Conn Iggulden - Dzingis Kan 01 Vuk iz ravnice (SR)

„I još uvek hramlje”, dodaje Koke, bez osmeha. Njegov konj kreće bez date naredbe i zaustavlja se pored Jesugejevog. Starac dopušta taj gest iako nešto u njegovoj ukočenosti sugeriše da mu to možda nije po volji. Ostali ratnici se vidno opuštaju kada se Koke udalji. Pokazao je da se ne plaši kana i Jesugej je prihvatio činjenicu da ne vlada tamo gde Okluni šire svoje šatore. „Sigurno ste gladni. Lovci su jutros uhvatili ugojenog prolećnog mrmota - hoćete li da nam se pridružite za ručkom?” „Hoćemo”, prihvata Jesugej umesto obojice. Od tog trenutka su zaštićeni gostinskim pravom i Jesugejeva ukočenost koja sugeriše da bi radije držao mač polako popušta. Njegov bodež je nestao nazad u krznenoj prostirci. U poređenju s njim, Temudžinov stomak kao da se prevrće. Nimalo mu se ne sviđa pomisao na to da uskoro ostane sam u društvu ovih stranaca. Pre nego što stignu u stanište Okluna, pomno posmatra svog oca, plašeći se trenutka kada će ovaj odjahati i ostaviti ga. Oklunski šatori su drugačije nijanse sivobele boje od onih koje je Temudžin zamišljao. Konje čuvaju u velikim oborima, podalje od šatora, i ima ih previše da bi ih izbrojao. Po živini, kozama i ovcama koje žudno pasu travu na obližnjoj livadi, Temudžin zaključuje da su Okluni prilično napredan narod i, kao što mu je otac već rekao, jaki na broju. Ujedno primećuje dečake, uzrasta svoje mlađe braće, koji razdragano trčkaraju oko šatora. Svaki u rukama drži mali luk i čini se da ispaljuje strele direktno u zemlju, kličući i psujući naizmenično. Ceo prizor deluje tako neobično i Temudžin najednom želi da su Kačijun i Kasar sada s njim. Njegov rođak Koke vešto skače sa svog konja i dodaje uzde sićušnoj ženi s licem izboranim poput suvog lista. Kada Temudžin i Jesugej sjašu, njihove konje odvode na poj. Ostali jahači se razilaze po logoru, vraćajući se svojim poslovima, ili se okupljaju u grupice, neobavezno ćaskajući. Stranci u plemenu nisu uobičajena pojava i Temudžin oseća da ga posmatra na stotine pari očiju dok Koke dvojicu Vukova vodi prema svom šatoru. Dok prolaze kroz radoznalu masu, Jesugej stenje negodujući što mora da prati mlađeg od sebe. Kan zato korača nešto sporije, zastajkujući da prouči dekorativnu mrežu od užadi na obližnjem šatoru. Smrknutog lica, Koke je u dilemi da li da sačeka svoje goste ili da se zaputi ka svojoj destinaciji bez njih. Temudžin se divi suptilnom načinu na koji njegov otac

okreće ovu malu igru u svoju korist. Umesto da žure za mladićem, oni zapravo razgledaju oklunsko stanište. Jesugej se čak i obraća jednom ili dvojici ljudi, ali nikada s pitanjem na koje ne bi mogli da mu odgovore, samo s komplimentom ili običnim komentarom. Okluni zure u pridošlice i Temudžin oseća kako njegov otac uživa u ovoj tenziji podjednako kao u lovu na divljač. Kada konačno zastanu pred šatorom svetloplavih vrata, Koke ih frustrirano gleda iako ni sam nije siguran u to šta da im kaže. „Otac ti je dobro?”, pita Jesugej. Mladi ratnik mu ne odgovara jer u tom trenutku ulazi u šator. „Snažan je kao i uvek”, uzvraća Koke. Jesugej klima glavom. „Poruči mu da sam došao”, zapoveda kan, mirno gledajući u člana porodice svoje tazbine. Koke blago rumeni pre nego što nestane u senci šatora. Iako su oči i uši svuda oko njih, Temudžin i Jesugej ostaju sami. „Pazi na ponašanje kada uđemo unutra”, mrmlja Jesugej. „Ovo nisu porodice koje poznaješ. Primetiće svaku tvoju grešku i naslađivaće se.” „Razumem”, pokorava se Temudžin, jedva pomerajući usne. „Koliko godina ima moj rođak Koke?” „Trinaest ili četrnaest”, odgovara Jesugej. Temudžin zainteresovano diže pogled. „Znači, on postoji samo zato što si njegovog oca pogodio u bok a ne u srce?” Jesugej sleže ramenima. „Nisam ciljao u bok. Ciljao sam da ubijem, ali nisam imao mnogo vremena za gubljenje jer me je drugi brat tvoje majke gađao sekirom.” „Je li ostao živ?”, pita Temudžin, gledajući oko sebe. Jesugej se kikoće. „Ne, osim ako nije uspeo da vrati svoju glavu nazad na ramena.” Dečak neko vreme ćutke razmišlja o ovome. Okluni nemaju nijedan razlog da vole njegovog oca, mogu samo da ga mrze. Ipak, on i dalje među njima nalazi žene za svoje sinove. Sigurnost koju je nakratko osetio među ovim ljudima najednom nestaje i biva zamenjena potmulim strahom. Temudžin s naporom krije svoje emocije i namešta na licu bezizražajnu masku. Uostalom, Bekter je izdržao godinu dana sa istim ovim plemenom. Nisu ga ubili, niti su mu priredili bilo šta što nije mogao da istrpi, u to je skoro siguran. „Zašto ne izađe napolje?”, tiho pita oca.

Jesugej frkće, odvajajući pogled od mlade Oklunke koja nedaleko od njih muze kozu. „Tera nas da čekamo zato što misli da ćemo se uvrediti. I pre dve godine, kada sam došao sa Bekterom, naterao me je da čekam. Ne sumnjam u to da ću čekati i kada budem došao sa Kasarom. Čovek je budala, ali svi psi laju na vukove.” „Zašto ga onda uporno posećuješ?”, pita Temudžin ispod glasa. „Krvne veze mi obezbeđuju sigurnost među njima. Teško im pada da mi pruže dobrodošlicu, ali to čine samo iz poštovanja prema tvojoj majci. Ja igram svoju ulogu i moji sinovi dobijaju žene.” „Hoćeš li posetiti i njihovog kana?”, pita Temudžin. Jesugej odmahuje glavom. „Ako me Sansar vidi, moraće da mi ponudi svoje šatore i žene tokom čitavog boravka. Vodiće me u lov kao što bih ja činio da on poseti Vukove.” „Ceniš ga”, primećuje Temudžin, pažljivo posmatrajući očevo lice. „Dovoljno je častan da mi ne glumi prijatelja kada to nije. Poštujem ga. Ako ikada odlučim da mu otmem stoku, dozvoliću mu da zadrži nekoliko ovaca i ženu ili dve, možda čak i luk i strelu, i dobar zimski ogrtač.” Jesugej se smeška pri toj pomisli i vraća pogled na devojčice koje čuvaju stado ovaca. Temudžin se pita da li znaju da je vuk već među njima. U šatoru je mračno i vonja na ovčetinu i ljudski znoj. Kada se Temudžin sagne da prođe kroz niska vrata, prvi put postaje svestan ranjivosti koju verovatno svaki čovek doživi kada prvi put uđe u nečiji dom. Možda oniža vrata imaju neku drugu funkciju osim što štite stanovnike šatora od zime. Unutra su kreveti od rezbarenog drveta, sto okružen stolicama i mala peć na sredini. Temudžin je pomalo razočaran jednostavnošću unutrašnjosti iako njegovom oštrom oku ne promiče prelepi luk na krajnjem zidu, dvostruko graviran i obložen rogom. Zanima ga da li će među Oklunima dobiti priliku da vežba streljaštvo. Ukoliko mu do kraja boravka zabrane baratanje oružjem, mogao bi lako da zaboravi veštine koje je godinama vredno sticao. Koke ukočeno stoji s glavom pognutom u znak poštovanja dok im prilazi muškarac s kojim se Jesugej srdačno pozdravlja. Temudžin primećuje da je nešto niži od njegovog oca.

„Dovodim ti još jednog svog sina, Enk”, zvanično počinje Jesugej. „Okluni su prijatelji s Vukovima i ukazuju nam veliku čast svojim jakim ženama.” Temudžin fascinirano posmatra svog ujaka, Heluninog rođenog brata. Ne može da zamisli da je njegova majka odrasla u ovom istom šatoru i da je jahala jagnjad kao što to obično čine mala deca. Enk je mršav čovek, s grubom i zategnutom kožom na kostima tako da mu špic obrijane brade vidno štrči. Čak i u tami šatora koža mu sija od masnoće, sa samo jednim sedim i gustim pramenom koji mu pada na čelo i doseže skoro do korena nosa. Pogled koji upućuje Temudžinu ne odiše dobrodošlicom iako čvrsto steže Jesugejevu ruku. Njegova žena odmah ustaje da skuva slani čaj za osveženje. „Je li moja sestra dobro?”, pita Enk kada u šatoru zavlada neprijatna tišina. „Rodila mi je kćer”, uzvraća Jesugej. „Možda ćeš i ti jednog dana kod mene poslati oklunskog sina.” Enk klima glavom iako ga ta ideja nimalo ne raduje. „Je li devojka koju ste pronašli za mog najstarijeg sina počela da krvari?”, pita Jesugej. Enk pravi grimasu nad svojom činijom čaja. „Njena majka kaže da nije”, odgovara. „Poslaćemo je čim bude bila spremna.” Za trenutak se čini da će reći još nešto, ali usne mu se zatvaraju tako čvrsto da se bore oko njih vidno produbljuju. Temudžin seda na ivicu kreveta i primećuje dobar kvalitet prostirki. Seća se očevih reči i desnom rukom uzima ponuđenu činiju čaja, hvatajući levom šakom desni lakat u tradicionalnom stilu. Niko ne može da posumnja u njegove dobre manire pred Oklunima. Neko vreme u tišini piju čaj i Temudžin počinje da se opušta. „Zašto me tvoj sin nije pozdravio?”, zajedljivo pita Enk Jesugeja. Dečak se koči pod očevim smrknutim pogledom. Spušta činiju na stočić i ustaje. Enk čini isto i Temudžin sa zadovoljstvom otkriva da su on i starac iste visine. „Čast mi je da te upoznam, ujače”, počinje on. „Ja sam Temudžin, drugi sin kana Vukova. Moja majka ti šalje pozdrave. Služi li te zdravlje?” „Zasad služi, dečače”, uzvraća Enk. „Mada vidim da tek treba da naučiš običaje našeg naroda.”

Jesugej tiho pročišćava grlo i Enk zatvara usta, ne rekavši ono što je planirao. Temudžinu ne promiče nervozna iskra u starčevim očima. Dečak je prerano uvučen u perfidan svet odraslih i opet počinje da se užasava trenutka kada će njegov otac otići i ostaviti ga samog. „Kako ti je kuk?”, pita Jesugej. Enkove tanke usne se razvlače u usiljeni osmeh. „Ni ne razmišljam o njemu”, odgovara starac. Temudžin primećuje da su mu pokreti ukočeni dok se vraća u sedeći položaj i to ga naprasno raduje. Razume da je to takođe samo test, poput svega što Jesugej priređuje svojim sinovima. Ali izdržaće. „Ima li u plemenu neka žena za ovog mog sina?”, pita Jesugej. Enk pravi grimasu, iskapljujući svoj čaj i pružajući ženi činiju da je dopuni. „Ima jedna porodica koja nikako da nađe priliku za svoju kćer. Biće srećni da je daju nekom ko će je hraniti mesom i mlekom.” Jesugej klima glavom. „Videću je pre odlaska. Mora da bude jaka i sposobna da rađa male Vukove. Ko zna, jednog dana bi mogla da postane majka plemena.” Enk klima glavom i zamišljeno pijucka slani čaj. Temudžin želi samo jedno: da što pre izađe iz mračnog šatora i udalji se od njegovog kiselkastog vonja, ali tera sebe da zadrži pribranost i zapamti svaku izgovorenu reč. Uostalom, njegova budućnost zavisi od ovog razgovora. „Dovešću ti je”, predlaže Enk, ali Jesugej odmahuje glavom. „Dobra krv dolazi iz dobre loze, Enk. Rekoh, pre odlaska ću obići njene roditelje.” Enk nevoljno klima glavom. „U redu. Ionako moram da pišam.” Temudžin ustaje, sklanjajući se u stranu kako bi njegov ujak mogao da prođe. Čim izađe napolje, svi u šatoru mogu da čuju bučno izbacivanje tečnosti. Jesugej se tiho kikoće, ali njegov smeh ne zvuči nimalo prijateljski. Kan instinktivno pruža ruku i hvata Temudžina za vrat. Ubrzo obojica izlaze na jarko sunce. Okluni su po svemu sudeći opterećeni neutoljivom radoznalošću po pitanju svojih posetilaca. Dok mu se oči privikavaju na svetlost, Temudžin pred sobom vidi na desetine ljudi okupljenih oko Enkovog šatora. Međutim, Jesugej ih ne udostojava svoje pažnje. Enk korača kroz masu, terajući one

pred sobom i šutirajući žutog psa u tur. Pre nego što krene za njim, Jesugej se okreće da pogleda svog sina u oči. Temudžin mu uzvraća upitnim pogledom sve dok Jesugej ne klimne glavom u prećutnom razumevanju. Enkova ukočenost je sada još uočljivija i svakim pokretom otkriva staru povredu. Svestan pogleda Vukova iza sebe, Enk ih zajapurenog lica vodi kroz okupljenu masu do šatora na krajnjem rubu staništa. Ljubopitljivi Okluni ih prate, ne skrivajući svoje zanimanje za pridošlice. Utom se iza njih čuje gromoglasan topot konjskih kopita i Temudžin dolazi u iskušenje da se osvrne. Hvata pogled svog oca i zna da bi kan isukao mač da im preti bilo kakva opasnost. lako mu se prsti grče na balčaku, Jesugej nastavlja da se smeška. Temudžin zaključuje da im se konjski topot približava jer zemlja pod njihovim nogama sve jače podrhtava. U poslednjem trenutku, Jesugej se trza u stranu, pružajući ruke naslepo ne bi li zgrabio jahača. Konj nastavlja da galopira puštenih uzdi i praznog sedla. Oslobođen svog tereta, dvaput se propinje a onda naglo zastaje, spuštajući glavu da brsti travu. Temudžin se munjevito okreće iza sebe i vidi kako njegov otac u naručju drži žgoljavo dete. Stvor liči na devojčicu mada ne može biti siguran u to. Kosa joj je kratka i lice skoro crno od prljavštine. Batrga se i cvili u Jesugejevom naručju dok je ovaj spušta na zemlju. Kan se smeje i izvijenih obrva gleda u Enka. „Vidim, Okluni uzgajaju prave divljakuše”, primećuje Jesugej. Enkovo lice se krivi u nešto što bi moglo da prođe kao osmeh dok posmatra kako buntovna devojčica vrišteći trči u nepoznatom pravcu. „Idemo kod njenog oca”, najavljuje i značajno gleda u Temudžina pre nego što othramlje dalje. Temudžin zuri u pravcu u kojem je devojčica odjurila, žaleći što je nije bolje osmotrio. „Je li to ona?”, pita on naglas, ali niko mu ne odgovara. Oklunski konji se nalaze u ograđenom prostoru van staništa, gde njište i zabacuju glave po lepom prolećnom danu. Poslednji šator postavljen je na suvoj zemlji pored obora. Vrata su mu drvena i neofarbana što govori da njegovi stanari ne poseduju ništa više od sopstvenih života i svog mesta u plemenu. Temudžin uzdiše pri pomisli da će narednu godinu provesti u tako siromašnoj porodici. Nadao se da će dobiti bar luk i strele za lov. Po izgledu

šatora tužno zaključuje da će porodica njegove buduće žene jedva uspeti da ga prehrani. Jesugejevo lice je bezizražajno i Temudžin pokušava da ga oponaša pred Enkom. Već se pomirio s tim da ne može da zavoli svog mršavog ujaka koji mu je priredio tako hladnu dobrodošlicu. Ali to mu ne pada nimalo teško. Otac mršave devojčice izlazi napolje da ih pozdravi, smeškajući se i klanjajući se. Odeća mu je tamna od prastare masnoće i višeslojne prljavštine koja, po Temudžinovom mišljenju, ostaje na njegovoj koži bez obzira na godišnje doba. Starčev osmeh otkriva da nema nijedan zub i Temudžin primećuje kako nervozno prebira prstima po svojoj masnoj kosi, vadeći iz nje bezimenog parazita. Teško je ne zgaditi se pred ovakvim prizorom posle šatora besprekorne čistoće kakvu njegova majka održava čitavog njegovog života. Oko ovog šatora dominira oštar vonj urina, ali Temudžin nigde u blizini ne vidi jamu za nuždu. Prihvata starčevu žuljevitu ruku i ulazi unutra da popije još jednu činiju slanog čaja. Raspoloženje mu se dodatno srozava kada ugleda okrnjene drvene krevete i nedostatak boje. Na zidu vidi običan luk koji je toliko star da je na nekoliko mesta krpljen. Starac budi svoju ženu jakim udarcem u leđa i tera je da gostima skuva čaj. Primetno je nervozan u prisustvu stranaca i konstantno mrmlja sebi nešto u bradu. Enk ne može da sakrije svoje dobro raspoloženje. Sa osmehom posmatra pohabane prostirke i oguljenu drvenariju u kući, krpljenu na sto mesta. „Čast nam je da budemo u tvom domu, Šrija”, obraća se ženi koja se kratko naklanja pre nego što sipa slani čaj u plitke činijice. Enk ne skriva svoju radost ni kada se obrati domaćinu. „Dovedi svoju kćer, Šolaje. Dečakov otac je rekao da želi da je vidi.” Živahni čovečuljak mu upućuje svoj bezubi osmeh i izlazi napolje, pridižući pri svakom koraku svoje pantalone bez učkura. Temudžin čuje ženski vrisak i starčev osoran prekor, ali ne reaguje. Krije neprijatnost velikim gutljajima čaja, osećajući da mu je bešika već puna. Šolaj dovodi neuglednu devojku koja ne prestaje da se opire. Pod Jesugejevim pogledom, udara je triput zaredom, u lice i noge. Oči joj se pune suzama iako se bori protiv njih sa istom rešenošću s kojom se bori protiv svog oca.

„Ovo je Borte”, jetko je predstavlja Enk. „Rađaće ti sinove i biće ti verna žena, u to sam siguran.” Devojčica uspeva da se izmigolji iz očevog stiska i odlazi da sedne na drugi kraj šatora, najdalje što može. Enk sleže ramenima. „Ima četrnaest godina, ali još uvek nije prokrvarila. Možda zato što je mršava. Bilo je i drugih prosaca, naravno, ali svi su tražili mirnu devojku a ne ovako vatrenu. Ali ne sumnjam u to da će Vukovima biti dobra majka.” Devojčica na ove reči skida cipelu i njom gađa Enka. Temudžin je dovoljno blizu da je uhvati u vazduhu i mami njen otvoreno neprijateljski pogled. Jesugej ustaje i prilazi joj. Nešto u vezi s njim tera je da se umiri. Visok je i krupan čak i za svoj narod, a kamoli za Oklune koji su sitnije građe. Kan seda pored devojčice i hvata je za bradu, nežno joj podižući glavu. „Mom sinu je potrebna jaka žena”, kaže, gledajući je u oči. „Mislim da će biti lepa kada poraste.” Devojčica se opet joguni, pokušavajući da ga pljesne po ruci, ali Jesugej je previše brz da bi ga dotakla. Sa smeškom se okreće prema ostalima. „Sviđa mi se. Prihvatam zaruke.” Enk krije nezadovoljstvo iza bledog osmeha. „Drago mi je što si našao dobru priliku za svog sina”, podilazi mu. Jesugej ustaje i proteže leđa, nadvisujući sve ostale. „Vratiću se po njega za godinu dana, Enk. Nauči ga disciplini, ali ne zaboravi da će jednog dana biti ratnik koji bi mogao da se vrati i Oklunima naplati dugove.” Pretnja je savršeno jasna Enku i Šolaju i ovaj poslednji stiska vilice pre nego što uspe da se savlada. „Težak je život u staništu Okluna. Vratićemo ti ratnika i njegovu ženu.” „U to ne sumnjam”, uzvraća Jesugej. Savija se skoro dopola kako bi prošao kroz mala vrata i Temudžin panično shvata da njegov otac odlazi. Čini mu se da prolazi čitava večnost pre nego što svi stariji ne izađu iz šatora. Obuzdava nestrpljivost, ostajući učtivo da sedi sve dok izborana žena ne napusti šator nakon čega izlazi poslednji. Dok trepće na jakom suncu, primećuje da Okluni već dovode očevog konja. Jesugej lako skače u sedlo, gledajući ih s visine. Njegov miran pogled konačno pronalazi Temudžinov, ali ne obraća mu se. Trenutak kasnije, kan zariva pete i odlazi kasom.

Temudžin zuri u leđa svog oca koji se vraća njegovoj braći, njegovoj majci i svemu što voli. Iako zna da neće, Temudžin se nada da će se Jesugej bar jednom osvrnuti da ga pogleda pre nego što mu se izgubi iz vida. Oseća kako ga suze peckaju i duboko uzdiše ne bi li ih oterao. Svestan je da bi tom slabošću samo još više razveselio Enka. Njegov ujak još koji tren posmatra Jesugeja a onda kažiprstom pritiska jednu nozdrvu izbacujući sadržaj druge na suvu zemlju. „Uobražena budala, kao i svi Vukovi”, naposletku sikće. Temudžin se brzo okreće, iznenađujući ga. Enk mu se ceri. „I njegova štenad su gora od njihovog oca. E pa, Šolaj tuče svoju štenad baš kao što tuče svoje kćeri i svoju ženu. Svi oni znaju gde im je mesto, dečače. Brzo ćeš naučiti gde je tvoje.” Daje Šolaju znak i čovečuljak hvata Temudžina iznenađujuće jakim stiskom. Enk se smeje dečakovom izrazu lica. Temudžin ćuti, svestan toga da pokušavaju da ga uplaše. Posle kraće pauze, Enk se okreće i odlazi, ne skrivajući nezadovoljstvo. Temudžin tek tada vidi da njegov ujak hramlje mnogo više nego kada je Jesugej bio tu. U svom strahu i usamljenosti, ta misao mu daje neobičnu utehu. Da su se prema njemu dobro ophodili, možda ne bi dobio ovu snagu. Kako stvari stoje, ova kipuća netrpeljivost je poput kobilje krvi u njegovom stomaku - krepi ga. Jesugej se ne osvrće dok prolazi pored poslednjeg oklunskog jahača. Srce ga boli što ostavlja svog omiljenog sina u rukama slabića kao što su Enk i Šolaj, ali da je Temudžinu uputio samo nekoliko reči utehe, dao bi povoda za trijumf upravo onima koji ga u takvim gestovima i traže. Dok kasnije jaše sam, ostavivši oklunsko stanište daleko iza sebe, kan dopušta sebi da se osmehne. Temudžin poseduje zapanjujuću prodornost, veću od svih ostalih njegovih sinova. Tamo gde bi se Bekter povukao u sebe, Temudžin bi možda iznenadio one koji misle da mogu slobodno da muče sina jednog kana. U svakom slučaju, preživeće godinu dana i Vukovi će biti jači za njegovo iskustvo i ženu koju bude doveo sa sobom. Jesugej se seća ugojenih stada koja pasu oko staništa plemena njegove žene. U njihovoj odbrani nema vidljive slabosti, ali ako zima bude toliko surova, mogao bi opet da dojaše do njih, ali u pratnji svojih ratnika. Raspoloženje mu se popravlja dok zamišlja Enka kako beži glavom bez obzira. Tada na

njegovom mršavom licu neće biti osmeha i zajedljivih pogleda. Jesugej podbada svog konja i ubrzava kroz prostranu ravnicu, puštajući da mu se prijatne misli o novom osvajanju roje u glavi.

6 Temudžin se naglo budi iz sna kada ga par grubih šaka digne sa ležaja i baci na drveni pod. U šatoru je toliko mračno da jedva raspoznaje obrise svojih udova i sve oko njega deluje nepoznato. Može da čuje kako Šolaj mrmlja sebi u bradu dok tumara kroz mrak što ga navodi na zaključak da ga je starac i probudio. Temudžin oseća novu bujicu netrpeljivosti prema Bortinom ocu. Ustaje i guši bolan jauk kada cevanicom udari u nevidljivu prepreku. Još uvek nije svanulo i oklunskim staništem vlada spokoj. Dečak ne želi da izazove pseći lavež. Malo hladne vode će odagnati pospanost, razmišlja zevajući. Izlazi napolje i kreće ka mestu gde je, koliko se seća, prethodne večeri video vedro, ali kada stigne tamo, ne uspeva da ga napipa. „Već si budan?”, pita Šolaja negde iz blizine. Temudžin se okreće prema glasu i nesvesno skuplja pesnice. Na jednoj strani lica ima modricu od starčevog udarca prethodne večeri. Izmamio mu je sramne suze jer je konačno shvatio istinu Enkovih reči o surovom životu u tom siromašnom domu. Šolaj koristi svoju koščatu šaku prilikom izricanja svake zapovesti, bilo da tera psa pred nogama ili nagoni svoju kćer ili ženu na neki posao. Njegova neugledna žena je naučila da to ćutke podnosi, ali zato je te prve večeri Borte osetila očeve pesnice više puta samo zato što mu se našla nadohvat ruke u skučenom prostoru šatora. Temudžin ne sumnja u to da je devojčica pod svojom prljavom i pohabanom haljinom sva u modricama. Bila su potrebna dva jaka Šolajeva šamara da se i sam nauči poslušnosti. Osetio je tada na sebi njen prezriv pogled, ali šta je drugo mogao da učini? Da ubije starca? Posle toga verovatno ne bi dugo poživeo jer bi se na njega okomilo celo pleme. Ne sumnja u to da bi ga iskomadali s posebnim zadovoljstvom kada bi im za to dao povoda. Kada se probudio poslednji put te noći, sanjao je kako vuče krvavo Šolajevo telo vezano za konja, ali to je bila samo fantazija pothranjena poniženjem. Bekter je preživeo sva iskušenja, podseća on sebe kroz uzdah i pita se kako je taj bizgov od njegovog brata uspeo da obuzda svoju narav.

Temudžin čuje škripu šarki kada Šolaj otvori vratašca, propuštajući unutra dovoljno hladnog vazduha da dečak zadrhti. Temudžin zaobilazi peć i provlači se između uspavanih tela Borte i njene majke. Nedaleko odatle nalaze se još dva šatora Šolajevih sinova i njihovih neuglednih porodica. Napustili su starčevo ognjište nekoliko godina ranije, ostavljajući Borte samu. Uprkos svojoj grubosti, Šolaj je kan u svom domu i Temudžin može samo da povije glavu i trudi se da ne zaradi previše psovki i šamara. Napolju je sveže i telom mu prolazi drhtaj. On skršta ruke preko svoje debele bluze ne bi li sačuvao bar malo topline. Šolaj opet prazni svoju bešiku. Noću to čini skoro svaki sat vremena. Temudžin se budio svaki put kada bi Šolaj procunjao pored njega, i sada se pita zašto ga je starac ovoga puta isterao iz tople postelje. U stomaku oseća duboko probadanje od gladi i raduje se nečemu toplom pre nego što otpočne dnevne poslove. Siguran je da će mu malo toplog čaja smiriti drhtave ruke, ali zna da će se Šolaj samo zacerekati ukoliko mu ga zatraži pre nego što potpale peć. Stada ovaca i koza liče na šćućurene bele figurice pod zvezdanim nebom dok Temudžin mokri na tvrdu zemlju, posmatrajući kako se mlaz puši. Prolećne noći su još uvek sveže i zemlja je prekrivena injem. Pošto su vrata uvek okrenuta ka jugu, nije mu teško da pronađe istok u potrazi za prvim znacima zore. Ali ne nalazi ih, i nada se da ga Šolaj neće svakog jutra buditi ovako rano. Starac možda nema sve zube na broju, ali zato je žilav i čvornovat poput starog pruta i Temudžin sa žaljenjem konstatuje da je pred njim dug i naporan dan. Kada se upaše, dečak oseća Šolajev stisak oko mišice. Starac ga odguruje ispred sebe i dodaje mu dva drvena vedra. Temudžin ih ćutke uzima, čekajući naredbu. „Napuni ih i brzo donesi, dečače”, zapoveda starac. Temudžin klima glavom i hita ka žuboravom zvuku obližnje reke. Najednom žali što Kasar i Kačijun sada nisu s njim. Već mu nedostaju, i teško je zamisliti spokojnu scenu buđenja u šatoru u kojem je odrastao i gde su ga svakog jutra nežno drmusale Helunine ruke. Vedra su u povratku teška, ali on želi što pre da jede i ne sumnja u to da će ga Šolaj izgladneti ukoliko mu se za to pruži prilika. Peć je potpaljena u vreme kada se uđe u šator, ali Borte nije u svojoj postelji. Šolajeva smrknuta žena, Šrija, uveliko posluje oko vatre, raspirujući plamen žaračem pre nego što zatvori vratašca uz zveket. Otkad je stigao, nijednom mu se nije obratila. Temudžin žedno gleda u čajnik, ali

Šolaj ulazi baš u trenutku kada on spušta vedra na zemlju i odmah ga grabi za ruku i izvodi napolje u mračnu tišinu. „Pridružićeš se kasnije kožarima, kad sunce odskoči. Umeš li da šišaš ovce?” „Ne, nikada nisam...”, počinje Temudžin. Šolaj pravi grimasu. „Nisi mi od neke koristi, dečače. Mogu i sam da nosim vedra. Kada se razdani, možeš da skupljaš ovčiji izmet za potpalu. Umeš li da čuvaš ovce? „To sam radio”, brzo odgovara Temudžin, nadajući se da će mu dodeliti konja za čuvanje oklunskih stada. To bi ga bar na neko vreme udaljilo od ove sumorne porodice. Šolaj prepoznaje njegovu želju i bezuba usta mu se krive poput vlažne, ružne pesnice. „Hoćeš da pobegneš nazad svojoj majci, je li, mamlaze? Zazireš od teškog rada, a?” Temudžin odmahuje glavom. „Umem da štavim kožu i pletem užad za amove i sedla. Umem da rezbarim drvo, rog i kost.” Obrazi mu najednom gore, ali sumnja da to Šolaj može da vidi u mraku. Čuje kako starac nezadovoljno frkće. „Ne treba mi sedlo za konja kojeg nemam, zar ne? Neki od nas nisu rođeni u svili i kadifi.” Temudžin na vreme uočava starčev udarac i izbegava ga. Ali Šolaj ne voli kada ga nadmudre i obrušava se na njega celim telom, sve dok dečak ne padne u tamnu fleku gde je smrznuta zemlja upila mokraću. Kad Temudžin pokuša da se pridigne, Šolaj mu zariva stopalo u rebra i dečak gubi pribranost. Skače na noge i pruža stisnute pesnice, najednom nesiguran u to šta dalje da čini. Starac je očigledno rešen da ga ponizi za svaku sitnicu, ali Temudžin još uvek ne zna šta zapravo hoće od njega. Šolaj frustrirano uzdiše i pljuje na zemlju, grabeći ga svojim čvornovatim prstima. Temudžin uzmiče, ne uspevajući da odreaguje onako kako bi njegov mučitelj želeo. Saginje se, štiteći glavu od kiše udaraca, ali neki od njih uspevaju da pogode metu. Svi instinkti mu govore da uzvrati, ali nije siguran u to kako bi se starac tada razgoropadio. Šolaj u tami deluje krupnije i strašnije, međutim, Temudžin ne može da pretpostavi koliko jako bi morao da ga udari a da pri tom ne podstakne još veći izliv besa. „Dosta”, uzvikuje on. „Dosta!” Šolaj se kikoće, stežući ivicu Temudžinove bluze u svom čeličnom stisku. Zadihan je kao da je pretrčao milju po najjačem suncu.

„Slomio sam konje triput veće od tebe, dečače. I s mnogo više duha. Nema od tebe vajde, kao što sam znao da neće biti.” U njegovom glasu Temudžin čuje beskrajan prezir i uspeva čak i da nazre starčeve crte lica. Prvi zraci sunca probijaju se sa istoka i pleme konačno počinje da se budi. Obojica osećaju da ih neko posmatra. Istovremeno se okreću i iza sebe vide Borte. Temudžin naglo rumeni od stida koji ga boli više od dobijenih batina. Oseća kako ga Šolajeve ruke puštaju pod Bortinom tihom osudom i starcu kao da je najednom neprijatno. Bez reči odguruje Temudžina i razočarano ulazi u zagušljivu tamu šatora. Temudžin oseća kako mu krv curi iz nozdrve i golica gornju usnu. Briše je gnevnim pokretom ruke. Dosta mu je svega. Taj nagli pokret kao da plaši Šolajevu kćer koja se okreće i trčeći nestaje u tami. Nekoliko dragocenih trenutaka Temudžin je potpuno sam, dovoljno dugo da se oseti izgubljeno i očajno. Na osnovu onoga što je dosad video, slobodno može da zaključi da je njegova nova porodica malo bolja od životinja. A prvi dan je tek počeo. Borte trči između šatora, zaobilazeći prepreke i preskačući razdraganog psa koji pokušava da je pojuri. Oslobađa ga se u nekoliko brzih skretanja, ostavljajući ga da razočarano skiči za njom. Devojčica se oseća živo samo kada trči. Tada, kao da ništa na svetu ne može da je dotakne. Međutim, kada stoji mirno, njen otac može da je odalami rukom, a može i majka da je ošine dugim bičem po leđima. Još uvek ima ožiljke od pre dva dana kada je slučajno prevrnula činiju hladnog jogurta. Rezak jutarnji vazduh prži joj pluća dok juriša kroz oklunsko stanište. Želi da se sunce zaledi na dalekom horizontu. Ah, kada bi pleme još malo spavalo, mogla bi da nađe malo mira i sreće daleko od njihovih pogleda. Zna koliko vole da joj pričaju iza leđa i ponekad žali što nije kao ostale devojčice u plemenu. Doduše, pokušala je da ih oponaša nakon što se majka isplakala nad njom. Jedan dan je bio dovoljan da se umori od šivenja, kuvanja i učenja kako da fermentiše crni ajrag za ratnike. Kakvo je uzbuđenje u tome? Uostalom, čak ni ne izgleda kao ostale devojčice sa svojom koščatom građom i tek napupelim grudima koje se jedva naziru na rebrima. Majka se žali da ne jede dovoljno, ali Borte je došla do mudrijeg zaključka. Ona zapravo ne želi da ima velike kravlje dojke koje će da vise samo da bi ih muškarci muzli. Želi da bude brza kao srna i mršava kao divlji pas.

Frkće u trku, prepuštajući se zadovoljstvu vetra koji joj miluje lice. Otac ju je obećao vučjem balavcu bez razmišljanja. Starac je previše glup da bi je pitao pristaje li na taj brak ili ne. Ne. Njemu nije ni stalo do nje. Ona zna koliko njen otac ume da bude težak, i sve što može da učini jeste da pobegne i sakrije se od njega, kao što je učinila hiljadu puta ranije. U plemenu postoji žena koja joj dopušta da prespava u njenom šatoru kada stari Šolaj previše pobesni. To su opasni trenuci, naročito kada mu ajrag potpali krv. Borte je uvek na oprezu kada čuje njegov nepovezan govor ili namiriše sladak dah koji najavljuju da će je ščepati u mraku. Jednom mu je to pošlo za rukom, ali neće više nikad. Ne, dok god sa sobom bude nosila svoj nožić. Borte ostavlja poslednji šator iza sebe i u trku skoro nesvesno odlučuje da odjuri do reke. Prvi zraci zore otkrivaju vijugavu crnu liniju žuborave vode i ona oseća kako u nogama dobija novu snagu. Kada bi samo mogla da skoči visoko uvis i nikada više ne siđe na zemlju, poput čaplje. Iz grla joj se otima zvonak smeh pri pomisli na tu štrkljavu pticu, svu u nogama i lepršavim krilima. Ubrzo stiže do reke, zaustavljajući se na samoj ivici. Mišići u nogama joj pulsiraju. U trenutku ushićenosti pridiže se na prste i gleda u izlazeće sunce, zamišljajući da leti ka njemu i žudeći za tim da više nikada ne siđe na zemlju. Pod stopalima oseća da stoji na ivici rečnog korita i sledećeg trenutka se stropoštava u travu, još uvek krutu od mraza. Zadihana i očarana svojom maštarijom, Borte zavidi pticama koje mogu da lete tako daleko od tla. Kakva li je samo radost u tome biti slobodan, razmišlja ona, posmatrajući kako nebo gubi svoje tamne obrise pod zracima izlazećeg sunca. Ništa joj ne bi pričinilo veće zadovoljstvo od jednostavne mogućnosti da raširi krila i ostavi svoje roditelje pod sobom kao dve ružne fleke na zemlji. Bili bi tako mali pod njom, sigurna je u to, kao insekti. A ona bi letela sve do sunca i nebeski otac bi je dočekao oberučke. Sve dok i on ne digne svoju ruku na nju i natera je da odleti negde još dalje. Borte nije sasvim sigurna u nebeskog oca. Iz iskustva zna da muškarci nisu mnogo drugačiji od pastuva koje je videla kako naskaču na kobile. Uspaljeni su pre i tokom oplodnje i mlataraju svojim dugim udovima, da bi posle toga mirno nastavili da pasu travu kao da se ništa nije dogodilo. U tom činu, Borte nije primetila nikakvu nežnost. I nije nikakva tajna da se i ljudi na isti način ponašaju. Uverila se u to svaki put kada bi njen otac, ne obraćajući pažnju na svoju kćer, u dugim noćima naskakivao na njenu majku.

Borte leži na hladnoj zemlji i uzdiše kroz poluotvorene usne. Ako misle da će onaj vučji balavac da je zaskače na isti način, onda su se grdno prevarili. Jednim potezom svog nožića ostaviće mu patrljak umesto muškosti. Borte zamišlja kako beži od njega, noseći ga u ruci poput crvenog crva dok je on juri i zahteva od nje da mu ga vrati. Taj prizor je toliko zabavlja da se naglas smeje. Kada joj se dah konačno smiri, čuje kako se pleme polako budi. Čekaju je poslovi koje treba obaviti u šatoru i oko stoke. Ocu će ruke biti pune kanovog sina, razmišlja ona, i biće najbolje da ostane u blizini za slučaj da mu ustreba pomoć oko neštavljene kože ili ošišane vune. Svi će biti uključeni u posao sve dok sve ovce ne budu bile ošišane. Ukoliko izostane, Borte zna da će zaraditi još jedno bičevanje. Devojčica seda na travu, bere jednu sočnu vlat i počinje da je gricka. Temudžin. Izgovara to naglas, osećajući kako joj se slogovi kotrljaju preko jezika. Ime znači čovek od gvožđa, što bi mu verovatno pristajalo da ga nije videla kako se grči pod očevim pesnicama. Nešto je mlađi od nje i pomalo je strašljiv. Zar za takvog da se uda? Dečak kojem će jednog dana rađati jake sinove i kćeri koji će moći da trče kao ona? „Nikada”, glasno kaže Borte, zagledana u duboku reku. Instinktivno se naginje nad površinu vode i zuri u nejasan odraz svog lica. Mogao bi da bude bilo ko, zaključuje ona. Svako ko seče svoju kosu nožem i prljav je poput stočara. Istina, ni ona nije neka lepotica, ali može da trči dovoljno brzo da je niko nikada ne uhvati. Pod jakim podnevnim suncem, Temudžin briše znoj sa kapaka dok mu creva krče od gladi. Bortina majka je džangrizava i neprijatna poput njenog muža, s dodatkom oštrog i provokativnog pogleda. Dečak se užasava pomisli na to da bi njegova žena mogla da bude tako ružna i sumorna. Šrija mu je za doručak dala činiju slanog čaja i komad sira veličine njegovog palca, tvrdog kao kamen. Ubacio ga je u usta, ali sir ni do podneva nije smekšao. Šolaju je dala tri tople kriške beskvasnog hleba i začinjenu ovčetinu koje je neko vreme prevrtao u rukama ne bi li odagnao jutarnju studen. Od mirisa hrane Temudžinu je pošla voda na usta, ali Šrija ga je samo uštinula za stomak i rekla da bi mogao da preskoči par obroka. Bila je to uvreda, ali zar išta više može da ga iznenadi? Dok Šolaj lojem maže kožno remenje i proverava kopita svakog oklunskog konja, Temudžin nosi velike bale vune tamo gde ih plemenske

žene šire po prostirkama od starog platna. Svaka je teža od prethodne, ali on uspeva da se tetura s njima kroz logor, privlačeći podrugljive poglede odraslih i dobacivanje male dece. Noge i leđa počinju da mu gore već posle druge ture, ali Temudžin ne dopušta sebi da posustane. Kod desete bale, Šolaj prestaje s mašćenjem kože kako bi proverio kako napreduje posao i Temudžin primećuje da neki muškarci razmenjuju zlobne osmehe i opklade. Po svemu sudeći, Okluni se klade na sve i svašta, ali kada Temudžin konačno padne, onda ga to više ni ne dotiče. Niko ne prilazi da mu pomogne i on u sebi konstatuje da nikada nije bio u nezavidnijem položaju nego u tom trenutku bespomoćne tišine. Okluni ga ćutke posmatraju. Na njihovim licima nema ni sažaljenja ni zabave, i kada konačno ustane, oseća kako njihovo neprijateljstvo zapravo hrani njegov duh i tera ga da visoko podigne glavu. Iako mu znoj pecka oči i svaki plitki, ubrzani dah preti da ga uguši, Temudžin na licu namešta osmeh. Na njegovo zadovoljstvo, neki od posmatrača spuštaju poglede iako ih većina sužava. Po izrazima na njihovim licima, Temudžin zna da mu se neko približava. Nastavlja da stoji uspravno, obema rukama balansirajući balu vune na svom ramenu. Nimalo ne uživa u ovom ranjivom položaju kada se okrene da vidi koga to ostali posmatraju. Dok prepoznaje svog rođaka Kokea, na njegovom licu čita da ovaj uživa u svakom trenutku Temudžinove poniženosti. Pesnice su mu opuštene na bokovima, ali lako ih je stisnuti i zariti u nezaštićen stomak. Temudžin pokušava da stegne stomačne mišiće, osećajući kako drhte od iscrpljenosti. Bala vune ga vuče nadole i noge ga polako izdaju. Kada mu Koke priđe, Temudžin spušta balu niže i nastavlja da ga gleda u oči, trudeći se svim silama da svojim bezizražajnim licem posrami dečaka na sopstvenom terenu. Ali to mu ne polazi za rukom. Za Kokeom prilaze ostali dečaci približno istih godina, užarenih očiju i opasne spoljašnjosti. Krajičkom oka Temudžin vidi da se ostali gurkaju i cerekaju. Stenje u sebi, žaleći što kod sebe nema nož da njime zbriše uobraženost s njihovih lica. Je li Bekter ovako patio? Nikada ništa nije spominjao. „Podigni balu, dečače”, kaže mu Koke, cereći se. Kada Temudžin otvori usta da mu odgovori, oseti udarac u balu vune koja ga skoro obara na zemlju. Za trenutak se tetura prema Kokeu, ali ovaj ga grubo odguruje od sebe. Dovoljno često se tukao sa svojom braćom da bi dopustio da ga to poljulja i hitro uzvraća udarac koji Kokea obara s nogu. Jedan trenutak se kotrljaju po suvoj zemlji, zaboravljajući na vunu. Ostali

dečaci ne kliču, ali jedan od njih pritrčava i šutira Temudžina u stomak. Ovaj se grči i ispušta besan jauk. Drugi udarac nogom ga okreće na leđa dok se odvaja od Kokea u pokušaju da ustane. Koke krvari iz nosa, ali tek toliko da se kapljice odmah zgrušavaju u prašini. Pre nego što Temudžin stigne da se pridigne, Koke ga opet grabi, pritiskajući mu glavu na zemlju, dok mu ostali dečaci sedaju na grudi i noge, zarobljavajući ga svojom težinom. Temudžin je previše iscrpljen napornim poslom i glađu da bi ih zbacio sa sebe. Divlje se koprca, ali prašina mu sa svakim uzdahom ulazi u usta i ubrzo počinje da se davi. Zatim zariva nokte u svoje napadače. Jednog od dečaka hvata za vrat i Koke ga udara u glavu ne bi li popustio stisak. Posle toga gubi pojam o vremenu i svi zvuci nestaju u tami. Ne budi se odmah, niti spava, ali kada mu hladna voda zapljusne lice, konačno dolazi k sebi, nemirno kao da isplivava iz košmara. Temudžin otvara oči, trepćući dok mu voda s lica spira krv i prašinu. Šolaj ga podiže i on vidi kako starac gnevno rasteruje dečake koji ne prestaju da se izruguju svojoj žrtvi. Temudžin gleda u Šolajeve oči, ali u njima vidi samo tračak iritacije dok starac pucketa prstima pred njegovim licem, skrećući mu pažnju na sebe. „Sada idi i napuni ovo vedro vodom”, čuje starčeve reči koje kao da dopiru iz velike daljine. „Posle toga ćeš pomoći da se vuna izdrnda dok mi budemo jeli. Ako budeš vredno radio, zaslužićeš meso i hleb koji će ti obnoviti snagu.” Starčevo lice je za trenutak zgađeno. „Mislim da je još uvek ošamućen. Za ovo treba tvrđa glava. Njegov brat je imao bivolju glavudžu.” „Čujem vas”, iritirano mrmlja Temudžin, otresajući poslednje tragove slabosti. Skače na noge i grabi vedro, ne trudeći se da sakrije svoj bes. Iza sebe ne čuje Kokea ni ostale, ali u sebi se zaklinje da će dovršiti bitku koju su započeli. Istrpeo je prezir Okluna, ali javno prebijanje je prevršilo svaku meru. Zna da slučajno neće naleteti na svog suparnika. Dovoljno je detinjast da bi tako nešto poželeo, ali je i dovoljno veliki ratnik da bi sačekao pravi trenutak. Doći će. Jašući kroz prostranu zelenu dolinu, Jesugej u daljini vidi jahače, ne veće od pokretnih tačkica, i ustrojava svog konja u čvrst kas. Sa ovolike udaljenosti ne može da zaključi da li su Okluni poslali ratnike da ga isprate iz njihovog staništa, ili su u pitanju konjanici iz plemena koje je nedavno naselilo te

predele. Pretpostavku da su to obični čobani odmah pobija brzi pogled po okolnim brdima. Na njima ne vidi nijednu izgubljenu ovcu i sumorno zaključuje da mu preti opasnost ukoliko konjanici odluče da ga pojure. Krajičkom oka posmatra svaki njihov pokret, trudeći se da ne okrene lice u njihovom pravcu. Nada se da im neće pasti na pamet da prate usamljenog jahača, ali na njegovu žalost, konjanici primećuju oblak prašine u daljini i bez dvoumljenja teraju svoje konje u galop. Najudaljeniji izviđači Vukova su dva dana daleko i Jesugeju ne preostaje ništa drugo nego da jahačima utekne na otvorenom polju. Podbada svog škopca u galop, zadovoljan time što je životinja izdržljiva i odmorna. Možda će goniči umoriti svoje konje i odustati od potere. Jesugej se ne osvrće preko ramena dok jaše. U tako prostranoj ravnici pogled može da dobaci i do šest milja u daljinu, što znači da je i sam dovoljno primetan. Potera će biti duga, ali bez lukavstva i sreće konjanici ga neće uhvatiti na otvorenom. U međuvremenu, dočepaće se kakvog-takvog skloništa. Jesugej pogledom grozničavo šara po okolnim brdima i na vrhu zapaža jedan šumarak, nalik trepavicama u daljini. Ali u njemu ne bi mogao da se sakrije. Potrebno mu je sklonište u ravnici gde se šuma prostire preko tvrde zemlje, pokrivene suvim lišćem i sivim borovim iglicama. Postoji mnogo takvih mesta, ali zasad mu nijedno nije na vidiku. Frustracija mu raste u grudima, ali on nastavlja da jaše. Kada se osvrne, jahači su mu bliže nego pre i uspeva da prebroji petoricu. Krv im vri za poterom, on to zna. Biće uzbuđeni i klicaće iako će se njihovi povici izgubiti daleko iza njega. Jesugej se kezi dok mu vetar šiba obraze. Da znaju koga jure, ne bi toliko žurili. Ruka mu pada na balčak mača, tamo gde je pričvršćen u konjskim bisagama. Dugo sečivo je pripadalo njegovom ocu i iz bezbednosnih razloga je obloženo kožnim koricama. Njegov luk je vezan za sedlo, ali može da ga zategne u treptaju oka. Stara, pouzdana zaštitna košulja pod njegovom dolamom, ona koju obično nosi kada odlazi na rizična putovanja kao što je ovo, donekle ga umiruje svojom težinom. Ukoliko ga pritisnu, biće spreman da ih iskasapi, govori sebi, osećajući trnce starog uzbuđenja. Uostalom, on je kan Vukova i ne plaši se ljudi. Njihovu drskost će naplatiti smrću.

7 Temudžin pravi grimasu dok mu sirova vuna po ko zna koji put struže po crvenim prstima. Viđao je kako taj posao u staništu Vukova obično obavljaju mladići i devojke. Kod Okluna je drugačije, u poslu učestvuju svi i očigledno je da on neće biti izuzetak. Sitna deca nose vedra puna vode kojom se prska svaki sloj sirove vune da bi bila konstantno vlažna. Koke i ostali dečaci vezuju vunene bale za uspravljene kožne okvire i satima ih mlate dugim glatkim štapovima sve dok ih potpuno ne iscede. Temudžin čini isto, padajući u sve veće iskušenje da štapom zbriše kez sa Kokeovog lica. Nakon što se vuna smekša, žene je mere ispruženim rukama, obeležavajući razmake kredom. Potom razdeljene komade šire po platnenim prostirkama, ravnajući razbarušenu kudelju sve dok ne poprime finoću i oblik asure. Ponovo je natapaju vodom kako bi se slojevi slegnuli i izravnali. Međutim, da bi se postigla željena gustina, potrebna je vrhunska umešnost. Od ranog jutra, Temudžin posmatra kako mu ruke postaju sve crvenije i ranjavije. Dok radi sa ostalima, strpljivo podnosi Kokeovo podrugivanje koje svaki put izaziva ženski kikot. Ali to ga ne dotiče, otkriva Temudžin. Sada kada je odlučio da sačeka pravi trenutak, čini mu se da bi mogao da istrpi i najveće uvrede i poniženja. U stvari, donekle ga raduje saznanje da će doći trenutak kada će se naći nasamo sa Kokeom i konačno mu vrati milo za drago. A možda i nešto više od toga. Uprkos upaljenim ogrebotinama koje mu sežu čak do laktova, sanjarenje mu pričinjava neobično zadovoljstvo. Kada je vuna glatka i uobličena, Okluni je vezuju za konje, rolajući je u duge cilindre po tradiciji koja se prenosi s generacije na generaciju. Temudžin bi dao sve da može da je vuče miljama daleko od ovih ljudi. Umesto toga, nastavlja ćutke da podnosi Kokeov podsmeh, otkrivajući da je za samo jedan dan postao prilično popularan u plemenu. Možda mu se zato žene toliko smeškaju. Ipak, ne preostaje mu ništa drugo nego da sagne

glavu i sačeka pauzu kada će dobiti svoje sledovanje kobiljeg mleka i činiju kuvanog povrća sa ovčetinom. Ruke i leđa ga bole kao da mu neko zariva noževe u kožu i uvrće ih pri svakom pokretu. Ali on istrajava, prebacujući sa ostalima gromade mlaćene vune na platnene prostirke. Nije jedini koji pati, primećuje on. Šolaj pomno nadgleda ceo proces iako se Temudžinu čini da starac nije vlasnik ošišanih ovaca. Kada jedan dečačić protrči previše blizu vune, zasipajući je prašinom, Šolaj ga grabi i nemilosrdno tuče štapom, ignorišući njegovo koprcanje sve dok se vriska ne pretvori u cviljenje. Vuna mora da bude besprekorno čista inače će izgubiti na jačini i kvalitetu. Stoga Temudžin strogo vodi računa o tome da ne napravi istu grešku. Kleči na samoj ivici prostirke, ne dopuštajući da i najmanji kamenčić ili oblačić prašine isprlja vunu pod njegovim rukama. Čitavo poslepodne Borte radi preko puta njega što mu daje priliku da bolje odmeri devojku koju mu je otac namenio. Toliko je mršava da joj se kosti mogu izbrojati. Crna, razbarušena kosa uokviruje joj lice na kojem dominiraju krupne oči i sline pod nosom. Teško mu je da zamisli manje privlačnu devojčicu, i kada uhvati njegov pogled, Borte glasno pročišćava grlo, skupljajući pljuvačku koju u poslednjem trenutku odlučuje da proguta. Temudžin zapanjeno odmahuje glavom, pitajući se šta je njen otac mogao da vidi u njoj. Je li moguće da ju je prihvatio samo zbog ponosa, postidevši tim činom sitne duše kao što su Enk i Šolaj. Temudžin mora da se suoči sa činjenicom da će ta devojčica jednog dana deliti s njim šator i rađati mu decu divlju poput prerijskih mačaka. Dosad se uklapa u njegovo mišljenje o Oklunima, tužno zaključuje on. Velikodušnost nije njihova vrlina. Ukoliko su voljni da se odreknu te devojke, onda je to zbog toga što žele da je se reše, dajući je plemenu koji će od nje imati više štete nego koristi. Utom ga Šrija udara štapom po rukama, mameći mu jauk. Naravno, sve ostale žene se kikoću i jedna ili dve imitiraju zvuk koji je ispustio čime mu teraju krv u obraze. „Prestani da sanjariš, Temudžine”, naređuje Bortina majka kao i desetak puta pre toga. Posao je dosadan jer se stalno ponavlja i žene se zabavljaju ćaskanjem ili radom u transu, ali takav luksuz novajliji nije dozvoljen. I najmanji znak nepažnje se kažnjava uprkos jakom suncu i vrućini koji mu crpe ono malo preostale energije. Čak je i voda koju mu daju da pije topla i slana i stvara mu mučninu u stomaku. Čini mu se da smrdljivu vunu mlati, nosi i mota u

nedogled. I dalje ne može da veruje u to da je ovo tek prvi dan njegovog boravka među Oklunima. Negde na jugu, njegov otac jaše kući. Temudžin zamišlja kako ga dočekuju veseli psi i njegovo zadovoljstvo dok obučava dva mlada sokola da love i vraćaju mu se na ruku. Njegova braća će verovatno učestvovati u tome. Drhtavim prstima će hraniti mladunce komadima mesa. Kačijun neće ustuknuti kada ptica kljucne hranu s njegovog dlana, u to je siguran. Već im zavidi na bezbrižnom letu koje im predstoji. Šrija ga opet udara i on munjevitom brzinom grabi prut iz njene ruke, spuštajući ga na zemlju pored sebe. Žena za trenutak pilji u njega otvorenih usta pre nego što posegne rukom za prut, ali on ga pritiska kolenom i odmahuje glavom, osećajući vrtoglavicu dok mu srce lupa u grudima. Njene oči lete ka Šolaju koji stoji u blizini, posmatrajući kako se nova tura vlažne vune spušta na prostirke. Temudžin čeka da Šrija vrisne, a onda, na njegovo iznenađenje, ona sleže ramenima, podižući dlan u prećutnom zahtevu da joj vrati prut. Scena je polukomična i on odlučuje da joj ga vrati, spreman da se povuče. Žena za trenutak drži prut u ruci, vidno neodlučna, a onda mu okreće leđa i odlazi. Temudžin je dugo posle toga drži na oku, vredno peglajući prstima vunu, ali ona se ne vraća ni nakon nekog vremena kada se dečak opet udubi u monotoni posao. Ujak Enk mu donosi činiju fermentisanog mleka koje će mu dati snagu da dovrši posao. Dok sunce polako tone za oblake na zapadu, svako dobija porciju bistre tečnosti koja neodoljivo podseća na mutnu vodu, poznatiju kao crni ajrag. Napitak je topliji od mlečnog čaja i Temudžin se kod prvog gutljaja guši i kašlje. Briše usta i otvara ih da ohladi ispečenu sluzokožu koja bridi kao da je progutao vatru. Srećom, Koke je iza konja pomoću kojeg rola vunu, ali zato Šolaj vidi njegovu tegobu i počinje da se smeje toliko silno da se Temudžinu čini da će dobiti napad i umreti na mestu. Potajno želi da se to dogodi, ali starac nekim čudom preživljava. Briše suze i saginje se da uzme još jednu činiju toplog napitka. Teško je odoleti drugoj turi za nekog ko praktično ništa ne radi, ali to očigledno nikome ne smeta. Popodnevno svetlo polako nestaje i poslednja prostirka se umotava u cilindar i vezuje za drugog konja. Pre nego što iko primeti, Borte skače u sedlo, iznenađujući Šolaja koji stoji ispred konja sa uzdama u rukama. Otac i kćer ne razmenjuju nijednu reč, ali starčeve usne se pomeraju kao da je u njima pronašao mrvicu koju ne može da dosegne jezikom. Posle trenutka neodlučnosti, on udara konja

po leđima, šaljući ga u trk da izravna i ojača vuneni cilindar. Štitiće šatore od zime i poslužiće kao debela prostirka i konjski pokrivač. Bezobličniji komadi će biti iskorišćeni za bebe koje ne mogu same da izlaze na nuždu. Temudžin seda na svoje pete i proteže leđa, sklapajući oči pod novim naletom bola. Desna ruka mu je potpuno utrnula, što ga brine. Levom je trlja sve dok krv ne prostruji kroz prste, donoseći novi bol koji mu oči puni suzama. Nikada nije ovako teško radio, zaključuje on, pitajući se da li će ga to ojačati. Šolaj mu prilazi i Temudžin ustaje, donekle uplašen starčevim prisustvom. Mrzi sopstvenu nesigurnost, ali jaki udarci koje je primio bez ikakvog razloga nagone ga na oprez. Fermentisano mleko ga tera da kiselo podrigne dok ga Šolaj hvata za mišicu, poznatim dvoprstim, čeličnim stiskom, i pokazuje drugom rukom na šator. „Sad jedi i spavaj. Sutra ćeš da cepaš drva za zimu.” Temudžin je previše umoran da bi mu odgovorio. U tupoj iscrpljenosti odlazi gde mu je rečeno, osećajući kako su mu udovi i duh teži nego ikada. Jesugej pronalazi dovoljno bezbedno mesto za logorovanje. Dolina u kojoj je spazio grupu jahača došla je do kraja i on nastavlja da galopira kroz kratak prolaz između dva brda, nadajući se da će pronaći sklonište kojim će zametnuti svoje tragove. Kan zna da ga nije teško pratiti po prašnjavoj zemlji, ali ne bi izdržao celu noć u tom tempu bez rizika da njegov konj polomi nogu na neravnoj zemlji. Umesto toga, svog kuražnog škopca tera uzbrdo ka šumarku. U jednom trenutku je čak i sjahao i vodio ga za uzde, neprekidno ga hrabreći. Uzbrdica je toliko strma i naporna da su konjske oči izbuljene od straha dok mu kopita klize po krševitoj podlozi. Jesugej se brzo kreće. Omotao je uzde oko obližnjeg debla i očajnički ih zateže sve dok konj ne pronađe oslonac. Čak i tada, ramena i grudi ga užasno bole u vreme kada se konačno popne na vrh brda. Narednih pola milje, životinja grozničavo dahće od umora. Jesugej se nada da ga njegovi goniči neće pratiti kroz šumu, naročito ne po mraku. Sve što treba da učini jeste da im ostane van vidokruga i pusti ih da uzaludno prate tragove koji nestaju na podlozi od suvih borovih iglica. Dođe mu da se nasmeje pri pomisli na to koliko će ih to nasekirati, ali obuzdava se. Peckanje na leđima mu govori da su mu još uvek za petama i da pažljivo osluškuju svaki šušanj. Zabrinjava ga mogućnost da se njegov konj njištanjem javi njihovim konjima i tako

oda njegov položaj, ali životinja je previše iscrpljena od penjanja i dugog jahanja. Uz malo sreće i posle noćnog odmora pored vatre, ujutro će napustiti šumu i nastaviti svojim putem. Više mu nije važno da li će se kući vratiti dan kasnije, samo želi da tamo stigne u jednom komadu. Na samom vrhu, Jesugej vezuje uzde za visoko šiblje i posmatra kako se konj spušta na kolena, ali ove se zatežu, sprečavajući umornu životinju da legne. Jesugej mu ostavlja sedlo na leđima za slučaj hitrog bega, popuštajući mu uže pod stomakom. Škopac zahvalno frkće i namešta se najudobnije što može. Ubrzo sklapa oči dok mu se meka njuška otvara i otkriva dva niza velikih žutih zuba. Jesugej u mraku osluškuje zvuke koji će potvrditi da njegovi goniči nisu odustali. Biće im teško da mu se prikradu a da prethodno ne čuje njihove korake na razuđenoj zemlji. On odvezuje kožno remenje na koricama svog mača i izvlači ga u jednom glatkom pokretu, proučavajući sjajnu oštricu. Od dobrog je čelika i biće prilično dobra nagrada svakom kradljivcu koji se usudi da mu je oduzme. Da je Iluk s njim, izazvao bi konjanike na otvorenom, ali pet je ipak previše za njega samog, osim ako to nisu žutokljunci koji bi pobegli kada bi zaurlao i zamahnuo mačem. Očev mač je oštar kao i uvek, što mu je velika uteha. Nepotrebno je da ga večeras oštri i rizikuje da to goniči čuju. Umesto toga, uzima nekoliko gutljaja iz kožne čuture, praveći grimasu zbog bljutavosti vode. Konj je verovatno žedan i do jutra će dobro ogladneti. Ukoliko je obližnji potok presušio, onda je pred njim težak dan, sa konjanikom ili bez njega za petama. Jesugej sleže ramenima pri toj pomisli. Preživeo je i gore. Proteže se i zeva, gledajući sa smeškom svog uspavanog konja. Zatim vadi suvu ovčetinu iz bisaga i žvaće je, stenjući od zadovoljstva. Nedostaju mu Helun i dečaci, i pita se šta li sada rade. Dok se spušta u kožnu prostirku i izvlači ruke iz dolame, nada se da Temudžin ima dovoljno duha da izdrži život sa Oklunima. Teško je proceniti koliku snagu poseduje dečak njegovih godina. Jesugej se ne bi iznenadio kada bi saznao da je Temudžin pobegao mada se iskreno nada da to neće učiniti. Bila bi to velika sramota za Vukove i priča bi se tokom leta proširila po okolnim plemenima. Jesugej se u sebi moli da njegov sin odoli svim iskušenjima. Bekter je patio, to zna. Njegov najstariji sin retko govori lepe stvari o Oklunima, birajući trenutak kada Helun nije u blizini. Naravno, o njima samo tako i može da se govori. Jesugej tiho stenje i zahvaljuje nebeskom ocu što mu je podario zdrave sinove. Sa osmehom na usnama

pada u prvi san. Pet sinova i jednu kćer. Blagosloven je dobrim semenom i jakom ženom koja ih je izrodila. Čuo je za žene koje pobace bezobličnu krvavu smesu za svako dete koje živo donesu na svet, ali Helunina deca su preživela porođaj i sada rastu zdrava. I debela u Temuževom slučaju, problem s kojim tek treba da se suoči. San ga konačno hvata i disanje se smiruje. Kada otvori oči, na istoku vidi prvu svetlost zore sa ružičastim zracima na dalekim brdima. Voli ovu zemlju i za trenutak zahvaljuje što je poživeo da ugleda još jedan dan. Utom čuje šuškanje iz pravca šume i zadržava dah. Pridiže se i povlači kosu zalepljenu za smrznutu zemlju. Spavao je sa isukanim mačem i prstima na balčaku. Mora što pre da ustane da ga ne bi zatekli dok je još ukočen od sna, međutim, još uvek ne zna da li je primećen. Pogled mu leti levo-desno dok izoštrava čula, tragajući za izvorom zvuka. Postoji šansa da je to samo čoban u potrazi za izgubljenom kozom, ali kan zna da je to malo verovatno. U blizini čuje rzanje konja i vidi kako se njegov škopac budi i uzvraća njištanjem, ono čega se najviše plašio. Jedan od goniča očigledno jaše kobilu koja se opet oglašava na samo pedeset koraka desno od njega. Jesugej skače na noge, ignorišući probadanje u kolenima i leđima. Bez oklevanja grabi svoj luk sa sedla i zateže ga, ispaljujući dugo kopljište u tom pravcu. Samo Iluk može da ispali strelu dalje, ali Jesugej ne sumnja u svoj osećaj. Ukoliko su njegovi goniči neprijateljski nastrojeni, onda bi mogao da obori jednog ili dvojicu pre nego što uđu u domet mača. Dobro zna da u tim prvim, brzim napadima treba pikirati vođu i ostaviti slabije ratnike koji lako padaju od mača. Sada kada znaju njegov položaj, više se ne čuje šuškanje i Jesugej strpljivo čeka da se njegovi napadači otkriju. Stoji sa suncem iza leđa, i posle kratkog razmišljanja otkopčava svoju dolamu i izvrće je. Srce mu je u petama dok spušta mač i luk, ali tamnija strana platna će se bolje uklopiti u šiblje, bolje nego svetloplava koja ga čini idealnom metom. Uzima svoje oružje i ustaje, ostajući ukočen i miran poput drveća i šiblja oko sebe. Hvata sebe kako pevuši ispod glasa i obuzdava se. San je samo sećanje i krv mu brže struji žilama. Uprkos pretnji, kan otkriva da uživa u napetosti. „Pozdrav, ko god da si”, dovikuje glas s njegove leve strane. Jesugej u sebi psuje, svestan toga da je opkoljen. Bez razmišljanja ostavlja svog konja i kreće dublje u šumu prema glasu. Ko god da su, neće ga tako lako ubiti, zaklinje se u sebi. Kroz glavu mu proleće da možda nisu pretnja, ali čovek ne bi bio toliko lud da rizikuje život, konja i očev mač na

olakim nadama. Najjači preživljavaju u ravnici samo zahvaljujući oprezu i Jesugej zna da je vredan plen svojim goničima, bili oni toga svesni ili ne. Kapljica znoja curi mu niz slepoočnicu dok čeka da se ponovo oglase ili pojave. „Vidim ga”, javlja se drugi glas na samo nekoliko koraka od njega. Jesugej se spušta u čučanj i zateže luk uz poznatu škripu. „Konj mu je ovde”, prijavljuje treći, glasom dubljim od ostalih. Svi zvuče prilično mlado iako se divi njihovom tragačkom umeću. Čak i iz ove blizine ne čuje njihove pokrete. Beskrajno sporo okreće glavu da pogleda iza sebe. Kroz žbunje može da vidi muškarca koji odvezuje čvor na uzdama njegovog konja. Jesugej pravi grimasu u gnevnoj tišini. Ne može im dozvoliti da mu ukradu konja i ostave ga tu. Duboko udiše vazduh i uspravlja se u punu visinu, zakoračivši prema strancu pored njegovog konja. Kradljivcu leti ruka ka nožu, ali ukopava se u mestu kada spazi zategnut luk. „Ne tražimo kavgu, starče”, dovikuje stranac. Jesugej zna da zapravo uzbunjuje svoje saputnike, što mu potvrđuje užurbano šuškanje s njegove desne strane. Srce mu brže lupa. „Onda izađite da mogu da vas vidim i prestanite da mi se šunjate iza leđa”, naređuje Jesugej glasom koji odjekuje proplankom. Šuškanje prestaje i mladić koji tako hladnokrvno stoji pred njegovom zategnutom strelom klima glavom. „Učinite kako kaže. Neću da se zamajavam ovde pre doručka.” „Oglasite se pre svakog pokreta”, dodaje Jesugej, „ili ćete umreti, jedan po jedan.” Dugo vlada muk i mladić na kraju uzdiše. „Izlazite, svi odreda”, breca se, vidno gubeći hladnokrvnost pod strelom uperenom u njegovo srce. Suženog pogleda Jesugej posmatra kako ostala četvorica bučno izlaze iz šiblja. Dvojica imaju lukove sa spremnim strelama. Svi su naoružani i nose debelo postavljene dolame - one koje se obično nose u bitkama jer odbijaju kopljišta ispaljena iz velike daljine. Jesugej prepoznaje tkanje i pita se da li i oni na osnovu njegove odeće mogu da procene s kim imaju posla. Po drskosti onog koji mu je odvezao konja zaključuje da je u pitanju tatarska konjica, spremna da ukrade sve što im dođe pod ruku.

Kada Tatari izađu na proplanak, onaj koji mu se obratio prvi klima glavom Jesugeju. „Ponovo te pozdravljam, starče. Hoćeš li da nas udostojiš svojim prisustvom dok jedemo?” Jesugej se pita da li bi ovoliko pazili na manire da nisu u opasnosti od njegovog luka, ali tek kada ona dvojica spuste svoje lukove ka zemlji, on klima glavom i popušta tetivu na svom luku. Mladići ne kriju olakšanje i njihov vođa trza ramenima ne bi li odagnao ukočenost. „Zovem se Ulagan. Tatarin sam”, predstavlja se mladić uz lažan osmeh. „Ti si iz plemena Vukova, osim ako nisi ukrao tu dolamu i taj mač.” „Jesam”, uzvraća Jesugej a onda formalno dodaje: „Dobrodošli ste da podelite moju hranu i mleko.” „A kako ti je ime?”, pita Ulagan, izvijajući obrve. „Iluk”, odgovara Jesugej bez oklevanja. „Ako zapalite vatru, mogu da pronađem malo crnog ajraga da zagrejete krv.” Mladići se bacaju na spremanje jela, ali s vidnim oprezom, pazeći da jedan drugog ne uplaše naglim pokretima. Treba im više nego obično da skupe kamenje i potpale vatru kremenom i čelikom, međutim, kada sunce odskoči na nebu, sa slašću jedu suvo meso iz Jesugejevih zaliha i nešto retkog meda koji Ulagan vadi iz unutrašnjeg džepa svoje bluze. Slatkoća prija Jesugeju koji je nije kušao još od vremena kada je pleme pronašlo divlju košnicu, pre tri godine. Kan oblizuje prste posle svakog zalogaja zlatne tečnosti prošarane komadićima voska, ali drugu ruku ne udaljava od mača i strele položenih na zemlju pod njim. Ima nečeg neprijatnog u načinu na koji ga Ulagan posmatra dok jede iako se osmehuje svaki put kada susretne Jesugejev pogled. Tokom gozbe niko ne govori i napetost je skoro opipljiva u vazduhu. „Jeste li završili?”, naposletku pita Ulagan. Jesugej oseća neobičnu tenziju oko sebe kada jedan od Tatara ustane i spusti pantalone, spremajući se da obavi nuždu na zemlji. Ne pokušava da se sakrije i Jesugej mu za trenutak vidi muškost koja se ljulja dok ovaj čuči. „Vukovi nuždu obavljaju podalje od hrane”, mrmlja Jesugej. Ulagan sleže ramenima i ustaje. Jesugej čini isto jer ne želi da ga mladić uhvati nespremnog. Zapanjeno posmatra kako Ulagan prilazi vrućoj gomilici i u nju umače svoj mač. Jesugej steže svoje sečivo u ruci, grozničavo razmišljajući kako da se postavi prema nepristojnim Tatarima. Ulagan izvlači mač iz smrdljive mase

sve dok se cela oštrica ne umacka u izmet. Ulagan nabire nos i gleda u svog saborca koji je izlučio gomilu. „Imaš bolesna creva, Nasane, jesam li ti to rekao?” „Jesi”, odgovara Nasan mrtav ozbiljan, ponavljajući isti ritual sa svojim mačem. Jesugej tek tada shvata da njihov susret u ravnici nije bio slučajan. „Kada si me prepoznao?”, tiho pita kan. Ulagan se smeška, ali pogled mu je hladan. „Saznali smo kada su nam Okluni rekli da dolaziš sa sinom. Platili smo njihovom kanu da pošalje glasnika u naš mali logor. Nije bilo teško ubediti ga.” Ulagan se kikoće, više za sebe. „Nisi nimalo omiljen, znaš. Bilo je trenutaka kada sam mislio da nikad nećeš doći, ali stari Sansar je ispoštovao reč.” Jesugeju se srce steže pri ovom saznanju i najednom strepi za Temudžina. Dok procenjuje svoje šanse, istovremeno pokušava da održi kakav-takav razgovor sa svojim neprijateljem. Već je zaključio da je Ulagan budala. Nema svrhe ćaskati sa čovekom koji želi da ga ubije, ali čini se da mladi ratnik uživa u svojoj nadmoći nad njim. „Zašto je moj život vredan ovolikog truda?”, pita Jesugej. Ulagan se ceri. „Ubio si pogrešnog čoveka, Vuče. Ubio si kanovog sina koji je bio dovoljno glup da krade iz tvog stada. Njegov otac ne oprašta lako.” Jesugej klima glavom, praveći se da ga pomno sluša. Vidi da ostala trojica zagađuju svoje oštrice istom prljavštinom i bez najave skače napred i udara, zarivajući mač duboko u Nasanov vrat kada se ovaj okrene da ga pogleda. Tatarin pada uz smrtni jauk i Ulagan urla u besu, ciljajući mačem direktno u Jesugejeve grudi. Tatarin je brz, ali sečivo mu se odbija o metalni štit pod Jesugejevom dolamom, sekući platno nadole. Kan brzo napada jer mu ne preostaje ništa drugo. Metal dvaput odjekuje dok se preostala trojka raspoređuje oko njega. Ali Jesugej oseća novu snagu u ramenima i namerava da im pokaže šta znači biti kan Vukova. Jesugej lažira sopstveni skok a onda pravi korak unazad i svom snagom juri napred. Našao se u tri koraka između njih i osujetio njihov pokušaj da ga opkole. Jedan Tatarin zamahuje mačem u velikom luku, ali Jesugej ga probada kroz grudi, žustro izvlačeći očev mač ka sebi. Utom na leđima oseti oštar bol, ali brzo uzmiče, zarivajući u okretu oštricu u grkljan trećeg Tatarina.

Ulagan nasrće na njega, lica smrknutog zbog smrti trojice svojih saboraca. „Trebalo je da povedeš više ljudi ako si planirao da ubiješ kana”, izaziva ga Jesugej. „Petorica su za mene uvreda.” Naglo se spušta na jedno koleno, izbegavajući Ulaganov udarac. Divljačkim trzajem Jesugej uspeva da zaseče mladićevu cevanicu. Rana nije smrtna, ali krv kulja niz Ulaganovu nogu i Tatarin najednom gubi samopouzdanje. Kada se pridigne, Jesugej skakuće levo-desno, kontrolišući ravnotežu i oprez. Svakodnevno trenira sa Ilukom i svojim ratnicima i stoga zna da je pokret ključan za ubijanje mačem. Svaki čovek može da maše sečivom iznad glave, ali rad nogu odvaja laika od majstora. Ceri se Ulaganu koji hramlje ispred njega i poziva ga rukom da priđe bliže. Tatarin klima glavom poslednjem preživelom saborcu. Jesugej posmatra kako se kreće postrance i vreba priliku da napadne. Ulagan dobro bira trenutak i Jesugej ne pronalazi prostor da ustukne. Zariva svoj mač u grudi bezimenog čoveka, ali oštrica se zaglavljuje među rebrima. Ulagan koristi trenutak da se svom snagom obruši na njega, probijajući vrhom svog sečiva oklop na Jesugejevom stomaku. Kanov stisak oko balčaka popušta i njegov mač pada na zemlju. Žal za sinovima je gori od bola koji oseća. Desnom rukom uspeva da zgrabi Ulagana i priljubi ga uz sebe, dok levom vadi bodež iz pojasa. Ulagan naslućuje njegov pokret i opire se, ali nemoćan je protiv Jesugejevog čeličnog stiska. Kan s visine gleda u mladog Tatarina i pljuje mu u lice. „Tvoj narod će biti proteran s ove zemlje, Tatarine. Šatori će vam izgoreti i stoka će se razbežati.” Kratkim pokretom ruke reže Ulaganu grkljan i pušta ga da padne. Dok se grči, Tatarin izvlači vrh svog mača iz Jesugejeve rane i ovaj urla od bola, padajući na kolena. Oseća kako mu krv curi niz butine i pomoću bodeža seče rub svoje bluze. Svestan da je ozbiljno ranjen, kan sklapa oči, stenjući naglas sada kada ga više niko ne čuje. Njegov škopac nervozno povlači uzde i njišti u strahu. Životinja je uznemirena mirisom krvi i Jesugej se svim silama trudi da ga dodatno ne uplaši. Ukoliko se oslobodi i pobegne, zna da neće uspeti da se vrati kući. „U redu je, maleni. Nisu me ubili. Sećaš se kada je Iluk pao i mlado drvo mu se zabolo u leđa? Preživeo je s dovoljno prokuvanog ajraga sipanog u ranu.”

Jesugej pravi grimasu pri toj pomisli, sećajući se kako je beskrajno trpeljiv Iluk plakao kao malo dete. Na veliko olakšanje, uspeva da umiri konja i uhvati uzde. „Tako je, maleni. Budi miran i odnesi me kući.” Vrtoglavica preti da prevlada, ali prsti ga još uvek slušaju. Omotava platno oko pojasa i vezuje ga u čvrste čvorove. Zatim podiže ruke da ih omiriše i pravi gadljivu grimasu kada nanjuši ljudski izmet sa Ulaganovog mača. Kakvi zlobnici, razmišlja kan. Samo zbog toga zaslužuju smrt. Sve što želi jeste da ostane na kolenima i uspravljenih leđa. Mač njegovog oca mu je pri ruci i sam dodir hladnog metala uliva mu dodatnu snagu. Oseća da bi u ovom položaju mogao dugo da jaše, možda čak i do izlaska sunca. Delom svog bića zna da neće. U sebi preklinje samo da ne povrede Temudžina. Kako zna i ume mora da stigne do Vukova i pošalje ratnike po dečaka. Mora da se vrati kući. Telo mu je teško i beskorisno, ali Jesugej skuplja poslednje rezerve snage. Uz bolan krik ustaje na noge, teturajući se do konja koji ga posmatra iskolačenih očiju. Spušta čelo na konjsko bedro i uvlači mač u korice pričvršćene za sedlo, dišući ubrzano i plitko. Prsti su mu nespretni dok namešta uzde, ali uspeva nekako da se popne na sedlo. Zna da ne bi preživeo strmu nizbrdicu pred sobom i odlučuje da se spusti zaobilaznim putem koji je ravniji i lakši. Zariva pete, fiksirajući pogled u daljinu, tamo gde je njegov dom i njegova porodica.

8 Kada padne veče, Bekter pušta svoju kobilu da pase dok sedi na visokom grebenu i čeka povratak svog oca. Leđa ga bole od umora posle celodnevnog čuvanja stoke. Ali nije bilo uzalud. Izbavio je jare koje je upalo u živo blato pored reke. Sa užetom vezanim oko pojasa, zagazio je u blato i izvadio prestravljenu životinjicu pre nego što se udavila. Divlje se koprcala, i kada ju je zgrabio za uvo i izvukao na suvo, gledala ga je optuživački kao da je to iskušenje bilo njegova krivica. Sada, dok osmatra ravnicu, Bekter lenjo skida naslage crnog blata sa svoje kože. Uživa u samoći, daleko od zamornih zvukova staništa. U očevom odsustvu oseća razliku u načinu na koji se muškarci ophode prema njemu, naročito Iluk. Sluga je u Jesugejevom prisustvu uvek ponizan jer zna gde mu je mesto, međutim, sada Bekter kod njega primećuje znake arogancije koja ga zabrinjava. To nije nešto što bi mogao da spomene svom ocu, ali ipak oprezno korača u Ilukovom prisustvu i strogo se pridržava kodeksa učtivog ponašanja. Zaključuje da je najbolje ćutati i sa ratnicima se jednako nositi i u poslovima i u borbenoj obuci. Bar tu može da pokaže svoje umeće, naročito sada kada nema Temudžina da pomno prati svaki njegov pokret. Osetio je pravo olakšanje kada je otac odveo Temudžina Oklunima. U stvari, nahranio se nadom da će njegov brat dobiti dovoljno batina da se dozove pameti i nauči poštovanju odraslih. Bekter se s radošću seća Kokeovog pokušaja da ga prebije već prvog dana po dolasku u oklunsko stanište. Mlađi dečak nije bio dorastao Bekterovoj snazi i okrutnosti, zbog čega ga je mladi Vuk s lakoćom oborio na zemlju i istukao do besvesti. Okluni su bili zapanjeni tim svirepim činom, kao da se njihovi dečaci nikada ne tuku između sebe. Bekter se s gnušanjem seća optuživačkih izraza na njihovim ovčjim licima. Koke se više nije usudio da ga izaziva. Bila je to lekcija koju je dobro zapamtio. Naravno, Enk ga je istukao motkom za mlaćenje vune, ali Bekter je istrpeo udarce ne pustivši ni glasa. Kada se Enk umorio od batinanja, dečak

mu je istrgao prut iz ruke i polomio ga, pokazujući mu svoju snagu. Posle toga su ga ostavili na miru i Enk se nije usuđivao da mu dodeljuje teške poslove. Okluni su slabići, baš kao što je Jesugej rekao da će biti, ali žene su im zato meke poput belog putera i uzbuđivale su ga svaki put kada bi prošle pored njega. Zanima ga da li je njegova verenica dosad prokrvarila, nakon čega bi Okluni trebalo da je pošalju kod njega. Seća se kako su zajedno odjahali kroz ravnicu i legli pored reke. Isprva se malo opirala, shvativši šta pokušava da joj učini, radeći to pomalo trapavo. Na kraju ju je prisilio na ljubavni čin. Uostalom, imao je puno pravo na to. Nije smela da se češe o njega u skučenom šatoru ako nije želela da se nešto dogodi, razmišlja Bekter sa smeškom. Malo je plakala, ali posle je u njenim očima primetio drugačiji sjaj. I sad oseća prijatno peckanje u preponama kad god se seti njenog nagog tela i pita se kada će je ponovo imati. Njenom ocu se nije svideo, ali Okluni se neće usuditi da odbiju Jesugeja. Ne smeju da je daju nekom drugom, ne nakon što je Bekter u nju sipao seme, zaključuje on. Možda je čak i trudna a da on to ne zna. Ipak, ne veruje da je tako nešto moguće pre početka mesečnog krvarenja, ali zna da je to misterija koju nikada neće sasvim razumeti. Noć postaje previše hladna da bi sebe mučio maštarijama i dobro zna da ga to samo odvraća od straže. Porodice Vukova se polako mire sa činjenicom da će ih on jednog dana voditi, u to je skoro siguran, iako u Jesugejevom odsustvu poštuju Ilukove zapovesti. Očev prvi ratnik je taj koji u njegovom odsustvu organizuje izviđače i stražare, i tako će biti sve dok Bekter ne dobije ženu i ne ubije svoju prvu žrtvu. Dotad će ostati dečak u očima iskusnih ratnika, baš kao i njegova braća u njegovim. Kroz gusti sumrak u daljini zapaža tamnu tačku koja se pomera preko ravnice. Bekter odmah skače na noge, vadeći rog iz prevoja svoje bluze. Okleva dok ga prinosi usnama i ne odvaja pogled od pretnje u vidu jednog konjanika. Uzvišica na kojoj stoji pruža mu pogled na širok krug prostrane ravnice i ko god da mu jaše u susret očigledno je usamljen. Bekter se mršti, nadajući se da to nije jedan od njegove balave braće koji je odjahao od kuće bez prethodne najave. Njegovom statusu u plemenu neće ići u prilog ako uzbuni ratnike bez valjanog razloga. Odlučuje da čeka, posmatrajući kako se sićušna figura približava. Po svemu sudeći, jahaču se nikud ne žuri. Bekter primećuje da konj skoro

besciljno hoda, kao da čovek na njegovim leđima nije siguran u svoju destinaciju. Lice mu se mrači pri toj pomisli. Postoje ljudi koji traže gostoprimstvo u svakom plemenu. Lutaju ravnicom, od staništa do staništa, ugovaraju celodnevni posao za topli obrok ili povremenu trampu svojih dobara. Takvi nisu nimalo popularni i uvek postoji opasnost da ukradu sve što im podleti pod ruku, posle čega nestaju bez traga. Ljudima bez plemena ne treba verovati, Bekter to dobro zna. Pita se da li je ovaj jahač jedan od njih. Sunce je zašlo iza brda i dnevna svetlost brzo iščezava. Bekter shvata da bi trebalo da oglasi upozorenje pre nego što stranca proguta mrak. Podiže rog na usne i okleva. Nešto u vezi sa zgurenom figurom tera ga da zastane. Nemoguće da je to Jesugej. Njegov otac nikada ne jaše tako jadno. Čeka skoro predugo pre nego što konačno odsvira ton upozorenja. Duga, sumorna nota odjekuje ravnicom. Skoro odmah se oglašavaju istovetni zvuci sa ostalih stražarskih mesta i Bekter zadovoljno vraća rog u bluzu. Sada kada je oglasio upozorenje može da siđe i proveri identitet konjanika. Skače u sedlo na svojoj kobili i proverava da li su mu nož i luk nadohvat ruke. U tihoj večeri već čuje konjsko rzanje i povike ratnika koji se okupljaju u odbranu plemena. Bekter zariva pete i kreće niz padinu, želeći da stigne pre Iluka i ostalih ratnika. Oseća neku vrstu vlasništva nad usamljenim jahačem kojeg je prvi spazio. Kad siđe u ravnicu, prelazi u galop. Okluni i njegova verenica mu više nisu ni na kraj pameti dok mu srce lupa sve brže i jače. Večernji vetar je leden a on željan razmetanja pred drugim ratnicima. Pokazaće im da je spreman da ih vodi. Vukovi jašući napuštaju stanište sa Ilukom na čelu. U sumrak dana vide Bektera koji galopira na svojoj kobili i kreću za njim, ne uočavajući još uvek razlog dizanja uzbune. Iluk šalje tuce jahača levo i desno od staništa, ne želeći da rizikuje napad po bokovima. Pleme ne sme da ostane neodbranjeno dok oni izviđaju nešto što može da bude diverzija. Njihovi neprijatelji su dovoljno lukavi da stražarima odvuku pažnju a potom napadnu. Predvečerje je najbolje vreme za izazivanje zbunjenosti. Iluku je neobično što jaše bez Jesugeja sa svoje leve strane iako mu prija što ga u odsustvu kana ostali ratnici gledaju kao vođu. Izdaje zapovest i arban se odmah formira s njim na čelu. Jurišaju za Bekterom. Još jedan zvuk roga dopire iz neposredne blizine i Iluk sužava pogled, naprežući se da vidi. Galop po mraku je veliki rizik i za konja i za njega, ali

on bez premišljanja podbada životinju, znajući da se Bekter ne bi opet oglašavao ako napad nije pravi. Iluk u trku vadi svoj luk i zateže strelu po osećaju, kao što je to činio hiljadu puta do tada. Ratnici oko njega čine isto. Ko god da se usudio da napadne Vukove, suočiće se sa olujom ispaljenih kopljišta pre nego što uspe da se približi staništu. Konjica jaše u turobnoj tišini, visoko na uzengijama, savršeno se uklapajući u ritam galopirajućih konja. Iluk se ceri na vetru, osećajući prvo uzbuđenje pred napad. Neka čuju topot kopita, razmišlja on. Neka drhte pred kaznom koja ih čeka. Nekoliko trenutaka kasnije, ratnici u mraku umalo da se sudare sa parom konja koji stoji na otvorenom. Iluk je spreman da ispali strelu, ali čuje Bekterov očajnički povik i bez napora silazi s konja i popušta tetivu. Borbena krv još uvek vri u njemu, ali najednom oseća bes što ga je Jesugejev sin nasamario. Kači luk o jabuku sedla i trči sa isukanim mačem ka Bekteru. Tama je prevelika da bi znao šta se dešava. „Iluče! Pomozi mi da ga podignem”, panično dovikuje dečak. Nekoliko koraka dalje, Iluk zatiče dečaka koji sedi na zemlji, držeći Jesugeja u naručju. Ratnik oseća bolan ubod u srcu kada i poslednja kap borbenog besa istekne iz njega i pada na kolena pored njih. „Je li povređen?”, pita Iluk, pipajući kana po celom telu. Ništa ne vidi u mraku, ali kada protrlja prste o palac i omiriše, shvata da je napipao krv. Jesugejev stomak je čvrsto uvezan, ali krv je natopila tkaninu. „Pao je, Iluče. Pao mi je u naručje”, kaže Bekter, skoro očajnim glasom. „Nisam mogao da ga držim.” Iluk spušta ruku na dečakovo rame, smirujući ga. Zatim ustaje i zviždukom poziva ostale ratnike da priđu. Grabi uzde jednog od jahača. „Basane, odjaši kod Okluna i otkrij istinu o ovome.” „Znači li to rat?”, pita ratnik. „Možda. Ako te ne puste da se slobodno vratiš, poruči im da jašemo za tobom i da ćemo im spaliti šatore do pepela.” Ratnik klima glavom i odlazi galopom. Topot kopita brzo nestaje u noći. Jesugej stenje i otvara oči, osećajući iznenadnu paniku zbog senki koje se kreću oko njega. „Iluče...”, šapuće. Iluk se spušta na koleno, tik pored njega. „Tu sam, kane moj.” Ćutke čekaju još neku reč, ali Jesugej ponovo pada u nesvest. Iluk pravi zabrinutu grimasu.

„Moramo odmah da ga vratimo i previjemo mu ranu. Skloni se, dečače, ovde više ništa ne možeš da učiniš.” Bekter zbunjeno stoji, ne shvatajući još uvek da je to njegov otac koji bespomoćno leži na zemlji. „Pao je”, ponavlja Bekter kao u transu. „Hoće li umreti?” Iluk spušta pogled na beživotno telo čoveka kojeg je pratio celog svog života. Najnežnije što može hvata Jesugeja ispod pazuha i podiže ga na svoje rame. Kan je krupan čovek i još teži sa gvozdenim oklopom, ali Iluk ne pokazuje znake napora. „Bektere, pomozi mi da ga namestim. Još je živ i moramo da ga utoplimo. Noć na otvorenom bi ga dokrajčila.” Misao mu proleće kroz glavu dok prebacuje Jesugeja preko svog sedla. Kanove duge ruke vise skoro do zemlje. „Gde mu je mač?”, pita Iluk. „Vidiš li ga?” „Ne vidim. Verovatno je pao zajedno s njim.” Iluk uzdiše i penje se u sedlo. Nema vremena da razmišlja o tome šta se dogodilo. Oseća toplu Jesugejevu krv na svojim grudima dok se naginje napred da izda zapovest njegovom sinu. „Označi nekako mesto i potraži mač čim svane. Tvom ocu neće biti nimalo drago ako sazna da si ga izgubio.” Bekter se bez razmišljanja okreće drugom očevom čuvaru koji još uvek ne veruje šta se događa. „Ti ostani, Unegene. Moram da se vratim u šator sa ocem. Pretraži ravnicu čim svane i donesi mi mač kada ga nađeš.” „Učiniću kako kažeš”, uzvraća Unegen iz mraka. Bekter prilazi svom konju i u tami ne vidi Ilukov izraz lica. Svet se u ovim trenucima menja i Iluk ne zna šta će im doneti dan. Helun briše suze i gleda u ljude okupljene pred šatorom. Gladni novosti, Vukovi su došli čim se pronela vest o tome da je kan ranjen. Želela bi da ima nešto da im kaže, ali Jesugej se nije budio otkad su ga doneli. Bez svesti leži u dubokoj senci šatora dok mu telo gori u groznici. Dan prolazi i sunce je već visoko na nebu, ali narod se ne razilazi. „Još uvek je živ”, saopštava ona. „Očistila sam mu ranu, ali nije se budio.” Iluk klima glavom i Helun ne promiče način na koji ga gledaju ostali ratnici. Kačijun, Temuž i Kasar su takođe tu, potreseni i bledi nakon što su

videli svog oca bespomoćnog. Jesugej izgleda nekako sitnije pod pokrivačima i njegova slabost plaši njene sinove više od svega što su dotad videli. Bio je pokretačka snaga u njihovim životima i činilo se nemogućim da bi ikada mogao da posustane. Helun se plaši za njih iako to ne spominje. Bez Jesugejeve zaštite vidi iskru pohlepe u očima drugih muškaraca. Posebno kod Iluka koji kao da krije osmeh svaki put kada joj se obrati iako pažljivo bira reči. „Javiću vam ako se probudi”, kaže ona ratnicima i ulazi u svoj šator, daleko od njihovih ljubopitljivih pogleda. Njena kćer, Temulun, plače iz kolevke, zahtevajući da je majka presvuče. Taj zvuk kao da se poklapa sa vrištećim glasom u njenoj glavi koji teško da primećuje. Ne sme da se preda, ne dok su tu njena deca kojoj je potrebna. Temuž ulazi za njom u šator. Njegove male usne drhte od bole. Helun ga privija uz sebe i briše mu suze, a potom i sama počinje da rida. Zajedno plaču pored Jesugejeve postelje, ali ona zna da kan ne može da ih čuje. „Šta će se dogoditi ako ne preživi?”, pita dečak. Verovatno bi mu odgovorila da se vrata u tom trenutku nisu otvorila uz škripu i na njima se pojavio Iluk. Helun oseća novi talas besa što je uhvaćena u trenutku slabosti. Gnevno briše suze. „Ostale tvoje sinove sam poslao da čuvaju stada kako bi im odvratio misli od oca”, prijavljuje Iluk. Možda joj se samo čini, ali u njegovim očima opet primećuje iskru zadovoljstva dok gleda u Jesugejevo nepomično telo. Ali Iluk na licu brzo namešta brižnu masku. „Iluče, bio si jak kada je to plemenu trebalo”, kaže ona. „Moj muž će ti se lično zahvaliti kada se probudi.” Iluk klima glavom kao da je nije ni čuo i prilazi krevetu na kojem leži Jesugej. Spušta dlan na kanovo čelo i tiho zviždi. Kan gori u groznici. Potom njuši ranu i ona zna da može da oseti gnoj koji nagriza meso. „Sipala sam prokuvan špiritus”, objašnjava Helun. „Imam i bilje protiv groznice.” Oseća potrebu da nešto priča, čisto da razbije neprijatnu tišinu. Iluk se promenio otkad je doneo ranjenog Jesugeja. Korača s nešto više samopouzdanja među svojim ljudima i izaziva Helun očima svaki put kada joj se obrati. Ona zbog toga oseća potrebu da spomene Jesugeja skoro u svakoj rečenici, kao da će ga time zadržati na distanci. Alternativa je previše strašna da bi o njoj razmišljala, zato se ne usuđuje da razmišlja o budućnosti. Jesugej mora da preživi.

„Moja porodica je oduvek vezana za njegovu”, tiho kaže Iluk. „Uvek sam mu bio odan.” „On to zna, Iluče. Sigurna sam u to da te sada čuje i da zna da si prvi među njegovim ljudima.” „Osim u slučaju da umre”, tiho nastavlja Iluk, gledajući je. „Ukoliko umre, moj zavet se prekida.” Helun ga gleda s neskrivenim užasom. Iako njene reči ostaju neizrečene, život će morati da se nastavi a ona bi mogla da uguši svoj strah. Ne usuđuje se da mu bilo šta kaže, plašeći se da ne izusti nešto što ne bi smela. „Preživeće, Iluče”, hrabri i njega i sebe, ali izdaje je drhtav glas. „Groznica će proći i znaće da si mu ostao odan kada je bilo najpotrebnije.” Nešto kao da razbija misao prvom ratniku njenog muža i on odmahuje glavom. Iskra u njegovim očima nestaje. „Da. Još uvek je rano”, priznaje on, proučavajući Jesugejevo bledo lice i grudi. Spušta ruku i dodiruje zavoje natopljene tamnom krvlju. „Uostalom, odan sam plemenu. Mora da bude jako. Moram da mislim na Vukove i na dane koji dolaze”, odlučno kaže, više za sebe. Helun jedva diše usled sigurne propasti koja preti njenom životu. Razmišlja o svojim sinovima i ne može da podnese proračunati izraz na Ilukovom licu. Dečaci su previše nevini da bi patili. Iluk odlazi bez ijedne reči, kao da mu učtivost više nije važna. Možda i nije. Na njegovom licu je pročitala čistu želju za vlašću i više nema vraćanja. Čak i ako Jesugej ozdravi, malo je verovatno da će sve biti kao pre sada kada je Iluk pokazao svoje pravo lice. Iza sebe čuje Temuževo cviljenje i širi ruke primajući ga u naručje, tešeći se njegovim očajničkim stiskom. Njena kćer ne prestaje da plače u kolevci. „Šta će biti s nama?”, pita dečak između dva jecaja. Helun odmahuje glavom i grli ga. Ni sama ne zna. Bekter primećuje ratnika kojeg je ostavio da traži očev mač. Unegen hita između šatora, spuštene glave kao da je udubljen u svoje misli. Bekter ga zove, ali ovaj ga ne čuje. Mršteći se, Bekter trči za njim i hvata ga za lakat. „Zašto se ne odazivaš, Unegene?”, zahteva dečak. „Jesi li pronašao očev mač?” Ratnik se za trenutak osvrće preko ramena i gleda u Iluka koji celu scenu posmatra iz prikrajka.

Unegen spušta pogled jer ne može da pogleda dečaka u oči. „Ne, nisam ga našao. Žao mi je”, odgovara ratnik i oslobađa se Bekterovog stiska, odlazeći dalje.

9 Pod sjajem zvezda, Temudžin viri kroz visoku travu. Lako se iskrao iz Šolajevog šatora, njegova mokraća se još uvek puši iza njega. Šolajeva žena i kćer su mirno spavale kada se starac doteturao nakon što je, trenutak ranije, olakšao bešiku. Temudžin zna da ima malo vremena pre nego što primete da je nestao. Ipak, ne usuđuje se da priđe oboru sa konjima jer ih Okluni dobro čuvaju. Čak i kada bi uspeo da se uvuče unutra, mala je verovatnoća da bi pronašao svog Belonogog. Ali nije važno. Njegov plen ide pešice. Ravnica je obasjana srebrnom mesečinom dok se Temudžin šunja kroz travu, pazeći da ne obori kamen koji bi uzbunio starijeg dečaka. Nema ideju gde se Koke zaputio, niti ga zanima. Kada je video njegovu priliku kako se kreće između šatora, fiksirao je pogled i ukopao se u mestu. Posle sedam dana boravka među Oklunima, naučio je da prepoznaje Kokeov hod. Kada ga je video da ovaj nestaje u mraku, Temudžin se nečujno iskrao u nameri da ga prati, oštreći svoja čula kao da ide u lov. Nije planirao osvetu za tu noć, ali dobro zna da se ovako dobra prilika ne propušta. Dok pleme spokojno spava, u bledom polumraku samo dve prilike koračaju kroz more visoke trave. Temudžin napregnuto posmatra leđa starijeg dečaka dok nečujno korača, spreman da se spusti u čučanj u slučaju da se Koke naglo osvrne. Proklinje mesečinu, razmišljajući kako bi mu lakše bilo da prati duha koji je došao da mu uzme život. Otac mu je pričao o ljudima koji su se smrzli na smrt, očiju uperenih nekud u daljinu, u trenutku kada je zima došla da im zaustavi srca. Temudžin drhti pri toj pomisli. Noć je hladna, ali njega greje razbuktali gnev. Potkrepili su ga prethodni dani mukotrpnog rada sa plemenom, baš kao i bezrazložne uvrede i šamari. Žao mu je što nema nož, ali dovoljno je snažan da Kokea prebije golim rukama. Srce mu udara sve brže, od uzbuđenja i straha istovremeno. Ovo je osećaj životnosti, kaže on sebi. Svaki lovac poseduje tu neverovatnu moć.

Koke ne luta bez cilja. Temudžin vidi kako skreće u senku u podnožju brda. Gde god da su oklunski stražari postavljeni, oni tragaju za spoljnim neprijateljima i neće ih zanimati dečak u dubokom mraku. Ipak, Temudžin pazi da ne izgubi svoj plen iz vida. Ubrzava korak kada Koke pređe crnu liniju i za trenutak ga guta mrak. Dah mu se ubrzava, ali pažnja ne popušta, baš kao što je naučen. Ravnomerno korača, puštajući da se čuje samo tupi odjek njegovih čizama. Trenutak pre nego što i sam uđe u duboku senku, Temudžin vidi hrpu kamenja na stazi, sećanje na duhove. Bez razmišljanja zastaje i podiže jedan veličine svoje pesnice, stežući ga s osmehom na licu. Temudžin trepće u mrklom mraku, škiljeći ispred sebe ne bi li ugledao neki znak od Kokea. Ne bi valjalo da naleti na njega, ili još gore, na grupu oklunskih dečaka koji su ukrali crni ajrag i odmetnuli se u noćni provod. Još opasnija je mogućnost da ga Koke sačeka u zasedi i uvuče u još jednu tuču. Temudžin odmahuje glavom da razbistri misli. Naumio je da ovo istera do kraja i sada nema povratka. Utom čuje tihe glasove i zastaje, naprežući se da vidi odakle dopiru. S planinom koja zaklanja mesec ima utisak da je potpuno slep. Telo mu obliva znoj sa svakim sledećim opreznim korakom. Može da čuje Kokeov tihi smeh i tanji glas koji mu nešto govori. Temudžin se smeška. Koke je pronašao devojku koja je voljna da rizikuje bes svojih roditelja. Možda će se valjati s njom po travi kada ih bude uhvatio nespremne. Ali guši želju da utrči i napadne ga u njenom društvu. Odlučuje da sačeka kada Koke bude krenuo nazad. Bitke se osvajaju strpljenjem, baš kao i brzinom i snagom, tako su ga učili. Ne može da zaključi gde tačno leži zaljubljeni par, ali dovoljno je blizu jer ubrzo čuje Kokeovo ritmično stenjanje. Temudžin se ceri, naslanjajući se nazad na stenu i strpljivo čekajući da se zabava ljubavnika okonča. Ne traje dugo. Mesečeva senka se pomerila za širinu ruke, produžavajući senku u podnožju brda kada Temudžin opet čuje prigušeni razgovor, praćen ženskim tihim cerekanjem. Pita se koja od devojaka je pristala na ljubavisanje s Kokeom i hvata sebe kako zamišlja lica koja je zapamtio sa zajedničkog mlaćenja vune. Jedna ili dve su živahne i preplanule od sunca. Otkrio je da ga neobično uznemiruju njihovi pogledi iako pretpostavlja da je to nešto što svaki muškarac oseća u prisustvu lepe žene. Šteta što tako nešto ne može da oseti prema Borte koja se u njegovom društvu uvek unervozi. Da je samo malo punija i umiljatija, možda bi se donekle i zadovoljio očevim izborom.

Temudžin čuje korake i zadržava dah. Neko se približava stazom kojom je došao, što ga tera da se priljubi uz stenu kako bi ostao neprimećen. Kasno spoznaje da je odmah trebalo da se sakrije u visokoj travi. Ukoliko ljubavnici izađu zajedno, moraće oboje da napadne ili da ih pusti da prođu. U grudima mu tutnji i on oseća kako mu puls odzvanja u ušima. Predugo zadržani dah kao da se nadima i telo mu vapi za vazduhom dok se nevidljiva prilika približava. Temudžin sa strepnjom posmatra kako mršuljava figura prolazi na samo nekoliko koraka od njega. Skoro je siguran da to ne može biti Koke. Koraci su previše laki i oseća da joj senka nije dovoljno krupna da bi mu bila neprijatelj. U pitanju je žensko, zaključuje on. Kada devojka prođe pored njega, on sporo ispušta dah, osećajući neznatno olakšanje. Za trenutak mu se vrti u glavi, ali brzo se okreće prema mestu kuda će Koke morati da prođe, izlazi na stazu i odlučuje da ga sačeka. Ubrzo čuje još nekoliko teških koraka i pušta da stariji dečak priđe bliže pre nego što mu se obrati, naslađujući se šokom koji će izazvati. „Koke!”, šapatom ga zove. Senka se prestravljeno trza. „Ko je to?”, sikće Koke, glasom koji podrhtava od straha i krivice. Temudžin mu ne pruža priliku da se povrati i zamahuje pesnicom u kojoj steže kamen. Udarac je nedovoljno precizan u mraku i Koke se za trenutak tetura unazad. Temudžin oseća udarac, verovatno laktom u stomak, a onda počinje frenetično da mlati telo pred sobom, oslobađajući konačno sav svoj bes. Ne vidi svog neprijatelja, ali upravo mu to slepilo daje snagu da zamahuje rukama i nogama, sve dok Koke ne padne. Bez oklevanja, Temudžin mu seda na grudi. Kamenicu je ispustio u tihoj borbi i sada jednom rukom pipa oko sebe, pričvrstivši drugom telo pod sobom. Koke pokušava da zove u pomoć, ali Temudžin ga dvaput udara u lice, zatim nastavlja da traži kamen. Konačno ga napipava i grabi celom šakom. Dok ga podiže, oseća novu bujicu besa, spreman da zdrobi život svog mučitelja. „Temudžine!”, čuje ženski glas iza sebe. Ruka mu se koči u vazduhu dok Koke stenje na pomen njegovog imena. Temudžin instinktivno reaguje, silazeći sa svog neprijatelja i bacajući se na novu pretnju. Naleće na sitno, mršavo telo i zajedno padaju na zemlju. Iza sebe čuje kako se Koke pridiže i beži, kotrljajući kamenje pod tabanima.

Temudžin hvata mršave ruke pod sobom i oseća njihovu žilavost. Psuje ispod glasa. „Borte?”, šapuće, prepoznavši je. „Šta radiš ovde?” „Pratila sam te”, odgovara ona. Čini mu se da vidi sjaj u njenim očima, uhvaćen bledim odbleskom mesečine. Devojčica dahće od straha ili uzdiše od olakšanja, nije siguran. Temudžin se pita kako je uspela da ga prati a da je on ne primeti. „Ti si kriva što je pobegao”, kori je Temudžin. Za trenutak nastavlja da je pritiska, ljut što ga je prekinula u osveti. Kada Koke bude ispričao ostatku plemena šta se dogodilo, dobiće ili batine ili sramno otpremanje kući. Njegova budućnost će biti promenjena samo jednom rečju. Gnevno je pušta i čuje kako seda na travu, trljajući ruke. Oseća njen optužujući pogled na sebi i zauzvrat baca kamen najdalje što može, osluškujući kako pada negde u mračnoj daljini. „Zašto si me pratila?”, pita je stišavši strasti. Želi da joj čuje glas. Primetio je da mu njen glas prija. Nekako topliji, dublji i slađi u tami, nenarušen njenom neuglednom pojavom i pronicljivim očima. „Mislila sam da planiraš beg”, tiho uzvraća ona. Zatim ustaje i on čini isto, ne želeći da izgubi ovu bliskost iako ne može da objasni zašto. „Mislio sam da će ti biti drago ako pobegnem”, kaže on. „Pa... hoće. Otkad si došao u pleme, nisi mi rekao nijednu lepu reč. Zašto bih želela da ostaneš?” Temudžin trepće. U samo nekoliko otkucaja srca rekli su jedno drugom više nego danima unazad. Najednom ne želi da ovaj razgovor prestane. „Zašto si me zaustavila? Koke će otrčati kod Enka i tvog oca. Kada budu saznali da si nestala, krenuće u potragu za nama. Neće biti lako.” „Koke je budala. Ali bilo bi zlo da si ga ubio.” Temudžin naslepo pruža ruku u tami i pronalazi njenu. Dodir je utešan za oboje i Borte se opet oglašava ne bi li prikrila zbunjenost. „Tvoj brat ga je isprebijao skoro na smrt, Temudžine. Držao ga je i udarao sve dok ovaj nije zaplakao kao malo dete. Sada se plaši tebe. I mrzi te. Ne bi valjalo da ga opet povrediš. Bilo bi to kao da tučeš psa koji je ranjen. Kokeov duh je već slomljen.” Temudžin sporo i drhtavo uzdiše. „Nisam to znao”, priznaje joj iako se mnoge stvari koje mu je rekla sklapaju u sliku koja ima smisla, poput kostiju koje mu klikću u sećanju.

Koke je bio zao, ali kada Temudžin bolje porazmisli o tome, svaki put kada bi ga pogledao u njegovim očima je video nešto nalik strahu. Za trenutak ne mari i žali što ga nije udario kamenom, ali Borte podiže ruku i spušta mu dlan na obraz. „Tako si.... čudan, Temudžine”, šapuće ona. I pre nego što stigne da joj odgovori, ona ustaje i odlazi u mrak. „Čekaj!”, viče za njom. „Mogli bismo zajedno da se vratimo nazad.” „Oboje ćemo dobiti batine”, uzvraća ona. „Možda ću pobeći od kuće i više nikada se neću vratiti.” Temudžin najednom ne može da podnese pomisao na to da je Šolaj tuče i pita se šta bi njegov otac rekao kada bi je pre vremena doveo u pleme Vukova. „Onda pođi sa mnom. Uzećemo mog konja i odjahaćemo mojoj kući.” Čeka njen odgovor, ali Borte se više ne oglašava. „Borte?”, zove je. Temudžin trči u pravcu u kojem je nestala, izbijajući na polje obasjano mesečinom. Srce mu lupa u grudima kada vidi njenu figuru koja već odmiče daleko ispred njega. Ubrzava korak sve dok ne pojuri kroz meku travu. Seća se vremena kada je bio prinuđen da trči uz i niz brda sa ustima punim vode koju bi ispljunuo tek na kraju kako bi dokazao da je sve vreme disao na nos. Zato sada trči lako i bez napora, razmišljajući o danu koji mu tek predstoji. Ne zna šta mu je činiti, ali već večeras mora da pronađe neko rešenje. Šta god da se dogodi, zna da neće dopustiti da je ponovo povrede. U trku čuje odjek izviđačkih rogova sa obližnjih brda koji oglašavaju uzbunu oklunskim ratnicima. Stanište je u haosu kada se Temudžin vrati u njega. Zora je na pomolu, ali na sve strane gore baklje koje šire svoje jarkožuto svetlo kojim otkrivaju usplahirena lica Okluna. U opštoj gunguli, Temudžin dvaput naleće na nervozne ljude koji nose lukove i strele. Ratnici su već na konjima, dižući prašinu i šireći paniku. Koliko Temudžin može da primeti, Okluni su prilično neorganizovani i kao da im nedostaje centralna ličnost koja bi ih okupila oko sebe i izdala naređenja. Da se ovo događa Vukovima, njegov otac bi dominirao prizorom, šaljući ratnike da zaštite pleme od napadača. Prvi put vidi ono na šta mu je Jesugej više puta ukazao. Okluni imaju mnogo dobrih strelaca i lopova, ali potpuno su nespremni za rat.

Utom vidi Enka koji hramlje između konja. Temudžin prilazi svom ujaku i hvata ga za ruku. Enk isprva gnevno otresa ruku sa svoje a zatim zastaje, hvatajući Temudžina za mišicu. „Evo ga!”, uzvikuje. Temudžin se instinktivno opire, odgurujući svog ujaka ne bi li se oslobodio njegovog stiska. Krajičkom oka vidi ratnike koji hrle ka njemu, i pre nego što uspe da pobegne, ovi ga hvataju svojim jakim rukama i praktično odnose preko gole zemlje. Nemajući kud, dečak se opušta, skoro kao da je bez svesti, u nadi da će bar malo popustiti stisak i pustiti ga da se nekako iskoprca. Uzalud se nada iako ne može da shvati šta se događa, jer su ljudi koji ga drže potpuni stranci. Kada bi samo mogao da se dočepa jednog od konja, dobio bi šansu da pobegne od kazne koja ga čeka. Beskonačno dugo prolaze kroz šumu buktinja i Temudžin guta pljuvačku, uvidevši da su njegovi zarobljivači zapravo kanovi čuvari, namrgođeni i mračni u svojim oklopima od kuvane kože. Njihovog gospodara, Sansara, Temudžin je video samo jednom, i to iz daljine na poslednjem okupljanju plemena. Opet pokušava da pruži otpor, ali jedan od ratnika ga vezuje, toliko jako da mu zvezde svetlucaju pred očima. Bez ceremonije najave, bacaju ga pred vrata kanovog šatora. Pre nego što uđu, jedan od njih ga grubo pretresa i ubacuje kroz vrata na pod od ispoliranog žutog drveta koji se neobično sija pod bakljama. Njištanje konja i povici ratnika napolju ne jenjavaju, ali Temudžin se pridiže na kolena, iščekujući svoju sudbinu. Osim kana, unutra su još trojica njegovih čuvara koji ukočeno stoje sa isukanim mačevima. Temudžin posmatra lica stranaca oko sebe, primetivši na njihovim licima bes i, na njegovo iznenađenje, neskriveni strah. A onda mu pogled pada na čoveka kojeg poznaje i iz grla mu se otima povik zaprepašćenja. „Basane! Šta se događa?”, pita ga, ustajući. Prisustvo očevog sluge u njegovom stomaku stvara grč hladnog straha. Niko ne odgovara i Basan posramljeno skreće pogled. Temudžin utom shvata gde je doveden i rumeni. Brzo povija glavu prema oklunskom kanu. „Moj gospodaru kane”, zvanično ga pozdravlja. Sansar je sitne građe u poređenju sa kršnim Ilukom ili Jesugejem. Stoji s rukama na leđima i mačem za pojasom. Izraz lica mu je spokojan i Temudžin počinje da se znoji pod njegovim prezrivim pogledom. Sansar se konačno oglašava, odsečnim i snažnim glasom.

„Tvoj otac bi se postideo kada bi te video da tako zijaš otvorenih usta”, kori ga. „Kontroliši se, dete.” Temudžin zatvara usta, smirujući dah i ispravljajući leđa. U sebi broji do deset a zatim opet podiže pogled. „Spreman sam, gospodaru.” Sansar klima glavom, gledajući ga ispitivački. „Tvoj otac je smrtno ranjen, dete. Mogao bi da umre.” Temudžin blago bledi, ali lice mu ostaje bezizražajno. Oseća zlobu u oklunskom kanu i najednom odlučuje da pred njim više ne pokazuje slabost. Sansar ćuti, možda se nadajući nekom odgovoru. Kada shvati da ga neće dobiti, nastavlja dalje. „Okluni saosećaju s tvojim bolom. Pretražiće ravnicu u potrazi za lutalicama koje su se usudile da napadnu kana. Surovo će patiti.” Živahan ton njegovog glasa odudara od saosećajnosti koju izražava rečima. Temudžin dopušta sebi da kratko klimne glavom iako mu je u glavi konfuzija, i želi da ispljune rafal pitanja starom liscu koji jedva uspeva da sakrije svoje zadovoljstvo. Sansara očigledno iritira Temudžinovo ćutanje. Gleda u Basana koji sedi kao kip s njegove desne strane. „Izgleda da nećeš dovršiti svoju godinu u našem narodu, dete. Ovo su opasna vremena kada se izriču pretnje koje bi trebalo prećutati. Ipak, tvoje je pravo da se vratiš i ožališ svog oca.” Temudžin steže vilice. Ne može više da ćuti. „Dakle, umire?”, tiho pita. Sansar šištavo uzdiše, ali dečak to ignoriše, okrećući glavu da pogleda u očevog slugu. „Odgovori mi kad te pitam, Basane!”, zapovednički mu kaže. Sluga presreće njegov pogled i neznatno podiže glavu, otkrivajući svoju napetost. U šatoru drugog kana, Temudžin rizikuje oba života jer krši osnovna pravila učtivog ponašanja, i to zbog jedne informacije. U Basanovim očima čita opasnost, ali i on je Vuk. „Teško je ranjen”, odgovara Basan sigurnim glasom. „Jak je i možda će uspeti da preživi, ali... prošlo je već tri dana. Ne znam.” „Uskoro sviće”, konstatuje Temudžin, pogleda prikovanog za kana. „Kao što rekoste, gospodaru, moram da se vratim da vodim svoj narod.” Sansar se zamišlja nad ovim rečima, očiju sjajnijih nego obično.

„Idi s mojim blagoslovom, Temudžine. Ovde ostavljaš samo saveznike.” „Razumem”, odgovara Temudžin. „Poštujem Oklune. S vašim dopuštenjem, povući ću se i osedlati svog konja. Čeka je dug put.” Kan ustaje i širi ruke, primajući Temudžina u formalan zagrljaj koji dečaka plaši. „Neka te duhovi vode”, kaže mu. Temudžin povija glavu po poslednji put i izlazi napolje u tamu. Basan ga u stopu prati. Kada ostane sam sa svojim ljudima, oklunski kan se okreće najvernijem čuvaru, nervozno krckajući ručnim zglavcima jedne ruke o drugu. „Trebalo je da bude čisto!”, sikće. „Umesto toga, kosti lete a mi ne znamo gde će da padnu.” Sa eksera skida mešinu ajraga i ubrizgava tanak mlaz sirove tečnosti u grlo, ljutito brišući usta nadlanicom. „Trebalo je da znam da Tatari ne mogu da ubiju nijednog čoveka a da ne naprave darmar. Dao sam im ga. Kako je uspeo da se izvuče? A da je jednostavno nestao, niko ne bi ni slutio da smo umešani. Ukoliko preživi, pitaće se kako su Tatari znali gde da ga nađu. Biće krvi pre zime. Kažite mi šta da činim!” Lica oko njega su prazna i zabrinuta dok pogledom prelazi preko njih. Sansar u očaju kezi zube i lice mu poprima ljubičastu nijansu. „Marš napolje! I smirite taj narod. Ovde nema neprijatelja osim onih koje smo sami pozvali. Molite se da je kan Vukova već mrtav.” Temudžin kao u magnovenju korača kroz stanište Okluna, boreći se da sačuva prisebnost. Ono što je upravo saznao jeste nemoguće. Njegov otac je rođeni ratnik i ne postoje dvojica među Vukovima koji mogu da ga dotaknu mačem. Zna da bi trebalo da pita Basana za detalje, ali plaši se da ih čuje. Dok god ne budu razgovarali, cela stvar bi mogla da bude laž ili greška. Razmišlja o svojoj majci i braći, a onda najednom zastaje, terajući Basana da se spotakne. Ako je vest tačna, još uvek nije spreman da izazove Bektera. „Gde ti je konj?”, pita očevog slugu. „Vezan je severno od logora”, odgovara Basan. „Žao mi je što ti donosim ovakve vesti...”

„Pođi sa mnom. Moram nešto da obavim pre nego što odemo odavde. Slušaj moje zapovesti.” Pri tom ne vidi kako Basan reaguje i možda je to razlog što ovaj klima glavom, pokoravajući se Jesugejevom sinu. Temudžin se probija između raštrkanih Okluna, oporavljajući se polako od prvobitnog šoka. Uzbuna je oglašena zbog Basanovog dolaska, ali reakcija u staništu bila je više nego panična. Temudžin se u sebi smeška, pitajući se da li će tako biti i onog dana kada bude predvodio ratnike u napadu na ovo isto stanište. Zora konačno sviće i on stiže do poslednjih šatora. Prepoznaje zgurenu figuru na vratima. Šolaj stoji na svom pragu sa drvenom sekirom u rukama. Temudžin bez oklevanja prilazi u domet oštrog sečiva. „Je li Borte tu?”, pita starca. Šolaj sužava pogled, primetivši promenu u držanju dečaka, bez sumnje zbog prisustva smrknutog ratnika koji stoji pored njega. Šolaj tvrdoglavo podiže glavu. „Nije, dečače. Mislio sam da je s tobom. Tvoj brat je pokušao istu stvar s devojkom koja mu je obećana.” Temudžin okleva, gubeći strpljenje. „Molim?” „Uzeo ju je pre vremena, poput uspaljenog jarca. Nije ti rekao? Ako si učinio isto, odseći ću ti ruke, dečače, i nemoj da misliš da se plašim tvog tatice. Ubio sam i bolje. I to golim rukama. Ovom sekirom ću zaklati obojicu.” Temudžin čuje glatko struganje metala kada Besan isuče svoj mač. Pre nego što pokuša da zamahne, Temudžin spušta ruku na ratnikovu desnicu, zaustavljajući ga dodirom. „Nisam je povredio. Sprečila me je u pokušaju da pretučem Kokea. To je sve.” Šolaj se mršti. „Naredio sam joj da ne napušta šator, dečače. O tome se radi.” Temudžin mu prilazi bliže. „Večeras sam saznao sve što je potrebno da znam. Šta god da je od toga tačno, ja nisam moj brat. Vratiću se po tvoju kćer kada dobije prvu mesečnu krv. Uzeću je sebi za ženu. Do tada, nemoj da si ikada više podigao ruku na nju. Platićeš mi ako joj napraviš samo jednu modricu, starče. Ne želiš me za neprijatelja. Ako mi daš razloga, Okluni će stradati.”

Šolaj ga sluša s kiselim izrazom na licu, nervozno pomerajući usne. Temudžin strpljivo čeka da starac ozbiljno shvati njegovu pretnju. „Treba joj jak muškarac, dečače, da je kontroliše.” „Zapamti šta sam ti rekao”, uzvraća Temudžin. Šolaj klima glavom, gledajući kako dva Vuka odlaze. Oklunska deca beže pred njima, zazirući od isukanog mača. Šolaj podiže sekiru na rame i povlači svoje pantalone, šmrkćući. „Znam da si tu negde, devojčice, kriješ se”, sikće starac uprazno. Ne dobija odgovor, ali tišina postaje napeta i on se ceri, otkrivajući svoje crne desni. „Mislim da si našla sebi pravoga, ako preživi ono što mu se sprema. Za tebe ne znam, ali ja se ne bih kladio da hoće.”

10 Temudžin čuje rogove Vukova čim on i Basan ujašu u vidokrug izviđača. Sunce je na zalasku, njima iza leđa tako da nesmetano vide kako im desetak ratnika galopira u susret. Čuvari plemena jašu u savršenoj formaciji u obliku kopljišta, spremni da se obračunaju sa pridošlicama. Njihova reakcija ne može ni da se poredi sa panikom među Oklunima koju su Temudžin i Basan ostavili iza sebe. Dečak ne pokušava da uspori svog konja jer zna da bi samo glupak rizikovao da bude ubijen a da ga prethodno ne prepoznaju. Dečak okreće glavu prema Basanu i na njegovom licu vidi napetost pomešanu sa umorom. Temudžin je forsirao brz tempo kako bi veliku razdaljinu do kuće prešli za samo dva dana. Obojica su neispavana i preživljavaju na vodi i ostacima kiselog jogurta. Vreme koje su proveli zajedno nije im pomoglo da izgrade prijateljski odnos, i kada zađu na poznatu teritoriju, dečak oseća kako se jaz među njima još više produbljuje. Ratnik je tokom putovanja malo pričao i njegovo ponašanje počinje da zabrinjava Temudžina i više nego što sebi želi da prizna. Strepi da bi arban galopirajućih ratnika sada mogao da bude neprijateljski nastrojen. Ipak, ne izriče to naglas. Sve što može da učini jeste da uspravno sedi u svom sedlu, kao što bi to želeo njegov otac, i da sačeka susret sa izvidnicom. Kada ratnici priđu dovoljno blizu, Basan podiže desnu ruku, pokazujući da u njoj nema mač. Temudžin prepoznaje Iluka na čelu formacije i odmah zapaža razliku u ponašanju očevog prvog ratnika. On je taj koji daje znak za zaustavljanje i nešto u vezi s njegovom samouverenošću onespokojava Temudžina skoro do suza. Konačno se vratio kući, ali više ništa nije isto kao pre. Odbija da plače pred svima njima iako emocije prete da ga preplave. Iluk saosećajno spušta ruku na Temudžinove uzde. Ostali se raspoređuju oko njih i prelaze u kas, kao jedan. Belonogi prati njihov korak bez dečakove komande. U pitanju je sitnica, ali Temudžin oseća nagon da

povuče uzde iz čistog detinjeg besa. Ne želi da ga vode nazad u očevo pleme kao malog dečaka, ali razum kao da ga je napustio. „Tvoj otac je još uvek živ”, kaže mu Iluk. „Rane su mu otrovane i danima je bio u delirijumu.” „Dakle, budan je?”, pita Temudžin, ne usuđujući se da gaji nadu. Iluk sleže ramenima. „Povremeno se budi. Tada viče i bori se s neprijateljem kojeg samo on vidi. Snažan je, ali odbija da jede i telo mu se suši kao grana. Trebalo bi da se pripremiš. Ne verujem da će još dugo.” Temudžin saginje glavu, dotučen. Iluk skreće pogled, ne želeći da ga postidi u ovom trenutku slabosti. Bez najave, Temudžin pruža ruku i trza uzde iz Ilukovog stiska. „Ko je odgovoran? Je li ga imenovao?” „Nije još mada ga tvoja majka to pita svaki put kada se probudi. Ne prepoznaje je.” Iluk uzdiše i Temudžin na njegovom licu prepoznaje istu teskobu. Vukovi će biti zatečeni i uplašeni kada Jesugej podlegne ranama. Tražiće jačeg vođu. „Šta je s mojim bratom Bekterom?”, pita Temudžin. Iluk se mršti, sluteći tok Temudžinovih misli. „Odjahao je s ratnicima da pretraži ravnicu.” Za trenutak okleva, kao da vaga koliko sme da mu otkrije. „Nemoj da se nadaš da ćeš sada pronaći očeve neprijatelje. Oni koji su preživeli odavno su se razbežali. Neće čekati da ih uhvatimo.” Lice mu je hladna maska, ali Temudžin ispod nje sluti nešto skrivenog gneva. Možda mu se ne sviđa ideja Bekterovog uticaja na ratnike. Potraga je bila samo pokušaj a Bekter očigledan izbor, međutim, Iluk neće želeti da mu se tako lako oduzme novostečena vlast. Temudžinu se čini da očevog slugu čita dovoljno dobro, uprkos njegovom pokušaju da sakrije svoje namere. Samo budala u ovakvom trenutku ne bi gajila nadu o nasledstvu tako moćnog položaja. Temudžin je svakako previše mlad a Bekter samo što nije zakoračio u svet odraslih. Uz Ilukovu pomoć, svaki od njih bi mogao da vlada Vukovima, ali alternativa je očigledna i zastrašujuća. Temudžin se usiljeno smeška, gledajući u čoveka koji mu je sada veća pretnja nego Okluni koje je ostavio za sobom. „Voliš mog oca, skoro kao i ja, Iluk. Šta bi on želeo za Vukove u slučaju njegove smrti? Da li bi voleo da ih ti vodiš?”