tavanicu, koja se nalazila deset-
dvanaest metara iznad njih. "A-uh", reče on, "ovo je ogromno." Osvetljenje u
ovoj sobi sastojalo se od prigušene svetlosti koja se spuštala sa te tavanice,
izvirući iz poluprovidnih ploča, načinjenih možda od kristalnog stakla i
ugrađenih u tavanicu.
Zidovi sobe u kojoj su se obreli bili su visoki samo oko tri metra, ali je i ta
visina bila dovoljna da onemogući Troju i Kerol da osmotre šta se nalazi oko
njih. Imali su čudno osećanje i slobode i zarobljenosti. S jedne strane, prvo
onaj tunel, pa sad ova soba ne veća od dečje spavaće sobe u maloj kući,
stvarali su u njima klaustrofobično osećanje; s druge strane, ta tavanica nalik
na katedralsku davala im je utisak slobode.
"Dakle?" upita Kerol pomalo nestrpljivo, pošto je nekoliko trenutaka čekala
na odgovor, dok je Troj šetkao okolo i osmatrao sobu. Primetio je da su
smeđe i bele table samo malo izvijene, i da su zato mnogo sličnije normalnim
zidovima nego što je bio slučaj u onoj prvoj prostoriji.
"Pardon, anđele", odgvori on, "zaboravio sam pitanje."
Ona odmahnu glavom. "Postoji samo jedno pitanje, gospodine Džefersone.
Mislim da si mi ga postavio pri našem prethodnom zaustavljanju na ovoj
turneji." Ona pogleda na sat. "Kroz petnaestak minuta prekoračićemo krajnje
moguće vreme trajanja naših zaliha vazduha. Ako nešto ne shvatam
pogrešno, naš prijatelj Nik verovatno počinje upravo sada da brine. A mi još
pojma nemamo... Šta to radiš?"
Ona zaćuta, videći da se Troj sagnuo da povuče neko malo dugme na jednoj
od smeđih ploča u uglu sobe. "Ovo su ladice, anđele", reče on. "Donji deo
ove ploče se izvlači petnaestak centimetara iz zida. Kao u ormanu." On otvori

i drugu ladicu, iznad prve "A u njima nečeg ima."
Kerol priđe da pogleda, pa posegnu u drugu ladicu koju je Troj otvorio, i
izvuče odatle jednu loptu otprilike veličine loptice za tenis, boje rđe. Površina
lopte bila je vrlo neobična. Nije bila glatka, niti pravilna; na sebi je imala,
pretežno s jedne strane, ureze i, oko njih i blizu njih, malene izbočine, kao na
površini kiselog krastavčića. Na drugim mestima videla su se i neka
neodređena udubljenja. Kerol pomnije osmotri loptu, pri slaboj svetlosti.
"Već sam videla nešto slično ovome", reče ona. "Ali gde?" Razmišljala je
nekoliko sekundi. "A-ha, znam", objavi ona, zadovoljna što ju je pamćenje
poslužilo. "Ovo izgleda tačno kao model Marsa u Nacionalnom
aerokosmičkom muzeju."
"Onda mora biti da sam ja uz'o Zemlju", uzvrati Troj, pokazujući joj pretežno
plavu kuglu, koju je upravu izvadio iz gornje ladice. Bila je veličine loptice
za softbol. Stajali su jedno kraj drugog u polusvetlu i razgledali sad jednu, a
sad drugu kuglu u svojim rukama. "Sranje", povika najzad Troj okrenuvši se
na drugu stranu i gledajući svoju. "I duplo sranje. Ko ste da ste, nama je već
dosta. Izlazite i kažite ko ste."
Vratio im se delimični eho njegovog glasa. Ništa drugo nisu čuli. Željna da
nešto radi, Kerol nastavi da pretražuje prostoriju, i ubrzo, u obližnjoj smeđoj
ploči, nađe još jednu skupinu od tri ladice. Dok je ona otvarala prvu, Troj,
igrajući se, hitnu svoju plavu loptu u pravcu nečeg što je ličilo na izlaz: bio je
to jedan mračni otvor između zidova na drugom kraju sobe. Lopta potmulo
lupnu o belu ploču pokraj tog izlaza i poče da pada ka podu. Međutim,
neposredno pre nego što je dotakla pod, lopta se odjednom uzdiže kao da ju
je nešto odozgo povuklo, i zaustavi se u sredini sobe, oko metar i po iznad
poda. A onda poče da se obrće.
Trojeve oči se širom otvoriše. On priđe lopti i stavi šaku između nje i visokog
svoda, pokušavajući da nađe konce. Ništa se ne dogodi. Lopta 'Zemlja'
nastavljala je da se polako obrće, opisujući krug u vazduhu, usred sobe. Troj
je ovlaš ćušnu. Na ovo lopta odgovori tako što donekle skrenu s puta; ali
kako se efekat brzo istrošio, lopta se vrati na svoje ranije mesto i nastavi sa
pređašnjim kretanjem. Troj se naglo okrete. Kerol mu je bila okrenuta
leđima; tragala je, bez uspeha, za još kojom skupinom ladica. Loptu 'Mars'
držala je još u levoj šaci.
"Ovaj, Kerol", obrati joj se Troj polako. "Da li bi došla ovamo za trenutak?"
"Svakako", odgovori ona i ne gledajući. "Isuse, Troje, pa u ovim ladicama
ima svakojakih..." Okrenuvši se, ona vide kako lopta 'Zemlja' lebdi u vazduhu

blizu sredine sobe. Njeno se čelo prekri borama. "Zgodno", primeti ona
neodlučno. "Stvarno, zgodno. Nisam znala da si i mađioničar." Potom zaćuta,
videvši zbunjeni izraz na Trojevom licu. Ona priđe Troju da pogleda iz
blizine.
Stajali su bar desetak sekundi ćuteći i gledajući kako se plava lopta polako
obrće u vazduhu. Zatim Troj uze od Kerol loptu 'Mars' i baci je uvis, ka
tavanici. Lopta polete uvis pa nadole normalnom putanjom, ali samo do
blizine poda. Tada, kao i plava ranije, lopta 'Mars' ispolji svoje sopstveno
osećanje za pravac i inerciju. Isplovivši na oko pet stopa od poda, ona poče
polako da rotira, i ostade lebdeći u vazduhu nedaleko od plave lopte koja je
predstavljala Zemlju.
Kerol zgrabi Troja za ruku. Telom joj prođoše drhtaji, a onda se svlada. "Jeza
me hvata od nekih stvari ovde", primeti ona. "Sve u svemu, bolje bih se
snašla kad bi se pojavila neka gusenica i zapitala me. 'A ko si ti?' U tom
slučaju bih bar znala sa čim imam posla."
Troj se okrete i povede Kerol nazad ka delimično otvorenim ladicama. "Kad
sam bio autostoper", reče on, "naišao sam, jednom, na jednog matorog
bradonju." On izvuče jednu loptu sličnu košarkaškoj, ali sa uporednim
trakama i prugama u raznim nijansama crvenog i narandžastog. Bez ikakvog
nišanjenja on baci taj veliki 'Jupiter' preko svog ramena. Kerol je, još
fascinirana, posmatrala kako se 'Jupiter', pridružuje prethodnim dvema
loptama i počinje da orbitira oko praznog fokusa u središtu sobe.
"Tip je terao neki drndavi stari kamionet i pušio 'džoint'. U početku smo malo
i pričali. On mi postavi neko pitanje, ja počnem da odgovaram. Ali već posle
jedne ili dve rečenice, on me prekine i kaže: 'Ma ti usranog pojma nemaš,
čoveće'. To je bio njegov odgovor na sve."
Pričajući ovu svoju priču, metodično je ispraznio svih šest ladica. Bacao je
sve nađene predmete u sredinu sobe. Neke je i pratio pogledom, ali nemarno,
kao da gleda neku svakidašnju pojavu. Svaka nova lopta ponašala se isto. I
tako, na oko metar i po od poda postepeno se formirao gotovo potpun
pokretni model Sunčevog sistema.
"Najzad meni ta igra dosadi, i ja zaćutim. Vozili smo se kilometrima bez reči.
Bila neka vedra, divna noć; a on, malo, malo, pa proturi glavu kroz prozor da
gleda zvezde. Jednom, uvukavšii glavu nazad, on pripali još jedan 'džoint',
stavi ga meni u ruke, i pokaže prstom kroz prozor, prema zvezdama. 'Oni
znaju, čoveče, oni znaju', reče tip. Kilometrima kasnije, kad sam izlazio iz
njegovog kamioneta, nagnuo se ka meni, i tad sam u njegovim očima video

izbezumljenost. 'Pamti, čoveče', počne on meni da šapuće, 'ti nemaš usranog
pojma. Ali oni znaju.'"
Dok je Troj dovršavao priču, Kerol mu priđe i izvuče iz poslednje ladice dve
pune šake nekakvih sitnih, na dodir malčice lepljivih krhotina. Pošto ih
istrese iz šaka, krhotine čudesno poletoše kroz prostoriju, oblikujući
prstenove oko Saturna i Urana. Pogledala je Troja obuzeta ogromnim
divljenjem.
"Je l' ta tvoja bizarna priča ima neku poentu?" upita ga ona. "Moram priznati
da me zapanjuje kako se nonšalantno držiš u čitavoj ovoj prokletoj stvari. A
ja, samo što nisam odlepila. Totalno."
Troj pokaza rukom ka minijaturnim planetama koje su plovile kroz vazduh.
"Ovo što gledamo ne može se objasniti ma čim što spada u naše iskustvo. Ili
smo oboje poginuli, ili smo preneti u neku novu dimenziju, ili neko sa nama
igra neke mentalne igre." On se nasmeši. "Ako moraš baš da znaš, anđele,
apsolutno sam se usrao od straha. Ali kao onaj matori ufiksani hipos,
neprestano govorim sebi; 'Oni znaju.' To mi je neka uteha."
Začuše, odjednom, tihi zvuk kao da nešto klizi, i mlaz blešteće svetlosti
prodre u sobu kroz procep koji se počeo stvarati između dva panela, jednog
belog i jednog smeđeg, odmah desno od izlaza. Kerol automatski ustuknu i
zakloni oči rukama, ali samo na trenutak. Troj je u prvom trenutku takođe
skočio unazad, ali je onda zaklonio oči šakama i stao da gleda. Klizeći paneli
razmicali su se sve više, tako da se, najzad, pojavio otvor od oko šezdesetak
centimetara. Soba se sve više punila svetlošću, i Troj ugleda kako neka velika
svetleća kugla polako dolazi kroz taj otvor. "Evo stiže Sunce... duut-an-du-
du, duu... Evo stiže Sunce", poče on da pevucka zabrinutim tonom, "i ja
kažem... dobro je..." Odzujao je još nekoliko redaka te pesme. Kerol otvori
oči.
"Isuse", procedi ona. To blistavo loptasto telo, slično ogromnoj lopti za plažu,
doplovi na pravo mesto u planetarijumu, plaveći čitavu prostoriju svojim
zracima. Sad su planete, u svom rotiranju i orbitiranju, sijale reflektovanom
svetlošću na onim svojim stranama, kojima behu okrenute ka 'Suncu'. Kerol
je stajala kao hipnotisana, bez glasa, dok su joj suze tekle niz lice. Nije bila u
stanju ni da govori ni da se pokrene. Osećanja su je sasvim svladala.
I Troj je bio uplašen, ali još ne toliko da bi njegova sposobnost delanja bila
bitno umanjena. Međutim, sledećeg trenutka ugledao je na izlazu nešto od
čega kroz njegov nervni sistem sevnu munja strave. Srce mu ludo zalupa dok
je treptao i žmirkao gledajući tik pored bleštećeg modela Sunca i trudeći se

da utvrdi nije li u pitanju neka varka njegovog uma. On se instinktivno okrete
da zaštiti Kerol da je zakloni od onog što je upravo video.
"Sad ne gledaj", prošapta on, "ali imamo posetioca."
"Šta?" upita Kerol, još zbrkana i ošamućena.
Troj ju je uhvatio za mišice i tako, zajedno, pođoše nekoliko koraka udesno.
On pogleda preko ramena i opet vide ono.
"Tamo, kod izlaza", reče on, okrećući se, sad već nesposoban da sakrije
paniku.
Po Kerolinim očima se videlo da je našla izvor Trojevog užasa. Pojma nije
imala šta je to, ali je videla da je veliko, da predstavlja očiglednu pretnju, i da
je apsolutno različito od svega što je ikada videla ili zamislila. Čula je kako
Troj nešto divlje i nepovezano viče, ali joj ne pođe za rukom da ustanovi
značenje njegovih reči. Ona opet pogleda to, i njen um ustuknu. Otvorivši
usta da vrisne, u prvi mah ne uspe da ispusti ni glasa; potom pade na kolena.
U ušima joj je odzvanjalo neko vrištanje, ali činilo se da je to negde daleko,
vrlo daleko. Njen mozak je slao poruku koja je glasila: "To ti vrištiš", ali njoj
se iz nekog razloga činilo nemogućim da je to njeno vrištanje. Mora da je to
vrištao neko drugi.
To joj se bližilo. Trup je u tom trenutku bio visok oko dva i po metra, ali dok
se talasanjem kretalo kroz prostoriju menjalo je, neprestano, i oblik i veličinu.
Šta god da je to biće bilo, njihovi pogledi su prodirali kroz njega, kroz neke
delove njegove strukture. Biće je imalo providnu spoljašnju membranu oko
uskomešane unutrašnje materije, većim delom fluidne i providne, u kojoj je
pri svakom pokretu dolazilo do talasanja i nadimanja. Biće se kretalo kao
ameba; masa mu se jednostavno otiskivala u željenom pravcu, ali zapanjujuće
brzo. Odmah iza svih spoljašnjih površina bića nalazile su se, u fluidu, crne
tačkice koje su se hitro razletale u svim pravcima; činilo se da one nadgledaju
proces stalnog prestrojavanja koji je omogućavao kretanje celog bića. Blizu
središta trupa nalazilo se, usađeno u fluidnu masu, i pet-šest neprovidnih
sivih grudvi prečnika tridesetak centimetara.
Nije njima, međutim, trup tog bića zadavao toliko straha, koliko veći broj
pipaka, većinom dugih i vitkih, koji su stršali iz gornjih delova trupa, gde su,
činilo se, bili pozabadani kao šiljci u jastuče za igle. Bilo ih je dvanaestak.
Izgledalo je da ova velika, providna, amebasta struktura predstavlja
mnogostrani transportni sistem sposoban da ponese maltene bilo šta, a da
ovog puta nosi, kao koristan teret, te stalno aktivne šipke koje su Troju i
Keroli izgledale preteći zato što su se završavale stvarima nalik na igle, šake,

četke, zube, čak i mačeve i pištolje. Keroli se činilo da je napada tenk, debelo
oklopljen, sposoban da u trenu promeni velčinu ili da krene na nevidljivim
gusenicama u ma kom pravcu.
Troj se izmače u stranu, pokušavajući da suzbije strah i da dođe do daha, i
gledajući kako se to biće ustremljuje na Kerol: najduži pipak tog bića,
crvenkasta plastična šipka koja se na tridesetak centimetara od trupa račvala u
dva kratka kraka, iznenada se ispruži još metar napred i zaustavi na samo
petnaestak centimetara od Kerolinih očiju. Kerol vrisnu i silovito odgurnu
šipku, ali šipka se istog časa vrati tačno na pređašnje mesto. Troj ščepa iz
vazduha loptu 'Jupiter' i baci je svom snagom prema 'telu' tog bića.
Bezoblična masa uzmače pred naletom lopte, uvuče sve svoje pipke u sebe,
ali istovremeno se i preoblikova, ostavivši u sebi rupu kroz koju lopta bez
otpora prolete i izlete na drugu stranu. Pre nego što je tresnuo na pod, 'Jupiter'
se ponovo diže u vazduh, dolete nazad, i opet zauze svoje pravo mesto u
modelu Sunčevog sistema.
Biće najzad prestade da se kreće prema Kerol. Sedelo je nasred sobe,
mlatarajući vretenastim produžecima na sve strane. Činilo se kao da donosi
neku odluku. Troj hrabro ščepa jednu šipku sa završetkom nalik na četku i
pokuša da iščupa ceo pipak iz tela tog bića. Istog trena bistri materijal jezgra
poteče u spojno mesto gde je šipka bila uglavljena i ojača vezu. Međutim,
Trojev postupak ipak dovede do promene ponašanja bića. Ono polako pođe
ka njemu. Troj poče da izmiče ka izlazu, vrlo pažljivo, nastojeći da ga biće
prati, ali i čuvajući se eventualnog novog ispružanja onog crvenog pipka sa
račvom. Biće je išlo za njim; Troj pokretom pokaza Keroli da se udalji. Onda
pojuri ka izlazu, pri tom se malčice spotakavši o jedan ispruženi pipak.
Biće nije oklevalo ni trenutak. Iznenađujućom brzinom preoblikovalo se tako
da je postalo nisko i debelo. Sad se mnogo većim delom svoje površine
oslonjalo o pod, pa se moglo kretati brže i efikasnije. Složivši svoje pipke u
neki kompaktan raspored, kao za putovanje, ono pojuri kroz vrata.
Kerol ostade na podu, na kolenima, sama. Model solarnog sistema bio je
iznad i desno od nje. Tokom više od jednog minuta nije se micala. Samo je
rasejano zurila u planete što su se vrtele i osluškivala Trojeve korake koji su
se na mahove mogli čuti u daljini. Najzad nastupi dugo razdoblje tišine, i
Kerol ustade. Načinila je nekoliko malih, sporih koraka, uveravajući samu
sebe da joj je dobro, a onda prišla izlazu koji je još bio otvoren između ploča.
Trenutak potom, nađe se u hodniku koji je vodio u oba smera.
Kad je napustio sobu, Troj je krenuo desno. Kerol se odjednom seti svog

fotoaparata, vrati se, na brzinu načini nekoliko fotografija planeta kako vise u
vazduhu, a onda krenu za Trojem, kroz hodnik, desno. Polako je hodala kroz
mračni hodnik, često se okrećući da bi videla gde je svetlost iz sobe iz koje je
upravo izašla. Tavanica je ovde bila niska. Potom se hodnik iznenada rascepi
u dva kraka, oba mračna. Kerol zastade, osluškujući. Opet joj se učini da čuje
muziku, ali nije mogla ni približno da odredi odakle dopire.
Ovog puta je krenula levim krakom tog račvastog hodnika. Ubrzo se hodnik
suzio i činilo se da zaokreće natrag, u pravcu iz koga je maločas došla.
Upravo kad se spremala da se okrene i vrati, sasvim razgovetno začu dva
zvuka, nešto nalik na tupi udar i zatim nešto nalik na grebanje, ispred i desno
od sebe. Polako uvlačeći vazduh i boreći se da savlada strah, Kerol nastavi
napred, kroz tamu. Posle još oko sedam metara dođe do jednih niskih vrata
koja su se otvarala desno od nje. Sagnuvši se malo, ona zaviri unutra. U
mutnom svetlu vide neke neobične oblike i strukture u još jednoj maloj sobi
čiji su zidovi bili sačinjeni od krivih, obojenih ploča, sada već dobro znanih.
Ona se provuče kroz vrata i uspravi.
Čim su njena stopala došla u kontakt sa podom te sobe, uključi se nekoliko
blagih lokalnih svetiljki smeštenih u pločama. Njen ulazak, takođe, dovede
do oslobađanja dve-tri note iz nekog muzičkog instrumenta. Podsetio ju je na
orgulje, i bio je, činilo se, smešten u nekom drugom delu katedralske zone
natkrivene ogromnim svodom koji je opet bio iznad nje. Stala je, iznenađena,
i nekoliko sekundi se nije micala. Onda je, još stojeći u mestu, pažljivo
osmotrila svoju novu okolinu.
U ovoj sobi zidne ploče bile su izuzetno blistave, naizmenično purpurne i
zlatne, i veoma zakrivljene. U sobi su se nalazila tri predmeta nepoznate
svrhe. Jedan je ličio na pisaći sto, drugi na dugačku, nisku klupu na jednom
kraju široku a na drugom kraju suženu u šiljak, dok je treći ličio na telefonsku
banderu sa šesnaest tankih žica razapetih od vrha do dna i to preko jednog
širokog prstena koji se nalazio približno na trećini dužine niz banderu.
Kerol je mogla proći između ovih žica. Prsten, načinjen od materijala nalik na
zlato, nalazio se nekih šezdesetak centimetara iznad njene glave, približno na
visini gornjeg ruba zidnih ploča. Ona zgrabi jednu od tih žica i oseti kako ova
vibrira. Ispuštala je prigušen, ravan ton. Kerol uzmače od te žice i pokuša da
je trgne. Odmah se začu jedan veoma lirski ton, kao da dopire iz neke teške
harfe. Kerol napokon uvide da stoji unutar nekog muzičkog instrumenta. Ali
kako se na njemu svira? Nekoliko sledećih minuta lutala je po sobi, uzalud
pokušavajući da nađe nešto nalik na gudalo. Znala je da na ovoj harfi ne bi

mogla svirati ako bi morala da juri oko nje i golim rukama trza jednu po
jednu žicu.
Zatim priđe pisaćom stolu, i odmah shvati da je i to muzički instrument.
Njegov izgled je, međutim, više obećavao. U njemu se postojala šezdeset i
četiri udubljenja, u osam kolona po osam. Pritiskanjem svake od tih 'tipki'
proizvodio se drugačiji zvuk. Iako je kao dete pet godina učila da svira na
klaviru, Kerol se sad, u početku, dobro namuči pokušavajući da odsvira bar
'Tihu noć' na ovom čudnom pisaćem stolu. Morala je spajati zvuke koji su
nastajali pritiskanjem pojedinih udubljenja sa notama i akordima zapamćenim
iz detinjstva. Dok je pokušavala da sama nauči kako se na ovom instrumentu
svira, često je zastajkivala da bi oslušnula njegove tanane, kristalne zvuke
koji su je ponajviše podsećali na ksilofon.
Nekoliko minuta provela je Kerol za ovim stolom. Najzad odsvira celu jednu
strofu 'Tihe noći' bez greške. Onda se osmehnu, zadovoljna sobom, i na
trenutak se opusti. Čim je, međutim, zastala, velike daleke orgulje (koje je
nakratko čula kad je ulazila u sobu, i za koje je sad mogla da odredi da se
nalaze negde u gornjim prostorijama katedralske zone) iznenada počeše da
sviraju. Kerol oseti kako joj se koža na rukama ježi, delom zbog lepote
muzike a delom zato što je ovo podseti u kakav je bizarni svet ušla. Šta
sviraju te orgulje? pomisli ona. Zvuči kao neka uvertira. Slušala je još
nekoliko sekundi. Šta... pa to je uvodni deo za 'Tihu noć'! Veoma kreativno.
Zvuku orgulja pridružilo se još nekoliko zvukova, koji su svi dopirali
odnekud iz pravca visokog svoda. Svi ti instrumenti su, zajedno, odsvirali
jednu složenu verziju 'Tihe noći', pesme koju je Kerol maločas s onoliko
muke izlupala po pisaćem stolu. Talasi divne muzike zapljuskivali su
katedralu. Kerol diže pogled, zatvori oči i poče da se okreće oko sebe, kao da
pleše. Kad je opet otvorila oči, ispred svakog njenog oka nalazio se, na
rastojanju ne većem od dva i po centimetra, po jedan minijaturni optički
instrument. Kerol se sledi od užasa.
Stvar joj se nečujno privukla s leđa dok je svirala za radnim stolom, i
strpljivo čekala, držeći ispružene produžetke, da se ona okrene. Sad je bila
otprilike njene visine, a najbliži deo providnog trupa bio joj je na dohvat
ruke. Dok je stajala nepomično, jedva se usuđujući da diše, pet-šest pipaka
krenuše ka njoj. Jedan mali instrument za kopanje zguli joj malo kože sa
golog ramena. Mač joj odseče malo kose. Majušno vlakno pričvršćeno za
jednu od dugih poluga omota joj se oko struka. Snop čvrstih dlaka nalik na
one na četkici za zube pođe niz njena prsa, golicajući joj bradavice kroz

kupaći kostim i prelazeći preko fotoaparata koji joj je visio o vratu.
Doživljavala je toliko osećaja istovremeno da nije bila u stanju da sve te
nadražaje prati. Zatvorivši oči, ona pokuša da se usredsredi na nešto drugo. A
onda oseti kako je jedna igla bode u čelo.
Sve se završilo brzo, za manje od jednog minuta. Biće povuče svoje
produžetke, odstupi oko pola metra i zastade, posmatrajući je sa te
udaljenosti. Kerol je čekala. Posle još dvadesetak sekundi biće povuče i složi
svoje pipke, kao onda kad je polazilo u poteru za Trojem, a onda napusti
prostoriju.
Kerol stade da osluškuje. Opet potpuna tišina. Ona se odmače od 'pisaćeg
stola' i pokuša da sredi misli. Posle otprilike jednog minuta, purpurni i zlatni
zidni paneli počeše sami od sebe da se pomiču u stranu, slažući se jedni preko
drugih, stvarajući male gomile. Potom počeše da se ruše i hodnici oko
muzičke sobe, i da automatski slažu svoje delove u uredne gomile. Uskoro je
Kerol stajala u jednoj jedinoj, ogromnoj dvorani, pod zasvođenom
tavanicom. U daljini, njen čudni protivnik prođe, mlatarajući šipkama, kroz
jedna bočna vrata, udaljena oko dvadeset pet metara, i brzo nestade sa vidika.
Ona pogleda unaokolo. Ni traga od Troja. Zidovi su bili krem bele boje,
bezlični, pomalo i dosadni posle raznobojnih ploča u ranijim sobama.
Postojala su dvoja vrata, jedna na sredini jednog i druga na sredini suprotnog
zida. U čitavoj toj dvorani Kerol je videla samo muzičke instrumente, koji su
sad izgledali sasvim neprikladno smešteni jer su bili grupisani u jednom
deliću tako ogromnog prostora, i levo od sebe, neko parče tepiha naslonjeno
na zid. Pravo ispred nje, oko pedeset metara daleko, na prednjem zidu,
postojao je veliki prozor kroz koji je izgleda bilo moguće videti okean. Čak i
sa te udaljenosti videla je i prepoznala neke vrste riba koje su plivale ispred
prozora.
Kerol požuri najpre prema tom prozoru. Kad je prevalila približno polovinu
puta, i našla se nedaleko od dvaju vrata, zastala je i provela nekoliko sekundi
fotografišući ovu relativno nezanimljivu dvoranu. Na njeno čuđenje, mali
tepih više nije bio na istom mestu gde je upamtila da je stajao. Dok je ona
hodala, tepih je bio na neki način premešten. Ona mu priđe, veoma sporo.
Nenormalna iskustva kroz koja je prošla od trenutka kad su ona i Troj bili
usisani ovamo učinila su je razumljivo podozrivom. Dok se primicala, videla
je da taj predmet, opružen po podu, zapravo i nije tepih. Gledajući odozgo,
videla je komplikovanu unutrašnju konstrukciju nalik na složenu mrežu
sofistikovanih elektronskih čipova. Površina je bila prekrivena čudnim

geometrijskim obrascima i spiralno uvijenim linijama; te šare nisu joj ništa
određeno značile, ali su je podsetile na fraktalne obrasce koje joj je dr Dejl
pokazao jedne noći u svom stanu. Simetrije ovog objekta lako su se mogle
videti. Zapravo, 'tepih' se sastojao od četiri istovetne četvrtine.
Bio je dug oko sto osamdeset, a širok oko dvadeset centimetara, i oko pet
centimetara debeo. Preovlađujuća boja u 'Tepihu' bila je škriljac siva, mada je
bilo i nekih značajnih odstupanja od nje. Neke od većih pojedinačnih
komponenti nesumnjivo su bile kolor-kodirane, u skladu sa nekim
sveobuhvatnim planom. Kerol je prepoznavala u 'tepihu' jednako obojene
skupine sličnih elemenata - crvenih, žutih, plavih, belih. Bilo je upadljivo da
su te boje, zajedno gledane, bile harmonične, što je nagoveštavalo da su
konstruktori uložili i izvestan trud da zadovolje estetske obzire.
Kerol kleknu pokraj 'ćilima' i poče pomnije da ga razgleda. Njegova površina
bila je gusto nabijena pojedinostima: što je pažljivije gledala, sve je više
pojedinosti videla. Izvanredno! pomisli ona. Ali šta je, za ime sveta, ovo? I
kako se pokrenulo? Ili sam ja, možda, to pokretanje samo izmaštala?
Položivši šaku na gornju, pogledu izloženu, površinu 'tepiha', osetila je lako
peckanje, kao od slabe električne struje. Podvuče, zatim, šaku pod ivicu
'tepiha' i malčice ga povuče nagore. Predmet je bio težak. Ona skloni ruku.
Sada njenu radoznalost nadjača želja da pobegne iz ovog čudnog sveta.
Fotografisala je tepih odozgo, a onda opet krenula ka prozoru. Posle nekoliko
dugačkih koraka, okrete se brzo nalevo da ga još jednom pogleda. Opet se
pomerio, tako da nimalo nije zaostao za njenim kretanjem. Kerol produži da
korača ka prozoru, motreći, krajičkom oka, šta tepih radi. Tek što je prešla
sledećih tri metra, ona vide da se 'tepih' pogrbio u sredini, duž linije koja bi
poprečno prolazila kroz njegovo središte, i da je na taj način povukao zadnji
deo svog tela napred. Sledećeg trena prednja strana tepiha se odape napred,
pri čemu je sredina opet polegla po podu. Ovaj manevar se ponovio sedam-
osam puta uzastopce, vrlo brzo, i na taj način je tepih sustigao Kerol.
Uprkos položaju u kojem se nalazila, Kerol se nasmeja. Bila je puna
adrenalina i napeta, ali sasvim sigurno, bilo je nečeg smešnog u šarenom
tepihu koji puzi kao crvić. "Ha", reče Kerol glasno. "Uhvatila sam te. Sad mi
duguješ objašnjenje."
Dakako da nije očekivala nikakav odgovor na ovu svoju primedbu. Međutim,
posle kraćeg vremena, tepih promeni ponašanje. Najpre poče da se talasa
manjim, kraćim talasima, tako da se od zadnjeg prema prednjem kraju kretalo
i po četiri, pa i pet talasića istovremeno. Nekoliko puta tepih je naglo

promenio smer kretanja svojih talasa. Njegov sledeći trik sastojao se u tome
da svoj prednji kraj ostavi učvršćen za pod, kao da tu ima sisaljke kojima se
pripija za podlogu, a ostatak tela digne sa poda i uspravi. Tako uspravljen,
tepih je bio visok oko dva metra. Činilo se da gleda pravo ka njoj.
Bila je zaista zapanjena. "E, pa da, to sam i tražila", reče ona; i dalje su je
zabavljali nestašluci ovog tepiha. Činilo se, međutim, da joj tepih pokretima
daje znak da pođe za njim ka prozoru. Poludela sam, pomisli ona.
Kompletno. Dobro kaže Troj: možda smo mrtvi. Ćilim se poguri nad podom
pa se otisnu, tumbajući se, napred, ka prozoru, odskakujući sa jednog svog
ugla na drugi i tako redom, koristeći sva četiri. Kerol pođe za njim. Videći,
zatim, da je tepih na neki način prošao kroz prozor i uronio u okean, Kerol
pomisli: Ludilo, sto posto. A Alisa je zamišljala da je u nekakvoj zemlji čuda.
Tepih se igrao kroz vodu, izmicao jatima riba, zadirkivao jednog morskog
krastavca čvrsto zalepljenog za greben. Najzad se vrati u sobu i stade
uspravno. Zatim poče seriju brzih talasanja, i longitudinalnih i latitudinalnih,
kojima je uspešno stresao ostatak vode za sebe; voda se slila na pod. Zatim se
suoči sa Kerol i pokretima je jasno pozva da sa njim pođe kroz prozor, u
okean.
"E, pazi, ti pljosnati stvore", reče Kerol i tiho se nasmeja, pokušavajući da
smisli šta bi kazala. Sad znam da sam šiznula, pomisli ona brzo. Stojim ovde
i razgovaram sa jednim tepihom. I baška ako mi sad odgovori... "Nisam
glupa", nastavi ona. "Kapiram da pokušavaš da me navedeš da odem u okean.
Ali postoje neke stvari koje ti ne..."
Tepih prekide ovu konverzaciju svojim novim iskakanjem kroz prozor, u
okean. Tamo izvede nekoliko prevrtaja i opet se vrati u dvoranu, kod Kerol.
Ponovo otrese vodu sa sebe i stade kruto, uspravno, kao da govori: 'Vidiš,
lako je.'
"Kao što rekoh", poče Kerol ponovo, "možda sam pošandrcala, ali evo,
pristajem da poverujem da ću stvarno moći na neki magični način da prođem
kroz taj prozor. Moj problem sastoji se u tome što tamo ima vode. Ne mogu
da dišem u vodi. Bez svoje ronilačke opreme, koju sam ostavila negde u
lavirintu, umreću."
Tepih se nije pomicao. Kerol ponovi svoju izjavu, koristeći se
komplikovanim gestovima da bi objasnila glavne poente. Onda zaćuta. Tepih
malo pričeka, onda poče živo da se kreće, priđe joj i razvuče sopstveno tkivo
na zapanjujući način, tako da je sad bio maltene dvostruko veće površine
nego dotad. Kerol se, videći to, nije nešto naročito iznenadila. Već je bila

praktično izgubila sposobnost da se ma čime iznenađuje. Čak ni manevrom
elastičnog tepiha koji je dve svoje gornje ivice sastavio iznad njene glave,
obrazovavši kupu.
Kerol se izmače nekoliko koraka od sada ogromnog tepiha. "O-ho", reče ona,
"mislim da razumem. Napravićeš za mene vazdušni džep da bih mogla
disati." Stajala je jedan trenutak, razmišljajući i odmahujući glavom. "Pa,
zašto da ne", reče ona konačno, "nije uvrnutije od ostalih stvari koje su se
ispodogađale."
Praćena tepihom koji je lebdeo oko i iznad njene glave, Kerol pođe, žmureći,
tačno ka prozoru. Zatim duboko udahnu, osećajući na raznim delovima svog
tela dodir nalik na meku plastiku. Iznenada je sve oko nje bilo voda, jedino je
oko glave i vrata imala mali džep vazduha. Nije joj bilo lako da se pridržava
svoje ronilačke discipline, ali je ipak uspela da se zaustavlja na svakih dva do
tri metra uspona, radi izjednačavanja pritiska. Onda udahnu poslednji put
vazduh i probi se kroz površinu vode. Tepih se sljuštio sa nje u poslednjih
tridesetak centimetara njenog munjevitog uspona.
Kraljica Floride bila je udaljena pedesetak metara. "Nik", povika ona iz sve
snage, "Nik, ovde sam." Zatim besomučno zapliva ka brodiću. Jedan se talas
razbi o nju i zapljusnu je preko glave. Ona opet ugleda čamac i na njemu
jednu priliku iz profila. To je Nik gledao preko ograde brodića. "Nik", povika
Kerol opet, čim joj se snaga vratila. Ovog puta ju je čuo o okrenuo se. Ona
stade divlje da izmahuje rukama.

5.

Nik je posmatrao na monitoru Kerol i Troja kad su započeli svoje
spuštanje, i dok su još bili neposredno pod brodićem; tragali su za onim
otvorom. Ali brzo se zamorio od gledanja kako njih dvoje plivaju ukrug, pa
se vratio u svoju stolicu na palubi, da nastavi sa čitanjem romana. Kasnije je
nekoliko puta prilazio ekranu da ih potraži, ali ništa nije video; Kerol i Troj
već su otišli da ispitaju prostor pod izbočinom.
Kad je završio Madam Bovari, Nik je opet pogledao šta ima na monitoru. Sa
izvesnim iznenađenjem primetio je da se onaj otvor opet jasno vidi ispod
Kraljice Floride. Zatim je pretpostavio da je njegova ideja bila tačna, da je
zaista bilo u pitanju samo loše osvetljenje, jer je sad, pod vertikalnim
sunčevim zracima, rupa u grebenu izgledala, bar je on imao takav utisak,
znatno manja nego pre dva dana. Onda se pozabavio raznim poslovima na
brodiću, i prekinuo tek kada se alarm na njegovom doručju oglasio,
označavajući da Troju i Keroli preostaje još oko pet minuta vazduha.
Prišao je ekranu i pogledao slike koje je okeanski teleskop pravio i u real-
vremenu nabacivao na ekran. Pod brodićem nije bilo ni traga od Kerol i
Troja. Nika poče da obuzima nemir. Nadam se da paze, razmišljao je, a onda
shvati da ih već odavno nije video, i da nijednog trenutka nije video da li
istražuju rupu koja im je bila primarni cilj. Uznemirenost poče da raste u
njemu, dok je časovnik odmicao ka nuli.
Postoji samo jedno objašnjenje, razmišljao je boreći se protiv negativnih ideja
koje su mu se uvlačile u svest. Već dugo ih nema, dakle, mora biti da su kod
one izbočine našli nešto zanimljivo. Ili tamo, ili negde drugde. Na trenutak je
zamislio da su Nik i Kerol našli gomilu blaga: gomilu predmeta sličnih
čudnom trozupcu izvađenom u četvrtak.
Sekundara na njegovom časovniku kao da je letela. Sad im je ostalo još samo
minut do nestanka vazduha. Nik nervozno još jednom pogleda ekran. Ništa.
Onda oseti kako mu srce brza. Moraju biti u crvenom, pomisli on. Čak i ako
su pažljivo štedeli vazduh, moraju biti u crvenom. Na sekund ga obuze briga
da im je možda otkazao merač, ali brzo se priseti da je tog jutra, kad je stigao
na brodić, lično proverio oba njihova merača. Sem toga, strašno je mala
verovatnoća da bi oba merača otkazala... znači, mora biti u pitanju neka
nevolja.

Prođe još jedan minut, i Nik uvide da nije ni imao nikakav plan kako da
postupi u slučaju da se njih dvoje ne pojave. Njegov um istog časa stade da
razmatra sve raspoložive mogućnosti. Mogao je da postupi samo na dva
načina. Da navuče ronilačku opremu i krene da ih traži duž rova, između
napukline i izbočine. Ili bi mogao pretpostaviti da su njih dvoje, zaneti
uzbuđenjem, jednostavno zaboravili da redovno proveravaju svoje merače
vazduha, te da su zato, u onom času kad im je vazduha ponestalo, bili
promorani da izrone na mestu gde su se zatekli, ma gde to bilo.
Ako pođem dole, za njima, pomisli on, verovatno neću stići na vreme. Proveo
je, tako, jedan trenutak zamerajući samome sebi što se nije propisno spremio
za ovakav slučaj. Sada bi morao da potroši nekoliko dragocenih minuta da bi
navukao i proverio sopstvenu ronilačku opremu. Time je stvar odlučena.
Moram da pretpostavim da su tu negde, na površini. Još jednom je, samo na
tren, pogledao ekran, a onda prišao ivici palube, da osmotri okean, koji je sad
bio pomalo uzburkan. Od njih dvoje nije bilo ni traga.
On upali motor i izvuče sidro. U mislima brzo proceni gde se, približno,
nalazi ona izbočina, i poče da krmani u tom pravcu; pustio je motor da radi
pod vrlo malim gasom. Na nesreću, nije mogao da gleda monitor dok je držao
kormilo, a nije mogao ni da gleda iza sebe, jer mu je platno zaklanjalo vidik.
Zato se neprekidno kretao tamo-amo, od kormila do ekrana, pa do bokova
brodića i nazad. U njemu su rasli strah, osujećenost i bes. Već je bilo isteklo
pet minuta od trenutka kad su njih dvoje morali ostati bez vazduha.
Do đavola, razmišljao je Nik, još ne dopuštajući svom mozgu da razmišlja o
najgorem, kako su mogli biti tako nepažljivi? Znao sam da nije trebalo da
dopustim da njih dvoje odu zajedno. Još se izvesno vreme istresao na samog
sebe, a onda je prešao na Kerol. Pustio sam da mi ta žena nameće svoju volju.
Prokleto je sigurno da ću je doterati u red kad ih nađem. Potom okrete brodić
oštro nalevo.
Učini mu se, odjednom, da čuje neki glas, i smesta pritrča bočnoj strani
brodića. Nije imao nikakvo osećanje o pravcu iz koga je taj glas mogao doći.
Dve-tri sekunde kasnije opet ga začu. On se brzo okrete i ugleda neku priliku
kako mu maše. On joj uzvrati mahanjem, pa ode do kormila da okrene
brodić. Iz ladice za opremu izvuče jedan jak konopac, i zaveza ga oko jedne
od šipki pokraj lestvica. Kad se brodić primakao Kerol, Nik joj dobaci
konopac i prebaci motor u prazan hod.
Bez teškoća je uhvatila konopac. Dok ju je izvlačio, Nik je pogledom tražio
po okolnoj vodi Troja. Nije ga video. Kerol se dočepa lestvica. "Ne bi

verovao..." poče ona, stavljajući stopalo po prvi put na jednu od prečki
lestvica, i trudeći se da dođe do daha.
"Gde je Troj?" prekide je Nik, pokazujući kretnjom ruke ka okeanu.
Kerol načini sledeći korak uz lestvice. Bilo je jasno da je iscrpljena. Nik je
uze za ruku, i ona uđe u brodić. Stala je na noge, ali one su je slabo držale.
"Gde je Troj?" upita Nik opet, sa žestinom. Posmatrao ju je. "I šta se desilo sa
svom tvojom opremom?"
Kerol duboko udahnu. "Ne znam... gde je Troj", mucala je. "Usisalo nas je u
dubinu..."
"Ne znaš?" povika Nik, bacajući besne poglede po površini okeana. "Pođeš
na ronjenje, vratiš se bez opreme, i ne znaš gde ti je partner. Kakva..."
Jedan talas, mali, udari po brodiću. Kerol diže ruku da se pobuni protiv
Nikove grdnje, ali ljuljanje brodića joj izmače oslonac, i ona pade na kolena,
a njenim licem pređe grimasa bola. Nik se nadnese nad nju, još se dernjajući.
"Nego, gospođice Perfektna, biće bolje da istupiš sa nekim jebenim
odgovorima, i to brzo. Ako brzo ne nađemo Troja, biće mrtav. A ako je
mrtav, to će biti tvoja jebena krkivica."
Kerol je instinktivno uzmicala pred gnevom tog krupnog čoveka. Kolena su
je bolela, bila je premorena, a ovaj joj se dernjao u lice. Iznenada se otkačila.
"Ma zaveži", povika ona. "Zaveži, čmaru jedan. I goni se od mene." Ona se
razmaha pesnicama, tukući Nika po nogama i stomaku. "Ništa ti ne znaš",
uzviknu, uhvativši jedan brzi dah. "Nemaš usranog pojma."
Ona stisnu glavu obema rukama i poče da plače. U tom času, jedna davno
zakopana uspomena probi se do njenog uma. Njen petogodišnji brat
histerično jeca i juriša na nju, maklja je pesnicama, a ona je samo podigla
ruke da se zaštiti. "To je tvoja krivica, Kerol", vrišti on, "otišao je zbog tebe."
Vruće suze u njenim očima: i toga se priseti. "Nije istina, Riči, nije istina.
Nije bila moja krivica."
Na brodiću, Kerol kroz suze diže pogled ka Niku. On je pokunjeno uzmakao.
Kerol obrisa oči od suza i duboko uzdahnu. "Nije bila moja krivica", reče ona
odmereno i naglašeno. Nik pruži ruku da joj pomogne da ustane, a ona je
odbi udarcem. Prounđao je 'Izvini' dok se Kerol sama dizala na noge. "E sad,
ako ćeš samo začepiti i slušati", reče ona, "ispričaću ti šta se dogodilo. Onaj
greben ispod broda uopšte nije bio greben... oh, bože moj... eno, dolazi."
Nik odjednom ugleda kako se na Kerolinom licu javlja izraz zapanjenosti.
Pokazivala mu je prstom ka nečemu iza njega, kod suprotne bočne ivice
brodića. On se okrete da pogleda, i u prvi mah ne vide ništa. Onda primeti da

se neki čudan ravan predmet, nalik na komad tepiha, malo po malo pomiče
po brodiću, napredujući u pravcu ekrana monitora. On izvi lice u grimasu i
okrete se opet prema Kerol, zbunjenog izraza.
Dok je Kerol govorila, tepih se na neki način uspuzao uz bok lađice i onda na
palubu. Dok je ona počela da objašnjava, tepih je već stao pred ekran i počeo
da gleda slike koje je teleskop ispod brodića, uperen ka okeanskom dnu,
dostavljao. Nije bilo vremena za dugotrajna objašnjenja. "Šta, koji moj?" reče
Nik i pođe da zgrabi čudnovatog posetioca. Ali kada se njegova ruka našla na
dva-tri centimetra od tepiha, on oseti snažno električno pražnjenje na
vrhovima prstiju. "Au!" uzviknu Nik, i odskoči unatrag. Protresavši glavom,
on se zagleda, zaprepašćen. Ćilim je i dalje stajao ispred ekrana.
Nik pogleda Kerol kao da očekuje nekakvu pomoć. Ali nju je čitava ova
scena zabavljala. "To tu je samo jedna od neobičnih stvari u ovom ronjenju",
reče ona, ne pokušavajući da mu na bilo koji način pomogne. "Ali mislim da
ti neće naneti zlo. Meni je, po svoj prilici, spaslo život."
Nik dograbi jednu malu ribarsku mrežu okačenu sa jedne strane konstrukcije
koja je pridržavala platno i polako priđe tepihu. Dok se Nik približavao,
činilo se da se tepih okreće da ga pogleda. Nik hitnu mrežu napred. Tepih joj
spretno izmače, a Nik izgubi ravnotežu i raširenih ruku pade preko monitora.
Kerol se glasno nasmeja, setivši se njihovog prvog susreta. Tepih odskoči do
kompjuterskog dela teleskopskog sistema i obmota se čvrsto oko celog
kompleta elektronske opreme.
Ležeći na palubi, Nik je gledao kako ćilim ispituje taj informacioni sistem, i
sa nevericom odmahivao glavom. "I šta je, do đavola, ta stvar uopšte?"
povika on obraćajući se Kerol.
Prišla mu je i graciozno mu pružila ruku da mu pomogne da ustane. To je bio
njen način da se izvini za svoj raniji ispad. "Nikakvu zemaljsku ideju o tome
nemam", odgovori ona. "U početku sam mislila da bi to mogao biti neki
usavršeni robot Ratne mornarice. Ali suviše je usavršen, više je nego
prepametan." Ona pokaza slobodnom, levom rukom ka nebu. "Oni znaju",
dodade sa osmehom.
Ta rečenica je podseti na Troja i nju obuze tuga. Prišla je ogradi brodice i
zagledala se u okean. Nik je sad stajao blizu monitora, tako da je mogao
rukom dohvatiti i tepih i sistem za procesovanje podataka. Dobijao se utisak
da je tepih na neki način uglavio deo sebe u unutrašnje elektronske delove.
Nekoliko sekundi je Nik to zadivljeno posmatrao; razni dijagonistički
digitalni podaci iskazani pri vrhu tog informacionog sistema prosto su ludeli.

"Ej, Kerol", viknu on. "Dođi da vidiš ovo. Ova prokleta stvar je od plastike ili
nečeg takvog."
Nije se odmah okrenula. "Nik", upita ona tiho, kad se najzad okrenula ka
njemu, "šta ćemo u vezi sa Trojem?"
"Čim ovog prokletog uljeza izbacimo odavde", odgovori Nik ispod platnenog
krova, gde je sada preturao po svojim kuhinjskim alatkama, "sistematski
ćemo pretražiti ovu oblast. Mogao bih čak i da zaronim i da vidim da l' ga
mogu naći."
Nik dohvati jednu veliku kuvarsku viljušku sa plastičnom drškom, i pokuša
da njome sljušti tepih sa informacionog sistema. "Ja to ne bih radila da sam
na tvom mestu", upozori ga Kerol. "Taj će otići kad on bude spreman da
ode."
Ali bilo je prekasno. Nik je zario viljušku u tepih, probio ga, i zastrugao
njome po gornjoj polici sa elektronskim delovima. Začu se slabi pucanj i niz
viljušku prsnu maleni plavi luk koji silovito odbaci Nika unazad. Zazvoniše
alarmi, digitalni displej-ekrančići ostadoše prazni, monitor okeanskog
teleskopa poče da se dimi. Tepih se baci na palubu i poče da se sitno talasa,
na isti onaj način kao kad je stajao uz Kerol pred prozorom prema okeanu.
Sledećeg trenutka zaječaše i dva alarma iz navigacionog sistema: to je značilo
da su izgubljeni podaci o sadašnjoj lokaciji broda, ali i da je nonvolatilna
memorija, u kojoj su bili pohranjeni svi parametri potrebni za satelitsku
komunikaciju, izbrisana.
Usred te buke i dima Nik je stajao zbunjenog lica. Levom rukom je trljao
desnu, od šačnog zgloba pa sve do ramena. "Obamrla je", reče on zapanjeno.
"U ovoj ruci ništa ne osećam."
Tepih nastavi sa svojim talasanjima na podu brodića, a Kerol dohvati kofu,
nagnu se preko ograde, zahvati nešto vode i pljusnu je na monitor. Nik je
stajao kao ukopan i štipkao se po desnoj ruci; izgledao je bespomoćan. Kerol
pljusnu ostatak vode na njega. "Sranje", zakašlja se on, uzmičući nehotično,
"što si to učinila?"
"Zato što moramo da nađemo Troja", reče ona, prilazeći brodskim kontrolnim
uređajima. "A ne možemo čekati ceo dan. Ne obraćaj pažnju na taj prokleti
tepih... i tu svoju ruku. U pitanju je život jednog čoveka."
Ona brže pokrenu brodić. Tad tepih još jednom ustade, obrte se, i pođe ka
ogradi. Nik pokuša da ga zaustavi, ali je tepih u trenu bio van brodića, i već u
vodi. Dok je Kerol krmanila tako da se brodić kretao u sve širim krugovima,
Nik je stajao na boku Kraljice Floride i tragao za Trojem.

Sat kasnije njih dvoje se saglasiše da više nema smisla nastavljati traganje.
Nekoliko puta su preplovili čitavo to područje okeana (za šta je bilo potrebno
i nešto pažnje i truda, jer više nisu imali upotrebljiv navigacioni sistem) ali
nisu našli nikakav trag od Troja. Kada se uverio da je sa njegovom rukom
ponovo sve u redu, Nik je čak obukao svoju ronilačku opremu, smatrajući da
im još jedino to preostaje, i plivao celim onim putem od udubine do izbočine
i nazad. Međutim, nije bilo nikakvog znaka. Nik je čak bio, u nekoj maloj
meri, u iskušenju da počne da istražuje i samu rupu, ali mu se činilo da ipak
postoji neka daleka mogućnost da je Kerolina neverovatna priča istinita, a
nije baš čeznuo da bude usisan u neku bizarnu podvodnu laboratoriju. Znao
je, takođe, da bi Kerol, u slučaju da on nestane, bila praktično bez ikakvih
izgleda da brod bez aktivnog navigacionog sistema dovede natrag do Ki
Vesta.
Dok su pretraživali tu oblast, Kerol je ispripovedala celu priču o njenom i
Trojevom ronjenju. Nik je čvrsto verovao da je ona pustila mašti na volju
kada su u pitanju izvesne pojedinosti, ali ipak nije mogao uočiti nikakve bitne
logičke greške u celini njene priče. Najzad, i sam se suočio, na palubi
Kraljice Floride, sa onim tepihom. Zato je, u sebi, prihvatio da su Kerol i Troj
zaista imali užasavajuće doživljaje u nekakvoj podvodnoj građevini, i da je
tehnologija sa kojom su se tamo sreli bila svakako usavršenija nego išta što
su ikad ranije videli.
Nik ipak nije bio voljan da prihvati Kerolino spokojno objašnjenje da su se
njih troje to suočili sa vanzemaljcima. Niku se činilo da prvi kontakt ne bi
mogao da se odigra pod tako banalnim okolnostima. Iako je spremno
priznavao da je onaj tepih imao čudesne sposobnosti i da je bio daleko izvan
oblasti njegovog, Nikovog, saznanja, nije hteo kategorično da izjavi kako
ljudska bića nisu mogla tako nešto napraviti, zato što je smatrao da ne
raspolaže dovoljnom tehnološkom upućenošću da donosi takve ocene.
Zapravo, pomišljao je Nik dok je dvogledom pažljivo pretraživao obzorje da
bi našao orijentire za polazak prema Ki Vestu, kakva bi savršena varka to
bila. Pretpostavimo: ako bi Rusi, ili čak ovi iz naše sopstvene Ratne
mornarice, poželeli da odvedu na pogrešni trag... On se zaustavi usred misli,
uviđajući da, ako je ovo tačno i ako su imali posla sa ljudskim tvorevinama,
još mogu biti u i te kakvoj opasnosti. Ali zašto je Keroli bilo dopušteno da
ode? I zašto mi nisu konfiskovali brod? Pogledom je u daljini pronašao jedno
ostrvce, prepoznao ga, i promenio smer plovidbe. Onda odmahnu vlagom:

sve je ovo bilo veoma zbunjujuće.
"Ne slažeš se sa mnom da smo upravo sreli vanzemaljce?" Kerol mu je prišla
s leđa. U pitanju je bilo i malo zadirkivanja.
"Ne znam", odgovori on polako. "To izgleda kao popriličan skok. Pa, najzad,
ako je u vodama Meksičkog zaliva zaista došlo do najezde vanzemaljaca,
trebalo je da to bude i ranije primećeno. Podmornice i druga plovila sa
aktivnim sonarima sigurno prolaze ovim regionom, bar jednom ili dvaput
godišnje." On joj se osmehnu. "Čitala si previše naučne fantastike."
"Naprotiv", odvrati ona, fiksirajući ga upornim pogledom, "moje iskustvo sa
najmodernijom tehnologijom je gotovo sasvim sigurno veće nego tvoje.
Radila sam seriju reportaža o Okeanografskom institutu u Majamiju i videla
sam na kakvim se genijalnim novim konceptima tamo radi. I ništa, apsolutno
ništa, nije ni blizu onom tepihu, ili džinovskoj amebi. Veoma je mala
verovatnoća da za sve ovo postoji neko nefantastično objašnjenje." Ona za
trenutak zastade. "Sem toga, možda ta laboratorija nije dugo na tom mestu.
Možda je tek nedavno završena, ili čak doneta ovamo."
Dok je Kerol izricala ove svoje poslednje napomene, Nik oseti kako u njemu
ponovo počinje da raste bes. Eto nje opet, pomislio je. Toliko samouverena.
Toliko ohola i surevnjiva. Maltene kao muškarac. Međutim, odmah priznade
sebi da je i on pokatkad u diskusijama zauzimao pozu velikog autoriteta. U
jednome je Kerol svakako bila u pravu: bila je obaveštenija o visokoj
tehnologiji nego on. Nik odluči da se ne upušta u dalju raspravu s njom. Bar
ovog puta.
U njihovom razgovoru nastade potom kratko zatišje. I Kerol je počinjala
bolje da opaža dinamiku njihovih interakcija. Primetila je, u real-vremenu,
kako se Nikovo lice zateglo čim je nagovestila da o tehnologiji zna više nego
on. Au, sevnu tada u njenom umu. Pa hajde, Kerol. Budi malo taktičnija i
obzirnija. Ona odluči da promeni temu.
"Kol'ko će nam vremena biti potrebno do marine?" upita ona. U četvrtak
popodne, u onom uzbuđenju, tokom povratnog putovanja nije bila obratila
mnogo pažnje na vreme.
"Nešto ispod dva sata", odgovori Nik, nasmejavši se. "Sem ako ne zalutam.
Nisam vodio brod kroz ove vode bez instrumenata već više od pet godina."
"I šta ćeš reći kad stignemo?"
Nik je pogleda. "Kome... o čemu?"
"Znaš ti. O našem ronjenju. O Troju."
Gledali su se. Najzad Nik prekide ćutanje. "Glasao bih da ne govorimo ništa

dok... dok ne budemo sigurno znali", reče on tiho. "Pa, ako se Troj pojavi,
nema problema."
"A ako se nikad ne pojavi..." Kerol malo pričeka. "Onda ćemo nas dvoje,
gospodine Vilijems, biti u vrlo dubokim govnima." Oboje su polako počinjali
da uviđaju ozbiljnost situacije.
"Zar misliš da bilo ko će ikad poverovati u tako neverovatnu priču?" upita
Nik trenutak kasnije. "Čak ni sa tvojim slikama, nema stvarno čvrstih dokaza
koji bi našu priču potkrepili. Sad su takva vremena da ljudi mogu pomoću
kompjutera da stvore sliku kakvu god žele. Pamtiš li onaj slučaj ubistva u
Majamiju prošle godine, kad je fotografija koju je podnela odbrana kao alibi
prihvaćena kao zvanični dokaz? A posle onaj obrađivač podataka pokazao da
je lažna?" On zastade. Kerol ga je pomno slušala. "Sem toga, graditelji tog
mesta, ko su da su, možda ga upravo sad demontiraju", nastavi on. "Da nije
tako, zašto bi nas pustili da se izvučemo? Ne. Kažem ti, treba sačekati. Bar
nekih dvadeset četiri sata. I treba pažljivo razmisliti šta ćemo."
Kerol potvrdno klimnu. "Mislim da bih se složila s tobom, iako ne baš iz tih
istih razloga." Čula je u svom umu i glas novinara koji želi da sačuva
informacije da bi kasnije nastala senzacija u javnosti kad ona objavi 'bombu'
od priče. Nadala se da je ova njena ambicija neće omesti da donese odluku
najpovoljniju po Troja. "Ali Nik", reče ona zamišljeno, "ne misliš li da
dovodimo Troja u opasnost time ako nišsta ne javimo vlastima?"
"Ne", odgovori Nik odmah. "Rekao bih ovo; ako su hteli da ga ubiju, onda su
to valjda već uradili, ili će uraditi uskoro."
Njoj se učini da njih dvoje odveć olako razgovaraju o ovoj temi. Ponovo
prišavši ogradi brodića, ona se zagleda u more. Razmišljala je o Troju i o
divljoj avanturi koju su doživeli pošto su bili uvučeni u onu udubinu. Sumnje
nije moglo biti: Troj joj je pomogao da ostane 'čitava', njegove šale i njegova
vedrina pomogli su joj da ne izgubi prisustvo razuma. A kad je Troj skrenuo
na sebe pažnju onog bića, možda joj je i spasao život.
On je, ispod te neozbiljne spoljašnjosti, bio topao i osećajan čovek, pomisli
ona. Veoma svestan. Takođe se činilo da u sebi skriva strašan bol. Koji je
dopirao odnekud. U jednom trenutku Kerol ubedi sebe da je sa Trojem sve u
redu. Pa, najzad, njoj su pomogli da se izvuče. Onda se, odjednom, zapita
zašto tamo dole više nijednom nije naišla na Troja, i u njenom se umu javi
senka sumnje. Ona poče da se vrpolji. Do đavola. Ne znamo stvarno da li je s
njim bilo jedno ili drugo. Opet neizvesnost. Mrzim neizvesnost. Nije poštena.
U njoj se probudi duboka tuga, jedno duboko i uznemiravajuće osećanje iz

prošlosti. Osećala se bespomoćnom, bez ikakve kontrole nad situacijom. Oči
joj se neprimetno ispuniše suzama. Nik joj priđe i ćutke stade pored nje.
Video je suze u njenim očima, ali ništa nije rekao. Samo je stavio ruku preko
njene ruke, na trenutak, a onda je sklonio.
"Troj mi je postajao dobar prijatelj", reče Kerol, u želji da prikrije svoja
stvarna osećanja. Iznenada, njena potreba da s nekim podeli svoje istinske
emocije nadjača njene uobičajene zaštitne mehanizme. Ona obori pogled ka
vodi. "Ali to nije pravi razlog što sam sad uznemirena. Plačem zbog
neizvesniosti. Ne mogu da podnesem da ne znam." Ona zaćuta i obrisa suze.
Nik je ćutao. Nije baš jasno razumeo šta to ona priča, ali je osećao da će se
između njih dvoje desiti nešto sasvim posebno. Talasi su blago pljuskali o
bok brodića. "To me podseća na detinjstvo, na doba neposredno posle
odlaska mog oca", nastavi ona tiho. "Uporno sam verovala da će se vratiti.
Nas troje, Riči, mama i ja, govorili smo jedni drugima da je to samo
privremena razdvojenost, da će on jednog dana ući kroz ta vrata i kazati
'Došao sam kući'. Noću sam ležala u krevetu i osluškivala da li ću na
prilaznom putu čuti njegov auto.
Sad su suze tekle, krupne, jedna za drugom, curile niz njene obraze i padale u
ogromni okean. "On je ponekad dolazio da nas povede na večeru, ili u
subotnju posetu, a ja sam tada pomagala mami da se dotera, birala joj odeću,
češljala joj kosu." Kerol se zagrcnu. "Na vratima ga zagrlim, povedem ga kod
mame, i svaki put mu kažem: 'Zar nije divna?'
To je tako išlo šest meseci. Iz dana u dan sam bila u neizvesnosti šta ću
sledeće osećati. Ta nesigurnost me je uništavala, izazivala bolesno stanje kod
mene. Preklinjala sam oca da mojoj majci pruži još jednu šansu. Riči je čak
dao ideju da tata, ako on i mama nikako ne mogu da se slože, kupi susednu
kuću. Na taj način bismo bar svi bili u blizini." Kerol se gorko osmehnu, pa
duboko udahnu.
"Onda je moj otac poveo moju majku u San Francisko, da tamo provedu
vikend. Bila sam tako uzbuđena. Tokom trideset šest sati moje srce je letelo u
nebesa, imala sam obezbeđenu budućnost. Bila sam najsrećnija
desetogodišnja devojčica u dolini San Fernando. Ali kad su se vratili kući, u
nedelju u noć, moja majka je bila veoma pijana. Oči su joj bile natečene,
maskara je curila, mama je izgledala jezivo. Promarširala je pored mene i
Ričija i zavukla se u svoju sobu. Moj tata, Riči i ja ostali smo u dnevnoj sobi,
zagrlili smo se, i plakali smo zajedno. U tom trenutku znala sam da je sve
svršeno."

Kerol se već smirivala, ali suze su i dalje tekle. Ona molećivo pogleda Nika.
"Bilo bi mnogo lakše da sam se isplakala samo jednom i da je time stvar bila
okončana. Ali ne. Postojala je neizvesnost, pa je prema tome postojala i nada.
I zato se svakog dana, svakog bogomprokletog dana, moje malo srce slamalo
ponovo." Kerol još jednom obrisa oči, pa diže pogled ka okeanskim
daljinama i povika iz sveg glasa. "Hoću da znam odmah, ili bar uskoro, šta je
s Trojem! Nemojte me ostaviti da večito čekam. Ne bih to mogla podneti!"
Potom se okrenu Niku, i on raširi ruke. Bez reči je prislonila glavu na
njegova prsa. On sklopi ruke oko nje.

6.

Nik posegnu rukom iznad ulaznih vrata Trojeve kuće i nađe, na ispustu,
ključ. Još jednom zakuca na vrata, a onda ih obazrivo otvori. "Alo!" povika
on. "Ima li tu nekog?"
Kerol uđe za njim u dnevnu sobu. "Nisam znala da ste vas dvojica tako bliski
prijatelji", reče ona, razgledajući radoznalo Trojevu šaroliku kolekciju
nameštaja. "Ne verujem da sam ikome ikada rekla gde držim ključ."
Ono za čim je Nik tragao nije bilo u dnevnoj sobi. On prođe hodnikom, pored
velike spavaće sobe pune opreme, pa u manju spavaću sobu, koja je Troju
služila za spavanje. "U stvari", povika Nik da bi ga ona mogla čuti, budući da
je zaostala u hodniku, zagledavši se u gomile elektronike kojom je svako ćoše
bilo popunjeno, "tek juče sam prvi put došao ovamo. Zato, zapravo, i ne
znam gde..., dobro, mislim da sam našao nešto." On podiže list hartije sa
kompjuterskim odštampanim tekstom odloženim na stočiću pored Trojevog
kreveta i pritisnut pritiskačem za papir. Na listu je bio datum 15. januar 1994.
i dvadesetak imena, adresa i telefonskih brojeva.
Izlazeći u hodnik, on se susrete sa Kerol. Hitro je pročitao stranicu i pokazao
joj je. "Ovde nema mnogo toga. Telefonski brojevi i adrese raznih dobavljača
elektronike i softvera. Niz brojeva Endži Ledervud, verovatno dok je još bila
na poslednjoj turneji." On pokaza prstom na jednu stavku. "Mora biti da je
ovo njegova majka, Ketrin Džeferson, u Koral Gejblzu u Floridi. Ali uz tu
adresu nije naveden telefon."
Kerol uze list od Nika da ga i sama osmotri. "Nisam čula da je ikad pomenuo
ikog sem Endži, svoje majke, i svog brata Džejmija. Nikakve druge prijatelje,
niti srodnike. Nekako mi se čini da u poslednje vreme ni majku nije mnogo
viđao. Da li si ga ikad čuo da pominje ma koga drugog od rodbine?"
"Nisam", odgovori Nik. Zajedno su potom otišli u igraonicu, pa je Nik,
prolazeći pored redova opreme, dokono uvrtao dugmad i prekidače. Potom,
za trenutak prestade s time i malo razmisli. "Znači, treba da bude Endži.
Saopštićemo joj odmah, a onda ćemo čekati..."
A onda se, oboje, odjednom slediše, budući da su jasno čuli da su se ulazna
vrata otvorila pa zatvorila. Otprilike sekund kasnije Nik povika, jakim
glasom ali bez samopouzdanja: "E-hej, ko si da si, mi smo ovde pozadi, u
spavaćoj sobi." Odgovora nije bilo. Čuli su tihe korake u hodniku. Nik

instinktivno pođe prema Kerol da je zaštiti. Sledećeg trenutka iza ugla se
pojavi, i u sobu uđe, Troj.
"Daaakle, tako", reče on sa širokim osmehom, "tako mi ovog života i daha,
zatekao sam dvoje provalnika u mojoj kući."
Kerol potrča Troju i obisnu mu se oko vrata, a onda poče vrlo brzo da govori,
kao u kratkim rafalima. "Troj, baš je dobro da te čovek vidi! Gde si bio?
Usrali smo se od straha zbog tebe. Mislili smo da si mrtav."
Troj joj uzvrati zagrljaj i namignu Niku. "O-pa-pa. Kakav doček! Trebalo je i
ranije da nestajem." On prihvati Nikovu pruženu ruku i rukova se s njim. Na
trenutak njegovo lice se uozbilji. "S druge strane, jedno ovakvo iskustvo je
sasvim sigurno dovoljno."
Kerol uzmače i Troj vide kompjuterski printaut u njenoj ruci. "Spremali smo
se da pokušamo da javimo tvojoj porodici..." poče ona. Troj pruži ruku da
uzme taj list hartije, i Kerol na njegovom desnom zglavku ugleda narukvicu
koju nikad ranije nije videla. Bila je oko tri i po centimetra široka i sastojala
se od dvadesetak alki koje su izgledale kao da su pravljene od spljoštenih
grudvi zlata. "Odakle ti ovo?" upita ona, uhvativši ga za ruku i podigavši je
da bi jasnije videla narukvicu.
Nik se više nije mogao uzdržavati. Pre nego što je Troj mogao da odgovori na
njeno pitanje, Nik uskoči u razgovor. "Prema onome što Kerol tvrdi", reče on,
"poslednji put si viđen kako zamičeš niz hodnik neke podvodne laboratorije,
bežeći od dva metra visoke amebe koja te je u stopu gonila. Kako si, do
đavola, pobegao? Pretražili smo celu tu oblast..."
Troj diže ruke. Uživao je da bude u centru pažnje. "Prijatelji, prijatelji.
Sačekajte jedan minut, je l' može? Ispričaću vam tu priču čim obavim neke
fiziološke potrebe." On se okrete i ode u kupatilo. Nik i Kerol začuše dobro
znani zvuk. "Uzmite pivo iz frižidera i idite u dnevnu sobu", povika Troj iza
zatvorenih vrata. "Mogli bismo baš i da uživamo u ovom delu stvari."
Dva minuta kasnije Nik i Kerol su sedeli zajedno na velikom kauču u
dnevnoj sobi. Troj se sruči u fotelju naspram njih. Nik je upravo potezao
jedan džinovski gutljaj piva. "Jednom, u vremena davna", poče Troj sa
zločestim osmehom, "bio jedan mladi crnac po imenu Troj Džeferson, koji je,
roneći sa svojim prijateljima, nestao u čudnoj zgradi ispod okeana i, potom,
skoro dva sata nije viđen. Kad je izronio posle svoje podvodne avanture,
spasli su ga ronioci Ratne mornarice Sjedinjenih Američkih Država, koji su
se pukim slučajem zadesili baš tu, baš tada. Ubrzo potom mlađanoga Troja
prebaciše vojnim helikopterom natrag na Ki Vest. Tu su ga opširno ispitivali

zbog čega je plivao sam samcit po Meksičkom zalivu, šesnaest kilometara od
najbližeg ostrva. Sat kasnije pušten je, iako niko nije poverovao ni u jedan
deo njegove priče." Troj je gledao čas Nika, čas Kerol. "Naravno", nastavi on
ozbiljnijim tonom, "nisam im rekao ništa od onoga što se stvarno dogodilo.
Oni u to ne bi nikako mogli da poveruju."
Kerol se nagnu napred. "Znači, pokupila te Mornarica. Odmah posle našeg
odlaska." Ona se okrete Niku: "Mora biti da su nas iz nekog razloga pratili." I
mora biti da je projektil ipak bio tamo, pomisli ona. Ali, kud je nestao? Da li
ga je Ratna pronašla? I kakva je veza Ratne sa tom ludom laboratorijom?
Ništa se tu ne uklapa logično...
"Duže od sat vremena smo te tražili", primeti Nik. Osećao je kajanje što su
tako brzo napustili traganje za Trojem. "Nije mi palo na pamet da bi još
mogao biti dole u tom mestu, šta god da je, a nismo ni mogli večno ostati
tamo. Svu našu elektroniku sredio je neki smešni tepih koji je izašao iz mora.
Zato smo ostali bez ikakve nav..." On zaćuta usred rečenice i pogleda Troja.
"Izvini, prijatelju."
"Neka te to ne grize", odgovori Troj slegavšii ramenima, "i ja bih isto
postupio. Sad bar znam da ste imali susret sa jednim od bizarnih likova iz
moje priče. Da niste, nekim slučajem, takođe sreli i nekog od tutora, a? To su
one grudvetine prozirnog želea, ameboidne, sa kutijicama u sredini i
priključnim pipcima koje strše na sve strane iz gornjeg dela?"
Nik odmahnu glavom. "Tutor?" brzo upita Kerol, mršteći se. "Zašto za tu
stvar upotrebljavaš izraz 'tutor'?"
"Tutor, čuvar, ili već šta bilo", odgovori Troj. "Oni su mi rekli da ti stvorovi
štite glavni brodski teret." Troj se zagleda u prazne poglede svojih prijatelja.
"A to me vraća prvom pitanju", nastavi on. "Oni su mi dali ovu narukvicu. To
vam je nekakav dvosmerni komunikacioni aparat. Ne bih umeo ni da počnem
da objašnjavam kako radi, ali znam da oni slušaju i gledaju, i da mi šalju
poruke. Od tih poruka, međutim, samo poneku razumem."
Kerol je opet počinjala da oseća nemoć. U njenom umu, ova situacija, i dotad
složena, dobila je sada novu dimenziju. U njenom mozgu stvorila se zbrka:
stotine pitanja, a ona nemoćna da odluči koje da postavi kao prvo.
Nik je u međuvremenu ustao. "Stani malo", reče on sa izrazom podozrivosti i
male sumnjičavosti. "Je l' sam te ja to dobro čuo? Jesi li to rek'o da si dobio
komunikacionu brazletnu od nekih vanzemaljaca? Pa te posle pustili u
okean? Onda te Mornarica pokupila i vratila u Ki Vest? Hrista mu,
Džefersone, ala imaš mašte. Sačuvaj svoju kreativnost za onu kompjutersku

igru. A sad govori samo istinu, molim te."
"Pa i govorim", uzvrati Troj. "Stvarno..."
"A kako su izgledali?" upade Kerol, čija je novinarska uvežbanost
preovladala. Ona iz tašne izvuče mali magnetofon, ne veći od penkala. Troj
posegnu rukom i isključi ga. "Ovo je, anđele", reče on, "za sada isključivo
između nas... Sem toga, mislim da nisam ni video nikog od njih. Samo tutore
i tepihe. Rekao bih da su to verovatno samo roboti, neke vrste mašina. Jesu
inteligentni, ali su pod kontrolom nečeg drugog..."
"Isuse", prekide ga Nik, "ti to ozbiljno." Već je počeo da se ljuti. "Ovo
prerasta u najčudesniju lagariju koju sam ikad čuo. Tutori, tepisi, roboti.
Ništa ne razumem. Ko su oni? Šta traže oni u ovom okeanu? I zašto su oni
dali tebi brazletnu?" On dohvati jedan od jastučića sa kauča i baci ga preko
sobe.
Kerol se nervozno nasmeja. "Troj, nije Nik ovde jedini koji oseća
osujećenost. Bila sam dole s tobom, ali i ja moram priznati da mi je teško da
pratim tvoju priču. Možda bi trebalo da prestanemo sa upadicama i da te
pustimo da pričaš. Ja sam Niku ispričala šta se dešavalo u onoj sobi sa
sunčevim sistemom, sve do trenutka kad si istrčao a ona stvar pojurila za
tobom. Da li bi hteo da počneš od toga, i da ispričaš priču logičnim redom."
"Nisam siguran da ovde postoji logični red, anđele", uzvrati Troj uz smeh
sličan njenom. "Čitava ova epizoda, potpuno, prkosi logici. Onaj tutor me je
na kraju saterao u jednu slepu uličicu i na neki način anestetizovao pomoću
jednog od svojih pipaka. Bilo je kao da sanjam, ali stvarne snove. Pamtim da
sam kao tinejdžer posle jedne tuče imao slično osećanje. A tada sam bio
zadobio mali potres mozga. Znao sam da sam živ, ali su moje reakcije bile
veoma usporene. Stvarnost mi se činila kao nešto sa oslabljenim tonom i sa
slikom negde u daljini.
Bilo kako bilo, pojavio se još jedan nadzirački stvor, istovrsnog tela ali sa
drugačijim pipcima pozabadanim u pihtije, i poneo me do prostorije koja je
bila, rekao bih, namenjena za preglede. Ne znam tačno koliko dugo sam ostao
tamo. Opružili su me po podu i pipkali svakojakim instrumentima. Činilo mi
se da moj mozak radi superbrzo, ali se ne sećam nikakvih određenih misli.
Nekih slika se, ipak, sećam. Ponovo sam proživeo trenutke kada je moj brat,
Džejmi, uspeo da se probije kroz liniju u igri sa zamkom i da spusti loptu na
cilj posle pretrčanih trideset šest metara, na državnom šampionatu Floride.
Onda su mi stavili narukvicu, i imao sam jasno osećanje da mi neko nešto
govori. Vrlo tiho, možda čak stranim jezikom, ali s vremena na vreme sam

shvatao šta je rečeno.
"A rekli su mi", nastavi Troj sa intenzivnim, ali zamišljenim izrazom lica, "da
je to, što mi nazivamo laboratorijom, zapravo svemirski brod sa nekog
drugog sveta. I da je morao da izvrši, u izvesnom smislu, prinudno spuštanje,
jer će na Zemlji imati dovoljno vremena za izvesne veće popravke. Njima, a
to će reći nepoznatim graditeljima broda, potrebna je naša pomoć, i to moja i
pomoć vas dvoje; treba da pribavimo neke konkretne stvari koje su im
potrebne za opravku. Onda će moći da nastave svoje putovanje."
Nik je sada sedeo na podu, tačno naspram Troja. I on i Kerol su pomno
hvatali svaku reč. Kad je Troj završio, sledećih tridesetak sekundi su sedeli
ćuteći. "Ako je ta priča tačna", progovori Nik najzad, "onda smo mi..."
Iznenada, začu se snažno kucanje na vratima. Sve troje poskočiše. Nekoliko
sekundi kasnije kucanje se ponovi, i Troj ode do vrata i delimično ih otvori.
"Tu si ti, govance jedno", začuše Kerol i Nik nečiji grubi i ljutiti glas.
Kapetan Homer Ešford se progura kroz vrata. U početku nije primetio Nika i
Kerol. "Sklopili smo pogodbu, a ti si me izneverio. Još pre dva sata si se
vratio..."
Kapetan Homer krajičkom oka vide da u sobi ima još ljudi. Onda se okrete i
obrati Greti, koja još nije bila ušla u kuću. "Znaš šta?" reče on. "Ovde su i
Nik Vilijems i gospođica Doson. Nije čudo što nismo mogli da je nađemo u
hotelu."
Greta uđe za Homerom u dnevnu sobu. Njene prozračne, bezizražajne oči
osmotrile su trio, ne trošeći više od po jedne sekunde ni na koga. Kerol se
učini da u Gretinom pogledu vidi trag prezira, mada baš nije bila sasvim
sigurna. Homer se okrete prema Kerol i progovori glasom primetno
uljudnijim. "Videli smo kako ste se vas dvoje vratili sa vaše ekskurzije oko
dva sata", reče on sa lažnim osmehom. "Ali Troja nekako ne videsmo." On
namignu Kerol i okrete se Niku. "Jesi našao danas još neku uzbudljivu
tričariju, a, Vilijemse?" Nik nije ni pokušavao da sakrije činjenicu da mu se
kapetan Homer nije sviđao. "Ma naravno, kapetane", reče on podsmešljivo
naglašavajući reč 'kapetane', "da l' ćeš verovati da smo našli praktično
planinu zlatnih i srebrnih poluga? Ličilo je na onu gomilu sa Santa Rose koju
smo imali na brodu jedno popodne, pre, mora biti, otprilike, osam godina.
Sećaš se? To je bilo pre nego što smo Džejk i ja dozvolili da je ti i Greta
istovarite."
U Homerovom glasu osećala se opakost. "Trebalo je da te tužim za klevetu,
Vilijemse. To bi zatvorilo tvoja lajava usta jednom zauvek. Imao si svoj dan

u sudnici. A sad obustavi kenjanje, da ne bi jednog dana naleteo na veće
nevolje nego što možeš da savladaš."
Dok su Nik i Homer razmenjivali uvrede i pretnje, Greta se šetkala po
dnevnoj sobi; šepurila se kao da je u svojoj kući. Činilo se da nije svesna ni
razgovora, ni prisustva drugih ljudi u sobi. Bila je obučena u pripijenu belu
sportsku košulju i marinskoplavi šorc. Greta je imala svoj način hoda: ramena
zabačena, leđa prava, prsa isturena. Kerol zainteresova Gretino ponašanje.
Gledala je kako Greta zastaje i pretura po Trojevim komapkt-diskovima.
Izvukla je onaj na čijem se omotaču nalazila slika Endži Ledervud, i
obliznula usne. Ovom paru je mesto u romanima o perverzijama, pomisli
Kerol, dok joj je do ušiju dopiralo Trojevo saopštenje kapetanu Homeru da je
to popodne zauzet, ali da će kasnije ipak otići kod njega. Kakva je njihova
priča? pitala se Kerol. I kako se u nju uklapa debela Elen? Kerol se priseti da
ima zakazan intervju sa njih troje, za kasnije sate te večeri. Nisam baš sigurna
da zaista želim da saznam.
"Zvali smo te da ti kažemo da večeras poneseš kupaći kostim", govorio je
kapetan Homer, obraćajući se Kerol. Prethodne njegove reči, takođe njoj
upućene, nije čula jer joj je pažnja bila usmerena na Gretino paradiranje po
sobi.
"Pardon", odvrati ona učtivo. "Da li bi mogao ponoviti to što si upravo rekao?
Bojim se da sam nekoliko sekundi bila malo dekoncentrisana."
"Rekao sam da treba da dođeš rano, oko osam sati", uzvrati Homer. "I da
poneseš kupaći kostim. Imamo izuzetno zanimljiv i neobičan bazen."
Tokom ovog dijaloga Greta je zašla Niku iza leđa i hitro posegnula obema
rukama oko njegovih prsiju. Pred očima svih u sobi ovlaš mu je uvrnula, kroz
polo-košulju, bradavice i nasmejala se kada je on uzbuđeno podskočio.
"Otuvek si to voleo, ya, Niki", reče ona, pustviši ga sledećeg trena. Kerol
vide sev besa u Homerovim očima. Nik zausti da nešto kaže, ali Greta je već
bila izašla iz zgrade, tako da nije stigao da iskaže svoj protest.
"Svakako me pozovi kad budeš gotov ovde", dobaci Homer Troju posle
neugodnog ćutanja. "Treba da raščistimo nekoliko stvari." Stariji čovek se
potom okrete, nespretno, i bez dodatnih komentara pođe sa Gretom prema
svom mercedesu parkiranom ispred Trojeve kuće.
"I, gde smo ono stali?" upita Troj rasejano, dok je zatvarao vrata za
Homerom i Gretom.
"Ti", reče Nik naglašeno, "si nam pričao jednu zapanjujuću priču, i već si bio
maltene stigao do udarne rečenice na kraju, kad je trebalo da nam kažeš šta

mi to možemo da uradimo da bismo pomogli nekim vanzemaljcima koji su
sleteli ovamo, na Zemlju, da popravljaju svoje svemirsko vozilo. Ali što se
mene tiče, ja bih najpre želeo izvesna objašnjenja. Ne znam da li verujem u
ma koji deo te razmahane bajke koju nam pričaš, ali priznajem da je izuzetno
dobro sročena. Međutim, ono što mene u ovom trenutku zanima nije pitanje
nekih kreatura sa drugog sveta, nego pitanje ova dva stvarna, pokvarena
ljudska bića koja su upravo otišla. Šta su hteli? I da li su na neki način
umešani u našu sadašnju pustolovinu?"
"Samo čas, Nik", umeša se Kerol. "Pre nego što krenemo tim drugim
kolosekom, želela bih da saznam koju vrstu pomoći žele ti Trojevi ET-i od
nas. Telefon? Novi svemirski brod? Saznajmo to sada, a posle ćemo pričati o
Homeru i tvojoj devojci Greti." Gretu je na ovaj način pomenula samo ovlaš,
u šali, i Nik je to prihvatio sa vedrinom, i odglumio da je povređen. Onda je
klimnuo, pokazujući da prihvata Kerolin predlog. Troj izvuče list hartije iz
džepa i duboko udahnu.
"Dakle, vi, narode, morate razumeti da nisam još apsolutno siguran da li sve
njihove poruke primam kako valja. Ali ovu transmisiju, gde navode spisak
stvari koje žele da dobiju od nas, ponavljaju svakih pola sata. Moje
tumačenje te liste nije se izmenilo u poslednjih devedeset minuta, tako da
sam prilično siguran da sam dobro ukapirao. Lista je duga, i ja naravno ne
tvrdim da znam zbog čega je njima sve to potrebno. Ali siguran sam da će
vam oboma biti veoma zanimljiva."
Troj poče da čita sa svog rukom napisanog spiska. "Žele engleski rečnik i
englesku gramatiku, i rečnike i gramatike drugih velikih jezika; enciklopediju
biljnog i životinjskog sveta; kratku istoriju sveta; statistički pregled sadašnjeg
političkog i ekonomskog stanja u svetu; komparativnu studiju o glavnim
postojećim religijama u svetu; komplete svih brojeva bar tri važna dnevna
lista objavljenih tokom poslednje dve godine; sažete preglede nauke i
tehnologije, uključujući podatke o sistemima naoružanja, kako onima koji su
u upotrebi tako i onima na čijem se razvoju tek radi; enciklopediju umetnosti,
uključujući, ako je moguće, zvučne i video delove tamo gde je potrebno;
dvadeset jedan kilogram i trista grama olova; i, dvadeset šest kilograma i
trista grama zlata."
Kad je Troj završio, Nik zazvižda. Na Kerolin zahtev, Troj joj dade listu, pa
je Nik još jednom pročita preko njenog ramena, upijajući svaku stavku. Svi
troje su ćutali. "Verovali ili ne", dodade Troj kao naknadnu misao minut
kasnije, "prvih osam stavki nije preterano teško nabaviti. Kada sam se vraćao