Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

Korin, pa čak i Greta. Što se ti nisi oženio?"
Nik se nasmeja i poteže pivo. "Hriste, ovo mora da mi je srećan dan. Znaš li,
Džefersone, da si druga osoba danas koja mi postavlja pitanje o mom
ljubavnom životu. A prva je bila žena od sedamdeset godina."
Nik otpi još piva. "Kad već pomenu Gretu", nastavi on, "naleteo sam na nju
jutros - ali ne slučajno. Čekala me je dok sam pričao sa Amandom. Znala je
da smo juče našli nešto, i htela je da pregovara o uortačenju. Znaš li išta o
tome?"
"Dabome da znam", odgovori Troj nemarno. "Mora da ju je Homer slao da
nas špijunira. Noćas, kada sam završio sa brodom, čekala je da me muva da
nešto kažem. Gledala te je kako odlaziš sa sportskom torbom, pa je ili
nagađala, ili znala, da smo nešto našli. Nisam joj ništa rekao, ali ni poricao.
Seti se da je Elen gledala kako Kerol i ja prolazimo kroz direkciju marine sa
svom onom šljaštećom opremom."
"Da, znam", prihvati Nik, "i stvarno nisam ni očekivao da ćemo stvar zadržati
sasvim ispod pokrivača za večita vremena. Samo bih želeo da nađemo još
blaga, ako ga ima, pre nego što špijunčine počnu da vrebaju na svaki naš
pokret."
Ćutke nastaviše da piju pivo. "Ama, uspeo si da izvrdaš moje pitanje", reče
najzad Troj sa osmehom nevaljalca. "Govorili smo o ženama. Kako to da tip
poput tebe, zgodan, obrazovan, i reklo bi se ne peder, nema stalnu žensku?"
Nik je jedan trenutak razmišljao. Proučavajući Trojevo prijateljsko,
dobronamerno lice, on odluči da se baci u neizvesnost. "Ne znam zapravo,
Troje", odgovori on ozbiljno, "ali mislim da ih možda teram od sebe. Svakoj
nađem neku manu, da bih imao izgovor." Nova ideja mu, puzeći, uđe u svest.
"Možda se ja to, na neki način, svetim. Pitao si o slomljenim srcima? U mom
ormanu najveće slomljeno srce je moje sopstveno. Pokidala ga je na komade,
kad sam bio klinac, jedna ženska koja me se verovatno više i ne seća."
Troj ustade iz fotelje i priđe uređaju da promeni muziku. "Slušaj nas
dvojicu", dobaci on vedrim tonom, "kako se borimo sa beskrajnom
složenošću ženskog roda. Neka one ostanu zauvek lude, misterione i divne. I,
uzgred rečeno, profesore", Trojev karakteristični široki osmeh se vratio, "ovu
temu sam pokrenuo da bih te upozorio. Ako se ne varam, ona reporterka te
ima na nišanu. Ona voli izazove. A ti si joj dosad davao samo negativne
signale. Najblaže rečeno."
Nik, ponet talasom energije, iskoči iz fotelje. "Odoh ja po još jedno pivo,
dobri moj čoveče. Sve do ovog tenutka mislio sam da razgovaram sa nekim

ko je uviđavan i pun razumevanja. Sad nalazim da, umesto toga, razgovaram
sa nekim glupim crncem koji misli da je reč 'čmar' način tepanja." Ušavši u
kuhinju da uzme još krompirića, on nakratko zastade. "Inače", povika on
prema Troju ne prestajući da žvaće krompiriće, "preko telefona si rekao da
hočeš nešto da mi pokažeš. Je l' to bio album Endži Ledervud, ili nešto
drugo?"
Kada se Nik vraćao sa pivom, Troj ga presrete u hodniku. "Nije", reče on
iskreno, "reč je o nečem drugom. Ali, hteo sam najpre da malo popričam s
tobom, da budem siguran... pa, ne znam baš zbog čega. Recimo, da bih se
uverio da me nećeš omalovažavati."
"O čemu ti pričaš?" upita Nik, malčice u nedoumici.
"Nalazi se ovde", odgovori Troj, kuckajući po jednim zatvorenim vratima u
hodniku, koja su bila tačno na suprotnoj strani od vratiju dnevne sobe. "Moje
malo stvorenje. Već više od dve godine radim na njemu, uglavnom sam -
mada mi je u ponečemu pomogao Endžin umetnički nastrojen mlađi brat,
Leni - a sad bih želeo da ti to isprobaš." Osmehnuo se. "Bićeš moj prvi alfa-
tester."
"Šta je do đavola... Ne kapiram. Šta je alfa-tester?" Nik se mrštio
pokušavajući da prati razgovor. Dva brza piva na prazan stomak već su
izazvala blagu, neočekivanu ošamućenost.
"Moj pronalazak", odvrati Troj polako, da bi Nik temeljito shvatio svaku
pojedinu reč. "To je jedna kompjuterska igra. Na njoj radim već blizu dve
godine. A ti ćeš biti prvo strano lice koje će je igrati."
Nik napravi grimasu kao da je upravo zagrizao u neko posebno kiselo parče
grejpfruta. "Moi?" uzviknu on. "Ja da igram kompjutersku igru, to hočeš? Ja,
kod koga koordinacija ruka-oko praktično ne postoji ni kad sam dibidus
trezan, ja da sednem i utepavam vanzemaljce, vrdam od bombi, ili da frcam
klikere nekim frenetičnim tempom u kome mogu da uživaju samo mlađi
tinejdžeri? Džefersone, jesi li sišao s uma? Ovo je Nik Vilijems, tip koga
zoveš profesore, tip koji je sklon da sedi i čita knjige da bi se zabavio."
"Vrlo, vrlo dobro", odvrati Troj, koji se od srca smejao dok je Nik govorio.
"Ti si savršen alfa-tester. Ova moja igra nije jedna od onih iz salona za
zabavu koje stavljaju na probu reflekse igrača, mada u igri ima nekoliko
mesta gde je tempo prilično brz. Moja kreacija jeste igra avanture. To ti je
pomalo kao roman, ali s tim što igrač određuje kako će se igra završiti.
Ciljam na široku publiku, i uključujem obilje neuobičajenih tehnoloških
fazona. Veoma bih voleo da vidim kako ćeš reagovati."

Nik sleže ramenima, što Troj protumači kao gunđajući pristanak i otvori vrata
iza kojih je, u 'dupleks' kući, trebalo da se nalazi glavna spavaća soba.
Umesto toga, Nikove oči pozdravi gotovo fantazmagorična kolekcija
elektronske opreme kojom je bilo ispunjen svaki ugao jedne prilično
prostrane sobe. Nikov prvi utisak bio je da tu vlada totalni haos. Ali, kad je
malo otresao glavom i nekoliko puta žmirnuo, Nik vide da ipak ima nekog
reda u toj gomili indikatora, monitorskih ekrana, kablova, kompjutera i raznih
nepovezanih delova. Na jednoj strani sobe bila je fotelja, udaljena oko tri
metra od džinovskog ekrana. Između ove fotelje i ekrana bio je niski sto, a na
njemu tastatura. Troj pokretom pozva Nika da sedne.
"Moja se igra zove 'Vanzemaljska avantura'" nabaci Troj uzbuđeno, "i počeće
čim ja pokrenem diskove i čim ti budeš spreman pred tastaturom. Ali neke
stvari ti moram reći pre nego što počneš." On kleče pokraj Nika i poče da
pokazuje pojedine tipke na tastaturi. "Postoje tri bitne tipke na koje moraš
misliti dok igraš. Prvo, tipka iks, koja zaustavlja časovnik. On kreće u
trenutku kad počneš igru. I dok radi, ti trošiš vitalne zalihe. Jedino na ovaj
način možeš da zaustaviš sat i da se sabereš, a da za to ne dobiješ kaznu.
Pritiskom na iks, omogućuješ sebi da zastaneš i razmisliš.
Od iksa je važnija tipka es. Ovo es ti omogućuje da sačuvaš stanje na ekranu,
ili, kako bi ti to rekao, da spaseš igru. U ovom času ne razumeš šta ti pričam,
jer nikad ranije nisi igrao komplikovane kompjuterske igre, ali veruj mi,
moraš da naučiš da redovno čuvaš stanja. Kad pritisneš es, svi parametri igre
bivaju zapisani u jednu specijalnu bazu podataka, koja ima svoj jedinstveni
identifikator. Posle, u bilo kom budućem trenutku, možeš da pozoveš taj
identifikator i igra će krenuti opet od onog mesta koje je bilo zapamćeno, to
jest sačuvano. Ovo može da ti spase život. Ako u igri pođeš rizičnim putem, i
tvoj junak počne da umire, ti, zahvaljujući tome što si sačuvao neko ranije
stanje, ne moraš da počneš igru opet od samog početka."
Nik je bio zapanjen. Ovaj Troj bitno se razlikovao od onog koga je Nik do
sada znao. Doduše, Nik je često bivao pomalo iznenađen, i poprilično
impresioniran, sposobnošću svog pomagača da popravi praktično sve
elektronske delove na brodu, ali nikad ni u najluđem snu nije zamislio da
Troj, otišavši sa brodića kući, nastavlja da radi sa sličnim delovima ali mnogo
kreativnije. A sad ga je isti taj nasmešeni crnac stavio u fotelju, pred ogromni
ekran, i počeo da mu drži predavanje, strpljivo, kao da govori detetu. Nik je
jedva čekao da vidi šta će se sledeće desiti.
"Najzad", reče Troj, pogledom pitajući Nika da li još prati njegovo izlaganje,

"postoji tipka ha, za pomoć. Kad ti, jednostavno, ponestane mašte i ne znaš
šta bi činio, možeš da pritisneš ha. Tada ti igra daje neke nagoveštaje o
mogućim načinima da nastaviš. Ali, moram te upozoriti na jednu stvar. Dok ti
ne stigne pomoć, časovnik radi. Sem toga, postoje neka mesta u igri, na
primer kad si usred bitke, gde bi pritisakanje ha bilo kobno, jer ostaješ
praktično bespomoćan tokom onog vremena kad igra obrađuje tvoj zahtev da
ti se pomogne. Ha je najkorisnije kad si u nekom bezazlenom položaju i kad
želiš da razmisliš o svojoj ukupnoj strategiji."
I dalje čućeći pokraj njega, Troj dade Niku malu spiralno beležnicu i
pokretom mu pokaza da je otvori. Na prvoj stranici pisalo je 'Komandni
rečnik'. Na svakoj sledećoj stranici bilo je ispisano po jedno uputstvo, rukom,
ali čitko, u kome se objašnjavalo šta biva ako se pritisne komandna tipka
naznačena na vrhu stranice. "Ovo su ti ostale komande, ukupno njih pedeset",
reče Troj. "Ali nije potrebno da ih pamtiš. Ja ću ti pomagati. Neke ćeš i sam
naučiti, ako budeš iole duže igrao. Glavnina važnih komandi aktivira se
pritiskanjem samo jedne tipke na tastaturi, ali ima i komandi koje izdaješ tako
što pritisneš dve tipke."
Nik prelista svesku. Vide da L stoji za 'gledati'. Ali bilo je potrebno dodirnuti
još jednu tipku da bi se znalo pomoću kojeg instrumenta gledaš. Na primer, L
i jedinica posle toga značili su: gledaš golim okom. L8 je značilo da gledaš
pomoću ultravioletnog spektrometra, šta god to bilo. Nik je već bio obuzet
divljenjem, i on baci pogled ka svom prijatelju, koji je bio zauzet poslednjim
proverama neke opreme.
Troj se vrati do fotelje i pogleda dole, ka Niku. "E pa", reče on, "mislim da si
sad spreman. Imaš li ikakvih pitanja?"
"Samo jedno, moj gospodaru i vodiču", odvrati Nik sa šaljivom poniznošću.
"Mogu li, molim, dobiti još jedno pivo, pre nego što rizikujem svoju muškost
u nekom uvrnutom svetu koji si stvorio svojom rukom?"

Nik, zapravo, još nije mogao početi igru. Iako je Troj uključio tri komapakt-
diska, Nik je morao da obavi neke preliminarne aktivnosti, koje su obavezno
prethodile samoj igri. Morao je da ukuca svoje ime, rasu, godine starosti i
pol, jer su se na ogromnom ekranu pojavljivala pitanja o tome. Nik začuđeno
nakrivi glavu, i sa nenormalnim izrazom na licu, pogleda Troja, a ovaj mu
reče: "Nikakva pitanja sad ne postavljaj, sve će vrlo brzo postati jasno."
Potom se na ekranu pojavi, ispunjavajući ga, divna planeta sa prstenovima,
nalik na nešto što bi slikar sklon korišćenju purpurne boje mogao napraviti od

Saturna. Planeta je bila viđena iz pravca jednog njenog pola, pa su se
prstenovi videli svi u istoj ravni, kao različiti koncentrični krugovi na meti za
pikado. Među prstenovima su se povremeno pojavljivali mali odsjaji, koji su
nagoveštavali da su se sunce, ili neka zvezda, ili već koji-god izvor svetlosti,
nalazili negde u blizini posmatrača. Bila je to divna slika. Preko nje se
pojaviše, i tokom tri-četiri sekunda zadržaše, četvrtasta slova jednostavne
špice: "Vanzemaljska avantura - autor Troj Džeferson", a posle toga se u sobi
začu tiha klasična muzika. Nik odole impulsu da se nasmeje kad začu, iz
jednog od zvučnika, Trojev glas, primetno uozbiljen i samosvestan.
Taj Trojev snimljeni glas objašnjavao je početne uslove igre. Avanturista se
nalazi na svemirskoj stanici u polarnoj orbiti oko Gane, najveće planete u
jednom solarnom sistemu čije centralno telo je zvezda G-klase, nama poznata
pod nazivom Tau Ceti, samo desetak svetlosnih godina daleko od Zemlje. "U
svom sistemu, Tau Ceti ima osam primarnih tela", reče Trojev glas, "a to su
šest planeta i dva meseca.
Mape sistema se mogu dobiti od komesara u svemirskoj stanici", nastavi
Trojev glas, "ali neka područja još nisu kompletno obrađena. U trenutku kad
vaša avantura počinje, vi ste u stanici, u svojoj kabini, i spavate. Na vašem
ličnom prijemniku oglašava se alarm..."
Glas izblede, i začu se zvuk alarma. Slika na ogromnom ekranu prikazivala je
unutrašnjost svemirske kabine, gotovo sigurno skinutu iz nekog od mnogih
uspešnih naučno-fantastičnih filmova. U gornjem desnom uglu ekrana bio je
digitalni časovnik igre, koji se približno svake četiri sekunde menjao za po
jednu jedinicu. Nik bespomoćno pogleda Troja. Ovaj mu predloži tipku 'L' i
Nik kroz nekoliko sekundi saznade da pomoću određenih tipki može da
razgleda pojedine stvari u svojoj kabini. Kad god je pritiskao tipku za pravac,
slika na ekranu se menjala kao da je sad nastajala gledanjem iz nekog novog
pravca. Primetivši u kabini mali televizor, i videvši na njemu neku nejasnu
sliku, Nik usmeri gledanje u tom pravcu, a zatim, prihvativši Trojev predlog,
nastavi sa posmatranjem televizora sve dok se slika na njemu nije izoštrila.
Čim se fokusirala, Nik na slici na svom kabinskom televizoru vide jednu
mladu ženu u dugoj, punoj, jarko crvenoj haljini koja se spuštala maltene do
poda. Ta žena nalazila se, što je delovalo donekle neskladno, u jednoj maloj i
strogoj sobi; od nameštaja, se video samo mali radni sto, jedna uspravna
stolica, i krevet za jednu osobu. U sobu je ulazilo malo svetlosti, kroz jedini
prozor koji se nalazio iza radnog stola, blizu plafona. U prozorsko staklo bile
su ulivene debele uspravne šipke.

Žena je stajala. Kamera je zumirala njeno lice. Nik se, u svojoj fotelji u
Trojevom stanu, nagnu napred "Pa... pa to je Džulijana", reče on
zaprepašćeno. Upravo tad žena progovori.
"Kapetane Vilijemse", obrati mu se ona, na njegovo veliko iznenađenje, "mi
se nikad nismo sreli, ali u ovoj Federaciji niko drugi nema tako veliki ugled
hrabrog i pametnog čoveka kao vi. Ja sam princeza Heder od Otena. Dok sam
bila na velikom balu povodom inauguracije vicekralja planete Tum,
kidnapovali su me Vileni i odveli u svoje uporište na planeti Akutar. Rekli su
mom ocu, kralju Mersonu, da me neće pustiti ako im on ne prepusti sve
rudom bogate asteroide u regionu Endelva.
On to ne sme učiniti, Nik", nastavi princeza iskrenim tonom, dok je kamera
zumirala njeno lice, "jer bi onda naš narod ostao bez svog jedinog izvora
hrane, a hrana je ključ naše besmrtnosti. Moji izvori podataka kažu mi da je
moj otac zapao u sumorna razmišljanja zbog ove situacije, koja je za njega
nepodnošljiva, i da je počeo brzo da propada. Moja sestra Samanta pobegla je
sa Otena, odvevši ključnu diviziju naših najboljih vojnika i odnevši ogromnu
zalihu hrane. Nije jasno da li namerava da me oslobodi, ili, ako moj otac
odluči da preda asteroide Endelve u zamenu za moj život, da se pobuni protiv
njegove vlasti. Uvek je bila krajnje nepredvidljiva.
Juče su Vileni uputili mome ocu ultimatum. Mora da donese odluku u roku
od mesec dana, inače će mi odseći glavu. Kapetane Vilijemse, molim vas,
pomozite mi. Ne želim da umrem. Ako dođete i spasete me, podeliću sa vama
presto Otena, i tajnu naše besmrtnosti. Možemo živeti kao kralj i kraljica
zauvek."
Ovde emisija naglo prestade. Slika iščeze. Sad se na ogromnom ekranu opet
videla unutrašnjost Nikove kabine u svemirskoj stanici. Nik odole impulsu da
aplaudira, i ostade da sedi nepomično. Troj je, na neki način, uspeo da
transformiše Džulijanu u vrlo uverljivu princezu Heder. Ali, otkud moje ime
u tekstu igre? pitao se Nik. Želeo je da počne sa postavljanjem pitanja, ali na
džinovskom ekranu sevnu poruka koja je upozoravala da vreme protiče a da
avanturista ništa ne preduzima. Nik nađe tipku iks i digitalni časovnik na
ekranu stade. On se okrete Troju. "I šta ću sad?"
Uz povremenu Trojevu pomoć, Nik se opremi za putovanje, nađe put do
svemirske luke, i uđe u mali šatl. Nasuprot Trojevim nagoveštajima da su
slabi izgledi da će preživeti u 'otvorenom kosmosu', sem ako malo bolje ne
prouči i druge elemente ugrađene u svemirsku stanicu, Nik polete. Bilo je
vrlo zabavno. Pomoću komandne dugmadi na tastaturi kontrolisao je brzinu i

pravac. Slika na ekranu kretala se u savršenom skladu sa njegovim
komandama, što mu je davalo iluziju da stvarno pilotira kosmičkom
letelicom. Dok je manevrisao ka planeti Gani, video je, na svom monitoru,
još mnogo letelica, ali nijedna nije prilazila njegovom šatlu. Međutim, u
neposrednoj blizini ganajske sfere uticaja, jedna letelica iglastog nosa brzo
mu se primače i, bez ikakvog upozorenja, ispali nekoliko projektila prema
njemu. Nik nije mogao pobeći. Ekran se ispuni plamenovima eksplozije koja
mu raznese šatl. Potom ekran ostade crn i prazan, sa belim slovima 'Igra
završena' na sredini.
"Vreme za još jedno pivo?" upita Nik, koji sa iznenađenjem otkri da ga je
pogibija njegovog junaka u igri zaista razočarala.
"Od-mah kapetane", odgovori Troj.
Pošto zajedno odoše u kuhinju, Troj otvori frižider i izvuče još dva piva i
dade jedno Niku. Profesor je još bio obuzet razmišljanjem o igri. "Ako dobro
pamtim, na onoj mapi svemirske stanice bile su označene četiri zone", reče
Nik. "A ja sam išao samo u dve. Da li bi mi rekao šta ima u druge dve?"
"Preskočio si kafeteriju i bibilioteku", reče Troj, oduševljen činjenicom da je
Nik još zainteresovan. "Kafeterija nije nešto mnogo važna", nastavi on,
smejući se, "mada ne znam da si ikad igde otišao a da nisi najpre jeo.
Međutim, biblioteka..."
"Nemoj mi reći", prekide ga Nik. "Pusti da sam ukapiram. U bibilioteci mogu
da učim o Vilenima i o Odencima, ili već kako se zovu ti koji mogu večno da
žive; i da saznam šta je zapravo vicekralj Tuma." On odmahnu glavom.
"Zaista, zaista, Troj, moram reći da sam impresioniran, i to ne malo. Pojma
nemam kako je iko mogao da kreira nešto poput toga. A čini mi se da sam tek
zagrebao po površini."
"Rekao bih da si spreman da nastaviš, profesore?" uzvrati Troj, koji je ove
pohvale primio sa ogromnim osmehom. "Jedan savet. Kad budeš u biblioteci,
zaviri u Enciklopediju kosmoplova, da bi bar mogao da prepoznaš
neprijateljski brod kad se pojavi. Inače nikad nećeš stići do uzbudljivih
delova igre."

Popodne je prošlo brzo. Nik je ustanovio da bekstvo u izmišljeni svet Trojeve
igre ima veličanstveno opuštajuće dejstvo, i da je to tačno onaj tonikum koji
mu je bio potreban posle jutrošnjih uspomena na Monik. Troj je znao da Nik
uživa u igri i da je oduševljen. On oseti pravu plimu kreaktivnog ponosa, a
njegova ubeđenost da će mu 'Vanzemaljska avantura' biti ulaznica za uspeh

nanovo bi rođena.
U svom uzaludnom traganju za princezom Heder, Nik je poginuo još dva-tri
puta. Jednom je sleteo na neispitanu planetu Teniju; prišao mu je crnac sa
gušterskom glavom i rekao mu da Nik treba da ide odatle, jer na Teniji nema
ničeg sem nevolja. Nik na to upozorenje nije obratio pažnju i krenuo je iz
šatla jednim terenskim vozilom tipa 'lendrover'. Dogodila se vulkanska
erupcija, koju je jedva izbegao, ali potom ga je uhvatilo i pojelo gigantsko
sluzavo biće koje kao da je izniklo iz zemljišta u blizini mesta gde je Nik
sleteo.
U drugoj reinkarnaciji Nik je naišao na Samantu, sestru princeze Heder.
Samantu je, tokom nekoliko scena, glumila Džulijanina prsata drugarica
Korina. Troj je Korinu, zapravo, malo izmenio, tako da je ličila na Suzi Kju,
slavnu zvezdu porno-filmova iz 1990-tih godina; većina prizora sa princezom
Samantom u igrici bila je preuzeta iz Kjuinog klasičnog pornića Slast do
bola. Veštim preplitanjem novih i pozajmljenih kadrova dobijena je iluzija da
se avanturista našao u Kjuinom porno-filmu, i to baš u onim trenucima kad
Suzi Kju nudi seksualne raskoši tako izazovne da ih je bilo nemoguće odbiti.
Samanta, alias Suzi Kju, alias Korina, zavela je Nika, a onda ga ubila
ubodima malog bodeža dok je on, iščekujući seks, ležao nag na krevetu. U
međuvremenu su Troj i Nik već prešli na poslednje pakovanje od šest
konzervi piva, pa je njihov razgovor, pod kombinovanim dejstvom
pornografskih scena i alkohola, postojao vulgaran i priglup. "E sranje",
uzviknu Nik, koji je od Troja upravo zatražio ponavljanje scene u kojoj gola
Samanta/Suzi Kju prilazi kameri da uzme u usta dignuti avanturistov penis.
"Nisam nikad, ali baš nikad, ni čuo za kompjutersku igru u kojoj ti ga neko
maltene popuši. Čoveče, uvrnut si. U redu, genije, to se slažem, ali apsolutno
zajebano uvrnuti genije. Šta te je, za ime sveta, navelo da uvedeš scene sa
tucanjem u ovu igru?"
"Hej, čoveče", smejao se Troj obuhvativši Nika jednom rukom oko pleća;
zajedno potom odoše u dnevnu sobu, napola se teturajući. "Poenta je u tome
kako prodati. A evo ovde piše, u Zabavnom softveru (on podiže sa stola jedan
primerak tog časopisa) da su sedamdeset dva posto, sedamdeset dva jebana
procenta, prijatelju moj, kupaca kompjuterskih igara muškarci od 16 do 24
godine starosti. A je l' znaš šta ta grupa još voli, sem kompjuterskih igara i
naučne fantastike? Seks, čoveče. Zar ne možeš sebi da dočaraš nekog
tinejdžerskog kretena kako se uvlači, u svoju sobu da igra ovu igru i da
'poliva bašticu' uz pomoć desne šake? Iiiiiii jaaaaaaa!" Troj pade na jednu od

fotelja i poče da se busa pesnicama u prsa.
"Džefersone, ti si mentalno lud", reče Nik gledajući šta Troj čini. "Ne znam
da li ikad više smem da ostanem sam na brodu s tobom. Mislim, pa ti si
dokazani mentalac. Zamisli, ej, samo prikaze u štampi. 'Vanzemaljska
avantura' omogućava susret sa Suzi 'Q', kraljicom pornografije, u
podzemnom dvorcu unutar asteroida Vit. A to me podseti - kako si, zaboga,
preneo tolike odlomke iz filmova u ovo?"
"Obilje istraživačkog i drugog napornog rada, profesore", odgovori Troj, koji
je počeo pomalo da se smiruje. "Leni i trojica njegovih prijatelja proveli su
možda hiljadu sati gledajući filmove za mene, pokušavajući da nađu dobre
odlomke. Ali ništa od toga ne bi bilo moguće, naravno, bez ovih novih
metoda za pohranjivanje podatka. Mi smo sad u mogućnosti da smestimo
odlične digitalne snimke svih filmova ikada snimljenih u SAD u magacin ne
mnogo veći od ovog dupleksa. Ja sam samo maksimalno iskoristio kapacitet
baze podataka."
Nik zgnječi pivsku konzervu u šaci. "Fenomenalno je. Zaista. Ali nisam
siguran oko tih jebačkih delova. I šta će ti ono da igrač na početku prijavi
koje je rase? Zar ne misliš da će to uvrediti neke ljude? Nisam u igri primetio
ništa zasnovano na rasnoj osnovi."
Iako pijan, Troj se na trenutak uozbilji i, čak, donekle otrezni. "Gledaj,
čoveče", reče on otresito, "i seks i rasa su život. Možda neki ljudi žele
kompjuterske igre prvenstveno radi zabave, i možda ne žele da se sa izvesnim
temama suoče dok igraju, ali mora mi se dozvoliti izvesna kreativna sloboda.
Rasa je sa nama svaki dan, i rekao bih, ako je ignorišemo, to samo povećava
problem."
Troj se razvedri. "Hej, profesore. Onaj čovek-gušter koji te je upozorio na
Teniji bio je crnac. Ti si njegovo upozorenje ignorisao, i krenuo napred. A da
je bio bolac? Da li bi se okrenuo i vratio u šatl? Crnac koji bude igrao istu
ovu igru naići će na Teniji na čoveka-guštera koji će biti belac. To ti je deo
predstave, čoveče. U scenariju ima dvadesetak promena baziranih na podatku
o korisnikovoj rasi."
Na Nikovom licu jasno se videla neverica. "Istina je", reče Troj, ustavši s
namerom da se vrati u sobu sa igrom. "Pokazaću ti. Gledaj kako će igra da
počne ako prijaviš da si crnac."
Nik ode za Trojem u igraonicu. Videlo se da je radoznao. Troj mu uključi
igru, i Nik unese svoje biografske podatke, ali uz jednu promenu, tvrdeći sada
je crnac. Ovog puta, kad se izoštrila slika na televizoru u njegovoj svemirskoj

kabini, princeza Heder bila je crnkinja! Bila je to, u stvari, Endži Ledervud.
"E pa, đavo da me nosi", uzviknu Nik prenoseći pogled na ozarenog Troja.
"Lukav si ti dasa, gospodine Džefersone." On izađe iz igraonice, zviždućući i
opet odmahujući glavom. Troj isključi igru i pođe za njim.
"U redu", poče Nik kad su opet seli na kauč u dnevnoj sobi, "još jedno,
poslednje pitanje, a onda ću predložiti da za sad zaboravimo tu igru. Kako si
ubacio moje ime u igru? To je na mene ostavilo i te kakav utisak."
"Tu ideju dao mi je Leni, jer je video neki film o jednom logopedu. Leni je
doveo sve sporedne likove da tokom jednog dana izgovaraju sve
samoglasnike i suglasnike, i da se to snima. Onda samo uklopimo te zvuke u
niz, pomoću tehnike koja se zove 'audio-analitička kontinuacija'." Troj se
nasmeja. Osećao se poletno, sav se topio od komplimenata. "Ali ima to i loših
strana. Naš tumač zna da čita samo jednostavne engleske reći. Možda ćemo
taj element morati da ukinemo ako budemo prodavali ovu igru u
inostranstvu."
Nik ustade. "Potrošio sam sve superlative. Uzgred, ima li vas još - mislim,
braće, sestara, i to? Mislim da bi trebalo da upozorim ostatak čovečanstva."
"Sad sam samo ja", odgovori Troj, čije lice na tren poprimi odsutan izraz.
"Imao sam brata, Džejmija, koji je bio šest godina stariji od mene. Bili smo
vrlo bliski. Poginuo je u automobilskoj nesreći kad mi je bilo četrnaest
godina."
Nastade neprijatna tišina. "Žao mi je", reče Nik, opet dirnut Trojevom
otvorenošću. Troj, boreći se sa iznenadnom uspomenom, sleže ramenima.
Nik promeni temu. Nekoliko minuta provedoše pričajući o brodiću, i o
Homeru i njegovoj posadi. Iznenada, Nik pogleda na časovnik. "Isuse
Hriste", reče on. "Prošlo je četiri. Pa zar nije trebalo da se sretnemo sa Kerol
Doson u četiri?"
Troj iskoči iz fotelje. "Dabome da je trebalo. Jaki smo ortaci, nas dvojica,
celo popodne pijemo pivo i igramo igrice." Široko se smešio. Njih dvojica se
na trenutak zagrliše, pobacaše prazne pivske flaše u kantu za smeće, i izađoše
iz kuće. Krenuli su ka Nikovim kolima.

7.

Kerol je, vidno nevozna, sedela u komunikacijskoj sali Mariota. Dobovala
je prstima po stolu, slušajući zvonjavu telefona. Začu se kratko škljocanje, a
onda i Nikov glas: "Nisam sad kod kuće. Ali ako..." Ona hitro pomače
prekidač u položaj 'isključeno' i sama dovrši rečenicu, ironizujući, i na taj
način se oslobađajući jednog dela napetosti. "Ali ako ostavite svoje ime, svoj
broj, i vreme kad ste zvali, uzvratiću vam pozivom čim budem mogao. S-r-a-
nj-e. Sranje. Znala sam da je trebalo da zovem pre polaska iz Majamija."
Ona pozva drugi broj. Odazva se Bernis i odmah joj dade video-vezu sa dr
Dejlom Majklsom. Kerol se nije zamajavala oko pozdravljanja. "Možeš li
verovati da ja tog tupavog kopilana ne mogu ni da pronađem? Nije ni na
borodiću, ni kod kuće. Niko ne zna gde je. Mogla sam da ostanem u
Majamiju i dremam."
Kerol nije bila rekla Dejlu mnogo o Niku i Troju. Ono što jeste rekla o Niku,
nije bilo laskavo. "Pa, šta si očekivala?" odvrati Dejl. "Htela si da isploviš sa
amaterima da bi ti oni poslužili kao maska. Odakle ti pomisao da će njega biti
lako naći pre zakazanog vremena? Ta vrsta ljudi obično ostaje u krevetu sa
svojom ženskom za taj dan, sve dok ne naiđe neki razlog da kažu svetu
'zdravo'. Tu se Dejl malo nasmeja.
Kerol, na svoje čuđenje, oseti da joj smeta ovaj Dejlov omalovažavajući
komentar o Nikovom ljubavnom životu. Ona zausti da nešto kaže, ali
odustade. "Čuj, Dejl" reče ona umesto toga, "da li je ova telefonska linija
apsolutno sigurna? Ima nekoliko osetljivih tema o kojima bih htela da
razgovaram s tobom."
On se osmehnu. "Nema ni o čemu da brineš. Imam senzore koji sevaju ako se
igde na liniji pojavi makar i najmanji neobjašnjeni prekid. Čak i ako je to na
tvom kraju."
"Dobro", odvrati Kerol. Ona izvuče svesku i osmotri jedan rukom zabeleženi
spisak. "Koliko je poznato Arniju Veberu", reče ona, dižući pogled ka video-
kameri, "nije zakonom zabranjeno spasavati imovinu vlade SAD, ukoliko je
vrlo brzo posle spasavanja vratiš zakonitom vlasniku. Znači, ja, zakonski
gledano, neću činiti krivično delo ako budem izvukla projektil." Ona
pokretom olovke 'otkači' prvu stavku na svom spisku.
"Ali, Dejl, dok sam letela od Majamija dovde, pomislila sam i na nešto drugo.

Taj predmet je, ipak, nekakav teledirigovani projektil. Šta ako eksplodira?
Jesam li luda što se brinem zbog takve mogućnosti? Ili je raketa na neki način
onesposobljena zato što je nekoliko dana sedela tamo dole, u pesku i slanoj
vodi?"
Dejl se nasmeja. "Kerol, ponekad si božanstvena. Prilično čvrsto sam uveren
da je taj novi projektil projektovan tako da može raditi i u vazduhu i pod
vodom. I ne verujem da bi pesak mogao za kratko vreme da upropasti bitne
delove. Međutim, činjenica da raketa već dosad nije eksplodirala navodi me
na pomisao da verovatno nije ni imala bojevu glavu, ili da je imala samo
malo punjenje za samouništenje; možda je to punjenje već postalo
neupotrebljivo, a možda još nije. Vadeći raketu, ti preuzimaš na sebe
sračunati rizik. I dalje ti svesrdno preporučujem da obaviš ronjenje, napraviš
fotografije, a onda objaviš priču. To da ti projektil vadiš sa dna, da bi ga
izlagala gledaocima, meni više liči na vratolomiju nego na žurnalizam. Sem
toga, i opasno je."
Njen odgovor bio je suv. "Kao što sam rekla u kolima, imaš pravo na svoje
mišljenje. Mornarica bi mogla tvrditi da sam na neki način falsifikovala slike.
Ali ne može reči da projektil nisam našla ako je on fizički prisutan i jasno
vidljiv televizijskoj publici čitave nacije. Želim da priča postigne maksimalni
efekat."
Ona otkači još jednu stavku na spisku. "Ah, da, zaboravih da pomenem
jutros: ovde dole srela sam još jednog kapetana lađice, jednog starijeg,
debelog, pomalo odvratnog tipa po imenu Homer. Taj me je prepoznao,
činilo se, istog trenutka. Bogat, ima veliku jahtu i tako to. Čudna posada..."
"Da li mu je prezime bilo Ešford? Homer Ešford?" prekide je Dejl.
Kerol potvrdno klimnu. "Znači, poznaješ ga?" upita ona.
"Dabome", odvrati Dejl. "On je predvodio ekspediciju koja je 1986. našla
blago na Santa Rosi. Srela si ga i ti, mada si ga očigledno zaboravila. On i
njegova žena bili su gosti na nagradnom banketu MOI početkom
1993.godine." Dejl zastade da razmisli. "Tako je. Sad se sećam, na zabavu si
stigla zaista kasno, zbog one pretnje koju ti je uputio Huan Salvador. Ipak,
iznenađuje me da si ih zaboravila, naročito njegovu ženu. Bila je to jedna
velika, debela ženetina, koja je za tebe mislila da si mačja pidžama."
U Kerolinom sećanju sve se sklopi, polako ali sigurno, i škljocnu u jednu
celinu. Prisetila se jedne bizarne večeri, tek neki dan pošto je počela da izlazi
sa Dejlom. U Heraldu je bila objavila članak o švercovanju kokaina, i
nagovestila da jedan gradski većnik, poreklom Kubanac, Huan Salvador,

namerno ometa policijsku istragu. Tog dana, u podne, jedan obično pouzdani
izvor telefonirao je njenom uredniku u redakciju i rekao mu da je senjor
Salvador upravo 'ugovorio' da Kerol bude ubijena. Herald joj je tad dodelio
telesnog čuvara i preporučio joj da izmeni svoj uobičajeni raspored kretanja,
da se nikad ne bi moglo tačno znati gde se u kom trenutku nalazi.
Te večeri, na banketu MOI, Kerol je bila kao u magli. Taj čuvar je s njom
proveo tek tri sata, a već je imala osećaj da je sputana i lišena slobode.
Pretnja ju je istinski uplašila. Na banketu je Kerol zagledala svako lice,
pomišljajući da li je ubica ovaj ili onaj, čekajući da neko krene na nju. Sada,
četrnaest meseci kasnije, sedeći u hotelskoj komunikacijskoj dvorani, mutno
se prisetila da je, odista, tada bila videla i Homera (u večernjem odelu) i
jednu veselu debeljucu koja je dvadesetak minuta išla stalno za njom. Do
đavola, pomisli Kerol. Opet to moje pamćenje. Trebalo je odmah da ga
prepoznam. Baš glupo od mene.
"O-kej", reče Kerol Dejlu, "sad ih se sećam. Ali zašto su oni bili prisutni na
MOI-jevom nagradnom banketu?"
"Te noći smo iskazivali počast svojim vodećim dobrotvorima", odgovori
Dejl. "Homer i Elen bili su veliki podržavaoci našeg truda oko podvodne
straže. Zapravo, on je na svom terenu, tamo u Ki Vestu, testirao, u praksi,
mnoge naše prototipove. Dobijao je, odista, solidne podatke. Niko nije
sastavio bolji komplet informacija o reakcijama tipa stražar-uljez. Zapravo,
Ešford je bio taj koji nam je pokazao kako MQ-6 može biti prevaren..."
"Dobro, dobro", prekide ga Kerol, uviđajući da joj je prag tolerancije još
izuzetno nizak. "Hvala za informacije. Sad je četvrt do četiri. Idem dole u
marinu da se sretnem sa Nikom Vilijemsom i sklopim aranžman za sutra.
Ako se pojavi išta novo, zvaću te večeras, na kuću."
"Ćao", dobaci joj Dejl Majkls, neuspešno pokušavši da zazvuči sofistikovano,
"i čuvaj se, molim te."
Kerol sa uzdahom spusti slušalicu, zapitavši se ne bi li trebalo da utroši minut
ili dva na iznalaženje kuda, zapravo, idu ona i Dejl. Ili kuda, možda, ne
idemo. A može biti i to. Ona poče da razmišlja o svemu što je bilo potrebno
da uradi. Sklopivši svesku, ustade iz stolice. Pa, nemam baš sad vremena da
razmišljam o Dejlu, pomisli ona. Ali, moraću, čim budem dobila neki dan
odmora u ovom mom ludom životu.

Kad je po drugi put ušla u direkciju marine, Kerol je bila silno ljuta. Prišla je
informacionom stolu sevajući očima. "Gospođice", obrati se ona ogorčeno

Džulijani, "kao što sam vam rekla pre petnaest minuta, imala sam zakazan
susret ovde u četiri sata sa Nikom Vilijemsom i Trojem Džefersonom. Sad je,
kao što možete videti, već prošlo četiri i trideset."
Kerol pokaza ka digitalnom časovniku, nestrpljivim i širokim zamahom ruke,
kao da nalaže Džulijani da tamo i pogleda. "Obe smo nezavisno jedna od
druge, utvrdile da gospodin Vilijems nije kod kuće", nastavi Kerol. "E, sada,
hoćete li mi dati telefonski broj gospodina Džefersona, ili da vam napravim
scenu?"
Džulijani se nije dopadala ni Kerol, ni Kerolin očigledan stav superiornosti.
Stoga ostade pri svome. "Kao što sam vam rekla, gospođice Doson" odvrati
ona učtivo, ali uz zajedljiv prizvuk, "politika naše marine zabranjuje nam da
dajemo telefonske brojeve nezavisnih vlasnika plovila, ili brojeve njihovih
članova posade. To je pitanje privatnosti. Kad biste imali dokument o
iznajmljivanju njihovog broda, sačinjen preko ove marine", nastavi
Džulijana, uživajući u svom trenutku slave, "bio bi naš posao da vam
pomognemo. Međutim, kao što rekoh, nemamo podatak da..."
"Bog ga prokleo, znam to", reče Kerol kipteći od besa. Ona tresnu koverat sa
fotografijama, koji je nosila sa sobom, na Džulijanin radni sto. "Nisam
imbecil. Već smo jednom prošle kroz sve ovo. Rekla sam vam da je trebalo
da se u četiri ovde sa njima sastanem. Ako nećete da mi pomognete, tražim
da razgovoram sa vašim pretpostavljenim, sa pomoćnikom menadžera ili bilo
kojim službenim licem."
"Fino", sačeka je Džulijana, ispaljujući iz očiju strelice prezira prema Kerol.
"Ako samo lepo sednete tamo preko, videću da li mogu da nađem..."
"Neću sesti tamo preko", povika Kerol ogorčeno. "Hoću da ga vidim odmah
sad. Ovo je stvar od izuzetne hitnosti. A sad uzmite taj telefon, i..."
"Je l' nešto ovde nije u redu? Možda ja mogu pomoći." Kerol se munjevito
okrete. Neposredno iza nje stajao je Homer Ešford. Desno od Kerol, dakle na
onoj strani gde je bila kapija za izlaz na dokove, stajale su Greta i jedna
visoka, debela žena. (To je Elen. Sad je se sećam, pomisli Kerol.) Tiho
pričajući između sebe, došle su blizu Kerol. Elen se nasmeši Kerol, a Greta
pogleda pravo kroz Kerol kao kroz prazan prostor.
"Oh, zdravo, kapetane Homere", reče Džulijana slatkim glasom, "baš lepo što
to pitate. Ali mislim da je sve u redu... Gospođica Doson je upravo
nagovestila da ne prihvata moje objašnjenje o politici marine. Ona će
sačekati..."
"Možda i možete pomoći", prekide je Kerol prkosno. "Imala sam ovde

zakazan sastanak u četiri sa Nikom Vilijemsom i Trojem Džefersonom. Nisu
se pojavili. Da li kojim slučajem znate Trojev telefonski broj?"
Kapetan Homer podozrivo osmotri Kerol, a onda izmenja sa Elen i Gretom
znalačke poglede. Zatim ponovo pogleda Kerol. "Pa, svakako je iznenađenje,
gospođice Doson, videti da ste se vratili ovamo. Eto, baš juče smo pričali o
vama, o tome kako se nadamo da ste se dobro proveli tokom vašeg slobodnog
dana u Ki Vestu." On zastade radi efekta. "A sad se pitam zašto ste se već
vratili ovamo, dan kasnije. I da li sam dobro čuo - potrebno vam je da vidite
Vilijemsa i Džefersona zbog neke 'izuzetno hitne' stvari? To ni slučajno ne bi
moglo imati neke veze sa svom onom opremom koju ste juče doneli, a? Ili s
onom sivom torbicom koju Vilijems čuva još od juče uveče?"
A-u, pomisli Kerol, videći da Greta i Elen staju levo i desno od nje.
Opkoljena sam. Kapetan Homer pruži ruku da uzme zapečaćen koverat sa
Džulijaninog stola, ali ga Kerol spreči.
"Ako nemate ništa protiv, kapetane Ešforde", reče ona odlučno, sklanjajući
njegovu šaku sa koverta i stavljajući koverat sebi pod mišku. Zatim nastavi
nešto tiše. "Želela bih da popričam sa vama nasamo." Klimanjem glave ona
pokaza ka Greti i Elen. "Možemo li izaći za trenutak na parking?"
Homer usmeri svoj žmirkavi, svetlucavi pogled ka njoj. Onda se njegovo lice
razvuče u isti onaj odvratni, pohotni osmeh koji je već videla na Ambroziji.
"Naravno, draga moja", složi se on. Dok je sa Kerol izlazio kroz vrata, on
doviknu Elen i Greti: "Tu čekajte. Za minut se vraćam."
Potreba je majka snalaženja, razmišljala je Kerol dok je izvodila Homera
Ešforda napolje. Dakle, izmišljaj, kučko. Odmah sad. To jest, ovog sekunda.
Krenuše uz stepenice, na parking. Čim stiže na vrh stepenica, Kerol se, sa
zavereničkim izrazom na licu, okrete kapetanu Homeru. "Jasno mi je da ste
ukapirali zbog čega sam ovde", reče ona. "Nisam želela da ovako ispadne,
smatrala sam da će priča biti bolja ako niko ne sazna šta radim. Ali,
očigledno, suviše ste pametni za mene." Homer se glupavo isceri. "Zamolila
bih vas da to kažete što manjem broju ljudi. Možete reći svojoj ženi i Greti,
ali molim Vas, nikom drugom. Herald želi da ovo bude iznenađenje."
Homer je izgledao zbunjen. Ona se nagnu napred i poče, maltene, da mu
šapuće na uvo. "Ceo nedeljni magazinski dodatak, četvrte sedmice u aprilu.
Nije li to neverovatno? Radni naslov glasi: 'Snovi o bogataškom životu'. To
su priče o ljudima kao što ste vi, kao što je Mel Fišer, kao što su ono četvoro
sa Floride koji su na lutriji dobili svako po više od milion dolara. Reč je o
tome kako iznenadan prihod menja vaše živote. Ja pravim ceo prilog.

Počinjem sa nalaženjem blaga, zato što to interesuje svakog."
Kerol odmah opazi da je Kapetan Homer uzdrman iz temelja i bi joj jasno da
je njegova odbrana popustila. "Juče sam samo želela da na brzinu proverim
vaš brod, da vidim kako živite i kako bi to ispalo na fotografijama. Malo sam
se šoknula kad ste me onako brzo prepoznali. Ali plan mi je od početka bio
da najpre isplovim sa Vilijemsom." Kerol se nasmeja. "Oprema za traženje
blaga koju sam uzela iz MOI prevarila ga je. On još veruje da sam pravi
tragač za blagom. Intervju sa njim sam gotovo sasvim kompletirala juče.
Vratila sam se danas samo da bih završila nekoliko detalja."
Čim je pomenula da je prevarila Nika, u sistemu Homera Ešforda zazvoni
uzbuna. Homer još nije bio siguran da treba verovati ovoj slatkoj reporterskoj
priči. Razmišljao je: priča je prihvatljiva, ali ostaje još jedno veliko
neodgovoreno pitanje. "Ali šta je to Vilijems nosio u torbi?" upita on.
"Ma, ništa", odvrati Kerol, osetivši njegovo nepoverenje. Ona uzvi obrve i
opet se nasmeja. "Ili praktično ništa. Juče popodne smo vadili neku
bezvrednu staru tričariju, da bih mogla da fotografišem proces spasavanja
potopljene imovine, za priču. Rekla sam mu da to danas odnese na procenu.
On smatra da sam ekscentrična. Verovatno to čuva u torbi, da niko ne vidi,
zato što mu je neprijatno, osećao bi se nezgodno."
Kerol laktom ovlaš munu Homera u rebra. On odmahnu glavom. Jedan deo
njega shvatao je da su to, što mu Kerol govori, veoma pametne laži. Ali njene
reči bile su do te mere logične, da nije mogao da odredi gde je prevara. On se
na trenutak namršti. "Znači, nameravate da razgovarate i sa nama, kad budete
završili sa druga dva slučaja..."
Kerol nije znala da Nik i Troj upravo u tom času ulaze, automobilom, u
parkiralište marine. Bili su još malčice pijani i luckasti. "Bouuže moj,
booouuže moj", reče Troj, primetivši Kerol i Homera kako razgovaraju,
"mislim da su se moje oči nešto zajebale. Šalju mi u mozak sliku lepotice i
zveri. Eno gde gospođica Kerol Doson priča sa našim omiljenim debelim
kapetanom. E pa, šta ti misliš, o čemu oni to?"
"Ne znam", odvrati Nik, istog trenutka narogušen, "ali prokleto je sigurno da
ću saznati. Ako nas ona vara..." On brzo utera kola na slobodno mesto, i krete
da iskoči iz njih. Troj pruži ruku i zadrža ga.
"A zašto ne pustiš da ja ovo sredim?" reče Troj. "Ovde humor može biti
prava stvar."
Nik se zamisli na trenutak ili dva. "Možda si u pravu", reče on. "Pustiću te da
odeš prvi."

Troj se pojavi na vidiku upravo kad su Kerol i kapetan Homer završavali
razgovor. "Zdraaaaaavo, anđele", izbaci Troj sa udaljenosti od četrdesetak
metara, "šta se to dešava?"
Kerol diže ruku u znak pozdrava, ali se ne okrete ka Troju. "Znači, ulica
Kolumbija, broj 2748, odmah posle odmarališta Pelikan, sutra uveče u osam i
trideset?"
"Tako je", odgovori Homer Ešford. Klimnuvši prema Troju, on krenu da se
udalji. "Bićemo spremni za vas. Donesite obilje trake, jer priča je duga." On
načini neobičan coktavi zvuk ustima. "I planirajte da posle ostanete na maloj
zabavi."
Homer je već bio na pola puta niz stepenište kad Troj dođe do nje. "Zdravo,
kapetane Homere. Zbogom, kapetane Homere", reče Troj tiho, i dalje
glumeći komedijanta. Zatim se naže prema Kerol da je poljubi u obraz.
"Zdravo anđele..."
"Bljak", uzvrati Kerol izmičući odraz od njega. "Mirišeš na pivaru. Nije čudo
što sam morala da vas dvojicu tražim po celom gradu." Ona vide Nika kako
ide preko parkinga prema njima. Nosio je sportsku torbu. Ona diže glas. "Pa,
gospodine Vilijemse, kakvo prijatno iznenađenje. Baš zgodno što ste vi i vaš
brat, ovde prisutan, umeli da siđete sa svojih barskih stolica i dođete na
sastanak." Ona pogleda na sat. "Oo-hoo", reče svojim najironičnijim glasom,
"zakasnili smo tačno koliko je u modi. Da vidimo, ako čovek treba da čeka
petnaest minuta da se pojavi neki redovni profesor, koliko treba da čeka na
lažnog profesora?"
"Bez sranja, gospođice Visoka i Moćna", dobaci joj Nik ljutito reagujući na
njeno bockanje. Stižući do Kerol i Troja, on uhvati, dah. "Imamo i mi šta da
zamerimo tebi", nastavi on. "Šta si radila tu sa tim čmarom Ešfordom?"
U Nikovim rečima zvučala je pretnja. "Slušaj ti njega", podsmehnu se ona.
"Tipičan mačo muškarac. Uvek prebacuje krivicu na ženu. 'Ej kučko', veli on
'zaboravi da sam zakasnio, zaboravi da sam arogantan kopilan, ionako si ti
kriva...'"
"Hej, jeh... hej", umeša se Troj. Kerol i Nik su besno zurili jedno u drugo.
Oboje zaustiše da nešto kažu, ali ih Troj opet prekide. "Deco, deco, molim
vas", nastavi on, "imam nešto važno da kažem." Oboje ga pogledaše. Troj
diže ruke kao da traži tišinu. Onda se ukoči i poče da glumi čitanje. "'Pre
osamdeset i sedam leta, preci naši stvoriše na ovom kontinentu naciju
novu...'"

Kerol prva popusti. "Troje", reče ona smešeći se i kroz svoju ljutnju, "ti si
nešto drugo. Takođe, nešto smešno."
Široko iscereni Troj lupnu Nika po ramenu. "Kakav sam, profesore? Je l' bih
bio dobar Linkoln? Da li bi fini mladi crni dečak mogao glumiti Linkolna za
gospodu belce?"
Nik se bez mnogo volje nasmeši i obori pogled ka makadamu, a Troj nastavi
da brblja. Kad Troj napokon prestade, Nik se pomirljivim tonom obrati
Kerol. "Izvinjavam se što smo zakasnili", reče on odmereno. "Zaboravili smo
na vreme. Trozubac je tu."
Kerol uvide koliko je Niku bilo teško da se izvini. Zato izvinjenje prihvati
graciozno, jednim kratkim osmehom i pokretom. "Zadrži trozubac još malo",
reče ona posle kratke tišine. "Postoje mnoge druge stvari o kojima treba da
pričamo." Ona se osvrnu. "Ali ovo može biti pogrešno vreme i mesto."
Obojica su je gledali upitno. "Imam neke vrlo uzbudljive novosti", objasni
ona, "a neke od tih su ovde, u tvojim primercima slika koje sam jutros
razvila. Poenta je u tome da je teleskop uhvatio infracrveni signal iz one rupe,
koji potiče od jednog ili više velikih predmeta." Ona se okrete Niku. "Možda
tamo ima još blaga. Na osnovu slika ne možemo biti sigurni šta je."
Nik posebnu prema kovertu, ali ga Kerol izmače. "Ne sada i ne ovde. Previše
očiju i ušiju. Veruj mi na reč da je tako. Sad treba da pravimo planove.
Možete li me vas dvojica povesti na još jednu vožnju, sutra rano ujutro, i biti
spremni da tom prilikom izvlačite predmete možda teške i do sto kilograma?
Naravno, ja bih opet platila za najam broda."
"A-u", reče Nik i zazvižda. "Sto kila! Jedva čekam da vidim te slike."
Ubrzano se treznio. "Moraćemo da pozajmimo bater i..."
"Teleskop je još kod mene, pa ga možemo opet koristiti", dodade Kerol. Ona
baci pogled na svoj časovnik. "Sad je već blizu pet. Koliko vam vremena
treba za pripremu?"
"Tri sata, ili najviše četiri", odgovori Nik, brzo računajući. "Uz Trojevu
pomoć, dabome."
"Sa zadovoljstvom, prijatelji moji", uzvrati Troj. "A pošto je Endži
rezervisala za mene specijalni sto kod Aljkavog Džoa za svoju predstavu
noćas u deset i trideset, zašto se ne sastanemo tamo da razmotrimo detalje za
sutra?
"Endži Ledervud je tvoja prijateljica?" upita Kerol, vidno impresionirana.
"Nisam je videla još od kako se proslavila." Ona zastade za trenutak, a onda
dade koverat Niku. "Ove slike pregledaj kad budeš negde van javnog mesta.

Sve su napravljene tačno ispod broda, dok smo mi ronili. Za neke se jasno
vidi da su nastale uveličavanjem drugih. Možda će biti potrebno neko vreme
da se tvoje oči prilagode svim tim bojama. Ali ono što hoćemo da uzmemo je
predmet, ili su predmeti, smeđe boje." Lepo je videla da su obojica željni da
vide te slike. Pošla je sa njima dvojicom prema Nikovim kolima. "Dakle,
videću vas obojicu noćas kod Aljkavog Džoa oko deset i petnaest." Ona se
okrete da pođe ka svojim kolima.
"Hm, Kerol, samo tren", uzviknu Nik zaustavljajući je. Kerol zastade,
čekajući dok je Nik, iznenada nespretan, pokušavao da smisli ljubazan način
da postavi svoje pitanje. "Da li bi nam rekla zbog čega si pričala sa
kapetanom Homerom?" upita je on najzad, taktično.
Kerol je neko vreme posmatrala Nika i Troja, a onda se nasmeja. "Naletela
sam na njega dok sam bila u direkciji i pokušavala da dozovem vas dvojicu.
Raspitivao se o onome što smo juče izvadili iz mora. Zbacila sam ga sa
tračnica tako što sam mu napričala da spremam repotražu o svim članovima
one posade koja je pre osam godina našla Santa Rosu."
Nik, glumeći na komičan način gađenje, pogleda Troja. "Vidiš, Džefersone",
reče on prejako naglašavajući reči. "Rekao sam ti da postoji potpuno prirodno
objašnjenje." Njih dvojica mahnuše Kerol, koja je već išla ka svojim kolima.

8.

"Poručniče Tod", reče komandat ogorčeno, "počinjem da mislim da je
mornarica SAD precenila Vašu inteligenciju, ili iskustvo, ili oboje. Nije mi
jasno kako uopšte možete da nastavite sa tim razmišljanjima o mogućnosti da
je 'Panteru' komandovano, od strane Rusa, da napusti kurs; pogotovo u
svetlosti novih informacija koje ste mi ovog popodneva podneli."
"Ali, gospodine", odgovori mlađi čovek uporno, "to je još održiva hipoteza.
A na sastanku ste sami rekli da u dobroj analizi neuspeha ne sme biti
izostavljena nijedna razumna mogućnost."
Njih dvojica nalazili su se u kancelariji komandanta Vintersa. Komandant
ode do prozora da pogleda napolje. Tamo je bio već maltene mrak. Vazduh
vlažan, težak i nepomičan. Iznad okeana, na jugu, nagomilavali su se oblaci
koji su nagoveštavali grmljavinu. Baza je bila gotovo sasvim pusta. Najzad
Vinters pogleda na ručni časovnik, uzdahnu teško, i ponovo pređe preko
kancelarije, do poručnika Toda, osmehujući se tek ovlaš.
"Pažljivo ste slušali, poručniče. Ali ključna reč tu glasi 'razumna'. Hajde da
osmotrimo činjenice. Jesam li dobro čuo, danas popodne, da ste analizom
telemetrijskih podataka našli da se tokom leta naše ptice povećavala i cifra na
brojaču odbijenih komandi, da je to počelo još u blizini obale Nju Bransvika,
i da je, navodno, preko hiljadu komandnih poruka odbačeno dok je projektil
leteo nadole duž Atlantske obale? Kako bi se to moglo uklopiti u vaš
scenario? Jesu li Rusi možda rasporedili celu flotu brodova duž letne staze,
samo da bi zbunili i uhvatili jedan usamljeni mornarički probni projektil?"
Sad je komandant Vinters stajao neposredno ispred višeg čoveka, mladog
poručnika. "Ili možda verujete", nastavi on sarkastično, pre nego što je Tod
mogao odgovoriti, "da Rusi imaju novo tajno oružje, koje leti naporedo sa
našom raketom, šest puta brže od zvuka, i usput sa njom razgovara? Ma
hajdete, poručniče, iz kojih razumnih razloga još smatrate da je ta vaša
bizarna hipoteza o Rusima prihvatljiva?"
Poručnik Tod nije popuštao. "Gospodine", odgovori on, "u ovoj fazi rada,
nijedno od ostalih mogućih objašnjenja nije razumnije od ovog. Vi kažete da
ste ubeđeni da je to bio neki problem u softveru; međutim, ni naši
najpametniji programeri ne mogu da zamisle kako bi se moglo dogoditi da se
neki krupan softverski kvar, na sistemskom nivou, ispolji tako da samo dva

brojača počnu pogrešno da rade. Proverili su sve interne softverske
dijagnostičke podatke koji su bili telemetrovani do zemlje, i nisu našli ništa
pogrešno. Sem toga, predlansirna provera je pokazala da je kompletan softver
radio odlično, sve do na nekoliko sekundi pred početak leta.
Znamo još nešto. Ramirez je saznao od onih u Vašingtonu da su primećeni
neuobičajeni postupci ruske podmorničke flote u blizini floridske obale
tokom poslednjih četrdeset osam časova. Ja ne kažem da je ta hipoteza o
Rusima, kako je vi zovete, onaj pravi odgovor. Samo kažem da, dok ne
dobijemo bolje objašnjenje procesa kvara koji je mogao izazvati povećanja na
oba ta brojača komandi, ima smisla da zadržimo, kao jednu opciju, i pomisao
da je 'Panteru' možda zaista komandovano."
Vinters odmahnu glavom. "U redu, poručnice", složi se on konačno. "Neću
vam narediti da tu mogućnost skinete sa liste. Ali narediću vam da se ovog
vikenda usredsredite na pronalaženje rakete, negde u okeanu, i na
identifikovanje problema u hardveru ili u softveru koji je mogao izazvati ili
poremećaj u brojačima komandi, ili promenu putanje, ili oboje. Mora
postojati neko objašnjenje koje ne uključuje nikakvu rusku operaciju velikih
razmera."
Tod poče da zaobilazi Vintersa, kako bi izišao iz kancelarije. "Samo
trenutak", pozva ga komandant, začkiljivši. "Rekao bih da nije potrebno, je li
tako poručniče, da vas podsećam ko će biti smatran odgovornim ako spoljni
svet nasluti išta o vašoj hipotezi sa Rusima?"
"Nije potrebno... gospodine", glasio je odgovor.
"Onda nastavite s radom", reče Vinters, "i javite mi ako se pojavi ijedan
značajan novi element."

Komadant Vinters je žurio. Neposredno posle Todovog odlaska on pozva
pozorište i saopšti Melvinu Bartonu da će zakasniti. Odveze se potom brzo do
jednog kioska sa hamburgerima, smaza hamburger i krompiriće, i pođe ka
zoni marine.
Stigao je u teatar u trenutku kada je glavnina glumačke ekipe već bila
obučena. Na vratima ga susrete Melvin. "Komandante, sada brzo, nemamo
vremena za gubljenje. Šminka mora uspeti iz prve." On nervozno pogleda na
sat. "Stajaćete za predikaonicom kroz tačno četrdeset dva minuta."
Komandant uđe u mušku garderobu, skide mornaričku uniformu, i obuče
sumornu crnu i belu odeždu sveštenika episkopa. Ispred ulaza u svlačionicu
Melvin se šetkao tamo-amo, pregledajući, u mislima, konačni spisak

elemenata za proveru.
Kad se zavesa digla, komandant Vinters bio je u predikaonici. Imao je jaku,
ali normalnu premijernu tremu. On diže pogled preko tri reda svojih slušalaca
okupljenih u kongregaciji na pozornici, do cele publike u teatru. Ugleda, u
drugom redu, svoju ženu Beti i sina Hepa. Vinters im se hitro nasmeši, pre
nego što aplauz zamre. Potom njegova nervoza iščeze, i on otpoče Šenonovu
propoved.
Kratki prolog brzo prođe. Svetla se još jednom ugasiše, i mrak potraja
petnaestak sekundi.
Za to vreme dekor se automatski promenio, i Šenon/Vinters se obreo u
finalnoj sceni: ulazio je u svoju hotelsku sobu u Meksiku i još mumlao, sam
za sebe, fraze iz svog pisma. Seo je na krevet. Začuo je neki zvuk u uglu sobe
i digao pogled. Bila je to Šarlota/Tifani. Veličanstvena crvenosmeđa kosa bila
joj je raspuštena po plećima. Na sebi je imala svetloplavu svilenu spavaćicu
sa dubokim dekolteom iz koga su se prelivale njene bujne, uzdignute dojke.
On začu njene reči: "Lari, Lari, oh, najzad smo sami." Zatim mu priđe i sede
na krevet pored njega. Njen parfem ispuni mu nozdrve. Njena ruka nađe se
iza njegove glave i njene usne se pritisnuše na njegove, uporno, snažno,
ispitivački. On poče da izmiče. Za njim pođoše najpre njene usne, pa potom i
čitavo njeno telo. On pade unutrag, na krevet. Ona se četvoronoške pope
preko njega, nastavljajući sa poljupcima, pritiskajući sisama njegova prsa u
kojima je gruvalo. On je zagrli, najpre ovlašno, a onda, ležeći na leđima,
silovito, sveobuhvatno.
Tokom nekoliko sledećih sekundi svetla su se palila i gasila. Šarlota/Tifani
skliznula je sa Vintersa i legla pokraj njega na krevet. Čuo je njeno teško
disanje. A onda se začu nečiji glas: "Šarlota'" Potom, još jednom, propraćeno
snažnim kucanjem na vrata: "Šarlota, znam da si unutra!" Vrata se naglo,
širom otvoriše. Dvoje ljubavnika se u krevetu pridigoše u polu sedeći položaj.
Svetlost se ugasi, zavesa se spusti, prolomi se gromoglasan i dugotrajan
aplauz.

Komandant Vernon Vinters gurnu vrata, koja se širom otvoriše, i teturavo
izađe napolje. Našao se izvan zgrade pozorišta, u sporednoj uličici. Ta vrata,
iznad kojih je bila gola sijalica pokrivena insektima, nisu vodila direktno na
pločnik, nego na jednu malu drvenu platformu, odakle se tek pomoću
sledećih nekoliko stepenika silazio na pločnik. Vinters siđe niz te stepenike i
stade pored zida pozorišta od crvenih cigala. Onda izvuče cigaretu i pripali je.

Gledao je kako dim vijuga uvis, pored cigala. U daljini sevnu munja, a posle
nekog vremena dovalja se i tutnjava groma. Vinters opet duboko udahnu i
pokuša da shvati šta je ono osetio tokom tih pet ili deset sekundi provedenih
sa Tifani. Pitam se da li su primetili, pomisli on. Pitam se da li je svima bilo
očigledno. Kad se presvlačio za prvi čin predstave, primetio je na gaćicama
karakteristične tragove. On ponovo izduva dim, a njegovo lice se trže. A ona
devojčica. Bože moj. Ona svakako zna. Nesumnjivo je osetila dok je bila na
meni.
I on sasvim iznenada na tren opet dožive ono uzbuđenje koje ga je bilo
obuzelo dok se Tifani stiskala uz njega. Dah mu postade kraći, a pojavi se i
prvi trag krivice. Moj bože, pomisli on opet. Šta sam ja? Prljavi starac. Iz
nekog razloga on poče da misli na Džoanu Kar, na onu noć sa njom, pre
skoro dvadeset pet godina. Sećao se trenutka kad je prodirao u Džoanu...
"Komandante", začu on jedan glas. Okrete se. Na platformi je stajala Tifani, u
majici i farmerkama, duge kose opet raspuštene preko pleća. Ona siđe niz
stepenice i priđe mu. "Komandante", reče ona sa zagonetnim osmehom,
"mogu li dobiti cigaretu?"
Bio je sav zanemeo i umrtvljen. Ništa ne rekavši, on automatski posegnu u
džep i izvuče paklicu Pal Mala. Devojka uze jednu, lupnu njome o nokat, i
prinese je ustima. Čekala je sekund, možda dva. Onda mu uputi još jedan
osmeh. Vinters se najzad probudi i izvuče jeftini, u samoposluzi kupljeni
upaljač. Ona šakama okruži njegovu uzdrhtalu ruku i snažno povuče vazduh
kroz cigaretu.
Vinters ju je fascinirano posmatrao kako uvlači dim. Pogledom je proučavao
njena usta, njen beli vrat, njena uzdignuta prsa, dok je ona milovala dim. Sa
isto tako pomnom pažnjom posmatrao je kako njena dijafragma tone i kako
dim izlazi u kovitlacu iz njenih skupljenih usana.
Stajali su zajedno i ćutke pušili, ne govoreći ništa. Nad okeanom opet sevnu
munja i opet se zavalja grmljavina. Kad god je Tifani prinosila cigaretu
ustima, opčinjeni Vinters je pratio svaki njen pokret. Udisala je duboko, sa
čvrstom rešenošću, snažno uvlačeći vazduh, jer joj je nikotin prijao. Svojih
sopstvenih ispreturanih misli bio je samo mutno svestan.
Divna je, tako divna. Mlada, sveža i puna života. A ta kosa? Kako bih je rado
uvijao sebi oko vrata... ali ovo nije devojčica. Ovo je mlada žena.
Nesumnjivo oseća šta ja osećam, moju fasciniranost njome... puši kao ja. Sa
punom koncentracijom. Miluje...
"Volim olujne noći", reče Tifani razbivši tišinu, u trenutku kad još jedan

daleki sev osvetli nebesa. Onda mu priđe bliže, pa izvi vrat da bolje vidi
drvećem delimično zaklonjenu formaciju oblaka u kojoj je dolazilo do
sevanja. Pri tom, ona se ovlaš očeša o Vintersa. On oseti da je sav
naelektrisan.
Usta su mu bila suva. Telo mu je bilo prožeto željom, i to takvom da je tu
želju jedva prepoznavao. Nije bio u stanju da odgovori na njenu rečenicu.
Umesto toga, nastavio je da zuri u sve jače čvorište oluje, i potegao poslednji
dim iz cigarete.
I ona je dovršila svoju cigaretu i bacila je na pločnik. Okrenula se ka njemu i
njihovi pogledi se spojiše; poslednji pramičci dima još su, kao da se igraju,
lutali preko njenih usana. Izduvala je vazduh još jednom, brzo, kao da
flertuje, i Vinters oseti nalet sladostrasne želje u svojim bedrima. Obuzdavši
se, ušao je sa njom u pozorište...

Aplauz se nastavljao. Komandant Vinters povede napred dve žene, po jednu
sa svake strane - one koje su igrale Maksinu i Hanu - da bi se poslednji put
poklonili publici, baš kao što su se pre predstave dogovorili. Aplauz se
pojača. Vinters se opet zagleda u prazna mesta gde su, pre pauze, sedeli Beti i
Hep. Neko iz publike povika: "Šarlota Gudol!" i Vinters se upusti u
improvizaciju. Odvevši te dve dame nazad u istu liniju sa postrojenom
glumačkom ekipom, on pođe, sam duž linije, do Tifani. U prvom trenutku
ona nije shvatila, a onda se njeno lice razvuče u prozračni osmeh, i ona
prihvati njegovu ispruženu ruku.
Pošao je napred sa njom, do prednje ivice pozornice. Čvrsto su se držali za
ruke. Ovo je bio trenutak posvećen posebno njoj. Kad je čula da aplauz
ponovo jača, oseti da je blizu suza. Vinters se odmače i stade sa strane, a ona
se graciozno pokloni publici. Dovršila je naklon, opet je prihvatila njegovu
šaku i pri tom je oduševljeno stisnula, i vratila se idući unatraške, među
postrojene glumce.
Dok su se glumci oblačili, iza pozornice se nađoše i Melvin, i Mark, i
Amanda. Na sve strane - razdragana čestitanja. Činilo se da je posebno
Melvin bio oduševljen. Priznao je da je tokom proba imao zamerki, ali je
tvrdio da je ovom prilikom svako bio divan. Režiser poverljivo reče Vintersu
da je scena u spavaćoj sobi bila 'vrhunska - nije moglo biti bolje', a onda je
praktično odcupkao kroz vrata garderobe.
Vintersa je savladalo mnoštvo osećanja. Bio je zadovoljan svojom glumom u
ovoj predstavi i reakcijom publike, ali neke druge, ličnije stvari su ga

zaokupljale. Šta je bilo sa Beti i sa Hepom? Zašto su tokom pauze otišli?
Vinters pokuša da zamisli kako je izgledala Beti dok je gledala njegovu
ljubavnu scenu sa Tifani. Na tren ga uhvati panika, izazvana pomišlju da je
ona znala, iz gledališta, da njen muž uopšte ne glumi, da se uzbudio
podjednako kao i lik kojeg je trebalo da odglumi.
Nije razumeo šta mu se dešavalo sa Tifani, nije mogao ni da počne da
razmišlja o tome a da ne počne da ga obuzima osećanje krivice. Dok je opet
oblačio svoju mornaričku uniformu, dopustio je sebi da se seti ukusa njenih
poljubaca na krevetu u drami, i da opet oseti onu seksualnu napetost koja ga
je držala dok su u uličici zajedno pušili. Ali nije hteo da dopusti svojim
mislima da odlutaju dalje od te svesti o uzbuđivanju. Krivica je deprimirajuće
osećanje, a on nije želeo da, u noći uspešne premijere, bude deprimiran.
Kad je komandant Vinters izašao iz zajedničke muške garderobe, Tifani ga je
čekala. Njena kosa opet je bila skupljena u kikice, lice oprano i obrisano od
svih ostataka šminke. Opet je izgledala kao devojčica. "Komandante", upita
ona maltene servilno, "da li biste mi učinili jednu uslugu, molim vas?" On joj
osmehom pokaza da hoće. Pozvala ga je pokretom da pođe za njom, i oni
izađoše u hodnik iza kulisa.
U hodniku je stajao jedan crvenokosi čovek približno komandantovih godina,
šetkajući se i nervozno pušeći. Bilo je jasno da se oseća nelagodno i izvan
svog pravog mesta. Uz njega je bila jedna nakinđurena plavuša, možda u
ranim tridesetim; žvakala je žvaku i šapatom razgovarala sa tim čovekom.
Čim je video komandanta u uniformi, taj čovek se primetno opusti. Tifani ga
predstavi Vintersu kao svog oca.
"Pa, gospodine", reče njen otac, "dobro je sresti vas. Ne znam mnogo o tom
glumačkom poslu, ali se pokatkad brinem da nije zdrav za moju ćerku." On
namignu svojoj ženi, Tifaninoj maćehi, i snizi glas. "Znate gospodine, s
obzirom na to koliko među glumcima ima pešana i lezbača i drugog uvrnutog
sveta, čovek ne može preterati sa opreznošću. Ali Tif mi je ispričala da u
ekipi učestvuje jedan pravi mornarički oficir, i to komandant. U prvi mah joj
nisam poverovao."
Bilo je jasno da gospodin Tomas već dobija signale i od Tifani i od svoje
žene. Suviše se bio raspričao. "I ja sam u mornarici", izbrblja on Vintersu,
koji još nije ništa govorio, "evo već blizu dvadeset pet godina. Potpisao sam
još kad sam bio klinac od osamnaest godina. Sreo sam Tifaninu mamu dve
godine kasnije..."
"Tata", prekide ga Tifani, "obećao si mi da mi nećeš praviti nezgodacije.

Molim te, jednostavno ga pitaj. On verovatno ima svoja posla."
Komandant svakako nije bio spreman da se sretne sa Tifaninim ocem i
pomajkom. Zapravo, on sve do tada nije ni trenutka razmišljao o njenim
roditeljima, iako je sad, stojeći tu i slušajući gospodina Tomasa, uviđao
logičnost svega. Tifani je, najzad, bila tek u prvom razredu srednje škole. I
zato naravno stanuje kod kuće, pomisli on. Sa roditeljima. Gospodin Tomas
je sada bio krajnje ozbiljan. Tokom, možda jednog sekunda Vinters je osećao
strah i početak panike. Ne. Ne, pomisli on brzo, nije mogla još ništa da im
ispriča. Prerano je za to.
"Moja žena i ja igramo bridž", govorio je gospodin Tomas, "i to u paru,
turnirski. Ovog vikenda biće veliki regionalni u Majamiju. Otputovaćemo
sutra ujutro i vratićemo se u nedelju uveče, veoma kasno."
Vinters nije razumeo. Ova konverzacija nije mu bila jasna. Zašto bi se njega
ticalo šta Tomasovi rade sa svojim slobodnim vremenom? Najzad gospodin
Tomas pređe na stvar. "I pozovemo mi Mejinu rođaku u Meratonu i zapitamo
je da li bi sačekala moju kćerku posle predstave, sutra uveče. Međutim, to bi
značilo da Tif mora da propusti zabavu glumačkog ansambla. Onda je Tif
pomenula da biste vi verovatno bili voljni da je bezbedno vratite kući posle
zabave, i..." gospodin Tomas se prijatno nasmeši, "da očinski motrite na nju
dok sam ja odsutan zbog bridža."
Vinters instinktivno baci pogled ka Tifani. Tokom samo nekoliko
mulisekundi video je u njenim očima pogled svetovne prevejanosti koji
prohuja kroz njega kao plamena lopta. Onda je to opet bila devojčica koja
moli svog taticu da je pusti na zabavu.
Komandant je dobro odigrao svoju ulogu. "U redu, gospodine Tomas",
odgovori on, "biće mi drago da vam se nađem na usluzi." Sa naklonošću je
potapšao Tifani. "Zaslužuje da ide na zabavu, naporno je radila." On zastade
za trenutak. "Ali imam dva pitanja. Na zabavi će svakako biti šampanjca, i
zabava će verovatno potrajati do vrlo kasno u noć. Ima li Tifani policijski
čas? Kakav je vaš stav prema..."
"Samo se vi oslonite na svoju procenu, komandante", prekide ga gospodin
Tomas. "Mej i ja imamo puno poverenje u vas." On pruži ruku i rukova se sa
Vintersom. "Mnogo vam hvala. Uzgred", dodade on, "bili ste izvanredni,
mada moram priznati da sam se zabrinuo kad ste se ono grlilil sa mojom
ćerkom. Onaj peša koji je napisao tu dramu mora biti da je bio neki stvarno
odlepljen stvor."
Tifanina pomajka progunđa nešto u znak zahvalnosti preko žvake, a sama

devojka reče: "Vidimo se sutra" i njih troje odoše. Komandant poseže u džep
za još jednom cigaretom.

Kad je konačno, oko jedanaest, stigao kući, Beti i Hep su već, kao što je i
znao da će biti slučaj, spavali. Tiho je prošao pored sobe svog sina, ali pred
Betinom sobom je stao. Vinters, u osnovi obziran čovek, provede nekoliko
sekundi odmeravajući Betin san naspram svoje potrebe da dobije objašnjenje.
Odluči da uđe i probudi je. Sevši u mraku na bočnu stranu kreveta, on sa
iznenađenjem ustanovi da je nervozan.
Ležala je na leđima, pokrivena samo čaršavom i jednim vrlo tankim ćebetom
uredno navučenim do, približno, pet centimetara od ramena. On je ovlaš
prodrma. "Beti, draga", pozva je on. "Došao sam kući. Hteo bih da popričam
s tobom." Pomerila se. Opet ju je prodrmao. "Ja sam, Vernon", reče on blago.
Njegova žena se pridiže u krevetu u sedeći položaj i upali lampu na noćnom
stočiću. Pod lampom je bila mala slika Isusovog lica, čoveka mudrog
onostran njegovih tridesetak godina, guste brade, ozbiljna pogleda, i sjajnim
oreolom iza glave. "Zaboga", reče ona, mršteći se i trljajući oči, "šta se
dešava? Je li sve u redu?" Beti nikad nije bila osobito lepa. Ali tokom
poslednjih desetak godina potpuno je zanemarila svoj izgled, i čak je nabacila
ružnih i suvišnih desetak kilograma.
"Sve je u redu", odgovori on. "Samo sam želeo da popričamo. Da saznam
zašto ste ti i Hep napustili predstavu posle pauze."
Beti ga pogleda pravo u oči. Kod nje nije bilo lukavstva, čak ni nijansi. Život
je za nju bio jednostavna, pravolinijska stvar. Ako stvarno veruješ u boga i u
Isusa Hrista, nemaš u šta da sumnjaš. Ni u jednom jedinom slučaju.
"Vernone", poče ona, "često sam se pitala zašto si odabirao da igraš u tako
čudnim komadima. Ali nikad se nisam žalila zbog toga, imajući pre svega u
vidu da je to, čini se, jedino što te na pozitivan način uzbuđuje još od Libije i
od tog groznog incidenta na plaži."
Namrštila se, i preko njenog lica kao da na trenutak pređe oblak. Onda
nastavi činjeničnim tonom. "Ali Hep više nije dete. On postaje mladi čovek.
Pa, ako bude slušao svog oca, makar i u pozorišnom komadu, da boga naziva
izrazima 'mrzovoljni starac' i 'matori delinkvent', malo je verovatno da će to
ojačati njegovu veru." Ona pogleda na drugu stranu. "Takođe sam smatrala
da je za njega uznemiravajuće, u jednakoj meri, da te gleda kako se pipaš sa
onom mladom devojkom. Sve u svemu", reče ona, dobacivši opet pogled
svom mužu i sumirajući celu tu temu, "smatrala sam da u toj drami nema

vrednosti, nema morala, i nema ničeg radi čega bi vredelo ostati."
Vinters oseti kako se u njemu nagomilava gnev, ali se, kao i uvek, potrudi da
ga priguši. Zavideo je Beti na čvrstini njene vere, na toj njenoj sposobnosti da
u svakoj dnevnoj aktivnosti jasno vidi boga. Njegova religioznost je još u
detinjstvu iščašila, a njegova kasnija lična traganja za bogom bila su jalova i
nisu mu donela neku jasniju percepciju o božanstvu. Međutim, Vinters je u
pogledu nekih stvari ipak bio siguran. Njegov bog bi se smejao zajedno sa
likovima Tenesija Vilijemsa. I ne bi bio zadovoljan ako bi video da na malu
decu padaju bombe.
Komandantu se stoga nije raspravljalo sa Beti. Bratski ju je poljubio u obraz,
i ona je ugasila svetlo. Tokom jednog trenutka pitao se. Koliko je već prošlo?
Tri nedelje? Ali, nije se mogao tačno setiti. Čak, ni da li im je bilo uspešno ili
ne. Njih dvoje su se 'glupirali', kako je Beti to nazivala, kad god bi njena
svest o njegovoj potrebi nadvladala njenu sveopštu ravnodušnost. Pa, to je
valjda otprilike normalno za parove u našim godinama, pomisli Vinters
pomalo odbranaški, svlačeći se u svojoj sobi.
Ali potom, ležeći tiho u mraku, pod čaršavom, nije mogao da zaspi. Ono
osećanje seksualnog uzbuđenja koje tako snažno doživeo, najpre tokom
drame a potom u uličici, još ga je dozivalo. Slikama. Skalopivši oči, opet je
video Tifanine meke, koketne usne kako izduvavaju poslednje ostatke dima
koji je pre toga bio duboko u njenim plućima. U ustima je još osećao ukus
onih strasnih poljubaca koje mu je utisnula tokom scene u spavaćoj sobi.
Potom, onaj naročiti pogled koji mu je uputila kad je njen otac zatražio od
njega da se na zabavi pobrine za nju. Da li je to bila samo njegova maštarija?
Nekoliko puta je komandant Vinters menjao položaje u krevetu, nastojeći da
rastera te slike iz svog uma i ukloni nervozu zbog koje nije mogao da zaspi.
Uzalud. Najzad, ležeći na leđima, on se doseti da postoji jedan sistem za
oslobađanje od ove vrste napetosti. Najpre je osetio krivicu, čak i
nelagodnost, ali talasi Tifaninih slika nastavljali su da ispunjavaju njegov
mozak kao poplava.
Poče da masturbira. Slike toga dana se izoštriše i razviše u fantazije. Ona se u
krevetu popela na njega, kao u drami, ali on sad uzvraća njene poljupce.
Tokom jednog kratkog trenutka Vinters oseti strah i stade. Ali očajnički
napliv čežnje ukloni i poslednje ostatke inhibicije. Opet je bio pubertetlija,
sam sa svojom maštom.
Scena u njegovom umu se promeni. On sad leži go na krevetu ogromnih
dimenzija, u raskošnoj sobi sa visokom tavanicom. Tifani mu dolazi iz

osvetljenog kupatila, takođe gola; duga crvenosmeđa kosa u talasima joj se
spušta niz ramena i sakriva bradavice njenih dojki. Ona povlači poslednji
slasni dim iz cigarete i gasi je u pepeljari pored kreveta, njen pogled se
nikako ne odvaja od njegovog pogleda, najzad ona polagano, maltene sa
ljubavlju, ispušta i poslednji dim iz usta. Ulazi u krevet pored njega. On
oseća mekotu njene kože, bockanje te njene duge kose na svom vratu i
prsima.
Ona ga ljubi nežno ali strasno, obuhvativši mu glavu šakama. On oseća
izazovnu igru njenog jezika na svojim usnama. Ona se namešta uz njega i
gura se kukovima uz njegove. On oseća erekciju. Ona dohvati njegov penis i
blago ga stiska. Njegova je erekcija na vrhuncu. Ona još jednom steže njegov
penis šakom, onda elagantnim pokretima zajahuje Vintersa i navlači se na
penis, duboko. On oseća magičnu vlažnu toplinu i skoro istog sekunda
eksplodira.
Komandant Vinters ostade ošamućen jačinom i intenzivnošću svoje fantazije.
Negde u njemu jedan glas je vikao pozivajući na oprez i upozoravajući na
strašne posledice ukoliko dopusti da fantazija u prevelikoj meri pređe u
realnost. Ali ležeći tako ispražnjen i sam u svojoj kući na periferiji, on
odgurnu u stranu svoje strahove i krivice i dozvoli sebi da utone u
nauporedivo blaženstvo postorgazmičnog sna.

9.

Kafana Kod Aljakovog Džoa bila je, u Ki Vestu, institucija. Taj omiljeni
lokal Ernesta Hemingveja i njegove šarolike družine uspeo je da se brzo
prilagodi mnogostrukoj evoluciji grada čiji je simbol postao. Mnogi
stanovnici starog dela grada bili su na ivici moždanog udara kad su čuli da
kafana napušta svoju istorijsku zgradu u centru grada i seli se u ogromni tržni
kompleks izgrađen okko nove marine. Ali čak i oni su morali, iako uz
gunđanje, priznati, kad se klub ponovo otvorio u velikoj i dobro provetrenoj
dvorani sa pozornicom i odličnom akustikom, da su Tifanijeve lampe, dugi
drveni barovi, uzana ogledala od tavanice do poda, i uspomene sačuvane
tokom sto godina rada u Ki Vestu, sa ukusom preobraženi i da je duh onog
nekadašnjeg lokala sačuvan.
Bilo je sasvim prikladno da Endži Ledervud peva kao zvezda večeri u
Aljkavom Džou tokom svojih retkih i kratkih navraćanja u rodni grad. Troj je
bio taj koji je svojom blagoglagoljivošću nagovorio vlasnika lokala,
doseljenog pedesetogodišnjaka po imenu Toni Palaco, da omogući tada
devetnaestogodišnjoj Endži audiciju. Toni je pet minuta slušao njeno pevanje,
a onda uzviknuo, mlatarajući rukama: "Nije dovoljno što mi dovodiš crnu
devojku koja je lepa toliko da čoveku dah stane. Nije, nego i takvu koja peva
kao slavuj. Mama mia. Život nije pravedan. Moja kćer Karla ubila bi nekog
samo da može tako da peva." Toni je postao najveći Endžin obožavalac;
nesebično je potpomagao njenu karijeru. Endži nikad nije zaboravila šta je
Toni učinio za nju, i kad god je dolazila u ovaj gradić uvek je pevala kod
Aljkavog Džoa, Endži je bila takva.
Trojev sto bio je napred, u sredini, oko tri metra od ruba pozornice. Nik i Troj
su već sedeli za tim malim, okruglim stolom, kad se, oko deset i dvadeset pet,
pojavi Kerol. Izvinila se i promumlala nešto o parkiranju u Sibiru. Čim je
stigla, Nik je izvukao koverat sa slikama, pa joj obojica rekoše da su slike, po
njihovom mišljenju, fascinirajuće. Nik poče da postavlja pitanja o
fotografijama, a Troj pozva kelnera. Dok je nova tura pića stigla do stola, Nik
i Kerol su već bili zadubljeni u ozbiljan razgovor o predmetima u
podmorskom otvoru. Nik je upravo govorio da jedan od tih predmeta izgleda
kao moderan projektil. Bilo je već deset i trideset pet. Svetla počeše da se
pale i gase, kao signal da predstava počinje.

Endži Ledervud je bila odličan scenski izvođač. Kao i mnogi među najboljim
izvođačima, nikad nije zaboravljala da su slušaoci njene mušterije, da oni i
stvaraju njen 'imidž' i pojačavaju njenu mističnost. Počela je naslovnom
pesmom sa svog novog albuma, 'Uspomene na očaravajuće noći', a onda
otpevala potpuri sačinjen od delova pesama Vitni Hjuston, odajući na taj
način priznanje toj briljantnoj pevačici čiji je talenat izazvao i kod nje, Endži,
varnicu želje za pevanjem. Potom je pokazala svoju raznovrsnost stapajući
četiri pesme sa različitim ritmovima: jedan rege sa Jamajke, jednu nežnu
baladu sa svog prvog albuma zvanom 'Ljubavna pisma', jednu maltene
savršenu imitaciju kako Dajana Ros peva jednu staru pesmu grupe Sjuprims,
'Kud ode naša ljubav', i najzad jednu potresnu pesmu-zahvalnicu njenom
slepom ocu, sa naslovom 'Čovek sa vizijom'.
Kraj svake psme pozdravljen je gromkim aplauzom. U kafani Aljkavi Džo
bila su prodata sva mesta, uključujući i ona duž trideset metara dugog bara.
Sedam ogromnih video-ekrana, razmešteni kroz ovaj prostrani klub,
približavalo je Endži i onima koji nisu sedeli blizu pozornice. Bila je ovo
njena klapa, njeni prijatelji. Nekoliko puta našla se gotovo u nelagodnoj
situaciji zato što aplauzi i povici 'Bravo' nikako nisu prestajali. Za Trojevim
stolom malo se pričalo tokom predstave. Njih troje su jedno drugom
ukazivali na pesme koje su im se posebno dopadale (Kerol je najviše volela
pesmu Vitni Hjuston 'Najveća od svih ljubavi'), ali nije bilo vremena za
razgovor. Svoju pretposlednju pesmu, 'Dozvoli da se ja brinem o tebi, dragi'
posvetila je svom 'najdražem prijatelju' (Nik ritnu Troja ispod stola). Završila
je svojom najpopularnijom pesmom iz 'Ljubavnih pisama'. Posle toga,
publika joj je ustavši, priredila ovacije i bučnim, otegnutim povicima tražila
još. Ustajući, Nik primeti da je od dva jaka pića malčice ošamućen, i da su
mu osećanja nekako čudno pojačana, možda zbog podsvesnih asocijacija
izazvanih Endžinim ljubavnim pesmama.
Endži još jednom izađe na pozornicu. Buka se stišala, pa se njen blagi,
milujući glas mogao čuti. "Vi svi znate da je Ki Vest za mene posebno mesto.
Tu sam odrasla, tu sam išla u školu. Većina mojih uspomena vraća me
ovamo." Ona zastade i osmotri publiku. "Mnoge pesme mi vraćaju te
uspomene i osećanja koja uz uspomene idu. Ali od svih takvih, meni je
najdraža jedna iz mjuzikla Mačke. Zato, Ki Veste, ovo je za tebe."
Buran aplauz, a onda muzički sintesajzeri, koji su pratili Endžino pevanje,
zasviraše uvod u pesmu 'Uspomene'. Publika je ostala na nogama, a Endžin
milozvučni glas otpoče tu divnu pesmu. Čim je pesma počela, Nik se nađe

prenet u Centar Kenedi u Vašingtonu, u junu 1984. godine, gde je gledao, sa
majkom i ocem, izvodenje Mačaka. Tada je Nik, naime, konačno došao kući
da im objasni zašto posle prolećnog raspusta provedenog na Floridi nije bio u
stanju da se vrati na Harvard. Pokušavao je i pokušavao, ali nije uspevao da
ispriča tu priču svom razočaranom ocu i svojoj majci čije je srce bilo
slomljeno. Jedino je uspevao da kaže: "Bila je jedna žena..." i posle tih reči bi
svaki put zamukao.
Bilo je to tužno ponovo okupljanje. Dok je Nik bio u poseti svome domu u
Folz Čerču, prvi zloćudni polipi otkriveni su u debelom crevu njegovog oca, i
uklonjeni. Doktori su bili optimisti u pogledu mogućnosti da pacijent živi još
nekoliko godina, ali su istakli da se rak debelog creva često vraća i da stvara
metastaze u drugim delovima tela. U jednom dugom razgovoru sa svojim
iznenada oronulim ocem, Nik je obećao da će diplomu ipak steći, ali u
Majamiju. Međutim, to je bila slaba uteha starijem čoveku, koji je nekada
sanjao da će videti kako njegov sin diplomira na Harvardu.
To izvođenje Mačaka u Kenedijevom centru bilo je za Nika samo u veoma
maloj meri zabavno. Usred predstave zapitao se koliko ljudi u tom gledalištu
zaista poznaje autora čiji su tekstovi poslužili kao materijal za pesme,
Tomasa Sternsa Eliota, čoveka koji se divio mačjim idiosinkrazijama i uživao
u njima, ali koji je, takođe, jednu svoju pesmu započeo opisujući veče koje se
'opružilo po nebu kao opijeni pacijent po stolu'. Ali kad je na sredinu
pozornice izašla stara mačka, čija je lepota zgasnula i pretvorila se u bore, i
kad je počela pesmu o svojim 'danima na suncu', Nik je bio dirnut kao i čitav
auditorijum. Iz razloga koje ni tada, a ni kasnije, nije shvatio, pred očima mu
se pojavila Monik kako peva tu pesmu, mnogo godina u budućnosti. Tako je
on u Vašingtonu zaplakao, nečujnim suzama hitro sakrivenim od roditelja,
kad je bolno čisti sopran stigao do klimaksa pesme.
"Dodirni me... Tako je lako ostaviti me... sasvim samu sa mojim
uspomenama.... o mojim danima na suncu... Ako me dodirneš... razumećeš
šta je sreća..."
Endžin glas u kafani Aljkavi Džo nije bio ni približno onako prodoran kao taj
sopran u Vašingtonu. Ali Endži je u pevanje unosila isti intenzitet,
evocirajući svu tugu nekoga ko vidi da su sve radosti njegovog života prošle.
Uglovi Nikovih očiju ispuniše se suzama; jedna suza se preli preko ruba
kapka i poteče niz obraz.
Kerol je stajala na takvom mestu da je videla odraz svetala sa pozornice na
Nikovom obrazu. Videla je i tu suzu, prizor ranjivosti, što je veoma dirnu. Po

prvi put je osetila neku duboku pobuđenost u sebi, maltene simpatiju prema
ovom udaljenom, usamljenom, ali čudnovato privlačnom čoveku.
Oh, Kerol, koliko su drugačije mogle stvari krenuti da si tada, bar jednom u
životu, reagovala smireno. Da si samo pustila tog čoveka da tog trenutka
bude usamljen, ili slomljenog srca, ili nežan, ili već koje god da ga je
osećanje tada bilo obuzelo, mogla si to pomenuti u nekom kasnijem
razgovoru, u mirnije vreme, i bilo bi neke koristi. Zajedničkim
proživljavanjem ovog trenutka moglo se stvoriti nešto što bi kasnije bilo deo
veze između vas. Ali ti si morala da kucneš Nika po ramenu, pre nego što se
pesma završila, čak pre nego što je i on sam shvatio da mu je potekla suza, i
tako da pokidaš njegovo dragoceno saživljavanje sa njegovim unutrašnjim
bićem. Bila si uljez. Dogodilo se i nešto još gore: kao što često biva, on je
tvoj osmeh protumačio kao podsmeh, ne kao saosećajnost, pa se, kao
uplašena kornjača, potpuno povukao iz te večeri. Možeš biti sigurna da će on
sve eventualne kasnije prijateljske pristupe odbaciti kao neiskrene.
Troj nije ni primetio tu međuigru između Nika i Kerol. Zato se veoma
iznenadio kad se posle finalnog aplauza okrenuo i opet seo, što vidi da se Nik
skupio u nepogrešivo prepoznatljivu pozu neprijateljstva. "Zar nije bila divna,
anđele?" reče on Kerol. "A ti, profesore? Da li si sad po prvi put čuo njenu
pesmu?"
Nik potvrdno klimnu. "Bila je izvanredna", reče on, maltene kao da gunđa.
"A ja sam žedan. Može li čovek ovde da dobije piće?"
Troj ovim bi malčice uvređen. "E pa, mi vam se pardoniramo", reče on.
"Izvin'te što je zabava trajala tol'ko dugo." Pokušavao je da dozove kelnera.
"Šta njega to gricka, anđele?" upita on Kerol konverzacionim tonom.
Kerol sleže ramenima. Onda se, pokušavajući da olakša atmosferu, nagnu
napred ka Niku i kucnu ga po onoj podlaktici koju je bio stavio na sto. "Hej,
Nik", reče ona, "je l' si uzeo ljuto-besne pilule?"
Nik trže ruku ka sebi i odgovori nekim gunđanjem koje se nije moglo
razumeti. Okrenuvši se na drugu stranu od razgovora, on vide da se Endži
približava njihovom stolu. Automatski ustade, a isto učiniše i Kerol i Troj.
"Bila si fantastična", reče Kerol malo preglasno, čim Endži stiže u doseg
glasa.
"Hvala... Zdravo", odvrati Endži, prišavši stolu i prihvativši stolicu koju je
Troj već izvukao za nju. Nekoliko sledećih trenutaka provela je graciozno se
zahvaljujući ljudima koji su joj, sa susednih stolova, upućivali pohvale. Onda
je sela i nasmešila se. "Ti mora da si Kerol Doson", reče ona opušteno,

naginjući se preko stola prema reporterki.
Endži je u prirodi bila još lepša nego na omotnici onog komapkt-diska. Njena
koža nije bila stvarno crna, već tamnomrke boje. Njena šminka, uključujući i
bledoružičasti karmin, nije bila napadna, kako bi pažnja posmatrača bila više
usmerena prema Endžinim prirodnim kvalitetima, među koje su spadali i
gotovo savršeni beli zubi veoma vidljivi kad se osmehivala. Ali nije u pitanju
bila samo njena lepota, nego i njena ličnost. Ni na kakvoj fotografiji nije se
mogla videti ona prirodna toplina koja je zračila iz Endži. To je činilo da ti se
Endži odmah dopadne.
"A ti mora da si Nik Vilijems", reče Endži, pruživši ruku Niku. On je još bio
na nogama, i činilo se da mu je neprijatno i da ne zna šta bi sa sobom, iako je
Troj već seo. "Troj mi je tokom poslednjih nekoliko dana toliko pričao o tebi
da imam osećaj da smo već prijatelji. On tvrdi da si ti pročitao svaki čitanja
vredan roman ikada napisan."
"To je preterivanje, naravno", odgovori Nik, vidno zadovoljan što je
prepoznat. Izgledalo je da njegova napetost malo popušta i on najzad sede.
Zausti da još nešto kaže, ali mu Kerol upade u reč.
"Da li si sama napisala onu divnu pesmu o slepom čoveku?" upita Kerol, pre
nego što je Endži imala stvarno dovoljno vremena da sedne i da se sabere.
"Stekla sam utisak da je veoma lična."
"Jesam", odgovori joj Endži prijatnim tonom, ne pokazavši ničim da joj
Kerolino agresivno ponašanje smeta. "Većina mog materijala dolazi iz drugih
izvora, ali ponekad i sama napišem poneku pesmu. Kad je tema od naročitog
značaja za mene." Uputila je Troju jedan kratak osmeh, i nastavila. "Moj otac
je izuzetan čovek, pun ljubavi. Od rođenja je slep, ali neverovatno dobro
razume svet u svakom pogledu. Bez njegovog strpljenja i vođenja, verovatno
nikad ne bih skupila, kao devojčica, hrabrosti da zapevam. Bila sam previše
stidljiva i nesamosvesna. Ali moj otac je ubedio sve nas, kad smo bili mali,
da smo na neki način posebni. Govorio je da je svakom od nas bog dao po
nešto neuobičajeno, nešto jedinstveno, i da se jedna od velikih radosti života
sastoji u tome da čovek otkrije i razvije taj svoj posebni talenat."
"A ona pesma 'Dozvoli da se ja brinem o tebi, dragi', jesi li nju zaista napisala
za Troja?" izlete Nik sa svojim pitanjem čak i pre nego što je Endži završila
svoju rečenicu. Takvim nastupom uništio je ono blago raspoloženje koje je
Endži bila stvorila nežnim opisom svog oca. Nik je sedeo na ivici stolice;
činilo se da je iz nekog razloga uznemiren i izvan ravnoteže. Troj se opet
zapita šta se to maločas desilo, a da on nije primetio, između Kerol i Nika, i

izazvalo toliku napetost kod njegovog prijatelja.
Endži pogleda Troja. "Pa, rekla bih da jesam", reče ona sa tužnim osmehom,
"mada je stvar prvobitno bila zamišljena kao neozbiljna pesma, kao vedri
komentar o igri ljubavi." Ona zastade. "Ali ta pesma govori o jednom
stvarnom problemu. Ponekad uspeh ženama stvara i velike teškoće. Ometa
im..."
"Amin, amin", prekide je Kerol usred misli. Ovo je bila jedna od Kerolinih
omiljenih tema, i ona se spremno baci na pruženu priliku. "Većina muškaraca
ne može da podnosi ni ženu koja je iole uspešna, a kamoli slavna." Ona
pogleda pravo u Nika i nastavi. "Čak i sada, u godini 1994. postoje neka
nepisana pravila koja se moraju poštovati. Ako hoćeš da imaš trajan odnos sa
muškarcem, postoje tri zabrane: ne dozvoli da pomisli da si pametnija od
njega; ne predlaži seks prva; i, nadasve, ne zarađuj više para nego on. To su
tri ključne zone u kojima je njihov ego posebno lomljiv. A ako potkopavaš
ego ma kog muškarca, makar i samo u šali, stvar je izgubljena."
"To zvuči kao da si ekspert", odgovori Nik ironično. Njegovo neprijateljsko
raspoloženje bilo je lako vidljivo. "Pitam se da li je i jednoj od vas
oslobođenih žena ikad palo na pamet da muškarce ne odbija vaš uspeh, nego
način kako rukujete tim uspehom. Ono što postižete u životu ne mora na
ličnom planui vredeti ni koliko govno. Većina ambicioznih, agresivnih žena
koje sam sreo (i sad on pogleda pravo u Kerol) ulažu poseban trud da
pretvore muško-ženske odnose u neku vrstu nadmetanja. Ne dozvoljavaju da
muškarac, baš ni za trenutak, ima iluziju da živi u patrijarhalnom društvu.
Mislim da neke od njih namerno kastriraju..."
"Eto, dabome, tu smo", uskoči Kerol trijumfalno. Ćušnula je Endži, koja se
još osmehivala mada joj je već bilo malo neprijatno zbog ogorčenosti ove
njihove razmene. "To im je magična reč. Kad god žena hoće da diskutuje,
umesto da kao reč božju prihvati neku mušku duboku mudrost, odmah kažu
da je zapela da 'kastrira', da 'uštroji'..."
"Oooo-kej, društvo", ubaci se Troj odlučno, odmahujući glavom. "Dosta je.
Menjamo temu. Mislio sam da ćete vas dvoje možda moći da uživate u
zajedno provedenoj večeri, ali ako ovako počnemo, nećete moći."
"Problem je u tome", nastavljala je Kerol gledajući u Endži i oglušujući se o
Trojev zahtev, "što su muškarci uplašeni. Njihova hegemonija u zapadnom
svetu ugrožena je nailaskom žena koje nisu voljne da budu samo bose i
trudne. Eto, kad sam bila na Stenfordu..."
Čuvši da noge od stolice škripe po podu, ona zastade i pogleda na tu stranu.

Nik je opet ustajao, pridržavajući stolicu rukom. "Uz sve dužno poštovanje,
gospođice Ledervud", reče on, "mislim da ću se izviniti što odlazim. Veoma
sam uživao u vašoj muzici, ali ne želim da vas izlažem nečijim daljim
ispadima. Želim vam puno sreće u karijeri, i nadam se da ćete nekad moći da
provedete izvesno vreme na brodu sa Trojem i sa mnom." Nik se onda okrete
Troju. "Vidimo se u marini u osam ujutro." Najzad pogleda Kerol. "To se
odnosi i na tebe, ako ti se još ide. Dok budemo usred Zaliva, možeš da nam
pričaš o lezbejkama sa Stenforda."
Ne sačekavši odgovor, on dohvati koverat i pođe u pravcu izlaza, kroz
gomilu. Dok se bližio vratima, začu kako ga neko doziva. "Nik. Ej, Nik.
Ovamo." Bila je to Džulijana, koja mu je mahala od obližnjeg stola punog
čaša i pepeljara. Oko nje, Korine i Linde bilo je pet-šest muškaraca, ali ona ih
je sve terala da se pomaknu, i izvlačila jednu praznu stolicu. Nik priđe
njenom stolu.

Trideset minuta kasnije Nik je bio žestoko pijan. Kombinacija Džulijaninog
povremenog očešavanja o njegovu nogu, Korininih džinovskih dojki (sada
pokrivenih odećom - ali on je pamtio kako su izgledale tog popodneva u
kompjuterskoj igri), i pogleda koje je kroz duvanski dim povremeno bacao
prema Kerol, seksualno ga je napalila. Kad je sedao za taj sto, razmišljao je
na jedan način, a pola sata kasnije na drugi. Boga mu bogovog, Vilijemse,
mislio je dok je prilazio Džulijaninoj skupini, opet si zajebao stvar. Ovo ti je
bila savršena prilika da je šarmiraš. Možda, čak, i da joj zakucaš u koš. A
pola sata kasnije, posle tolikih pića, njegove misli više su ličile na Ezopovu
lisicu. Ionako je ona suviše agresivna za mene. Slavna. Nametljiva.
Verovatno, suviše tvrda. I hladna u krevetu. Još jedna razbijačica muda. Ipak,
i dalje ju je posmatrao preko sale.
Dodatne stolice koje su bile donete samo zbog Endžine predstave sad su
sklanjane da bi se napravio prostor za ples.
Disk-džokej je, iz kabine blizu pozornice, orkestrirao ostatak te večeri; gost je
mogao da pleše uz modernu muziku raznih vrsta, ili da gleda ludo zamršene
muzičke video-spotove na velikim ekranima, ili da jednostavno vodi
razgovor, jer muzika nije bila preterano bučna. Većina ljudi oko Nika bila je
iz marine. Tokom jedne pauze između kompozicija, upravo kad je Nik
iskapio još jednu tekilu, Linda Kvinlen se naže preko stola. "Ma, hajde, Nik",
reče ona, "poveri nam svoju tajnu. Šta ste to ti i Troj našli juče?"
"Ništa osobito", reče Nik, imajući u vidu dogovor, ali iznenađen željom da o

tome ipak počne da priča.
"Drukčije se priča", uskoči jedan od muškaraca prisutnih za stolom. "Svi
znaju da si nosio nešto kod Amande Vinčester jutros. Ajd' kaži nam šta je to
bilo. Jesi našao novi brod sa blagom?"
"Možda", odvrati Nik sa širokim pijanim osmehom na licu. "E, baš - možda."
On oseti nov, snažan nalet želje da im sve ispriča, i da im pokaže slike, ali se
uzdrža. "Ne mogu o tome da pričam", dodade i zaćuta.
Upravo tada sa druge strane sale uputiše se pravo ka Nikovom stolu, dvojica
robusno građenih, kratko ošišanih mladih ljudi u mornaričkim oficirskim
uniformama. Jedan od njih bio je crnokos, španskog izgleda. Njihovo
prilaženje bilo je samopouzdano, čak arogantno; kad su stigli, za stolom
prestade svaki razgovor. Beli poručnik spusti šaku Džulijani na rame.
"Dobro, lepojko", reče on odvažno, "stigla je Ratna mornarnica. Što ne biste
ti i ova tvoja prijateljica (on pokaza prema Korini - Ramirez je već stajao iza
nje) zaplesale sa nama?"
"Ne, hvala", reče Džulijana vrlo učtivo i osmehnu se. Tod spusti pogled ka
njoj. Njihao se malčice; po očima mu se videlo da je mnogo popio.
"Je l' ti to meni kažeš", reče Tod, "da ćeš radije sedeti ovde sa tim lokalnim
gedžama nego da plešeš sa budućim admiralima?" Džulijana oseti kako joj
šakom steže rame. Ona pogleda prisutne za stolom i pokuša da ne obraća
pažnju na Toda.
Todu se ovo odbijanje nije dopalo. On skide ruku sa Džulijaninog ramena i
pokaza prstom ka Korininim grudima. "Hrista mu, Ramirez, dobro si kazao.
Stvarno su čudovišne. Je l' ne bi voleo da malo cuclaš jednu?" Dvojica
poručnika se prostački nasmejaše. Korina se postiđeno vrpoljila.
Momak Linde Kvinlen ustade. On i Nik bili su, za tim stolom, jedini
muškarci bar približno iste građe kao Tod i Ramirez. "Čujte, momci", reče on
razumnim tonom, "dama je vrlo učtivo rekla ne. Nije potrebno da vređate ni
nju ni njene prijatelje..."
"Čuj njega, Ramirez", prekide ga Tod. "Tip kaže da smo nekog uvredili. Od
kad je uvreda diviti se veličini nečijih cuclica?" On se zakikota, oduševljen
što je toliko pametan. Ramirez mu dade znak da pođu, ali Tod to drugim
gestom odbi.
Pijani Nik je čitave noći bio spreman da eksplodira. "Marš napolje, čmaru
jedan", reče on tiho ali otresito. Još je sedeo pokraj Džulijane.
"Koga ti zoveš čmarom, pušaću kurca jedan?" odvrati oholo poručnik Tod.
Potom se okrete ka Ramirezu. "Mislim da ću stvarno morati da izlupetam

ovog drskog kopilana."
Ali Nik ga preduhitri. Skočivši na noge, snažno zamahnu i tresnu Toda
pesnicom posred lica. Ovaj polete unazad i pade preko susednog stola,
pokrivenog pićima. Uz silan tresak, i Tod i sto završiše na podu, a Nik se baci
preko Toda. Ramirez podiže Nika sa svog kolege, a zatim ga, kad se Nik
okrete da zamahne i na njega, gurnu tako da Nikove klimave noge popustiše.
Nik pade leđima preko Džulijane, i još jedan krcat sto pade, lomeći se, na
pod.
Kerol, Endži i Troj su, sa svog mesta u sali, videli frku i prepoznali Nika u
njoj. "A-u", uzviknu Troj, skačući na noge da pomogne svom prijatelju.
Kerol pođe sa njim, ne zaostajući nimalo. Dok su oni stigli na drugi kraj sale,
oba izbacivača zaposlena u ovom klubu već su se stvorili tu, i ovladali
situacijom. U međuvremenu, Nik i Džulijana su još pokušavali da se razmrse
na podu, dok se poručnik Tod polako dizao na noge.
U tuči, koverat se otvorio i dve-tri fotografije su sada dobrim delom virile iz
nje. Ramirez diže kovertu sa poda, i blistave boje privukoše njegovu pažnju.
On se zagleda u slike. Na prvoj gornjoj fotografiji jasno se, i to izbliza, videla
silueta projektila na dnu mora. "Ej", reče on uzdrmanom Todu, "vidi ovo. Šta
bi po tebi ovo moglo da bude?"
Kerol istog trena stupi u akciju. Dojurivši do Ramireza, ščepa koverat i slike,
i pre nego što je Ramirez stigao išta da izusti, poče da se dernja: "Pa zar opet,
Nik, oooo, ne, ne mogu da verujem. Kako je moguće da si opet pijan?"
Kleknula je na pod uz Nika i slobodnom rukom obgrlila njegovu glavu,
pridržavajući je. "Ooh, dragi", reče ona, dok je Nik buljio u nju obuzet
potpunom nevericom, "pa obećao si da ćeš prestati."
Pred očima zapanjene gomile Kerol poljubi Nika pravo u usta, da bi ga
sprečila da išta kaže. Troj je bio zaprepašćen. "Troje, povika ona sledećeg
trenutka, dok je Nik još pokušavao da dođe k sebi. "Troje, gde si? Dolazi da
pomogneš". Troj priskoči i pomože Niku da ustane. "Mi ga sad vodimo kući",
saopšti Kerol posmatračima. Ona i Troj uhvatiše Nika za ruke; sve troje,
teturajući se, odoše prema izlazu iz noćnog kluba. Na izlazu prođoše pored
menadžera kluba. Kerol mu dobaci da će sutra svratiti da plati štetu i račune.
Ona i Troj potom izguraše Nika na ulicu, napola ga noseći.
Dok su išli ulicom, udaljavajući se od Aljkavog Džoa, Kerol se okrete i vide
da je deo gomile, idući za njima, došao do ulaznih vrata kluba. Na čelu
skupine stajali su Ramirez i Tod, zbunjenih izraza lica; Tod je još trljao
obraz. "Kuda ga mi to kao vodimo, anđele", upita je Troj kad zađoše izvan

domašaja skupine. "Pa, ne znamo ni gde se parkirao."
"Nije bitno", odvrati Kerol, "samo da nas oni iz kluba ne vide."
Nespretna trojka skrete desno, u istu onu uličicu iza teatra gde se sat ranije
završila predstava Noći iguane. Pokraj pozorišne zgrade, sa leve strane,
nalazio se jedan mali prazan plac. Kerol zaustavi trio na rubu tog placa, blizu
nekog drveća, i osvrte se da bi se uverila da ih niko ne prati. Uzdahnuvši, ona
poče da pušta Nika. Zatim, nesvesno, poče da hladi svoje oznojeno lice
upotrebivši koverat sa slikama kao lepezu.
Nik se u međuvremenu gotovo sasvim povratio. "Pojma ja nisam imao",
promrmlja on u pravcu Kerol, izvlačeći drugu ruku iz Trojevog zahvata i
pokušavajući da zagrli Kerol, "da gajiš takva osećanja prema meni."
"I ne gajim", odvrati Kerol odlučno. Zatim odgurnu njegove ruke od sebe i
poče da uzmiče prema praznom placu. Ništa ne razumevajući Nik nastavi da
se kreće prema njoj. "Stani", povika ona ljutito na njega. "Stani, kopile
pijano."
Odbijala je njegove ruke uporno od sebe, ali on je i dalje navaljivao.
Neposredno pre nego što se Troj umešao da ga obuzda, Kerol mu slobodnom
rukom opali žestok šamar. Trgnuvši se, Nik izgubi ravnotežu i pade
potrbuške na travu.
I dalje silno ljuta, Kerol se sagnu blizu njega i, zgrabivši ga snažno, izvrte ga
na leđa. "Da nisi nikad, nikad, isprobavao svoju snagu nada mnom", povika
ona na njega. "Ni pod kojim okolnostima." Ona baci koverat Niku na stomak
i brzo ustade. Pogledavši Troja, zgađeno odmahnu glavom, i krupnim
koracima ode niz uličicu.

Peti deo: MONTAŽA I TESTIRANJE

1.

Pod elektronskim mikroskopom za skeniranje izgledaju kao čvrste zbijene
opruge sa pridodatim repićima. Ako ih stavite u vodu ili u neku drugu tečnost
opruge će se izdužiti, a iz njihovih repića izviriće vlakna nalik na cilije, koja
će obezbediti pokretljivost.
Nalaze se u jednoj mešavini koja zauzima vrlo mali prostor - kao majušna
kap vode; ipak, unutra ih je na milione. Jedan laserski aparat ih pažljivo
pregleda, broji i sortira, obasjavajući, pri tom, pojedine mikroskopske delove
smeše. Kad je brojanje gotovo, jedan manji, izdvojeni deo mešavine pušta se
da poteče niz jednu metalnu posudu, pa jednim kanalićem u drugu tečnost,
smaragdnozelenu, u jednom bokalčiću. Opruge se tu razilaze i počinju
nasumično da lutaju po bokalčiću.
Spoljašnji mehanizmi redovno mešaju smaragdnu tečnost. Majušni senzori,
raspoređeni po unutrašnjosti bokalčića, registruju temperaturu, pritisak i tačne
hemijske i električne karakteristike tečnosti. Desi se da neki parametar nije
apsolutno savršen, onda se posredstvom malog ventila otvara rupica na dnu
bokalčića i u zeleni rastvor se ubrizgava nova hemikalija. Kontinuiranim
merenjem nadgleda se rastvaranje ovog dodatnog materijala. Najzad je fluid
izmenjen tačno kako valja i treba; dostignuta je nova ravnoteža.
Sada je sve spremno. U bokalčić se odozgo ubacuje nekoliko hiljada zrnaca.
Neka od tih zrnaca plove po površini, ali većina ih tone na različite dubine u
tečnosti. U svakom zrnu nalaze se komplikovani mikrominijaturni
mehanizmi. Na spoljašnjoj površini svakog zrna nalaze se senzori koji
osmatraju obližnje regione tečnosti u bokalčiću, tragajući za spiralnim
objektima. Uz senzore je i visokofrekventni emitor koji šalje pozive spiralnim
objektima, čime ih privlači. Posle nekog vremena, oko svakog zrna obrazuje
se grozd spiralica.
U spoljašnjem, sunđerastom sloju svakog zrnca nalaze se mali instrumenti
koji, kao na kakvoj berbi, uzimaju sve spiralice i utovaraju ih u nosaće koji se
zatim električnim putem ispaljuju prema središnjoj šupljini svakog zrnca. U
unutrašnjosti te šupljine sedi amorfna crna tačka čiji se neprovidni materijal
neprestano pomiče pod dejstvom nepoznatnih stimulansa, što dovodi do
promena oblika na spoljašnjosti tačke. Ovu crnu tačku okružuje žuta sluz
koja ispunjava ostatak šupljine.

Prva spiralica isklizava iz svog nosača, pronalazi crnu tačku i zariva se u nju.
Tokom delića sekunde može se pogledom pratiti nadiranje spiralice prema
središtu tačke. Međutim, u roku od nekoliko milisekundi spiralica biva
raskomadana i uništena. U regularnim intervalima i druge spiralice bivaju
ispaljene u šupljinu, sve postižu penetraciju i zatim sve pokušavaju da se
probiju ka nekom posebnom području unutar crne tačke. Najzad jedna od
spiralica uspeva, onda ta tačka menja boju: sada je blistavo crvena. Odmah
zatim iz sunđrastog omotača zrnceta oslobađa se neki enzim koji prodire u
žutu sluz, zbog čega dobija zelenkastu nijansu; sve ostale spiralice iščezavaju,
jer ih je zrnce, očigledno, apsorbovalo. Sada se čitavo zrnce izdužuje i opruža
u samaragdnozelenoj tečnosti, u kojoj plovi kao minijaturni propulzioni
sistem. Zrnce počinje svoje putovanje, na kome pomno zaobilazi mnoge
opasnosti; najzad staje u red oplođenih zrnaca koja prolaze, jedno po jedno,
kroz okruglu, providnu membranu na dnu bokalčića.
Sada tečnost, gusto ispunjena zrncima, hita jednom cevčicom i stiže do
sledeće posude, koja je delimično zatvorena, i čija je veličina približno
jednaka veličini bokalčića. To je poluprovidni ćup. U ćupu, jedan mehanički
predmet nalik na kašiku zahvata u pritičući mlaz tečnosti i izvlači zrnca
napolje. U ćupu se, iznad tečnosti, nalazi neki teški gas; zrnca izvađena iz
tečnosti izložena su, samo na kratko, dejstvu tog gasa, u kome se
rasprskavaju; rascepljene ljušture kao da se rastvaraju, nestaju, a u ćupu
ostaju samo crvene tačke okružene grudvicama zelenkastožute sluzi, i ne
padaju dole u tečnost jer plove u gustom, ali nevidljivom gasu.
Tečnost pritiče u ćup kroz male otvore, i kroz druge otvore odlazi. Iznad nje,
u gasu, sluzi ima sve više, i ona postepeno popunjava sve praznine.
Smaragdni mlazić se smanjuje, postaje samo curak, zatim sasvim nestaje;
tada se sluz stvrdnjava, postaje želatinozna, i ispunjava i otvore kroz koje je
tečnot do maločas doticala i oticala. U ćupu se sad nalazi nekoliko hiljada
crvenih tačkica, usađenih u žutozeleni želatin. Tokom ovih procesa na
tačkicama se nije dogodila nikakva vidljiva promena.
Vreme prolazi. Aktivnosti u ćupu više nema. Ponekad se mehaničke sonde za
ispitivanje stabilnosti želatina uvlače u ćup kroz stare otvore za fluid. Najzad
jedan aparat nalik robotizovanom viljuškaru podiže ovu malenu poluprozirnu
posudu, stavlja je na pokretnu traku koja je sada nosi, zajedno sa nekoliko
desetina drugih ćupova u kojima su predmeti drugih vrsta (tu se mogu videti
plave olovke, purpurne zvezde, i crvene kutije) prema jednoj okrugloj peći
koja je 'ogromna' - blizu dva i po centimetra u prečniku. Tu se svi ovi ćupovi,

zajedno, podvrgavaju pažljivom procesu pečenja. Molekuli ćupovskog
materijala odmah isparavaju. Zatim jedan par bestelesnih manipulativnih
ruku obmotava neverovatno tanki pokrov spojnih vlakana oko svih tih
želatinskih struktura. Posle nekog vremena automati vade ovu složenu
jedinicu iz peći i pakuju je u višeslojni, zlatasti, metalasti omotač, planiran da
od sada pruža svu potrebnu zaštitu životnoj sredini koja je u njemu.

Hipergolične zapaljive komponenete mešaju se i istog trenutka se i pale.
Plamen kulja iz raketnog mlaznjaka. Vitka letelica se diže, u prvi mah sporo,
a kasnije zapanjujućom brzinom. Pre no što dostigne najvišu tačku u svom
letu, raketni stepen otpada. Ostaje čudni korisni teret paraboloidnog oblika.
Na donjoj strani ovog letećeg bumeranga pale se maleni raketni motori. Na
najvišoj tački svoje trajektorije taj korisni teret odjednom eksplodira, i čini se
da je došlo do raspadanja. Stotine zasebnih delova tog tereta sada padaju,
reklo bi se nasumično, prema površini planete.
Pomnijim zagledanjem pokazuje se da je svaki komad, izbačen eksplozijom,
zlatast, metalast, i obuhvaćen komadom plastike. Uz plastiku je pričvršćen
paketić sa senzorima i pogonskim sistemom. Zahvaljujući tome moći će,
posle ove kontrolisane eksplozije, da se obavljaju korekcije spuštanja.
Komadi padaju na čudnu, hibridnu planetu, za koju se jasno vidi da je
veštačka: i sa visine od nekoliko desetina kilometara primećuje se da je
površina planete načinjena od međusobno veoma neskladnih delova. Pojedine
skupine oblaka su u međusobnom neskladu. Jezgra su različitih boja.
Površinska topografija je diskontinuirana: pustinje, uz njih pašnjaci, uz njih
gole planine i kanjoni. Jedna povezana četvrtina planete pokrivena je
oblacima. Oni su negde beli, runasti, negde smeđi i gusti. Neki od oblaka su
aktivni, izgrađuju se, menjaju, daju nagoveštaje turbulencije. Neki drugi
delovi oblačnog regiona su statični, i sastoje se od malih pramenova beline
koji ostaju razapeti preko neba i ne menjaju se.
Jedna od plastičnih letelica zariva se u magličasti plavi oblak, proleće kroz
njega i upada u smaragdno more. Plastika ostaje na površini, a komad sličan
zlatu tone desetak meta i spušta se na dno mora. Prolazi jedan dan, dva dana,
a izgled tog objekta ostaje neizmenjen. Tada na vrhu te zlatne sfere koja leži
na okeanskom dnu počinje da se formira jedno izduženje, kao da raste iz
'severnog pola' sfere. Taj izraštaj se polako širi, kao kakav čir. Sada dolazi do
metamorfoze. Na površini tog izraštaja metal postaje mek i počinje da liči na
organsku membranu. Ta membrana je debela i gusta; ponekad se na njoj

pojavljuju ispupčenja, što sugeriše da se na druge strane zlatne barijere nešto
miče.
Posle izvesnog vremena jedna tanka crna šipka, nekakva sonda, probija
površinu i zalazi u zelenu vodu okeana. Pojavljuje se i druga takva sonda,
zatim i treća; to su, takođe, duge crne šipke, ali duž svake su raspoređeni
aparati upadljivo različitog izgleda. Nešto krupnije počinje da se gura iznutra,
da bi prošlo kroz membranu: navaljuje jedanput, dvaput, i najzad se probija
napolje. Kakva čudna naprava! Aerodinamičnog je oblika, dužine oko sedam
i po centimetara, sastoji se od dva segmenta sa spojkom na sredini. Prednji
deo je kupast, uperen vrhom napred; zadnji je dug, tanak, i sužava se do
tačke. Te tri sonde zapravo vire iz prednjeg dela kupe. Na telu se nalaze i
četiri savitljiva produžetka ili ruke, po dve pričvršćene za bočne strane
svakog segmenta.
Ova naprava slaže ruke uz svoje glatko telo i pliva do obližnje vodene biljke.
Tu odmotava svoje mnogobrojne produžetke, to jest ruke, i počinje da
pregleda biljku. Zapanjujuća je raznovrsnost majušnih instrumenata pomoću
kojih se ovaj pregled obavlja. Posle nekoliko trenutaka ovaj aparat pliva
dalje, do sledeće biljke. Pregleda i nju, i tako redom, još mnogo biljaka.
Najzad ova stvar pronalazi jednu biljku koja joj se 'dopada'; svojim
hvataljkama otkida jedan veliki list, uredno ga presavija tako da list zauzima
manje prostora, a onda ga nosi nazad do objekta sa zlatnom membranom.
Ovom čudnom brstiocu pridružuje se partner, jedan aparat potpuno
identičnog izgleda. Dolaze i dve debele ribe sa mnoštom ruku i nogu, koje
polaze u stranu i počinju da modifikuju okeansko dno. Prolaze dani. One dve
naprave sa po tri sonde rade bez prestanka, donoseći u bazu sve veći broj
različitih uzoraka biljnog i životinjskog sveta. U međuvremenu, nogate ribe
su od raspoloživog peska, kamenja, školjki i živih bića izgradile gotovo
hiljadu majušnih, zatvorenih, pravougaonih domova. I ova riblja bića rade
bez prekida. Sledeći zadatak je: preneti crvene tačkice, jednu po jednu, iz
njihove zlatne kolevke u te nove kuće.
Kad bi mikroskop bio na raspolaganju, moglo bi se videti da se unutar
crvenih tačkica već razvijaju neke strukture, koje im daju posebnost i
određenost. To je počelo još ranije, pri prvom transportu, ali te strukture su i
sada veoma, veoma male.
Usađivanje crvenih tačkica i njihovih želatinskih zaštitnih omotača u
minijaturne domove je obavljeno. Sad se brstioci, pri svakom svom prolasku,
rutinski zaustavljaju da ostave po deo svoje žetve. U isto vreme, ribe sa

nogama, arhitekte i graditeljke tih pravougaonih kućica, počinju da rade na
izgradnji domova koji su providni i liče na igloe - za embrione neke druge
žive vrste.

Godinu dana kasnije, na jezero smaragdnozelene boje pada mesečeva
svetlost. Nekoliko stotina željnih, uzbuđenih, uzbibanih vratova, neki
kraljevske plave a neki bledoplave boje, bore se da se uzdignu i nađu mesec.
Njihove glave okreću se na sve strane; na svakom licu može se videti po
dvadesetak zasebnih udubljenja i otvora. Vratovi se izvijaju tamo-amo. Zmije
ćute i tragaju za nečim.
Iz pravca meseca ka njima plovi jedan brod neobičnog izgleda. U odnosu na
mlade zmije, veliki je. Sastoji se od jedne platforme približno u obliku
kvadrata, stranica oko pet metara, ali nepravilne, jako naborane i izrovane,
koja glatko plovi po vodi, i od dve jednake kule koje iz nje štrče uvis,
uzdižući se oko dva i po metra nad površinom vode, odnosno oko dva metra
u proseku nad površinom, vrlo neujednačenom, same platforme.
Brod stiže među zmije i tu staje. Zmije se raspoređuju u dve skupine, prema
boji vratova, i onda zauzimaju mesta sa dve strane broda, formirajući veoma
uredne redove i kolone. Iz broda dopire samo jedan muzički ton, nisko 'B' sa
bojom flaute. Odziv na ovo se brzo širi niz redove i kolone sa obe strane
broda: zmije, sve bez izuzetka, ponavljaju tu notu. Onda se iz broda razleže
drugi ton, opet sličan flauti, i proces se ponavlja. Ova lekcija muzike traje
satima, obuhvata ne samo note nego i akorde, i najzad izvestan broj zmija sa
obe strane ostaje bez glasa. Vežba se završava pokušajem kraljevski plavih
zmija da izvedu jednu horsku numeru, ali rezultat je bolna kakofonija.
A u unutrašnjosti broda pažljivo se prati i snima svaka nota, svaki pokret,
svaka reakcija mladih zmija. U ovaj ingeniozno konstruisani brod ugrađeni su
ključni kontrolni delovi iz prvobitne kolevke, koji su bili i osnova gradnje. U
sastav kompjutera koji upravlja ovim brodom ušli su i delovi zlatastog
materijala, i one duge crne šipke, pa čak i delovi tela onih nogatih riba; ali
glavnina mase broda dobijena je, ipak, prikupljanjem velikih količina
ovdašnjih stena i organske materije sa dna smaragdnog jezera. Ova lađa je, u
svojoj kvintesenciji, profesorica muzike: sintesajzer maltene savršen, sa
mikroprocesorima koji ne samo što pamte sve reakcije đaka, već, zahvaljujući
mogućnostima svog softvera, i eksprimentišu sa različitim metodima
individualne nastave.
Ovog sofisticiranog robota, koji je stvoren radom veštačke inteligencije

donedavno zbijene oko zmijskih zigota, i koji je gotovo sav sagrađen od
hemijskih jedinjenja iscrpenih iz materijala nađenih u blizini sletne tačke,
nadziru i proučavaju, iz daljine, test-inženjeri. Ovaj sadašnji eksperiment je
tek u jednoj od svojih najranijih faza; odvija se, za sada, odlično. Ovo je treća
različita konstrukcija sa kojom pokušavaju 'nastavu muzike'; konstrukcija te
'profesorke' je najteži deo u planiranju kolevke koja će odneti zmijske zigote
natrag na Kantor. Prva profesorka potpuno je podbacila: embrioni su se
sasvim lepo razvili u odrasle zmije, ali učenje pesme za parenje nije uspelo,
tako da nije došlo do reprodukcije. Druga konstrukcija bila je bolja:
'profesorka' je naučila zmije kako treba pevati simfoniju udvaranja, i nova
generacija je rođena. Međutim, ta nova generacija posle nije umela da nauči
svoje potomstvo pevanju.
Radi proučavanja ovog problema dovedeno je najbolje bioinženjersko osoblje
Kolonije. Pregledavši kvadrilione nagomilanih informacija vezanih za razvoj
ovih zmija i njima srodnih živih vrsta, bioinženjeri su našli čudnovatu
korelaciju između stepena roditeljske nege i kasnije sposobnosti mladunca
da, kad sazri, poučava svoje potomstvo. Paket artificijelne inteligencije koji
je bio zadužen da rukovodi odgajanjem zmijskih mladunaca u prvih šest
meseci njihovog života rekonstruisan je na takav način da se pojavila i
veštačka majka koja je imala samo jednu ulogu - naime, da u regularnim
intervalima grli i mazi tek izlegle zmije. I tek tada su subsistemski testovi
uspeli: ova mala promena metoda odgajanja u ranoj mladosti dala je odrasle
zmije sposobne da uče svoje potomstvo pevanju.
Trajanje ovog demonstracionog testa iznosi više od četiri miliciklusa. Po
isteku tog razdoblja, test se proglašava potpuno uspešnim. Veštačko jezero je
sada ispunjeno snažnom i kreativnom populacijom od blizu dvadeset pet
hiljada zmija. Njihov budući porast ograničen je potrebama samog testa.
Najzad, zmije koje su preživele test bivaju prebačene na drugi lokalitet u
zoološkom kompleksu, a na spisak živih vrsta spremnih za zigotsku
repatrijaciju bivavaju stavljene i zmije sa Kantora.

Šesti deo: SUBOTA

1.

Pun mesec uzdiže se nad mirnim okeanom. Troj se zagledao u zrake
mesečine, posmatrajući ih kako svetlucaju na tihoj vodi. A onda se pojavljuje
Endži, stojeći u vodi pred njim. Na njoj je beli pripijeni jednodelni kupaći
kostim. Endži je do pojasa u vodi.
Ona ga poziva pokretom, i on polazi preko mokrog peska prema vodi. Bos je,
a njegove kupaće gaćice su takođe bele. Voda je iznenađujuće topla. Endži
počinje da peva. Njen veličanstveni glas obujmljuje Troja, koji joj se
približava gazeći kroz male talase.
Oni se dodiruju i ljube. Ona se potom izmiče i upućuje mu osmeh ohrabrenja.
Troj oseća da je počeo da se seksualno uzbuđuje. Iznenada se prolama
zavijanje sirene, koje razbija mir ove noći. Istog trena more postaje
uzburkano, nemirno, sa mnogo penastih belih vrhova talasa. Troj se okreće,
zbunjen i baca pogled ka obali. Ne primećuje ništa osobito. Opet baca pogled
ka okeanu. Endži je nestala. Troju se čini da negde u daljinama, blizu
horizonta, vidi početak plimnog talasa. Sirena ponovo tuli, i Troj u svetlosti
meseca primećuje da jedan od obližnjih talasa nosi u svom gornjem delu
neku veliku bezobličnu masu.
On kreće ka tom predmetu. Sad se u daljini plimni talas jasno ocrtava,
ispunjava polovinu prostora na ekranu ovog sna. Taj obližnji predmet je telo
crnca u crvenoj sportskoj košulji i farmerkama. Sirena zavija još jače. Troj
obrće to telo i gleda lice. To je njegov brat, Džejmi.

Troj Džeferson munjevito seda u krevetu; srce mu besno tuče, dok mu se um
prebacuje iz sveta sna u stvarni svet. Ispred njegovog apartmana čuje se i
dalje besomučno zavijanje sirena. Na osnovu promene u frekvenciji jasno mu
je da su to pored njegovih prednjih vrata upravo projurila kola hitne pomoći,
ili policijska. On se strese i vrlo sporo se izvuče iz kreveta. Digitalni časovnik
na stočiću pokazuje da je 3:03.
Otišavši do kuhinje, on iz frižidera izvadi sok od grejpfruta i nasu sebi jednu
čašu. Osluškivao je kako se zvuk sireneviše udaljava dok nije sasvim
utihnula. Onda pođe nazad ka svojoj drugoj spavaćoj sobi, u kojoj je spavao.
U hodniku ga, međutim, zaustavi zvuk još jedne sirene, čak i bučniji od
prethodnog; ova kao da mu se bližila. Tokom nekoliko sekundi činilo se da

mu je tačno pred vratima, i on se živo priseti jedne druge sirene usred jedne
druge noći. Njegovo srce odjednom poče ponovo ludački da lupa. "Džejmi",
progovori Troj gotovo nehotice, "Džejmi! Zašto si morao da pogineš?"
Troj se i sada savršeno jasno sećao događaja od te večeri. Prva slika: na njoj,
ništa izbledelo, čak ni u najmanjoj meri. Početak uspomene sastajao se u
tome što njih troje, Džejmi, Troj, i njihova majka, sede ćutke za stolom i
večeraju pečenu piletinu i krompir-pire. Upravo tog popodneva Džejmi je
prispeo iz Gejnsvila kući, za prolećni raspust, i proveo skoro čitav sat, pre
nego što su seli da jedu, razgaljujući svog petnaestogodišnjeg brata pričama o
ragbiju i o univerzitetskom životu. Troju je, tokom čitavog detinjstva, Džejmi
bio idol. Zgodan, inteligentan, vešt na rečima, Džejmi je takođe bio i
neverovatno snažan. Zbog toga je već kao brucoš dobio mesto zadnje polutke
u timu 'Florida Gejtors', a pričalo se da bi iduće sezone mogao preći i u
nacionalnu reprezentaciju. Kad je Džejmi otišao na studije, u prvi mah je
strašno nedostajao Troju, ali tokom sledećih osamnaest meseci Troj je naučio
da prihvata Džejmijevu odsutnost i da se raduje posetama svoga brata u
vreme raspusta.
"Dobro, burazeru", reče Džejmi se osmehom, kad je završio večeru i
odgurnuo tanjir, "a šta je s tobom? Već si završio još jedan semestar. Jesi li
postigao ocene za budućeg astronauta?"
"Dobro sam postigao", odgovorio je tada Troj, sakrivajući svoj ponos, "Ali,
sam dobio i B iz sociologije, zato što je moj nastavnik smatrao da sam u
pismenom zadatku o Panamskom kanalu zauzeo antiamerički stav."
"Pa, valjda se može prihvatiti i poneko B ponekad", nasmejao se Džejmi.
Jasno se primećivala njegova naklonost prema mlađem bratu. "Ali kladim se
da Berford nije dobijao mnogo B ocena kad je bio u devetom razredu."
Kad god se u mislima vraćao na to kobno veče kad je njegov brat ubijen, Troj
se uvek prisećao i tog pominjanja Gajona Berforda, prvog američkog crnog
astronauta. U većini slučajeva Trojeva memorija je, oklevajući da odmah
produži do previše užasne i bolne uspomene na brata koji mu umire na
rukama, odabirala da najpre načini digresiju na jedno sretnije doba, na jednu
uspomenu na Džejmija upamćenu gotovo isto tako živopisno, ali u tonovima
sreće i jačanja, a ne tuge i očaja.
Tokom onog leta pre nego što je poginuo, jednog vrućeg, vlažnog dana
poznog avgusta, Džejmi Džeferson zakazao je i treći sastanak nasamo sa
svojim trenerom za ragbi, u Floridi, da bi dobio dozvolu da tokom dva dana
izostane sa treninga. Želeo je da povede svog mlađeg brata, Troja, da gleda

lansiranje svemirskog aviona, šatla. Tokom prva dva takva sastanka trener se
žestoko protivio Džejmijevom odsustvovanju sa važnih treninga, ali nije baš
kategorički odbio zahtev.
"Još ne razumete, treneru", rekao je Džejmi čvrstim tonom na početku
njihovog trećeg i poslednjeg razgovora o toj temi. "Moj mali brat nema oca.
A genije je za matiš i prirodne nauke. Na onim standardnim testovima
sposobnosti, on ide i preko mogućeg maksimuma poena. Treba mu životni
uzor. Potrebno mu je da zna da crnci mogu da postižu uspehe i u drugim
značajnim stvarima, a ne samo u sportu." Trener je najzad popustio i dao
Džejmiju odobrenje, ali samo zato što je računao da bi Džejmi i bez
odobrenja svakako otišao.
Džejmi je bez zaustavljanja terao svoj ulubljeni ševrolet preko cele Floride,
pokupio brata u Majamiju, i nastavio dalje na sever, opet bez zaustavljanja,
sve do Kokou Biča: još četiri sata vožnje. Stigli su usred noći. Džejmi je, sad
već iscrpljen, parkirao kola na prilaznoj zoni plaže, pored sedmospratne
stambene zgrade koja se pružala paralelno sa najlepšim delom plaže. "U redu,
braco", rekao je tad Džejmi, "sad malo odspavaj."
Ali Troj nije bio u stanju da zaspi. Suviše ga je uzbuđivalo razmišljanje o
lansiranju zakazanom za sledeće veče. Trebalo je da to bude osmo po redu
lansiranje šatla, i prvo noćno. Troj je pročitao sve što je mogao naći o
astronautu Berfordu i planovima za tu misiju. Zamišljao je da je budućnost
već došla i da je on, Troj Džeferson, astronaut koga će sad lansirati u kosmos.
Berford je, najzad, bio živi dokaz da se to zaista može postići, da i crni
Amerikanac može da se probije u gornje ešalone društva i postane junak u
očima javnosti, i to na osnovu svoje inteligencije, ličnih osobina i napornog
rada.
U zoru se Troj polako izvuče iz kola i ode nekoliko koraka do plaže. Bilo je
vrlo tiho. Društvo su mu pravili samo malobrojni šetači i rekreativci, i
nekoliko onih bizarnih peščanih kraba koje imaju oči navrh neobičnih
štapića, pa njima izmahuju tamo-amo dok trče postrance ka svojim rupama u
pesku. Gledajući ka severu Troj je video neke od lansirnih rampi za rakete
bez posade u bazi Ratnog vazduhoplovstva u Kejp Kanaveralu, ali u svom
duhu preobraćao ih je u rampe za lansiranje šatlova. Pitao se šta astronaut
Berford radi upravo u tom trenutku. Da li doručkuje? Da li je sa svojom
porodicom, ili sa ostalim astronautima iz te posade?
Oko podne se probudio i Džejmi; dva brata provedoše rano popodne na plaži
zajedno, smejući se i igrajući se u talasima okeana. Potom kupiše nekoliko