Kolevka - Artur Klark & Gentry Lee

tako da ga je čulo pet-šest posmatrača koji su se našli u blizini - među njima i
dvojica zaduženih za parkiranje, "imaju pištolje i pokušavaju da nas ubiju."
Za Homera i Gretu bilo je prekasno da pokušaju da pobegnu. Troj se bio
dovezao u hotel Mijako vrtovi, kroz ulaz za parkiranje; iza mercedesa su na
kružni prilazni put već ušla druga kola. Greta prebaci u rikverc, grunu u
branik i prednju rešetku automobila marke Jaguar iza sebe, a onda pokuša da
pobegne tako što bi se progurala pored Trojevog forda. Troj i uniformisani
portir se baciše u zaklon, Greta nalete na otvorena vrata forda, izgubi
kontrolu nad svojim vozilom i na kraju se zabi u kiosk na sredini prolaza.
Dok su Nik i Kerol, teturajući se, izlazili iz kola, četvorica iz hotelskog
obezbeđenja opkoliše Gretu i Homera.
Troj priđe svojim prijateljima. "Ima li povređenih?" I Kerol i Nik odrečno
odmahnuše glavama. Trojevo lice se razvuče u veličanstveni osmeh. "Trebalo
bi da su oni stvorovi ovim smireni", reče on.
Kerol ga zagrli. "Doći ovamo, to je bila briljantna ideja", reče ona. "Kako si
se toga dosetio?"
"Po pticama", odgovori Troj.
"Po pticama?" ponovi Nik. "O čemu to pričaš, Džefersone?"
"Dakle, profesore", odvrati Troj otvarajući vrata elegantnog hotela i ulazeći,
posle svojih drugara, u otvoreni atrijum, "kada su poslednji put bili u prilici
da nas srede shvatio sam da će nas verovatno poubijati zato što smo im ukrali
zlato. I zapitao sam se da li stvarno ima ptica u raju. Majka mi je uvek
govorila da ima."
"Troje", reče Kerol osmehujući se, "baš si pun govana. Pređi na poentu."
"Baš tako, anđele", ogvori on. "Pogledaj oko sebe." U atrijumu Mijako vrtova
nalazio se veličanstveni kavez sa pticama zaštićen mrežom od tanke žice,
četiri sprata visok, odozgo osvetljen skupinom reflektora. Stotine šarenih
ptica igralo se među lijanama i palmama, donoseći u hotelski hol pravi zvuk i
osećaj tropskog predela.
"Kad sam pomislio na ptice", reče Troj, koji više nije mogao suzbiti ludački
smeh, "shvatio sam da smo u blizini ovog hotela, i ovaj plan mi je nekako
sam pao na pamet."
Njih troje su stajali u sredini i gledali gore, u kavez sa pticama. Kerol je bila u
sredini. Ona obojici pruži ruke.

Sedmi deo: REPATRIJACIJA

1.

Ispod smaragdno zelenog okeana svemirski brod počiva u tišini. Čudna
ribolika bića plivaju pokraj njega, posmatraju posetioca sa nebesa, pa
nastavljaju svojim putem. U toku je konačna provera pre polaganja. Čim je
provera završena, otvaraju se jedna vrata pri dnu vasionskog broda, i
pojavljuje se zlatolika sfera, prečnika oko petnaest centimetara, položena na
jednu usku, dugu platformu i vezana za nju. Ispod platforme su gusenice
nalik na tenkovske, koje pokreću celinu niz jednu malu rampu a zatim preko
peskovitog okeanskog dna.
Zajedno sa svojim teretom, ovo pljosnato vozilo nestaje u daljini. Posle
dugog čekanja, čudna pokretna platforma se vraća do svemirskog broda, bez
zlatne lopte. Rampa se uvlači natrag u vozilo, vrata se zatvaraju i letelica se
priprema za poletanje. Ubrzo potom, veliki brod polako kreće kroz vodu,
uzdiže se, i najzad je neposredno ispod površine smaragdnog okeana. Tada
brod menja izgled, pušta krila, pokretne zakrilce i druge kontrolne
mehanizme, i izlazi iz vode kao avion. Njegov uzlet u plavo nebo ispunjeno
svetlošću sunaca-blizanaca je brz i veličanstven. Orbitalnu brzinu dostiže
praktično odmah. Našavši se na orbiti, iznad atmosfere, brod uvlači u sebe
svoje aerodinamične površine i obilazi, poslednji put, planetu Kantor. Stižući
do odgovarajuće 'Prave anomalije', svoje putanje, brod naglo ubrzava i opet
se baca prema hladnoći i tami međuzvezdanog prostora. Obavljena je i treća
isporuka; ostaje da se izvrši, tokom šezdesetmiliciklusne misije ovog broda,
još devet isporuka.
Protiču tri miliciklusa. Sledeća ciljna planeta udaljena je samo šest sistema; to
je još jedna okeanska planeta, a nalazi se na orbiti oko neuobičajeno stabilnog
usamljenog žutog sunca. Tu će biti položena četvrta kolevka, i to na telo koje
je treće po redu od te zvezde. Reč je o planeti čiji je period kretanja oko
centralnog sunca tako kratak da ona za jedan miliciklus izvede četrnaest
revolucija.
Pre stizanja do cilja, vasionska letelica skreće. Zaranja duboko u vodonikom
bogatu atmosferu najveće planete ovog novog sistema. Time postiže dve
stvari. Konverzijom svoje kinetičke energije u toplotu, koja se potom rasipa,
brod značajno smanjuje brzinu u odnosu na centralnu zvezdu; istovremeno
popunjava, jednim delom, svoju zalihu sirovih elemenata i primitivnih

hemijskih jedinjenja od kojih brodska proizvodna oprema stvara sve
pomoćne i rezervne delove. Posle izranjanja iz guste atmosfere, interstelarni
putnik savlađuje poslednju etapu svog puta ležerno, za šest stotina
nanociklusa.
Tokom približavanja, automatski softver u centralnom kompjuteru
primenjuje sekvencu, u praksi mnogo puta proverenu, čija je svrha da otkrije
da li su se uslovi na ciljnoj planeti u ma čemu promenili od poslednjeg
kompletnog i sistematičnog osmatranja pre tri ciklusa. Pošto je sadržina
svake kolevke planirana da bude izvedena jednokratno, na osnovu saznanja o
životnoj sredini u kojoj će zigoti na svakoj pojedinačnoj planeti morati da
rastu i napreduju, svaka krupna promena u toj sredini mogla bi drastično
smanjiti verovatnoću da repatrirana vrsta preživi. Prema komandama
kompjutera, u akciju kreće skupina usavršenih instrumenata za daljinsko
osmatranje, sa zadatkom da potvrdi da li je sve onako kako stoji u
specifikacijama za tu planetu.
Međutim, ne događa se kako je planirano: instrumenti ne potvrđuju da su
postavke sa kojima se krenulo tačne. Životna sredina se izmenila. Ne mnogo,
ne kao da ju je preoblikovala, sa nekom određenom namerom i u velikom
obimu, neka visoko usavršena inteligencija. Umesto toga, prvi podaci snažno
sugerišu da je tokom poslednjeg ciklusa ili dva došlo do uzdizanja neke ovde
ponikle inteligencije koja je izvršila primetan uticaj i na površinu, i na
atmosferu ove planete.
Instrumenti za daljinsko osmatranje nastavljaju svoj pregled ciljne planete, i
otkrivaju nešto još neobičnije. Oko planete kruže veštački sateliti; ima ih na
hiljade. Ova planeta je sada dom neke žive rase koja plovi svemirom. U
centralnom kompjuteru vasionskog broda oglašava se alarm. Zigoti i sistem
kolevke namenjeni ovoj planeti nisu konstruisani za međudejstvo sa ma
kojom drugom visokousavršenom rasom.
Međutim, briljantni inženjeri Kolonije predvideli su da bi bar na jednoj od
dvanaest ciljnih planeta moglo doći do značajnih promena tokom tri ciklusa
protekla od poslednjeg sistematičnog osmatranja. U sekvencu prilaženja
uprogramiran je i protokol za postupanje u novim i nepredviđenim
situacijama. Taj protokol, u suštini, zahteva da se novi uslovi na planeti
pažljivo analizuju, da se oceni uticaj tih uslova na verovatnoće u vezi sa
ključnim parametrima opstanka, a onda, ako dobijeni rezultati nisu
nepovoljni, da se nove informacije unesu, koliko je moguće, u eletronsku
infrastrukturu koja treba da rukovodi obrazovanjem repatrirane rase posle

polaganja kolevke.
Jedna od specijalnih subrutina ovog kriznog protokola odnosi se na
iznenadnu pojavu rase koja se otisnula u svemir. U toj sekvenci, prva akcija
jeste pregled jednog satelita u orbiti, da bi se ocenila njegova tehnološka
usavršenost. Međuzvezdana letelica veoma pažljivo prelazi na poziciju za
susret nadomak jednog od onih veštačkih satelita koju ostaju pretežno
stacionarni u odnosu na neku određenu oblast planete koja dole rotira.
Upotrebom nizova superbrzih algoritama koji su pohranjeni u komunikacijski
'makro', kosmički brod traži i nalazi komandne i telemetrijske frekvencije
svoga suseda. Ali pokušaji da se satelitu daju određene komande ne uspevaju,
što sugeriše da postoji kompleksni zaštitni kod ugrađen u prijemnike, i/ili
komplikovana redundantna komandna procedura.
Pošto nije u mogućnosti da zapoveda ovom satelitu i na taj način konačno
utvrdi kakva je tehnološka razvijenost nove rase, posetilac iz kosmosa u ovoj
situaciji treba, prema svom protokolu, da pokuša da 'zarobi' satelit i na licu
mesta ga analizira, pod uslovom da nema primetne opasnosti od uređaja
ugrađenih u sam satelit. Još pre nekoliko ciklusa, nadzorni odbor Komiteta
inženjera vodio je, tokom procesa planiranja, intenzivnu debatu o ovoj grani
softverske logike. Mnogi od iskusnijih inženjera smatrali su da je rizično
unositi takvu logičku petlju, ponajpre zbog mogućnosti da neka paranoična
nova kultura naoruža svoje satelite razornim napravama koje se ne bi mogle
lako uočiti i deaktivirati.
Međutim, zastupano je, na osnovu istorijskih podataka sakupljenih širom
galaksije, i mišljenje da većina mladih civilizacija napuštaju rat i agresiju pre
nego što krenu u kosmos, te da će prema tome odsustvo jasno vidljivih
razornih ili zaštitnih uređaja biti dovoljan dodatan element za donošenje
odluke o pažljivom hvatanju i demontiranju jednog satelita. A svi su bili
saglasni da bi detaljne informacije o tehnološkom statusu nove rase, dobijene
takvim 'reverziranim inženjerstvom', bile izuzetno korisne u dovršavanju
procene o rizicima za rasu koju treba repatrirati.
Ogromne ruke za daljinsku manipulaciju pružaju se iz vasionskog broda,
dohvataju osmatrački satelit i uvlače ga u veliku dvoranu sa tavanicama u
vidu svodova. Armija malih elektronskih robota smesta ga napada, vrvi po
njegovoj površini donoseći razne sonde i priključke. U primarnu memoriju
kompjutera na vasionskom brodu slivaju se milijarde bitova podataka o
satelitu. Nova rasa koja je zaplovila svemirom nije, u tehničkom pogledu,
naročito napredna. Zapravo, zaključuje kompjuterski algoritam, veoma je

iznenađujuće da su uopšte uspeli da lansiraju i održe toliko satelita.
Eksplozija počinje da razdire dvoranu. Posle toga, maltene trenutno se
odigrava zapanjujuća serija događaja: kosmički brod aktivira zaštitna sredstva
da zaustavi širenje plamene kugle i da ublaži štetu nastalu eksplozijom male
nuklearne naprave koja je satelit, u kome se nalazila, pretvorila u paru.
Eksplozija biva brzo savladana nepoznatim tehnikama, ali u međuzvezdanoj
letelici već je pričinjena znatna šteta.
Posle eksplozije, veliki svemirski brod počinje podrobno proveravanje
sopstvenog stanja. Pomne kompjuterske analize štete pokazuju da bi
verovatnoća uspešnog polaganja kolevki na preostalih osam planeta bila
merljivo povećana ako bi se misija privremeno prekinula radi popravke. Za
ovo je potrebno naći bezbedno sklonište u poznatoj i ne mnogo promenljivoj
okolini. Imajući u vidu sistemske i subsistemske zahteve o kojima će se
tokom popravljanja morati voditi računa, glavni kompjuter zaključuje da bi
plitko okeansko dno na ovoj ciljnoj planeti bilo savršeno mesto za takvu
pauzu u misiji.

Vasionska letelica spušta se u atmosferu, ponovo promenivši svoj izgled, i
ispustivši iz sebe nekoliko aerodinamičnih kontrolnih površina. Silazak je
brz. Tokom silaska, svemirskom brodu prelazi put jedna letelica u obliku
metka, upravo ispaljena sa visokoletećeg aviona. Letelica se približava tom
projektilu, zatim leti naporedo s njim. Uhvativši njegove telemetrijske
signale, upoređuje ih sa tipovima silaznih podataka koje je ranije ispuštao
satelit. Kompjuter kosmičkog broda koristi svoju ogromnu obrađivačku moć,
i svoje korelacione algoritme, u pokušaju da provali komandnu šifru malenog
projektila. Posle izvesnog vremena, uspeva. Sada je posetilac u stanju da vrši
uticaj na vođenu raketu.
Letelica naređuje raketi da pročita i saopšti svoje subrutine za navođenje.
Obavljajući trilione računskih operacija u sekundi, inteligentni kompjuter koji
čini srce svemirskog broda saznaje, procesom dedukcije, kako izgleda
strategija navođenja projektila. U algoritam navođenja rakete stiže komanda
koja donosi novu sliku mete, takvu koja će rezultovati padom rakete u okean
i to nedaleko od lokacije koju je svemirski brod izabrao za sebe. Raketa i
letelica sručuju se, zajedno, u Meksički zaliv.
Dve letelice ostaju nepomično na okeanskom dnu, na međusobnom rastojanju
od oko tri kilometra. U pažljivo kodiranom softveru za zaštitu od kvarova,
koji je preuzeo upravljanje velikim svemirskim brodom neposredno posle

eksplozije satelita, odvijaju se, paralelno, četiri zasebne aktivnosti. Jedan od
procesora pregleda arhive podataka u vezi sa ovom planetom, sa ciljem da
odredi koja je to ovdašnja rasa uopšte mogla proći kroz evolucioni 'juriš' i
tako brzo se domoći svemira. Druga aktivnost, povezana sa tim prvim nizom
izračunavanja, jeste procena efekta koji bi mogao nastati delovanjem jedne
takve usavršene lokalne inteligencije na repatrirane zigote i njihovu
sposobnost opstanka. Ova evaluacija obuhvata i pitanje kakvi se aktivni
koraci mogu preduzeti od strane svemirskog broda, da bi bila povećana
verovatnoća uspešnog klijanja i razvijanja embriona.
Treći procesor u centralnom kompjuteru vrši temeljitu, podrobnu analizu
stanja svemirskog broda, što uključuje i pomno procenjivanje materijala i
radnih postupaka potrebnih da se popravi svaka pojedina oštećena
komponenta. Četvrta važna paralelna subrutina rukovodi naporima malih
pljosnatih robota koji izlaze u okean; njihov je posao da, prvo, potvrde da je
obližnja raketa odista bezazlena i da se može bezbedno doneti i uneti u brod, i
drugo, da katalogizuju svu obližnju floru i faunu za slučaj da postane
potrebna neka vrsta kamuflaže.
Tepisi donose projektil u svemirsku letelicu, radi dopunske analize. Ovo
proučavanje, međutim, ne dovodi ni do kakvih velikih novih otkrića.
Konstrukcione sličnosti između rakete i ranijeg veštačkog satelita
jednostavno se katalogizuju i pohranjuju u arhive podataka. Jednovremena
procena štete na brodu dovodi do zaključka da su raspoloživi svi alati i svi
materijali potrebni za popravljanje, izuzev odgovarajućih količina olova i
zlata; pravljenje ta dva elementa u transmutatoru je težak i spor posao. Ako bi
se, na neki način, moglo naći dovoljno dodatnog olova i zlata, letelica bi bila
u stanju da u roku od tri ovdašnja dana napusti ovu planetu; ali ako mora sam
da proizvodi, i iz okolnog okeana u minimalnim količinama crpi te elemente,
rad na popravljanju mogao bi potrajati i trideset dana.
Druga dva procesora dolaze do nekih podjednako zanimljivih probabilističkih
zaključaka. Pretežno na osnovu obaveštenja koja su prikupljena pre sedam
ciklusa, prilikom hvatanja primeraka ugroženih živih vrsta, identifikovane su
dve različite vrste životinja, jedna morska i jedna kopnena, kao jedini mogući
kandidati za evolucioni juriš koji je za tako kratko vreme iznedrio rasu
sposobnu da se otisne u svemir. Zapravo, prema mišljenju kompjutera,
kopnena bića, ljudi, imala su, pod uslovom da su preživela svoj raniji nadir
(blizak onom vremenu kad su zoo-brodovi Kolonije uzeli izvestan broj
uzoraka) i da nisu izumrla, daleko bolju šansu da postanu svemirski putnici;

snažna potvrda ovoga bili su i rezultati eksperimenata koji su u zoo-
kompleksu vršeni sa ljudskim bićima. Procesor, međutim, upozorava: ako su
potomci tih dvonožnih, uspravnih, agresivnih bića zaista postali svemirski
putnici, onda su šanse da zigoti iz kolevke dožive zrelost izuzetno niske.
Izuzev ako se na licu mesta ne izvrše, na neki način, značajne promene u
konstrukciji kolevke, ili ako se rast repatriraca ne zadrži u tajnosti od ljudskih
bića tokom bar jednog celog miliciklusa.
Sa tačke gledišta celokupne misije, veću brigu ovom vanzemaljskom
svemirskom brodu zadaje provizorni zaključak da bi se lako moglo dogoditi
da inteligentni i potencijalno neprijateljski nastrojeni stanovnici ove ciljne
planete uskoro otkriju njegovo prisustvo. Ako bi bio otkriven i ozbiljno
ugrožen, svemirski brod bi mogao brzo napustiti ovu planetu i potražiti drugo
sklonište, da bi se u njemu popravljao; međutim, putovanje kroz svemir bilo
bi, uz postojeća oštećenja, veoma rizično. Druga mogućnost bila bi da
svemirski brod pošalje svoje robote u rudnike ove planete, da vade zlato i
olovo koje bi praktično garantovalo bezbedni dolazak do sledećeg cilja, na
kome teških metala ima u izobilju.
U oba slučaja, prerano otkriće od strane nekooperativnih Zemljana značilo bi
gotovo sigurnu propast za zigotsku kolevku koja bi bila ostavljena na Zemlji,
ako bi oni saznali da je kolevka sistem istovaren iz jednog tuđinskog
svemirskog vozila. Iz tog razloga, svemirski brod počinje svoj posao tako što
proverava, iznosi iz sebe, i sakriva kolevku namenjenu Zemlji. Tepisi nalaze
jedno skrovito mesto na okeanskom dnu, udaljeno šest-sedam stotina metara,
a platforme prenose kolevku, koja izgleda kao da je od metala, i to od zlata, u
to skrovište, ispod jedne stenovite izbočine.
Da bi se smanjila verovatnoća da bude otkriven, svemirski brod menja svoju
spoljašnjost; liči će na okeansko dno oko sebe. Centralni kompjuter
upotrebljava svoju celokupnu matricu za donošenje odluka da bi izveo
složeni niz analiza, i zaključuje da će putanja za postizanje maksimalne
verovatnoće uspeha za celu misiju biti ona koja uključuje i pokušaj da se
obezbedi podrška ili ljudi ili kitova za dobavljanje dodatnog olova i zlata, i
unošenje novih informacija u kolevku. Zato kosmički brod odmah vrši
popravke koje može, dovodi sebe u stanje pripravniosti za uzletanje, i počinje
sa pokušajima da stupi u vezu sa Zemljom.
Informacije prikupljene od strane zooloških istraživača pre sedam ciklusa
(oko sto hiljada zemaljskih godina) nagoveštavale su da su kitovi i ljudska
bića, u to doba, imali približno isti potencijal inteligencije. U doba tog,

ranijeg, istraživanja, govor kitova bio je bogatiji i komplikovaniji. Zoološki
istraživači su ga kratkotrajno proučavali, a onda su njegove osnove zabeležili
u svoje arhive. Koristeći te stare podatke, ali nastojeći istovremeno i da
razvije scenario za komuniciranje sa ljudima, kosmički brod pokušava da
stupi u kontakt sa kitovima. Pošto se kitovi u proteklom vremenu nisu mnogo
izmenili, ovi pokušaji su tek donekle uspešni: kitovi shvataju da ih neko
zove, ali su porukama uglavnom zbunjeni, i ne znaju kako bi reagovali.
Dva manja jata kitova ipak dešifruju poruke koje tuđinski brod širi kroz
more, i plivaju ka izvoru poruka. Roboti u vanzemaljskoj letelici pomno
pregledaju kitove, čak pokazuju uhvaćenu raketu jednom jatu da bi izazvali
prepoznavanje, i zaključuju da kitovi apsolutno ne mogu biti ti koji lete u
svemir. Prema tome, ljudska bića su ta koja su načinila nagli evolucioni
napredak; sa njima se mora stupiti u vezu, i kod njih se na neki način mora
izdejstvovati da daju olovo, zlato i potrebne informacije. Odustaje se,
istovremeno, od daljih pokušaja komuniciranja sa kitovima.
Još pre nego što je vasionski brod odlučio kako da stupi u dodir sa
čovečanstvom, slučajnost mu donosi izvanrednu šansu za to. Tokom završnih
interakcija sa kitovima, u okolini se pojavljuju tri ljudska bića. Ljudi plivaju;
neverovatnom srećom, nalaze već položenu kolevku i odnose je na kopno.
Brodski kompjuter iz predostrožnosti naređuje privremene promene unutar
kolevke, radi povećane zaštite i češće provere stanja; međutim, još nema
velikih razloga za zabrinutost. Ljudi ne uviđaju vezu između kolevke i
svemirskog broda. Osim toga, pošto su zigoti tek u ranim fazama razvoja,
struktura kolevke je izuzetno robusna. Činjenica da se kolevka našla u
ljudskim rukama u ovom trenutku može, sa stanovišta super-vanzemaljaca,
biti shvaćena i kao povoljna; prijemnicima u kolevci može se narediti da
slušaju razgovore, a potom da emituju do matičnog broda informacije koje će
omogućiti da brod nauči rudimente ljudskog jezika.
Vanzemaljski kompjuteri do krajnjih granica naprežu svoje logičke
sposobnosti da bi smislili način da zatraže pomoć od ljudskih bića, a da pri
tom ne dovedu u preveliki rizik ni kolevku ni ostatak svoje misije.
Kompjuteri su sve bliži odluci o brzom napadu na rudnike olova i zlata, ali
onda, zahvaljujući svom delimičnom razumevanju ljudskog jezika, uviđaju
da postoji mogućnost da se troje ljudi koji su našli kolevku vrate u blizinu
broda. Svi brodski procesori uključuju se u zajednički napor da se smisli
scenario koji će navesti to troje ljudi da pomognu. Uoči dolaska tih ljudi
obavlja se potpuno preuređenje unutrašnjosti broda. Ako ovaj scenario uspe,

postoji velika verovatnoća da će svemirski brod uspešno položiti milione
repatriranih zigota i nastaviti svoju misiju, bez narušavanja glavnog toka
života na Zemlji. To je i bio prvobitni cilj misije.

Osmi deo: NEDELJA

1.

Kraljica Floride je tek posle dva sata ujutro isplovila iz marine i krenula
Meksičkim zalivom. Kerol i Troj stajali su zajedno, pokraj ograde, dok je Nik
vodio brodić kroz luku. "Pa dobro, anđele", oglasi se napokon Troj, "ovo je,
dosad, već bilo neverovatno iskustvo, zar ne? Moram priznati da me hvata
malecna nervoza kad pomislim šta ćemo ovog puta naći na mestu ronjenja."
"A ja mislila, Troje, da ti već znaš šta će biti", odgovori Kerol, pokazujući
prstom ka njegovoj narukvici. "Zar ti oni ne kažu sve?"
"Oni mi mnogo toga kažu. Njihove poruke sve bolje shvatam. Ali kako da
znam da li govore istinu?"
"Isti taj problem smo po koji put imali s tobom", dobaci Nik, koji je stajao
pod platnenim svodom. Brodić je već bio na domaku otvorenog mora.
Svetlosti Ki Vesta zamicale su u daljinu iza njih. "U krajnjoj analizi stvar se
svodi na pitanje poverenja, naročito zbog toga što ni onako ništa nije
razumno. Ja, kad bih se logički zapitao zbog čega polazim usred noći u
Meksički zaliv da nosim olovo, zlato i informacije nekim vanzemaljcima koji
su svratili na Zemlju da nešto poprave..."
Kerol se nasmeja i upade mu u reč. "e postoji način da se cela ova serija
događaja logički razmatra. Troj je na to već ukazao. Ne rukovodimo se
logikom. Štaviše, ne mislim ni da je pitanje poverenja bitno." Ona zastade i
diže pogled ka zvezdama. "Ovde je pre reč o nečem nalik na veru, kao u
crkvi."
Troj je zagrli jednom rukom i osmehnu se. "Slažem se, anđele. Najzad, mi
usranog pojma nemamo. Jedino oni znaju."
Kerol zevnu. U brodiću zavlada ćutanje. Sve troje bili su veoma umorni. Kad
su u hotelu Mijako vrtovi pripadnici hotelske službe obezbeđenja opkolili
Homera i Gretu, pozvali su, naravno, policiju. Policija je stigla u roku od
deset minuta, i počela saslušanje za koje se činilo da će trajati večno.
Zahtevali su od Kerol, Nika i Troja da svako preda svoj, poseban, pismeni
izveštaj o onome što se dogodilo. Homer i Greta ništa nisu priznali, uprkos
činjenici da su im hotelski stražari oduzeli dva pištolja i da su u Trojevim
kolima nađeni parčići odgovarajućih metaka. Homer je telefonirao svom
advokatu i očekivao je da će, uz kauciju, biti pušten u roku od četiri do šest
sati.

Kad je trio konačno stigao do marine (iz hotela su morali peške, jer je policija
zadržala Trojeva kola kao dokazni materijal), Troj se prisetio da još nije
uključio novu navigacionu opremu. Možda zbog toga što je bio umoran, ili
zato što su mu prijatelji, zavirujući mu povremeno preko ramena, stvarali
nervozu, tek - Troj je veoma sporo postavljao i proveravao novi navigacioni
procesor.
Za to vreme Kerol i Nik su proveravali da li u brodiću postoje tri kompletne
ronilačke opreme. Ona oprema, koji su njih dvojica upotrebljavali ranije te
noći, ostala je u bazi, u rukama Ratne mornarice SAD. Niku se činilo da se
seća da je uneo u brodić dovoljnu količinu dodatne opreme za veliku grupu iz
Tampe koja je prvobitno, za vikend, bila zakupila Kraljicu Floride. Pokazalo
se da je bio u pravu, ali tokom provere jedan od regulatora nije funkcionisao
kako treba, pa je morao biti zamenjen rezervnim.
Tokom pešačenja od hotela do marine Nik, Kerol i Troj su jednoglasno
odlučili da svi troje odu na zakazani podvodni randevu sa letelicom
supervasionaca. Nije bilo drugog razumnog rešenja. Brod je, nesumnjivo,
bilo moguće bezbedno ukotviti. A ni jednome od njih troje nije bila
podnošljiva pomisao da propusti vrhunac pustolovine.
Nik napokon unese u navigacioni procesor koordinate onog mesta ronjenja i
predade brod automatskom upravljanju. Kerol je opet zevala; bilo je to
zarazno zevanje. Otvarajući usta da se prepusti jednom dugom, opuštajućem
zevu, Nik uvide koliko je i sam iscrpljen. On zađe iza platnenog zastora i
nađe, u jednoj ispreturanoj hrpi stvari, dva laka vazdušna madraca, pa poče
da naduvava jedan od njih.
Kad je prvi dušek bio već gotovo naduvan, Kerol zaobiđe platnenu
konstrukcijue, i izbi na zadnji deo brodića. Sijalica na vrhu konstrukcije
stvarala je odsjaj na njenom licu. Divna je čak i kad je umorna, pomisli Nik.
Pokretom ruke, on joj pokaza ka drugom dušeku. Kerol se saže, dohvati ga i
poče da ga naduvava. I vrlo je sposobna. Nikad nisam sreo ženu koja je
pokazivala toliko sposobnosti za toliko različitih poslova.
Nik dovrši posao sa svojim dušekom i položi ga po palubi. Kerol se počela
zamarati, i zato joj on pomože da do kraja naduva svoj dušek. Zatim dohvati
neke peškire i smota ih da liče na jastuke. "Moraćemo svi malo da
ospavamo", reče joj, objašnjavajući svoje postupke. "Inače ćemo biti kao
ošamućeni kad pokušamo da ronimo."
Kerol klimnu i pođe nazad do ivice platnene konstrukcije. "Je l' ti neće
smetati da Nik i ja malo dremnemo?" upita ona Troja. Troj osmehom pokaza

da je saglasan. "Probudi jedno od nas dvoje, ili oboje, kroz jedan sat", dodade
ona, "ako hoćeš da koristiš jedan od ovih vazdušnih dušeka." Okrenuvši se s
namerom da pođe, a onda zastade i ponovo mu se obrati. "Ovaj, Troj."
"Da, anđele?"
"Da li znaš odakle su oni došli?" Ona pokaza prstom ka nebu. Zbog snažnog
sjaja srpastog meseca, na nebu se videlo srazmerno malo zvezda. Mesec je
već odavno prošao zenit i uveliko je tonuo ka zapadu.
Troj diže pogled ka nebu. Razmišljao je skoro čitav minut. "Ne, anđele",
odgovori on najzad. "Mislim da su pokušali da mi to kažu, možda čak i
dvaput, ali ih nisam razumeo. Ipak, znam da dolaze sa druge zvezde."
Troj joj priđe i poljubi je u obraz. "Čvrsto, čvrsto spavaj, bez buva se
odmaraj", odrecitova on. "A kad se probudiš možda ćeš moći i sama da pitaš
njih."
Odakle dolazite? razmišljala je Kerol. I zašto ste sleteli ovde, na ovo mesto, u
ovo vreme? Šakom je zakonila oči od mesečevog sjaja i usredsredila pažnju
na Sirius, najsjajniju zvezdu koja se tog trenutka nalazila na nebu. Imate li
dom tamo, oko neke druge zvezde? Sa majkama i očevima i braćom? Imate li
ljubav i okeane i planine i muziku? I čežnju i usamljenost i strah od smrti?
Nije joj bilo jasno zbog čega su joj suze navrle u oči. Ona obori pogled i vrati
se do naduvanih dušeka. Nik je već ležao poleđuške na jednom, sklopljenih
očiju. Kerol leže na drugi, uz njega, a onda pruži ruku i stavi je u njegovu. On
privuče njenu šaku do svojih usana, poljubi je nežno, i spusti sebi na prsa.
Nikov san bio je zbunjujući. Nalazio se u holu jedne ogromne otvorene
biblioteke sa dvadeset spratova knjiga. Video je spiralna stepeništa koja su se
dizala ka naslagama knjiga iznad njega. "Ali vi ne razumete", govorio je
bibliotekarki koja je stajala iza dugog pulta. "Moram ovog vikenda pročitati
sve te knjige. Inače neću biti spreman za ispit u ponedeljak."
"Žao mi je, gospodine", odgovorila je bibliotekarka tiho i smerno, pošto je po
drugi put pregledala Nikov spisak. "Svi primerci ovih knjiga su trenutno na
čitanju."
Nika poče da obuzima panika. On diže pogled ka silno visokoj tavanici i ka
mnogim spratovima knjiga na policama iznad sebe. Na trećem spratu ugleda
Kerol Doson kako, naslonjena na ogradu, čita neku knjigu. Panika u njemu
poče da popušta. Znaće ona taj materijal, pomisli on u snu. Potom pojuri ka
stepeništu i u nekoliko skokova se pope uz zavojito stepenište, do trećeg
sprata.
Stigavši do Kerol, ostade bez daha. Čitala je baš jednu od knjiga sa njegove

liste. "Oh, dobro", reče on nastojeći da dođe do daha, "čim sam te video znao
sam da nema brige." Ona ga upitno pogleda. Bez upozorenja, potom, zavuče
mu ruku u farmerke i uhvati ga za penis. On se smesta uzbudi, i naže se
napred da je poljubi. Ali odmahnuvši glavom, ona mu izmače. On nastavi da
navaljuje, gurajući je ka ogradi. Dok se ona odupirala, on je sasvim stisnu i
uspe da je poljubi. Ograda popusti, i evo, oni padaju, padaju. Nik se,
međutim, probudi pre nego što su pali na pod biblioteke.
Stresavši se, on se vrati u budno stanje. Kerol ga je pomno gledala. Bila se
nalaktila i oslonila glavu na ruke. "Je l' ti dobro?" upita ona čim je otvorio
oči.
Niku je bilo potrebno nekoliko sekundi da se sredi posle tog intenzivno
proživljenog sna. Srce mu je još nekontrolisano tuklo. "Valjda jeste",
odgovori on. Kerol je i dalje netremice zurila u njega. "Što me tako gledaš?"
upita on.
"Pa, poče ona, "probudila sam se jer si pričao. Čak bih rekla da sam nekoliko
puta čula i svoje ime. Možda mi se pričinilo. Ako ne zameraš što ću pitati -
da li često pričaš u snu?"
"Ne znam", odgovori Nik i kratko se nasmeja. "Niko mi ranije to nije
pomenuo."
"Čak ni Monik?" upita Kerol. Njene oči nisu skretale sa Nikovih. Jasno je
videla da se on trudi da odluči koju vrstu odgovora da joj pruži. Opet si
nasrtljiva, reče jedan glas u njoj. Pusti čoveka da stvari obavlja svojim
tempom. Nik pogleda na drugu stranu. "Nismo tako mnogo spavali zajedno",
odgovori on tiho. "Sem toga", nastavi on posle duže pauze i okrećući se opet
prema Kerol, "to je bilo pre deset godina. Bio sam vrlo mlad. A ona je bila
udata za drugog."
Dok su spavali, Troj je bio ugasio sijalicu na vrhu platnene konstrukcije.
Jedina svetlost na njihovim licima sada je poticala od mesečine. Nastavili su
da se gledaju ćutke. Nik joj nije rekao mnogo o Monik, ali i to malo bilo je
više nego što je ikad rekao ikome drugom, pa i svojim roditeljima. Kerol je
znala koliko je napora Niku bilo potrebno da pošteno odgovori na njeno
pitanje. Ona se opet opruži na leđa i pruži mu ruku.
"Znači, eto gde smo, gospodine Vilijemse. Dvoje usamljenih putnika na moru
života. Oboje prešli tridesetu. Mnogi od naših prijatelja i školskih drugova
već su se smestili u onu kuću u pregrađu sa dvoje dece i jednim psom. Zbog
čega ne i nas dvoje? Po čemu se mi to razlikujemo?"
Mesec je ubrzano tonuo svojim nebeskim lukom iznad njih. Dok se spuštao

na jednu stranu, na suprotnom horizontu se već moglo videti više zvezda.
Niku se učini da vidi zvezdu padalicu. Verovatno i nema načina da se čovek
sakrije od svojih osećanja. Nik je nastojao da skoči ispred ovog razgovora, u
budućnost. Zamislio je, za trenutak, da će uspostaviti intimnu vezu sa Kerol.
Ne bi ona to dopustila. Ali bar bih zasigurno znao kako stvari stoje između
nas.
"Kada sam otišao u njenu kuću u petak ujutro", reče Nik, konačno
odgovarajući na njeno pitanje, "Amanda Vinčester mi je rekla da tražim ženu
iz fantazije, neku apsolutno savršenu. Tako da običnim smrtnicima uvek dam
nedovoljnu ocenu." On nasloni glavu na ruku i pogleda Kerol. "Ali mislim da
je nešto drugo u pitanju. Mislim da ja, možda, ne želim da se vezujem jer se
bojim da ću biti odbačen."
Jesam li ja zaista ovo izgovorio? upita se Nik zaprepašćeno. Istog trena obuze
ga osećaj da tu misao nikako nije trebalo podeliti ni sa kim, i odmah poče da
diže svoje odbrambene zidove i da se sprema za neozbiljan ili bezosećajan
odgovor.
Takav odogovor, međutim, nije usledio. Umesto toga, Kerol je ćutala,
zadubljena u misli. Najzad je progovorila. "Ja se štitim na drugačiji način",
reče ona. "Uvek igram na sigurno. Odabiram muškarce kojima se divim i
koje poštujem, one koji su mi, da tako kaže, intelektualno drugovi, ali prema
kojima ne osećam nikakvu strast. Kada sretnem čoveka koji pokreće zvona i
bendžoe u meni, odjurim na suprotnu stranu."
Jer se bojim, pomisli ona. Plašim se da bih ga mogla voleti koliko svog oca.
A ne bih mogla preživeti da budem još jednom onako napuštena.
Ona odjednom oseti Nikovu ruku na svom obrazu. Milovao ju je nežno. Ona
posebnu naviše, dohvati njegovu šaku i stisnu je. On se pridiže na bok, da bi
je mogao bolje videti. Osećala je da želi da je poljubi, i opet mu stisnu šaku.
On polako, neodlučno, spusti usne na njene. Bio je to nežan poljubac, prepun
obožavanja, bez pritiska, bez otvorene strasti: delikatno, vešto pitanje koje je
moglo biti ili početak jedne ljubavne veze, ili jedini poljubac između dvoje
ljudi čiji su se putevi u životu pukim slučajem ukrstili. I Kerol začu bendžoe i
zvona.

2.

Vinters je stajao sam na palubi i mirno pušio. Ovaj preobraženi ribarski
brod, 'koča', namenjen tegljenju mreža, nije bio veliki, ali je bio veoma brz.
Tek oko četiri sata izjutra odvojili su se od doka, i evo, već su maltene
sustigli svoj plen. Komandandat protrlja oči i zevnu. Bio je umoran. On
izduva dim iznad okeana. Na istočnom horizontu video se bledi nagoveštaj
zore. Vintersu se učini da na zapadu, u pravcu meseca, vidi mutnu svetlost
nekog drugog broda.
Ti mladi ljudi mora da su svi poludeli, pomsili on. Razmišljao je o proteklim
noćašnjim događajima. Zašto su kog đavola otišli? Da li su gurnuli Toda niz
one stepenice a da on to nije ni shvatio? Bilo bi toliko lakše da su ostali tamo
do našeg povratka.
Sećao se kako je izgledalo lice poručnika Ramireza dok je prekidao
telefonski razgovor između Vintersa i njegove žene, Beti. "Izvinjavam se,
komandante", rekao je tada Ramirez, bez daha. "Morate brzo doći. Poručnik
Tod je povređen, a naši zatvorenici su pobegli."
Čuvši to, Vinters je rekao svojoj ženi da nema pojma kad će stići kući, a onda
je sa Ramirezom krenuo na kratko pešačenje do administrativnog aneksa.
Usput je razmišljao o Tifani, o teškoćama koje je imao dok je pokušavao da
objasni devojci od sedamnaest godina zašto ne može jednostavno sve da
ostavi i da dođe na zabavu, da bi bio s njom. "Ali možeš da radiš bilo kog
dana ili noći, Vernone", rekla je Tifani. "Ovo nam je jedina prilika da
budemo zajedno." Već je bila popila previše šampanjca. Kasnije, tokom
razgovora, kad je Vinters jasno rekao da je gotovo sasvim sigurno da uopšte
neće stići na zabavu, i da će verovatno zamoliti Melvina i Marka da je
odvedu kući, Tifani je ispoljila zlovolju i bes. Prestala je da mu se obraća po
imenu. "U redu, komandante", rekla je, "onda ćemo se valjda videti u
pozorištu u utorak uveče."
Tada se telefonska veza, uz jedno kratko škljocanje, prekinula, a kroz
Vintersovo srce prostrelio je silovit bol. E jebi ga, pomislio je, upropastio
sam ovo. Zamislio je sebe kako uskače u kola, zaboravljajući i Teda i
Ramireza i projektil 'Panter', i kako se vozi na zabavu da tamo zgrabi Tifani u
zagrljaj. Ali nije to učinio. I pored neverovatne čežnje, nije mogao napustiti
dužnost. Ako je sudbina da se to dogodi reče on sebi utešno, onda će ti

plamenovi strasti ponovo buknuti. Ali čak i sa svojim ograničenim
romantičnim iskustvima, Vinters je znao da neće. U ljubavnoj vezi sve zavisi
od tempiranja. Ako se zamah izgubi u kritičnom momentu, a naročito onda
kad se ritam strasti bliži vrhuncu, nikada se više neće povratiti.
Ramirez je već bio pozvao dežurnog lekara u kasarni, i taj je stigao do aneksa
odmah posle dvojice oficira. Dok su tu stajali, Ramirez je Vintersa ubeđivao
da je tu morao biti u pitanju neki neprijateljski postupak, da se Todu nije
mogao tako teško pasti sem ako ga je neko gurnuo ili bacio niz te betonske
stepenice. Poručnik Tod se, dok ga je doktor pregledao, počeo micati. "Imao
je gadan potres mozga", rekao je lekar odmah pošto je pregledao Todove oči.
"Verovatno će s njim biti sve u redu, ali će ujutro imati strašnu glavobolju. U
međuvremenu, odnećemo ga u ambulantu da mu zašijemo tu posekotinu na
glavi."
Vinters nije uspevao da nađe logično objašnjenje. Dok je strpljivo čekao da u
susednoj sobi lekari i bolničarke dovrše šav na poručnikovoj glavi. Vinters se
trudio da dokući koje su motive Nik, Kerol i Troj mogli imati da napadnu
Toda i da pobegnu. Ta Dosonova je pametna i uspešna. Što bi ona to učinila?
Zapitao se nije li, možda, ta trojka upetljana u neki veliki narko-biznis. Time
bi, bar, bilo objašenjeno sve ono zlato. Ali Tod i Ramirez nisu našli nikakvog
traga drogi. Šta se to kog đavola dešava?
Tokom procedure u ambulanti poručnika Toda su ostavili u budnom stanju;
dadoše mu samo lokalni anestetik, da mu ublaže bol. Ali njegovi odgovori na
doktorova jednostavna pitanja nisu bili osobito smisleni. "Biva to, ponekad,
posle potresa mozga", rekao je lekar Vintersu kasnije. "Možda sledećih dan-
dva neće govoriti baš sasvim suvislo."
Ipak, oko dva sata ujutro, čim je Todova glava bila obrijana, zašivena, i na
nju stavljen zavoj, komandant Vinters i poručnik Ramirez odlučiše da ga
pitaju šta se u aneksu dogodilo. Todov odgovor komandant nije mogao
prihvatiti, iako je poručnik dva puta kazao sasvim isto. Tod je, naime, uporno
tvrdio da se u WC-u bila sakrila šargarepa visoka dva metra, sa vertikalnim
prorezima na licu i da se bacila na njega kad je pokušao da piša. Tom prvom
napadu je izmakao, ali je džinovska šargarepa krenula zatim za njim u
kancelariju.
"A na koji vas je način, tačno, ta stvar..."
"Ta šargarepa", prekide ga Tod.
"Na koji vas je način ta šargarepa napala?" nastavio je Vinters. Isuse,
razmišljao je, šenuo čovek. Jedan udarac u glavu, i pamet ode.

"Nije lako to tačno opisati", rekao je poručnik Tod polako. "Vidite, imala je
četiri nečeg, kao, nekakvog, i to je visilo iz tih vertikalnih proreza na glavi. I
svako to nešto je izgledalo mnoooogo gadno..."
Doktor je tad prišao i prekinuo ih. "Gospodo", rekao je savršenim osmehom
namenjenim bolesnicima, "mom pacijentu je očajnički potreban odmor.
Nema sumnje da neka od tih pitanja mogu sačekati do sutra."
Komadant Vinters se priseti kakvo ga je neodoljivo osećanje zbunjenosti bilo
obuzelo tada, dok je gledao kako na nosilima sa točkićima guraju Toda iz
ambulante u bolnicu. Čim je Tod bio izvan domašaja njegovog glasa,
komadant se okrenuo Ramirezu. "I kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome,
poručniče?"
"Gospodine, nisam stručan za medicinu..."
"To znam, poručniče. I ne tražim od vas medicinsko mišljenje. Želim da
znam šta mislite o, ovaj, tome sa šargarepom." Zar ovaj Ramirez, proklet bio,
ima toliko malo mašte da ne može ni da reaguje na Todovu priču?
"Gospodine", odgovorio je tada Ramirez, "to sa šargarepom je izvan mog
iskustva."
Najblaže rečeno. Vinters se nasmeši i čvrknu cigaretu u vodu. Priđe zatim
kućici za krmarenje i baci pogled na navigacioni aparat. Do broda begunaca
bilo im je ostalo još samo oko jednaest kilometara, i tu daljinu su brzo
smanjivali. On oduze gas i prebaci motor broda na prazan hod. Nije želeo da
nastavi približavanje Kraljici Floride dok Ramirez i dvojica mornara koji su
bili sa njima ne budu budni i na svojim mestima.
Vinters oceni da do izlaska sunca ima još oko četrdeset minuta. Opet se
nasmeja glasno, sećajući se kako je Ramirez izbegavao da bilo šta kaže o
Todovoj priči o šargarepi. Taj mladi Latino je dobar oficir. Pogrešio je samo
utoliko što je sledio Toda. Vinters se seti kako je brzo Ramirez organizovao
ovo njihovo sadašnje isplovljavanje, odabravši visokotehnološku,
konvertovanu koču radi brzine i kamuflaže, probudivši dvojicu neoženjenih
mornara koji su radili za njegovo obaveštajno odeljenje i uspostavivši
posebnu vezu između baze i koče da bi u svakom trenutku mogli znati tačan
položaj Kraljice Floride.
"Moramo ih pratiti. Zaista nemamo izbora", rekao je odlučno Ramirez
Vintersu čim su pouzdano utvrdili da je Nikov brod zaista isplovio iz marine
Hemingvej nešto posle dva sata izjutra. "Inače nikad nećemo moći da
opravdamo što smo ih hapsili."
Vinters se, uz izvesno oklevanje, saglasio, pa je Ramirez organizovao

gonjenje. Komandant je potom rekao mlađim ljudima da odspavaju malo dok
on razradi plan. Koji je prost. O-kej, narode, polazite sa nama i odgovarajte
na pitanja ili ćemo vas optužiti po zakonu o pobuni donetom 1991. godine.
Sada, pošto je prebacio brodski motor na prazan hod, Vinters je bio spreman
da probudi Ramireza i drugu dvojicu. Nameravao je da uhapsi Nika, Kerol i
Troja čim se razdani.
Vetar oko broda dunu drugim pravcem, i Vinters zastade da proveri
vremenske prilike. Okrenuvši lice ka mesecu, iznenada mu se učini da je
vazduh topliji, maltene vruć, i to ga podseti na onu noć u blizini libijske obale
pre osam godina. Najgora noć mog života, pomisli on. Sledećih nekoliko
trenutaka njegova odlučnost da svoj plan sprovede pokoleba se, i on se zapita
neće li učiniti još jednu grešku.
Onda začu zvuk trube. Posle četiri sekunde, dopre još jedan slični, ali tiši
zvuk. On poče da gleda tamo-amo po mirnom okeanu, ali ne vide ništa. Onda
začu zvuk nekoliko truba, i njihov eho; oba ta zvuka doprla su, jasno je
razaznao, sa zapada. Komandant napreže oči da vidi šta je to tamo, u pravcu
meseca. Vide, onda, kako se nešto uzdiže iz vode i ocrtava naspram meseca -
nešto nalik na grupu zmija koje se uzdižu iz vode i kao da plešu nad njom.
On pohita u krmanošku kućicu po dogled.
Dok se on vratio do ograde, oko njega je već brujala veličanstvena simfonija.
Odakle li dolazi ova neverovatna muzika? upitao se za trenutak, a onda
sasvim podleže njenoj opčinjavajućoj lepoti. Stajao je uz ogradu sasvim
nemoćan i pomno slušao. Muzika je bila osećajna, puna čežnje. Ponela je
Vintersa, ne samo u prošlost, već i ka najdubljim uspomenama, nego i na
drugu planetu, u drugu eru, gde ponosne i dostojanstvene plavovrate zmije
dozivaju svoje voljene tokom kratkotrajnog godišnjeg obreda parenja.
Bio je kao hipnotisan. Suze su mu već navirale u oči kad je konačno,
mehaničkim pokretima, digao dogled i izoštrio ga na ta čudna zmijasta
obličja pod mesecom. Bile su to sasvim providne, avetinjske slike; mesečina
je prolazila kroz njih i ostajala neizmenjena. Već hiljadu vratova je plesalo
nad vodom, uvijajući se na jednu, pa na drugu stranu u savršenom ritmu; dok
ih je Vinters gledao, i dok je slušao muziku koja se uzdizala ka savršenom
krešendu kantorske simfornije parenja, njegove umorne oči se zamutiše; sada
se mogao i zakleti da ispred sebe, preko vode, vidi i sliku jedne osobe koja ga
doziva pesmom želje i čežnje; Tifani Tomas. Kombinacija muzike i njenog
lika, konačno, opustoši njegovo srce. Bio je svestan da doživljava osećanje
gubitka jače nego ikad u životu.

Da, reče on sebi. Daleka Tifani nastavljala je da ga priziva. Dolazim. Žao mi
je, Tifani, draga. Sutra ću ti doći. Mi ćemo... On zastade u svom unutrašnjem
monologu, da bi otro suze iz očiju. Muzika je dostigla završni krešendo, koji
je označavao da su parovi kantorskih zmija počeli svoju igru neposrednog
parenja. Vinters opet pogleda kroz dogled. Nije više bilo slike Tifani. On
podesi dogled. U žiži se pojavi Džoana Kar, uputi mu kratak osmeh, i
nestade. Sledećeg trenutka činilo se da ona mala arapska devojčica sa
virdžinijske plaže pleše pod samim mesecom. Srećna, radosna. Ali, u trenu, i
nje nestade.
Muzika je bila svuda oko njega. Naleti zvuka, moćnog, punog; ne izražavaju
više predosećanje zadovoljstva, nego ostvarenje zadovoljstva upravo ovog
trenutka. Još jednom, on pogleda kroz dogled. Zalazi mesec, i dok pada u
okean, slika koju razigrane zmije stvaraju naspram svetlog mesečevog diska
nepogrešivo je prepoznatljiva. Vinters jasno vidi lica svoje žene, Beti, i svog
sina, Hepa. Njih dvoje mu se zajedno smeše, sa naklonošću dubokom i
trajnom. I tako ostaju, u njegovoj viziji, sve do potpunog potonuća meseca u
more.

3.

Kerol se mučila da namesti svoju ronilačku opremu. "Treba li ti pomoć,
anđele?" upita Troj. On joj priđe i stade uz nju, u mraku praskozorja. Već je
bio potpuno spreman za ronjenje.
"Ovako nešto nisam stavila na sebe još od svojih prvih časova ronjenja", reče
ona, petljajući sa nelagodnošću oko te staromodne opreme.
Troj priteže opasač sa tegovima oko njenog struka. "Plašiš se, a? Anđele?"
Kerol ne odgovori odmah. "Plašim se i ja. Puls mi je valjda dvostruko brži od
normalnog."
Kerol kao da je bila najzad zadovoljna svojom opremom. "Znaš, Troje, čak i
posle ovakva tri dana, mom mozgu nije lako da ubedi ostatak mene da se sve
ovo zaista dešava. Zamisli kad bismo sve ovo zapisali, pa da neko to čita. 'I
dok smo se spremali da se vratimo u vanzemaljski svemirski brod...'"
"Ej, društvo, ajd' ovamo", pozva ih Nik s one strane platnene konstrukcije.
Kerol i Troj odoše do njega na prednji deo brodića. Nik je zurio preko mora,
ka istoku. On dodade Keroli maleni dogled. "Da li vidiš tamo, u daljini, malo
levo od onog ostrva, neku svetlost?"
Kerol uspe da razaznade svetlost, ali jedva. "Aha", reče ona.
"Pa ša? Nije li normalno da se tamo negde na okeanu zadesi još neki brod?"
"Dabome da je normalno", odgovori Nik. "Ali ta svetlost se već petnaest
minuta nije pomakla. Sedi tamo, pa sedi. Zašto bi ribarska brodica, ili bilo
kakva druga..."
"Šššš", prekide ga Troj, prinoseći prst usnama. "Slušajte", prošapta on,
"čujem muziku."
Njegovi drugari ostadoše na palubi u potpunoj tišini. Iza njih mesec nestade u
okeanu. Preko blagog pljuskanja talasa začuše, svo troje, zvuke koji su
podsećali na finale neke simfonije u izvođenju velikog orkestra. Trideset
sekundi su slušali. Muzika je napokon došla do vrhunca, malo utihnula, a
onda naglo prestala.
"To je bilo divno", primeti Kerol.
"I nenormalno", reče Nik, prilazeći joj. "Iz kog je, do đavola, izvora dopirala?
Je l' to tamo neko isprobava novi stereo? Za ime boga, pa ako je taj zvuk
prevalio deset ili petnaest kilometara, izbliza mora da je bio zaglušujući."
Troj je stajao po strani, usredsređen na nešto. "Znam da će ovo zazvučati

ludo", reče on Niku i Keroli, "ali mislim da je ta muzika bila signal nama da
zaronimo. Ili, eventualno, upozorenje."
"Super" prihvati Kerol. "Eto šta nam treba da bismo stekli pouzdanje.
Nekakvo upozorenje. Kao da već nismo dovoljno nervozni."
Nik je obgrli jednom rukom. "Ej, damo", reče on, "nemoj da ucvikaš sada kad
si nam najpotrebnija. Posle svih onih hrabrih reči o doživljaju koji se jednom
u živo..."
"Ne, stvarno, idemo", reče Troj nestrpljivo. Delovao je brižno i vrlo ozbiljno.
"Nema dileme, stiže mi poruka da treba odmah da zaronimo."
Trojev svečani ton namah promeni njihovo raspoloženje. Ćutke se dadoše na
posao da učvrste dve plovne vreće, u kojima su bili olovo, zlato i
informacioni diskovi. Na istoku se nebo i dalje rasvetljavalo. Do izlaska
sunca ostalo je još samo oko petnaest minuta.
Dok su radili, Kerol primeti da Nik izgleda malo rasejan. Neposredno pre
nego što će svi napustiti brodić, ona mu priđe. "Je l' ti dobro?" upita ga tiho.
"Jeste", odgovori on. "Samo, pokušavam da ukapiram da l' sam sasvim
poludeo. Osam godina razmišljam šta bih učinio ako bih se dočepao celog
svog udela u tom blagu. A sad se spremam da sve dam nekim vanzemaljcima
koji su prispeli bog-te-pita otkud." On je pogleda. "Ovde ima zlata dovoljno
da troje ljudi dugo od njega živi."
"Znam", reče ona i ovlaš ga zagrli. "Moram priznati da sam i ja pomišljala na
to. Ali, u stvarnosti, deo tog zlata pripada Amandi Vinčester, deo Džejku
Luisu, glavnina poreznicima..." Ona se nasmeši. "Uostalom, to je samo
novac. Ništavna stvar, ako se uporedi sa tim da smo jedina ljudska bića koja
sarađuju sa posetiocima sa druge planete."
"Nadam se da si u pravu", složi se on. "I da se neću sutra probuditi sa
osećanjem da sam užasno pogrešio. Cela ova epizoda bila je toliko bizarna da
mi se čini da moje normalne intelektualne sposobnosti ne funkcionišu kako
treba. Pa, mi čak nismo sigurni ni da li su ovi vanzemaljci prijateljski
nastrojeni..."
Kerol navuče ronilačku masku na lice. "Nikad nćemo dobiti sve odgovore",
reče ona i uhvati ga za ruku. "Idemo, Nik."
Troj se prvi nađe u vodi. Za njim, Nik i Kerol. Pre ronjenja su se bili
dogovorili da će Kerol nositi baterijsku lampu i predvoditi skupinu. Od njih
troje, ona je bila najpokretljivija, jer su njih dvojica teglili po jednu plovnu
vreću. Zabrinuti da li će moći da nađu svemirski brod, bili su pripremili niz
komplikovanih postupaka za traganje. Nije, međutim, bilo potrebno da brinu.

Desetak metara ispod Kraljice Floride, na praktično istom onom mestu gde je
u četvrtak bio otvor u grebenu, u vodi je nešto sijalo. Kerol pokaza rukom u
tom pravcu, i njih dvojica doplivaše do nje. Doplivavši bliže, videše da
svetlost dopire iz jedne pravougaone površi visoke oko tri, a široke oko šest
metara. Tu nisu mogli videti ništa sem nečeg nalik na materijal koji je sa
svoje zadnje strane bio blago osvetljen.
Kerol je oklevala. Troj se zalete pokraj nje, pravo u tu svetlu zonu, vukući za
sobom svoju plovnu vreću. Nestadoše istog časa, i on i vreća. Nik i Kerol su
čekali. Kerol osei kako napetost u njoj raste. Ajd' sad, Dosonova, pomisli
ona, ti si na redu. Već si bila ovde. Udahnuvši duboko ona glavačke zapliva u
taj materijal. Istog časa oseti na licu nešto nalik na dodir plastičnog
materijala, i nađe se u tunelu. Brza struja povuče je udesno. Kerol pade niz
mali vodopad i ostade nasukana u plitkom bazenu na dnu. Ispentravši se iz
bazena, ona poče da skida ronilačku opremu sa sebe.
Troj je stajao na podu, oko tri metra od ivice bazena. Uz njega je stajao jedan
od tutora, koji je već preuzeo plovnu vreću, otvorio je, i spretno razdvojio
poluge zlata, olovne tegove i info-diskove. Kerol vide, još dok su se njene oči
privikavale na slabu svetlost, kako tutor utovaruje zlato na malo gusenično
vozilo sa platformom uzdignutom oko trideset centimetara od poda. Tutor
odmah naslaga na druge dve pokrtne platforme info-diskove i olovne tegove.
A onda se diže jedan tepih, koji je do tada stajao neupadljivo naslonjen na zid
levo od njih, i priđe vozilima, čije gusenice odmah proradiše kao da ih je
uključio. Tepih povede platforme iz te dvorane u obližnji hodnik.
Kerol skinu masku sa glave i skide svu ostalu ronilačku opremu sa sebe.
Nalazila se u dvorani osrednje veličine. Prostorija je nalikovala na onu u
kojoj su se ona i Troj obreli na početku svog prethodnog ronjenja. Krivi
segmenti zidova bili su naizmenično crne i bele boje. Levo od nje, pored
bazena u koji se slivala voda, nalazio se jedan mali prozor ka okeanu.
Tavanice su bile niske i stisnute, jedva pola metra iznad njene glave, tako da
Kerol obuze osećanje klaustrofobije. Znači, evo mene opet, pomisli ona.
Ponovo u Zemlji čuda. Ovog puta napraviću obilje slika. Ona poče da
fotografiše kolonu sačinjenu od jednog tepiha i tri platforme, koja je upravo
odlazila iz sobe. Onda promeni sočivo, i napravi desetak brzih snimaka tutora
koji je stajao uz Troja; tutora je slikala iz neposredne blizine. Trup ovog
tutora bio je isti kao kod onih koje je videla prethodnog dana, sličan amebi,
ali je u gornju polovinu bilo pozabadano samo pet pipaka sa alatkama. Po
svemu sudeći, ovaj je turor bio podešen specijalno za posao koji mu je

namenjen - naime, za preuzimanje predmeta koje su doneli njih troje.
Troj joj priđe. "Gde je Nik?" upita on. Bože moj, pomisli Kerol okrenuvši se i
pogledavši iza sebe, ka mlazevima vode i bazenu. Maltene sam zaboravila.
Ona ukori sebe što nije sačekala Nika. Pa, najzad, on još nijednom nije sišao
ovamo...
Nikovo telo odjednom izlete, nekontrolisano se tumbajući po dnu kanala, i
pljusnu u bazen. Za njim dolete i plovna vreća i žestoko ga lupi u leđa, iznad
bubrega. On nesigurno ustade, sruči se u bazen, pa opet ustade. U ronilačkoj
opremi, sa tankom plastikom vreće obmotanom oko zgloba šake, ponajviše je
ličio na posetioca iz kosmosa.
Dok je Nik izlazio iz bazena, Kerol i Troj su se smejali. "U redu, profesore?"
uzviknu Troj i pruži mu ruku da mu pomogne. "Šou je bio na visini. Šteta
živa što taj ulazak nismo snimili."
Nik izvadi disaljku iz usta. Bio je bez daha. "Mnogo vam hvala što ste me
čekali, ekipo", zamuca on i osvrte se oko sebe. "Inače, gde smo?"
U međuvremenu, tutor mu priđe sa strane i poče da tegli vreću jednim od
svojih izduženih dodataka. "E, čekaj malo, čudvištence", uzviknu Nik,
suzbijajući strah. "Da se ja prvo snađem."
Tutor, međutim, ne stade. Jedan produžetak sličan nožu odreza vreću ispod
mesta gde je bila pričvršćena za Nikov zglavak. Potom tutor uze celu vreću,
zajedno sa zlatom i olovom u njoj, i nekako je progura kroz svoju
polupropusnu kožu. Posle toga vreća se neoštećena, mogla videti u njegovom
telu, pokraj četvrtastih kontrolnih kutija. Tutor se okrete i požuri, i iziđe istim
putem kao tepih i platforme ranije.
"Samo izvoli", uspe Nik da izusti, gledajući kako čudna spodoba nestaje sa
svojim plenom. Zatim poskida ostatak ronilačke opreme sa sebe i priđe Troju.
"O-kej, Džefersone, ti si ovde glavni dasa. Šta ćemo sad?"
"Pa, profesore", odgovori Troj, "koliko ja znam, naš posao je završen. Ako
ste vi, narode, voljni, možemo opet da nabacimo opremu i skočimo kroz onaj
tamo zid-prozor. Kroz manje od pet minuta bili bismo na brodu. Ako sam
dobro očitao poruke, ovi vanzemaljski frajeri biće spremni da odlepršaju u
vrlo kratkom roku."
"Misliš, to je sve? Gotovi smo?" upita Kerol. Troj potvrdno klimnu. "Ovo je
najprecenjenije iskustvo još od mog prvog seksualnog odnosa", stiže na to
njen komentar.
Nik pođe kroz dvoranu, udaljavajući se od bazena i svojih prijatelja. "Kud si
poš'o?" upita Troj.

"Ulaznicu sam poprilično platio", odgovori Nik. "Imam pravo bar na jedan
obilazak." Kerol i Troj pođoše za njim. Prošavši kroz praznu salu, zađoše
između dva razmaknuta zidna segmenta. Hodnik u koji su ušli bio je kratak,
mračan, pokriven. Na drugom kraju videla se svetlost. Oni stupiše u sledeću
dvoranu; ta je bila kružna i mnogo veća. Iznad nje su bili oni visoki
katedralski svodovi koji su se prilikom prethodne posete toliko dopali Kerol.
Dvorana nije bila prazna: ispred sebe ugledaše džinovski providni cilindar
visok oko osam a širok oko tri metra, uspravno postavljen na pod.
Svežnjevima narandžastih cevi i purpurnih kablova cilindar je bio povezan sa
skupinom mašina ugrađenih u zid iza njega. Unutrašnjost cilindra bila je
ispunjena bledozelenom tečnošću u kojoj je, na različitim visinama, plovilo
osam zlatastih predmeta raznih oblika. Jedan od tih predmeta izgledao je kao
morska zvezda, drugi kao kutija, treći kao darbi-šešir; jedino što im je bilo
zajedničko beše ta površina koja kao da je bila od zlata. Pažljivijim
razgledanjem cilindra moglo se videti da u tečnosti postoje tanke membrane.
Te površine delile su tečnost na nekoliko zasebnih zapremina, tako da je
svaki zlatasti predmet imao svoj deo tečnosti.
"E, dobro, genije", obrati se Nik Troju, pošto je proveo skoro čitav minut
zureći u cilindar. "Objasni nam o čemu je ovde reč." Kerol je bila u raju za
fotografe. Već je ispucala gotovo svih sto dvadeset osam slika, koliko se
moglo smestiti na jedan mini-disk. Cilindar je fotografisala iz svih uglova.
Napravila je i slike izbliza svakog pojedinog plovećeg predmeta u tečnosti.
Upravo je snimala mašine iza cilindra, ali prestade sa fotografisanjem da bi
čula Trojev odgovor.
"Pa, profesore..." poče Troj. Čelo mu je bilo nabrano; nastojao je da se
koncentriše. "Koliko mogu da razaberem iz onog što su pokušavali da mi
kažu, ovaj kosmički brod ima zadatak da obiđe desetak planeta koje su
razasute po ovom delu galaksije. Na svakoj planeti Vasionci ostave po jednu
od ovih zlatnih stvari koje vidite u cilindru. Unutra su maleni embrioni, ili
semenke, genetski pripremljeni da prežive na toj planeti."
Kerol im priđe. "Znači, brod ide od planete do planete i na njima ostavlja ove
pakete sa nekakvim semenom? Nešto kao galaktički Džoni-Jabukovo-Seme?"
"Nešto tako, anđele, sem što je u svakoj posudi seme i biljaka i životinja.
Plus, usavršeni roboti koji gaje i vaspitavaju ta živa bića sve dok ne dostignu
zrelost. Posle toga, odrasla bića mogu i sama odlično da uspevaju, bez
pomoći robota."
"Sve to, u tako malom paketu?" upita Nik. On ponovo baci pogled na

zadivljujuće predmete koji su plovili u tečnosti unutar cilindra. Veoma mu se
dopadala boja zlata. Odjednom, pomisli na trozubac. Zamisli kako u
trozupcu, ispod one zlataste površine, sve vrvi od hiljada i hiljada embriona, i
u svom umu zamisli kako ti embrioni u budućnosti nastavljaju da rastu. Bilo
je nečeg zastrašujućeg u ideji da su ta stvorenja genetski obrađena za
opstanak na Zemlji. A šta ako ne budu prijateljski nastrojena?"
Nikovo srce na trenutak brže zakuca, kada shvati šta ga je to uznemiravalo,
jednim delom i podsvesno, još otkako je počeo da veruje u Trojevu priču o
tuđincima. Zašto su se uopšte zaustavili na Zemlji? Šta oni stvarno hoće od
nas? Njegov um je jurio dalje. A ako taj trozubac sadrži izuzetno usavršena
bića namenjena Zemlji, pomisli on, onda nije ni važno da li jesu ili nisu
prijateljski nastrojena. U oba slučaja bićemo uništeni, ranije ili kasnije.
Kerol i Troj su razgovarali, uopšteno, o načinima kako bi jedna usavršena
civilizacija mogla, pomoću semena, kolonizovati druge planete. Nik ih nije
pažljivo slušao. Ne mogu to da kažem Troju, pa čak ni njoj. Ako Vanzemaljci
saznaju šta mislim, zaustaviće me. Bilo bi dobro da to uradim što pre.
On začu kako Kerol, koja je već počinjala da pravi novu seriju fotografija
predmeta u cilindru, nešto govori. "Troje, da li je čista podudarnost to da
trozubac koji smo u četvrtak našli toliko liči na ove pakete sa semenom?"
Nik ne sačeka da Troj odgovori. "Izvinite što odlazim", prekide ih on čvrstim
glasom. "Zaboravio sam nešto veoma važno. Moram se vratiti na brod.
Ostanite tu i čekajte me. Odmah se vraćam."
On izjuri iz sobe, kroz hodnik i kroz onu prvu prostoriju, onu sa niskom
tavanicom i prozorom prema okeanu. Dobro je, pomisli on, ništa me neće
zaustaviti. Ne zastavši čak ni da navuče ronilačku opremu, već samo
udahnuvši u pluća ogromnu količinu vazduha, on se baci kroz prozor. Pre
nego što je stigao do površine, uplašio se da će mu pluća eksplodirati. Ipak,
uspeo je. Nekoliko trenutaka potom, pope se uz lestvice, u brodić.

Nik odmah ode do najniže ladice u ormanu na kome se nalazila elektronska
oprema. Zavukavši šake u ladicu, on dograbi zlatni trozubac. Osećao je da je
osovina trozupca znatno odebljala. Sad je bila gotovo dvostruko deblja nego
kad ju je po prvi put uzeo u ruke. Kerol je bila u pravu. Prokletstvo, zašto je
nisam tada slušao? On sasvim izvuče trozubac iz ladice. Iza Nikovih leđa
sunce samo što nije izašlo. U svetloti zore Nik vide da se trozubac izmenio i
na nekoliko drugih načina. Postao je teži. Viljuškaste izrasline postale su
takođe teže, i maltene srasle jedna s drugom. Sem toga, na severnom polu

veće od dveju sfera pojavila se rupa, koja je omogućuavala da se vidi
mekana, lepljiva unutrašnjost.
Nik je pažljivo razgledao trozubac. A onda, iznenada, oseti kako se dve
snažne ruke obavijaju oko njegovih grudi i gornjeg dela tela, prinuđujući ga
da ispusti trozubac na palubu. "A sad samo mirno", začu neki glas sa lakim
stranim naglaskom. "I počni polako da se okrećeš. Nećemo ti ništa, ukoliko
budeš sarađivao."
Nik se okrete. Pred njim su, u ronilačkim odelima, stajali komandant Vinters
i jedan visoki, debeli mornar koga Nik nikad ranije nije video. Poručnik
Ramirez držao je Nika. Malo-pomalo, Ramirez pusti Nika i saže se da uzme
trozubac, a onda ga dodade Vintersu. "Hvala, poručniče", reče Vinters. "Gde
su vaši drugari, Vilijemse?" upita on Nika. "Dole, kod mog projektila?"
Nik u prvi mah ne reče ništa. Događalo se premnogo toga, i prebrzo. Nije mu
bilo lako da uključi Vintersa u svoj plan o vraćanju trozupca u svemirski
brod. Čim je osetio koliko se spoljašnjost trozupca izmenila, Nik je bio
siguran da je to još jedna od posuda sa semenom.
Sad je Vinters podrobno razgledao trozubac. "A u čemu je značaj ove stvari?"
upita on. "Vi ste je, ljudi, dovoljno slikali."
Nik je kalkulisao. Ako ovde budem dugo zadržan, Kerol i Troj će,
nesumnjivo, izaći iz svemirskog broda. A vanzemaljci će onda poleteti. On
duboko udahnu. Jedina moja šansa jeste istina.
"Komandante Vinters", poče Nik, "molim vas, saslušajte vrlo pažljivo ovo što
ću reći. Zvučaće fantastično, čak i smešno, ali u celosti je istinito. A ako
hoćete da pođete sa mnom, moći ću sve da vam dokažem. Veoma je moguće
da sudbina ljudske rase zavisi od onoga što ćemo učiniti u toku sledećih pet
minuta." On za trenutak zastade da sredi svoje misli.
Vinters, iz nekog razloga, pomisli na onu smešnu pričicu o šargarepi koju je
čuo od Toda. Međutim, ozbiljnost koju je video na Nikovom licu ubedi ga da
treba da nastavi da pažljivo sluša. "Nastavite, Vilijemse", složi se on.
"Kerol Doson i Troj Džeferson se u ovom trenutku nalaze u unutrašnjosti
supersavršenog vanzemaljskog svemirskog broda koji leži tačno ispod nas.
Ta tuđinska letelica putuje od planete do planete, polažući pakete sa
embrionima bića koja su genetski pripremljena da bi mogla opstati na datoj
planeti. Taj zlatni predmet koji imate u ruci je, u suštini, kolevka za stvorenja
koja će jednog dana moći veoma dobro da uspevaju na Zemlji. Moram to da
vratim vanzemaljcima pre nego što krenu odavde, inače se može desiti da
naši potomci ne prežive."

Komandant Vinters je gledao Nika kao da pred sobom ima ludaka, a onda
zausti da nešto kaže. "Ne", zaustavi ga Nik. "Čujte me do kraja. Taj svemirski
brod je ovde zastao i zato što su mu potrebne neke opravke. U jednom
trenutku pomislili smo da je možda našao vašu raketu. To je, jednim delom, i
način kako smo se u ovo upetljali. Nismo znali da u kolevci postoje ta bića.
Zato smo nastojali da pomognemo. Jedna od stvari potrebnih vanzemaljcima
radi popravke bilo je zlato. Vidite, imali su samo tri dana..."
"Isuse Hriste!" povika Vinters na Nika. "Da li vi stvarno očekujete da
poverujem u te govnarije? To je najludačkija, najneuverljivija priča koju sam
čuo u čitavom svom životu. Niste pri čistoj svesti. Kolevke, vanzemaljci
kojima je potrebno zlato radi popravki... Pretpostavljam da ćete mi sad reći
da su oni visoki dva metra i izgledaju kao šargarepe..."
"I da imaju na licu četiri vertikalna proreza?" dodade Nik.
Vinters pogleda levo i desno, a onda se obrati poručniku Ramirezu. "Rekli ste
mu?" upita on. Ramirez odmahnu glavom.
"Ne", nastavi Nik naglo, pošto je Komandant izgledao sasvim zbunjen. "To
biće u vidu šargarepe nije bilo vanzemaljac, ili bar ne jedan od onih super-
vanzemaljaca koji su izgradili svemirski brod. Ta šargarepa bila je
holografska projekcija..."
Uznemireni komandant Vinters odmahnu rukom. "Ja te gluposti više neću da
slušam, Vilijemse. Bar ne ovde. Hoću da čujem šta vi i vaši prijatelji znate o
mestu gde se nalazi projektil. Hoćete li dobrovoljno preći na naš brod, ili vas
moramo vezati?"
U tom času, dva metra iznad njih, jedno biće sa deset nogu, crno, slično
pauku, sa telom od oko deset centimetara u prečniku, neopaženo je došlo do
ivice platnenog krova. Pružilo je tri antene ka njima, a onda se bacilo sa ivice
i doskočilo na zadnju stranu Ramirezovog vrata, baš u trenutku kad u
razgovoru dođe do zastoja. "Ajiii", kriknu poručnik Ramirez padajući na
kolena iza Nika, grabeći tu crnu stvar koja je pokušavala da iz njegovog vrata
uzme komadić mesa kao uzorak. Na trenutak svi su ostali skamenjeni. Onda
Nik sa radne površine stola ščepa velika klješta i tresnu crno biće jedanput,
dvaput - tek posle trećeg udarca ono spade sa Ramirezovog vrata.
Sva četvorica su gledali kako to biće pada na palubu, hitro pritrčava kolevci
koju je komandant Vinters ostavio da bi mogao pomoći Ramirezu,
desetostruko smanjuje svoju veličinu, uskače u kolevku kroz meki, lepljivi
otvor na vrhu sfere, i tu nestaje. Nekoliko sekundi posle toga lepljiva masa se
stvrdnu. Opet je čitava površina kolevke bila kruta.

Vinters je bio van sebe od zaprepašćenja. Ramirez se krstio. Mornar je
izgledao kao da će svakog trenutka pasti u nesvest. "Kunem vam se,
komadante, da je moja priča istinita", reče Nik smireno. "Treba samo da
pođete dole sa mnom i da se lično uverite. Dole sam ostavio i svoju ronilačku
opremu da bih što pre dospeo ovde, na brod, i uzeo ovu stvar. Možemo da
pođemo zajedno, da ponesemo moj poslednji ispravni rezervoar i da delimo
vazduh iz njega."
Vintersu se vrtelo u glavi. Onaj pauk sa deset nogu bio je ona slamka koja,
kako se kaže, slama leđa kamili. Imao je osećaj da je ušao u Zonu sumraka. U
životu nisam ni čuo ni video ništa ni izdaleka slično ovome, pomisli Vinters.
A pre samo pola sata imao sam besomučne halucinacije praćene muzikom.
Možda sam ja onaj koji gubi dodir sa realnošću. Poručnik Ramirez je još bio
na kolenima. Činilo se da se moli bogu. Ili je ovo možda, konačno, znak od
boga, meni upućen.
"U redu, Vilijemse", reče komandant, i sam iznenađen što čuje sebe kako
izgovara te reči. "Ići ću sa vama. Ali će moji ljudi čekati ovde, na vašem
brodu, da se vratimo."
Nik dohvati trozubac i pojuri oko platnene konstrukcije da pripremi ronilačku
opremu.

Troj i Kerol su tek posle nekoliko sekundi reagovali na Nikov nagli odlazak.
"Ovo je bilo čudno", reče Kerol konačno. "Šta misliš, šta je to zaboravio?"
"Pojma nemam", slegnu Troj ramenima. "Ali nadam se da će požuriti natrag.
Ne bih rekao da je do lansiranja ostalo još mnogo. A siguran sam da će nas
oni pre lansiranja izbaciti napolje."
Kerol je trenutak razmišljala, a onda se okrenula da opet pogleda cilindar.
"Znaš, Troje, ovi zlatni predmeti zaista sasvim nalikuju, po svojoj
spoljašnjosti, trozupcu. Jesi li rekao da..."
"Ranije ti nisam odgovorio, anđele", upade joj Troj u reč. "Ali da, u pravi si.
Isti je to materijal. Tek kad smo danas sišli ovamo, uvideo sam da je ono što
smo pri prvom ronjenju izneli zapravo paket semena namenjenog Zemlji.
Možda su oni i ranije pokušavali to da mi kažu; možda ih jednostavno nisam
razumeo."
Kerol je bila zadivljena. Priđe cilindru i pritisnu lice na njegov zid. Osećaj je
bio više nalik na staklo nego na plastiku. "Znači, možda sam bila u pravu kad
sam pomislila da je postao teži i deblji..." reče ona, govoreći koliko Troju,
toliko i samoj sebi. "A u trozupcu je seme biljaka i životinja?" Troj odgovori

klimanjem glave.
Sad se u cilindru nešto počelo kretati. Iz membrana kojima je tečnost u
cilindru bila podeljena rasle su neke niti nalik na žice za vođenje, i obavijale
se oko svakog zlatastog predmeta ponaosob. Kerol ubaci novi disk u kameru i
pojuri oko cilindra, zastajući u pozama koje su bile najpogodnije za
fotografisanje ovog procesa. Troj spusti pogled ka narukvici. "Sumnje nema,
anđele. Ovi vanzemaljci se spremaju za poletanje, to je sigurno. Možda bi
trebalo da krenemo."
"Čekaćemo najduže što možemo", viknu Kerol preko sobe. "Ove fotografije
će imati neprocenjivu vrednost." A onda oboje začuše neku čudnovatu buku
iza zidova. Nisu to bili jaki zvuci, ali su odvlačili njihovu pažnju budući da su
bili neujednačeni i sasvim tuđinski. Slušajući tu lepezu zvukova, Troj se
nervozno šetkao. Kerol mu priđe. "Sem toga", reče ona, "Nik je zatražio od
nas da ga sačekamo."
"Ma, to je super", odgovori Troj, "ako i oni budu čekali." Činilo se da ga je
bila obuzela nervoza nekarakteristična za njega. "Ne želim da se zateknem
unutra kad ovi frajeri odu sa Zemlje."
"Hej, gospodine Džefersone, hej", reče Kerol, "trebalo bi da ti budeš onaj
hladnokrvni. Opusti se. Upravo si rekao da smatraš da će nas izbaciti pre
nego što krenu." Ona zastade i ispitivački ga osmotri. "Je l' možda znaš nešto
što ja ne znam?"
Troj joj okrete leđa i pođe ka izlazu. Kerol se stušti za njim i ščepa ga za
mišicu. "U čemu je stvar, Troje?" upita ona. "Šta nije u redu?"
"Vidi, anđele", odgovori on, ne gledajući pravo u nju, "ja sam to tek pre
jednog minuta ukapirao. I još nisam siguran kakav je značaj toga. Nadam se
da nisam napravio jezivu..."
"O čemu pričaš?" prekide ga ona. "Ništa te ne razumem."
"Paket za Zemlju", izruči on. "U njemu je i ljudsko seme. Zajedno sa
semenjem drveća, insekata, trava i ptica."
Kerol je stajala oči u oči s njim, nastojeći da shvati šta ga je toliko
uznemirilo. "Kad su oni došli ovamo, pre mnogo, mnogo vremena", objasni
Troj, lica namrštenog od brige, "uzeli su, i na svoj matični svet poneli, uzorke
raznih živih vrsta. Tamo su genetskim doterivanjem popravili te vrste,
spremajući ih za kasniji povratak na Zemlju. Među tim primercima bilo je i
ljudskih bića."
Kerolino srce brže zalupa. Shvatila je šta joj to Troj govori. "Znači, to je to,
reče ona u sebi. Mi smo našli paket u kome se nalaze i nadljudi. Ne samo

bolje cveće i bolje bube, nego i bolji ljudi. Njena prva reakcija nije bila strah,
kao kod Troja, nego neodoljiva radoznalost.
"Mogu li ih videti?" upita ona uzbuđeno. Troj ovo nije razumeo. "Te
nadljude, ili već kako god želiš da ih zoveš..." nastavi ona, "mogu li njih da
vidim?"
Troj odmahnu glavom. "To su samo maleni zigoti, anđele. U šaku bi ti stalo
više od milijardu. Ne bi mogla ništa da vidiš."
Kerol ipak nije htela da odustane. "Ali ti drugari imaju tako čudesne
tehnološke sposobnosti. Možda mogu..." Ona zastade. "Čekaj malo, Troje.
Pamtiš onu šargarepu u bazi? Bila je to holografska projekcija. Mora biti da
je na neki način došla iz informacijske baze ovog svemirskog broda."
Kerol se udalji od Troja, zalazeći u sredinu dvorane. Potom pruži obe ruke
uvis i diže pogled ka tavanici koja se nalazila desetak metara iznad nje. "U
redu, vi narode, ko ste da ste", poče da priziva jakim glasom. "Postoji nešto
što ja želim. Mi smo svoje guzice izložili velikoj opasnosti da bismo doneli
ono što vam je bilo potrebno za popravke. Možete bar da uzvratite uslugom
za uslugu. Želim da vidim kako bismo mogli izgledati jednog dana..."
Levo od njih, ne mnogo daleko od jedne od velikih, glomaznih mašina
povezanih sa cilindrom, razmakoše se dva komada zida, stvarajući između
sebe prolaz kojim je započinjao jedan hodnik i njih dvoje ugledaše svetlost na
kraju tog hodnika. "Hajdemo", pozva oduševljena Kerol Troja koji se opet
smešio, zadivljen njenom odlučnošću, "idemo da vidimo šta su naši nad-
svemirci ovog puta pripremili za nas."
Hodnik je bio kratak. Na njegovom kraju nalazila se meko osvetljena
četvrtasta soba sa stranama od po približno sedam metara. Blizu suprotnog
zida, u plavoj svetlosti koja je čitavom prizoru davala nadrealni izgled, stajalo
je osmoro dece, oko velikog svetlećeg modela Zemlje. Prilazeći, Kerol i Troj
shvatiše da to pred njima nije stvarnost, nego samo složena serija
projektovanih slika. Ali te prozračne slike bile su tako bogate pojedinostima
da je bilo lako zaboraviti da su samo projekcije.
Bila su to deca od četiri ili pet godina starosti. Na sebi je svako dete imalo
samo po jedan komad tankog belog platna oko bedara, tek koliko da se
pokriju genitalije. Četiri devojčice i četvorica dečaka sačinjavali su skupinu.
Dvoje su bili crnci, dvoje plavooki i plavokosi belci, dvoje azijatskog izgleda,
a preostali dečak i devojčica, očigledno blizanci, izgledali su kao mešavina
čitavog čovečanstva. Kerol odmah zapazi njihove oči. Svo osmoro dece
imalo je krupne, prodorne, briljantno intenzivne oči, u ovom času

usredsređene na svetlucavu Zemlju ispred njih.
"Kontinenti na ovoj planeti", govorio je mali crnac, "svojevremeno su bili
spojeni i činili su džinovsku kopnenu masu koja se protezala od jednog pola
do drugog. Bilo je to u srazmerno bliskoj prošlosti, pre samo oko dvesta
miliona godina. Od tog doba, kretanjem ploča na kojima počivaju pojedine
kopnene mase, došlo je do potpune promene konfiguracije površine planete.
Ovde, na primer, možete videti kako se indijski podkontinent pre sto miliona
godina otrgnuo od Antarktika i prešao preko okeana, tako da se na kraju
sudario s Azijom. Zbog tog sudara, i kasnije interakcije tektonskih ploča,
uzdigli su se Himalaji, najviše planine na ovoj planeti, i dostigli svoju
sadašnju visinu."
Dok je dečkić pričao, elektronski model Zemlje je ispred njega demonstrirao
kontinentalne promene koje je on opisivao. "Ali, kakav mehanizam dovodi
do toga da se pojedine tektonske ploče i kopnene mase pokreću jedne u
odnosu na druge?" upita majušna plavojka.
"Šššš", prošapta Kerol Troju u uvo. "Otkud to da ovi govore engleski i toliko
znaju o geografiji Zemlje?" Troj je pogleda kao da je razočaran inapravi
kružnu kretnju rukom. Pa naravno, reče ona sebi, već su obradili diskove.
"... onda, zbog ove aktivnosti, materijal iz magmatskog sloja ispod Zemljine
kore biva potisnut nagore. Tako potiskivani, kontinenti posle izvesnog
vremena počinju da se razmiču. Ima li još pitanja?" Crni dečkić se
osmehivao. Potom još jednom pokaza prstićem ka globusu. "Evo šta će se
desiti sa kopnenim masama tokom sledećih, približno, pedeset miliona
godina. Dve Amerike će otići daleko na Zapad, udaljavajući se od Afrike i
Evrope, zbog čega će Južni Atlantik postati mnogo veći okean. Persijski zaliv
će se sasvim zatvoriti, Austrija će otići na sever ka ekvatoru i stisnuće se uz
Aziju, a Baha Kalifornija i oblast oko Los Anđelesa otcepiće se od Severne
Amerike i zaploviti ka severu, kroz Pacifik. Kroz pedeset miliona godina od
danas, počeće sudar Los Anđelosa sa Aleutskim ostrvima."
Sva su deca sa predanom pažnjom posmatrala promene na globusu.
Kontinenti na površini modela prestadoše da se kreću. Tad se mali Azijata
jednim korakom malo izdvoji iz grupe. "Ovaj fenomen kontinentalnog
kretanja, koji je Brajan opisao, videli smo i na pet-šest drugih planeta. Sve su
to bila nebeska tela pretežno pokrivena nekom tečnošću. Sutra će Šeri voditi
detaljniju diskusiju o silama u unutrašnjosti planete koje dovode do toga da
širenje okeanskog dna uopšte i počne."
U scenu, sa leve strane, uđe potom projektovana slika tutora; on odnese i

globus, i nekoliko drugih nastavnih pomagala koja nije bilo moguće
identifikovati. Dečkić strpljivo sačeka da tutor završi posao, a onda nastavi.
"Sada bi Darla i David želeli da podele sa vama jedan projekat na kome rade
već nekoliko dana. Oni će svirati, a Miranda i Justin će izvesti ples za koji su
sami spremili koreografiju."
Rasno mešoviti blizanci oduševljeno se okrenuše svojim školskim drugarima,
i devojčica progovori. "Kad smo prvi put učili o ljubavi odraslih, i o
promenama za koje možemo očekivati da će se svima nama dogoditi u
pubertetu, David i ja smo pokušali da sebi dočaramo kako bi to izgledalo naći
jednu novu želju, jaču čak i od ove koju već poznajemo. Naša zajednička
vizija pretvorila se u kratku muzičku kompoziciju i u ples. Naziv koji smo
tome dali je 'Ples ljuubavi'."
Dvoje dece sedoše potom na pod, ali ne blizu grupe, nego maltene na samom
rubu slike, i počeše da hitro pokreću prste kao da kucaju po pisaćim
mašinama koje su se nalazile na podu. Sobu ispuni sintetizovana melodija,
vedra, prozračna, prijatna. Plavokosi dečkić i orijentalna devojčica počeše da
plešu u središtu grupe. U početku su, u tom plesu, njih dvoje bili potpuno
odvojeni, kao nesvesni jedno drugog, svako potpuno obuzet svojih
aktivnostima. Dečko potom kleknu da ubere divan cvet, čija crvena i bela
boja zatreperiše u holografskoj projekciji. Devojčica je, plešući, lupkala
velikom blistavoplavom loptom koja je blago odskakivala. Posle nekog
vremena devojčica primeti dečaka i priđe mu, donekle neodlučno, nudeći da
se oboje poigraju loptom. Dečko prihvati igru loptom, ali se činilo da ni na
šta ne obraća pažnju osim na igru samu.
Ovo je magija, pomisli Kerol gledajući sa kakvom se gracioznošću i
pouzdanom preciznošću slike ove dece kreću ispred nje. Ova deca su divna.
Ali ne mogu biti stvarna. Suviše su sređena, suviše zatvorena u sebe. Gde je
napetost, gde borba? I pored ovih pitanja, bila je duboko dirnuta scenom koju
je posmatrala. Ova deca su radila usklađeno, kao grupa; harmonični tok ih je
nosio od jedne aktivnosti do druge. Govor tela bio im je otvoren i bez straha.
Nikakve neuroze nisu blokirale njihov proces učenja.
Ples se nastavljao. Muzika je postala dublja kad je dečko počeo da obraća
pažnju na svoju partnerku, a devojčica da ukrašava kosu njegovim omiljenim
cvećem radi njihovih kratkotrajnih susreta. Promeniše se i telesni pokreti:
hitri i burni skokovi koji su na delikatan način sugerisali erotiku, kao da im je
cilj bio da probude, a potom zadirkuju pupeći libido. Dvoje malenih plesača
se dotače, razdvoji, a zatim spoji u zagrljaj.

Kerol je bila očarana. Koliko drugačiji je moj život mogao biti, zapita se ona,
da sam sve ovo znala kada sam imala pet godina. Ona se priseti svoje bogate
drugarice u fudbalskom kampu, Džesike iz Laguna Biča, koju je i kasnije
ponekad viđala. Džesika je uvek izmicala, uvek je morala da bude prva.
Upustila se u seks sa momcima još pre nego što sam ja dobila prvu
menstruaciju. I vidi šta je posle bilo s njom. Tri braka, tri razvoda, a tek
trideset godina stara.
Kerol pokuša da zaustavi svoj um koji su opsedale razne asocijacije; želela je
da punu pažnju posveti plesu. Odjednom se seti svog fotoaparata. I tek što
načini prvih nekoliko snimaka ove dece, začu neki zvuk iza sebe. To se Nik
vraćao hodnikom. U ruci je nosio trozubac.
Nik zausti da nešto kaže, ali ga Troj ućutka prislonivši prst na usne, a zatim
pokazavši na ples koji se nastavljao. Tempo plesa se u međuvremenu
promenio. Dvoje dece mešovite rase na neki su način prebacili muziku na
automatsko funkcionisanje (činilo se da muzika ponavlja neke od prvih
strofa, ali uz učešće većeg broja instrumenata i na komplikovaniji način) i
pridružili se plavokosom dečkuću i orijentalnoj devojčici u plesu. Kerolin
prvi utisak, pre no što će Nik glasno progovoriti, bio je da ovaj ples sada
ispituje kakvo se prijateljstvo uspostavlja između onih kojih su postali par i
ostalog sveta.
"Šta bi sve ovo trebalo da bude?" upita Nik. Čim je progovorio, čitav
projektovani prizor iščeze. Sva ta deca, ples, muzika, sve u trenu prestade da
postoji. Kerol sa iznenađenjem uvide da je razočarana, čak i malčice ljuta. "E,
sad si sve upropastio", ukori ga ona.
Nik pogleda stroga lica svojih sadruga. "Isuse", reče on, "al' je pozdrav. Ja
razbijam dupe na komade da bih otišao i doneo ovu prokletinju, a kad se
vratim, vi ste, narode, nadrndani što sam vam prekinuo nekav tamo film".
"Tek toliko da znaš, gospodine Vilijemse", uzvrati Kerol, "ono što smo
gledali nije bio običan film. Zapravo, deca u tom plesu bila su iste rase kao ta
koju imaš u tom svom trozupcu. "Nik je skeptično pogleda. "Objasni mu,
Troje", dodade ona.
"U pravu je, profesore", prihvati Troj. "Upravo smo to razrešili, dok si ti bio
odsutan. To što držiš u rukama je paket semena namenjen Zemlji. U njemu
ima i zigota onih bića koje je Kerol nazvala nadljudima. To su genetički
obrađena ljudska bića, koja imaju veće sposobnosti nego ti ili ja. Kao klinci
koje maločas videsmo."
Nik podiže kolevku do visine očiju. "Ukapirao sam ja i sam da je ovo paket

semena. Ali, kakvo je to sranje o ljudskom semenu?" On baci pogled ka
Troju. "Vas dvoje to ozbiljno, a?" Troj potvrdno klimnu. Sve troje se potom
zagledaše u trozubac, koji je bio pred njima. Kerol je više puta pogledala
nazad, ka mestu gde je ranije bila slika nad-dece, pa opet ka trozupcu. "Ipak,
ni sad mi se ne čini da je to moguće", dodade Nik, "ali, ništa se već da..."
"Šta si to zaboravio, Nik?" prekide ga Kerol. "I zašto si tu stvar doneo
nazad?" Nik ne odgovori odmah. "Uzgred rečeno", nasmeši se Kerol,
"propustio si predstavu koja se samo jednom u životu može videti."
"Pa, trozubac sam zaboravio", odgovori Nik. "Palo mi je na pamet, dok sam
razgledao zlatne predmete u onom cilindru, da bi naš trozubac takođe mogao
biti paket semena. Pa sam se zabrinuo da bi mogao biti opasan..."
Hodnik iz pravca velike dvorane iza njih bi iznenada zapljusnut muzikom
orgulja, koja prekide njihov razgovor. Nik i Kerol pogledaše Troja. On diže
narukvicu, prisloni je uz uvo kao da je osluškuje, i razvuče lice u široki
osmeh. "Mislim da je to petominutno upozorenje", reče Troj. "Dobro bi bilo
da ovde spustimo svoju poslednju loptu na liniju, pa da bežimo."
Trojka se okrete i pođe natrag hodnikom, prema dvorani ugledavši na
suprotnom kraju dvorane čoveka u plavom i belom ronilačkom odelu kako
kleči kraj cilindra kao da mu iskazuje veliko poštovanje.
"Ah, da", reče Nik i nervozno se nasmeja, "zaboravih da vam kažem. Sa
mnom je došao i komandant Vinters..."
Komandant Vinters se u vodi osetio sasvim udobno iako već pet godina nije
ronio. Nik je zaplivao slobodnim stilom, ostajući neposredno pored
komandanta i koristeći disaljku za hitne slučajeve ugrađenu u bocu vazduha
na Vintersovim leđima. Iako obuzet osećanjem žurbe, Nik je imao na umu da
je Vinters, u suštini, ponovo početnik, pa tokom prvog dela ronjenja nije
žurio. Ali kad je, posle toga, Vinters nekoliko puta odbio da pođe za Nikom
bliže podvodnoj svetlosti, Nik se naljuti.
Poslednji put duboko udahnuvši iz pomoćne disaljke, Nik dograbi Vintersa za
ramena. Pokretima je objasnio komandantu da će on, Nik, proći kroz to
osvetljeno mesto načinjeno od plastike ili od čega je već bilo, a da Vinters
može da pođe ili da ne pođe za njim. Ustežući se, komandant ipak odluči da
pođe za Nikom. Nik se bez daljeg odugovlačenja okrete i povuče Vintersa za
sobom kroz membranu kojom je vanzemaljski svemirski brod bio odvojen od
okeana.
Dok se tumbao kroz vodeni klizni kanal u svemirskom brodu, Vinters je bio
potpuno obuzet strahom. Zbog toga je izgubio svaku orijentaciju, pa mu je,

posle upadanja u plitki bazen, bilo veoma teško da ustane. Nik je već izlazio
iz bazena, željan da što pre nađe svoje prijatelje. "Čuj", reče Nik čim mu
pođe za rukom da privuče komandantovu pažnju na sebe, "sad ću te ostaviti
nekoliko minuta samog." On pokaza rukom ka izlazu na suprotnom kraju
sobe. "Bićemo u velikoj dvorani sa visokom tavanicom koja se nalazi odmah
iza onog zida." Tada ga Nik ostavi i udalji se, noseći čudni zlatasti predmet
koji je uzeo sa broda.
Vinters ostade sam. Pažljivo se popevši preko ivice bazena, on metodično
naslaga svoju opremu pokraj ostale ronilačke opreme. Razgledajući, potom,
dvoranu, on uoči krivine na crnim i belim delovima zidova, osetivši
istovremeno blizinu tavanice. Sada sam, prema onom što Vilijems tvrdi,
pomisli komandant, u nekom delu vanzemaljske kosmičke letelice koja je
samo privremeno došla na Zemlju. Zasad, ako se izuzme onaj lukavo
napravljeni jednosmerni prolaz koji nisam imao vremena da analizujem, ne
vidim nikakve dokaze vanzemaljskog porekla...
Umiren svojom logikom, on pođe polako preko dvorane, ka suprotnom zidu,
i uđe u mračni hodnik. Ali njegova novopronađena smirenost iznenada se
izgubi, čim je stupio u dvoranu kojom je dominirao džinovski cilindar sa
tečnošću bledozelene boje i zlatastim predmetima koji su plovili u njemu. On
se izvi unazad i zagleda se u zasvođenu tavanicu kao u kakvoj katedrali iznad
sebe. Zatim priđe cilindru.
Za Vintersa, uspostavljanje veze između trozupca u Nikovim rukama i
predmeta u cilindru bilo je trenutno. Mora biti da su ovo drugi semenski
paketi, drugim svetovima namenjeni, pomisli Vinters; ona njegova čvrsta
logika već je nestala, zamenjena verovanjem u prizor pred njegovim očima.
Sa dvometarskim šargarepama i ko zna čije još. Tim bićima treba da bude
naseljeno nekoliko svetova, od više milijardi koliko ih ima samo u našoj
galaksiji.
Komandant kao u snu pođe oko cilindra. Um mu je neprestano ponavljao dve
stvari: ono što mu je Nik govorio neposredno pre zaronjavanja, i zapanjujuću
sliku paukolikog stvorenja koje se smanjuje i uskače u zlatni predmet. Znači,
sve je istinito. Sve ono što su naučnici govorili o mogućnosti da ogromne
horde živih bića postoje tamo napolju, među zvezdama. On za trenutak
zastade, osluškujući, ali samo jednim delom svesti, čudne zvuke iza zidova.
A mi smo samo nekolicima od Božje mnogobrojne, veoma mnogobrojne
dece.
U dalekim prostorima svodova iznad njega začu se muzika orgulja, po tonu

slična onoj koju je Kerol čula kad je dovršila sviranje 'Tihe noći', ali sa
drugačijom melodijom. Vintersu je ličila na crkvenu muziku. On se smesta
povede za instinktom: pade na kolena pred cilindrom i sastavi ruke kao za
molitvu.
Muzika je u dvorani postojala sve jača. U Vintersovoj glavi zvučala je kao
uvod u 'Doksologiju', kratku himnu koju je slušao svake nedelje, bez
izuzetka, tokom osamnaest godina, u prezbiterijanskoj crkvi u gradu
Kolambs, u državi Indijani. On dočara sebi sliku: ponovo mu je trinaest
godina. On sedi pokraj Beti. Oboje su u horskoj odeždi. On joj se osmehuje, i
ustaju zajedno.
Hvali Boga od kog svi blagoslovi teku.
Hor peva prvu rečenicu himne, a montaža slika iz ranih pubertetskih, i još
ranijih godina, bombarduje Vintersov mozak: to je serija epifanijskih slika o
njegovoj nevinoj i nesvesnoj bliskosti Bogu-Roditelju, onome koji se nalazi u
zidu iza njegovog kreveta ili tik iznad krova ili, u najgorem slučaju, u letnjim
popodnevnim oblacima iznad Kolambasa. Evo dečka od osam godina koji se
moli Bogu da niko ne sazna da je on taj koji je zapalio prazan plac prekoputa
palate Smitovih. Drugi je potom dan, i evo desetogidšnjeg Vernona koji
isplakuje gorke suze držeći u naručju svog mrtvog koker-španijela Rantija i
moli sveznajućeg Boga da primi u raj dušu njegovog mrtvog kucova.
Noć uoči božićne predstave, one u kojoj je Vernon po prvi put odigrao ulogu
Njega u Njegovim poslednjim satima života, Hrista kako vuče svoj krst na
Kalvariju: jedanaestogodišnji Vernon ne može da zaspi. Noć odmiče, a dečko
pada u paniku, počinje da se boji da će od treme zaboravit tekst. I tad zna šta
treba da uradi. On pruža ruku pod jastuk i nalazi malu Bibliju, Novi zavet,
koja se tu nalazila uvek, i danju i noću. Otvara je na poglavlju 'Matija, 28'.
Krenite, dakle", piše tu, "i pokrštavajte narode sve..."
To je bilo dovoljno. Tada se Vernon pomolio za san. Njegov prijateljski
nastrojeni, očinski Bog poslao je dečaku sliku kako će on, Vernon, izgledati
sutra dok bude fenomenalno dobro glumio na predstavi. Umiren tom slikom,
Vernon tone u san.
Hvalite Njega, svi vi stvorovi tamo dole.
Dok mu u sluhu odzvanja drugi stih himne, Vinters gleda novi tok mentalne
montaže, zahuktano hitajući ka Anapolisu, u državi Merilend. Sada je mladi
čovek, na drugoj polovini svojih studija na Pomorskoj akademiji. Sve slike
koje sad kao poplava stižu u njegov mozak nastale su na istom mestu, pred
divnom protestantskom kapelicom u središtu kampusa, dok je Vernon ulazio

ili izlazio iz nje. Tamo je odlazio po snegu, po kiši, po vrelini poznog leta.
Ispuniće, ispuniće on svoj zavet. Pogodbu je sa Bogom sklopio, poslovni
aranžman moglo bi se reći: Ti svoje uradi, a ja ću svoje. Nije to više
jednostrani odnos. Život je već naučio ozbiljnog mladog kadeta iz Indijane da
ovom Bogu treba nešto i ponuditi, ako hoćeš da budeš siguran da će Bog
poštovati svoju stranu pogodbe.
Dve godine ide Vernon redovno u tu kapelu, najmanje dvaput nedeljno. U
njoj se ne predaje stvarnom religioznom obožavanju; kontaktira on i sa
jednim svetovnim Bogom, sa bogom koji čita Njujork Tajms i Volstrit
Džorna. Njih dvojica diskutuju o nekim stvarima. Vernon ga podseća da svoj
deo pogodbe on, Vernon, postojano ispunjava, zahvaljujući se i Njemu što i
On, sa svoje strane, održava dogovoreno. Ali, baš nikad ni reč ne progovaraju
o Džoani Kar. Nije važna Džoana. Čitav posao je samo između kadeta
Vernona Vintersa i Boga.
Hvalite Njega, svi vi koji ste na nebu.
Dok je došao čas da se začuje i ovaj, treći stih himne, komandant se već bio
sagnuo, nesvesno, tako duboko da je maltene dotakao čelom pod. U srcu je
znao koje će biti sledeće stanice na ovom njegovom duhovnom putovanju.
Evo ga, naime, u blizini libijske obale, kako u molitvi izgovara one grozne
reči kojima traži smrt i uništenje za Gadafijevu porodicu. Dok je poručnik
Vinters sazrevao, i Bog se menjao. Bog je sada funkcioner, predsednik nečeg
većeg od jedne države, admiral, sudija, malčice dalek, ali ipak, u trenucima
stvarne potrebe, dostupan.
Međutim, Bog je izgubio onu svoju sklonost da oprašta sve redom. Strog je
taj Bog, hoće da sudi. Ubiti jednu arapsku devojčicu nije isto što i izazvati
požar na placu naspram kuće porodice Smit. Vintersov Bog sada traži od
njega da za svaki svoj postupak prihvati ličnu odgovornost. Ima, ima i nekih
grehova koji su praktično neoprostivi; ima postupaka tako groznih da čovek
posle može čekati nedeljama, mesecima, ili čak godinama u predsobljima
Njegovog dvorca pre nego što On pristane da čak i sasluša tvoju molbu za
milost i oproštaj.
Komandant se ponovo priseti kako Ga je očajnički tražio posle one grozne
večeri kad je, sedeći na kauču pokraj svoje žene, gledao na kasetu nasnimane
vesti o bombardovanju Libije. A Beti - tako se ponosila njime. Snimila sve
delove vesti sa Si-Bi-ES-a posvećene tom okršaju u Severnoj Africi, a onda
ga iznenadila, dan posle njegovog povratka u Norfolk, prikazavši mu sve to.
Tek tada je Vinters sagledao puni užas svog čina. Boreći se da ne povraća,

dok je kamera prikazivala užasne posledice eksplozija projektila koji su bili
ispaljeni sa njegovih aviona, Vinters je teturavim koracima izašao na noćni
vazduh, sam, i lutao do zore.
Tražio je Njega. Desetak puta tokom sledeće tri godine ovaj se ritual
ponavljao: luta Vinters čitave noći, naizmenično pešači i moli se, u nadi da će
videti neki znak da je On čuo komandantove molitve. U tim noćima, zvezde i
mesec iznad njega bili su veličanstveni. Ali ni zvezde ni mesec oproštenje
nisu mogli dati, niti doneti mir njegovoj namučenoj duši.
Oca, Sina i Svetoga Duha svi nek vole
I tako je za komandanta Vintersa Bog postao tama, vakuum. U onim retkim
prilikama kada se, posle toga, molio, nije više imao nikakvu mentalnu sliku
Boga, nikakvu Njegovu sliku u svom umu. Samo mrak, praznina, crnilo. Do
ovog trenutka. I kleči sada Vinters pred cilindrom, sluša završni stih te
crkvene pesme-pohvalnice, moli Boga da mu oprosti što je sumnjao, što je
čeznuo za Tifani Tomas, i što je, uopšte, bio lišen usmerenja, kad, eto
eksplozije svetlosti u Vintersovom duhovnom oku. Bog mu se obraća!
Najzad mu Bog daje znak!
Nije to onakav znak za kakvim je Vinters ranije tragao; naime, dokaz da je
Bog konačno komandantu oprostio, i njegova pokajanja prihvatio, nego je
nešto bolje, mnogo, mnogo bolje. Ta eksplozija svetlosti u Vintersovom umu,
to je zvezda: jedna solarna peć koja iz vodonika iskiva helijum. Njegova
mentalna kamera se, kontrazumom, naglo udaljava, tako da Vinters sad već
može videti planete oko te zvezde, a na nekim planetama i znake
inteligencije. U dalji ima još zvezda i planeta. Ima samo u ovj jednoj galaksiji
zvezda na milijarde, a dalje, iza mamutskih praznina kojima su galaksije
razdvojene, ima još i još takvih ogromnih zbirki zvezda i planeta i živih bića -
proteže se to ka neshvatljivim daljinama, u svim pravcima.
Vintersovo telo se trese od radosti, oči su mu prepune suza, jer sada uviđa
koliko je Bog, u potpunosti, uslišio njegove molitve. Ne bi ni bilo dovoljno
da je Bog jednostavno otkrio Vintersu činjenicu da mu je oprošteno. Ne, ovaj
Gospod svega zamislivog, čija vladavina obuhvata hemikalije uzdignute do
svesti na milionima svetova u jednom ogromnom, neizbrojivom univerzumu,
ovaj Bog stvarno svemoćni i sveprisutni, učinio je i više od onoga što je
Vinters u molitvama tražio. Prikazao je Vintersu jedinstvo svega. Nije
ograničio Sebe samo na poslove jedne individue na jednoj maloj, beznačajnoj
plavoj planeti koja kruži oko običnog žutog sunca u jednom od spiralnih
krakova galaksije Mlečni put; pokazao je Vintersu i na koji način je ta rasa,

sa svojom količinom inteligencije i duhovnosti, u vezi sa svakim delićem
svakog atoma u Njegovom veličanstvenom carstvu.

Dok je Nik išao kroz salu prema komandantu Vintersu, pojačaše se po
amplitudi i povisiše po frekvenciji oni isprekidani zvuci iza zidova. Na
drugoj strani sobe, iza cilindra, u blizini jedne od većih pomoćnih mašina,
otvoriše se jedna vrata. Kroz njih u sobu upuzaše, krećući se kao crvi, dva
tepiha. Odmah za njima nastupiše dvojica tutora, a iza njih četiri gusenične
platforme. Platforme su prenosile svežnjeve nekog građevinskog materijala.
Svaki od tutora povede po dve platforme u po jedan ugao dvorane, gde
počeše da konstruišu bezbedne uporišne grede koje će cilindru davati
oslonac.
Dva tepiha priđoše Niku i suočiše se s njim na sredini dvorane. Uzdižući se
na rubove, nagnuše se prema onom izlazu koji je vodio ka okeanu.
"Saopštavaju nam da je vreme da idemo", reče Kerol dok su ona i Troj
prilazili Niku.
"Razumem ja to", odgovori Nik. "Ali još nisam spreman da odem." On se
okrete Troju. "Postoji li u ovoj igri ikakvo iks-dugme?" upita on. "Dobro bi
mi došla jedna pauza."
Troj se nasmeja. "Ne bih rekao da postoji, profesore. A nema ni načina da
sačuvamo postignute rezultate u igri, pa u slučaju propasti da od tog mesta
pokušamo nanovo."
Nik je izgledao kao da je duboko zamišljen. Tepisi su ih i dalje pozivali
pokretima. "Idemo Nik", reče Kerol uhvativši ga za mišicu. "Idemo pre nego
što se ovi naljute."
Iznenada Nik zakorači prema jednom od tepiha i pruži zlatastu kolevku ka
njemu. "Evo ti", reče on, "uzmi ovo i stavi tamo gde su i ostale kolevke, u taj
cilindar, gde i treba da bude." Tepih se trže unazad, pa se presavi po svojoj
uzdužnoj osi; mahnu potom vrhom tamo-amo, sastavi svoje dve vertikalne
strane, i usmeri se ka Niku.
"Ne treba mi narukvica da bih protumačio taj gest", primeti Troj. "Tepih ti
jasno govori da nosiš trozubac natrag na svoj brod."
Nik ćutke klimnu glavom, i ostade nem nekoliko trenutaka. "Je l' ovo jedini?"
upita on posle Troja. Troj, međutim, nije razumeo pitanje. "Je li ovo jedini
paket sa semenom namenjen Zemlji?" upita Nik ponovo.
"Mislim da jeste", odgovori Troj posle jednog trenutka oklevanja. Posmatrao
je Nika zbunjenog izraza na licu.

U međuvremenu se nivo aktivnosti u dvorani znatno povisio. Dok je
komandant Vinters, vukući noge, išao kroz opštu vrevu prema trojici, tutori i
platforme su u uglovima žurno nešto gradili; iza zidova se čulo premeštanje
opreme, a muzika orgulja se pojačavala i dobijala neke nove, malčice preteće
tonove. Sem toga, iznad njih se, pod svodovima odmotavao nekakav
ogroman pokrivač nalik na čarapu, obložen nekim mekim, savitljivim
materijalom, i počeo se polako spuštati i navlačiti na cilindar. Komandant
Vinters je, ne sakrivajući zaprepašćenje, zurio po sobi. Još u srcu vedar i
zadovoljan zbog lepote i intenziteta svoje epifanije, nije obraćao mnogo
pažnje na razgovor što se nastavljao pokraj njega.
"Moraju ovo da ponesu sa sobom", govorio je Nik živo Troju i Keroli. "Zar
ne uviđate? To je važnije sada kad znam da unutra ima i ljudskog semena.
Naša deca neće imati nikakvu šansu."
"Ali oni su bili tako divni, tako pametni", primeti Kerol. "Ti tu decu nisi
gledao kao mi. Ne mogu da poverujem da bi ta deca ikada nanela zlo ikome
ili ičemu."
"Ne bi nas oni uništili namerno", ubeđivao ju je Nik. "To bi se jednostavno
dogodilo samo od sebe."
Tepisi počeše da poskakuju. "Znam, znam", reče im Nik, pružajući im opet
kolevku. "Želite da odemo. Ali najpre me, molim vas, saslušajte. Pomogli
smo vam, a sada ja tražim da vi pomognete nama. Bojim se onoga što bi
moglo biti u ovom paketu, bojim se da će to, možda, narušiti tananu
ravnotežu na našoj planeti. Mi smo, kao rasa, napredovali sporo, sa mnogo
skokova unapred, ali i zastoja, a naši koraci unazad bili su maltene isto tako
mnogobrojni kao i oni usmereni napred. Šta god da je u ovome, moglo bi
dovesti naš budući razvoj u opasnost. I možda ga, čak, i sasvim zaustaviti."
Aktivnost u dvorani nastavljala se sa nesmanjenom žestinom. Na Nikov
govor nestrpljivi tepisi nisu primetno reagovali. Sada su, na smenu, odlazili
prema izlazu, za slučaj da glupa ljudska bića još nisu shvatila poruku. Nik
molećivo pogleda Kerol. Ona mu uzvrati pogled i osmehnu se. Nekoliko
sekundi kasnije priđe mu i dohvati ga za ruku. Kada je počela da govori,
njihove se oči opet na tren sretoše, i Nik u njima vide jedan novi izraz, blizak
divljenju.
"On je u pravu, znate", reče Kerol, obraćajući se paru tepiha. "Niste dovoljno
pažljivo razmislili o posledicama ove svoje misije. Ranije ili kasnije doći će
do međudejstva vaših specijalnih embriona i ljudskih bića koja već žive na
ovoj planeti, a onda će nastupiti katastrofa. Ako paket sa semenom bude

pronađen u ranoj fazi razvoja vaših nadljudi, sigurna sam da će se Zemljani
osećati primoranim da ga unište. A kako bi drugačije, uopšte, mogli
reagovati? Razmere pretnje možda nisu u celoti poznate, ali lako je uvideti da
bića koja su nadvasionci genetski obradili predstavljaju nesavladiv problem
za sadašnje stanovništvo ove planete."
Troj je stajao neposredno iza Nika i Kerol, i pažljivo slušao njene reči. Oko
njega su se nastavljale pripreme za lansiranje. Tutori i platforme već su
izgradili dva para stubova koji će tokom lansiranja biti povezani sa cilindrom
radi minimalizovanja vibracija. Više se nisu mogle videti zlataste kolevke u
cilindru; pokrivač je bio navučen gotovo do poda.
"... I zato, ako ne odnesete ovaj zlatni paket sa sobom, da ga eventualno
položite na neki drugi svet na kojem još nema inteligencije, doći će do
nepotrebne pogibije. Ili će vaši embrioni biti satrveni pre nego što sazru, ili će
ovdašnji živalj, poput nas biti progutan, ako ne i odmah poubijan, od strane
sposobnijih bića koja ste vi odgajili. A to baš ne izgleda kao pošteno
uzvraćanja za naš trud."
Kerol zastade. Gledala je kako se četiri čudna konopca pružaju iz vrha i iz
dna cilindra, krivudaju kroz vazduh, i pričvršćuju za stubove u uglovima
sobe. Tepisi su pokazivali sve veću uznemirenost. Dvojica tutora dovršiše
svoju predlansirnu proceduru, a onda se naglo okrenuše ka mestu gde su
stajala četiri ljudska bića, i krenuše na njih.
Kerol čvršće stisnu Nikovu ruku. "Možda je istina da je proces našeg
prirodnog razvitka spor i ne u svemu zadovoljavajući", nastavi ona; gledala je
kako im se strašni tutori brzo primiču, i u njen glas se poče uvlačiti strah.
"Nesumnjiva je istina da mi, ovdašnja ljudska bića, činimo greške, i kao
pojedinci i kao grupe. Međutim, ne možete prevideti činjenicu da je taj
nesavršeni proces ipak proizveo nas, a da smo mi imali dovoljno
dalekovidosti, ili saosećanja, ili kako god već želite to da nazovete..."
"Stanite", povika Troj silovito. On dograbi kolevku iz Nikovih ruku i skoči u
susret jednome od zastrašujućih tutora. Trenutak potom, našao se na samo
nekoliko centimetara udaljenosti od dva pipka koja su razmahivala svojim
oštrim alatkama na krajevima, preteći da ga poseku. "Stanite", povika on
opet. Začudo, sva aktivnost odjednom prestade. Tepisi i tutori ostadoše
nepomični, prestadoše i zvuci u zidovima čak i muzika orgulja. "Od svih
nas", reče Troj jakim glasom, glave zabačene, govoreći kao svodovima, "ja
ponajbolje znam kakav je cilj vaše misije. I najviše mogu da izgubim
preporučujući vam da odustanete od ovog dela misije. Ali slažem se sa

svojim prijateljima."
Troj skide narukvicu, a onda dramatičnim pokretom zabi i narukvicu i
kolevku duboko u tutorevo telo. Imao je osećaj da je zavukao ruku u zdelu
punu vrućeg testa za hleb. Ispustivši oba predmeta, on izvuče ruku. Tutor se
nije ni pomakao. Narukvica i kolevka ostadoše u tutorovom telu, tačno tamo
gde ih je Troj ostavio.
"Od samog početka uviđao sam da mi je narukvica, koju ste mi dali, podarila
posebne moći, svojstva koja nisu moja prirodna svojstva. Razumeo sam, ne
znajući pojedinosti, da će uslediti znatna, i trajna, nagrada za to što vam
pomažem. Pomislio sam, čak, da će konačno, konačno, Troj Džeferson
postati, na ovom svetu, neko od posebne važnosti."
Troj prođe pored zapanjenog komandanta Vintersa, koji je događaje pratio sa
mirnom isključenošću, i stade uz Nika i Kerol. U dvorani je vladala savršena
tišina. "Kada je moj brat, Džejmi ubijen", poče Troj opet, sada tihim glasom,
"zakleo sam se da ću učiniti sve što bude potrebno da bih ostavio svoj trag u
društvu. Tokom dve godine lutao sam po čitavoj ovoj državi, ali sam
glavninu vremena provodio sanjareći. Svaki moj san završavao se na isti
način. Ja bih nešto otkrio, nešto novo i zemljotresno, i postao preko noći
bogat i slavan."
Troj uputi Kerol hitri poljubac i namignu. "Volim te, anđele", reče on. "I
tebe, profesore." Posle toga, Troj se okrete da pogleda pokriveni cilindar.
"Kad sam, u četvrtak popodne, odlazio odavde, bio sam tako uzbuđen da se
nisam mogao uzdržati. Neprestano sam govorio: 'Sranje, Džefersone, evo, to
je to. Bićeš najvažniji čovek u istoriji ovog jebenog sveta.'"
Troj zastade. "Ali tokom ova poslednja tri dana saznao sam nešto veoma
važno", nastavi on, "nešto o čemu većina nas verovatno nikad i ne razmišlja.
A to je: da je proces važniji nego konačni rezultat. Važnije je ono što naučiš
dok sanjaš, ili planiraš, ili radiš da bi se domogao nekog vrednog i bitnog
cilja, nego samo stizanje na cilj. I zato vi, narode, sad morate učiniti ono što
su od vas moji prijatelji zatražili.
Znam da ste mi vi, Vanzemaljci, tokom nekoliko poslednjih minuta,
pokušavali da objasnite kroz tu narukvicu koju ste mi ponudili da je
doživotno zadržim, da će novi ljudi, koje ćete ovde ostaviti, povesti nas,
primitivce, u divnu, smelu eru. To može biti istina. Slažem se, takođe, da bi
nam izvesna pomoć dobro došla i da je naš rod pun predrasuda, sebičnosti, i
svakojakih drugih problema. Ali ne možete nam vi jednostavno dati
odgovore. Ako ne budemo izvukli korist iz sopstvene borbe da se

unapredimo, ako ne budemo prošli kroz proces savladavanja sopstvenih
slabosti, neće biti fundamentalne promene u nama, starim ljudskim bićima.
Nećemo postati bolji. Postaćemo građani drugog reda, sledbenici u jednoj
budućnosti koja će nastajati prema vašim planovima i vizijama. Zato, nosite
sa sobom svoja savršena ljudska bića odavde i pustite nas da se snalazimo
sami. Zaslužujemo tu šansu."
Kad je Troj završio, u dvorani je još nekoliko sekundi vladala nepomičnost.
Onda se tutor koji je stajao ispred Troja trže u stranu, i pođe. Troj se spremi
da odbije napad. Ali tutor je pošao prema izlazu koji se nalazio blizu cilindra.
Kolevka i narukvica u tutorevom telu još su bili vidljivi.
"U redu, ekipo", uzviknu Troj srećno. Nik i Kerol se zagrliše. Troj povede
komandanta Vintersa za ruku. Dok su izlazili, njih četvoro se okrenuše da
poslednji put pogledaju tu veliku prostoriju. Pri tom, konačnom, razgledanju,
svako od njih je dvoranu sagledao u odrednicama svojih sopstvenih
zapanjućih iskustava. Iza zidova opet krenuše oni zvuci. Tepisi, platforme i
tutori već su odlazili iz dvorane, u koloni, kroz ta vrata u blizini pokrivenog
cilindra.

Na palubi brodića bili su tek tri-četiri minuta, kad se voda ispod njih iznenada
snažno uskomeša. Svo četvoro bili su čudnovato tihi. Osujećeni poručnik
Ramirez šetkao se po palubi pokušavajući da navede nekoga da mu kaže šta
se pod vodom dogodilo. Čak ni komandant Vinters nije na njega obraćao
pažnju, a na njegova pitanja samo je odmahivao glavom ili davao
jednostavne odgovore.
Bili su sigurni da će svemirski brod uskoro poleteti. Nisu imali u vidu da će
brod najpre blago otklizati u stranu iz te oblasti, da ih prilikom izbijanja iz
vode i poletanja u nebeske visine ne bi potopio ogromnim talasom. Voda još
minutima ostade nemirna. Svi su osmatrali okean, tražeći neki znak prisustva
letelice.
"Gledajte", povika komandant Vinters uzbuđeno, pokazujući ka džinovskoj
srebrnoj ptici koja se dizala u nebo pod uglom od oko četrdeset pet stepeni,
udaljavajući se od ranojutarnjeg sunca. Njen uspon bio je u početku spor, a
zatim se naglo ubrza. Nik, Kerol i Troj, gledajući taj prizor dostojan
strahopoštovanja, čvrsto stisnuše jedni drugima ruke. Vinters priđe toj trojci i
stade uz njih. Trideset sekundi kasnije letelica nestade iznad oblaka. Nikakav
zvuk nije stigao ni tad, ni kasnije.
"Fantastično", reče komandant Vinters.

ODJAVA

Izvršni producent: PITER GUBER
Šefovi produkcije: RODŽER BIRNBOM i LUSI FIŠER
Skica za produkciju: ARTUR KLARK
Vođa snimanja: DŽENTRI LI
Šefovi smeštaja i snabdevanja: HEKTOR EKANAJAKE i VALERIJA
EKANAJAKE
Dokumentacija: DŽERI SNIDER i ALEN LEDVIG
Konsultanti: KUPER LI i OSTIN LI
Izbor ekipe: STEJSI KIDU LI
Pomoćnik reditelja: RASEČ GEJLEN
Producent: DŽENTRI LI
Reditelj: ARTUR KLARK