Conn Iggulden - Dzingis Kan 01 Vuk iz ravnice (SR)

Temudžin zamišljeno ćuti. Mora da izvuče što više informacija o Tatarima. „Ako sve kažeš, kunem se da ćeš živeti”, odgovara mu. „Koliko dugo mogu da živim sam i bez oružja?”, sikće zarobljenik. „Obećaj mi luk i konja i reći ću ti sve što želiš.” Temudžin se najednom ceri. „Pogađaš se sa mnom?” Tatarin ne odgovara i Temudžin se grleno smeje. „Hrabriji si nego što sam očekivao. Imaš moju reč. Dobićeš to što tražiš.” Tatarin uzdiše od olakšanja, ali Temudžin odmah prelazi na stvar pre nego što mu misli opet odlutaju. „Zašto ste zašli u teritoriju mog naroda?” „Ti si Temudžin od Vukova?”, pita Tatarin. Mladi kan se ne trudi da ga ispravi. Njegovo ime budi strah na severu ravnice, bez obzira na to kom plemenu pripada. „Jesam.” „Glava ti je ucenjena. Kanovi sa severa žele te mrtvog”, kaže Tatarin smrknutog lica. „Uloviće te ma gde bio.” „Ne mogu da love čoveka koji ide u pohod na njih”, podseća ga Temudžin. Tatarin trepće, prisećajući se dana za sobom. Počeo je jutarnjim obrokom s hrabrim ratnicima a završio se gomilom mrtvih. Taj prizor ga tera na histeričan smeh. „Znači, lovimo jedni druge i samo lešinari se goje”, primećuje on. Smeh se pretvara u drhtavi uzdah i Temudžin strpljivo čeka da zarobljenik sabere misli. „Tvoj narod je ubio kana Vukova”, podseća ga Temudžin. Ne spominje Borte jer je rana još uvek sveža, baš kao i ukus krvi na njegovim usnama. „Čuo sam za to”, uzvraća Tatarin. „Znam i ko ga je predao. Nije iz našeg naroda.” Temudžin se naginje ka njemu, streljajući ga svojim žutim očima. „Zakleo si se da ćeš reći sve što znaš”, preteći mrmlja. „Govori i poživećeš.” Zarobljenik spušta glavu, smišljajući kako sebi da olakša situaciju. „Prvo mi odveži ruke.”

Temudžin podiže mač, još uvek umrljan krvlju onih koje je posekao. Tatarin počinje da se okreće i podiže ruke vezane na leđima. Umesto na užadima, hladnu oštricu oseća na svom vratu i prestravljeno širi oči. „Govori”, naređuje Temudžin. „Oklunski kan”, bez oklevanja odgovara ovaj. „Uzeo je srebro za informaciju o njegovom kretanju.” Temudžin uzmiče jedan korak. Tatarin se okreće da ga pogleda. „Tada je počela krvava osveta. Koliko Tatara si dosad ubio?” „Za svog oca? Nedovoljno”, uzvraća Temudžin. „Ni blizu.” Opet se seća svoje žene i bedema nerazumevanja koji ih razdvaja. „Nisam ni počeo da otplaćujem svoje dugove prema tvom narodu.” Temudžin zadržava Tatarinov pogled kada se naglo otvore vrata. Isprva se nijedan ne okreće da pogleda ko je ušao u šator a onda Tatarinov pogled zaiskri i skreće u stranu. Oštro udiše vazduh kada ugleda Juana koji stoji na vratima i smrknuto zuri u njega. „Tebe znam!”, uzvikuje Tatarin, očajnički trzajući vezanim rukama. Okreće se ka Temudžinu sa čistim užasom na licu. „Molim te, mogu da...” Juan reaguje brzo, vadeći sečivo i ubijajući ga jednim pokretom. Vrh mača završava u Tatarinovom grkljanu i pušta potok krvi. Munjevitom brzinom, Temudžin grabi Juanovu ruku i povlači ga unazad. Priljubljuje ga uza zid šatora i drži ga za vrat i ruku, lica crvenog od besa. „Obećao sam mu život”, sikće ispod glasa. „Ko si ti da okaljaš moju reč?” Juan nije u stanju da mu odgovori. Prsti na vratu su čelično jaki i lice mu poprima ljubičastu nijansu. Temudžin mu steže ručni zglob sve dok kosti ne zakrckaju i prsti ne popuste stisak oko balčaka. Onda počinje silovito da ga drmusa, psujući naglas. Pušta ga bez najave i Juan pada na kolena. Temudžin šutira mač u stranu i pokušava da se smiri. „Kakvu tajnu je krio, Juane? Odakle te zna?” Kada progovori, Juanov glas je promukao i modrice postaju vidljive na njegovom vratu. „Ne zna taj ništa. Možda sam ga sreo kada sam u pratnji svog gospodara putovao na sever. Mislio sam da će nasrnuti na tebe.” Temudžin se ceri. „Na kolenima? Vezanih ruku? Lažeš!”

Juan diže pogled, očiju prezrivih i hladnih. „Prihvatam tvoj poziv na dvoboj, ako želiš. To ionako ništa ne menja.” Temudžin mu udara šamar, dovoljno jako da mu okreće glavu u stranu. „Šta kriješ od mene?”, zahteva kan. Iza njega, vrata se opet otvaraju i unutra utrčavaju Arslan i Kačijun sa isukanim mačevima. Šatori još uvek nisu raspoređeni a oni su stajali dovoljno blizu ovog da u njemu čuju povišene glasove. Juan ignoriše njihova sečiva iako mu se lice jedva primetno trza pri pogledu na Arslana. Dok svi zure u njega, duboko uzdiše i sklapa oči. „Spreman sam da umrem ako je to tvoja volja”, smireno kaže. „Kao što si rekao, okaljao sam ti reč.” Temudžin lupka prstima jedne ruke o drugu, gledajući u Juana koji kleči pred njim. „Koliko dugo je Vin Čao među mojim ljudima, Juane?”, tiho ga pita. Juanu kao da je potreban nadljudski napor da odgovori na ovo pitanje. „Dve godine”, odgovara. „A pre njega, koga je tvoj prvi ministar poslao ovde?” „Ne znam”, uzvraća Juan. „Tada sam još uvek bio s vojskom.” „Tvoj gospodar se nagodio sa Tatarima”, zaključuje Temudžin. Juan ne odgovara i sedi pogleda uprtog ispred sebe. „Čuo sam da je oklunski kan izdao mog oca”, tiho nastavlja Temudžin. „Kako je moguće udesiti tako nešto s velikim tatarskim plemenom? Za to je potreban posrednik, neko neutralan kome obe strane veruju, zar ne?” Iza sebe čuje Kačijunov uzdah kada ovaj shvati na šta cilja. „Jeste li posetili i Oklune? Pre Keraita?” Temudžin želi da istera istinu na videlo. Juan i dalje ćuti, kao da je od kamena. „Pričaš o vremenu kada moj gospodar nije ni kročio na ovu zemlju”, naposletku kaže Juan. „Tražiš tajnu tamo gde je nema.” „Pitam se ko je dolazio ovde pre Vina”, mrmlja Temudžin. „I koliko puta je Čin slao svoje ljude na moju teritoriju izdajući moj narod. Pitam se šta su mu obećali.” Svet je tog jutra bio tako nepoljuljan da bi se sada sve oko njega srušilo. Previše da bi Temudžin to mirno podneo. Najednom teško diše i oseća vrtoglavicu. „Ne žele da ojačamo, zar ne, Juane? Hoće da se Tatari i Mongoli potamane između sebe. Vin Čao mi je već rekao da su Tatari previše ojačali

i opasno se približili kineskim granicama.” Temudžin sklapa oči i zamišlja Činov hladan pogled tokom njihovog razgovora o plemenima. Sve što zna to je da su vekovima suptilno vršili uticaj na plemena i okretali ih jedne protiv drugih. „Koliko je pripadnika mog naroda poginulo zbog tvog, Juane?”, pita Temudžin. „Rekao sam ti sve što znam”, odgovara Juan, podižući glavu. „Ako mi ne veruješ, prekrati mi muke ili me vrati mom gospodaru.” Lice mu je gruba maska kada nastavi. „Ili mi daj mač i dozvoli da sa sebe sperem ove optužbe.” Arslan je taj koji mu odgovara, bled od ovih Juanovih reči. „Pusti mene, gospodaru”, zahteva od Temudžina, ne skidajući pogled sa Juana. „Daj mu mač i ja ću se boriti.” Juan se okreće da pogleda u kovača i krajevi usana mu se krive u gorak osmeh. Zatim jedva primetno klima glavom pristajući na ponudu. „Dovoljno sam čuo. Vežite ga do zore i tada ću odlučiti”, naređuje Temudžin. Posmatra kako Kačijun vešto vezuje Juanove ruke. Ovaj ne pruža nikakav otpor, čak ni kada ga Kačijun tobože slučajno udari u slabinu. Spušta se na zemlju pored mrtvog Tatarina, pomiren sa svojom sudbinom. „Postavi stražu dok jedemo”, zapoveda Temudžin, vrteći glavom. „Moram da razmislim.” U prvi svitaj zore, Temudžin šetka između šatora zabrinutog lica. Cele noći nije spavao. Izviđači se još nisu vratili a u njegovoj glavi se kovitlaju pitanja bez odgovora. Godine je proveo kažnjavajući Tatare za ono što su učinili, za život koji su oduzeli njegovom ocu i živote koje su uskratili njemu i njegovoj braći. Da je Jesugej živ, Bekter ili Temudžin bi nasledili mesto kana Vukova a Iluk bi ostao ono što je i bio, odani sluga. Prisutan je trag smrti i bola od dana kada mu je saopštena tragična vest do turobne sadašnjosti kada mu je život razbijen u paramparčad. Šta je u međuvremenu postigao? Za trenutak se seća Bektera i želi da je sada živ. Život bi mu bio podjednako težak i da je Jesugej poživeo. Temudžin zastaje, osećajući kako mu u grudima raste novi bes. Oklunski kan zaslužuje da pati zbog izdaje. Seća se otkrovenja koje je

doživeo u zemljanoj jami kao zarobljenik Vukova. Na svetu nema pravde - osim ako je ne sprovede sam. Zaseći će dvostruko dublje od one posekotine koju je zadobio i uzvratiće udarac. Ima pravo na to. U daljini vidi dva izviđača koji se galopom vraćaju u logor. Mršti se, zapažajući njihovu užurbanost, i srce mu brže lupa. Njihov povratak ne prolazi neopaženo i Temudžin oseća kako logor oko njega oživljava. Ratnici navlače dolame i oklope, uigrano sedlajući svoje konje. Ponosan je na njih, do poslednjeg čoveka, i iznova se pita šta da radi s Juanom. Više ne može da mu veruje iako je u međuvremenu počeo da simpatiše iskusnog oficira. Ne želi da ga ubije. Kada se izviđači približe, Temudžin primećuje da je jedan od njih Kasar koji jaše frenetično brzo. Njegov konj je umoran i ukazuje na alarmantnu vest. Temudžin oseća strepnju među ratnicima koji iščekuju vest. Kasar nikada ne paniči bez razloga, ali način na koji jaše, ne mareći za sigurnost sebe i svog konja, ukazuje na to da nešto nije u redu. Temudžin se trudi da zadrži smirenost kada Kasar skoči na zemlju i priđe mu. Ratnici moraju da ga posmatraju kao drugačijeg, nepoljuljanog njihovim strahovima. „Brate moj, šta te to nagoni da jašeš tako brzo?”, pita Temudžin smirenim glasom. „Više Tatara nego što sam ikad video”, uzvraća Kasar, dahćući. „Vojska koja u poređenju sa onom koju smo potamanili liči na osvajačku silu.” Zastaje da uzme dah. „Rekao si da bi na proleće mogli da dođu u većem broju. I jesu.” „Koliko?”, zahteva Temudžin. „Više nego što mogu da izbrojim. Na dan jahanja, najviše. Sada možda i bliže. Oni koje smo pobili bili su samo prethodnica. Na stotine zaprežnih kola i konja kreću se ovamo. Možda hiljadu ljudi. Nikada nisam video ništa slično, brate, nikada.” Temudžin pravi grimasu. „I ja imam vest koja ti se neće nimalo svideti. Ali neka sačeka. Napoj svog konja pre nego što padne od iznemoglosti. Nađi sebi odmornog konja i neka ljudi uzjašu. Hoću da vidim vojsku koja je uplašila mog mlađeg brata.” Kasar frkće. „Nisam rekao da me je uplašila, ali znam da će te zanimati kako se celo tatarsko pleme ustremilo na tvoju glavu. To je sve.” Ceri se pri toj ideji. „Tako mi duhova, Temudžine, celu zimu ih ujedamo i sada su se

razgoropadili.” Gleda oko sebe u ljude koji ih pomno slušaju. „Šta nam je činiti?” „Čekaj, Kasare. Pre toga moramo nešto da obavimo”, opominje ga Temudžin i kreće prema šatoru u kojem je Juan proveo noć. Arslan i Kačijun ulaze s njim unutra i ubrzo izvode Juana na sivu svetlost. Zarobljenik trlja bolne zglobove na kojima su vidljivi tragovi užeta. Kasar zapanjeno posmatra ovu scenu, pitajući se šta se izdešavalo u njegovom odsustvu. Temudžin se obraća kineskom oficiru. „Smatram te svojim prijateljem, Juane. Ne mogu danas da te ubijem”, jednostavno kaže. Dok Juan ćutke stoji, Temudžin dovodi osedlanog konja i gura mu uzde u šake. „Vrati se svom gospodaru”, nastavlja Temudžin. Juan lako skače u sedlo odakle dugo posmatra Temudžina. „Želim ti mnogo sreće, gospodaru”, naposletku kaže. Temudžin udara konja po leđima i Juan odlazi bez osvrtanja. Kasar prilazi svom bratu i prati njegov pogled u pravcu gde usamljeni konjanik jaše iz logora. „Pretpostavljam da je levo krilo sada moje”, zaključuje Kasar. Temudžin se smeje. „Nađi odmornog konja, Kasare. I ti, Kačijune. Hoću da se uverim u to što ste videli.” Osvrće se, tražeći pogledom Ðelmea koji je već na svom konju. „Vrati ljude kod Keraita i kaži im da okupe veliku vojsku. Togrul će morati da se bori ili da beži. Neka odluči sam.” „A mi?”, zbunjeno pita Kasar. „Trebaće nam više od šezdeset ratnika. Više nego što Keraiti mogu da skupe.” Temudžin se okreće ka jugu, najednom preplavljen gorkim sećanjima. „Kada budem svojim očima video tu osvajačku silu, vratićemo se u zemlje oko crvene gore”, zamišljeno kaže. „Naći ću potreban broj ljudi, ali sada imamo drugog neprijatelja s kojim moramo da se suočimo.” Lice mu je toliko smrknuto da se Kasar ne usuđuje da ga dalje propituje. Temudžin im se obraća tiho ali razgovetno. „Arslane, moja braća i ja moramo da izravnamo račune sa Oklunima. Možda ćemo svi izginuti. Nisi obavezan da ideš s nama.” Arslan odmahuje glavom. Ne gleda u Ðelmea iako oseća njegov pogled na sebi. „Ti si moj kan”, odlučno kaže.

„Je li to dovoljno?”, pita Temudžin. Arslan sporo klima glavom. „To je sve.”

30 Temudžin širi ruke, puštajući oklunske stražare da ga detaljno pretresu. Kasar i Arslan trpe isti tretman pipanja duž svakog milimetra svog tela. Čovek koji čuva Sansarov šator primećuje neraspoloženje iznenadnih posetilaca i ništa mu ne promiče. Sva trojica na sebi imaju kineske oklope i svilene potkošulje uzete od Tatara. Temudžin posmatra kako kanov čuvar pipka neobične pločice ušivene za tešku tkaninu. Jedan od ljudi počinje da ih komentariše, ali Temudžin odlučuje da ga pljesne po ruci, tobože uvređen ovim skrnavljenjem njegovog dostojanstva. Srce mu brže lupa dok stoji i čeka da ga njegov najstariji neprijatelj primi u svoje odaje. Oko njih se uveliko okupljaju večito radoznali Okluni. Došaptavaju se i pokazuju prstima na neobično obučene ljude koji ih prekidaju u jutarnjim poslovima. Temudžin ne vidi među njima starog Šolaja, ali zato primećuje svog ujaka i Kokea koji im opet oduzima mačeve i nestaje u kanovom šatoru kako bi preneo vest o njihovom dolasku. Mladi ratnik je prihvatio njihovo oružje s neobjašnjivim razočaranjem na licu. Ni u njegovom pogledu više nema one živosti koju je Temudžin ranije primećivao. Tatarska kovina je gruba i potrebno je oštriti oštrice češće nego Arslanov fini čelik. „Možete da uđete”, poziva ih jedan od stražara. „Hej, ti”, dodaje, pokazujući na Kasara. „Tvoj prijatelj će morati da sačeka ovde.” Temudžin vešto skriva svoje nezadovoljstvo. Nije siguran u to da li Kasar može da zauzda svoju narav, ali Kačijun je tog jutra imao drugih poslova. Ne pokušava da mu odgovori i saginje se da prođe kroz niska vrata. U glavi mu je košmar. Sansar prvi put ne sedi na svom velikom tronu koji dominira šatorom, kao što to obično čini tokom formalnih susreta. Kada Temudžin uđe unutra, oklunski kan se tiho domunđava sa dvojicom svojih slugu. Koke ih posmatra iz prikrajka. Mačevi koje su im predali stoje nemarno naslonjeni na zid, čime hoće da pokažu koliko su zapravo bezvredni.

Kada vrata zaškripe, Sansar prekida razgovor i prilazi svom tronu. Temudžin primećuje njegove oprezne pokrete, kao da strepi da mu stare kosti ne zapucketaju. Sa obrijanom glavom i upalim očima koje nikada ne miruju, lik mu i dalje podseća na zmiju otrovnicu. Temudžinu je teško da ga gleda a da pri tom ne oseća mržnju. Ipak, na licu zadržava bezizražajnu masku. Sluge oklunskog kana zauzimaju položaje s obe strane trona, zureći svojim praznim očima u posetioce. Temudžin tera sebe na učtivost koju duguje kanu tako moćnog plemena. „Čast mi je biti u tvom prisustvu, gospodaru Sansare”, pozdravlja ga. „Opet”, uzvraća Sansar. „Mislio sam da je ono bila tvoja poslednja poseta. Zašto me sada uznemiravaš, Temudžine? Imam utisak da te viđam češće nego rođenu ženu. Šta sad tražiš od mene?” Temudžin krajičkom oka primećuje Kokeov kez i lice mu blago rumeni na ove kanove reči. Oseća da se Kasar iritirano meškolji, i pre nego što progovori, svom bratu upućuje prekoran pogled. „Verovatno si čuo da tatarska vojska nadire sa severa. Video sam ih svojim očima i došao da te upozorim.” Sansar se suvo smeje. „Svaki nomad i čoban u krugu od hiljadu milja priča o tome. Okluni nisu u zavadi sa Tatarima. Za vreme moje vladavine, kao i četrdeset godina pre toga, nismo putovali na sever. Oči mu sijaju dok se naginje napred u svojoj visokoj stolici, gledajući u dvojicu koja ukočeno stoje pred njim. „Ti si ih uvukao u rat, Temudžine, svojim napadima. Sada moraš da se suočiš sa posledicama. Iskreno, plašim se za tebe.” Podsmešljiv ton njegovog glasa ne poklapa se sa rečima koje govori i Temudžin se nada da će Kasar zadržati pribranost, kao što mu je zapovedio. „Neće ispoštovati ni plemena koja s njima nisu u krvnom srodstvu, gospodaru”, uzvraća Temudžin. „Video sam hiljade ratnika, sa mnoštvom žena i dece u logoru. Dolaze ovamo u većoj sili nego što iko pamti.” „Zapanjen sam”, odgovara Sansar kroz smešak. „Šta planiraš da preduzmeš?” „Da im stanem na put”, goropadno će Temudžin, ne uspevajući više da obuzda srdžbu usled očiglednog podsmeha. „Sa Keraitima? Ah, čuo sam za vaš savez, Temudžine. Vesti se brzo šire kada su tako zanimljive. Ali hoće li vas biti dovoljno? Bojim se da Togrul ne može da skupi više od tri stotine ratnika za tu vrstu gozbe.” Temudžin polako udiše vazduh, savladavajući se.

„Oklunski strelci imaju visoku reputaciju, gospodaru. Sa još tri stotine tvojih ljudi mogao bih...” Sansarov grohotan smeh ga prekida usred rečenice. Starac gleda u Kokea i dvojicu svojih slugu. Ne promiče mu bes na Temudžinovom i Kasarovom licu, što ga tera da se uozbilji. „Žao mi je, ali ta ideja je...” Sansar odmahuje glavom. „Došao si da me moliš za pomoć? Zar očekuješ da će sva snaga oklunskih konjanika pasti pod tvoju komandu? Ne dolazi u obzir.” „Onda će nas Tatari pobiti pojedinačno. Pleme po pleme”, upozorava ga Temudžin, praveći pri tom korak napred ne bi li u to uverio tvrdoglavog kana. Sluge na to reaguju dodirivanjem balčaka svojih mačeva, ali Temudžin ih ignoriše. „Koliko dugo ćeš biti bezbedan nakon što unište Keraite? Koliko dugo će potrajati Kviraji, Najmani, Vukovi? Predugo smo razdvojeni. Mislim da si zaboravio da smo svi jedan narod.” Sansar ćuti, piljeći u Temudžina suženim pogledom. „Nemam braće među Keraitima”, naposletku kaže, skoro šapatom. „Okluni su ojačali i bez njihove pomoći. Moraćeš ili da se boriš ili da bežiš, Temudžine. Ali moje ratnike nećeš dobiti. To je moj konačan odgovor. Neću se predomisliti.” Temudžin za trenutak zamišljeno ćuti. Kada progovori, čini se da svaku reč izgovara s naporom. „Imam vreće srebrnih kovanica, zaplenjenih od Tatara. Kaži koliko košta svaki čovek i otkupiću ih od tebe.” Sansar zabacuje glavu, cerekajući se. Temudžin koristi trenutak nepažnje i napada. Oštrim trzajem otkida jednu od gvozdenih pločica sa svog oklopa i zariva je u Sansarov ogoljeni vrat. Krv ga prska po licu dok njom reže Sansarove žile a njegove šake oko svog vrata potpuno ignoriše. Kanovi čuvari nisu pripremljeni za iznenadnu smrt. Kada se povrate iz šoka, vade svoje mačeve, ali Kasar je već tu i udara prvog pesnicom po licu. I sam otkida komad oštrog gvožđa sa mesta na kojem su on i Temudžin unapred raslabili šavove. Njime seče grkljan drugom ratniku u samo jednom, preciznom zamahu. Ovaj se tetura unazad i pada na drveni pod. Otužan vonj izmeta širi se šatorom kada posečenom ratniku u agoniji popuste creva dok grčevito trza nogama. Isprskan krvlju i bez daha, Temudžin se udaljava od beživotnog Sansara. Oboreni ratnik skače na noge, ali Kasar hitro grabi mač njegovog saborca. Kada se sukobe, Temudžin se odupire o tron i celim telom ga obara

na pod. Dok ga drži dole, Kasar mu mačem probada grudi, cimajući sečivom tamo-amo sve dok ovaj ne izdahne. Koke sve to posmatra iz svog ugla, usta otvorenih u prećutnom užasu. Kada ga Temudžin i Kasar pogledaju, on se prestravljeno priljubljuje uza zid šatora i nogom obara tatarske mačeve. Panično grabi jedan i izvlači ga drhtavim rukama iz korica. Temudžin i Kasar razmenjuju poglede. Temudžin podiže drugi mač i obojica se ustremljuju na Kokea ne skrivajući mržnju. „Čekaj! Rođaci smo”, očajnički uzvikuje Koke, lica iskrivljenog od straha. „Pusti me da živim, tako ti majke.” Napolju, Temudžin može da čuje povike za uzbunu. Oklunski ratnici će se okupiti i njegov život visi o koncu. „Baci mač i živećeš”, naređuje Kokeu. Kasar gleda u svog brata, ali Temudžin odmahuje glavom. Kokeov mač uz zveket pada na drveni pod. „Sad izađi napolje”, nastavlja Temudžin. „Trči! Više mi nisi potreban.” Koke skoro izbija vrata iz šarki u pokušaju da ih što pre otvori. Temudžin i Kasar neko vreme stoje u tišini i gledaju u zjapeću ranu na vratu oklunskog kana. Bez reči, Kasar prilazi tronu i s njega zbacuje telo, takvom silinom da se ovo prosipa pod njegovim nogama kao vreća kostiju. „Kada sretneš mog oca, ispričaj mu kako si umro”, mrmlja Kasar mrtvom kanu. Temudžin gleda u dva poznata mača na zidu i poseže za njima. Metež i zveket oružja spolja sve su glasniji. Okreće se prema Kasaru i gleda ga svojim hladnim, žutim očima. „A sada, brate, jesi li spreman da pogineš?” Zajedno izlaze na prolećno sunce i preleću očima po masi ispred sebe. Arslan se brzo udaljava od vrata, ostavljajući iza sebe dva leša na podu. Prethodne noći su detaljno razradili plan, ali i dalje nisu sigurni u to kako će se on razvijati. Temudžin sleže ramenima i presreće Arslanov pogled. Ne očekuje da će preživeti narednih nekoliko minuta. Obojici je dao priliku da na vreme odustanu, ali insistirali su da pođu s njim. „Je li mrtav?”, pita Arslan. „Jeste”, kratko odgovara Temudžin.

Daje Arslanu njegov stari mač a drugi zadržava za sebe. Arslan zna da ga neće dugo držati u ruci, ali zahvalno klima glavom, bacajući tatarsko beskorisno sečivo na zemlju. Temudžin posmatra haos koji vlada među oklunskim ratnicima. Većina u rukama drži spremne lukove, ali oklevaju da ih upotrebe bez izdate zapovesti. Temudžin koristi priliku da im se obrati pre nego što se presaberu i obruše na njih. „Smirite se i stišajte se!”, uzvikuje, nadjačavajući metež. Buka se nekontrolisano pojačava, međutim, oni najbliži zastaju da čuju šta uljezi imaju da im kažu. Temudžina podsećaju na životinje koje se koče od straha pod pogledom lovca u trenutku kada je već kasno za beg. „Prisvajam Oklune po osvajačkom pravu”, uzvikuje iz sveg grla kako bi ga čuli. „Niko vam neće nauditi, imate moju reč.” Gleda u ljude pred sobom, procenjujući nivo njihovog straha i besa. Neki ratnici kao da huškaju druge, ali niko ne pokazuje volju da jurne na kanov šator i ubije čoveka koji tako samouvereno stoji pred njim. Temudžin instinktivno pravi dva koraka napred, približavajući se grupi Sansarovih čuvara. U pitanju su iskusni ratnici i svestan je opasnosti kojoj se izlaže. Jedna pogrešna reč ili oklevanje biće dovoljni da masa podivlja i jurne na njega. Ali već je kasno da spasu čoveka kojem su se zakleli na vernost. Na njihovim licima vidi poniženje pomešano sa beznađem i besom. Temudžin odlučno podiže glas. „Ja sam Temudžin od Vukova. Svi ste čuli za mene. Moja majka je Oklunka. Moja žena je Oklunka. A biće i moja deca. Tražim pravo krvnog nasledstva. S vremenom ću skupiti sva plemena pod svoj barjak.” Sansarovi čuvari i dalje ne reaguju. Temudžin drži svoj mač nisko, znajući da bi njegovim podizanjem inicirao sopstvenu smrt. Primećuje da su svi podignuti lukovi upereni u njega, ali zadržava smirenost na licu. Gde je Kačijun? Njegov brat mora da je čuo za pometnju. „Ne plašite se kada čujete stražarske rogove”, kaže Sansarovim čuvarima nešto tišim glasom. „Najaviće dolazak mojih ljudi, ali naređeno im je da ih ne diraju.” Sa lica oklunskih ratnika spada prvobitan šok, ali Temudžin i dalje ne zna na šta su sve spremni. Čini mu se da najbliži među njima pomno slušaju svaku njegovu reč. „Znam da ste ljuti, ali bićete počastvovani kada povedem ujedinjene Mongole na sever protiv Tatara”, kaže im. „Osvetićete smrt mog oca i

bićemo jedno pleme u celoj ravnici. Jedan narod, kao što je oduvek bilo. Neka nas se Tatari plaše. Neka nas se Kinezi plaše.” Primećuje kako im napete ruke popuštaju stisak oko lukova, ali svojski se trudi da na licu ne pokaže koliko ga to raduje. Čuje kako rogovi sviraju za uzbunu i pogledom traži uverenje od mase. „Nijedan od Okluna neće biti povređen, kunem vam se dušom svog oca. Moji ljudi ih neće ni pipnuti. Pustite ih da prođu i razmislite o zakletvi koju ću tražiti od vas.” Gleda po masi i primećuje da mu Okluni uzvraćaju poglede. Sve oči su uprte u njega. „Čuli ste da sam se prema Tatarima poneo kao divlji vuk, da sam za njih postao strah i trepet. Čuli ste da je moja reč gvozdena. Sada vam kažem, Okluni su bezbedni pod mojom rukom.” Utom vidi Kačijuna koji u pratnji desetorice polako jaše kroz masu i oseća olakšanje. Neki od Okluna stoje kao ukopani, dok se ostali oprezno pomeraju u stranu kako bi propustili konjanike. Masa ćuti čak i kada Kačijun i njegovi ljudi sjašu. Kačijun ne zna šta je očekivao, ali iskreno je zapanjen mirnoćom Okluna koji zure u njegovog brata. Na njegovo iznenađenje, Temudžin ga grli, preplavljen emocijama koje prete da pokvare sve što je dosad postigao. „Kanove čuvare ću posebno primiti i uzeti njihove zakletve”, kaže Temudžin okupljenima. Sada ga svi slušaju jer masom vlada skoro savršeni muk. „U sumrak ćete mi se svi zakleti. Ne plašite se. Sutra će stanište krenuti na sever da se pridruži Keraitima, našim saveznicima.” Gleda oko sebe i primećuje da su lukovi konačno spušteni. Klimanjem glave daje znak strelcima. „Čuo sam da su Okluni vrsni ratnici”, pohvaljuje ih. „Pokazaćemo Tatarima da u naše teritorije ne mogu da zalaze a da pri tom ne budu kažnjeni.” Zdepasti muškarac se iz začelja probija kroz masu. Jedan dečak mu se sporo sklanja s puta i ovaj ga udara nadlanicom po glavi obarajući ga na zemlju. Temudžin ga ćutke posmatra, osećajući kako trijumf u njegovim grudima splašnjava. Već je imao čast da upozna Sansarove sinove. Ovaj koji mu prilazi ima iste crte lica kao njegov otac mada je krupnije građe. Možda je i Sansar nekada bio tako snažan. „Gde mi je otac?”, pita on kada iskorači ispred mase.

Čuvari se okreću da ga pogledaju i mnogi od njih automatski povijaju glave. Temudžin steže vilice, spremajući se za mogući napad. Njegova braća osećaju impuls i svaki čovek najednom u ruci steže mač ili sekiru. „Tvoj otac je mrtav”, odgovara Temudžin. „Preuzimam pleme.” „Ko si ti da mi se tako obraćaš?”, zahteva Sansarov sin. Pre nego što Temudžin stigne da mu uzvrati, ovaj izdaje zapovest čuvarima svog oca. „Ubijte ga.” Niko ne mrda prstom i Temudžin oseća iskru nade koja mu krepi srozani duh. „Prekasno je”, tiho kaže Temudžin. „Posedujem ih po pravu krvi i osvajanja. Za tebe ovde nema mesta.” Sansarov sin zaprepašćeno otvara usta, gledajući u narod kojem je pripadao celog svog života. Ne žele da susretnu njegov pogled i lica im poprimaju hladne maske. Njemu ne nedostaje hrabrost, primećuje Temudžin. Ima očeve oči, ali njima nemirno šara, pokušavajući da se pomiri sa svojom sudbinom. Naposletku pravi grimasu. „Onda ja tražim pravo da te izazovem na dvoboj, pred svima. Ako hoćeš da zauzmeš mesto mog oca, moraćeš da me ubiješ. Ili ću ja ubiti tebe.” Glas mu odiše samouverenošću i Temudžin oseća tračak divljenja prema njemu. „Prihvatam”, odgovara mu. „Mada ti ne znam ime.” Sansarov sin mrda ramenima, opuštajući ih. „Ja sam Palijak, oklunski kan.” Hrabra izjava, zaključuje Temudžin i povija glavu, pokazujući na taj način poštovanje svom suparniku. Prilazi Arslanu i iz njegovih ruku uzima fini mač. „Brzo ga poseci”, šišti Arslan ispod glasa. „Ako ostali počnu da mu kliču, gotovi smo.” Temudžin bez reči susreće njegov pogled i okreće se prema Palijaku dobacujući mu mač. Primećuje s kakvom veštinom ga hvata i mršti se u sebi. Svi životi sada zavise od njegovog umeća, stečenog u beskrajnim vežbama sa Arslanom i Juanom. Palijak zamahuje mačem kroz vazduh, kezeći zube. Temudžin hvata njegov podsmešljivi pogled. „U tom oklopu? Što me jednostavno ne pustiš da te gađam iz daljine? Bojiš se da se boriš bez njega?” Temudžin bi ignorisao ove reči da oklunski ratnici nisu počeli odobravajući da mrmljaju oko njega. Podiže ruke, čekajući da mu Arslan i

Kačijun odvežu oklop. Pošto ga skinu, on ostaje samo u lakoj svilenoj bluzi i debelim pamučnim pantalonama. Podiže sečivo kako bi ga videli svi pripadnici oklunskog plemena. „Napadaj”, izaziva Temudžin. Palijak uz poklič nasrće na njega, gnevno ustremljen na Temudžinovu glavu. Temudžin pravi korak ulevo i izbegava udarac, zarivajući vrh svog mača u Palijakovu slabinu. Posekotina zjapi, ali ovaj kao da je ne oseća. Temudžin munjevito izvlači svoje sečivo i zauzima odbrambeni stav. Najednom stoje licem u lice a onda ga Palijak slobodnom rukom odguruje od sebe. Utom Temudžin munjevito zamahuje mačem i zariva oštricu u Palijakov vrat. Sansarov sin za trenutak stoji, ne verujući šta se događa. Krv kulja niz njegov vrat i on ispušta Arslanov mač. Podiže obe ruke ka otvorenoj rani i grčevito je zatvara prstima. Pod Temudžinovim pogledom, okreće se u nameri da ode, ali posle prvog koraka pada na zemlju i ostaje nepomično da leži. Masom se pronosi uzdah i Temudžin diže svoj hladan pogled pitajući se da li će se sada usuditi da ga iseku na komade. Među njima vidi Kokea koji otvorenih usta užasnuto posmatra scenu. Kada susretne Temudžinov pogled, Koke se okreće i počinje da beži probijajući se kroz masu. Ostali Okluni pilje kao ovce i Temudžin oseća kako ga izdaje strpljenje. Prolazi između njih, prilazi zapaljenom ognjištu i iz vatre vadi baklju. Okreće im leđa, spušta plamen pod ivicu kanovog šatora i posmatra kako se suvo platno razbuktava. Goreće dobro i neće postideti kanove čuvare koji su prisustvovali smrti svog gospodara. „Sada nas ostavite. Do sumraka”, uzvikuje glasno. „Imate dovoljno posla jer u zoru odlazimo odavde. Spremite se za put.” Gleda kako se zblanuta masa razilazi u grupicama koje tiho komentarišu ono čemu su upravo prisustvovali. Često se osvrću i gledaju u figure okupljene oko šatora. Temudžin strpljivo stoji sve dok ne ostane nasamo sa kanovim čuvarima. Sansarova lična straža je po brojnosti manja od one koju je očekivao. Generacije Okluna nisu išle u pohode zbog čega su čak i Vukovi imali više naoružanih ljudi oko svog kana. Ipak, brojniji su od konjice koju je Kačijun doveo sa sobom. Kada ostanu sami, između dve grupe najednom vlada neprijatna tenzija. „Večeras neću uznemiravati Sansarovu ženu i decu”, obaveštava ih Temudžin. „Neka ga oplaču kako dolikuje. Od moje ruke neće stradati, niti

će biti izgnani iz plemena kao ja nekada.” Neki od čuvara odobravajući klimaju glavom. Priča o Jesugejevoj ženi i sinovima svima je poznata. Pronela se plemenima sve dok nije postala jedna od hiljadu priča i mitova omiljenih među pripovedačima. „Dobrodošli ste oko moje vatre”, poziva ih Temudžin. Obraća im se kao da ne postoji mogućnost da ga odbiju i možda je upravo to razlog što se nijedan ne buni. Ali on to ne zna, niti za to mari. Umor, glad i žeđ ubijaju u njemu želju da dalje govori. „Donesite hranu dok razgovaramo o predstojećem ratu”, naređuje im. „Trebaju mi oštroumni ljudi koje ću postaviti za svoje oficire. Još uvek ne znam čime raspolažemo i ko će od vas komandovati.” Kačijun i Kasar spremno dodaju drva u vatru, praveći veliki plamen. Temudžin konačno zauzima mesto na zemlji pored ognjišta. Njegova braća i Arslan sedaju oko njega a ubrzo im se pridružuju i ostali. Svi sede na hladnoj zemlji, zagledani u novu silu koja uliva nadu u neki bolji, zajednički život.

31 Osim zbog rata, Okluni nisu imali posebnog razloga da svojevoljno pristupe Keraitima i ratnici sa obe strane pokazuju znake nervoze. Oba plemena su u pokretu jer Togrul želi da bude na sigurnom rastojanju od tatarskih osvajača koji nadiru ka jugu. Temudžin šalje Kačijuna na čelo da upozori Togrula, ali Keraiti su već na konjima sa oružjem u rukama i zauzimaju odbrambene položaje oko središta kolone. Tišinu narušava dosadno cviljenje rogova. Temudžin vodi narod svoje majke bliže. Zaustavlja ih na oko milju od Keraita kako bi dva plemena mogla da se prepoznaju. Potom podbada svog konja i jaše ka centralnoj tački u pratnji Kasara, Arslana i desetorice Sansarovih čuvara. Ostavlja svoje ljude sa zaprežnim kolima da stražare u slučaju iznenadnog napada iz bilo kojeg pravca. Napetost je skoro opipljiva u vazduhu, ali njemu nije potrebno upozorenje da bi ostao u pripravnosti. Uprkos povlačenju Keraita dalje na jug, Tatari ne mogu biti dalje od dve nedelje jahanja a on još uvek nije spreman za njih. Silazi s konja i pušta ga da pase. U daljini vidi Togrula i pita se kako će taj čovek pronaći konja koji će moći da ga ponese. Sa suvim osmehom primećuje da se Togrul zapravo penje u dvokolicu koju vuku dva crna škopca. Debeli kan trza uzdama i kreće mu u susret. Vin Čao ide s njim i keraitski ratnici naoružani lukovima i mačevima formiraju gust bedem oko svog gospodara. Kada mu se približe dovoljno blizu, Temudžin diže ruke, pokazujući da su prazne. Gest je besmislen budući da je i sam okružen naoružanim ljudima, ali ne želi da Togrul strepi više nego što je potrebno. Podrška debelog kana mu je više nego neophodna. „Dobrodošao si u moj logor, Togrule od Keraita”, dovikuje mu Temudžin. „Sa zadovoljstvom ti odobravam gostinska prava.” S neobičnim oprezom Togrul silazi s kola, lica zajapurenog ali kamenog. Kada se dogega do Temudžina, pogled mu luta iza njegovih leđa

gde procenjuje formacije oklunskih ratnika. Brojčano su blizu njegovim, zaključuje Togrul, ujedajući se za usnu pre nego što progovori. „Prihvatam gostinska prava, Temudžine”, uzvraća formalnim tonom. Nešto u Temudžinovim očima tera ga da nastavi. „Jesi li ti sada oklunski kan? Ne razumem.” Temudžin pažljivo bira reči. „Da, po pravu krvnog srodstva moje majke i moje žene. Sansar je mrtav i Okluni su pošli sa mnom protiv Tatara.” Poznavajući ga, Temudžin naređuje da se zapale velika ognjišta i spremi gozba odmah nakon što se Okluni ulogore u zelenoj ravnici. Dok izdaje zapovesti, ogromni pladnji sa pečenjem serviraju se na prostranim belim prostirkama. Kao domaćin, Temudžin bi trebalo poslednji da sedne, ali želi da se Togrul što pre opusti. Seda na vuneni podmetač i podvlači noge pod sebe. Keraitski kan nema drugog izbora nego da zauzme mesto preko puta njega i pokazuje kineskom ambasadoru da im se pridruži. Temudžin počinje da se opušta, ali ne osvrće se da pogleda kada Kasar i Arslan zauzmu svoja mesta zajedno sa ostalima. Ubrzo svaki od njih sedi preko puta keraitskog ratnika tako da su snage izjednačene. Iza Temudžinovih leđa, Okluni u tišini posmatraju svog novog kana. Juan je takođe tu, ali glavu sve vreme drži pognutu, ne usuđujući se da pogleda u Temudžina. Vin Čao primećuje držanje svog prvog oficira, ali to ničim ne pokazuje. „Ako niko drugi neće da pita, onda ću ja”, počinje Togrul. „Temudžine, kako to da si odjahao samo sa desetak ljudi a vratio se sa jednim od najvećih plemena u ravnici?” Temudžin pokazuje na hranu pre nego što odgovori i Togrul spremno prihvata ponudu. Rukama grabi komad mesa i ubacuje ga u usta, skoro automatskim pokretima, nezavisnim od njegovog pronicljivog pogleda. „Nebeski otac me čuva”, odgovara Temudžin, „On nagrađuje one koji su spremni da brane naš narod i našu zemlju.” Ne želi da spominje kako je lično ubio Sansara u njegovom šatoru, ne pred čovekom koji mu je potreban kao saveznik. Togrul je ionako na ivici nepoverljivosti prema svom ratnom vođi. Debeli kan ne krije svoje zadovoljstvo ovim odgovorom i otvara usta da mu to saopšti, otkrivajući polusažvakanu smesu mesa i sosa. Ali Temudžin ga u tome sprečava i nastavlja svoje objašnjenje.

„Prisvajam ih po pravu krvi, Togrule, i oni to prihvataju. Najvažnije je da imamo dovoljno ljudi da razbijemo Tatare kada stignu.” „Koliko ljudi si doveo?”, pita Togrul punih usta. „Tri stotine konjanika, dobro naoružanih”, uzvraća Temudžin. „Raspolažeš otprilike istom brojkom.” „Tatari imaju preko hiljadu ljudi, sam si to rekao”, ubacuje se Vin Čao. Temudžin skreće pogled na kineskog ambasadora, ali ne odgovara mu. Oseća na sebi Juanov pogled i pita se koliko Vin Čao zna, koliko mu je Juan rekao. „Neće biti lako”, priznaje Temudžin, gledajući opet u Togrula, kao da mu se Vin Čao nije ni obratio. „Trebaće nam mnogo kineskih oklopa. Okluni imaju dva kovača i vešti su u pravljenju mačeva. Izdao sam im zapovesti. Takođe će nam trebati oklopi za konje, sa kožom i gvožđem oko vrata i grudnog koša.” Zastaje, gledajući kako Togrul otkida komad krtine i slasno ga ubacuje u usta. „Naše taktike protiv manjih grupa pokazale su se uspešnim”, nastavlja Temudžin, „iako smo i tada bili nadbrojani. Tatari ne koriste naše jurišne metode, niti oglašavaju napad bočnih formacija.” Skreće pogled ka Vin Čau i mirno kaže: „Ne plašim se njihove brojnosti.” „I dalje me teraš da rizikujem sve”, priznaje Togrul, odmahujući glavom. Neprijatnu tišinu prekida Vin Čao. „Tatarska vojska mora biti razbijena, gospodaru”, tiho sugeriše Togrulu. „Moji gospodari će zapamtiti tvoje zasluge u tome. Po završetku bitke ove zemlje će pripasti tvom narodu. Postaćeš car i više nikada nećeš biti gladan, niti ćeš ratovati.” Temudžin opet dobija potvrdu da Vin Čao ima neobičan uticaj na debelog kana i njegova netrpeljivost prema kineskom ambasadoru se produbljuje. Ma koliko mu keraitski kan bio potreban, nimalo mu ne prija što se pripadnik njegovog naroda povinuje stranom diplomati. Da bi sakrio svoju ozlojeđenost, Temudžin počinje da jede, uživajući u ukusu oklunskog bilja. Primećuje da Vin Čao tek tada poseže za svojim tanjirom. Previše je naviknut na intrige, zaključuje Temudžin. To ga čini samo još opasnijim. Togrul takođe primećuje taj pokret dok pilji u meso u svojoj ruci pre nego ga ugura u usta i slegne ramenima. „Želiš da vodiš Keraite?”, konačno pita Togrul.

„U ovoj bici, da, kao što sam činio i pre”, odgovara Temudžin. Ovo je suština problema i ne može da krivi Togrula što otvoreno pokazuje bojazan. „Sada imam svoje pleme, Togrule. Mnogi od mene očekuju bezbednost i vođstvo. Kada budemo pobedili Tatare, vratiću se na jug u toplije krajeve, za godinu ili više. Dosta sam se smrzavao na severu. Smrt mog oca je osvećena i možda ću konačno pronaći svoj mir. Podizaću svoje sinove i kćeri.” „Za njih se i borimo, zar ne?”, mrmlja Togrul. „U redu, Temudžine. Dobićeš potrebno ljudstvo. Imaćeš moje Keraite. Ali kada sve prođe, vraćaju se sa mnom na istok. Ne očekuj da će ostati tamo gde ne postoji neprijateljska pretnja.” Temudžin klima glavom i pruža ruku. Togrul sklapa debele, masne prste oko njegovih i pogledi im se sreću. Jedan drugom ne veruju. „Sada sam siguran u to da će moja žena i majka želeti da se ponovo ujedine sa svojim narodom”, primećuje Temudžin, stežući mu mesnatu šaku. Togrul klima glavom. „Narediću da ti ih pošalju”, kaže debeli kan i Temudžin oseća kako u njemu umire i poslednji tračak napetosti. Helun korača kroz logor svog detinjstva, zajedno sa Borte i Eluin. U njihovoj pratnji su Kasar, Kačijun i Arslan. Temudžin ih je upozorio da se previše ne opuštaju. Okluni su ga navodno prihvatili u talasu neminovnih događaja, međutim, to ne znači da je bezbedno šetkati između njihovih šatora. Bortina trudnoća je poodmakla i otežava joj kretanje tako da jedva uspeva da prati Helunin tempo. Raduje je prilika da opet poseti oklunske porodice. Napustila ih je kao žena jahača a vraća se kao žena njihovog kana. Korača uzdignute glave, pozdravljajući se sa onima koje prepoznaje. Eluin uzbuđeno gleda oko sebe, tražeći poznata lica svojih najbližih. Kada ih ugleda, trči majci u zagrljaj. Dolaskom među svoje dobila je na samopouzdanju. Kasar i Kačijun je zajedno prate jer im je Temudžin prepustio da između sebe donesu odluku čija će ona biti žena. Eluin cveta pod tolikom pažnjom. Helun posmatra kako roditeljima saopštava tužnu vest o sestrinoj smrti, glasom previše tihim da bi je čula. Njen otac ukočeno sedi na panju pored vrata, pognute glave.

Helun i sama oseća tugu dok pogledom leti po staništu svog naroda. Svi koje poznaje ostarili su ili su se preselili u svet duhova. Pomalo joj je neprijatno da posmatra ambijent u kojem je rasla kao devojčica. U njenom sećanju sve je ostalo isto, ali realnost je donela neka nova, nepoznata lica. „Hoćeš li obići svog brata, Helun? Svog bratanca?”, tiho pita Borte. Helun stoji kao opčinjena, posmatrajući Eluinin susret s njenom porodicom. Primećuje neugašenu želju u mladoj ženi svog sina jer nikada ranije nije spominjala da će posetiti svoj dom. U daljini odjekuje topot konja, iz pravca gde Temudžin izvodi ratnu obuku sa Oklunima i Keraitima. Izjahali su još u zoru i Helun zna da će ih prvih nekoliko dana iscrpljivati dok ne popadaju. Ipak, njegov novi status ne umanjuje nevoljnost većine Keraita da učestvuju u borbi zajedno sa nižim porodicama. Pred kraj prvog dana obuke, izbile su dve tuče. Jedan od Keraita je posegnuo za nožem i naneo smrtonosne povrede oklunskom ratniku. Temudžin je pobednika ubio kao primer ostalima, ne dajući mu priliku da objasni svoj postupak. Helun drhti dok zamišlja lik svog sina. Da li bi i Jesugej bio tako surov? Verovatno bi, kada bi bio u prilici da komanduje tako velikom vojskom. Ukoliko je istinita šamanska tvrdnja da jedna duša ostavljena zemlji odgovara jednoj duši uznetoj na nebo, onda bi njen pokojni muž bio ponosan na velika dostignuća svog sina. Helun i Borte gledaju kako Eluin poljupcima obasipa lice svog oca mešajući svoje suze s njegovim. Naposletku ustaje i majka je opet grli, spuštajući njenu glavu na svoje rame. Borte za trenutak skreće pogled i lice joj poprima nedokučiv izraz. Helun ne mora da je pita šta se dogodilo dok je bila u rukama Tatara. Sve joj je jasno na osnovu njenog odbijanja svakog dodira. Trza se čak i kada joj Helun nežno dotakne ruku. Majčinsko srce joj se cepa jer oseća njenu patnju, ali dovoljno je mudra da zna da će vreme izlečiti sve rane. Čak i njeno sećanje na Bektera počinje da bledi. Javlja se sve ređe, ali zato kada se javi, uvek probudi stari bol. Sunce kao da joj se ledi na koži pri spoznaji da ne uživa u ponovnom susretu sa svojim sunarodnicima kao što se nadala da hoće. Previše toga se promenilo. Više nije mala devojčica koja jaše konje sa svojom braćom. Seća se kada je jednom takvom prilikom srela Jesugeja, lepog i neustrašivog. Enk je kriknuo od bola kada ga je Jesugejeva strela pogodila u bok. Zario je pete u svog konja i odgalopirao. Tada je mrzela nepoznatog ratnika koji ju je oteo. Ali kako je mogla da zna da će Jesugej biti čovek

kojeg će zavoleti? I da će sada stajati među svojima kao majka mladog kana? Između šatora vidi starca koji ukočeno korača pomoću štapa. Borte nervozno uzdiše kada ga ugleda i Helun po njenom uspravnom držanju pogađa da je to njen otac. Šolaj im polako prilazi, upijajući svaki detalj ratnika koji se brinu o njihovoj sigurnosti. Pogled mu pada na Helun i oči mu iskre pri iznenadnoj spoznaji. „Sećam se tebe, devojko”, kaže joj, „mada je to bilo mnogo davno.” Helun sužava pogled, pokušavajući da zamisli kako je izgledao kada je bio u punoj snazi. Mutno sećanje polako oživljava lik čoveka koji ju je učio da plete amove od užadi i kože. Čak i tada je bio stariji, bar u njenim mladalačkim očima. Helun zapanjeno shvata da su joj oči pune suza. „Sećam te se”, priznaje ona i Šolaj se ceri, otkrivajući svoje tamne desni. Borte ćutke posmatra ovaj susret i otac joj odsečno klima glavom šireći svoj bezubi kez. „Nisam te video otkad si otišla iz staništa”, kaže joj. Borte se neprijatno meškolji i Helun se pita da li je mlada trudnica u stanju da prepozna simpatiju u promuklom glasu svog oca. Šolaj se iznenada smeje. „Dve žene kanova, dve majke njihovom nakotu. Ipak, ja pred sobom vidim samo dve Oklunke. Rado bih popio mešinu ili dve ajraga u tako finom društvu.” Pruža ruku i dodiruje porub Bortine dolame, trljajući ga među prstima kao da procenjuje kvalitet tkanine. „Dobro si izabrala, kćeri. Konačno to vidim. Znao sam da ima nešto u tom Vuku. Jesam li ti to rekao?” „Rekao si da je verovatno mrtav čovek”, uzvraća Borte, ledenim glasom kakav Helun nikada dotad nije čula. Šolaj sleže ramenima. „Možda i jesam”, tužno dodaje. Mučna tišina se oteže i Helun uzdiše. „Obožavaš svoju kćer, starče”, naposletku mu kaže. „Zašto joj to ne kažeš?” Šolaj se crveni, da li od gneva ili nelagode, nije sigurna. „Zna ona to”, mrmlja on. Borte je bleda kao kreč dok nepomično stoji i zuri u svog oca. Odmahuje glavom i kaže: „Kako mogu da znam kad to nikada nisi

izgovorio?” „Mora da jesam”, breca se Šolaj, osvrćući se oko sebe. Manevri u ravnici mu uporno skreću pažnju i nije u stanju da pošteno pogleda svoju kćer u oči. „Ponosan sam na tebe, curo, trebalo bi to da znaš”, neobično tiho kaže. „Kada bih te opet podizao, tretirao bih te nežnije.” Borte odmahuje glavom. „Ne bi”, hladno uzvraća ona. „I nemam više šta da ti kažem.” Starac kao da se još više poguruje na ove reči. Borte se okreće ka Helun i gleda je očima punim suza. Šolaj ih ne vidi jer je zagledan nekud u daljinu. „Hajdemo nazad”, predlaže snaha, preklinjući očima svoju svekrvu. „Pogrešile smo što smo uopšte došle.” Helun se bavi mišlju da je ostavi nasamo sa ocem, međutim, Temudžin je bio odlučan. Borte nosi njegovog naslednika i ne sme da rizikuje. Helun guši svoj ponos. Višestruka je majka, ali ovaj komplikovani odnos deluje joj tako besmisleno. Ukoliko sada odu, zna da Borte više nikada neće videti svog oca i da će se zbog toga godinama kajati. Temudžin će ipak morati da sačeka. „Raskomotite se”, dovikuje Helun svojim sinovima i Arslanu. Kasar i Kačijun to odmah čine jer su navikli da je slušaju. „Ostaćemo ovde dok Borte ne popriča sa svojim ocem u njegovom šatoru.” „Kan je bio veoma jasan...”, počinje Arslan. Helun ga šiba pogledom. „Zar nismo jedan narod?”, oštro ga prekida. „Nema razloga za strah od Okluna. Da ima, prva bih bila na oprezu.” Arslan spušta pogled, ne znajući šta da joj odgovori. „Kačijune”, naređuje Helun, „idi nađi mog brata Enka i obavesti ga da mu sestra dolazi na ručak.” Strpljivo posmatra kako se Kačijun udaljava lakim trkom a da prethodno nije upitao gde se nalazi šator njegovog ujaka. Helun vidi kako zastaje nasred staništa i okleva, a zatim se osmehuje. Pre će se raspitati nego što će se vratiti nazad, u to je sigurna. Njeni sinovi umeju da koriste svoj mozak. „Poći ćeš sa mnom, Kasare. I ti, Arslane. Ješćemo a onda ćemo doći po Borte i zajedno se vratiti nazad.” Arslan je u nedoumici, isuviše svestan Temudžinovog upozorenja. Ne uživa u ovoj bezizlaznoj situaciji, ali ne pada mu na pamet da se dalje

prepire sa Helun i tako je postidi pred njenim narodom. Naposletku klima glavom, povinujući se odluci kanove majke. Šolaj zblanuto stoji i prati ovu raspravu. Povremeno gleda u svoju kćer, prateći njenu reakciju. „Voleo bih to”, priznaje on. Borte kruto klima glavom i osmeh joj vedri lice. Zajedno odlaze među oklunske šatore, praćeni Heluninim zadovoljnim pogledom. Stari Šolaj ne skriva svoju sreću. „Predstoji nam težak rat”, mrmlja Helun. „Zar da ocu i kćerki uskratimo poslednju priliku za razgovor?” Arslan ne zna da li je ovo pitanje upućeno njemu i stoga ne odgovara. Izgubljena u sećanjima, Helun za trenutak stoji kao u transu a onda odlučno odmahuje glavom. „Gladna sam”, priznaje im. „Ako je šator mog brata na starom mestu, onda ću ga brzo naći.” Kreće kroz stanište. Arslan i Kačijun je u stopu prate i ne pokušavaju da pogledaju jedan drugom u oči. Četiri dana nakon selidbe Okluna, u suton se oglašavaju rogovi za opasnost. Iako su ratnici oba plemena iscrpljeni od celodnevnih ratnih vežbi, skaču sa svojih trpeza, zaboravljajući na glad, hitro navlače svoje oklope i grabe oružje. Temudžin je već na svom konju odakle ima bolji pogled na stanište. Kroz glavu mu proleće mučna misao da su Tatari nekako uspeli da ih zaobiđu ili da su podelili vojsku ne bi li ih napali sa dve strane. A onda mu šake pojačavaju stisak oko uzdi i lice počinje da bledi. Kačijunove oči su oštre kao i uvek, ali telom mu prolaze neprijatni žmarci. Arslan primećuje njihove reakcije, ali ne uspeva u mraku da prepozna pridošlice. „Ko su?”, pita, škiljeći u masu tamnih konjanika koji im galopiraju u susret. Temudžin besno pljuje na zemlju, tik pored Arslanovih nogu. Odmah prepoznaje formaciju u kojoj stranci jašu i na usnama mu titra gorak osmeh. „Pleme mog oca, Arslane. Vukovi.”

32 Gvozdene buktinje trepere i šište na noćnom vetru kada Iluk uđe u združeni logor. Temudžin nije poslao Arslana da mu odobri sastanak sa kanom odmah nakon što su se Vukovi zaustavili. Ni sam nije želeo da obavi tu formalnost. Kada ugleda Iluka kako korača između šatora idući njemu u susret, Temudžin nije siguran u to da li da ga ostavi u životu ili ne. Napad na gosta je zločin koji ne bi išao u prilog nijednom od prisutnih plemena, međutim, svestan je toga da je Iluk u stanju da prekrši pravilo zaštite. Temudžin bi samo u tom slučaju imao odrešene ruke da s njim čini šta mu je volja. Iluk se ugojio od kada ga je poslednji put video. Glava mu je potpuno ćelava osim kike koja mu visi niz leđa i koja se njiše pri svakom koraku. Na sebi ima debelu crnu dolamu porubljenu tamnim krznom a ispod nje bluzu i pantalone. Temudžin sužava pogled kada prepozna vučju glavu na balčaku mača koji mu visi o pojasu. Iluk hoda ne gledajući oko sebe, pogleda uprtog u grupicu okupljenu oko centralnog ognjišta. Uz njega je Tolaj, još krupniji i mišićaviji nego što ga Temudžin pamti. Mladi kan želi da ostane u sedećem stavu, da pokaže koliko malo mu je stalo do čoveka koji mu je došao na noge, ali ne može. Kada mu Iluk i Tolaj priđu, on ustaje, osetivši da njegova braća čine isto, kao po komandi. Togrul primećuje napetost u vazduhu i uz težak uzdah se pridiže na noge. Šta god da je Iluk naumio, život će mu biti oduzet na najmanju provokaciju. Ilukov pogled leti sa Temudžina na Kasara i Kačijuna, a onda se smrknuto zaustavlja na Temužu. Ne prepoznaje najmlađeg Jesugejevog sina iako mu u očima čita strah. Kod ostalih ne primećuje ni tračak strepnje. Svaki od njih ukočeno stoji, spreman da napadne. Lica su im bleda dok im mišići nervozno podrhtavaju a srce tutnji u grudima. Kan Vukova ih je sve odreda posećivao u košmarnim snovima. Ubijali su ga na hiljadu načina pre nego što bi se probudili. Kačijun i Kasar su ga poslednji put videli kada ih je ostavio da

skončaju u surovoj ravnici sa hladnom zimom u najavi. Sve što su propatili od tog dana mogli bi sada da mu naplate. Iluk je u njihovoj mašti bio čudovište da bi sada posmatrali stranca, vremešnog ali još uvek vitalnog. Teško je zadržati hladnu masku na licu. Temudžinove zagonetne žute oči privlače Tolajev pogled. Temudžin ga pamti po lošem, ali sada je manje samouveren nego onda kada ga je zarobio i kao dragocen plen ga odveo svom kanu. Naučio je da maltretira one slabije od sebe, plašeći se samo jačih. Sada ne zna kako da reaguje na Temudžina, zbog čega zbunjeno skreće pogled. Kada tišina postane neprijatna, Togrul se prvi oglašava. „Dobrodošli ste u naš logor”, kaže im. „Večeraćete s nama?” Iluk klima glavom, odvajajući pogled od Jesugejevih sinova. „Hoćemo.” Njegov glas oživljava mržnju koju je Temudžin s vremenom uspeo da potisne, ali on to vešto prikriva bezizražajnom maskom na licu. Spušta se na vuneni podmetač zajedno sa ostalima i posmatra da li će Iluk ili Tolaj posegnuti za oružjem. Mač mu je spreman pod rukom i nijednog trena se ne opušta. I Sansar je verovao da je bezbedan u svom šatoru. Iluk obema rukama prihvata činiju slanog čaja i tek tada Temudžin poseže za svojom. Srče toplu tečnost, ne osećajući njen ukus. Ne progovara. Kao gost, Iluk mora prvi da mu se obrati i mladi kan krije nestrpljivost iza činije sa čajem delujući opušteno i smireno. „U prošlosti smo bili neprijatelji”, počinje Iluk nakon što iskapi svoj čaj. „Još uvek smo”, uzvraća Temudžin, možda prebrzo. Iluk diže svoje ravnodušno lice ka njemu i za trenutak se čini da razmišlja o ovim rečima. Pored toliko ratnika spremnih da ga zakolju, deluje neobično smireno, mada su mu beonjače krvave kao da je pio pred dolazak na sastanak. „Moguće. Ali sada nisam došao zbog toga”, tiho nastavlja Iluk. „Plemena sve više pričaju o tatarskoj vojsci koja stiže sa severa, vojsci koju si celu zimu provocirao svojim napadima.” „Pa šta?”, breca se Temudžin. Iluk se cinično smeška dok mu krv polako vri. Prošlo je mnogo godina otkad se neko usudio da mu se obrati tako grubim tonom. „Nomadi su napustili ravnicu”, objavljuje Iluk. „Pridružili su nam se u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.”

Temudžin najednom razume zašto je Iluk doveo Vukove. Blago otvara usta, ali ne govori ništa, puštajući Iluka da dovrši misao. „Čuo sam bezbroj priča o mladom Vuku koji je neumorno napadao Tatare”, nastavlja Iluk. „Tvoje ime je sada slavno. Tvoj otac bi se ponosio tobom.” Temudžinu malo nedostaje da skoči na njega. Bes mu se skuplja u grlu, poput gorke pljuvačke. Potreban mu je nadljudski napor da se obuzda. Iluk ga pomno posmatra, sluteći njegov gnev. „Nisam znao da si ujedinio oklunske i keraitske ratnike sve dok nisam preselio Vukove. Ipak, smatram da će ti biti potrebni i moji ljudi ako misliš da poraziš Tatare i oteraš ih nazad na sever.” „Koliko ih imaš?”, pita Togrul. Iluk sleže ramenima. „Sto četrdeset.” Gleda u Temudžina. „Ti znaš kakvi su.” „Ne trebaju nam”, odgovara Temudžin. „Sada vodim Oklune. Vi nam niste potrebni.” Iluk se smeška. „Znači, tačno je da nisi očajan kao što sam mislio. Ali ako je brojka koju sam čuo tačna, onda ti je potreban svaki konjanik. Ako se ujediniš s Vukovima... onda će tvoje pleme na kraju ipak opstati. I ti to dobro znaš.” „Šta tražiš zauzvrat? Nisi ti zabadava došao”, iskušava ga Temudžin. „Tatari imaju srebro i konje”, odgovara Iluk. „Imaju žene. Vojska im je sastavljena iz nekoliko plemena. Poseduju svakojake vrednosti.” „Dakle, na ovo te je podstakla pohlepa”, zaključuje Temudžin, cereći se. Ilukovo lice se naglo crveni od besa i Tolaj se meškolji pored njega, iritiran ovom uvredom. „Vukovi ne mogu sami da im se suprotstave”, uzvraća Iluk. „Morali bismo da se povučemo još južnije. Kad sam čuo da se Keraiti spremaju za rat i da im se pridružuju tvoji ratnici, rizikovao sam u nadi da ćeš našu nemilu prošlost ostaviti po strani. Ovo što sada vidim ovde neće je promeniti. Vukovi su ti potrebni. I ja sam ti potreban.” „Za šestinu njihovog imetka”, mrmlja Togrul. Iluk ga gleda, skrivajući gađenje prema debelom keraitskom kanu. „Kada se tri kana dogovaraju, onda bi trebalo da se deli na trećine.” „Neću da se cenjkam kao trgovac”, kruto odgovara Temudžin, preduhitrivši Togrula. „Još uvek nisam pristao na tvoju ponudu.”

„Ne možeš me odvratiti od borbe protiv Tatara ako ja tako odlučim”, uzvraća Iluk. „Nije sramota razgovarati o podeli jer bitka tek predstoji.” „Mogao bih da te zaustavim jednom rečju”, preteći kaže Temudžin. „Mogao bih prvo da porazim Vukove.” Bes mu se otima kontroli i malim delićem razuma zna da od sebe pravi budalu, ali smirenje je sada nedostižno. Skoro nesvesno počinje da ustaje. „Ne bi to učinio porodicama”, samouvereno odgovara Iluk, osvešćujući ga. „Čak i kada bi to učinio, samo bi uludo pobio živote koji su ti potrebni za rat protiv Tatara. Ima li smisla da se borimo između sebe? Rečeno mi je da si ti čovek sa vizijom, Temudžine. Dokaži to.” Sve oči su uprte u Temudžina u iščekivanju njegovog odgovora. On steže pesnicu i pokušava da se smiri, sklanjajući ruku sa balčaka svog mača. Iluk ne reaguje na taj pokret. U protivnom bi umro, svestan je toga. Smelost njegovog neprijatelja skoro postiđuje Temudžina i vraća mu sećanje na dane kada je bio dečak. Naravno, potrebni su mu ratnici koje je Iluk doveo, još kada bi samo imao petlju da ih primi u svoj savez. „Hoće li Vukovi primati naredbe od mene? Hoćeš li ti?”, naposletku pita. „U ratu postoji samo jedan vođa”, mudro odgovara Iluk. „Daj nam jedno krilo i pusti me da njime komandujem. Boriće se jednako dobro kao i svi ostali.” Temudžin vrti glavom. „Moraš da naučiš zvučne signale, formacije koje sam uvežbao sa ostalima. Nije sve samo u jahanju i ubijanju što više ljudi na koje nabasaš.” Iluk skreće pogled. Kada je Vukovima naredio da se spakuju i spreme za put, nije znao na šta će ovde naići. Razmišljao je o tome da otme plen od plemena koja se budu sukobila sa Tatarima, ali duboko u srcu obradovao se kada je u vetru nanjušio krv, poput pravog vuka. Više nije mogao da odoli. U ravnici nikada nije postojalo pleme kao što je tatarsko. Bar ne za njegovog života. Jesugej bi se digao protiv njih i upravo to je podstaklo Iluka da sazna da li će i njegovi sinovi prihvatiti isti izazov. Ipak, očekivao je topliju dobrodošlicu. Spoznaja da su Okluni već u savezu prilično je umanjila vrednost njegovih ratnika. Nameravao je da zahteva polovinu plena, a umesto toga naišao je na hladnu aroganciju Jesugejevih sinova. Ali već je odlučio. Ne može tek tako da se okrene i vrati Vukove nazad. Njegova kontrola nad plemenom biće poljuljana ukoliko vide da je odbijen. Pod treperavim bakljama može da primeti na desetine

šatora oko sebe. Sam pogled na toliko ratnika podudara se s njegovim snovima. Šta sve čovek može da postigne s tolikom silom iza sebe? Ukoliko Jesugejevi sinovi poginu u boju, njihovi ratnici će biti izgubljeni i uplašeni. Tada će na scenu stupiti on, kao njihov neprikosnoveni vođa. „Moji ljudi će slušati tvoje zapovesti, preko mene”, konačno pristaje Iluk. Temudžin se naginje napred. „A posle, kada Tatare sravnimo sa zemljom, izmirićemo naše stare račune. Prisvajam Vukove kao najstariji preživeli Jesugejev sin. Hoćeš li me ispoštovati s tim mačem koji nosiš kao da je tvoj?” „Jeste moj”, uzvraća Iluk, napetog lica. Staništem se pronosi šapat. Togrul posmatra ovu dvojicu i zapaža mržnju prikrivenu usiljenom učtivošću. Iluk se trudi da deluje smireno i glumi zabrinutost. Svestan je toga da ga Temudžin želi mrtvog. Razmišljao je o mogućnosti da preživele ratnike pripoji Vukovima, one koji su oteti iz Temudžinovih mrtvih ruku. Umesto toga, suočio se sa oklunskim kanom i cena koju mora da plati višestruko je veća. Možda su duhovi sada s njim iako ranije nisu bili. „Kada budemo razbili Tatare, ispoštovaću te”, obećava sa sjajem u očima. „Jedva čekam.” Temudžin naglo ustaje, izazivajući munjevite pokrete ruku ka mačevima. Iluk sedi kao stena, zagledan u njega, ali Temudžinov pogled luta nekud u tamu. Helun polako prilazi okupljenim glavešinama, krećući se kao u transu. Iluk se okreće da izvidi šta to zaokuplja Temudžinovu pažnju, i kada ugleda Jesugejevu ženu, i sam ustaje, zajedno sa Tolajem. Helun je bleda i Iluk primećuje da nekontrolisano oblizuje donju usnu iz koje curi tanak mlaz krvi. Kada im se pogledi sretnu, ona ubrzava korak, podižući ruku u nameri da ga udari. Kačijun se isprečuje između njih pre nego što Helun uspe da stigne do kana Vukova. Čvrsto drži svoju majku dok joj se šaka skuplja poput kandže. Pogled joj je prikovan za Ilukovo lice, ali njeni nokti nikad ne uspevaju da ga dokače. Iluk ćuti, osećajući Temudžina iza sebe. Helun se opire, tražeći pogledom svog najstarijeg sina. „Kako možeš da ga pustiš da živi posle svega što nam je učinio?”, ciči ona, pokušavajući da se oslobodi Kačijunovog stiska.

Temudžin odmahuje glavom. „On je gost u mom logoru, majko. Kada se budemo borili protiv Tatara, s nama će ići i njegovi Vukovi. U protivnom, zapleniće Oklune.” Iluk se utom okreće prema njemu i Temudžin ga gleda s kiselim osmehom na licu. „Je li to ono što želiš, Iluk? U tvom logoru ne vidim više šatora nego kada si nas ostavio da umremo u ravnici. Nebeski otac je napustio Vukove pod tvojim vođstvom, ali to će se promeniti.” Iluk se kikoće, opuštajući ramena. „Rekao sam sve što sam imao. Kada budemo odjahali, uverićeš se u to kakvi ratnici drže moje krilo. Posle toga ću ti održati lekciju života. Drugi put nećeš preživeti.” „Vrati se u svoj šator, Iluk”, predlaže mu Temudžin. „U zoru počinjem da obučavam tvoje ljude.” Dok Tatari prodiru ka jugu zelene ravnice, manja plemena beže pred najezdom brojne sile. Neki se ne zaustavljaju ni pred prizorom vojske koju je Temudžin okupio. Zaobilaze ih i deluju kao tamne tačkice u daljini. Ostali se priključuju ujedinjenim ratnicima i vojska svakodnevno dobija na brojnosti. Temudžin je u međuvremenu razaslao glasnike Naimanima, Ojratima i svim velikim plemenima do kojih je moguće dopreti. Neka se ne odazivaju na njegov poziv, ali on razume njihovu uzdržanost iako je prezire. Od svog postanka nikada nisu ratovali. Uostalom, i ovaj savez od tri velika plemena vredan je divljenja. Obučava ih da se zajedno bore sve dok ne postane siguran u to da su spremni za rat. Ipak, kada padne veče, Temudžina redovno podsećaju na vremena kada su bili zakleti neprijatelji i strogo kažnjava pojedinačne tuče koje su proizvod krvnih osveta iz prošlosti. Šatore Vukova ne posećuje. Nijedna od starih porodica nije se pobunila kada je njegova majka sa nejakom decom izopštena iz plemena. Postoje trenuci kada bi dao sve na svetu da prošeta među ljudima koje je poznavao kao dečak, ali Helun pre njega otkriva da to više nije isti narod. Dok im je Iluk vođa, to mu neće doneti mir. Dvanaestog dana po dolasku Okluna, izviđači se vraćaju sa vešću da je tatarska vojska na horizontu, na manje od jednog dana hoda. S njima dolazi još jedna nomadska porodica koju pred sobom gone kao da je stado koza.

Temudžin svira znak za uzbunu i u logorima neko vreme vlada tišina dok se ratnici rastaju sa svojim voljenima. Mnogi od njih žvaću komade tople ovčetine i hleba koje im u ruke guraju majke i sestre. Krila se formiraju sa Ilukovim Vukovima na levoj i Kačijunovim i Kasarovim Oklunima na desnoj strani. Temudžin drži Keraite u sredini i gleda levo i desno duž konjaničkih vrsta, zadovoljan onim što vidi. Osam stotina ratnika čeka na njegov znak da jurne na neprijatelja. Keraitske i oklunske kovačnice danonoćno su radile i napravile skoro trećinu oklopa po uzoru na one koje im je poklonio Vin Čao. Konji su omotani kožnim štitnicima ojačanim gvozdenim pločicama. Temudžin zna da Tatari tako nešto nikada nisu videli. Čeka da se žene povuku i primećuje Arslana koji ljubi svoju mladu Tatarku koju je prethodne zime zarobio i zavoleo. Temudžin se osvrće, ali nigde ne vidi Borte. Trudnoću je prenela, zbog čega ne očekuje da će izaći iz šatora. Seća se Helunine priče o tome kako je Jesugej odjahao u noći kada se on rodio i smeška se. Krug se okreće, ali ulog je porastao. Učinio je sve što je mogao i nije mu teško da zamisli kako njegov otac sada posmatra svoje sinove. Krajičkom oka gleda Kasara i Kačijuna, a onda u drugom redu sleva zapaža Temuža. Pozdravlja ih klimoglavom i Kasar mu uzvraća osmehom. Daleko su dogurali od uplašenih dečaka skrivenih u useku visoke stene gde su preživeli najgore dane svog života. Kada su svi spremni, oklunski šaman na beloj kobili izbija na čelo. Mršav je i star, kose bele poput kobilje dlake. Sve oči su uprte u njega dok recituje ritualnu pesmu i diže ruke ka nebeskom ocu. U jednoj drži ovčju kost od plećke i maše njom kao da je oružje. Temudžin se smeška u sebi. Keraitski šaman nije bio voljan da blagoslovi ovaj rat, zbog čega je taj zadatak poverio pravom čoveku. Šaman naočigled svih silazi s konja i leže na zemlju, grleći majku koja svima njima vlada. Vetar nosi njegovu pesmu, ali redovi ratnika sede savršeno mirno i čekaju kanovu zapovest. Starac potom pilji u potamnelu kost u ruci, tumačeći je dok prelazi svojim kvrgavim prstima duž sitnih brazdi. „Majka zemlja se raduje”, uzvikuje on. „Žudi za tatarskom krvlju kojom će se napojiti. Nebeski otac se uzda u nas.” Lomi plećku golim rukama, pokazujući neverovatnu snagu. Temudžin puni pluća i obraća se svojim ratnicima iz sveg grla. „Zemlja zna da smo jedan narod, braćo moja”, uzvikuje. „Ona pamti težinu naših stopa. Dobro se borite danas i one će nam pokazati put.”

Svi podižu lukove uz gromoglasan poklič i Temudžin oseća kako mu srce jače lupa. Šaman se penje na svoju kobilu i jaše na začelje, probijajući se kroz redove ratnika. Iz sujevernog straha, nijedan od ratnika se ne usuđuje da presretne njegov pogled, ali Temudžin mu klima glavom. Na rubovima vrsta, jahači sa malim bubnjevima počinju da udaraju. Njihov ritam odgovara otkucajima Temudžinovog srca. On diže ruku a zatim je spušta udesno. Hvata Kasarov pogled kada njegov brat povede stotine najboljih oklunskih ratnika. Svaki od njih na sebi ima oklop. Temudžin se nada da će u napadu biti neprobojni. Desno krilo se odvaja od ostatka vojske. Temudžin ih prati pogledom, moleći se u sebi da se ponovo sretnu. Kada se vrsta umiri i Kasarovo krilo odmakne skoro čitavu milju, Temudžin zariva pete, vodeći Keraite, Vukove i Oklune u napad, ostavljajući žene i decu same i bezbedne.

33 Iako svi poznaju neprijatelja s kojim se suočavaju, i dalje su zatečeni impozantnom veličinom tatarske vojske. Kreću se poput spore fleke kroz ravnicu, kao tamna masa konjanika, zaprežnih kola i šatora. Temudžin ih je sa svojom braćom osmotrio na pet stotina milja severno odatle, ali i dalje predstavljaju uznemirujući prizor. Ipak, Mongoli ostaju nepokolebani. Ljudstvo koje jaše za Jesugejevim sinovima spremno je za bitku. Čak i da ima straha u njihovim redovima, oni ga ne pokazuju. Samo konstantno proveravanje strela otkriva napetost dok slušaju cviljenje tatarskih rogova koje dopire iz daljine. Temudžin jaše kroz zelenu dolinu. Njegova kobila je stabilna dok galopira po prolećnoj travi. Iznova izvikuje zapovesti, podstičući ratobornost svojih oficira. Iluk je najgori među njima. Njegovo levo krilo izvlači se napred i zahteva usklađivanje tempa sve dok Temudžin ne shvati da je to namerno izvrdavanje njegovoj naredbi. Ispred sebe vidi Tatare koji vrve oko svojih šatora i čuje njihove kreštave povike u vetru. Sunce je jako i Temudžin oseća njegove zrake na leđima kao blagoslov. Iznova dodiruje svoje strele, zaključujući da su spremne u tobolcu kao što su bile i trenutak ranije. Želi da pogodi neprijatelja u punom galopu i zna da će opkoljavanje morati da odloži za kraj. Tatari već tri meseca putuju na jug, jašući svakodnevno. Nada se da neće biti odmorni kao što su njegovi ratnici, niti podjednako gladni ubijanja. Na milju od sudara, prebacuje težinu napred, neznatno ubrzavajući tempo. Njegovi ljudi ga savršeno prate iako se Iluk opet trudi da ih pretekne. Temudžin duva u rog, oglašavajući ravnanje, i hvata Ilukov srdit pogled kada se ovaj izjednači s vrstom. Osim zaglušujućeg topota konja, Temudžin može da čuje uzbuđene pokliče ratnika oko sebe. Pogledi su im napeti i suženi i trude se da prkose vetru. Mladi kan vadi prvu strelu i postavlja je uz tetivu, znajući da će vazduh uskoro biti prepun kopljišta. Možda će upravo ova pronaći tatarski grkljan i poslati ga majci zemlji u

zagrljaj. Srce mu ludački udara i osećaj straha zamenjuje duboka koncentracija. Prva tatarska strela doleće uz fijuk, ali on još uvek ne daje znak za puni galop. Mora da bude savršeno. Kada se vojske opasno približe jedna drugoj, on bira trenutak. Zariva pete, uzvikujući „Ča!” Kobila reaguje ubrzavanjem rada nogu i skoro da leti napred. Možda i sama oseća uzbuđenje oko sebe. Vrsta ga spremno prati i Temudžin povlači tetivu zatežući je svom snagom. Nekoliko trenutaka mu se čini da samo prstima održava težinu odraslog čoveka, ali staložen je. Oseća ritam galopa čitavim telom, pronalazeći u njemu savršenu smirenost i odmarajući se svaki put kada se kobila odvoji od zemlje. Tatari već galopiraju. Temudžin rizikuje kratak osvrt na svoje ljude. Dva reda tutnje kroz ravnicu i svih sedam stotina drži spremne lukove. On pokazuje zube uprkos napetosti u ramenima i otpušta svoje prvo kopljište. Zvuk koji sledi jeste pucanj hiljada tetiva i odjekuje okolnim brdima. Strele lete ka plavom nebu i za trenutak se čini da tamo nepomično vise pre nego što se ustreme nadole, direktno u tatarske redove. Mnoge padaju na zemlju i nestaju zajedno sa svojim štrčećim perjanicama. Ali većina se zariva u meso i briše konjanike s lica zemlje. Pre nego što Temudžin uspe da vidi šta se događa, stiže odgovor u vidu kiše tatarskih kopljišta. Nikada nije video toliko strela koje poput zloslutnog oblaka zasenjuju sunce. Tatarske strele se sporo kreću dok ih posmatra i pokušava da ne napravi turobnu grimasu. A onda kao da ubrzavaju. Može da ih čuje kako doleću jer zuje poput roja insekata. Prstima napipava drugu strelu i njegovi ljudi opet otpuštaju tetive pre nego što ih prikuju tatarska kopljišta. U punom galopu, ljudi padaju sa svojih konja. Njihovi krici se brzo gube u vetru. Temudžin oseća udarac u butinu i rame. Kopljišta se odbijaju, ne probijaju oklop. On trijumfalno kliče, skoro stojeći na uzengijama dok ispaljuje strelu za strelom. Oči su mu zamagljene od vetra tako da ne razaznaje detalje, ali vidi obrise ljudi i ubija ih bez trunke milosti. Za samo nekoliko trenutaka sudariće se sa prvim tatarskim jahačem, ali iščekivanje kao da traje večno. Kada se dovoljno približe, Temudžin kači luk o jabuku svog sedla kako bi mu bio pri ruci. Još jedna od ideja koju je zajedno sa svojim oficirima sproveo u delo. Vadi mač koji mu je Arslan iskovao, osluškujući škripu metala dok ostali čine isto. Svaki otkucaj srca je beskrajan i on ima vremena. Diže rog na usne i duva tri ravna tona.

Krajičkom oka vidi kako krila kreću napred i hvata svoj mač, ne smanjujući tempo galopa i balansirajući na sedlu. Susret sa Tatarima je gromoglasan, skoro sablastan odjek. Konji se sudaraju u punoj brzini iako konjanici sa obe strane ne popuštaju. Zbog udarca su primorani da se održe u sedlu. Vojske se obrušavaju jedna na drugu, strele se ispaljuju izbliza, u lica i vratove. Smrt dolazi brzo i obe strane već u prvom sudaru gube na desetine ljudi. Temudžin se uverava u to da oklopi odolevaju i razjareno izaziva neprijatelja. Jedan tatarski ratnik jaše mimo njega, ali Temudžin ga seče pre nego što ovaj uspe da protutnji dalje. Još jedna strela mu se iz neposredne blizine zabada u oklop, ovoga puta probija, i vrh kopljišta se zariva u Temudžinove grudi što mu izaziva bolan jauk. Oseća kako se strela pomera i razdire mu kožu pri svakom pokretu tela. Bez razmišljanja, zamahuje mačem i vadi glavu strele iz sebe. Krv kulja iz rane i curi između gvozdenih pločica njegovog oklopa. Napad je srušio prvu tatarsku vrstu, ali njih je previše da bi ih tako brzo porazili. Borbene linije počinju da se razbijaju u manje grupice divljih koljača koji otpuštaju strele utrnulim prstima sve dok im lukovi ne postanu beskorisni. Tada se late svojih mačeva. Temudžin pogledom traži svoju braću, ah ne vidi ih u opštoj pometnji. Nastavlja da ubija bez prestanka, pomerajući kobilu napred samo blagim pritiskom kolena. Tatarin uz urlik nasrće na njega. Iz otvorenih usta mu već kulja krv. Temudžin mu uranja sečivo u grudi, divlje ga trzajući nazad. Još jedan koji vitla sekirom obrušava se na njega s boka. Udarac je silovit, ali ne probija debele slojeve oklopa. Videvši da Tatarin protrčava mimo njega, Temudžin se zanosi, a mišići na butinama mu se zatežu od napora dok se bori da ostane na konju. Ilukovi Vukovi najbrže napreduju po levoj strani. Neki su sjahali i koračaju uporedo sa Tatarima ispaljujući strelu za strelom. Ispod dolama nose kožne oklope koji ne propuštaju kopljišta. Lica su im isprskana krvlju, ali oni usporavaju tempo, sabijajući Tatare ka centru. Temudžin vidi Iluka kako jaše na čelu, lica znojavog i krvavog dok precizno seče mačem koji je nekada pripadao Jesugeju. Svud unaokolo leže konji koji trzaju nogama u agoniji i predstavljaju opasnost svakom ko im se nađe u blizini. Temudžin zaobilazi jednog i primećuje oklunskog ratnika prikleštenog ranjenom životinjom. Susreće njegov pogled i psuje sebi u bradu. Bez razmišljanja, skače sa sedla da oslobodi ratnika. Kada se dočeka na zemlji, o grudi mu se odbija još jedna strela. Srećom pogađa gvozdenu oplatu i baca ga na leđa. Ali on brzo ustaje

i izvlači oklunskog ratnika sve dok se ovaj ne pridigne na noge. Nedaleko odatle primećuje tobolac pun strela. Temudžin ga grabi pre nego što uzjaše i poseže za strelom. Podbada kobilu i usredsređuje svu snagu na luk i strelu. Tatari kao da ne primećuju svoje gubitke, ne posustaju u borbi. Temudžin ih poziva rukom, izazivajući ih. Njegovi ratnici vide da je opet u sedlu. Duh im se krepi i nastavljaju da zadaju udarce s obnovljenom snagom. Neće još dugo trajati, zaključuje mladi kan. Vidi kako Okluni napreduju po desnoj strani iako nemaju dovoljno ljudstva da opkole neprijatelja. Kada potroše sve strele, vade svoje sekire, potiskuju neprijatelja i ubijaju ih pre nego što ovi uspeju da izvade svoje mačeve. Temudžin čuje konjski topot. Osvrće se i vidi Kasara koji dolazi s rezervnim ljudstvom. Pre nego što su se priključili bici, jahali su u velikom krugu, skriveni brdima. Iza sebe, Temudžin može da spazi čvrste redove konjanika u galopu sa Kasarom na čelu. Tatari s krila pokušavaju da ih presretnu, ali ovi su previše gusto zbijeni i gaze sve pred sobom. Uprkos gromoglasnom topotu, Temudžin čuje sablasne krike oborenih Tatara. Oklopljeni konji i ratnici zarivaju se u neprijatelja poput kopljišta, potiskujući ga duboko ka centru i ostavljajući krvave tragove na zemlji. Konji i ljudi pogođeni tatarskim strelama takođe padaju, ali konjica ne usporava sve dok ne iseče desno neprijateljsko krilo od centra. Temudžin oseća da Tatari konačno popuštaju i za trenutak ostaje nem od silnog uzbuđenja koje mu puni grudi. Jaše ka svojim ljudima, osećajući kako kobila pod njim drhti od bola. Iz oklopa na grudima štrči joj strela niz koju kaplje krv. Njegov tobolac je odavno prazan zbog čega koristi Arslanov mač kojim nemilice seče Tatare koji mu se ispreče na putu. Gleda u svoje oficire i primećuje da su skupili vrste pa napreduju kao jedan. Kačijun i Arslan su naredili Oklunima da prate Kasarov divlji juriš u centar. Sva grla urlaju dok kasape neprijatelja. Mnogi su bez konja, ali drže se zajedno. Oklopima odbijaju udarce i ubijaju svakim pokretom ruke. Tatari čuju njihov ratni poklič i njihovim redovima se pronosi panika. Bitka se usporava kada ljudi postanu umorni. Neki su iscrpljeni od neprekidnog ubijanja i stoje zadihano sa obe strane procenjujući neprijatelja. Umorni lako padaju od ruke onih odmornijih, lica iskrivljenih usled očaja što ih snaga napušta. Trava pod njihovim nogama je crvena, klizava i zatrpana raspolućenim leševima od čijih ukočenih pogleda im se ledi krv u žilama. Vetar neumorno duva, ali ne uspeva da odnese vonj smrti

koji im puni pluća. Tatari konačno počinju da posustaju i povlače se korak po korak. Iluk se baca na jednu od grupica poput krvoloka koji više ne može da se obuzda. Okupan krvlju, podseća na avet užarenih očiju. Koristi svoju veliku snagu i obara Tatare ispred sebe, udarajući ih pesnicama i laktovima, šutirajući ih nogama. Njegovi Vukovi ga u stopu prate i prestravljeni Tatari ne uspevaju ni da im uzvrate udarac. Neki beže glavom bez obzira, dok drugi pokušavaju da ih ohrabre, okrećući mačeve prema porodicama i šatorima iza sebe. Još uvek u sedlu, Temudžin razaznaje bleda lica žena i dece koji nemo posmatraju bitku. Nije mu stalo do njih. Nebeski otac ga je nagradio velikom srećom. Slabi moraju pasti. „Gotovi su!”, uzvikuje on i njegovi ljudi reaguju na spoznaju da kan jaše s njima. Umorni su, ali pogled na njihovog hrabrog vođu uliva im novu snagu i ubijanje se nastavlja. Temudžinovi prsti su klizavi od krvi dok hvata rog koji mu visi oko vrata i svira tri tona koja označavaju opkoljavanje neprijatelja. Na glatkoj površini roga ostavlja crveni otisak dlana, ali ne vidi ga jer u tom trenutku Iluk i Kačijun jurišaju napred. Svi tobolci su prazni, ali mačevi još uvek neumorno zamahuju. Tatari konačno padaju i izbezumljeno trče nazad u svoje šatore pre nego što ih potpuno pregaze. Tamo će organizovati poslednje uporište, Temudžin to zna. I raduje mu se. Vidi da njegovi ljudi trče za njima i svira opadajući ton za usporavanje napada. Reaguju spremno, nastavljajući sporim hodom ka tatarskom staništu. Neprijatelj koji beži ne broji više od dve stotine ljudi. I to su svi koji su preživeli. Temudžin ih se više ne plaši. Međutim, iritira ga kada vidi da Ilukovi ljudi ne prestaju da kolju. Oglušuju se o njegovu zapovest. Za trenutak razmišlja da ih pusti da sami utrče u stanište, ali ne bi podneo kada bi Iluk poginuo na tako besmislen način. Tatari će spremiti kopljišta i ispaliće ih iz zaklona. Ko god im se nađe u vidokrugu, stradaće. Možda je Iluk u pravu što ne okleva, razmišlja Temudžin, dižući rog na usne i svirajući napad. Njegova kobila preskače iskasapljena tela i vodi ratnike u poslednji napad. Kada se približe staništu, zasipa ih kiša kopljišta. Neka su prekratka jer su ih ispalile žene, ali zato su ostala dovoljno silovita da oduzmu živote ratnicima koji već slave pobedu. Temudžin čuje kako njegova vojska dahće dok trči i bodri ih iz sveg grla. Sada ih neće zaustaviti strele koje beskorisno fijuču između njih i teraju njegove ljude da posrću svaki put kada im se

odbiju od oklop. Kada priđu dovoljno blizu, Temudžin se naginje napred, spreman da dovrši ono što je započeo. Po završetku bitke, poslednje tatarsko uporište je moguće pročitati po raštrkanim grupicama leševa. Tatari su još neko vreme držali odstupnicu sve dok ih Kačijunovi konjanici nisu pregazili. Temudžin gleda oko sebe dok tri plemena pretražuju zaprežna kola u potrazi za dragocenostima. Konačno razmišljaju kao jedan. Zajedno su se borili i zajedno ih osvojili. Temudžin se iskreno nada da će im posle ovoga biti teže da se vrate starim nepoverljivim navikama, bar među ljudima koje je upoznao. Umorno silazi s konja i pravi grimasu dok odvezuje remenje oklopa na svojim grudima. Desetak gvozdenih pločica strgnuto je tokom bitke, ali ostale su na svom mestu. Iz njegovog oklopa štrče tri polomljena kopljišta, dva mlitavo vise, dok treće stoji pravo, baš ono koje mu zadaje najviše muke. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da ga iščupa iz sebe, drhtavo uzdiše. Oseća da mu se mišići grče što mu izaziva talas vrtoglavice. „Daj da ti pomognem”, nudi se Temuž, prilazeći mu. Temudžin gleda u svog najmlađeg brata i odmahuje rukom da ga ostavi samog. Sada kada je groznica bitke prošla, nije mu do razgovora. Bolno postaje svestan svih udaraca koje je tokom borbe primio. Sve što želi jeste da sa sebe skine teški oklop i sedne, ali nema snage čak ni za to. Temuž mu prilazi bliže, ali Temudžin ga ignoriše. Oprezno dodiruje pocepani oklop i kopljište koje viri iz njega i diže se i spušta pri svakom njegovom uzdahu i izdahu. „Ne može biti duboko”, mrmlja Temuž. „Ako budeš stajao mirno, izvadiću ga.” „Hajde onda”, uzvraća Temudžin, skoro nevoljno. Škrguće zubima dok Temuž nožem zaseca strelu a zatim podvlači ruku pod oklop kako bi je uhvatio s druge strane. Pažljivo skida grudobran i pušta ga da padne dok proučava ranu. Svila nije pocepana, ali duboko je uvučena u Temudžinov grudni mišić. Krv sporo natapa tkaninu, ali Temuž deluje zadovoljno. „Da je ušla samo malo dublje, bio bi već mrtav. Mislim da ću moći da je izvadim.” „Video si kako se to radi?”, pita Temudžin, gledajući ga s bolnom grimasom na licu. „Moraš da okreneš strelu onako kako je ušla.”

Na njegovo iznenađenje, Temuž se ceri. „Znam. Svila ju je zadržala. Samo budi miran.” Uzdahnuvši duboko, Temuž hvata klizavo kopljište, zarivajući nokte u drvo kako mu ne bi bežalo iz stiska. Temudžin stenje od bola kada ovaj okrene strelu ukrug. Grudi mu nekontrolisano drhte, kao kada konj odagnava mušicu. „Na drugu stranu”, opominje ga. Temuževe obraze obliva rumenilo. “Evo, imam je”, uzvraća, okrećući kopljište u drugom pravcu. Temudžin oseća kako mu se zgrčeni mišić opušta kada se strela okrene u mesu. Uletela je okrećući se oko svoje ose i sada je potrebno zavrteti je u suprotnom pravcu. Kada Temuž počne da uvrće kopljište, ono izlazi samo i oslobađa novi mlaz krvi, „Pritisni nečim ranu i drži malo tako”, savetuje Temuž. Glas mu odiše trijumfom. Temudžin pomirljivo klima glavom i pljeska svog brata po ramenu. „Imaš mirnu ruku”, pohvaljuje ga. Temuž sleže ramenima. „Da se meni to dogodilo, plakao bih kao malo dete.” „Ne bi”, teši ga Temudžin i podiže ruku, grleći za trenutak svog brata oko vrata pre nego što se okrene od njega. Izraz lica mu se naprasno menja i Temuž okreće glavu da proveri zbog čega. Iluk stoji na vrhu jednih tatarskih kola, držeći mešinu ajraga u jednoj i krvavi mač u drugoj ruci. Čak i iz daljine deluje preteći opasno. Sam pogled na njega odagnava umor iz Temudžinovog tela. Temuž radoznalo posmatra kako Iluk nešto dovikuje svojim Vukovima. „Ne sećam ga se”, mrmlja on svom bratu, zagledan u Iluka. „Pokušavam, ali bio sam previše mali.” „Ja nisam”, uzvraća Temudžin. „Vidim ga svaki put kad zaspim.” Izvlači svoj mač i Temuž ga zaprepašćeno gleda, uplašen onim što vidi na licu svog brata. Do njih dopire smeh ljudi okupljenih oko zaprežnih kola. Neki od njih kliču Iluku, uzvraćajući na ono što im dobacuje. „Bolje sačekaj kada budeš bio malo odmorniji”, predlaže Temuž. „Rana je površinska, ali može da te raslabi.” „Ne. Sada je trenutak”, odgovara Temudžin i kreće napred. Temuž pravi nekoliko koraka, kao da ide za njim, ali utom primećuje kako Kačijun i Kasar razmenjuju značajne poglede i odlučuje da se pridruži svojoj braći. Užasava ga pomisao na to da bi Temudžin mogao da pogine i

strah mu grči utrobu poput hladne, gvozdene šake. Ukoliko Iluk pobedi, sve što su ostvarili biće izgubljeno. Temuž posmatra kako Temudžin smireno odlazi i najednom zna da mora da ostane uz njega. Oni su sinovi Jesugejevi i ovo je trenutak odluke. Pravi jedan nesiguran korak i sledećeg trena već hita za svojim bratom. Iluk se grohotom smeje nečemu što mu je neko doviknuo, vidno uživajući u veličanstvenoj pobedi nad Tatarima. Borio se hrabro i njegovi ljudi su ga bespogovorno pratili u samo srce borbe. Ne laska sebi kada prihvata njihovo klicanje. Svoju ulogu je odigrao i sada ima puno pravo da uživa u imetku zaplenjenom od Tatara. Žene pod zaprežnim kolima zasigurno će ulepšati njihovo slavlje. Vukovi će u svoje šatore odvesti nove, mlade devojke koje će im rađati sinove. Pleme će se povećati i pročuće se da su Vukovi bili deo ove velike pobede. Opčinjen je zadovoljstvima koja mu život nudi i pušta da mu vetar suši znoj sa lica. Tolaj se rve s dvojicom njegovih čuvara, smejući se u pokušaju da ih obori. Sva trojica padaju na zemlju. Iluk se kikoće, osećajući kako mu se koža zateže pod slojem osušene tatarske krvi. Spušta svoj mač i dlanovima trlja lice, brišući s njega sukrvicu i blato. Kada digne pogled, vidi Temudžina i njegovu braću kako mu prilaze. Iluk pravi grimasu pre nego što se sagne i podigne svoj mač. Skače na zemlju i okreće se prema Jesugejevim sinovima, kriveći usne u ciničan osmeh. On i Temudžin su jedini kanovi koji su prisustvovali njihovoj pobedi. Iako su se Keraiti dobro borili, njihov vođa uživa u sigurnosti svog šatora pet milja južnije. Iluk duboko uzdiše, smirujući se, i gleda oko sebe. Njegovi Vukovi su primetili njegov gest i svi spremno prilaze svom kanu. Okluni i Keraiti takođe prekidaju prebiranje po tatarskim kolima i prilaze u grupicama, svesni napetosti koja vlada između dva kana. Vest o njihovom dvoboju pronela se još pre bitke i niko ne želi da propusti tako važan događaj. Žene pod kolima cvile dok se ratnici okupljaju oko Iluka i Temudžina. Dva kana mirno stoje i ćutke se odmeravaju. „Ovo je velika pobeda”, uzvikuje Iluk, gledajući u one oko sebe. Stotine Vukova je preživelo bitku, ali na njihovim licima nema osmeha jer svi osećaju pretnju. Iako su brojčano nadjačani, Iluk zna da ovo može da se reši samo između dva kana koji su ih dovde doveli.

„Ovo je stari dug”, nastavlja Iluk, „koji se ne prašta.” Oči su mu užarene dok gleda u Temudžina pred sobom. „Nisam tražio ovaj dvoboj, ali ja sam kan Vukova i držim reč.” „Zahtevam narod svog oca”, kaže Temudžin, skrećući pogled na redove ratnika i kanovih čuvara. „Tu gde ti stojiš ne vidim kana.” Iluk se smeje, dižući svoj mač. „Onda ću te naterati da ga vidiš”, odgovara mu. Primećuje da je Temudžin skinuo deo oklopa i podiže dlan. Temudžin zauzima borbeni stav i stoji nepomično dok Iluk odvezuje kožni štit koji ga je tokom bitke održao u životu. Temudžin podiže ruke i njegova braća čine isto. Uskoro obojica stoje samo u bluzama koje lepršaju na vetru. Obojica osećaju umor i strepe od toga da bi onaj drugi mogao biti odmorniji. Temudžin podiže svoj mač i opaža da Iluk svoju oštricu drži kao da je od perja. Njegov lik mu je bio pred očima dok je vežbao sa Arslanom i Juanom. Stvarnost je drugačija i s naporom zadržava smirenost koja mu je očajnički potrebna. Čini mu se da je Iluk dobio na masi i visini. Čovek koji je ostavio njegovu porodicu da umre od gladi deluje snažno, čak i bez oklopa, skoro zastrašujuće. Temudžin odmahuje glavom ne bi li razbistrio misli. „Napadni, mrcino”, mrmlja on i Iluk sužava pogled. Iz savršene mirnoće, obojica eksplodiraju, skoro istovremeno, i nasrću jedan na drugog u nekoliko brzih koraka. Temudžin pokušava da zada svoj prvi udarac Iluku u glavu i oseća kako mu se mišić kida na mestu gde je bila zabodena strela. Trudi se da obuzda bes koji bi mogao da ga izbezumi. Iluk se izmiče, silovito zamahujući svojim mačem kao da je satara. Temudžin je prinuđen ili da skoči u stranu ili da odbije udarac. Odlučuje se za ovo drugo. Desna ruka mu trne od trenja, ali uspeva u svojoj nameri. Pripadnici tri plemena daju im dovoljno prostora, šireći krug, ali niko ništa ne dovikuje, niti kliče. Temudžin vidi njihova lica kao kroz maglu dok kruži oko svog suparnika, uzmičući unazad svaki put kada se Iluk obruši na njega. „Sporiji si nego pre”, primećuje Temudžin. Iluk mu ne odgovara, ali lice mu otkriva da je uvređen ovom opaskom. Gnevno nasrće, ali Temudžin skače u stranu, zamahuje mačem iz boka i zariva sečivo u Ilukovu podlakticu. Iluk munjevito uzvraća, zarivajući pesnicu u Temudžinove nezaštićene grudi. Bol mu potresa telo i Temudžin shvata da je Iluk naciljao krvavu fleku na njegovoj bluzi. Glasno riče, izbacujući svu svoju frustraciju i bol. Iluk

koristi priliku da još jednom udari u krvav mišić. Gleda kako iz njega curi tanak mlaz krvi koji boji bluzu svežom crvenom bojom. Temudžin odmiče jedan korak, ali Iluk kreće za njim. Temudžin izmiče zamahu Ilukovog mača i zariva sečivo svom snagom u Ilukovu podlakticu. Da je u pitanju čovek sitnije građe, verovatno bi je odsekao, ali Ilukovi mišići su vretenasti i čvrsti. Posekotina je duboka, do kosti, i krv nezaustavljivo kulja iz nje. Iluk ne spušta pogled na povređenu ruku iako mu krv curi niz šaku i cedi se na zemlju. Temudžin mu klima glavom, kezeći zube. Njegov neprijatelj će brzo posustati a on ne želi da doživi brzu smrt. Iluk opet kreće, napadajući više na snagu nego na preciznost. Zveket metala uzdrmava Temudžina svaki put kad se sudare, ali u sebi se raduje jer oseća da Iluk gubi snagu. U trenutku razdvajanja, Temudžin dobija udarac u desnu butinu i za trenutak ostaje u mestu. Posmatra kako Iluk neumorno kruži oko njega. Obojica teško dišu i troše poslednje rezerve snage, obnovljene posle celodnevne bitke. Umor ih raslabljuje, i na kraju su toliko iscrpljeni da ih samo mržnja održava na nogama. Iluk koristi prednost Temudžinove povređene noge, napadajući svaki put kada ovaj stane na nju. Mačevi dvaput zveče nadomak Temudžinovog vrata i Iluk lako odbija protivnapade. Međutim, stariji ratnik vidno posustaje. Rana na ruci ne prestaje da krvari i najednom počinje da se zanosi gubeći fokus. Temudžin spušta pogled na Ilukovu ruku, proveravajući kojom brzinom iz nje ističe krv. Čuje kako kaplje na prašnjavu zemlju svaki put kada Iluk zastane. Primećuje da mu je lice bleđe nego na početku bitke. „Umireš, Iluk”, podseća ga Temudžin. Iluk bez reči nasrće, dišući sve teže. Temudžin se savija u stranu, izbegavajući udarac i puštajući da ga poseče po boku kako bi mu se što više približio. U tom trenutku zariva vrh mača u Ilukove grudi i gleda kako iz nje kulja krv. Iluk se savija i očajnički pokušava da se održi na nogama. Leva ruka ga više ne sluša i mač počinje da klizi iz desne šake dok se šištavo bori za svaki dah. „Moj otac te je voleo”, kaže mu Temudžin, zureći u njega. „Da si mu bio odan, sada bi stajao ovde sa mnom.” Ilukova koža je bolesno bela a dah sve plići. „Umesto toga, izigrao si njegovo poverenje”, nastavlja Temudžin. „Samo umri, Iluk. Od tebe više nemam nikakve koristi.”

Posmatra kako Iluk pokušava nešto da kaže, ali umesto reči iz usta mu izlazi krv. Ubrzo pada na jedno koleno. Temudžin vraća svoj mač u korice i čeka. Iluk se još neko vreme bori da ostane u životu a onda konačno pada na bok. Grudi mu se umiruju i Temudžin krajičkom oka vidi kako jedan od Vukova izlazi iz mase. Oštri se za još jedan napad, ali kada shvati da je to Basan, okleva. Čovek koji mu je jednom spasao život staje pored beživotnog tela i smrknuto gleda u njega. Bez reči se saginje i uzima mač sa vučjom glavom na balčaku. Kada se uspravi, Temudžin i njegova braća posmatraju kako Basan hvata mač obema rukama za oštricu i svečano ga predaje Temudžinu. Mladi kan ga uzima, radujući se težini metala kao starom prijatelju. Za trenutak mu se čini da bi mogao da se onesvesti pre nego što ga braća hvataju sa obe strane i uspravljaju. „Dugo sam čekao da ovo vidim”, kaže mu Kasar ispod glasa. Temudžin povraća snagu, setivši se kako su njegova braća šutirala Sansarov leš. „Dostojanstveno se odnosi prema njegovom telu, brate. Moram da pridobijem Vukove a oni nam neće oprostiti ako ga budemo tretirali bez poštovanja. Pusti neka ga odnesu na brda i predaju sokolima.” Zastaje da pogleda u ratnike oko sebe. „Tek tada ću se vratiti u logor i uzeti ono što mi pripada. Ja sam kan Vukova.” Poslednje reči izgovara šapatom i njegova braća pojačavaju stisak oko njega ne pokazujući zabrinutost. „Pobrinuću se za to”, obećava Kasar. „A sada moraš da previješ te rane pre nego što na smrt iskrvariš.” Temudžin umorno klima glavom. Basan se ne udaljava i na pamet mu pada da porazgovara sa Vukovima dok stoje oko njega zatečeni onim što su videli. Ali ipak odlučuje da sačeka. Ionako nemaju kuda da idu.

34 Više od dve stotine ratnika poginulo je u bici protiv Tatara. Pre nego što Temudžinova vojska napusti oblast, nebom kruže jata sokolova, lešinara i gavranova. Okolna brda vibriraju od njihovih krila dok opsedaju izložene leševe krešteći i boreći se između sebe. Temudžin izdaje zapovest da se ne pravi razlika između Keraita, Okluna i Vukova. Šamani tri plemena prevazilaze svoje razlike dok pevaju ritualne pesme za mrtve, a ratnici posmatraju grabljivice koje im lete iznad glava. Pre nego što se opelo završi, crne ptičurine se obrušavaju na svoj plen, motreći svojim tamnim očima na žive dok čerupaju mrtve. Tatare ostavljaju tamo gde su pali. Zaprežna kola pokreću tek krajem dana i vraćaju ih u glavni logor. Temudžin i njegova braća jašu na čelu, Vukovi tik iza njih. Da nije sin starog kana, verovatno bi ga ubili odmah nakon što je Iluk pao, ali Basan im je predajom mača jasno pokazao ko je novi kan Vukova. Iako se nisu radovali kao što su to učinili Okluni i Keraiti, Vukovi su mirno prihvatili svoju sudbinu. Tolaj ukočeno jaše s njima, lica išaranog ogrebotinama i modricama. Kasar i Kačijun su ga prethodne noći neopaženo odveli u stranu, zbog čega sada izbegava njihove poglede. Kada stignu u Togrulov logor, žene izlaze da pozdrave svoje muževe i sinove, tražeći pogledom lica svojih najdražih koji su preživeli. Čuju se radosni uzvici, pomešani sa kuknjavom onih koje su ostale bez svojih voljenih. Ravnica oživljava veseljem i tugom. Temudžin tera svoju kobilu do mesta gde stoje Togrul i Vin Čao. Keraitski kan je ostao u logoru da zaštiti porodice i one koji nisu učestvovali u velikoj bici. Slabići spuštaju glave kada Temudžin sjaše i osvrne se oko sebe. „Polomili smo im kičmu, Togrule. Više se neće vraćati na jug.” „Gde je kan Vukova?”, pita Togrul, gledajući u vojsku koja još uvek pristiže.

Temudžin sleže ramenima. „Stoji pred tobom”, ponosno mu kaže. „Pleme je opet moje.” Promiče mu Togrulov izraz lica kada se okrene da izda zapovesti svojoj braći. U vazduhu se oseća miris pečene ovčetine i umorni ratnici veselo kliču. Već dva dana gladuju i ništa im neće više prijati od ukusne hrane i pijanke. Vin Čao vidi Juana koji mu jaše u susret. Primećuje krvav zavoj oko njegove potkolenice. Temudžin odlazi u šator svoje žene i Vin Čao strpljivo čeka da Juan sjaše i pokloni mu se. „Nismo imali nikakve detalje o bici, Juane. Moraš da mi ispričaš sve što si video.” Juan ne diže pogled sa zemlje. „Vaša volja, gospodaru”, uzvraća. U suton, brda izgledaju kao da su okupana zlatom. Gozba traje sve dok se ljudi ne obeznane od pijanstva. Togrul takođe učestvuje u slavlju, ali ne kliče Temudžinu sa ostalima, čak ni kada kanovi čuvari iz redova Vukova dovedu svoje porodice da se Jesugejevom sinu zakunu na vernost. Togrul oseća neobičnu netrpeljivost prema Temudžinu dok ostali kleče pred njim. Primećuje da su mladom kanu oči pune suza. Tačno je da se nije borio s njim, ali zar nije dao svoj doprinos? Bez njegovih Keraita, nikada ne bi izvojevali pobedu. On je taj koji je mladog osvajača pozvao sa ledenog severa i ponudio mu savez. Sada ga boli način na koji se Keraiti mešaju sa ostalim plemenima, kao da se više nikada neće rastajati. S neizmernim divljenjem gledaju u mladog kana, čoveka koji je okupio plemena pod svoju komandu i izvojevao veliku pobedu nad drevnim neprijateljem. Togrul vidi svaki taj pogled i saginje glavu, osećajući kako mu se strah skuplja u stomaku. Iluk je pao, Sansar pre njega. Nije teško zamisliti noževe koji noću nasrću na Togrula, i to od ruku njegovog rođenog plemena. Po završetku gozbe, on sedi u svom šatoru. S njim su Vin Čao i Juan. Razgovaraju do kasno u noć. Kada mesec odskoči na noćnom nebu, Togrul duboko uzdiše, osećajući vonj crnog ajraga duboko u plućima. Pijan je, ali tako mora biti. „Vin Čao, činio sam sve što sam bio obećao”, podseća on ambasadora. Vinov glas je smirujući. „Jesi. Bićeš kan prostranih imanja i tvoji Keraiti će živeti u miru i izobilju. Moji gospodari će biti zadovoljni kada

budu čuli za ovakvu pobedu. Kada budete delili ratni plen, poći ću s tobom. Ovde više nema posla za mene. Možda ću konačno dobiti priliku da poslednje godine provedem u Kaifengu.” „A sada bih da se povučem”, najavljuje Togrul, nekako iznenada. Telo mu vidno drhti od srdžbe i brige. Vin Čao ga gleda iskrivljene glave, poput ptice koja osluškuje. „Bojiš se novog kana”, mrmlja Kinez. Togrul frkće. „Kako i ne bi sa onolikim krvavim tragom iza njega? Postavio sam stražu oko ovog šatora, ali kad svane jutro, ko zna koliko dugo će proći pre nego što...” Reči zamiru dok zamišljeno skuplja dlanove pod bradom. „Video si kako mu kliču moji Keraiti zajedno sa ostalima.” Vin Čao je zabrinut. Ukoliko Temudžin narednog jutra ubije ovu debelu budalu, krivica će pasti na njega, baš kao i na sve ostale. Razmišija šta da čini, savršeno svestan Juanovog bezizražajnog lica u senci iza sebe. Kada tišina postane neizdrživa, Togrul uzima veliki gutljaj ajraga i glasno podriguje. „Ko zna mogu li više ikome da verujem?”, kaže glasom koji poprima cvileći ton. „On će večeras da pije i dobro da spava. Ako umre u svom šatoru, više me niko neće sprečiti da sutra odem.” „Njegova braća će te zaustaviti”, podseća ga Vin Čao. „Reagovaće burno.” Togrul oseća kako mu se vid muti i prstima pritiska očne jabučice. „Mojih Keraita ima duplo više od ostatka vojske. Ne duguju ništa toj braći. Bez Temudžina ću moći neometano da ih povedem sa sobom. Neće me zaustaviti.” „Ako pokušaš i u tome ne uspeš, svi naši životi će visiti o koncu”, upozorava ga Vin Čao. Ambasador brine da bi Togrul mogao da mu se prikrade u mraku i ubije ga baš sada kada je prilika za povratak na kineski dvor postala realna nakon godina provedenih u divljini. Shvata da mu je bezbednost u oba slučaja ugrožena, ali čini mu se da je najbolje da sačeka jutro. Temudžin mu ništa ne duguje, međutim, sve su veći izgledi da će se Vin uskoro vratiti kući. „Ne smeš da rizikuješ, Togrule”, uverava kana. „Zaštićen si gostinskim pravima i samo ćeš izazvati pometnju ako se budeš izlagao riziku, i sve to iz straha.” Vin se zavaljuje, posmatrajući kako će debeli kan da primi njegove reči.

„Ne”, odlučno će Togrul, mlatarajući rukama kroz vazduh. „Video si kako mu kliču. Ako večeras umre, pre zore ću odvesti moje Keraite. Do svitanja će biti izbezumljeni, ali i daleko iza nas.” „To je greška...”, počinje Vin Čao. Na njegovo iskreno zaprepašćenje, Juan ga prekida usred rečenice. „Ja ću uvesti ljude u njegov šator, gospodaru”, obraća se Togrulu. „Temudžin mi nije nikakav prijatelj.” Togrul se okreće prema kineskom ambasadoru i pljeska svojim mesnatim dlanovima. „Učini to, Juane. Ali brzo. Postavi čuvare oko njegovog šatora i ubij ga. On i njegova braća pijani su više nego ja. Neće te očekivati. Bar ne večeras.” „A njegova žena?”, pita Juan. „Deli postelju s njim. Može da se probudi i vrisne.” Togrul sporo odmahuje glavom, osećajući zadah ajraga oko sebe. „Ubij i nju. Ali samo ako moraš. Nisam čudovište, ali voleo bih da dočekam jutro.” „Juane?”, breca se Vin Čao. „Kakve su ovo gluposti? Njegov prvi oficir okreće glavu da ga pogleda. Lice mu je tamno i napeto u senci. „Uzdigao se brzo i previsoko za kratko vreme. Ako večeras umre, nećemo ga više nikada videti na našim granicama. Vin razmišlja o budućnosti. Ipak bi bilo bolje da ostavi Temudžina u životu. Ako mladi kan odluči da ubije Togrula, onda Vin neće morati da trpi njegovo društvo na dugom putovanju kući. Hoće li ga Temudžin ostaviti u životu? Nije siguran i zato okleva. Juan ustaje, poklanja se obojici i izlazi bez reči napolje. Uhvaćen u neodlučnosti, Vin Čao ga pušta da obavi ono što je naumio. Zabrinuto gleda u Togrula i osluškuje kako se Juan napolju došaptava sa čuvarima. Ubrzo nestaje u tami, odmiče od šatora, previše daleko da bi ga opozvao. Vin odlučuje da se prikloni svom domaćinu. Šta god da se dogodi, želi da u zoru bude daleko odavde. Ipak, ne može da se otrese mučnog osećaja opasnosti koji mu ježi kožu a grudi puni strahom. Tatari su poraženi i jedino što sada želi jeste mir i sigurnost kineskog dvora. Više neće udisati znoj i ovčetinu svaki put kada se probudi. Togrulov pijani strah još uvek bi sve to mogao da odagna i on sa strepnjom sedi pored kana znajući da te noći neće oka sklopiti.

Temudžin čvrsto spava kada se vrata od šatora uz škripu otvore. Borte leži na boku, bolna u snu. Stomak joj je ogroman a telo u groznici tako da je sa sebe zbacila krzneni pokrivač. U šatoru vlada mrak, nazire se samo slab odsjaj vatre koja tinja u peći. Kada Juan sa još dvojicom uđe unutra, nijedno od spavača se ne pomera. Dva čuvara podižu mačeve i prolaze pored Juana, pogleda prikovanog za Temudžina i Borte. On ih sustiže i hvata za mišice, zaustavljajući ih u nečasnoj nameri. „Čekajte”, prigušeno sikće. „Neću da ubijem čoveka na spavanju.” Čuvari razmenjuju poglede, ne shvatajući čudan rezon svog pretpostavljenog. Ćutke stoje dok Juan uzima vazduh i šapatom budi kana. „Temudžine?” Na spomen svog imena, Temudžin se budi iz dubokog sna. Dremljivo otvara oči, otkrivajući da mu glava bolno pulsira. Kada se okrene, vidi Juana koji stoji nad njim i jedan dugi trenutak se samo gledaju. Temudžinove ruke su pod krznenim pokrivačem, i kada se pomeri, Juan primećuje da u njima steže očev mač. Mladi kan je nag, ali munjevitom brzinom skače iz kreveta i sklanja mač u stranu. Borte otvara oči i Juan čuje njen prestravljen uzdah. „Mogao sam da te ubijem”, tiho kaže Juan obnaženom muškarcu pred sobom. „Život za život, kao što si ga ti meni jednom poklonio. Sada smo izmirili dug.” „Ko te je poslao? Vin Čao? Togrul? Ko?” Temudžin odmahuje glavom, ali ima utisak da šator ne prestaje da mu se okreće. Svojski se trudi da razbistri misli. „Moj gospodar nema nikakvog udela u ovome”, nastavlja Juan. „Ujutro odlazimo. Vraćamo se kući.” „Dakle, ipak Togrul”, zaključuje Temudžin. „Šta sad hoće od mene?” Juan sleže ramenima. „Plaši te se. Možda ima i pravo. Zapamti da je tvoj život večeras bio u mojim rukama. Časno sam se poneo.” Temudžin uzdiše i lupanje srca počinje da jenjava. Oseća vrtoglavicu i mučninu i pita se hoće li povratiti kiseli ajrag koji mu bućka u stomaku. Uprkos snu od nekoliko sati, i dalje je iscrpljen. Ne sumnja u to da bi ga Juan ubio da je hteo. Za trenutak razmišlja o tome da pozove svoje ratnike

iz susednih šatora, ali nagledao se previše smrti i Ilukova krv mu još uvek pecka kožu. „U redu. Idi pre svitanja”, naposletku kaže. „Povedi sa sobom Vin Čaoa i Togrula.” Temudžin gleda u dvojicu koji su ušli sa Juanom. Stoje zatečeni ovim razvojem događaja i ne mogu da ga pogledaju u oči. „Njegovi čuvari mogu da mu se pridruže. Neću ih ovde posle ovoga što je pokušao da učini.” „Hoće i Keraite”, obaveštava ga Juan. Temudžin odmahuje glavom. „Mogu sve da ih okupim i ispričam im za ovaj kukavički pokušaj. Tu budalu neće pratiti. Plemena su moja, Juane, uključujući i Keraite.” Dok govori, mladi kan podiže glavu i Juan na slabom svetlu vidi odblesak vučje glave sa balčaka njegovog mača. „Poruči mu da ga neću ubiti ako ode pre zore. Ali ako ga zateknem ovde, izazvaću ga na dvoboj pred njegovim ratnicima.” Pogled mu je mračan i odlučan dok posmatra kineskog vojnika. „Sve porodice koje jašu ravnicom priznaće me za kana. Poruči to svom gospodaru, Vin Čaou, kada ga budeš video. Zasad je bezbedan, ali srešćemo se opet.” Njegove reči odzvanjaju u Juanovim ušima, ali kineske zemlje su hiljadama milja daleko. Čak i da se sva plemena okupe pod Temudžinovim vođstvom, opet će predstavljati samo delić vojske kakvoj pripada Juan. Ne, ne plaši se njegove ambicije. „Ostali će se probuditi kada krenemo”, opominje ga Juan. Temudžin ga još neko vreme gleda a onda leže u krevet ne trudeći se da mu odgovori. Primećuje da je Borte budna, oči su joj iskolačene od straha, i on pruža ruku da joj skloni kosu s lica. Ona mu dopušta taj dodir iako se čini kao da ga ne oseća. „Samo idi, Juane”, tiho naređuje Temudžin. I pre nego što se pokrije krznom, zastaje da promrmlja. „I hvala ti.” Juan požuruje dvojicu čuvara napolje na svež noćni vazduh. Kada izađu iz šatora, on ih opet zaustavlja, osećajući da im duguje neke odgovore u tami. Ne mogu da vide bodež koji vadi iz pojasa, čak i da mogu, nisu dorasli čoveku koji je bio prvi mač u Kaifengu. Dva brza udarca ih bacaju na kolena i on čeka da život potpuno istekne iz njih. Nije postupio po naređenju, ali ipak oseća neobičnu ushićenost jer sada nema nijednog svedoka koji bi Vin Čau mogao da ispriča šta se zapravo dogodilo. Logor je tih pod slabim odsjajem zvezda. Spokoj narušava samo bat njegovih koraka

dok se vraća svom gospodaru da mu ispriča kako je Temudžin previše dobro čuvan. Juan se još jednom osvrće prema kanovom šatoru a onda ubrzava korak pod mesečinom i usredsređuje misli samo na jedno. Otplatio je svoj dug. Kada mesec zađe za brda, Temudžin se budi po drugi put jer ga iz sna budi Kasar. Još uvek dremljiv, Temudžin podiže očev mač i skače iz kreveta. Borte se pomera, cvileći u snu, i Temudžin se okreće, spuštajući ruku da je pomiluje po obrazu. „U redu je, to je samo moj brat”, mrmlja on. Borte mu odgovara nešto nerazgovetno, ali ovoga puta ne budi se iz sna. Temudžin uzdiše, posmatrajući je kako spava. „Vidim, sanjao si neku lepoticu”, začikava ga Kasar, tiho se kikoćući. Temudžin se rumeni, navlači krzno do pojasa i seda na krevet. „Stišaj se pre nego što je probudiš”, šapuće on. „Šta hoćeš?” Vidi da i Kačijun ulazi u šator i pita se da li će noćas ugrabiti bar malo sna. „Mislio sam da će te zanimati dva leša koja leže ispred tvog šatora.” Temudžin pospano klima glavom. Očekivao je tako nešto. Kasar se mršti na ovako mlaku reakciju svog brata. „Izgleda da se Togrul i Vin Čao spremaju za put”, nastavlja Kasar, još uvek zapanjen. „Njihovi čuvari su okupili konje i pripremili onu smešnu nosiljku koju Vin Čao koristi. Hoćeš da ih zaustavim?” Temudžin uvlači očev mač nazad pod krzno i razmišlja. „Koliko ljudi vode sa sobom?”, pita. „Oko tridesetak”, odgovara Kačijun sa vrata, „uključujući Togrulovu ženu i kćeri. Plus Juan i kineski čuvari. Togrul će svoje salo da vozi u zaprežnim kolima. Znaš li nešto što mi ne znamo?” „Togrul je poslao ljude da me ubiju, ali izabrao je Juana”, odgovara Temudžin. Kasar dopušta da mu bes iskulja napolje. „Hoćeš da za njima pošaljem Vukove pre nego što odmaknu jednu milju? Najbliži su mi a nemaju nikakav savez sa Togrulom.” Na njegovo zaprepašćenje, Temudžin odmahuje glavom. „Pusti ih. Imamo Keraite. Ionako bih morao da ga ubijem.” Kačijun tiho zviždi. „Koliko ćeš ih još dovesti, brate? Ne tako davno, bio si kan samo nekolicini konjanika na severu.”