Conn Iggulden - Dzingis Kan 01 Vuk iz ravnice (SR)

Kada Kačijun ugleda tri jahača na jugu, ne uspeva nijednog da prepozna. Neko vreme pažljivo prati u kojem pravcu jašu a onda skače sa stene i odlazi u svoje skrovište po luk i tobolac. Teren poznaje kao svoj džep i baca se u trk niz padinu, preskačući oboreno drveće i žbunje sve dok ne ostane bez daha. Zauzima položaj nadomak staze kojom će konjanici projahati i ostaje sakriven u šiblju. Srce mu je kamen dok se priprema za napad. Ukoliko su to Tolaj i Basan koji se vraćaju sa svojim zarobljenikom, Kačijun će rizikovati dva duga hica. Siguran je u svoje umeće. Toliko je uvežbao precizno gađanje da mu ni Kasar ni Temudžin nisu ravni. U mukloj tišini čeka da čuje konjska kopita i spreman je da ubije. Trojka ubrzo izbija na proplanak i Kačijunovo srce počinje da lupa od uzbuđenja kada prepozna svog brata. Sama činjenica da je Temudžin živ podiže mu duh koji se tokom višednevne samoće srozao na rub očaja. Kačijun skuplja usne, shvativši da od uzbuđenja nekontrolisano mrmlja ime svog brata. Predugo je bio sam, priznaje sebi, posmatrajući starijeg muškarca koji jaše pored Temudžina. Kačijun okleva, upijajući svaki detalj na trojici jahača. Temudžin sedi uspravno u svom sedlu i ne pokazuje znake sputanosti užetom. Zar bi pustili zarobljenika da pobegne galopom čim mu se za to ukaže prilika? Nešto nije u redu, zaključuje on, pojačavajući stisak oko svog luka. Mišić na ramenu počinje da mu drhti. Neće ih pustiti da prođu - ne može, - ali ukoliko ispali hitac upozorenja, onda će prokockati šansu za čist pogodak. Oba stranca su naoružana lukovima mada nezategnutim. Ne jašu kao uljezi u tuđoj zemlji. Kačijun zapaža njihove duge mačeve, poput onog koji je Jesugej nosio o pojasu. Ništa u vezi s njima nema smisla, ali konjanici uskoro stižu do tačke kada su mu najbliži. Kačijun odlučuje da rizikuje sve. „Temudžine!”, uzvikuje iz sveg grla, ustajući iz zaklona, i zateže tetivu svog luka. Temudžin krajičkom oka vidi figuru u šipražju. „Ne! Čekaj, Kačijune!”, urla, podižući ruke i mašući njima. Kačijun vidi kako mu ostala dvojica nestaju iz vida brzinom uplašenih mačaka. Obojica su sjahala i stoje sakriveni iza svojih konja, koristeći ih kao štit od mogućeg napada. Kačijun izdiše sa olakšanjem kada mu

Temudžin klimne glavom, naginjući se napred da sjaše. Na Kačijunovo iznenađenje, to čini s neobičnom trapavošću. Srce ga boli kada shvati i zašto. Vukovi su povredili njegovog brata, ali uspeo je da izvuče živu glavu. I sada je tu. Temudžin vidno hramlje dok trči Kačijunu u susret. Kada se zagrle, oba brata znaju da će opet sve biti dobro. „Nisam znao da li su prijatelji ili neprijatelji”, pravda se Kačijun. Temudžin odmahuje glavom, smirujući svog brata stiskom oko vrata. „Sluge, brate”, odgovara mu. „Arslan i Ðelme su me oslobodili iz zarobljeništva. Poslao ih nam je očev duh.” Kačijun se okreće prema dvojici stranaca kada mu priđu. „Onda ste uvek dobrodošli u moj logor”, kaže im. „Imam dve patke ako ste gladni. Hoću da čujem celu priču.” Temudžin klima glavom i Kačijun shvata da se nije osmehnuo otkad ga je ugledao. Njegov brat se tokom odsustva promenio, kao da se smračio pod teretom patnje koju je podneo. „Ovde ćemo da prenoćimo”, potvrđuje Temudžin. „Ali gde je majka sa ostalom decom?” „Odjahali su na zapad. Ostao sam da te sačekam. Mada... priznajem da sam skoro izgubio svaku nadu da ću te opet videti.” Temudžin frkće. „Nikad ne gubi veru u mene, bratac. Moja reč je gvožđe i uvek ću se vraćati kući.” Kačijun sa zaprepašćenjem shvata da su mu oči pune suza. Trepće ne bi li ih odagnao, postiđen pred strancima. Dugo je bio sam i skoro da je potpuno izgubio osećaj za bezizražajnu masku na licu. Bori se da obuzda nabujale emocije. „Hajde. Naložiću vatru da ispečemo meso”, poziva ih. Temudžin ga tapše po ramenu. „Kako ti kažeš. Čim svane, krećemo na put. Hoću da što pre stignemo do majke.” Trojka prati Kačijuna nazad u njegov logor, mračnu i vlažnu uvalu u steni, prepunu starih kostiju oko malog ognjišta. Kačijun drhtavim rukama pali vatru, klečeći nad starim pepelom. „Ima jedna nomadska porodica na pola dana jahanja prema zapadu”, upozorava ih dok barata kremenom i čelikom. „Tri muškarca i dve žene. Juče uveče su ovuda prošli.” Hvata Temudžinov zainteresovan pogled i pogrešno shvata iskru u njegovim očima. „Možemo da ih izbegnemo ako odmaknemo na jug pre nego što skrenemo ka crnim brdima”, nastavlja on, stenjući od zadovoljstva kada

plamen konačno bukne. Temudžin za trenutak zuri u tek zapaljenu vatru. „Ne želim da ih izbegnem, brate. Možda ne znaju da su moja krv baš kao što si i ti.” Kačijun zbunjeno diže glavu i seda na zemlju. „Ne razumem”, mrmlja, primetivši da Arslan i Ðelme razmenjuju poglede. „Kakve veze mi imamo sa nomadima?” „Oni su veliko pleme”, odgovara Temudžin, skoro za sebe. Glas mu je toliko tih da Kačijun mora da se napregne da bi ga čuo. „Vratiću im porodicu. Okupiću ih, ojačaću ih i poslaću ih protiv onih koji su ubili našeg oca. Ispisaću Jesugejevo ime tatarskom krvlju. A kada budemo bili dovoljno jaki, vratiću se na sever i razoriću Vukove u snegu.” Kačijun najednom drhti. Možda mu se samo čini da u vetru čuje klepet starih kostiju.

DRUGI DEO

20 Kasar čeka u dubokom snegu, utrnulog lica uprkos debelom sloju ovčjeg loja na koži. Ne može da se oslobodi osećaja samosažaljenja. Njegova braća su zaboravila da mu je danas šesnaesti rođendan. Instinktivno plazi jezik, pokušavajući da uhvati nekoliko ledenih pahulja u letu. Već dugo leži tu i počinje da oseća umor i dosadu. Pita se da li će u tatarskom logoru konačno sebi naći ženu i ustaje, praveći nekoliko koraka kroz sneg. Hladan vetar donosi nove guste crne oblake i tera ih kao stado ovaca pred oluju. Kasaru se sviđa kako zvuče ove reči i ponavlja ih u sebi. Setiće se da ih ponovi Helun odmah po povratku iz ovog pohoda. Dvoumi se da li da srkne još malo ajraga ne bi li se ugrejao, ali u tome ga sprečava Arslanovo upozorenje koje mu je dao pre nego što je krenuo u akciju. Kovač mu je u kožnu čuturu sipao samo nekoliko gutljaja dragocenog napitka. „Nemoj da se napiješ”, strogo mu je rekao. „Ako Tatari stignu do tebe, trebaće nam sigurna ruka i oštro oko.” Dopadaju mu se otac i sin koje je Temudžin doveo sa sobom, naročito ovaj stariji. Ponekad ga neodoljivo podseća na Jesugeja. Kretanje u daljini vraća ga u stvarnost. Teško je ostati koncentrisan na zadatak kada se misli smrzavaju od studeni. Kasar odlučuje da iskapi čuturu kako bi sprečio ozbiljnije posledice hladnoće. Neizmerno sporo uvlači ruku pod sebe kako ne bi urušio sloj snega koji je u međuvremenu napadao na njegov pokrivač. Isprva mu pecka desni, ali brzo guta slatkastu tečnost, osećajući kako mu se toplota širi stomakom prema plućima. Ajrag je odličan lek protiv zime i sada definitivno zapaža aktivnost u tatarskom staništu. Kasar je postavljen zapadno od njih, nevidljiv pod pokrovom od snega. Opaža ljude koji trče a onda vetar za trenutak prestaje da huči i čuje njihove povike. Klima glavom. Temudžin je napao. Napokon će otkriti da li je to samo grupica Tatara ili zaseda na koju ih je Arslan upozorio. Tatari su ponudili krvavu cenu za omanju grupu napadača koji su nedavno sa severa upali u

njihovu teritoriju. Ako ništa drugo, pomogli su Temudžinu da regrutuje ratnike iz nomadskih porodica. Uzeli su njihove žene i decu pod svoju zaštitu i tretirali ih s poštovanjem. Tatari su njegovom bratu pomogli da u ledenoj pustari osnuje svoje pleme. Kasar čuje fijukanje strela. Iz daljine ne može da bude siguran u to da li su ispaljene iz tatarskih lukova, ali to nije ni važno. Temudžin mu je rekao da leži na tom mestu pod belim pokrivačem i to je sve što treba da radi. Do ušiju mu dopire lavež pasa i nada se da će ih neko ubiti pre nego što pokušaju da rastrgnu Temudžina. Njegov brat još uvek ima strah od krvožednih životinja, a ne bi bilo poželjno da pred novim ljudima pokaže bilo kakvu slabost. Neki od njih su još uvek nepoverljivi. Kasar se smeška. Temudžin više voli da za svoje ratnike uzima ljude koji već imaju ženu i decu jer takvi ne mogu da ga izdaju dok god im je porodica u staništu pod Heluninim nadzorom, Naravno, ništa slično nije izustio naglas i možda je samo Kasar taj koji je to prozreo. Njegov brat je dovoljno lukav, on to zna, lukaviji od svih njih. Kasar sužava pogled i puls mu se naglo ubrzava kada ugleda dve figure koje istrčavaju iz logora. Prepoznaje Temudžina i Ðelmea i posmatra kako u trku zatežu svoje lukove. Za njima trče šestorica Tatara u svojim krznenim bundama, urlajući i kezeći žute zube. Kasar ne okleva. Njegov brat i Ðelme protrčavaju nedaleko od njega, ne gledajući ga. Čeka još jedan otkucaj srca da se Tatari sasvim približe a onda ustaje iz snega poput osvetničkog demona, povlači tetivu svog luka do desnog uveta i ispaljuje. Dve strele ubijaju dvojicu koja posrću i padaju u sneg. Ostali panično beže u svim pravcima. Verovatno bi i oni pali od Kasarovih strela da se Temudžin i Ðelme nisu okrenuli čim su čuli njegov luk i priskočili mu u pomoć. Obojica zauzimaju streljački položaj s jednim kolenom na zemlji i spuštaju strele u sneg kako bi im bile nadohvat ruke. Preostali Tatari počinju da padaju i Kasar koristi trenutak za poslednji hitac kojim savršeno pogađa bledi vrat onog najbližeg sebi. Tatarin uspeva da iščupa kopljište iz mesa pre nego što se stropošta u sneg. Kasar nesvesno drhti pred ovom scenom. Tatari nose dolame vrlo slične njihovim, ali ljudi sa severa su bledoputi i neosetljivi na bol. Ipak, umiru podjednako kao i svi drugi. Temudžin i Ðelme skupljaju svoje strele iz oborenih tela, sekući ih brzim potezima oštrih noževa. Krvav je to posao i Temudžinovo lice je isprskano crvenim kapljicama kada daje Kasaru polovinu strela, vlažnih i

krvavih čitavom dužinom. Bez reči ga tapše po ramenu i odlazi sa Ðelmeom nazad u tatarski logor, trčeći skoro u čučnju s lukom spuštenim do zemlje. Kasarovo usplahireno srce počinje da se smiruje dok uredno slaže krvave strele u tobolac za slučaj da mu opet ustrebaju. Brižno omotava komadić nauljenog platna oko tetive na svom luku kako bi je održao suvom i čvrstom, a onda zauzima stari položaj. Žali što nije poneo malo više ajraga da odagna zimu iz kostiju i zaboravi na sneg koji opet počinje da veje. „Nije bilo zasede, Arslane!”, dovikuje Temudžin s drugog kraja tatarskog logora. Kovač sleže ramenima i klima glavom kao da želi da kaže: „Ali to ne znači da je nije moglo biti.” Iskusni ratnik se pobunio protiv tako čestih upada na tatarsku teritoriju. Lako je uleteti u zamku kada Temudžin koristi svaku priliku koja mu se ukaže za napad. Arslan posmatra mladog kana dok korača između šatora ubijenih ljudi. Staništem Tatara odjekuje cika žena, ali Temudžinu taj zvuk nimalo ne smeta. Štaviše, mami mu trijumfalan osmeh. Ovo je značajna pobeda za sve i Arslan nikada u životu nije upoznao nemilosrdnijeg čoveka od Jesugejevog sina. Diže glavu ka nebu prepunom belih pahulja i oseća kako mu padaju na kosu i lice. Poživeo je četrdeset zima i izrodio tri sina od kojih su dva mrtva. Da je ostao sam, verovatno bi se odmetnuo u samotnički život van plemena, nekud u planine gde opstaju samo najjači. Međutim, sa Ðelmeom pored sebe obavezan je da bude dobar otac. Zna da je mladiću njegovih godina potrebno da raste među vršnjacima gde će dobiti priliku da nađe sebi ženu koja će mu rađati decu. Arslan oseća ujed studeni kroz postavljenu dolamu koju je skinuo sa tela mrtvog Tatarina. Nije se nadao da će i sam uhvatiti tigra za rep. Brine ga Ðelmeova opčinjenost Temudžinom uprkos tome što ima samo osamnaest godina. Arslanu se ne dopada što kan u tako mladim godinama pokazuje toliku glad za osvajanjem. Ipak, ne može da krivi Jesugejeve sinove zbog njihove hrabrosti. Temudžin još nije izgubio nijednog čoveka tokom svojih napada. Arslan uzdiše, pitajući se koliko će ta sreća potrajati. „Smrznućeš se ako budeš stajao u mestu”, čuje iza sebe.

Okreće se i vidi Kačijunovu ukočenu figuru. Temudžinov brat poseduje neobičnu mirnoću koja nikada ništa ne odaje. Kreće se zapanjujuće tiho, priznaje Arslan u sebi. Video ga je kako gađa i više ne sumnja u to da je dečak mogao da ih pobije onog dana kada su prvi put dojahali do visoke stene. Cela porodica poseduje nešto što ih nagoni da streme ka slavi. Ili ranoj smrti. U svakom slučaju, Ðelme će biti jedan od njih, nevoljno zaključuje on. „Nije mi hladno”, laže Arslan, nameštajući osmeh na licu. Kačijun nije smekšao prema njemu, kao Kasar, ali njegova urođena uzdržanost kao da počinje polako da popušta. Arslan je primetio hladnoću u ponašanju mnogih pridošlica koje su došle u Temudžinov logor. Priključili su mu se zato što ih je Temudžin oberučke prihvatio. Međutim, stare navike se ne gube tako lako, naročito kod ljudi koji su predugo živeli van plemena. Zime su previše okrutne da bi olako pokazali poverenje prema svom novom vođi. Arslan je dovoljno iskusan da uoči sistem po kojem Temudžin bira ratnike za svoje osvajačke pohode. Nekima je potrebno neprestano razuveravanje i Temudžin takve prepušta Kasaru, koji je obdaren rečitošću i humorom. Neki, pak, ne prestaju da sumnjaju sve dok se svojim očima ne uvere u to s kolikim žarom Temudžin kreće u svoje pohode. Iz napada u napad shvataju da je to čovek koji ne oseća strah pred isukanim mačevima i koji zna da neće biti sam. Dosad su ga pratili. Arslan se nada da će to potrajati, za dobrobit svih. „Hoće li opet napasti?”, pita on Kačijuna. „Tatari neće još dugo izdržati.” Kačijun sleže ramenima. „Prvo ćemo da izviđamo oko logora. Tatari su glupi i spori po zimi. Temudžin kaže da ovako možemo još mesecima.” „Ali ti si svakako pametniji, zar ne?”, nastavlja Arslan. „Tatari mogu da nas uvuku u veliku zasedu i posakrivaju ljude po šatorima. Zar ti ne bi učinio isto? Pre ili kasnije, upašćemo u zamku.” Na njegovo zaprepašćenje, Kačijun počinje da se smeje. „To su samo Tatari. Mislim da možemo da pobijemo onoliko njih koliko su spremni da pošalju na nas.” „Na hiljade ako ćete da ih tamanite cele zime”, odgovara Arslan. „Kada kucne pravi čas, poslaće čitavu vojsku.” „Nadam se da hoće”, priznaje Kačijun. „Temudžin smatra da je to jedini način da se plemena opet ujedine. Kaže da nam je potreban zajednički

neprijatelj i pretnja teritoriji. U pravu je.” Kačijun tapše Arslana po ramenu, tešeći ga, pre nego što nastavi da se probija kroz sneg. Kovač dopušta taj dodir, prvenstveno iz zapanjenosti. Ipak nije uhvatio tigra za rep. Drži ga za uši dok mu je glava u njegovim čeljustima. Utom iza sebe čuje korake i glas koji voli najviše na svetu. „Oče! Smrznućeš se ovde”, dovikuje Ðelme, zaustavljajući se. Arslan uzdiše. „Već su mi to rekli. Ne brini, sine, nisam mator kao što svi misle.” Dok govori, proučava lik svog sina i primećuje njegovu ushićenost. Ðelme je opčinjen pobedom i to mu vidi u očima. Arslanu je toplo oko srca dok gleda u svog sina iako opaža da mladić ne može da stoji mirno. Nedaleko odatle, Temudžin održava ratno veće gde planira sledeći napad na pleme koje je ubilo njegovog oca. Svaki je smeliji od prethodnog i duge zimske noći su često burne uz ajrag i žene dovedene iz tatarskih logora. Jutra su drugačija i Arslan nema srca da svom sinu zabrani da se druži sa svojim novim prijateljima. Uostalom, Temudžin visoko ceni njegovo umeće sa lukom i mačem. Arslan je svom sinu toliko toga podario. „Nisi ranjen?”, pita ga. Ðelme se smeška, otkrivajući dva niza sitnih belih zuba. „Ni ogrebotina. Trojicu Tatara sam skinuo lukom a jednog mačem, i to zahvatom iz visine kao što si me učio.” Diže ruku, imitirajući pokret, i Arslan zadovoljno klima glavom. „To je dobar izbor kada suparnik izgubi ravnotežu”, kaže kovač, nadajući se da njegov sin prepoznaje koliko je ponosan na njega. Pokušava da pronađe neki način da mu to i pokaže. „Sećam se kada sam te učio tom pokretu”, neubedljivo nastavlja Arslan. Žao mu je što nema više pohvalnih reči za svog sina, ali udaljenost kao da se produbila među njima a on ne zna kako da je premosti. Ðelme mu prilazi bliže i hvata ga za ruku. Arslan se pita da li je tu naviku fizičkog kontakta pokupio od prekomernog druženja sa Temudžinom. Za jednu od generacija iskusnih kovača to je neprijatan gest, ali on uvek uspeva da obuzda nagon da se istrgne. Ne od svog sina. Previše ga voli da bi ga povredio. „Hoćeš da ostanem s tobom?”, pita Ðelme. Arslan je prinuđen da šmrkne i trudi se da suzbije sumoran smeh. Mladi su toliko gordi da ga to skoro fizički boli, ali među nomadskim porodicama

prerasli su u nesalomivu osvajačku grupu koja ne dovodi u pitanje autoritet njihovog vođe. Arslan se divi nepoljuljanom poverenju koje su izgradili između sebe, čak i kada raspoloženje nije na visokom nivou, i pita se da li će doživeti da njegov sin strada pre njega. „Obići ću logor kako ne bi bilo iznenađenja koje bi mi večeras narušilo san”, odgovara Arslan. „Idi.” Na licu namešta osmeh i Ðelme se kikoće, ne uspevajući da sakrije uzbuđenje. Okreće se i trči između belih šatora ka onom iz kojeg dopire bučan razgovor i smeh. Tatari su daleko od njihovog glavnog plemena, zaključuje on. Sve što zna jeste da još uvek tragaju za silom koju će pogaziti bez milosti. Vest će se proneti do lokalnih kanova i svet će odreagovati, razumeo to Temudžin ili ne. Ne mogu sebi da priušte da ignorišu napade. Na istoku, veliki kineski gradovi će poslati svoje špijune jer večito tragaju za slabošću svojih neprijatelja. Dok korača kroz logor, Arslan nailazi na još dvojicu koji rade isto što i on. Opet skreće pogled ka šatoru u kojem Temudžin zaseda. Mladi ratnik je dobar slušalac, Arslan to mora da prizna, iako ne voli da traži pomoć. To valja imati na umu. Arslan nastavlja da se probija kroz duboki sneg a onda u jednom trenutku čuje ženski plač koji dopire iz gustog šipražja nadomak tatarskog staništa. Ukopava se u mestu i tiho izvlači svoj mač. Može da bude zamka iako mu ne liči na to. Tatarka je ili ostala u svom šatoru ili se sakrila iza njega. U letnjoj noći bi možda i sačekala da se napadači vrate svom narodu, ali ne i po ciči zimi. Arslan još nije uzeo četrdesetu godinu, ali svoja čula je istančao za svaki slučaj opasnosti. Podiže svoj mač i naginje se napred. Ubrzo vidi lice žene, skoro duplo mlađe od njega. Šćućurena čuči u šiblju i oplakuje svoju sudbinu. Arslanovo lice se širi u osmeh dok vraća mač u korice i pruža joj ruku. Devojka za trenutak pilji u njega i Arslan se prigušeno smeška. „Večeras ti treba neko da te zagreje pod pokrivačem, curo. Bolje pođi sa mnom nego s nekim mlađim. Ne zaboravi da čovek mojih godina ima manje snage.” Na njegovo zadovoljstvo, devojka počinje da se cereka. Arslan pretpostavlja da joj njen mrtav muž više ne nedostaje, ali podseća sebe na to da te noći ne zaspi bez noža pod jastukom. Čuo je za mnoge slučajeve zarobljenica slatkog osmeha koje su ubile ratnike na spavanju. Devojka pomirljivo prihvata ispruženu ruku i Arslan je izvlači iz skrovišta. Prebacuje je preko ramena, pljeska po stražnjici i istim putem

kreće nazad u stanište. Kada stigne tamo, veselo pevuši. Ubrzo pronalazi šator sa pećnicom i topao krevet koji će mu otkraviti promrzle kosti. Temudžin zadovoljno klima glavom kada čuje koliko Tatara je pobijeno. Njihova tela ne mogu da govore, ali on pretpostavlja da ih je bilo previše za običan lovački pohod, naročito usred zime. Kačijun smatra da je to verovatno bila osvajačka družina, poput njihove. „Zadržaćemo konje i pridodaćemo ih našim”, saopštava Temudžin svojim saborcima. Ajrag kruži od ruke do ruke i raspoloženje je na visokom nivou. Uskoro će pijani pevati a možda i žudeti za ženskim telom, mada su šanse za to u pustom tatarskom logoru skoro nikakve. Temudžin je razočaran saznanjem da većina Tatarki pripada vrsti vremešnih, izdržljivih žena koje bi muškarci radije iskoristili za kuvanje i šivenje nego za zadovoljavanje telesne požude. Još uvek ima zadatak da nađe žene za Kasara i Kačijuna. Kao njihovom kanu, potrebno mu je što više odanih porodica. Tatarke su ispitivali o njihovim muževima, ali ove su uporno tvrdile da ne znaju ništa. Temudžin posmatra jednu naročito zbrčkanu staricu dok kuva ovčji gulaš u šatoru koji je odabrao za sebe. Možda bi trebalo neko da proba jelo pre njega, razmišlja on, opreza radi. „Imaš li sve što ti treba, staramajko?”, pita je. Žena se osvrće da ga pogleda i pljuje na pod. Temudžin se glasno smeje njenoj doslednosti. To je samo još jedna od velikih životnih istina da pružanje otpora može samo dodatno da nadahne čoveka, ma koliko srdit on bio. Nažalost, srdita žena ne može nikog da nadahne. Možda bi ipak trebalo da neko pre njega proba jelo, upravo zbog toga. Temudžin zadovoljno gleda u svoje saborce. „Osim ako neke nije pokrio sneg”, kaže im, „izbrojali smo dvadeset sedam mrtvih, uključujući i staricu koju je ubio Kačijun.” „Htela je da me izbode nožem”, pravda se Kačijun. „I ti bi učinio isto da te je napala.” „Onda zahvali duhovima što te nije povredila”, uzvraća Temudžin, ozbiljnog lica. Kačijun koluta očima dok se jedan od prisutnih kikoće. Ðelme je takođe tu, još uvek pokriven snežnim pahuljama, baš kao i tri brata koja su im se pridružila samo mesec dana ranije. Bili su toliko zeleni da su čak i mirisali na mahovinu, ali Temudžin ih je odabrao da budu uz njega već u prvim

haotičnim trenucima bitke u snegu. Kačijun skreće pogled sa braće na Temudžina. Jedva primetan klimoglav starijeg brata dovoljan je da ih Kačijun prihvati kao svoje najrođenije. To prihvatanje nije bio privid jer su se u međuvremenu dokazali. Sada sva trojica sijaju od sreće, zajedno sa ostalima, i uživaju u svojoj prvoj pobedi. Ajrag se greje na peći i svaki ratnik u šatoru pije koliko može ne bi li odagnao zimu pre nego što stigne gulaš koji će im povratiti snagu. Zaslužili su gozbu i raduju joj se. Temudžin se obraća najstarijem od njih, onižem, žilavom ratniku neobično tamne kože i razbarušene kose. Nekada je bio sa Kvirajima, ali svađa sa kanovim sinom naterala ga je da napusti pleme i odjaše sa svojom braćom, izbegavši tako prolivanje bratske krvi. Temudžin ih je oberučke prihvatio. „Batu? Krajnje je vreme da dovedeš mog brata Kasara sa zime. Mislim da noćas više neće biti iznenađenja.” Dok Batu ustaje, Temudžin se okreće prema Ðelmeu. „Pretpostavljam da tvoj otac proverava logor?” Ðelme klima glavom, ohrabren Temudžinovim osmehom. „Tako sam i mislio”, nastavlja Temudžin. „Temeljan čovek. Možda i najbolji od svih nas.” Ðelme sporo klima glavom, zadovoljan ovim što čuje. Temudžin daje znak staroj Tatarki da ih posluži toplim obrokom. Starica razmišlja o tome da ga odbije, ali samo nakratko. Sledećeg trenutka, ispred njega spušta veliku porciju ovčjeg gulaša. „Hvala, staramajko”, odgovara Temudžin i ubacuje punu kašiku u usta. „Dobar je. U stvari, čini mi se da čovek koji je živeo u ovom šatoru nikada nije jeo bolji gulaš. Još da mi je njegova lepa žena ili kćer da me noćas zabavi, dobio bih sve.” Njegovi saborci se smeju i prihvataju svoje porcije, navaljujući na hranu poput izgladnelih životinja. Neki su tokom godina izgnanstva iz plemena izgubili svaki trag civilizacije, ali Temudžinu ne smeta njihova sirovost. Zapravo mu odgovara jer takvim ljudima ne pada na pamet da sumnjaju u njegove zapovesti. Ako im naredi da ubijaju, oni će to činiti sve dok im ruke ne budu krvave do lakata, bez obzira na prepreke koje im se nađu na putu. Kada je poveo svoju porodicu na sever, svoje sadašnje ratnike je postepeno skupljao po ravnici. Oni najbrutalniji bili su sami, dok su neki previše podsećali na divlje pse da bi im verovao. Takve je odveo daleko od šatora i posekao ih svojim prvim mačem kojeg je Arslan iskovao specijalno za njega.

Dok jede, Temudžin razmišlja o svom životu pre nego što se vratio porodici. Tada nije ni sanjao kolika je usamljenost u ljudima na koje je nailazio, očajnička potreba da opet budu prihvaćeni. Ipak, nije sve uvek išlo glatko. Jedna od porodica mu se pridružila samo da bi njeni članovi usred noći ukrali sve što su mogli da ponesu sa sobom. Temudžin i Kačijun su pratili njihov trag i vratili imetak u logor, a njih, kao primer ostalima, ostavili u pustinji bez igde ičega. Više im nije bilo povratka u pleme, ne posle onoga što su učinili. Što se tiče onih koji su pronašli svoje mesto u plemenu, Temudžin zna da ne sme da im pokaže slabost inače bi ga rastrgli. Kasar ulazi sa Batuom u šator, trljajući promrzle prste. Sa sebe otresa sneg, namerno blizu Temudžina i Kačijuna. Ova dvojica psuju, brišući sa sebe bele pahulje koje prskaju na sve strane. „Opet si me zaboravio, je li?”, prekorno će Kasar. Temudžin odmahuje glavom. “Nisam! Bio si moje tajno oružje za slučaj poslednjeg napada nakon što se svi povučemo.” Kasar gleda u svoju braću a onda se okreće da uzme svoju činiju gulaša. Dok to čini, Temudžin se naginje prema Kačijunu i šapuće, dovoljno glasno da ga svi čuju. „Zaboravio sam na njega.” „Znao sam!”, urla Kasar. „Malo je falilo da se smrznem, ali sve vreme sam tešio sebe rečima: ’Temudžin te ne bi napustio, Kasare. Svakog časa će se vratiti po tebe i moći ćeš da se zgreješ.’” Ostali zabavljeno posmatraju kako Kasar uvlači ruku u svoje pantalone i pipa se po preponama. „Mislim da su mi jaja bukvalno smrznuta”, tužno kaže. „Je li to moguće? Dole ne osećam ništa osim dve ledenice.” Temudžin se grohotom smeje njegovom unjkavom tonu i umalo da prospe gulaš po sebi. „Dobro si se borio, brate. Na ono mesto ne bih poslao čoveka u kojeg nemam potpuno poverenje. Uostalom, zar nisi srećan što si sada ovde?” Nastavlja da priča o najezdi tatarskih ratnika koje su Kasar i Ðelme potamanili. Zagrejani ajrag opušta ratnike i ubrzo svi iznose svoje dogodovštine, neki ih prikazuju humorističnim a drugi sumornim tonom, čime unose dozu zime u toplu atmosferu šatora. Malo pomalo, mladi ratnici razmenjuju svoja iskustva. Oniži Batu ne poseduje streljačke veštine koje su obeležile detinjstvo Jesujegevih sinova, ali zato umešno barata nožem i tvrdi da ga nijedna strela ne može dotaći ukoliko je spazi na vreme. Ðelme je jednako vešt sa mačem ili lukom kao i njegov otac, i tako hladno

kompetentan da Temudžin ozbiljno razmišlja o tome da ga postavi za svog zamenika. Ðelme je čovek na kojeg može da se osloni i Temudžin zahvaljuje duhovima što su mu poslali oca i sina, kao i sve ostale. S vremena na vreme, mladi kan ima košmare o smrdljivoj jami gde čeka svoje pogubljenje. Ponekad mu je telo netaknuto a ponekad krvavo i išarano ožiljcima. Upravo tu, na granici između života i smrti, došao je na neobičnu ideju koja od tada ne prestaje da tinja: da u ravnici postoji samo jedno pleme, bilo da se zovu Vukovi, Okluni ili besplemeni nomadi, svi govore istim jezikom i vezani su krvlju. Ipak, zna da je lakše užetom uhvatiti zimsku maglu nego ujediniti plemena koja ratuju već hiljadu godina. Napravio je prve korake, ali ne više od toga. „Šta ćemo kada završimo brojanje novih konja i šatora?”, pita Kačijun svog brata, prekidajući ga u mislima. Ostali prestaju da jedu, želeći da čuju kanov odgovor. „Mislim da će Ðelme umeti da organizuje sledeći pohod”, odgovara Temudžin. Arslanov sin diže glavu sa svog jela i gleda ga otvorenih usta. „Hoću da u mom odsustvu ti budeš vođa”, kaže mu Temudžin. „Ne rizikuj previše. Najbolje da skupiš manju grupu i s njom osvajaš u sećanje na mog oca. Tatari nisu naš narod. Nisu Mongoli, kao mi. Neka se plaše dok mi rastemo.” „Imaš nešto drugo na umu?”, pita ga Kačijun sa osmehom. Dovoljno dobro poznaje svog brata. Temudžin klima glavom. „Vreme je da se vratim kod Okluna i zatražim svoju ženu. I tebi je potrebna jedna. Kasar više ni ne skriva svoj očaj. Svima nam trebaju deca da nastave lozu. Sada nas neće prezreti.” „Biću odsutan nekoliko meseci, Ðelme”, kaže Temudžin, gledajući u Arslanovog sina. Njegove žute oči ne trepću i Ðelme spušta pogled jer ne može da ih podnese. „U povratku ću dovesti još ljudi jer sada znam gde da ih nađem. Za to vreme, tvoj zadatak će biti da nateraš Tatare da krvare i strepe od proleća.” Ðelme pruža ruku i dva mladića hvataju jedan drugog za podlakticu, potvrđujući sporazum. „Biću im strah i trepet”, uverava ga Ðelme. U tami, Temudžin stoji ispred šatora koji je Arslan odabrao za sebe i osluškuje zvuke koji dopiru iznutra, zadovoljan što je kovač konačno našao

nekog ko će mu odagnati napetost. Temudžin nikada nije upoznao tako odlučnog čoveka s kojim bi se borio u svakoj bici, rame uz rame. Osim svog pokojnog oca, naravno. Možda zato što je Arslan pripadnik stare garde, Temudžin može da ga poštuje a da pri tom ne premerava svaki svoj gest ili reč. Okleva pre nego što ga prekine u ljubavnom činu, ali sada kada je doneo odluku, planira da sa prvom zorom odjaše na jug i želi da Arslan pođe s njim. To što traži od njega nije mala stvar. Svi vide kako Arslan brine o svom sinu svaki put kada strele počnu da lete. Odvajanje od Ðelmea u ovom osetljivom trenutku biće svojevrstan test njegove odanosti, ali Temudžin ne veruje da će Arslan na njemu pasti. Uostalom, njegova reč je gvozdena. S tom mišlju podiže ruku da zakuca na mala vrata a onda je ipak spušta. Neka kovač na miru uživa. Ujutro će zajedno odjahati na jug. Temudžin oseća kako mu se pri pomisli na ravnicu njegovog detinjstva u grudima skuplja gorčina i komeša se poput ulja u vodi. Zemlja pamti.

21 Temudžin i Arslan jašu kasom kroz travnatu ravnicu. Arslan je iznenađen otkrićem da mu prija tišina koja vlada između njih dvojice. Razgovaraju noću pored vatre i vežbaju mačevanje sve dok se dobro ne oznoje. Mač koji Temudžin nosi kvalitetno je iskovan i duž oštrice ima usek koji mu omogućava da ga lako izvuče nakon uranjanja u telo neprijatelja. Arslan ga je napravio specijalno za njega i rekao mu da održava ivicu redovnim mašćenjem čelika protiv rđe. Kada ga je prvi put uzeo u ruke, mišići Temudžinove desnice su se stegnuli kao kamen sve dok se nije privikao na njegovu težinu. Zahvaljujući Arslanu, njegove veštine se svakodnevno obogaćuju. Umesto u zamišljenosti, mladi kan provodi dane jahanja u spokojnom odsustvu od briga i suvišnih strepnji. Arslan stiče utisak kao da putuje sa svojim sinom Ðelmeom, što ga dodatno opušta. Često posmatra Temudžina dok jaše neznatno ispred njega ili kada sa okolnih brda izviđa koji je najbolji put za jug. Mladi jahač poseduje neku pritajenu samouverenost koja izbija iz svakog njegovog pokreta. Arslana je sama sudbina navela na to da izbavi Temudžina od Vukova. U njihovom malom staništu zovu ga kanom iako tamo živi jedva dvadesetak muškaraca i samo nekoliko žena sa decom. Ipak, Temudžin ponosno korača među svojim sledbenicima koji s njim ređaju pobede u osvajačkim pohodima na Tatare. Arslan se ponekad pita kakvog je to čoveka zapravo oslobodio. Okluni su se mnogo puta seljakali od kada ih je Temudžin poslednji put video. Bilo je to one noći kada mu je Basan doneo tužnu vest o očevom ranjavanju i otpratio ga kući. Posle druge noći neprekidnog jahanja, Arslan i Temudžin stižu do teritorije oko crvene gore, međutim, mladi kan još uvek ne uspeva da uđe Oklunima u trag. Moguće je da su se, kao nekoliko godina ranije, odmetnuli na jug i tako sebi opet zametnuli trag. Arslan primećuje kako napetost raste

u njegovom mladom saputniku dok ispituje svakog nomada i čobana na kojeg naiđu, tražeći bilo kakvu informaciju o Oklunima. Temudžinu nije nimalo lako da priđe strancima sa Arslanom pored sebe. Čak i kada veže svoj luk za sedlo i dojaše s rukama podignutim visoko u vazduh, često nailazi na zategnute strele i uplašene dečje poglede. Obično sjaše s konja kako bi s njima porazgovarao iako se neretko događa da uplašeni nomadi odgalopiraju glavom bez obzira čim ih spaze. Temudžin ih neumorno upućuje na sever i obećava im dobrodošlicu u njegovo ime. Nije siguran da li mu veruju. Nakon dvodnevne frustracije bez vidljivih rezultata, konačno nailaze na staricu koja znalački klima glavom na pomen plemena i šalje ih na istok. Temudžinu je duh nemiran dok jaše kroz zemlju koju je u detinjstvu poznavao kao svoj džep. Usput se raspituje o kretanju Vukova kako bi ih izbegao. Iluk je još uvek tu negde i Temudžinu ne bi išlo u prilog da nepripremljen naleti na njegovu lovačku družinu. Mladi kan je svestan toga da njih dvojica tek treba da se razračunaju, ali to planira da učini kada okupi dovoljno ratnika koji će stanište Vukova razoriti poput letnje oluje. Posle mesec dana jahanja, kada im se na vidiku konačno ukaže prostrano stanište Okluna, Temudžin uzbuđeno zaustavlja svog konja. U daljini vidi oblak prašine koji za sobom diže izviđačka konjica. Galopira im u susret. „Kad stignu, drži ruku podalje od svog mača”, kaže Arslanu. Kovač obuzdava grimasu usled tog suvišnog saveta, nastavljajući nepomično da sedi u svom sedlu. Temudžinov konj pokušava da pase busen smeđe trave, ali ovaj ga pljeska po vratu, čvrsto stežući uzde. Seća se, kao da je juče bilo, kad mu je otac pred prvi susret sa Oklunima savetovao da ne pokazuje emocije, i na licu namešta bezizražajnu masku koju bi Jesugej odobrio. Arslan oseća promenu u mladiću i primećuje napetost u njegovim ramenima i kompletnom držanju. Prošlost je uvek protkana bolom, razmišlja kovač, vidno se opuštajući dok čeka da oklunski ratnici završe svoju razmetljivu predstavu. „Šta ćeš ako odbiju da ti je daju?”, pita Arslan. Temudžin okreće svoje žute oči ka njemu i Arslan oseća čudnu nelagodu pod tim hladnim pogledom. Ko je ovaj mladić koji ga toliko uznemirava?

„Ne vraćam se bez nje”, odgovara Temudžin. „Odbijanje ću naplatiti smrću.” Arslan zabrinuto klima glavom. I sam se seća kada je imao osamnaest, ali te nemirne godine su daleko iza njega. Sa zrelošću je stekao veštinu i još uvek nije sreo čoveka koji ga nadmašuje mačem ili lukom. Sumnja u to da takav uopšte postoji. Ono što ne može da učini to je da oponaša Temudžinovu hladnoću, tu iskonsku neosetljivost na smrt koja je jedino moguća u ranoj mladosti. Uostalom, ima sina njegovih godina. Arslan ne pokazuje ništa od svoje unutrašnje borbe, i u trenutku kada oklunski ratnici dojašu, um mu je prazan i savršeno smiren. Jahači vrište i kliču dok galopiraju oko njih sa strelama postavljenim u lukove. Prizor bi trebalo da ih zadivi, ali ni Arslan ni Temudžin mu ne pridaju važnost. Utom Arslan vidi kako jedan od jahača trza uzde kada ugleda Temudžinovo lice. Oštar pokret skoro baca njegovog konja na kolena i ratnikovo lice se mrači od zaprepašćenja. „To si ti”, cedi kroz zube. Temudžin klima glavom. „Došao sam po svoju ženu, Koke. Rekao sam da hoću.” Arslan posmatra kako oklunski ratnik pročišćava grlo i pljuje na zemlju. Nekontrolisanim pritiskom peta dovodi svog škopca skoro nadohvat Temudžinove ruke. Mladi kan bezizražajno gleda kako Koke podiže ruku, kao da će svakog časa da ga udari, lica bledog od gneva. Arslan munjevito reaguje. Tera konja napred i vadi svoj mač, prislanjajući vrh oštrice uz Kokeov grkljan. Ostali ratnici grme od besa, raspoređujući se oko njih. Kao jedan natežu svoje lukove, spremni da otpuste kopljišta. Arslan ih ignoriše kao da ne postoje. Čeka da se Kokeov unezveren pogled zaustavi na njemu i da mu pročita strah u očima. „Ne pipaj kana”, tiho mu poručuje Arslan. Krajičkom oka motri na ostale, primetivši kako se jedan od ratnika saginje više od ostalih. Smrt je dovoljno blizu da je oseti u povetarcu i vreme kao da staje. „Pazi šta pričaš, Koke”, kaže Temudžin kroz smešak. „Ako tvoji ljudi pucaju, bićeš mrtav pre nas.” Arslan shvata da je Temudžin takođe primetio spušten luk u rukama jednog od oklunskih ratnika i iznova se divi njegovoj smirenosti. Koke je ukočen kao kip iako se njegov škopac nervozno meškolji pod njim. Pojačava stisak oko uzdi kako mu iznenadan pokret životinje ne bi skratio život pre vremena.

„Ako me ubiješ, moji ljudi će te iseći na komade”, kaže šapatom. Temudžin mu se ceri. „Tačno”, uzvraća, ne nudeći mu izlaz iz ove situacije. Uprkos osmehu, oseća hladnu grudvu besa koja preti da iskulja napolje. Nema strpljenja za ritualno ponižavanje stranaca, ne od ovog naroda. „Spusti mač”, tiho zapoveda Koke. Glas mu je smiren, ali Temudžin može da vidi kako mu graške znoja rose čelo uprkos vetru. Obično je tako kada se čovek nađe licem u lice sa smrću, zaključuje on. Pita se zašto i sam ne oseća strah, ali u njemu ga nema čak ni u tragovima. Vraća mu se sećanje na sokolova krila koja mu lepršaju oko lica i osećaj odvojenosti od trenutka, krajnja neosetljivost na opasnost. Možda ga još uvek prati duh njegovog oca. „Izrazi mi dobrodošlicu u svoj logor”, predlaže Temudžin. Kokeov pogled leti sa Arslana na mladića čiju čeličnu volju je već jednom upoznao. Svestan je bezizlazne situacije u kojoj se nalazi, zaključuje Temudžin. Ili će da se povuče i doživi poniženje pred svojim ljudima. Treća mogućnost je smrt. Temudžin strpljivo čeka. Gleda u ostale ratnike, zadržavajući pogled na onom koji je strelu nategao skroz do uha. Ratnik je spreman da je otpusti, ali Temudžin jedva primetno diže glavu, pokazujući mu da je svestan pretnje. „Dobro došao u logor”, šapuće Koke. „Glasnije”, podseća ga Temudžin. „Dobro došao”, ponavlja Koke kroz stisnute zube. „Odlično”, odgovara Temudžin. Okreće se u svom sedlu prema čoveku koji još uvek čeka sa zategnutom strelom. „Ako je otpustiš, izvadiću je i probušiću ti grlo”, mirno mu kaže. Čovek trepće, ali Temudžin ne skida pogled s njega sve dok se zašiljeni vrh ne spusti ka zemlji. Iza sebe čuje Kokeov uzdah olakšanja kada Arslan skloni oštricu i duboko uzdahne. Primećuje da ga sve to neizmerno zabavlja. „Onda jaši s nama, Koke”, predlaže Temudžin, tapšući svog rođaka po leđima. „Idemo po moju ženu.” Neučtivo je ući u stanište Okluna i pri tom ne posetiti njihovog kana. S gorkim ukusom u ustima, Temudžin se seća Jesugejevih statusnih igara sa Sansarom, nešto što je dopušteno samo kanovima. Glavu drži visoko iako

ne oseća ni trunku stida dok ga Koke uvodi u Sansarov šator, smešten u samo središte logora. Uprkos uspehu u borbi protiv Tatara, još uvek nije ravan Sansaru, kao što je to bio njegov otac. U najboljem slučaju, on važi za ratnog vođu, osvajača koji je uspeo da se približi nivou koji mu omogućava da bude prihvaćen kao kan. No, da se nije izborio za taj status, Temudžin zna da bi mu bar sećanje na njegovog oca omogućilo prijem kod kana, a možda ni to. Kada sjašu, Temudžin i Arslan puštaju da im odvedu konje zajedno s njihovim lukovima. Koke se raskrupnjao od njihovog poslednjeg susreta i Temudžina zanima da li će kanov sluga prihvatiti pravo njegovog rođaka da uđe u šator posle samo nekoliko razmenjenih reči. Koke je napredovao, shvata Temudžin, i pita se u kojem svojstvu služi oklunskog kana. Koke se dugo zadržava u šatoru i Temudžina preplavljuju sećanja na noć kada ga je pretukao, što mu mami tihi kikot koji donekle ublažava Arslanovu napetost. „Ovaj narod me uvek tera da čekam”, pojašnjava mu Temudžin. „Ali imam strpljenja, zar ne, Arslane? Njihove uvrede podnosim s velikim poniženjem.” Oči mu sijaju od zabavljenosti i još nečeg, i Arslan na to može samo da sagne glavu. Surova samokontrola koju je video u Temudžinu nalazi se na velikom ispitu u ovom staništu. Iako ne pokazuje njene znake, Arslan se pita postoji li mogućnost da obojica stradaju zbog jedne ishitrene reči. „Tvoj otac bi bio ponosan na tu izdržljivost”, tiho mu kaže. „Znao bi da nije iz slabosti već iz snage.” Temudžin ga gleda postrance, ali ove reči kao da mu smiruju živce. Arslan ničim ne pokazuje olakšanje koje oseća. Uprkos svim dosadašnjim uspesima, Temudžin ipak ima samo osamnaest godina. Arslan nevoljno priznaje da je mladi kan mudro izabrao saputnika za ovo putovanje. Ujahali su u veliku opasnost i Temudžin je na iglama kao što bi bio svaki drugi mladić njegovog statusa. Kovač se priprema za smirujuću silu koja će Temudžinu biti potrebna kada mu njegova kritika postane jasna. Koke se konačno vraća. Prezriva ukočenost karakteriše svaki njegov pokret. „Moj gospodar Sansar će vas primiti”, obaveštava ih, „ali morate da odložite svoje oružje.” Temudžin otvara usta da se pobuni, ali Arslan spretnim prstima počinje da odvezuje svoje korice, predajući mač Kokeu u ruke.

„Dobro čuvaj taj mač, momče”, upozorava ga Arslan. „U životu nećeš videti takav kvalitet.” Koke ne može da odoli a da ne odmeri težinu mača u svojoj ruci. U tome ga prekida Temudžin koji dodaje svoj mač Arslanovom. Koke može ili da ispusti dva teška sečiva ili da ih stegne u rukama. Temudžinova šaka je najednom prazna i on je spušta niz telo, zadržavajući pogled na oružju dok ih Koke uvodi unutra. Arslan je prvi koji se susreće sa kanovim čuvarem na vratima i širi ruke kako bi ovaj mogao da ga pretrese. Nema ničeg pasivnog u načinu na koji stoji. Podseća Temudžina na smrtnu pritajenost zmije pred napad. Stražar to takođe oseća dok ispipava svaki milimetar Arslanovog tela, uključujući nožne članke i dugmad na dolami. Temudžinu ne preostaje ništa drugo nego da se bezizražajnog lica prepusti pretresu iako u njemu počinje da vri. Ne može da voli ovaj narod uprkos ideji da osnuje veliko pleme od svih stanovnika prostrane ravnice. Kada to bude ostvario, Okluni neće biti deo njega sve dok ne operu svoju krv. Sluga napokon završava sa pretresom i pokazuje im da prođu. Temudžin se za trenutak vraća u noć kada je saznao za očevo ranjavanje. Ispolirani drveni pod je isti, baš kao i Sansar na kojem godine nisu ostavile nimalo traga. Oklunski kan ne ustaje kada mu gosti priđu i pilji u njih svojim tamnim očima kao da ga sve ovo zabavlja. „Čast mi je biti u tvom šatoru, gospodaru”, razgovetno počinje Temudžin. Sansar se smeška, nabirući kožu poput pergamenta. „Nisam se nadao da ću te opet videti, Temudžine. Smrt tvog oca je veliki gubitak za sve naše narode i sva plemena.” „Visoka je cena koju plaćaju oni koji su ga izdali”, uzvraća Temudžin. U vazduhu oseća napetost kada se Sansar u svojoj glomaznoj stolici nagne napred, kao da očekuje da čuje još nešto. Kada se neprijatna tišina oduži, Sansar se osmehuje. „Čuo sam za tvoje napade na severu”, priznaje, glasom šuškavim u polumraku. „Stičeš veliko ime. Da, mislim da bi se tvoj otac ponosio tobom.” Temudžin spušta pogled, nesiguran kako da reaguje.

„Ali nisi došao ovde da se hvališ malim bitkama protiv nekolicine jahača, u to sam siguran”, nastavlja Sansar. Glas mu odiše zlobom koja raspiruje Temudžinov bes, ali on to ničim ne pokazuje. „Došao sam po ono što mi je obećano”, mirno odgovara, gledajući Sansara direktno u oči. Sansar glumi zbunjenost. „Po devojku? Ali onomad si dolazio kao kanov sin, neko ko bi mogao da nasledi Vukove. Ta priča je ispričana i završena.” „Ne sasvim”, uzvraća Temudžin, primetivši kako Sansar trepće dok mu oči maliciozno iskre. Očigledno je da uživa u svom položaju i Temudžin se pita da li će ga ostaviti u životu. U kanovom šatoru su još dva čuvara, obojica naoružana mačevima. Koke stoji sa strane, pognute glave. Temudžin za trenutak skreće pogled ka njemu, procenjujući kojom brzinom bi mogao da mu istrgne mačeve iz ruke. Njegov rođak je bio i ostao budala. Temudžin se s naporom opušta. Nije došao da pogine u ovom šatoru. Video je kako Arslan ubija jednim pokretom ruke i siguran je u to da bi preživeo prvi udarac kanovog sluge. Međutim, čim bi ratnici organizovali odbranu, dočekao bi svoj kraj. Temudžin odbacuje tu mračnu misao. Sansar nije vredan njegovog života, niti će to ikada biti. „Dakle, oklunska reč ne vredi?”, tiho pita, izazivajući kana. Sansar šištavo izbacuje vazduh kroz zube. Njegove sluge se neprijatno meškolje i spuštaju ruke na svoje mačeve. „Samo neko tako mlad može tako malo da ceni svoj život”, uzvraća Sansar, „i rizikuje vređajući me u mom domu.” Pogled mu pada na Kokea i oči se šire kada primeti dva mača u njegovim rukama. „Šta može običan jahač da mi ponudi za jednu oklunsku ženu?”, naposletku pita. Ne vidi da Arslan za trenutak sklapa oči i bori se sa gnevom. Svoj mač nosi više od deset godina i jedan je od najboljih koji je ikada iskovao. Nažalost, kanu nemaju ništa drugo da ponude. Za trenutak se pita da li je Temudžin naslutio kolika je cena koju će platiti, ali odlučuje da ga na to ne upozorava. Temudžin ne odgovara odmah. Jedan od Sansarovih slugu zuri u njega poput čoveka koji pilji u opasnog psa čekajući da mu zarije očnjake u meso i rastrgne ga.

Temudžin duboko uzdiše. Nema mnogo izbora, ali ne oseća potrebu da traži Arslanovo odobrenje. „Nudim ti savršen primerak mača koji je iskovao kovač kakvog nema ni u jednom plemenu”, odgovara. „Ne kao nagradu, već kao poklon u znak poštovanja prema plemenu moje majke.” Sansar graciozno povija glavu, dajući Kokeu znak da mu priđe. Temudžinov rođak prikriva osmeh dok kanu predaje mačeve. „Izgleda da mogu da biram, Temudžine”, primećuje Sansar kroz smešak. Temudžin s nelagodom posmatra kako Sansar prstom prati rezbareni balčak, zadivljeno ga trljajući palcem. Čak i u polumraku šatora mačevi deluju impozantno i Temudžin ne može a da se otrgne sećanju na očev mač, prvi koji mu je bio oduzet. U tišini se priseća obećanja datog svojoj braći i odlučuje da se ponovo obrati Sansaru. „Kao i ja obećanu ženu. Trebaju mi još dve za braću.” Sansar sleže ramenima, zatim izvlači Arslanov mač i podiže ga uvis kako bi odmerio njegovu dužinu. „Ako mi daruješ oba mača, onda je tvoja ponuda prihvatljiva, Temudžine. Imamo previše devojčica u plemenu. Možeš da uzmeš Šolajevu kćer, ako te još uvek hoće. Već dugo nam je trn u oku i niko neće smeti da kaže kako Okluni ne ispunjavaju data obećanja.” „I još dve, mlade i jake?”, navaljuje Temudžin. Sansar ga dugo gleda, spuštajući mačeve na krilo. Naposletku nevoljno klima glavom. „U znak sećanja na tvog oca, Temudžine, daću ti još dve oklunske kćeri. Ojačaće vam lozu.” Temudžin bi najradije skočio i zgrabio kana za njegov mršavi vrat. Umesto toga, povija glavu zbog čega mu promiče kez na Sansarovom licu. Kanove koščate ruke ne prestaju da miluju oružje kada mu pogled postane dalek i prazan. Za trenutak deluje kao da je zaboravio na ljude koji stoje pred njim. Žustrim pokretom ruke daje im znak da mu se sklone s očiju. Sluga ih izvodi napolje i Temudžin puni pluća svežim vazduhom, osećajući kako mu srce udara u grudima. Arslanovo lice je napeto od besa. Spazivši to, Temudžin ga lako dodiruje po ruci. Kovač se trza pri kontaktu, ali Temudžin ostaje miran, osećajući unutrašnju snagu čoveka pored sebe. „Poklon je veći nego što shvataš”, prebacuje mu Arslan.

Temudžin odmahuje glavom i primećuje Kokea koji stoji iza njih, praznih ruku. „Mač je samo mač”, odgovara mladi kan. Arslan mu uzvraća hladnim pogledom, ali to Temudžina nimalo ne potresa. „Napravićeš i bolji i lepši. Obojici.” Onda se okreće prema Kokeu koji zaprepašćeno prisluškuje njihov razgovor. „Vodi me njoj, rođače.” Iako su Okluni otputovali daleko otkad je Temudžin poslednji put boravio u njihovom staništu, Šolajev status je u međuvremenu ostao isti. Koke vodi Temudžina i Arslana do samog ruba logora, pred isti oronuli dom kakav je i onda bio. Mladi kan je u njemu proveo samo nekoliko dana koji su mu još uvek sveži u sećanju uprkos pokušajima da ih zaboravi. Uostalom, tada je bio malo stariji od deteta. Sada ga kao muškarca zanima li će se Borte obradovati njegovom povratku. Da se u njegovom odsustvu udala, Sansar bi ga svakako obavestio, zar ne? Temudžin smrknuto zaključuje da bi oklunski kan vrlo lako mogao da uživa u svom dragocenom poklonu a da mu zauzvrat ne pruži baš ništa. Dok Koke prilazi šatoru, Temudžin vidi Šolaja koji pognuto izlazi kroz mala vrata, protežući leđa i zatežući učkur na svom pojasu. Starac vidi da mu neko prilazi i zaklanja oči od jutarnjeg sunca ne bi li dokučio ko. Godine su ostavile veći trag na Šolaju nego na kanu. Mršaviji je nego što Temudžin pamti i ramena su mu ulegnuta pod prljavom, pohabanom bluzom. Kada se približe starcu, Temudžin primećuje mrežu plavih vena na njegovim čvornovatim rukama. Šolaj se vidno trza kada ga prepozna. Nema sumnje u to da ga i oči izdaju. Jedini trag mladalačke snage ostao mu je u nogama na kojima stoji uspravno poput starog hrasta. „Mislio sam da si mrtav”, kaže mu Šolaj umesto pozdrava, brišući nos nadlanicom. Temudžin odmahuje glavom. „Nisam još. Rekao sam da ću se vratiti.” Šolaj počinje da šišti i Temudžinu tek posle nekoliko trenutaka postaje jasno da se starac zapravo smeje. Zvuk se završava kašljanjem, i mladić ćutke posmatra kako Šolaj skuplja pljuvačku i na zemlju izbacuje odurnu sluzavu grudvu smeđe boje. Koke iritirano pročišćava grlo. „Kan je dao svoju dozvolu, Šolaje”, kaže starcu. „Dovedi svoju kćer.”

Šolaj mu se bezubo ceri. „Kan, veliš? Nisam ga video kada mi je zimus popustio šav na šatoru. I nisam ga video na vetru sa koncem i zakrpom. A ne vidim ga ni sad, zato drži jezik za zubima dok mi razgovaramo.” Kokeovi obrazi gore dok mu oči lete na Temudžina i Arslana. „Koke, idi po ostale devojke za moju braću”, naređuje mu Temudžin. „Platio sam visoku cenu za njih, zato se potrudi da budu jake i lepe.” Koke obuzdava svoju preku narav, uvređen njegovim tonom. Ni Temudžin ni Arslan ga ne gledaju dok odlazi. „Kako ti je žena?”, pita Temudžin kada njegov rođak odmakne. Šolaj sleže ramenima. „Pokojna već dve zime. Samo je legla u sneg i umrla. Borte je sada sve što imam. Ona se brine o meni.” Temudžin oseća kako mu srce lupa brže na pomen njenog imena. Sve do tog trenutka nije sa sigurnošću znao da li je uopšte živa. Najednom saoseća sa starčevom usamljenošću, ali ne može mu pomoći, ne posle svih batina i grubih reči koje mu je udelio. Prekasno je za kajanje iako stariji često tome pribegavaju. „Gde je...?”, počinje Temudžin, ali pre nego što dovrši pitanje, vrata od šatora se otvaraju i propuštaju napolje vitku, mladu ženu. Kada se uspravi, Temudžin prepoznaje Borte. Prvo što primećuje jeste to da je visoka skoro kao on. Devojka staje pored svog oca i diže glavu. Temudžin presreće njen pogled i u njemu čita radoznalost pre nego što Borte opet sagne glavu u znak pozdrava. Njen gest razbija čaroliju i on tek tada zapaža da je obučena za putovanje. Na sebi ima dolamu postavljenu krznom. Crnu kosu je uvezala na potiljku. „Dugo ti je trebalo.” To je sve što kaže Temudžinu. Kad začuje njen glas, u grudima mu postaje tesno pri sećanju na njihov noćni razgovor. Više to nije mršuljava devojčica kakvu pamti. Lice joj je snažno a oči tamne. Kada ga gledaju, ima utisak da proniču do najtananijih dubina njegove duše. Više ništa ne može da zaključi o njoj jer je toplo obučena, ali zadovoljan je njenim držanjem i čistom kožom. Kosa joj se presijava na suncu kada se sagne da poljubi oca u obraz. „Jedno kopito crnog pastuva treba da se potkuje”, kaže ocu. „Danas sam to planirala da uradim.” Šolaj klima glavom i ne skriva svoj očaj, ali ne grli je. Borte uzima platnenu vreću, spuštenu pored vrata, i prebacuje je preko ramena. Temudžin je očaran njome i jedva čuje kada se Koke vrati s njihovim konjima. Njegov rođak pored sebe vodi i dve mlade devojke, obe crvene u

licu od plakanja. Temudžin ih samo jednom odmerava i primećuje da jedna kašlje u uflekanu maramicu. „Ova je bolesna”, obaveštava ga Koke. Kada njegov rođak nonšalantno slegne ramenima, Temudžinova ruka nesvesno pada na mesto gde bi trebalo da bude balčak njegovog mača. Koke vidi kako mu se prsti grče u vazduhu i zlobno se ceri. „Sansar mi je naredio da ti dovedem nju i njenu sestru”, pojašnjava Koke. Temudžin iritirano skuplja usne i pruža ruku, hvatajući devojku za bradu i podižući joj lice k sebi. Koža joj je bolesno bleda, sumorno zaključuje on. Tipično za Sansara da mu ovako vraća posle zapečaćenog dogovora. „Koliko dugo već boluješ, malena?”, pita je Temudžin. „Od proletos, gospodaru”, odgovara ona, vidno prestravljena. „Dođe i prođe, ali jaka sam.” Temudžin skreće pogled ka Kokeu i zadržava ga na njemu sve dok ovom ne spadne osmeh s lica. Možda se u trenutku setio batina iz one noći. Temudžin uzdiše. Jadnica će biti srećna ako preživi put do njihovog logora. U slučaju da umre, jedan od njegove braće će morati sebi da nađe ženu među zarobljenim Tatarkama. Arslan preuzima uzde i Temudžin se penje na svog konja, gledajući odozgo u Borte. Drveno sedlo je previše malo za oboje, ali on joj pruža ruku i spušta je na svoje krilo. Arslan čini isto sa bolešljivom devojkom. Njena sestra će morati da pešači za njima. Temudžin shvata da je trebalo da povede još konja, ali sada je kasno za to. Klimoglavom pozdravlja Šolaja, znajući da se više nikada neće sresti. „Održao si reč, starče”, dovikuje mu. „Čuvaj je”, uzvraća Šolaj, ne skidajući pogled sa svoje kćeri. Temudžin okreće svog konja i sa Arslanom odlazi na put ka svom staništu. Oklunska devojčica trčkara za njima.

22 Arslan ima dovoljno obzira da ih prve noći ostavi nasamo. Kovač se još uvek ljuti što je ostao bez svog mača i više mu prija da s lukom i strelom ode u lov i pusti Temudžina da se bolje upozna sa oklunskom ženom. Jedna od sestara koja je pešačila za njima umorna je i jedva stoji na nogama. Temudžin saznaje da se zove Eluin i da je navikla da brine o svojoj sestri Makdi kada ova padne u bolest. Posle zajedničke večere, Temudžin ih ostavlja s konjima, ali dugo nakon toga čuje Makdine napade kašlja u nejednakim intervalima. Dozvoljava im da se umotaju u pokrivače za konje iako nijedna od sestara ne pokazuje naročitu hrabrost. Ukoliko Makda izdrži do kraja puta, Temudžin se nada da bi njegova majka mogla da je zaleči lekovitim biljem mada ne gaji preteranu nadu. Borte jedva da se oglašava kada Temudžin pored vatre raširi prostirke za spavanje. Navikao je da spava samo u svojoj dolami koja ga štiti od mraza, ali čini mu se neumesnim da isto to zahteva od nje. Ne zna kakav život je dotad vodila, niti kako ju je Šolaj tretirao nakon njegovog odlaska. U detinjstvu nije rastao uz sestru i neprijatno mu je u njenom društvu na način koji sam ne može da objasni. Dok su tog dana jahali zajedno, želeo je da priča s njom, ali sve vreme je ćutke sedela, ljuljuškajući se u ritmu konjskog kasa, ukočenih leđa i zagledana nekud u daljinu. Propustio je priliku da neobavezno započne razgovor i sada ima utisak da je napetost među njima skoro nepremostiva. Kada se vrati iz lova, Arslan se vešto stavlja u ulogu sluge. Čereči mrmota kojeg je ulovio i peče komade mesa sve dok ne porumene na vatri. Posle toga se nekud povlači, željan samoće. Temudžin čeka neki znak Arslanovog odobravanja njegovog izbora žene, ali od starca ne dobija ništa osim smrknutog ćutanja. Uskoro se zvezde gomilaju na severnom nebu i Temudžin postaje sve nervozniji. Nije mu promakla glatkoća Bortine preplanule kože dok je prala lice i ruke u potoku dovoljno hladnom da joj zacvokoću zubi. Dobri zubi,

primetio je, jaki i beli. Za trenutak razmišlja da joj udeli kompliment, ali brzo odustaje od toga, zaključivši da bi to bilo isto kao da se divi novom konju. Ne može da se pravi kako od nje ne očekuje da s njim podeli pokrivač, ali godine razdvojenosti kao da su među njima stvorile bedem nerazumevanja. Kada bi ga pitala, svakako bi joj ispričao šta je sve postigao od njihovog poslednjeg susreta, ali ona to ne čini i on ne zna kako da joj se približi. Dok leže pod zvezdama, Temudžin se nada da Borte čuje njegove glasne uzdahe, ali čak i da je tako, ona ničim ne pokazuje da je budna. Temudžin ima utisak kao da je potpuno sam na celom svetu. Razmišlja o tome da ostane budan do zore samo da bi uočila njegov umor i sažalila se nad njim. Zanimljiva ideja, ali ne toliko efikasna. Ne može doveka da igra na kartu njenog sažaljenja. „Budna si?”, pita on, bez razmišljanja. U polumraku vidi kako se uspravlja i gleda u zvezde. „Kako da spavam kad he prestaješ da stenješ i šištiš?”, uzvraća ona. Temudžin se seća njihovog poslednjeg susreta, njenog baršunastog glasa u tami i poljupca koji je usledio. Ideja ga uzbuđuje i oseća kako mu se telo pali pod pokrivačem uprkos noćnoj svežini. „Mislio sam da prvu noć provedemo zajedno na jednoj prostirci”, tiho kaže on. I pored najbolje namere, njegove reči više zvuče kao prekor nego kao molba. Zato ga nimalo ne čudi kada čuje njeno tiho frktanje. „Ko bi odoleo tako slatkim rečima?”, odgovara Borte. Temudžin čeka u nadi da će čuti nešto što bi zaličilo na ohrabrenje, ali tišina se produbljuje i rastužuje ga. Iz grudi mu se otima još jedan uzdah na koji Borte reaguje kikotom, prigušenim pokrivačem. Lice mu se širi u tami i najednom mu ova igra draženja postaje zabavna. „Proteklih godina često sam mislio na tebe”, priznaje on, videvši da joj se telo pomera a onda shvata da se okrenula prema njemu. Leže na bok, okrenut prema njoj, i češe se po nosu tamo gde ga golica vlažna trava. „Koliko puta?”, mrmlja ona. Temudžin za trenutak razmišlja. „Jedanaest”, odgovara joj. „Dvanaest, uključujući večeras.” „Nisi mislio na mene”, uverava ga Borte. „Kako si mogao da me se setiš?” „Zapamtio sam da imaš prijatan glas i sline ispod nosa”, uzvraća on s toliko iskrenosti u glasu da Borte ostaje zatečena.

„Da samo znaš koliko sam čekala da dođeš i odvedeš me od mog oca”, naposletku mu priznaje. „Noćima bih maštala kako dolaziš na konju kao pravi kan Vukova.” Temudžin se koči u tami. Dakle, u tome je problem? Je li ga njegov novi status umanjio u njenim očima? Pridiže se na laktove, ali ona nastavlja da govori, nesvesna njegove naprasne promene raspoloženja. „Odbila sam tri oklunska prosca”, nastavlja ona. „Poslednjeg u vreme kada mi se majka razbolela i bilo je više nego jasno da neće preživeti zimu. Žene u plemenu su mi se smejale što žudim za Vukom, ali ostala sam pri svome.” „Znala si da ću doći”, podseća je Temudžin s dozom samouverenosti. Borte šmrkće. „Mislila sam da si mrtav, ali nisam htela da se udam za nekog konjušara iz plemena, da mu rađam musavu decu. Podsmevali su se mom ponosu, ali to mi je jedino preostalo.” Temudžin zuri u tamu, pokušavajući da shvati borbu koju je vodila, veliku skoro kao njegovu. Ako je išta naučio u svom životu, onda je to činjenica da postoje ljudi koji uživaju u samoći i crpe snagu iz nje. To su žilavi, opasni ljudi kojima prija kada ih ostavljaju na miru. Borte je jedna od takvih, bar se tako čini. A i on je. Za trenutak razmišlja o svojoj majci. Ona mu je rekla da pripada tom soju. „Kada sam prvi put došao među Oklune, ti si mi bila obećana. Moj otac te je prihvatio”, tiho je podseća. „Drugi put sam došao u nameri da te nađem.” „Hteo si da u mene poseješ svoje seme”, stidljivo dodaje ona. Temudžin žali što u mraku ne može da joj vidi lik. „Jesam”, priznaje. „Hoću da moji sinovi i kćeri imaju tvoj duh: najbolji od Okluna. Bolji od Vukova.” Temudžin čuje šuškanje i oseća toplinu njenog tela koje se uvlači pod pokrivač i pripija uz njega. „Kaži mi da sam lepa”, šapuće mu na uho, uzbuđujući ga. „Jesi”, odgovara on, glasom najednom promuklim od požude. Ruke oprezno spušta na nju, otkopčava joj bluzu i oseća pod dlanovima glatku mekoću njenog stomaka. „Zubi su ti veoma beli.” Čuje njen kikot tik uz svoje uho a potom oseća njene ruke na svojim prsima. Reči su suvišne.

Naredni dan je neobično živahan dok Temudžin jaše sa Borte. Čula su mu izoštrena i skoro bolna. Svaki put kada im se tela dodirnu, pomisli na prethodnu noć i onu koja tek dolazi. Ushićen je ovim čulnim iskustvom i bliskošću sa ženom. Međutim, putovanje napreduje sporije nego što su planirali. Arslan celo popodne pušta sestre da jašu njegovog konja, koračajući pored njih sa uzdama u ruci. Zaustavljaju se samo dvaput da bi lovili, ispekli meso i jeli. Što su dalje od oklunskog staništa, Makdin kašalj je sve teži. Njena sestra sve češće plače, nemoćna da joj pomogne. Arslan je ljubazan prema obema, i nakon mesec dana putovanja, Makdu vezuje za sedlo kako ne bi pala, jer od slabosti više nije u stanju da se sama održava na konju. Iako ne pričaju o tome, niko ne očekuje da će sirota devojka još dugo poživeti. Kada odmaknu na sever, zelenu ravnicu ubrzo pokriva snežni pokrivač. Jednog jutra, Temudžina budi jaka studen iako je zajedno sa Borte ušuškan u toploj prostirci. Ona spava čvrsto, iscrpljena zimom i dugim putovanjem. Sneg pomalo onespokojava Temudžina jer označava kraj srećnog perioda, možda najsrećnijeg u njegovom životu. Vreme je da se vrati teškom životu osvajanja i planiranja novih napada na Tatare. Borte oseća novu udaljenost u njemu i povlači se. Dane koje su dotad provodili čavrljajući kao ptičice zamenjuju dani ispunjeni usiljenom tišinom. Arslan je taj koji prvi ugleda nomade u daljini i svojim upozorenjem budi Temudžina iz sanjarenja. Tri muškarca su okupila malo stado u podnožju brda i u zaklonu od vetra podigla omanji logor. Otkad im je Sansar uzeo mačeve, Temudžin strepi od ovakvog susreta. Sa Borte u naručju, tiho psuje sebi u bradu. U daljini vidi kako stranci skaču na svoje konje i teraju ih u galop. Možda su im namere prijateljske iako bi pogled na tri mlade žene lako mogao da ih navede na nasilje. Temudžin povlači uzde i spušta Borte na zemlju. Vadi svoj luk i zateže najbolju preostalu tetivu, skidajući poklopac tobolca. Arslan je već spreman. Kovač je presekao uže kojim je Makda bila vezana za sedlo, ostavljajući je da sedi na smrznutoj zemlji zajedno sa sestrom. Kada uzjaše, razmenjuje pogled sa Temudžinom. „Čekamo li?”, pita Arslan. Temudžin posmatra galopirajuće ratnike i žali za svojim mačem. Male su šanse da tri siromašna nomada poseduju duga sečiva jer bi u tom slučaju ishod sukoba bio više nego poguban. On i Arslan bi za samo nekoliko krvavih trenutaka mogli da postanu hrana za ptice. Rizik napada je neminovan.

„Ne”, uzvikuje, nadjačavajući vetar. „Napadamo.” Iza sebe čuje kako sestre zapomažu od straha dok podbada svog konja i podiže luk. Uprkos svemu, otkriva uzbuđenje u jurišanju na konju kojim upravlja samo kolenima, savršeno balansirajući dok otpušta kopljište. Daljina između njih deluje prevelika dok jurišaju kroz belu ravnicu. A onda su najednom blizu svojih meta i vetar im fijuče oko ušiju. Temudžin osluškuje topot konja i prati njihov ritam. Ima neke magije u galopu kada se sva četiri kopita odvoje od zemlje, samo u otkucaju srca. Jesugej ga je učio da se u tim trenucima opušta kako bi mu ciljanje bilo savršeno. Trojka s kojom se suočavaju nije prošla godine borbene obuke. U svojoj alavosti nomadi pogrešno procenjuju razdaljinu i prvo kopljište proleće visoko kroz vazduh pre nego što Temudžin i Arslan stignu do njega. Kopita ravnomerno tutnje i za trenutak se čini da konji lete iznad zemlje. Temudžin i Arslan zajedno otpuštaju strele, gledajući ih kako nestaju u beskrajnoj belini. Ratnik kojeg je Arslan naciljao pada sa sedla, pogođen direktno u grudi. Njegov konj uplašeno njišti i propinje se. Temudžinov pogodak je besprekoran i drugi nomad se grči, a zatim pada na smrznutu zemlju. Temudžin vidi kako treći ispaljuje strelu dok u punoj brzini jaše direktno na njega, ciljajući mu u grudi. Mladi kan se baca u stranu i strela mu proleće iznad glave, međutim, prenisko se saginje i isprva ne uspeva da se pridigne. Riče od besa kada mu stopalo isklizne iz stremena i za neko vreme se skoro priljubljuje uz bok konja koji juri punim galopom. Zemlja pod njim se ubrzava i on grubo povlači uzde, izvlačeći ih za trenutak iz konjskih usta kako bi oslobodio i drugo stopalo. Nekoliko trenutaka mu se telo vuče po ledenoj zemlji a zatim uz ogroman napor otvara šaku i pušta uzde, očajnički pokušavajući da se otkotrlja što dalje od konjskih kopita. Konj juri bez njega i topot brzo nestaje u snegu. Temudžin leži na leđima, osluškujući svoj ubrzani dah i sabirajući misli. Sve ga boli i ruke mu drhte. Omamljeno trepće dok se uspravlja u sedeći položaj i osvrće se ne bi li ugledao Arslana. Kovač otpušta drugo kopljište direktno u grudi nomadskog konja. Pogođena životinja se ruši na zemlju. Dok Temudžin posmatra kako se životinja nemoćno batrga, preživeli nomad se pridiže na noge, vidno ošamućen.

Arslan vadi nož iz svoje bluze i hita da ga dokrajči. Temudžin pokušava da mu vikne, ali u tome ga sprečava užasan bol u trenutku kada udahne vazduh. Probadanje u grudima je siguran znak da je prilikom pada polomio rebro. S teškim naporom ustaje i polako puni pluća. „Čekaj, Arslane!”, uzvikuje, grčeći lice od bola. Kovač ga čuje i zastaje, gledajući u uplašenog nomada pred sobom. Pridržavajući se rukom za bolno rebro, Temudžin hramajući kreće ka njima. Nomad ćutke posmatra ovu scenu. Njegovi saborci leže na gomili, njihovi konji su pobegli, dok njegov leži polumrtav na ledu. Temudžin u hodu vidi kako nomad prilazi svom konju i zariva mu nož u grlo. Noge životinje se umiruju i krv počinje da kulja, bojeći sneg u crveno. Stranac je nizak ali mišićav, primećuje Temudžin. Koža mu je neobično tamna mada crvena oko očiju pod gustim obrvama. Na sebi ima nekoliko slojeva odeće a na glavi četvrtastu kapu sa šiljkom. Sa uzdahom se udaljava od svog mrtvog konja, pozivajući Arslana krvavim nožem. „Hajde”, dovikuje mu. „Dođi da vidiš šta imam za tebe.” Arslan ne reaguje, ali okreće se prema Temudžinu. „Šta misliš da se ovde događa?”, pita Temudžin stranca kada mu se dovoljno približi. Spušta ruku sa grudi i pokušava da se uspravi iako mu taj pokret raspiruje bol po celom telu. Stranac ga gleda kao da nije pri zdravoj pameti. „Očekujem da me ubijete kao što ste moje prijatelje”, kaže mu. „Osim ako ne planiraš da mi pokloniš konja i jednu od svojih žena?” Temudžin se kikoće, okrećući glavu ka mestu gde Borte sedi sa Eluin i Makdom. Čini mu se da opet čuje kašalj uprkos velikoj razdaljini. „To će sačekati posle jela”, odgovara mu. „Dopuštam ti gostinska prava.” Nomadovo lice se krivi od zaprepašćenja. „Gostinska prava?” „Što da ne? Ješćemo tvog konja.” Kada narednog jutra krenu dalje, sestre jašu konje a pored njih korača još jedan ratnik koji će se boriti protiv Tatara. Novajlija uopšte ne veruje Temudžinu, ali uz malo sreće, njegova zbunjenost i sumnja nestaće pre nego što stignu u stanište. Ukoliko potraju, dočekaće brzu smrt.

Vetar nemilice šiba, sneg im ulazi u oči i štipa svaki milimetar izložene kože. Eluin kleči u snegu i cvili nad telom svoje sestre. Makda je izdahnula u mukama. Neprestana hladnoća je pogoršala teskobu u njenim plućima. Poslednjeg meseca, Eluin ju je svakog jutra lupala po leđima i grudima dok joj se crveni ugrušci ne bi dovoljno odvojili da ih bolesnica ispljune. Kada je potpuno oslabila, Eluin je uvlačila prste u sestrina usta i ždrelo ne bi li ova udahnula ledeni vazduh i još malo poživela. Koža joj je poprimila žutu nijansu a oči se iskolačile od naprezanja. Poslednjeg dana, počela je da se guši sve dok na kraju nije prestala da diše. Temudžin se divio njenoj izdržljivosti i razmišljao o tome da joj nožem prekrati muke. Arslan ga je nagovarao na to, ali Makda bi umorno odmahnula glavom svaki put kada bi joj to ponudio. I tako sve do kraja. Putovanje od Okluna je trajalo skoro tri meseca kada je Makda jednog dana samo omlitavila na sedlu i ostala da visi na užadima. Eluin više nije imala snage da je drži u uspravnom položaju. Arslan ju je spustio na zemlju i Eluin je počela da jeca. Njenu tužnu naricaljku sada nadjačava huk vetra. „Moramo dalje”, kaže Borte uplakanoj devojci, spuštajući joj ruku na rame. „Tvoje sestre više nema.” Ucveljena i ćutljiva, Eluin klima glavom. Sestrine beživotne ruke skršta na grudima, znajući da će je uskoro pokriti sneg, možda i pre nego što zveri pronađu još jedan lak obrok u svojoj bespoštednoj borbi za opstanak. Ne prestajući da cvili, Eluin prati Arslana i pušta da je ovaj podigne na sedlo. Osvrće se i gleda u sićušno telo svoje sestre sve dok joj se ne izgubi iz vida. Temudžin i Arslan su joj tog jutra dali svoje rezervne dolame koje je obukla preko svoje. Svima je hladno uprkos višestrukim slojevima krzna. Iscrpljenost preti da ih smoždi, ali Temudžin zna da njegov logor nije daleko. Severnjača je svake večeri sve više na nebu i on procenjuje da su već uveliko zašli u tatarsku teritoriju. Sneg im je saveznik koji ih skriva od neprijatelja, baš kao što ih skriva i od njegove braće. Dok odmaraju konje i skakuću u snegu kako bi održali strujanje krvi u nogama, Borte prilazi Temudžinu, s rukama uvučenim u široke rukave ne bi li bar njih održala toplim. „Moraćeš da nađeš šamana da nas venča”, kaže mu, ne gledajući ga u oči. Koračaju pognute glave pod naletima mećave dok im se sneg hvata za obrve poput zimskih demona. Temudžin odobravajući stenje i pojačava stisak oko njene ruke.

„Ovog meseca nisam prokrvarila”, pojašnjava ona. Temudžin klima glavom, spuštajući jedno stopalo ispred drugog. Konji su drastično smršali bez ispaše i uskoro će popadati od iznemoglosti. Mladi kan se pita hoće li izdržati još nekoliko sati jahanja. Noge ga bole a naprslo rebro probada pri svakom trzaju uzdi. Zastaje u snegu i okreće se da je pogleda. „Noseća si?”, zapanjeno je pita. Borte se naginje bliže i trlja svoj nos o njegov. „Možda. Slabo jedemo a ponekad se dešava da mi krvarenje zbog toga izostane. Ali mislim da jesam.” Borte primećuje kako se njen čovek oporavlja od šoka. Oči mu radosno iskre. „Biće to snažan sin kada je začet na ovom putovanju”, naposletku joj kaže. Utom se vetar pojačava i oboje mu okreću leđa, kao po komandi. Sunce ne mogu da vide, ali dan je na izmaku i Temudžin dovikuje Arslanu da potraži sklonište. Kovač spremno kreće u izviđanje kada Temudžin u daljini spazi jedva primetan pokret pod slojevima snega. Niz kičmu oseća trnce opasnosti i tihim zviždukom opoziva Arslana. Nomad ga upitno gleda i bez reči vadi svoj nož, zagledan u istom pravcu. U napetoj tišini sva trojica čekaju da se Arslan vrati i odolevaju naletima vetra koji ih skoro zaslepljuje. Temudžinu se čini da vidi ljudski oblik u daljini, poput bele senke. Borte ga nešto pita, ali on je ne čuje. Otresa led sa svog luka i pričvršćuje konjsku tetivu za drugi kraj. S negodovanjem primećuje da se tetiva skvasila uprkos nauljenom platnu u koji je bila umotana. Uspeva da namesti omču oko drugog kraja, ali ova zloslutno škripi, ukazujući na to da bi mogla lako da pukne već pri prvom povlačenju. Gde je Arslan? Može da čuje konjski topot prigušen vetrom i snegom, zvuk koji odjekuje u belini, ali on ne uspeva da dokuči iz kojeg pravca dolazi. Sa strelom zategnutom o tetivu, okreće se ukrug i osluškuje. Konjanik je sve bliži. Čuje kako nomad šišti kroz zube, oštreći se za bitku. Temudžin primećuje njegovu spremnost, zahvalan na tome što pored sebe ima još nekog hrabrog. Temudžin podiže svoj škripavi luk i gleda u tamne figure koje mu se približavaju. Do ušiju mu dopiru povici i u otkucaju srca zamišlja Tatare koji dolaze po njegovu glavu. „Ovamo!”, čuje glas. „Ovde su!” Temudžin skoro ispušta luk od olakšanja kada prepozna Kačijuna. Konačno je među svojima. Za trenutak ukočeno stoji dok Kačijun skače sa

svog sedla u sneg i trči ka njemu, a zatim grli svog brata. „Bila je ovo dobra zima, Temudžine”, ushićeno uzvikuje Kačijun, tapšući brata rukom u krznenoj rukavici. „Dođi i vidi.”

23 Temudžin i njegova mala povorka jašući prelaze poslednju milju iako im konji bukvalno posrću od umora. Logor u koji ulaze smešten je u tamnoj senci visokog grebena, zaštićen od najjačeg vetra i natkriljen strmom liticom. Dvadesetak šatora stoji načičkano poput gnojnih čireva. Okruženi su divljim psima i konjima, vezanim i zaklonjenim od vetra. Uprkos neizdrživoj želji za odmorom i toplim obrokom, Temudžin ne može da odvoji pogled od užurbanog staništa, okovanog snegom. Primećuje da je Ðelme njegove stanovnike održao u borbenoj pripravnosti. Ratnici odlaze na stražu, glava pognutih na vetru. U staništu je više muškaraca nego žena i dece, zaključuje Temudžin, primetivši njihove radoznale poglede upućene pridošlicama. Pravi je blagoslov što su svakog časa spremni za borbu, ali on zna da takvo stanje neće trajati večno. Muškarci idu u pohode za svojim vođama, ali žele da se vrate kući gde ih čeka ženski dodir u tami i sitna deca, razdragana poput štenadi. Nomadi koji su upoznali strahote gladi i ratovanja zadovoljni su životom u svom novom plemenu iako uvek postoji opasnost da se između sebe glože, poput divljih pasa. Temudžin obuzdava nestrpljivost. Nomadi će shvatiti da im je brat i onaj kojeg su donedavno smatrali za neprijatelja. Naučiće da nebeski otac priznaje samo jedan narod a ne plemena. Ali polako, doći će to s vremenom, obećava on sebi. Dok korača kroz logor, postaje svestan svoje iscrpljenosti, ali to ga ne sprečava da uoči svaki detalj oko sebe. Primećuje stražare visoko na litici, umotane u krzno koje ih štiti od jakog vetra. Ne zavidi im jer zna da im po mećavi pogled ne puca daleko. Ipak, sve oko njega ukazuje na Ðelmeovu temeljitost koja ga neizmerno raduje. Stanište odiše užurbanošću na svakom koraku, što je retka slika tokom zimskih meseci kada se plemena obično prepuštaju letargiji i lenjosti. Temudžin oseća pritajeno uzbuđenje što je ponovo među svojima.

Oko sebe vidi nova lica, muškarce i žene koji zure u njega kao da je običan stranac. Verovatno misle da je tek pristigla grupica još jedna nomadska porodica koja je došla u potrazi za sigurnošću. Temudžin gleda u Borte, želeći da otkrije kakvi su joj prvi utisci o njegovom malom plemenu na severu. Lice joj je bledo od umora dok jaše tik uz njega, ali njenom oštrom pogledu ništa ne promiče. Ipak, nije siguran u to da li joj se dopada ono što vidi. Ubrzo prolaze pored šatora gde je Arslan nekoliko meseci ranije sagradio kovačnicu od cigala, i Temudžin vidi da u njoj gori vatra, poput tračka jarke svetlosti u snegu. Unutra stoje muškarac i žena i greju se. Kada projaše pored njih, čuje njihov veseli smeh. Okreće se prema kovaču, proveravajući da li je i ovaj to spazio, ali Arslan gleda nekud ispred sebe, tražeći pogledom svog sina. Ðelme izlazi da ih pozdravi čim čuje Kačijunov povik. Kasar takođe istrčava ali iz drugog šatora i sija od oduševljenja dok posmatra malu kolonu koja je odsustvovala skoro pola godine. Kada sjašu, iscereni dečaci bez podsećanja pritrčavaju da preuzmu konjske uzde. Temudžin jednog uspeva da pomiluje po glavi pre nego što ovaj postiđeno šmugne u štalu. Zadovoljan je načinom na koji je Ðelme uredio život u malom staništu. U njegovom odsustvu niko se nije ugojio niti ulenjio. Arslan je više nego ponosan na svog sina. Ðelme klimoglavom pozdravlja svog oca i prilazi Temudžinu. Spušta se na jedno koleno i poseže za njegovom rukom. „Nemoj, Ðelme, ustani”, opominje ga mladi kan, polupostiđeno. „Hoću što pre da se sklonim s vetra.” „Neka novajlije vide da si moj kan. Znaju te samo iz priče.” Temudžin konačno shvata, skoro postiđen Ðelmeovom mudrošću. Većina nomadskih porodica zna da je Ðelme zamenjivao kana tokom meseci njegovog odsustvovanja. Važno je da im pokaže da se pravi vođa vratio. Temudžin se više ne opire i pušta da Ðelme spusti njegovu ruku na svoju glavu pre nego što ga pridigne i zagrli. „Ima li neki šaman među pridošlicama?”, pita Temudžin. Ðelme pravi grimasu. „Ima jedan, ali mnogo voli da pije. Kad god može, ukrade malo a'jraga i cenjka se za još.” „Drži ga treznog narednih nekoliko dana”, zapoveda Temudžin. „A kad ovekoveči moj brak pred nebeskim ocem i majkom zemljom, neka se opija do mile volje.”

Temudžin gleda oko sebe i primećuje kako mnoga lica zastaju na mećavi da posmatraju ovu scenu. Hvata poglede i klimanje glava onih koje poznaje. Ðelme se okreće da pogleda u Borte i Eluin a zatim se naklanja do pojasa. „Počastvovani smo vašim dolaskom, kćeri oklunske”, svečano im kaže. Borte ne zna šta da misli o ovom samouverenom strancu. Brzo povija glavu, rumeneći od nelagode. Nije navikla na izlive poštovanja i za trenutak joj se čini da će zaplakati. Obavivši formalnosti dobrodošlice, Ðelme je konačno slobodan da prihvati očevu ruku i zagrli ga. „Namučio sam Tatare”, kaže Arslanu, trudeći se da ne zvuči previše hvalisavo. Njegov otac se smeje i tapše svog sina po leđima. Možda će se s vremenom navići na opuštenost koju Temudžin ohrabruje među svojim ljudima. „Kod kuće sam”, ushićeno kaže Temudžin, dovoljno tiho da ga ostali ne čuju. Iako je to nešto malo više od osvajačkog logora na smrznutoj zemlji, s jedva dovoljno hrane i zaklona za sve, ipak je to dom. I u njega je uveo Borte. „Vodi me majci, Ðelme”, kaže, cvokoćući na vetru. „Željna je novosti iz rodnog plemena.” Hvata Bortin nervozan pokret i traži način da je smiri. „Ne brini, Borte, prihvatiće te kao da si joj rođena kćer.” Kada ih Ðelme povede, Temudžin primećuje da nomad kojeg je doveo u stanište stoji nedaleko od njih i deluje pomalo izgubljeno. U glavi mu se roji stotinu sumnjičavih misli, ali ne može da ga ostavi po strani. „Kačijune? Ovo je Barak, vrstan ratnik. Treba da poradi na streljaštvu i nikada nije baratao mačem. Ali odvažan je i jak. Vidi šta možeš da napraviš od njega.” Lice mu se naglo mršti kada se priseti još jednog duga. „Pobrini se za to da Arslan dobije sve što mu je potrebno za kovanje novih mačeva. Pošalji ljude u brda da kopaju kovinu.” Kačijun klima glavom. „Nedaleko odavde je jaka žila. Već smo mu pripremili sivi kamen. Ðelme nije dao nikom da ga pipne dok mu se otac ne vrati.” Temudžin primećuje da Arslan i njegov sin slušaju ovaj razgovor. „Tako i treba”, pohvaljuje brata. „Arslan će iskovati dva veličanstvena mača, zar ne?” Arslan je još uvek raznežen što je svog sina posle svih bitaka zatekao živog i zdravog. Na ove reči spremno povija glavu.

„Iskovaću ih”, obećava. „A sad, tako ti nebeskog oca, sklanjaj nas sa ovog vetra”, preklinje Temudžin. „Mislio sam da je proleće već uveliko došlo.” Kačijun sleže ramenima. „Izgleda da ovako izgleda proleće na krajnjem severu. Baš uživam u ovoj blagoj klimi.” Temudžin se osvrće da pogleda u Kasara, Kačijuna, Ðelmea i Arslana. Sve su to dobri ratnici i odani prijatelji. Srce mu je puno pri pomisli na to šta bi sve zajedno mogli da postignu. Kod kuće je, među svojima. Helun ima svoj šator i mladu nomadsku devojku kao ispomoć. U trenutku kada kožu namaže čistim ovčjim lojem, čuje komešanje ispred šatora. Njena sluškinja utrčava unutra, zajapurena i bez daha, donoseći joj vesti. „Gospodarice, vaš sin se vratio”, usplahireno kaže. Helun ispušta činiju sa lojem i briše ruke suvom krpom. Cokće jezikom, požurujući devojku, dok istovremeno oblači bluzu. Iznenađena je silinom emocija i lupanjem srca pri ovoj vesti. Temudžin je opet preživeo. Iako ne može da zaboravi šta je sve učinio u teškim vremenima, i dalje je njen sin. Ljubav je za svaku majku neobjašnjiv osećaj koji nadmašuje sve razloge i prašta sva zlodela. Kada mu čuje glas ispred šatora, Helun je sabrana i tiha. Malu Temulun je posadila na svoje krilo i češlja joj kosu ne bi li smirila drhtave ruke. Devojčica kao da oseća majčino neobično raspoloženje i širom otvorenih očiju gleda u vrata kada se otvore. Temudžin sa sobom unosi sneg i zimu od koje Helun za trenutak drhti. Ugledavši svog najstarijeg brata, Temulun vrišti od sreće i trči mu u zagrljaj. Helun posmatra kako je Temudžin diže uvis, diveći se njenoj prelepoj kosi, kao što to uvek čini. Devojčica veselo brblja dok Helun upija svaki detalj mladića koji u njoj budi tako pomešana osećanja. Znao on to ili ne, izrastao je u sina kakvog je Jesugej oduvek želeo. U svojim mračnim trenucima, ona zna da bi Jesugej odobrio Bekterovu smrt onda kada su bili na ivici gladi. Njeni sinovi su nasledili očevu okrutnost, ili im ju je on za života utkao u svaku poru života koji su tada vodili. „Dobro je videti te opet, sine moj”, formalno kaže Helun. Temudžin joj se osmehuje i sklanja u stranu, propuštajući unutra visoku devojku i još jednu iza nje. Helunine oči se šire kada prepozna karakteristične crte lica svog naroda. Oseća ubod nostalgije koju je s godinama skoro sasvim

ugušila u sebi. Ustaje i uzima devojke za ruke, uvodeći ih u toplu sobu. Temulun im se pridružuje, gurajući se između njih dve i pitajući ih ko su i odakle su. „Još drva u vatru”, dovikuje Helun svojoj sluškinji. „Sigurno ste se smrzle. Koja od vas dve je Borte?” „Ja sam, majko”, stidljivo odgovara Borte. „Od Okluna.” „Znam po crtama lica i oznakama na tvojoj odeći”, odgovara Helun i okreće se drugoj devojci. „A ti, kćeri, kako se zoveš?” Eluin je još uvek ucveljena, ali daje sve od sebe da joj učtivo odgovori. Helun oseća njenu tugu i instinktivno je prima u zagrljaj. Pokazuje im da sednu i nudi im topao čaj da se ugreju. Temulun je ućutkana komadima slatkog sira i sedi u ćošku odakle radoznalo prati razgovor. Temudžin gleda kako tri Oklunke razgovaraju, zadovoljan što Borte sa osmehom sluša priče njene majke iz rane mladosti. Helun razume strah devojaka dovedenih među strance. I sama ga je iskusila. Dok se njihova uzdržanost i promrzlost raskravljuje, Helun ih beskrajno ispituje, poprimajući oklunski akcenat koji je odavno izgubila. Temudžin ga prepoznaje i neobično mu je što ga čuje iz usta svoje majke. Zadivljen je pričama o životu koji je vodila pre nego što je upoznala Jesugeja i izrodila mu decu. „Je li Sansar još uvek kan? Kako je moj bratanac, Koke, i moj brat Enk?” Borte joj s lakoćom odgovara, reagujući bez stida na Heluninu majčinsku brigu. Stekavši utisak da ga majka potpuno zaboravlja, Temudžin seda po strani, dajući sluškinji znak da mu donese činiju čaja. Zahvalno ga pijucka, sklapajući oči od zadovoljstva kada mu toplina ispuni utrobu. Eluin se polako uključuje u razgovor i on dopušta sebi da malo odrema. „... ova mećava ne može dugo da traje”, čuje glas svoje majke. „Proleće samo što nije i brdski prolazi su počeli da kopne.” „Nikada mi nije bilo ovako hladno”, uzvraća Borte, trljajući ruke. Temudžin srećno zaključuje da se žene jedna drugoj dopadaju. „Doveo sam Eluin da bude žena Kasaru ili Kačijunu. Njena sestra je umrla na putu ovamo”, kaže on, dižući kapke tek toliko da ih osmotri. Obe žene se okreću da ga pogledaju i razgovor se opet nastavlja kao da ništa nije ni rekao. Mladi kan tiho frkće, više za sebe. Nijedan čovek ne može da bude kan svojoj majci. Toplina ga uljuljkuje, njihovi ritmični glasovi uspavljuju i on opet tone u sladak san.

Kačijun i Kasar sede u susednom šatoru i jedu toplu ovčetinu koja se veći deo dana kuvala u supi. Zimi je neophodno neprestano održavati vatru u peći kako bi uvek bilo toplog čaja pre nego što opet izađu napolje na studen. U Temudžinovom odsustvu su retko imali priliku da se opuste. Braća dobronamerno tolerišu Ðelmeove zapovesti, jer znaju da je to po Temudžinovoj volji. Međutim, kada ostanu sami, tada sve maske padaju i otvoreno razgovaraju do kasno u noć. „Sviđa mi se kako izgleda ona Eluin”, počinje Kasar. Kačijun odmah zauzima svađalački stav, što je ovaj drugi i očekivao. „Tvoja devojka je umrla, Kasare. Eluin je obećana meni i ti to znaš.” „Ne znam ništa o tome, bratac. Stariji uvek prvi dobija čaj i hranu, jesi li to primetio? Isti slučaj je i sa ženama.” Kačijun frkće, sve ga to neizmerno zabavlja. Prvi je ugledao Eluin kada je odjahao da pomogne izviđačima. Tada ju je jedva primetio onako umotanu na mećavi, ali smatra da zaslužuje pravo prvenstva jer ju je prvi otkrio. Iako je stariji, Kasar je neće imati jer je nabasao na nju tek kada je izašao iz šatora. „Neka Temudžin odluči”, robusno predlaže Kačijun. Kasar klima glavom, široko se osmehujući. „Drago mi je što se oko toga nećemo svađati. Ionako ću je ja dobiti.” „Rekoh, on će odlučiti a ne ti”, breca se Kačijun. „Lepa je, je l’ da? Ima duge noge.” „Otkud ti znaš kolike su joj noge? Izgledala je kao kljusina pod onim krznima.” Kasar skreće pogled nekud u daljinu. „Visoka je, Kačijune, zar nisi primetio? Osim ako ne misliš da joj noge ne dodiruju tlo. Aman, ima duge i jake noge da ih omota oko muškarca. Znaš na šta mislim?” „Temudžin može da je uda za Ðelmea”, kaže Kačijun, više da pecne svog brata nego što zaista u to veruje. Kasar odmahuje glavom. „Krv je na prvom mestu”, uzvraća on. „Temudžin to zna bolje od svih.” „Da si ga malo bolje slušao, onda bi čuo kako stalno ponavlja da krv vezuje svakog čoveka i ženu u logoru, bez obzira na pleme ili porodicu. Stvar je u duhu, Kasare. Više razmišljaš stomakom i preponama nego što se trudiš da shvatiš šta on pokušava ovde da učini.” Dva brata se za trenutak mrko odmeravaju.

„Ako misliš da ga ne pratim unaokolo kao izgubljeni pas, onda si u pravu”, nastavlja Kasar. „Pored tebe i Ðelmea, ovih dana je okružen svojim malim, vernim stadom.” „Lupetaš gluposti”, uzvraća Kačijun, sporo ali smišljeno. Kasar kipti od besa. Svestan je da ne poseduje Temudžinovu pamet, možda čak ni Kačijunovu, ali pre bi pustio da se svet smrzne nego što bi to priznao. „Možda bi trebalo da odeš ispred majčinog šatora i legneš u sneg”, predlaže on. „Pa zabodi nos u zemlju ili već u nešto na njoj.” I jedan i drugi su u pohodima sa Temudžinom i Ðelmeom ubili čoveka, ne jednom, ali kada su zajedno, između njih vrca energija dva rivalska dečaka i to se redovno završava rvanjem. Nijedan ne poseže za nožem i Kasar uspeva da vešto uklešti Kačijunovu glavu pod svojom miškom, zadirkujući ga pri tom. „Priznaj da si njegov pas”, kaže Kačijun, dahćući od napora. „Požuri, uskoro polazim na stražu.” „Prvi sam ugledao Eluin i ona je moja”, sikće Kačijun, gušeći se. Kasar ga steže jače. „Kaži da bi više voleo da ode u krevet s tvojim zgodnim starijim bratom”, zahteva Kasar. Kačijun se divljački bori, i kada padnu na krevet, uspeva da se oslobodi Kasarovog stiska. Obojica ostaju da leže, boreći se za dah i oprezno gledajući jedan u drugog. „Ne marim za to što sam njegov pas”, naposletku kaže Kačijun. „Ne mari ni Ðelme.” Duboko udiše vazduh za slučaj da se Kasar opet obruši na njega. „A ne mariš ni ti.” Kasar sleže ramenima. „Volim da tamanim Tatare, ali ako nastave da šalju starice kao pratnju svojim ratnicima, ne znam šta ću. Čak i Arslan je pre odlaska na put uspeo sebi da nađe lepu mladicu.” „Još uvek te odbija?”, pita Kačijun. Kasar se mršti. „Rekla je da će me Arslan ubiti ako je taknem i mislim da ne laže. S njim ne bih da se koškam.” Arslan stoji u šatoru koji je podigao oko svoje kovačnice i pušta da mu toplota otkravi promrzle kosti. Njegov dragoceni alat je nauljen i umotan

kako ne bi zarđao. Nema nijedan prigovor kada se okrene prema Ðelmeu. „Dobro si obavio posao, sine moj. Primetio sam kako te ostali gledaju. Možda nas je sam nebeski otac doveo među Vukove.” Ðelme sleže ramenima. „To je sada prošlost. Ovde sam pronašao smisao, oče, pravi život. Sada me brine budućnost, ako ova zima uopšte ikada prođe. Nikada nisam doživeo hladniju.” „U tvojim poznim godinama, a?”, začikava ga Arslan, smeškajući se. U njegovom odsustvu, Ðelme kao da je izgradio samopouzdanje i kovač ne zna kako da se postavi prema odlučnom ratniku koji tako smireno stoji pred njim. Možda mu je bilo potrebno da se na neko vreme odvoji od oca da bi postao čovek. Ovo je otrežnjujuća misao a Arslan ne želi da bude trezan. „Možeš li da nabaviš mešinu ili dva ajraga?”, pita sina. „Hoću da čujem sve o tvojim pohodima.” Ðelme zalazi dublje u šator i vraća se sa debelim mehom punim tečnosti. „Uredio sam da nam donesu gulaš”, obaveštava oca. „Redak je jer još uvek imamo malo sušenog mesa i soli.” Neko vreme ćutke stoje u kovačnici i uživaju u vrelini kojom zrači peć. Arslan otkopčava svoju dolamu i pušta toplotu unutra. „Primetio sam da ste ostali bez mačeva”, tiho kaže Ðelme. Arslan iritirano stenje. „Njima smo platili žene koje je Temudžin doveo.” „Žao mi je”, iskreno kaže Ðelme. „Napravićeš druge, podjednako dobre, ili bolje.” Arslan se mršti. „Za svaki mač je potrebno mesec dana teškog rada a to ne uključuje kopanje kovine ili pravljenje kalupa za liveno gvožđe. Zar misliš da sam u punoj snazi? Neću živeti večno, sine moj. Koliko ću još puta dobiti pravi čelik i iskovati mač bez greške?” Arslan pljuje na peć i posmatra kako ispljuvak ključa na plotni, još uvek nedovoljno vreloj da bi odmah ispario. „Mislio sam da ćeš naslediti moj mač.” „Možda i hoću ako dovoljno ojačam da ga uzmem od Okluna”, odgovara Ðelme. Arslan se okreće od peći i zuri u svog sina. „Zaista tako misliš? Da će ova grupica osvajača u proleće počistiti ravnicu?” Ðelme tvrdoglavo gleda u svog oca, ali ne odgovara mu. Arslan šmrkće.

„Podizao sam te da budeš malo pametniji. Razmišljaj taktički, Ðelme, kao što sam te učio. Koliko ratnika imamo? Tridesetak, najviše. Koliko njih je obučavano za borbu od malih nogu kao što ste ti, Temudžin i njegova braća?” „Nijedan, ali...”, počinje Ðelme. Njegov otac gnevno podiže ruku, prekidajući ga usred rečenice. „I najmanja plemena mogu da skupe šezdeset do osamdeset kvalitetnih ljudi, Ðelme, ljudi koji strelom skidaju pticu u letu, koji barataju mačem, koji znaju kako se formira napad na zvuk roga i kako se povlači na zapovest. Ne bih se kladio na ovaj logor ni kada bismo se sukobili sa petinom oklunskih ratnika. Nemoj da te obmanjuju! U ovom smrznutom logoru preživećemo proleće samo s velikom milošću nebeskog oca. Tatari će navaliti u buljucima, gladni osvete za svu štetu koju ste im naneli tokom zime.” Ðelme steže vilice, netremice gledajući u svog oca. „Imamo ukradene konje, oružje, hranu, pa čak i mačeve...” Arslan ga opet ućutkuje. „Mačeve koje mogu da savijem golim rukama! Znam kakvo oružje imaju Tatari, momče.” „Dosta!”, urla Ðelme, ne uspevajući više da kontroliše bes. „Ne znaš ništa o tome šta sam dosad postigao. Nisi mi ni dao priliku da ti to ispričam. Odmah si počeo sa svojim upozorenjima i zloslutnim predviđanjima. Tačno, na proleće nas možda više neće biti. Ali dao sam sve od sebe da ih obučim dok si ti bio daleko odavde. Koliko ljudi si uzeo da ti pomažu u kovačnici i nauče zanat? Nisam čuo ni za jednog.” Arslan otvara usta da mu odgovori, ali Ðelme je previše srdit da bi se sada zaustavio. „Hoćeš da dignem ruke i legnem u sneg? E pa neću. Ovo je put koji sam izabrao. Našao sam čoveka kojeg pratim i zakleo sam mu se na vernost. Moja reč je gvozdena, oče, kao što si mi govorio da mora biti. Zar si mislio da sam jak samo kada to tebi odgovara? Ne. Previše dobro si me naučio doslednosti ako si očekivao da ću dići ruke od ovih ljudi. Imam svoje mesto ovde, rekao sam ti, ma šta da se desi.” Ophrvan emocijama, Ðelme zastaje samo da uzme vazduh. „Naterao sam Tatare da nas se plaše, kao što sam i obećao. Nadao sam se da ćeš biti ponosan na mene, ali umesto toga, ti me zasipaš svojim staračkim strahovima.”

Arslan ne želi da ga ošamari, ali njegov sin stoji previše blizu i ruka mu nekontrolisano poleće ka njegovom licu. Udara ga svom silinom posred vilice. Ðelme pada, poljuljan i ošamućen, okrznuvši ramenom ivicu peći. Arslan zapanjeno zuri u njega, ne uspevajući da se pomeri ili bilo šta izusti. Ðelme polako ustaje, trljajući bradu. „Da to više nikada nisi uradio”, tiho kaže ocu. Lice mu je bledo, ali oči plamte od pretnje. „Pogrešio sam, sine”, muca Arslan. „Zbog umora, brige... ništa više.” Saosećajno gleda u svog sina kao da i sam oseća fizički bol. Ðelme kruto klima glavom. Preživeo je i gore udarce u njihovim prepirkama, ali u njemu titra bes kojeg više ne može da se otrese. „Obučavaj ljude da kuju mačeve”, izriče ocu zapovest. „Svaki će nam biti dragocen. Sam si rekao da nećeš živeti večno. Niko od nas neće.” Opet se trlja po bradi, trzajući se kada ova kvrcne. „Ovde sam pronašao nešto vredno”, nastavlja Ðelme, pokušavajući da natera svog oca da shvati. „Plemena samo gube snagu boreći se između sebe. Živi smo dokaz da čovek može da počne ispočetka bez obzira na to da li je Najman ili Vuk.” Arslanu ne promiče neobična iskra u očima njegovog sina i to ga brine. „On im puni stomake i na neko vreme zaboravljaju stare svađe. Eto šta ja vidim ovde!”, ubeđuje svog sina. „Plemena se hiljadama godina glože između sebe. Zar misliš da jedan čovek može da prekine svu tu tradiciju, da izbriše njihovu mržnju?” „A šta mi drugo preostaje?”, pita Temudžin s vrata. Arslan i Ðelme se okreću kao opareni. Temudžin momentalno primećuje modricu na Ðelmeovoj bradi i odmah mu je sve jasno. Deluje neobično umorno kada priđe toploj peći. „Nisam mogao da spavam jer tri žene i moja sestra neumorno toroču pa sam došao ovde.” Ni otac ni sin mu ne odgovaraju i Temudžin nastavlja, sklapajući oči od prijatne toplote. „Ne tražim slepe poslušnike, Arslane”, tiho kaže. „U pravu si što sumnjaš u ovo što radimo ovde. Vidiš neiskusnu grupu s jedva dovoljno hrane da preživi do proleća. Možda bi trebalo da nađemo neku dolinu gde ćemo umnožiti stada i izroditi decu dok plemena nastave da lutaju i kasape jedni druge.”

„Ne bi ti bilo važno koliko stranaca umire u tim bitkama”, sa sigurnošću kaže Arslan. Temudžin fiksira svoje žute oči na Arslanove i najednom se čini kao da celim telom ispunjava skučeni prostor kovačnice. „U tim beskorisnim čarkama samo hranimo zemlju svojom krvlju”, odgovara Temudžin posle duge pauze. „Oduvek je tako. Ali to ne znači da i ubuduće mora biti tako. Pokazao sam da pleme može da se sastavi od Kviraja, Vukova, Vojela, Najmana. Svi smo mi jedan narod, Arslane. Kada budemo bili dovoljno jaki, nateraću ih da mi se pridruže, ili ću ih poraziti, jedne po jedne. Ponavljam, svi smo jedan narod. Mi smo Mongoli, Arslane. Srebrni narod koji će da predvodi jedan kan.” „Il’ si pijan ili sanjaš”, uzvraća Arslan, ignorišući neprijatnost svog sina. „Zašto misliš da će te ikada prihvatiti kao vođu?” „Ja sam zemlja”, uzvraća Temudžin. „A zemlja ne vidi razlike među porodicama našeg naroda.” Pogled mu leti s jednog na drugog. „Ne tražim tvoju odanost. Dao si mi reč i ona te do smrti vezuje za mene. Moguće je da ćemo svi poginuti u pokušaju da ostvarimo taj cilj, ali ti nisi čovek koji mislim da jesi ako će te to sprečiti.” Za trenutak se smeje, trljajući oči koje mu se sklapaju od toplote. „Jednom sam se popeo na greben ne bih li pronašao mladunče sokola. Mogao sam da ostanem na zemlji, ali cena je bila vredna rizika. U gnezdu sam pronašao dva mladunca i bio srećniji nego što sam se nadao.” Smeh mu postaje ogorčen, ali on ne zalazi u dublje objašnjenje. Umesto toga, pljeska oca i sina po ramenu. „Sada prekinite ovu svađu i penjite se sa mnom”, kaže im. Nakratko zastaje da vidi da li su razumeli njegove reči a onda izlazi napolje da potraži mesto gde će na miru da odspava.

24 Vin Čao zatvara jedno oko i škilji kroz prorez na zavesama svoje nosiljke. Svaku od četiri drvene drške nose po tri roba i teret je dovoljno težak da ih oznoji, međutim, kada pogleda kroz svoju svilenu nadstrešnicu, kineski ambasador vidi da su im usne pomodrele od zime. Na putovanje je krenuo pre nego što su zimski snegovi počeli da se tope da bi sada opet koračali po smrznutoj zemlji i odolevali ledenom vetru i mećavi. Realno očekuje da će na putu izgubiti još jednog roba, možda i dva, pre nego što stigne do mongolskog logora. Vin Čao jače steže krzneni ogrtač oko sebe, pitajući se da li će ikada pronaći taj prokleti logor. Neko vreme se zabavljao proklinjanjem Togrula, keraitskog kana koji je tvrdio da zna gde mala osvajačka grupa čeka da prođe zima. Uz malo inteligencije i mašte, Vin Čao će uvežbavati nešto složenije uvrede koje će izreći članovima kineskog dvora u Kaifengu čim se vrati kući. Shvatio je da je nadmudren onog trenutka kada je ugledao izraze na licima dvorskih evnuha, poznatih tračara kojima ne promiče nijedna dvorska spletka. Vin se seća s koliko uživanja mu je mali Čeng, prvi među njima, najavio posetu prvog ministra. Odmah je znao da mu se ne piše dobro. Vin iritirano pući usne pri samoj pomisli na tu scenu. Ponosan je na svoje vrhunsko umeće u igrama moći, ali tada je omanuo. Za sve je kriva lepotica iz najbolje javne kuće u Kaifengu zbog koje je propustio samo jedan važan sastanak. Ambasador uzdiše, sećajući se njenog ljubavnog umeća, svakog senzualnog dodira i neverovatnih užitaka koje je u stanju da pruži uz pomoć samo jednog pera. Nada se da će njene usluge itekako koštati njegove neprijatelje. Kada su ga te noći probudili u njenom krevetu, odmah je znao da će platiti cenu za svoja zadovoljstva. Deset mudrih godina propalo je u jednoj pijanoj noći poezije i ljubavi. Čak ni poezija nije bila naročito sjajna, zaključuje on. Ministar je najavio diplomatsku misiju na varvarska plemena kao veliku političku misiju, imenujući Vina za njenog

počasnog izvršioca. Tada je mogao samo da se nasmeši i pokloni do zemlje, kao da je ovaj udovoljio njegovim najdubljim željama. Dve godine kasnije, on još uvek čeka da ga opozovu sa zadatka. Daleko od mahinacija i igara kineskog dvora, ne sumnja u to da su ga već svi zaboravili. Redovne izveštaje šalje svojim najvernijim prijateljima, sa instrukcijama da ih proslede dalje na dvor iako je mala verovatnoća da će ovi ikada dospeti u prave ruke. Vrlo je moguće da završavaju na pretrpanim stolovima mnogobrojnih pisara koji opslužuju dvor Srednjeg carstva, nesumnjivo lukavih kao Čeng. Vin odbija da očajava iako postoji velika šansa da će ovaj dan završiti među ružnim mongolskim plemenima, smrznut na smrt ili otrovan njihovom užeglom ovčetinom i prokislim mlekom. To je zaista previše za čoveka njegovog položaja i njegovih godina. Sa sobom je poveo jedva tuce sluga, kao i ličnu stražu i nosače nosiljke, ali zima je bila previše okrutna prema najslabijima i vratila ih je na trenutak u životu kada se susreću sa svojom sledećom reinkarnacijom. Razbesni se samo kada pomisli na to kako je njegovog ličnog pisara uhvatila groznica, nakon čega je seo u sneg i odbio da nastavi dalje. Jedan od stražara ga je šutnuo, na Vinovu zapovest, ali jadnik se predao, ne skrivajući svoje maliciozno zadovoljstvo pred sopstvenom smrću. Vin se iskreno nada da će se pisar u sledećem životu vratiti kao perač podova ili konj kojeg će neko nemilice tući. Sada kada ga nema, Vin može samo da žali što ga i sam nije koji put mlatnuo. Za to jednostavno nikada nije imao dovoljno vremena, čak ni kao najsavesniji učitelj. Osluškuje ujednačeni ritam konjskih kopita i razmišlja o tome da skloni zavese koje unutrašnjost nosiljke štite od vetra, ali u poslednjem trenutku se predomišlja. Verovatno je to samo stražar koji izveštava o tome da još uvek nema nikakvih tragova Mongolima, baš kao ni prethodnih dvanaest dana. Kada začuje povik, srce mu od olakšanja jače kuca iako to ničim ne pokazuje. Nije li on peti rođak careve druge žene? Jeste. Poseže za jednim od svojih najčešće tumačenih svitaka i čita filozofske reči, nalazeći smirenje u tim jednostavnim rečima. Nikada ga nisu zanimale Konfučijeve visokomoralne ideje, ali zato bi njegovog učenika, Sun Čija, vrlo rado častio pićem. Njegovim mudrostima obično pribegava kada mu se raspoloženje sroza na ivicu očaja. Vin ignoriše uzbuđene glasove stražara koji se prepiru oko toga koji će da se popne i uznemiri ga pristiglom vešću. Sun Či veruje da je put

savršenstva zapravo put prosvećenja i Vin upravo razmišlja o toj delikatnoj paraleli u sopstvenom životu. U trenutku kada posegne za priborom za pisanje, nosiljka se spušta. Potom čuje nervozno pročišćavanje grla i uzdiše. Celo putovanje je tako dosadno, i sama pomisao na to da bi opet mogao da dođe u kontakt sa prljavim ljudima iz plemena momentalno ga izbacuje iz takta. I sve to zbog jedne noći orgijanja, zaključuje on dok pomera zavesu u stranu i gleda u lice svog najvernijeg stražara. „Juane, čini mi se da smo stali”, kaže dok dugim noktima kucka po pergamentu, čime ukazuje na svoje nezadovoljstvo. Juan čuči pored nosiljke i pada na zemlju čim začuje Vinov glas, a zatim spušta čelo na zaleđenu zemlju. Vin glasno uzdiše. „Govori, Juane. Ako to ne učiniš, stajaćemo ovde ceo dan.” U daljini čuje tugaljive zvuke upozoravajućih rogova u vetru. Juan se okreće u pravcu odakle je dojahao. „Našli smo ih, gospodaru. Dolaze.” Vin klima glavom. „Ti si prvi među mojim stražarima, Juane. Kada divljaci završe sa ovom drekom, obavesti me.” Pušta da svilena zavesa padne na svoje mesto i počinje da vezuje crvenu traku oko svitka. Čuje topot konja koji pristiže i oseća kako ga preplavljuje radoznalost. Prezirući sopstvenu slabost, Vin sklanja poklopac na špijunki drvene nosiljke i viri kroz nju. Samo Juan zna za nju, ali nikom to neće otkriti ni za živu glavu. Robovi bi stekli utisak da njihov gospodar zazire od opasnosti. Važno je da im se predstavi u pravom svetlu, zaključuje on i pita se ima li vremena da ove misli doda svojim filozofskim zapisima. Svoje delo će uskoro uvezati i poslati nazad da se štampa, obećava sebi. U njemu je naročito iskritikovao ulogu evnuha na dvoru Kaifenga. Dok škilji kroz rupicu, Vin zaključuje da će biti najbolje da ga izda anonimno. Temudžin jaše između Arslana i Ðelmea. Deset njegovih najboljih ljudi vraća se s njima, dok Kasar i Kačijun dele ratnike na manje formacije, raspoređujući ih oko logora kako bi odbili i drugi napad. Temudžin odmah zapaža da nešto nije u redu. Pita se zašto toliko naoružanih ljudi čuva jednu drvenu nosiljku. Izgledaju neobično, ali on odmah prepoznaje ratničku odlučnost i čvrstinu u vojnicima oko nje. Umesto da napadnu, formiraju odbrambeni kvadrat oko nosiljke i čekaju

njegov dolazak. Temudžin izvijenih obrva gleda u Arslana. Ovaj je prinuđen da urla iz sveg glasa ne bi li nadjačao topot galopirajućih kopita. „Budi oprezan, gospodaru. Ovo može da bude samo kineski predstavnik, i to visokog čina.” Temudžin se radoznalo osvrće da osmotri nesvakidašnju scenu. Čuo je za velike gradove na istoku, ali nikada nije video nijednog pripadnika kineskog naroda. Priča se da ih ima kao muva i da u graditeljstvu koriste zlato kao nešto sasvim normalno. Ko god da je, dovoljno je važan da putuje sa brojnom stražom i robovima koji nose njegovu lakiranu nosiljku. Neobično je videti tako nešto u ovoj divljini. Nosiljka se presijava na dnevnom svetlu i bočne strane su joj ukrašene zavesama boje sunca. Temudžin ima spreman luk sa zategnutom strelom i konjem upravlja samo kolenima. Spušta luk, dajući znak onima oko sebe da učine isto. Ukoliko upadnu u zamku, kineski ratnici će brzo shvatiti da su pogrešili što su došli na njihovu teritoriju. Usporava svog konja. Za one koji to umeju da prepoznaju, njegovi ljudi održavaju formaciju koja se savršeno uklapa s njegovom. Temudžin uredno vezuje svoj luk za remen na sedlu, dodiruje balčak svog mača za sreću i jaše do čoveka u sredini neobične kolone. Ne obraća mu se. Ovo je zemlja koja pripada Temudžinu i nema razloga da objašnjava svoje prisustvo na njoj. Pogled mu mirno počiva na ratniku dok odmerava njegov oklop. Kao i nosiljka, oklop je lakiran nečim što se sija poput crne vode i sva kopčanja na njemu su skrivena. Izgleda dovoljno otporno da zaustavi strelu i Temudžin se pita da li će imati priliku da se u to uveri. Ratnik posmatra Temudžina ispod oboda svog postavljenog šlema. Vide mu se samo oči i nos jer mu je ostatak lica pokriven gvozdenim štitnikom za obraze. Mrko zuri u Temudžina, odmeravajući ga od glave do pete. Žućkasta boja njegovog lica ukazuje na previše pijanih noći. Ipak, beonjače su mu bistre i ne zazire od pogleda na naoružanu formaciju koja strpljivo čeka zapovest. Tišina traje beskrajno, ali Temudžin strpljivo ćuti. Oficir se konačno mršti i započinje razgovor. „Moj gospodar dvora od žada želi da priča s tobom”, kaže Juan sa akcentom koji Temudžinu para uši. Poput svog gospodara, Juan ne skriva netrpeljivost prema plemenskim ratnicima jer ne poseduju disciplinu kojoj je naučen. Međutim, sve u vezi s njima ukazuje na neverovatnu svirepost.