Conn Iggulden - Dzingis Kan 01 Vuk iz ravnice (SR)

plitko dahtanje, ubrzavajući mu otkucaje srca i oštreći mu čula. Basan ulazi u drugi šator i ubrzo iz njega izlazi odmahujući glavom. Tolaj steže pesnice a onda žustro ispravlja tri prsta. Basan i Unegen klimaju glavama, pokazujući mu da su shvatili strategiju. Vade svoje lukove i čekaju na njegov znak. Tolaj se oseća snažnim u svom kožnom oklopu, svestan toga da samo moćna strela može da ga povredi. Podiže stisnutu pesnicu i tri ratnika istovremeno počinju da trče, deleći se na otvorenom prostoru i hitajući u tri različita pravca. Tolaj dahće dok trči, motreći na svaki pokret. S jedne strane hvata trzaj i baca se u rvački kolut. Ustaje brzo, začuvši kako mu nešto zuji iznad glave. Ostala dvojica uskaču u najbliži jarak, ali Tolaj uočava da je nemoguće probiti se kroz prvi red drveća. Svaki prolaz je zablokiran velikim kolutovima uvezanog trnja. Jesugejevi sinovi su poslednji kolut verovatno navukli za sobom, nateravši svoje napadače na razmišljanje. Tolaj okleva dok mu srce ubrzano lupa jer stoji na otvorenom, potpuno nezaštićen. Pre nego što donese odluku, strela mu se zariva u grudi, bacajući ga unazad. Bol je užasan, ali on ga ignoriše i čupa strelu iz oklopa kako ne bi utonula preduboko. Imaju dobre lukove, konstatuje on. Tri Vuka nalaze se u najgorem mogućem položaju, suočeni sa trnovitim kolutovima. Kao dobri strelci mogli bi da obore i pticu u letu, ali situacija nije toliko poražavajuća koliko se Tolaju isprva učinilo. Da bi uočili neprijatelja, moraju da se otkriju, bar na trenutak. U protivnom, jedan od trojice ratnika će primiti kopljište u oko, previše brzo i precizno da bi ga izbegao. Jesugejevi sinovi očigledno shvataju slabosti njihove taktike dok napetost raste i tišina se produbljuje kroz mračno drveće. Ptice su uplašeno odletele u trenutku kada su ratnici dotrčali i sada se čuje samo ljudsko dahtanje koje se postepeno smiruje. Tolaj pravi dva koraka udesno, prekrštajući nogu preko noge u savršenoj ravnoteži, dok se Basan i Unegen premeštaju ulevo. Sva čula su im izoštrena dok napregnuto iščekuju, spremni da ubiju ili da budu ubijeni. Previše je lako zamisliti strelu koja im razdire meso, ali Tolaj otkriva da uživa u ovom osećaju opasnosti. Podiže glavu i grleno se obraća svom nevidljivom neprijatelju. „Zovem se Tolaj iz plemena Vukova”, počinje, glasom koji odjekuje proplankom. „Sluga Ilukov koji je nekada bio sluga Jesugejev.” Duboko

udiše vazduh i nastavlja. „Nema razloga da se plašite. Ako nas ugostite u svojim šatorima, prenećemo vam poruke koje donosimo.” Neko vreme čeka na odgovor iako sumnja u to da će se Jesugejevi sinovi tako lako predati. Krajičkom oka vidi kako Basan premešta težinu tela s noge na nogu, otkrivajući nelagodnost. „Ne možemo ceo dan da stojimo ovde”, mrmlja Basan. Pogled mu postaje nemiran kada Tolaj prosikće: „Ti bi ih pustio da pobegnu, a?” Basanove usne se jedva pomeraju dok mu odgovara. „Sada kada smo se uverili u to da su živi, trebalo bi o tome da obavestimo kana. Možda će imati nove zapovesti.” Tolaj neznatno okreće glavu da mu odgovori, ali taj pokret ga izlaže smrtnom riziku. Kroz šiblje vidi kako se dečak uspravlja i vešto ispaljuje strelu. Tolaju počinje da zuji u ušima i on otpušta svoju strelu baš u trenutku kada mu se drugo kopljište zabode u grudni oklop, tik ispod grkljana. Hitac je bio preuranjen, bolno shvata on. Čuje Unegenovu strelu koja se zariva negde u žbunje i njega koji besno uzvikuje dok namešta sledeću. Basan ispaljuje naslepo tamo gde mu se čini da vidi pokret. Sva trojica čuju bolan krik i Tolaj okreće glavu ka Unegenu. Ratnik leži na zemlji sa kopljištem zarivenim u vrat otpozadi. Beonjače mu sevaju i jezik mlitavo visi iz usta. Tolaj psuje, gnevno mašući svojim lukom. „Tražite smrt i dobićete je!”, uzvikuje. Za trenutak se nosi mišlju da potrči ka svom konju, ali to mu ne dozvoljava ponos. Ostaje ukopan u mestu, izgarajući od želje da kazni one koji su se usudili da ga napadnu. Bluza mu je okićena uredno poređanim strelama i on srdito vadi dve iz niza, rešen da se obračuna sa svojim nevidljivim neprijateljem. „Mislim da sam jednog pogodio”, prijavljuje Basan. Opet vlada tišina koja sluti primirje pred buru. „Treba da se vratimo po konje”, predlaže Basan. „Možemo da zaobiđemo trnje i isteramo ih na čistinu.” Tolaj besno ceri zube. Vrhovi strela su mu napravili rane koje sada bolno pulsiraju. Sledeće reči izgovara skoro režeći. „Idemo”, naređuje on, skenirajući drveće. „Ubijaj sve što mrda.” Temudžin čuči iza barijere od trnja koju je pripremio nekoliko meseci ranije. Njegova strela je usmrtila Unegena, ispunivši ga skoro perverznim zadovoljstvom. Nikada neće zaboraviti dan kada je Unegen dao očev mač

Iluku. Temudžin je bezbroj puta sanjao o osveti. Ispunjenje i najmanjeg njenog dela oseća kao sladak ukus divljeg meda. On i njegova braća su se spremali za ovaj napad iako ga je poprilično šokiralo kada je ugledao ratnike Vukova u njihovom logoru. Temudžin je teren prilagodio ubijanju klasičnih osvajača, ali ne i onih svirepih kao što su ratnici koje je Iluk izabrao za ovaj prljavi posao. Grudi će mu prepući od ponosa što je jednog uspeo da eliminiše. Ipak, njegov strah ne jenjava. Ovo su očevi ratnici, najbrži i najbolji. Oseća se skoro grešnim što je ubio jednog od njih, naročito Unegena. Ali to ga neće sprečiti da pokuša da ubije i ostale. Seća se Tolaja kao dečaka drskog pogleda. Nikada se nije mešao sa Jesugejevim sinovima, ali već tada je bio jedno od najsnažnije dece u staništu Vukova. Po onome što sada može da vidi, Tolaj je dobio na snazi i aroganciji. Napredovao je pod Ilukom. Temudžin škilji kroz majušni prorez od trnja i posmatra dva ratnika na čistini. Basan deluje nesrećno, i Temudžin se seća kada je došao kod Okluna da mu javi tragičnu vest i odvede ga kući. Je li Tolaj i to uzeo u obzir kada ga je birao za ovaj pohod? Verovatno nije. Svet je tada bio drugačiji i Tolaj je bio samo još jedan u čoporu neuglednih derana, uvek u nevolji. Sada nosi oklop i bluzu kanovog sluge, čime budi kod Temudžina neodoljivu želju da mu zbriše taj samozadovoljni osmeh s lica. Šćućuren u svom zaklonu, Temudžin razmišlja o tome šta da čini. Najsporije što može okreće glavu prema mestu gde je Kačijun. Svaki pokret može da privuče Basanov oštar pogled a ubrzo nakon toga i strelu kroz gusto trnje. Znoj mu obliva čelo. Kada uhvati pogled svog brata, Temudžin trepće od preneraženosti. Kačijun ga netremice gleda, čekajući da ga ovaj primeti. Oči su mu iskolačene od bola i šoka. Temudžin uočava kopljište koje štrči iz Kačijunove butine i seća se njegovog hladnog lika kada je tog jutra naslutio da bi smrt mogla da ih poseti. Ukočeno sedi poput kipa, lica zgrčenog i bledog od bola dok bratu uzvraća pogled, i ne usuđuje se da napravi nijedan pokret. Uprkos samokontroli, perje na kraju kopljišta neznatno podrhtava, dok mu se čula izoštravaju do granice kada se gubi svest. Temudžin čuje slabo šuštanje lišća. Tolaj će videti, razmišlja Temudžin, i ispaliće još jednu strelu koja će dokrajčiti Kačijuna. Nije isključeno da će Ilukovi ljudi nanjušiti krv u povetarcu.

Temudžin zadržava pogled na Kačijunovom licu najduže što može, deleći njegov očaj. Ne mogu da beže. Kasar je van Temudžinovog vidokruga, ali i on je u opasnosti, bez obzira na to da li je toga svestan. Temudžin beskrajno sporo vraća glavu sve dok mu se pogled opet ne prikuje za Tolaja i Basana. I oni čekaju iako je Tolaj vidno ljut i, koliko Temudžin može da primeti, iz niza pričvršćenog za grudi izvukao je dve strele. Njegov bes bi ga verovatno obradovao da ranjavanje Kačijuna nije osujetilo sve njihove planove. Čekanje ne može večno da traje, zaključuje Temudžin. Postoji šansa da će se Tolaj povući i uskoro vratiti sa većom grupom ratnika. U tom slučaju, on i Kasar će imati dovoljno vremena da odvuku Kačijuna na sigurno. Temudžin škrguće zubima, grozničavo razmišljajući o tome šta da preduzme. Ne veruje da će Tolaj poviti rep i otrčati po svog konja, ne nakon što je izgubio Unegena. Ponos mu to ne dozvoljava. Ukoliko naredi Basanu da krene u napad, Kasar i Temudžin će morati da rizikuju još jedan hitac iako je ciljanje u vrat čoveka u oklopu skoro nemoguće kada ovaj trči povijene glave. Temudžin zna da mora nešto da preduzme pre nego što Tolaj dođe do istog zaključka i odluči da ih napadne iz nekog drugog pravca. Dečaci su blokirali prilaze šumi oko celog logora, ali postoje mesta gde jedan ratnik može na silu da se probije. Temudžin proklinje zlu sreću. U samo nekoliko trenutaka, obe strele su već ispaljene, ali vreme kao da se iskrivilo dok mu u glavi vlada košmar. Zna šta mora da učini, ali plaši se. Sklapa oči i nakratko skuplja hrabrost. Kan donosi teške odluke i on zna da bi njegov otac već krenuo u akciju. Basanu i Tolaju mora da skrene pažnju pre nego što odluče da pronađu Kačijuna i dokrajče ga. Temudžin počinje da puzi unazad, ne skidajući pogled sa dvojice uljeza. I dalje razgovaraju, primećuje, iako ne može da čuje o čemu. Kada odmakne deset, možda i dvadeset alda, zamiče za brezu i ustaje, izvlačeći još jednu strelu iz tobolca na svojim leđima. Više ne vidi ratnike i moraće da puca po sećanju. Moli se nebeskom ocu da mu dozvoli nekoliko trenutaka konfuzije, zatim zateže tetivu i ispaljuje kopljište u pravcu gde je, po njegovom sećanju, stajao Tolaj. Tolaj čuje strelu delić sekunde pre nego što doleti, u trenutku kada ova prozuji kroz lišće i trnje dolazeći niotkuda. Svoju otpušta trenutak pre nego

što ga ova sustigne i razdere mu kožu nadlaktice a zatim beskorisno padne na zemlju. Vrišti od bola i iznenađenja, a potom vidi priliku koja trči kroz drveće. Ispaljuje drugu strelu, nadajući se srećnom pogotku. Ova nestaje u gustom šiblju u podnožju brda i Tolajev gnev preti da mu ugrozi oprez. „Za njim!”, dovikuje Basanu koji odmah kreće u trk. Zajedno trče zapadno od barijera, trudeći se da drže korak sa figurom koju povremeno vide kroz gusto granje. Kada konačno pronađu procep u trnju, Tolaj se bez oklevanja provlači, ali Basan zastaje za slučaj lažnog napada. Tolaj se umerenim tempom penje uzbrdo i Basan ga ubrzo sustiže. Obojica vide da mladić pred njima nosi luk što ih ispunjava novim uzbuđenjem, poput onog u lovu. Dobro su uhranjeni i izdržljivi što im omogućava samouverenost dok hitaju između niskih grana i preskaču mali potok. Mladić ispred njih se nijednog trenutka ne osvrće da ih pogleda iako primećuju da bira put kroz najgušće žbunje. Tolaj počinje da dahće a Basan je crven u licu posle napornog penjanja, ali oni vade mačeve i nastavljaju dalje, ignorišući umor. Kačijun diže glavu kada mu Kasarova senka padne na lice. Prsti mu se grče oko balčaka noža pre nego što vidi ko mu prilazi, ali odmah popuštaju stisak. „Temudžin nam je kupio malo vremena”, hrabri svog brata. Kasar viri kroz drveće ne bi li ugledao dvojicu ratnika koji trče uzbrdo sve više i više. Breze i borovi dosežu samo do polovine brda i braća znaju da će Temudžin uskoro biti izložen pogledima svojih goniča, sve dok ne siđe u dolinu s druge strane gde leži druga šuma. Samo nebeski otac zna da li će uspeti da im umakne, ipak, oba brata osećaju olakšanje što su ih Ilukovi ratnici ostavili na miru. „Šta sad?”, pita Kasar, skoro za sebe. Kačijun pokušava da se koncentriše uprkos bolu koji mu nagriza meso oko butne kosti. Slabost ga zapljuskuje u talasima i dečak s naporom zadržava svest. „Sada ćemo da izvadimo tu strelu”, odgovara on, grčeći lice pri samoj pomisli na to. Bezbroj puta su videli kako se to radi, svaki put kada bi se Vukovi vratili iz svojih pohoda. Rana u njegovoj nozi je dovoljno čista i ne krvari obilato kao u početku. Kasar grabi šaku vlažnog lišća i stavlja je Kačijunu u

usta da ovaj zagrize. Zatim hvata strelu, lomi je i izvlači žustrim pokretom. Kačijun se napinje, ispuštajući samo tihi stenjaj kroz usne i Kasar mu spušta šaku preko usana da priguši zvuk. Ovaj širi beonjače, ječeći od bola sve dok okrvavljeni komadi strele ne padnu na zemlju. Brzim pokretima, Kasar cepa platno sa svog pojasa i previja bratu nogu. „Osloni se na moje rame”, kaže mu, pridižući Kačijuna na noge. Mlađem bratu se vrti u glavi dok pljuje vlažno lišće na zemlju, ali Kasar i dalje očekuje da mu ovaj izda dalja naređenja. „Vratiće se”, zadihano kaže Kačijun kada povrati snagu. „Dovedi ostale. Ako budemo bili brzi, uzećemo sve konje i podići drugi logor u visokoj steni.” Kasar ostaje uz njega sve dok ga ovaj ne popne na Tolajevog konja. I sam uskače u sedlo, smirujući Kačijuna rukom na ramenu. Sledećeg trenutka zateže uzde, terajući konja ka mestu gde se skrivaju njihova majka i dvoje najmlađih. Temudžin je unapred pripremio skrovište i Kasar mu je neizmerno zahvalan na predostrožnosti. Svih proteklih godina sanjali su košmarne snove o tome da će Ilukovi ratnici kad-tad doći da ih dokrajče. Pomoglo im je upravo to što je Temudžin neumorno uvežbavao planove skrivanja i odbrane iako se Kasar gnušao ideje da bi u tom slučaju morali da pobegnu nazad na stenu na kojoj su proveli prvih nekoliko noći. Temudžin je insistirao na tome da i tamo postave minijaturni šator iako nisu ni sanjali da će im biti potreban tako brzo. Opet će biti sami i prognani. Dok jaše, Kasar se moli da Temudžin umakne svojim goničima. Kada se bude vratio, reći će im šta da rade. Pomisao na to da bi Temudžin mogao da strada toliko je užasna da Kasar ne može ni da je pojmi. Temudžin trči sve dok noge ne počnu da ga izdaju a glava da se ljulja pri svakom sledećem koraku. U početku raspolaže snagom i brzinom da se provlači i preskače sve prepreke na putu a onda mu pljuvačka u ustima postaje gorka i energija se topi, zbog čega besciljno tumara kroz šumu dok mu grane šibaju kožu. Najgori deo je prelazak na drugu stranu brda, golog poput rečnog kamena. Tolaj i Basan neumorno ispaljuju kopljišta zbog čega je prinuđen da uspori kako bi izvio svoje umorno telo i tako izbegao ranjavanje. Ratnici tako uspevaju da smanje razliku koju je dotad stekao a onda ga opet gube iz

vida, jer zamiče za drevno drveće. Ubrzo trči kao u transu, pomućenog vida, osećajući kako mu svaki dah prži grlo. Temudžin gubi svoj luk kada se sagne da strgne puzavice upetljane oko nožnog članka. Psujući nastavlja da trči, svestan toga da je odavno trebalo da skine remen, ili bar da ga odseče. Pre gubitka oružja, još je i imao neku šansu da se suprotstavi svojim goničima. Sada mu je preostao samo nožić s kojim nema nikakve šanse protiv Tolaja, Ne uspeva da umakne Ilukovim ratnicima. Najbolje što može da učini jeste da se sakrije, bar privremeno. Dok se tetura kroz šiblje, pogledom traži mesto koje će ratnicima biti najmanje upadljivo. Strah mu se gomila u grlu i nemoguće je progutati ga. Osvrće se i vidi da ratnici ne posustaju, već sigurno napreduju kroz šumu. Lukovi su im spušteni, ali to mu ne daje preveliku utehu. Nije planirao da miljama bude gonjen i besmisleno je žaliti za tim što nije pripremio rezervno oružje ili neku vrstu zamke poput one koja se zimi postavlja vukovima. Temudžinovo dahtanje je sve zvučnije i svaki dah podseća na vapaj tela koje više ne može da izdrži toliki napor. Ne zna koliko daleko je odmakao. Sunce je još uvek visoko na nebu i ne preostaje mu ništa drugo nego da trči i trči, sve dok mu srce ne prepukne ili dok ne dobije strelu u leđa. Uzak potok preprečuje stazu i noga mu isklizava na vlažnom kamenu, što ga baca svom težinom u ledenu vodu. Temudžin brzo ustaje i hitrije nastavlja dalje. Ovaj pad kao da ga budi iz transa i uliva mu nešto snage bar nekoliko narednih otkucaja srca. Dok hita, osluškuje zvuke iza sebe, brojeći korake sve dok ne čuje pljusak Tolajevih i Basanovih koraka u istom potoku. Kasne pedeset tri koraka i dovoljno su blizu da ga obore kao jelena ukoliko im pruži priliku za neometano ciljanje. Temudžin podiže glavu, procenjujući koliko dugo će još izdržati ovako. Telo mu je na izmaku snage, ali seća se Jesugejevih reči da čovek može da nastavi još dugo nakon što ga izda telesna snaga. Iznenadna udolina ga nakratko skriva od njihovih pogleda i on koristi priliku da se osvrne oko sebe. Paprat je skoro čovečje visine i on bez razmišljanja uranja pod jednu, izbegavajući trnje koje mu razdire kožu i istovremeno pruža svoju senovitu zaštitu. Očajan je i na ivici panike, ali kada zađe dovoljno duboko da više ne vidi dnevnu svetlost, sklupčava se i ostaje nepomičan. Pluća mu žude za vazduhom dok skamenjeno leži, izbegavajući i najmanji pokret. Neprijatnost raste, znoj mu obliva kožu, lice rumeni i ruke

drhte, ali on steže svaki mišić lica, dišući samo kroz tanak prorez na usnama. Čuje Tolaja i Basana kako protrčavaju, dozivajući jedan drugog. Neće otići predaleko pre nego što se vrate da ga potraže, u to je siguran. I mada ne želi samo da zažmuri i opusti se, koristi dragoceno vreme da se uvuče dublje u tamno sklonište od lišća. Trnje ga ubada sa svih strana, ali ne sme da ispusti glas i priljubljuje se uz njega sve dok mu se bodlje ne zariju dublje u kožu. Tako mali bol je zanemarljiv u poređenju sa onim što bi doživeo kada bi ga uhvatili. S naporom odbacuje sve suvišne misli koje mu se roje u glavi. Neko vreme ne razmišlja ni o čemu drugom osim o tami i sigurnosti, poput progonjene životinje. Deo njega koji je očev sin zna da bi ga podrhtavanje lišća odalo ukoliko ne bi eliminisao svaki, i najmanji, pokret. To unutrašnje biće traga za ostacima hladnog očaja i pokušava da povrati kontrolu. Na kraju ga prestravljuje zvuk Tolajevog glasa i on sklapa oči u nekoj vrsti olakšanja. Ne postoji više ništa što bi mogao da učini. „Krije se”, kaže Tolaj iz opasne blizine. Ratnici su se očigledno vratili čim su ga izgubili iz vida. Temudžinove grudi se grče i on spušta ruku na lepljive usne kako bi prigušio svaki bol. Koncentriše se na lik svog oca u šatoru i opet vidi kako iz njega ističe život. „Znamo da nas čuješ, Temudžine”, uzvikuje Tolaj, dahćući. I njega je trčanje izmorilo, ali i dalje predstavlja oličenje izdržljivosti jer se brzo oporavlja. Temudžin leži sa obrazom priljubljenim uz mesnato lišće i nozdrve su mu pune memljivog mirisa stare truleži koja nikada nije videla svetlost dana. Zna da bi im u mraku sigurno pobegao, ali veče će pasti tek za nekoliko sati i ne vidi neki drugi izlaz osim da čeka. Mrzi čoveka koji ga traži, mrzi ga s tolikim žarom da se plaši da bi mogao da oseti. „Gde ti je brat, Bekter?”, opet uzvikuje Tolaj. „Ti i on ste jedini koje želimo. Razumeš li?” Temudžin čuje kako se Tolaj tišim glasom obraća Basanu. “Sakrio se u šiblju, ne može biti daleko. Pretraži sve i viči ako ga vidiš.” Tolajev glas kao da je povratio nešto samouverenosti i Temudžin se moli nebeskom ocu da ga ubije na mestu, da ga spali živog, da ga pogodi munjom kao što je jednom video da je zgromio trojicu. Ali nebeski otac se

ne oglašava i pitanje je da li ga uopšte čuje. Novi bes buja u Temudžinovim grudima, mračeći mu vid i paleći mu krv. Dah mu se smiruje, ali srce lupa nesmanjenom brzinom dok obuzdava dahtanje i svaki pokret tela. Čuje korake u blizini i grči se još više u trnju i lišću. Lice mu obasjava tračak svetlosti. Fiksira pogled na njega i posmatra kretanje senki. Na njegov užas, vidi stopalo koje prolazi tik pored njega i za trenutak zaklanja svetlost. Oči mu se šire dok uzvraća pogled i kezi zube poput divljeg psa. Za trenutak on i Basan zure jedan u drugog a potom ratnik nestaje. „Nema ga”, uzvikuje Basan i nastavlja dalje. Temudžin oseća kako mu se oči pune suzama i krv pulsira u ušima. Najednom oseća bol od svih ogrebotina i rana koje je zadobio po telu tokom bega. Seća se Basanove lojalnosti Jesugeju i osećaj olakšanja nestaje. Čuje Tolajev glas negde u daljini i dugo ostaje sam, osluškujući samo svoj prigušeni dah. Nevidljivo sunce polako tone iza dalekih brda i tama brzo pokriva gustu paprat. Temudžin čuje kako se dva ratnika dovikuju, ali ti zvuci deluju predaleko. Iscrpljenost na kraju uzima svoj danak i on pada u bezdan. Budi se uz trzaj, osećajući žutu svetlost na licu. Isprva ne shvata šta je to, niti je svestan toga da leži sklupčan u lišću, tako gustom da nema prostora da mrdne. Zastrašujuće je biti sabijen u tamu i trnje, ali on i dalje ne zna kako da se odatle izbavi a da ga goniči ne primete. Kroz tamu posmatra buktinju koja se pomera i za trenutak vidi Tolajevo lice obasjano zlatnom svetlošću. Ratnik još uvek traga za njim samo što sada deluje smrknuto i umorno. Nema sumnje u to da su Ilukovi izabranici gladni i žedni, baš kao i Temudžin. „Odraću ti kožu ako se ne otkriješ”, najednom uzvikuje Tolaj. „Ako treba, tražiću te celu noć, a kada te nađem, polomiću ti kosti.” Temudžin sklapa oči i pokušava da protegne mišiće svaki put kada se plamen udalji od njega. Tolaj u tami neće videti drhtanje lišća i Temudžin opet počinje da se sprema za trk. Odmiče kolena priljubljena uz grudi i skoro sa uzdahom olakšanja ispravlja noge. Celo telo mu je utrnulo i hladno. Kroz glavu mu proleće da ga je iz nesvesti povratio bol a ne Tolajeva dreka.

Rukama polako masira čvorove u butnim mišićima, opuštajući ih. Prvi trk mora da bude brz. Sve što mu treba jeste dobar start i ostalo će učiniti tama koja će ga skrivati od njihovih pogleda. Pretpostavlja da je njegova porodica već na sigurnom, u procepu među dalekim stenama, i ako sada uspe da umakne, ubeđen je u to da će im se pridružiti do jutra. Tolaj i Basan mu neće ući u trag i moraće da se vrate po još ljudi. Temudžin se u sebi zaklinje da ga više nikada neće uhvatiti. Odvešće svoju porodicu daleko od Ilukovih Vukova i započeće novi život negde na sigurnom. Temudžin je već u pokretu u trenutku kada buktinja padne na zemlju pored njega. Ukopava se u mestu i vidi Tolajevo lice koje zuri direktno u njega. Temudžin se ne pomiče ni kada ratnik počne da razmiče lišće u potrazi za svojom bakljom. Plamičak baca neobične senke u lišću i Temudžinovo srce počinje da lupa od iznenadnog straha. Ne usuđuje se da gleda, ali čuje kako plamen pucketa nadomak njegovih nogu. Tolaj mora da je namerno bacio buktinju dublje u šiblje kako bi osvetlio mesto na koje sumnja. Temudžin oseća ruku koja ga grabi za nožni članak i najednom oživljava. Pokušava da se istrgne, međutim, Tolajev stisak je gvozdeno čvrst. Poseže za svojim nožem, ali snažna ruka počinje da ga vuče po zemlji. Uskoro je van zaklona od lišća i urla od straha i besa. Tolaj ispušta buktinju kako bi ga zgrabio i drugom rukom, ali Temudžin oseća još dve ruke koje ga hvataju za dolamu i podiže pesnice. Sledećeg trenutka, neko mu izbija nož iz šake i Temudžin se bespomoćno uvija. Ne vidi udarac koji ga pogađa direktno u glavu i baca u svet tame. Kada se opet probudi, pred sobom vidi vatru i dva čoveka koji se pored nje greju. U međuvremenu su ga vezali za drvo, hladno i tvrdo pod njegovim leđima. Na usni oseća krv i liže je, koristeći jezik da sa usana skine sloj ulepljene zemlje. Ruke su mu vezane visoko iznad glave, ali on ne pokušava da ispipa čvrstinu čvorova. Nijedan ratnik Vukova ne bi ostavio labavo uže koje bi zarobljeniku moglo da dosegne do prstiju. U nekoliko otkucaja srca Temudžin shvata da ne postoji način da pobegne. Poluzatvorenih očiju posmatra Tolaja, žudeći svim svojim bićem za njegovom smrću. Ako postoji neki bog koji ga čuje, Tolaj bi trebalo da izgori u najljućem plamenu.

Međutim, o Basanu ne zna šta da misli. Ratnik sedi pored vatre, zagledan u plamen. Ne žvaće ništa jer nisu poneli hranu sa sobom, i jasno je da će noć radije provesti u šumi nego da ga po mraku vuku do svojih konja. Temudžin oseća kako mu krv curi niz grlo i počinje da kašlje. Ratnici okreću glave ka njemu. Tolajev tupav lik se vedri od zadovoljstva pri saznanju da je njegov zarobljenik budan. Bez oklevanja ustaje, dok Basan iza njega odmahuje glavom i skreće pogled. „Rekao sam ti da ćemo te naći”, veselo uzvikuje Tolaj. Temudžin zuri u mladića kojeg se seća kao dečaka, s rukama i nogama nesrazmerno velikim u odnosu na telo. Pljuje krv na zemlju i primećuje da se Tolajevo lice mrači. U ruci mu se niotkuda pojavljuje nož i Temudžin vidi kako Basan ustaje od vatre. „Moj kan te želi živog”, nastavlja Tolaj, „ali mogao bih da ti iskopam bar jedno oko, čisto da ti naplatim poteru. Šta misliš o tome? Ili da ti zasečem jezik, kao kod zmije?” Trza rukom, praveći pokret kao da će da zgrabi Temudžinovu vilicu, a onda se smeje, uživajući u svojoj nadmoći. „Kad se samo setim vremena kada je tvoj otac bio kan”, nastavlja Tolaj, mašući nožem ispred Temudžinovog lica. „Posmatrao sam tebe i Bektera iz prikrajka, pokušavajući da otkrijem po čemu ste tako posebni i šta vas to čini boljim od mene.” Smeška se i odmahuje glavom. „Bio sam vrlo mlad. Tada nisam znao šta to čini čoveka kanom a šta slugom. A to je ovde.” Tapše se po grudima, pogleda užarenog i mračnog. Temudžin izvija obrve, umoran od Tolajevog razmetanja. Vonj užeglog ovčjeg loja je previše jak, i dok ga Temudžin udiše, zamišlja sokola koji mu krilima maše oko lica. Oseća kao da lebdi i strah najednom nestaje. „Ne tu, Tolaje, i ne u tebi”, polako odgovara, dižući pogled ka divu koji mu preti. „Ti si samo glupi brav, dobar za vuču.” Tolaj zamahuje rukom i udara mu šamar, tako jak da se Temudžinova glava okreće na drugu stranu. Bol je neizdrživ a Tolajev dlan krvav. Temudžin vidi kako mu oči zlobno sijaju i ne zna da se neće zaustaviti na jednom udarcu. Ali u tome ga prekida Basan koji staje iza njega, iznenadivši ga svojom blizinom. „Pusti ga”, tiho mu kaže. „Nečasno je tući vezanog čoveka.” Tolaj frkće i sleže ramenima, „Onda mora da mi odgovori na pitanja”, breca se, okrećući glavu da pogleda svog saborca. Basan mu ne odgovara i Temudžinu se srce steže. Nikakva korist od njega.

„Gde je Bekter?”, zahteva Tolaj. „Njemu dugujem prave batine.” Pogled mu je dalek dok priča o Bekteru i Temudžin se pita šta se to dogodilo među njima. „Mrtav je”, odgovara. „Kačijun i ja smo ga ubili.” „Stvarno?”, iščuđava se Basan, zaboravljajući za trenutak da je Tolaj taj koji ispituje. Temudžin igra na napetost među njima dvojicom i obraća se direktno Basanu. „Zima je bila hladna a on je krao hranu, Basane. Doneo sam odluku kao kan.” Basan bi mu verovatno odgovorio da Tolaj nije prišao bliže i spustio šake na Temudžinova ramena. „Ali kako da znam da govoriš istinu, mali čoveče? Možda nam se već sad odnekud prikrada i šta ćemo onda?” Temudžin zna da mu nema spasa. Sve što može da učini jeste da pokuša da se pripremi za batine koje slede. Na licu namešta hladnu masku. „Čuvaj se, Tolaje. Hoću da budeš jak i zdrav kada dođem po tebe.” Tolaj ga zaprepašćeno gleda, nesiguran da li da se smeje ili da ga odalami. Na kraju se odlučuje za ovo drugo i zariva pesnicu u Temudžinov stomak, cerekajući se svojoj snazi i bolu koji je u stanju da proizvede.

16 Tolaj ga je ponovo pretukao kada je otkrio da su im konji nestali. Mladi ratnik je bio skoro komično razjaren smelošću Temudžinove braće i jedan neoprezan osmeh njegovog zarobljenika bio je dovoljan da sav svoj bes iskali na njemu. Basan nije intervenisao, ali iscrpljenost i frustracija uzeli su svoj danak zbog čega je Temudžin nekoliko sati pred zoru lebdeo u stanju između svesti i nesvesti. Dan je topao i vedar dok Tolaj pali šatore Temudžinove porodice. Stubovi crnog dima dižu se ka nebu i Temudžin se osvrće samo jednom da ih ureže u pamćenje, sabirajući još jedan dobar razlog za osvetu. Tetura se za svojim zarobljivačima koji započinju dugo pešačenje, vukući ga za uže vezano oko ručnih zglobova. Isprva Tolaj kaže Basanu da će nabaviti nove konje od nomada koje su već posetili. Međutim, kada posle celodnevnog hoda stignu na to mesto, tamo nalaze samo skoreli krug od crne trave gde je nekada bio šator. Temudžin ovoga puta skriva osmeh jer zna da je stari Horgaz proneo vest među ostalim nomadskim porodicama i odselio se daleko od surovih Vučjih ratnika. Nejake i nezaštićene porodice možda nemaju pleme, ali vežu ih trgovina i usamljenost. Temudžin zna da se vest o povratku Vukova proširila brzo i nadaleko. Ilukova odluka da se vrati u zemlje oko crvene gore odjeknula je kao kamen bačen u jezero. Sva plemena u krugu od sto dana jahanja čuće za nju i zapitaće se da li će Vukovi biti njihovi neprijatelji ili saveznici. Oni poput Horgaza, koji se snalaze bez zaštite velikih porodica, strepeće od svakog šuštaja lišća. Kad Vukovi zareže, mali psi uvek beže. Prvi put, Temudžin posmatra svet iz druge perspektive. Možda bi trebalo da mrzi plemena zbog načina na koji tumaraju ravnicama, ali umesto toga, on sanja o tome da njegov žig jednog dana rastera ostale. On je sin svog oca i teško mu je da zamisli sebe kao jednog od besplemenskih nomada. Ma gde bio, loza Vukova će se nastaviti kroz njega. Ukoliko bi se

toga odrekao, obeščastio bi svog oca i njegovu borbu za opstanak plemena. Uprkos okolnostima, Temudžin je svestan jedne jednostavne istine. Jednog dana on će biti kan. Dok pije vodu sa rečice koja teče pored napuštenog Horgazovog staništa, Temudžin se skoro naglas smeje toj ideji. Ali pre toga, mora da izbegne sudbinu koju su mu namenili Tolaj i Iluk. Sanjari o slobodi dok kaska za dugim užetom. Razmišlja o tome da potrči napred i omota ga oko Tolajevog vrata, ali div je uvek na oprezu. Čak i kada bi mu se za to ukazala prilika, Temudžin sumnja da bi imao snage da mu polomi taj debeli vrat. Tolaj je neobično ćutljiv dok koračaju. Možda zbog toga što se kući vraća samo s jednim kanovim sinom, razmišlja Temudžin, i to ne najstarijim. Ili možda zato što su im ukradeni konji i što Unegen između njih leži mrtav. Da njega nisu uhvatili, pohod bi bio totalni promašaj. Tolaj ne skida pogled sa zarobljenika, strepeći da bi ovaj mogao nekako da nestane i ostavi ih praznih ruku. Kada padne noć, Tolaj nemirno spava i ustaje u redovnim intervalima da proveri užad. Svaki put kada to čini, pronalazi Temudžina budnog i odmerava ga s neskrivenim gađenjem. Temudžin je nemiran zbog sudbine koja ga je zadesila i jedino što ga teši jeste činjenica da su njegova braća bar uspela da uskrate Tolaju priliku da se kod Iluka vrati na konju. Povratak pešice biće veliko poniženje za arogantnog slugu, i da nije toliko pretučen i očajan, Temudžin bi verovatno uživao u Tolajevom neuspehu. Bez zaliha hrane, snaga ih brzo izdaje. Drugog dana, Basan ostaje da čuva Temudžina dok Tolaj sa lukom odlazi u šumu na visokom grebenu. Za Temudžina je to prilika koju je čekao i Basan prepoznaje njegovu žudnju i pre nego što ovaj zapodene razgovor. „Neću te pustiti, Temudžine. Nemoj to da tražiš od mene”, kaže iskusni ratnik. Temudžinove grudi se spuštaju, kao da svu nadu izbacuje u tom jednom izdahu. „Nisi mu rekao gde se krijem”, mrmlja Temudžin. Basanovi obrazi se oblivaju rumenilom dok skreće pogled. „Trebalo je. Dao sam ti jednu priliku, iz poštovanja prema tvom ocu, ali Tolaj te je ipak našao. Da nije bio mrak, mogao je lako da shvati šta sam učinio.” „Nije. Glup je”, uverava ga Temudžin. Basan se osmehuje. Tolaj je mladi ratnik u usponu, među Vukovima sve poznatiji po svojoj prekoj naravi. Dugo se niko nije usudio da ga javno uvredi, čak ni iza leđa. Temudžinova hrabrost pred Tolajem podseća ga na

to da svet postoji i van staništa Vukova. Kada se ponovo oglasi, Basan ne skriva ogorčenost. „Kažu da su Vukovi jaki, Temudžine... i jesmo, zahvaljujući ljudima kao što je Tolaj. Iluk je odabrao nove ljude za svoje sluge, mlade ali nečasne. Tera nas da klečimo pred njim, i kada ga neko nasmeje ili mu iz lova donese jelena ili opljačka tuđu porodicu, Iluk mu baca mešinu crnog ajraga, kao poslušnom psu.” Dok govori, Basan zuri nekud u daljinu, sećajući se starih, dobrih vremena. „Tvoj otac nas nikada nije terao da klečimo”, tiho nastavlja. „U ono vreme sam bio spreman da dam život za njega, bez razmišljanja. Pored njega se nikad nisam osećao kao niže biće.” Dug govor za obično ćutljivog ratnika, zaključuje Temudžin, prepoznavši koliko mu je važno što u Basanu ipak ima saveznika. Među Vukovima nema više nikog drugog, više ne. Mogao bi opet da zatraži pomoć od njega, ali Basan ne govori tek tako. Njegov osećaj za čast nalaže mu da ne pusti Temudžina sada kada je uhvaćen. Temudžin se miri s tim iako ga otvorena ravnica mami i čezne da pobegne od ružne smrti koju mu Iluk priprema. Naravno, zna da ne može da očekuje milost po drugi put, naročito ne sada kada se Iluk učvrstio na svom položaju. Temudžin bira reči pre nego što se ponovo obrati Basanu jer želi da ih ovaj zapamti, da čuje nešto više od vapaja za milost. „Moj otac je bio rođen da vlada, Basane. Hodao je bezbrižno s ljudima kojima je verovao. Iluk nije tako... siguran u sebe. Ne može biti. Ne opravdavam ono što je učinio, ali razumem zašto se okružio ljudima kao što je Tolaj. Njegova slabost ih čini zlim i ponekad takvi ljudi postaju opaki ratnici.” Basan je sada nešto opušteniji i tokom razgovora zanemaruje činjenicu da je jedan od njih zarobljenik onog drugog. „Možda je to ono što Iluk vidi u Tolaju”, nastavlja Temudžin. „Nisam ga video u pohodu, ali moguće je da svoj strah utapa u iživljavanje nad drugima.” Temudžin ovo ne bi rekao da u to zaista ne veruje. Tolaj je kao dečak bio poznat po tome što je više lajao nego ujedao. Plakao je svaki put kada bi ga neko povredio. Temudžin krije zadovoljstvo iza hladne maske kada mu Basan uputi zabrinut pogled, trudeći se da dokuči vedrinu u Temudžinovom glasu. „Tvoj otac ga nikada ne bi uzeo za svog slugu”, priznaje Basan, odmahujući glavom. „Bila mi je velika čast u životu što sam služio

Jesugeja. Tada je to značilo više od iživljavanja na nejakim porodicama i krađe njihove stoke. Značilo je...” Stari ratnik odmahuje glavom, ophrvan sećanjima. Temudžin čeka da ovaj nastavi, ali ne usuđuje se da ga dodatno podstiče. Posle dugog ćutanja, Basan teško uzdiše. „S tvojim ocem bio bih ponosan”, mrmlja on, skoro za sebe. „Bili smo strah i trepet onima koji bi nas napali, ali nikada nismo ugrožavali porodice, a kamoli Vukove. Iluk nas tera da u oklopima paradiramo oko šatora i ne traži od nas da mlatimo vunu za šatore ili da vežbamo nove konje. Pušta nas da se gojimo i zanemarujemo svoje talente. Mladi ne znaju da rade ništa drugo. A sećam se kako sam u mladosti bio vitak, jak i siguran, Temudžine. Sećam se kako je bilo jahati s Jesugejem protiv Tatara.” „Činiš mu veliku čast, još uvek”, šapatom odgovara Temudžin, ganut Basanovim sećanjem na njegovog oca. Zauzvrat, vidi da Basanovo lice postaje spokojno i zna da tog dana više neće čuti ništa od njega. Tolaj se trijumfalno vraća sa dva mrmota, vezana za pojas. On i Basan ih peku sa vrelim kamenjem u utrobi i Temudžinu se voda skuplja u ustima kada mu vetar nanese miris mesa. Tolaj dopušta Basanu da baci Temudžinu jedan kostur nadohvat ruke i ovaj ga temeljno glođe ne bi li povratio snagu. Tolaj s uživanjem cima uže kojim je vezan svaki put kada Temudžin pokuša da stavi zalogaj u usta. Kada nastave pešačenje, Temudžin se bori sa umorom i bolom u ručnim zglobovima, tamo gde mu je uže odralo kožu. Ali ne žali se jer zna da će Tolaju pričiniti zadovoljstvo ukoliko mu pokaže i najmanju slabost. Nadobudni ratnik će ga pre ubiti nego mu dozvoliti da pobegne i Temudžin ne vidi nikakvu priliku za beg. Pomisao na to da će ponovo videti Iluka stvara mu ledenu kuglu u praznom stomaku. A onda pada veče i Tolaj naglo zastaje, očiju fiksiranih za nešto u daljini. Temudžin škilji kroz zrake zalazećeg sunca i srce mu se steže. Stari Horgaz je odmakao daleko od svog staništa, ali po svemu sudeći, ne dovoljno da izbegne svoju tužnu sudbinu. Temudžin odmah prepoznaje njegovog pegavog konja i zaprežna kola natovarena skromnim porodičnim imetkom. Omanje stado koza i ovaca trčkara ispred njega, njihovo blejanje se čuje u vetru. Možda Horgaz nije razumeo pretnju, razmišlja Temudžin.

Boli ga činjenica da je starac ostao u toj oblasti samo da bi se uverio u to šta će se dogoditi s Jesugejevom porodicom. Horgaz nije budala. Ne staje ratnicima na put iako je bledilo na njegovom licu više nego primetno kada se okrene da ih pogleda. Temudžin žustro odmahuje glavom, pokazujući mu da odmakne što dalje. Temudžin ne može da učini ništa osim da sa strepnjom posmatra kako Tolaj dodaje uže Basanu i skida luk sa svog ramena, krijući ga od njihovog pogleda dok priprema kopljišta. Brzim korakom prilazi starcu i njegovoj porodici. Temudžin ne može više da podnese mučno čekanje egzekucije. Jakim trzajem okreće Basana oko svoje ose, hitro podižući ruke ka Horgazu, pokazujući mu da beži najbrže što može. Horgaz vidno okleva, meškoljeći se na sedlu i zureći u usamljenu figuru koja mu se približava. Vidi Temudžinov frenetičan pokret, ali prekasno. Tolaj u tom trenutku stiže u domet, u hodu podiže oružje i zateže tetivu. Pre nego što Horgaz stigne da uzvikne upozorenje svojoj ženi i deci, Tolaj otpušta strelu. Nije to težak hitac za čoveka koji može da ispaljuje u punom galopu. Temudžin stenje, gledajući kako Horgaz zariva pete, i zna da je konj previše umoran da bi trčao dovoljno brzo. Ratnici i njihov zarobljenik prate putanju strele. Tolaj odmah za njom ispaljuje još jednu i čini se da prva strela poput tamne mrlje visi u vazduhu dok se ljudske figure pred njom kreću suviše sporo. Temudžin ispušta vrisak kada se prvo kopljište zarije Horgazu u leđa, što tera njegovog konja u paničan trk. Čak iz daljine Temudžin može da vidi kako se njegov prijatelj trza u agoniji i bespomoćno mlatara rukama. Druga strela pada skoro na isto mesto gde i prva i zabija svoj vrh u drveno sedlo u trenutku kada Horgaz sklizne na zemlju, poput hrpe tamne odeće u zelenoj ravnici. Temudžin pravi bolnu grimasu kad čuje tupi udarac drugog kopljišta u sedlo, sekund pre nego što vidi da je sletela. Tolaj pobednički riče i ubrzava korak, spremajući luk poput lovca koji se sprema da napadne svoj plen. Horgazova porodica je u panici kao kada vuk zapreti njihovom stadu. Horgazova žena seče uže kojim je konj vezan za zaprežna kola i penje svoja dva sina na sedlo pre nego što se zgrči pod direktnim pogotkom u leđa. Možda bi uspela da potera životinju u trk, ali Tolaj uzvikuje pretnju. Opet podiže luk, ali žena se poraženo stropoštava na zemlju.

Temudžin u očaju posmatra kako se Tolaj približava konju i zateže sledeće kopljište o tetivu. „Ne!”, urla Temudžin, ali Tolaj se ne obazire i uživa u trenutku. Sledeća strela pogađa grudi bespomoćne žene a onda na red dolaze deca. Silina udarca kopljišta ih obara sa konja i ostavlja ih da leže sklupčani na suvoj zemlji. „Šta su mu skrivili, Basane? Kaži mi!”, zahteva Temudžin. Basan ga iznenađeno gleda kao da ovaj nije pri zdravoj pameti. „Oni nisu naš narod. Zar bi ih ti ostavio da umru od gladi?” Temudžin odvaja pogled od gnusnog prizora kada Tolaj počne da šutira dečja tela, sklanjajući ih sebi s puta, samo da bi se dočepao njihovog konja. Delić njegovog bića oseća zločin u tome što je prisustvovao masakru, ali Temudžin ne pronalazi reči kojima bi to opisao. Njegova i Horgazova porodica nisu ni u kakvom krvnom ili bračnom srodstvu. Oni jednostavno nisu Vukovi. „Ubija kao kukavica”, uzvraća Temudžin, još uvek tražeći smisao u svemu tome. „Da li se i sa naoružanim ljudima obračunava sa ovolikim zadovoljstvom?” Vidi kako se Basan mršti i zna da je pogodio u živac. Tačno je da porodica starog Horgaza ne bi preživela sledeću zimu. Jesugej bi verovatno zapovedio isto, ali sa žaljenjem i iz neke vrste milosrđa. Temudžin se sumorno ceri kada Tolaj dojaše do njih. Mali je to čovek uprkos svojoj krupnoj građi i neprocenjivoj snazi. Uzeo je živote nedužnih samo da bi zadovoljio svoju frustraciju, i sada sija od sreće dok s visine posmatra one koji su tom činu prisustvovali. Temudžin ga mrzi iz dna duše, ali u sebi se zaklinje da to ničim neće pokazati, kao i da sa Basanom više nikada neće razgovarati. Tolaj i Basan naizmenično jašu pegavu kobilu, dok se Temudžin tetura za njima. Tela Horgazove porodice ostavljaju lešinarima nakon što Tolaj iz njih iščupa svoje strele. Mala zaprežna kola skreću njegovu pažnju tek toliko da ispretura njihov sadržaj u potrazi za suvim mesom i pohabanom odećom. Nomadi poput Horgaza nemaju skriveno blago. Tolaj zaseca jaretu vrat i pije krv sa očiglednim uživanjem pre nego što mlitavu životinju veže za sedlo i ostale potera ispred sebe. Imaće dovoljno svežeg mesa dok se ne vrate u stanište Vukova. Temudžin u mimohodu gleda u mirna, bleda lica Horgaza i njegove porodice. Nekada su ga ugošćavali, delivši s njim slani čaj i meso kada je

bio gladan. Oseća se nemoćno i jadno od stresa koji je tog dana proživeo, ali dok nastavlja da korača, postaje svestan otkrića da su oni bili njegovo pleme, njegova porodica. Ne po krvi, nego po prijateljstvu sa vezama koje je produbilo zajedničko preživljavanje u teškim vremenima. Njihovu osvetu prihvata kao svoju. Helun hvata Temuža za ramena i drmusa ga. Tokom proteklih godina, izdžikljao je poput prolećne trave i izgubio sve znakove oble figure. Ipak, od sve Jesugejeve dece, on je najslabiji. Pomaže svojoj braći u poslovima, ali to čini samo kada mu se kaže, i često ga hvataju kako odluta nekud u divljinu i provodi dan kupajući se u jezeru ili tumarajući po okolnim brdima. Helun bi se izborila da je u pitanju obična lenjost, samo kada bi imala snage da ga tuče. Ali Temuž je nesrećan dečak i još uvek sanja o mestu među Vukovima koje su odavno izgubili. Potrebno mu je da se neko vreme udalji od svoje porodice, i kada mu se to zabrani, obično se unervozi i cvili sve dok Helun ne izgubi strpljenje i ne pošalje ga napolje da provetri paučinu u svojoj glavi. Temuž te večeri plače u majušnom šatoru, onako za sebe. Helun gubi strpljenje i okreće svoje strogo lice prema njemu. „Šta ćeš da radiš?”, pita on majku, brišući sjajnu balu ispod nosa. Helun guši nervozu i zalizuje kosu dlanovima. Ako je previše slab, onda je Jesugej bio u pravu kada ju je upozorio da će biti takav. Možda ga je zaista razmazila. „Biće on dobro, Temuže. Tvog brata nije lako uhvatiti.” Trudi se da joj glas zvuči vedro iako i sama počinje da strepi za njihovu budućnost. Temuž može da plače, ali Helun mora da planira, da bude mudra, ili će izgubiti sve. Ostali njeni sinovi su dotučeni teškim životom koji ih je zadesio. S Temudžinom su počeli da veruju da još uvek postoji nada u neki bolji, bezbrižniji život. Bez njega će se vratiti u stanje očaja kakvo je vladalo prvih dana nakon izgnanstva iz plemena. Tome doprinosi i mračan usek u steni koja kao da istiskuje ono malo života što je preostalo u njima. Helun napolju čuje rzanje jednog od konja. Razmišlja o tom zvuku dok donosi odluku iako joj se srce cepa u grudima. Kada Temuž opet počne da šmrkće u svom uglu, zureći u prazno, Helun se obraća svima. „Ako se Temudžin ne vrati do sutra uveče, odlazimo odavde.” Ove reči skreću pažnju svih, pa čak i male Temulun koja prestaje da se igra obojenim

kostima i diže svoje krupne okice prema majčinom licu. „Nemamo drugog izbora jer se Vukovi uskoro vraćaju na zemlju oko crvene gore. Iluk će pretražiti okolinu u krugu od sto milja i pronaći će naše malo skrovište. To će biti naš kraj.” Kačijun je taj koji joj uzvraća, pažljivo birajući reči. „Ako odemo, Temudžin neće moći da nas nađe, ali ti to već znaš. Mogao bih da ostanem da ga sačekam ako ti uzmeš konje. Samo mi reci u kojem pravcu idete i pratiću vas čim mi se on pridruži.” „A šta ako se ne vrati?”, pita Kasar. Kačijun ga smrknuto gleda. „Čekaću ga dokle god mogu. Ako Vukovi dođu na stenu, sakriću se ili ću noću krenuti za vama. Ako tek tako odemo, on bi mogao da strada. U tom slučaju, više se nikada nećemo sresti.” Smeškajući se, Helun tapše Kačijuna po ramenu, terajući sebe da ignoriše sopstveni očaj. Uprkos osmehu, oči joj sijaju ukletim sjajem. „Dobar si brat i vredan sin”, kaže mu. „Otac bi bio ponosan na tebe.” Naginje se napred, pokušavajući da prikrije uznemirenost. „Ali nemoj da rizikuješ svoj život ako vidiš da su ga uhvatili, razumeš li? Temudžin je rođen sa krvavim ugruškom u ruci - možda je to njegova sudbina.” Lice joj se grči bez najave. „Neću da izgubim sve svoje sinove, jednog po jednog.” Sećanje na Bektera mami joj iznenadan jecaj, što šokira sve. Kačijun pruža ruke i omotava ih oko majčinih ramena. Temuž u uglu počinje opet da jeca.

17 Iluk sedi u svom šatoru, po veličini duplo većem od svih drugih u staništu, na prestolu od drveta i izglancane kože. Jesugej je prezirao takve simbole moći, ali Iluk uživa da se izdiže iznad svojih slugu. Neka znaju ko je kan! Osluškuje pucketanje baklje i prigušenu graju plemena. Opet je pijan, ili na dobrom putu da se napije, zaključuje, odmahujući rukom ispred lica. Razmišlja da traži još jednu mešinu ajraga koji će ga baciti u san, ali umesto toga, sedi u turobnoj tišini, zagledan u pod. Njegove sluge znaju da je najbolje da ga se klone kada zapadne u takva stanja, a u poslednje vreme sve su učestalija. Njegov soko je na drvenom stalku s njegove desne strane. Ptica pokrivene glave nije mu zanimljivo društvo i stoji satima u istom položaju poput bronzanog kipa. Najednom trza glavu, kriveći je u stranu kao da bi mogla da vidi kroz debelu kožu. Crvena nijansa perja se zadržala i presijava se na slaboj svetlosti buktinje. Iluk je ponosan na veličinu i snagu svog sokola. Posmatrao ga je kako grabi jare koje se bespomoćno koprca u vazduhu. Naravno, nagradio je njegov lov pozamašnim komadom živog mesa, ali to je bio veličanstven trenutak. Jesugejevog sokola je dao drugoj porodici, obavezujući je tako na večnu zahvalnost kanu. Žudi da ga pokaže Temudžinu ili Bekteru i skoro da priželjkuje da su još uvek živi samo da bi još jednom video njihov bes. Seća se dana kada mu je Jesugej poklonio crvenu pticu. Iznenadne suze mu naviru na oči, protiv njegove volje. Iluk glasno psuje, proklinjući ajrag koji budi melanholiju. Tada je bio mlađi a mladima je sve bolje i jasnije nego onima koji sebi dozvole da se ugoje i svake noći napijaju do besvesti. Ipak, Iluk zna da je još uvek jak. Dovoljno da presudi svakom ko se usudi da ga izazove. Iluk sporo okreće glavu oko sebe, pogledom tražeći Tolaja, a onda shvata da se ovaj još uvek nije vratio sa zadatka. Vukovi se sporo premeštaju ka severu i nisu mnogo odmakli otkad su Tolaj, Basan i Unegan

odjahali u istom pravcu. Zar je toliko teško utvrditi da li su Jesugejeva deca još uvek živa, ili bar pronaći njihove kosti? Iluk se seća prve zime otkad je sebe proglasio kanom i nesvesno drhti. Bila je hladna uprkos tome što su se preselili na jug. Za one na severu mora da je bila ubitačna, naročito za starce i nejač. Helun i njena deca nisu mogli dugo da požive, u to je skoro siguran. Međutim, nedostatak te potvrde ne prestaje da ga muči. Šta li je toliko zadržalo Tolaja i ostalu dvojicu? Mladi rvač je koristan čovek kojeg valja imati u blizini, podseća sebe Iluk. Njegova odanost je neprikosnovena u poređenju s nekim od starijih ratnika. Iluk zna da još uvek ima onih koji poriču njegovo pravo da vodi pleme, zadrtih budala koje ne žele da prihvate novi poredak. Na vreme se pobrinuo da njegovi ljudi prate svaki njihov korak. Kada dođe vreme, odabraće pouzdanog čoveka kao što je Tolaj i poslaće ga u nedoba da im presudi. Kao kan, zapleniće njihov imetak. Iluk stalno podseća sebe da je on taj koji je pleme osvojio zahvaljujući svojoj snazi - i samo snaga će ga na tom položaju i održati. Nelojalnost može nekontrolisano da naraste a nepokorni da skupe hrabrost i suprotstave mu se. Nije li osetio to zlo seme mnogo pre nego što je Jesugej ubijen? U dubini svog srca, jeste. Utom se oglašava zvuk za opasnost. Iluk skače na noge, grabeći svoj mač oslonjen na naslon stolice. Crvena ptica skiči, ali je on ignoriše, tresući glavom ne bi li je razbistrio dok izlazi u svežu noć. Već oseća kako mu krv struji od uzbuđenja i uživa u tom osećaju. Nada se da su to napadači ili Tolaj sa sinovima prethodnog kana. Ko god da je, okrvaviće njegov mač a Iluk nikada ne spava slađe i besanije nego kada ubije čoveka. Dovode mu njegovog konja i on se trapavo penje u sedlo. Oseća kako mu ajrag usporava pokrete, ali to ga samo dodatno kuraži. Skreće svoj zakrvavljeni pogled prema slugama okupljenim oko njega, a onda zariva pete terajući svog pastuva u kas. Iluk kliče u hladan vetar dok se jahači raspoređuju oko njega u savršenoj formaciji. Oni su Vukovi i neustrašivi su. Nikada se nije osećao tako živim kao u tom trenutku kada se zanemaruju sve nelojalnosti i jedini cilj je uništenje neprijatelja. To je ono za čim žudi a ne za sitnim problemima i čarkama među porodicama. Šta ga briga za to? Njegov mač i luk su spremni za odbranu i to je sve što će im dati. Neka se množe, kao što to čine koze i ovce, i ništa drugo ne treba da ih zanima dok ratnici jašu s njim na čelu.

U punom galopu, Iluk spušta svoj mač iznad konjskih ušiju i uzvikuje „Ča!” Želi da jaše još brže dok ajrag polako vetri iz njega. Nada se da i neprijatelj juriša ka njemu iščekujući bitku koja će iskušati njegovu hrabrost i naterati ga da opet oseti onaj zarazni hod na ivici smrti. Umesto toga, Iluk vidi samo dva konjanika u dolini koji jašu smeđe konje, previše opterećene da bi im pričinjavali pretnju. Razočaranje mu je gorko u grlu, ali brzo ga guši, nameštajući bezizražajan izraz na licu. U slučaju da ih došljaci izazovu, Vukovi će im zapleniti sav imetak. Ostaviće im samo gole živote i priliku da ih odbrane. Dok se približavaju dvojici konjanika, Iluk se nada da će biti tako i pokazuje svojim ljudima da zauzmu borbene položaje. S pijanom opreznošću, Iluk silazi s konja i korača u susret strancima. Na njegovo iznenađenje, vidi da su obojica naoružani, ali ne i toliko ludi da isuku svoje mačeve. Retkost je videti tako duge primerke sečiva u rukama nomada. Veština kovanja čelika je visoko cenjena među plemenima i dobar mač vredi čitavo bogatstvo. Međutim, ova dvojica ne deluju nimalo imućno, zaključuje Iluk. Odeća im je nekada bila dobrog kvaliteta, ali sada deluje iznošeno i ima višeslojne naslage prašine i blata. Uprkos opijenosti ajragom, Ilukovo interesovanje raste. Dok im prilazi, pažljivo ih posmatra, sećajući se Jesugejevih lekcija o proceni neprijatelja. Jedan je dovoljno star da onom drugom bude otac, ali i dalje deluje snažno, uprkos sedoj kosi, nauljenoj i upletenoj u kiku koja mu visi niz leđa. Iluk oseća trnce opasnosti zbog načina na koji stoji. Mlađeg stranca ignoriše, znajući po instinktu da će stariji napraviti prvi potez. Ne može da objasni taj metod procene, ali više puta mu je spasao život. Iako su okruženi ratnicima na konjima, nijedan od došljaka ne saginje glavu. Iluk se mršti, zadivljen njihovom samouverenošću. Pre nego što im se obrati, stariji čovek otvara usta, odmeravajući svojim oštrim pogledom vuka na Ilukovom oklopu. Mrmlja nešto svom saputniku i obojica se vidno opuštaju. „Zovem se Arslan”, predstavlja se stariji, „a ovo je moj sin, Ðelme. Zavetovali smo se Vukovima i konačno smo vas našli.” Kada mu Iluk ne uzvrati, čovek gleda u lica ratnika. „Gde je onaj po imenu Jesugej? Dugujem mu svoju vernost. Konačno sam ga našao.” Iluk zuri u strance koji mirno sede u njegovom toplom šatoru. Dvojica njegovih slugu stoje ispred vrata na zimi, spremni da utrče na njegov poziv.

Unutra je samo Iluk naoružan. Uprkos tome, oseća neprestanu napetost u njihovom prisustvu, iz razloga koji trenutno ne može da objasni. Možda zbog nedostatka straha u obojici. Arslan nije pokazao ni iznenađenje ni strah kada je ušao u Ilukov veliki i raskošni šator. Pogledom je okrznuo oružje na zidovima i Iluk je bio skoro siguran u to da je na njegovom licu za trenutak video ironičan kez. Na Ilukovo razočaranje, samo mu je crvena ptica skrenula pažnju. Arslan je zapucketao jezikom i pomilovao zlatnocrveno perje na sokolovim grudima. Ptica nije reagovala što je Iluka dodatno razgnevilo. „Jesugeja su ubili Tatari pre skoro pet godina”, objašnjava Iluk nakon što su se smestili i popili po činiju slanog čaja. „Šta vas dovodi kod nas?” Mladić otvara usta, ali ga Arslan lako dodiruje po ruci i ovaj se povlači. „Došli bismo i ranije da ste ostali na severu. Moj sin i ja smo jahali skoro hiljadu dana da bismo vas našli i sada ispunjavamo obećanje dato tvom ocu.” „Jesugej nije bio moj otac”, breca se Iluk. „Ja sam bio njegov prvi ratnik.” Stranci razmenjuju poglede. „Onda nisu glasine da si Jesugejevu ženu i decu ostavio u ravnici?”, tiho pita Arslan. Iluku je najednom neprijatno pod ispitivačkim pogledom stranca koji tako samouvereno sedi u njegovom šatoru. „Ja sam kan Vukova”, odgovara mu. „Vladam njima već četiri godine i jači su nego ikada. Ako se zavetuješ Vukovima, onda se zavetuješ meni.” Arslan i njegov sin se opet gledaju, čime podgrevaju Ilukov gnev. „Gledaj me kad ti govorim”, naređuje kan. Arslan bespogovorno okreće glavu ka čoveku na prestolu od drveta i kože. „Odakle vam tako dugi mačevi?”, nastavlja Iluk. „Sam ih pravim, gospodaru”, tiho uzvraća Arslan. „Nekada sam Najmanima bio oružar.” „Prognali su te?”, brzo pita Iluk, žaleći što je popio toliko ajraga. Misli mu sporo teku a jezik nekontrolisano brblja. Još uvek oseća opasnost od starijeg muškarca upravo zbog njegovog preteći tihog glasa. Kao da štedi svaki svoj pokret, nagoveštavajući čvrstinu koja Iluku ne promiče. Mora da je kovač, zaključuje fluk, a pri tom i ratnik. Njegov sin je mršav kao ždrebac, ali ono što čoveka čini opasnim izvire iz njega. „Napustio sam kana kada mi je uzeo ženu”, objašnjava Arslan.

Iluk se kao kroz maglu seća priče koja je pre mnogo godina kolala među plemenima. „Čuo sam za to”, počinje on, naprežući mozak. „Ti si onaj koji je izazvao najmanskog kana na dvoboj? Prekršilac zakletve?” Arslan uzdiše, prisećajući se starog bola. „Da, bilo je to davnih dana i bio sam mlad. Kan je bio okrutan čovek, i mada je prihvatio moj izazov, prvo se vratio u svoj šator. Borili smo se i ubio sam ga, ali kada sam otišao da tražim svoju ženu nazad, otkrio sam da joj je prerezao grkljan. Tužna je to priča i trudim se da je se ne sećam.” Arslanove oči su tamne od tuge, ali Iluk mu i dalje ne veruje. „O tome se priča čak na jugu gde je vazduh vruć i vlažan. Ako si taj čovek, onda si vrlo umešan sa mačem. Je li to tačno?” Arslan sleže ramenima. „Priče su uvek preuveličane. Možda sam nekad bio. Moj sin je sada bolji od mene. Ali imam sav svoj alat i mogu da sagradim kovačnicu. Vičan sam zanatu i još uvek umem da iskujem oružje za rat. Upoznao sam Jesugeja kada je lovio sa svojim sokolom. Uočio je vrednost koja bi dobrodošla plemenu i ponudio mi da prekrši tradiciju i uvede me u svoje pleme.” Arslan za trenutak zastaje, vraćajući se mislima u prošlost. „Kada me je našao, bio sam sâm i očajan. Ženu mi je uzeo drugi i nisam imao volju za životom. Ponudio mi je utočište kod Vukova i dozvolio da dovedem svog sina. Bio je to veliki čovek.” „Ja sam veći”, sikće Iluk, iritiran time što se neko usuđuje da hvali Jesugeja u njegovom šatoru. „Ako poznaješ veštine kao što tvrdiš, Vukovi će ti pružiti dobrodošlicu sa svim počastima.” Arslan dugo ne odgovara niti skreće pogled. Iluk oseća kako u šatoru raste napetost i s naporom obuzdava ruku da se ne spusti na balčak mača. Primećuje da crvena ptica diže glavu, kao da i sama oseća tenziju između dva sagovornika. „Zakleo sam se Jesugeju i njegovim naslednicima”, tiho odgovara Arslan. Iluk šmrkće. „Zar ja nisam ovde kan? Vukovi su moji i ti si se ponudio Vukovima. Primam obojicu i nudim vam šator, ovcu, so i bezbednost.” Tišina se opet oteže do neprijatnih granica. Iluk se suzdržava da naglas ne opsuje. Arslan konačno klima glavom i pokorno je saginje. „Čast mi je”, odgovara kanu. Iluk se smeška. „Onda je dogovoreno. Došao si baš u vreme kada mi je potrebno dobro oružje. Ukoliko je dobar s mačem kao što tvrdiš, tvoj sin će

biti jedan od mojih slugu. Jahaćemo u pohode s mačevima iz tvoje kovačnice. Veruj mi kada ti kažem da je ovo vreme uspona Vukova.” U memljivoj tami svog novog šatora, Ðelme se okreće prema svom ocu i obraća mu se tihim glasom. „Dakle, ostajemo?” Arslan odmahuje glavom, skoro nevidljiv u mraku. Svestan je mogućnosti da ih prisluškuju i šapatom odgovara svom sinu. „Ne. Čovek koji sebe naziva kanom obično je blebetalo okrvavljenih ruku. Možeš li da me zamisliš kako služim drugom najmanskom kanu? Jesugej je bio častan čovek, kan kojeg bih uvek pratio. Naišao je dok sam brao divlju lukovinu. Kod sebe sam imao samo nož. Mogao je sve da mi uzme, ali nije.” „Da je pokušao, ti bi ga ubio”, uzvraća Ðelme, smeškajući se u tami. Viđao je svog oca u borbi i zna da čak i nenaoružan može da se nosi sa najboljim mačevaocima. „Možda bih ga iznenadio”, realan je Arslan, „ali on to nije znao. Lovio je sam i osetio sam da ne želi društvo. Ipak, tretirao me je s poštovanjem. Podelio je sa mnom meso i so.” Arslan uzdiše, prisećajući se tog susreta. „Svideo mi se. Žao mi je što ga više nema. Ovaj Iluk je slab tamo gde je Jesugej bio jak. Neću dozvoliti da mu moji lepi mačevi dopadnu šaka.” „Primetio sam”, vedrije će Ðelme. „Nisi mu se zavetovao i drago mi je zbog toga. Nije te čak ni slušao dok ste razgovarali. Čovek je budala, ali dobro znaš da nas neće pustiti tako lako.” „Ne, neće”, šapuće Arslan. „Trebalo je da poslušam glasine o novom kanu. Nisam smeo da te izložim opasnosti.” Ðelme frkće. „Gde bih drugo išao, oče? Moje mesto je uz tebe.” Za trenutak zamišljeno ćuti a onda tiho dodaje: „Da ga izazovem?” „Ne!”, šišti Arslan. „Čoveka koji je u stanju da ostavi majku sa decom da se smrznu u ravnici? Taj bi ti odrubio glavu bez razmišljanja. Pogrešili smo što smo došli ovde, ali sada nam ne preostaje ništa drugo nego da sačekamo dobru priliku za odlazak. Sagradiću kovačnicu od opeke, ali neću žuriti. Tebe ću slati po drva i bilje, samo da što češće budeš van staništa. Saznaj imena svih stražara i neka se naviknu na tvoje odlaske po materijale. Pronađi mesto za čuvanje osnovnih zaliha, i kada dođe trenutak, izvešću konje.”

„Poslaće stražare za nama”, upozorava ga Ðelme. Arslan se tiho kikoće. „Nek’ pošalje. Još nisam sreo čoveka kojeg ne mogu da savladam. Nestaćemo odavde do kraja leta a kovačnica koju im budemo ostavili biće beskorisna. Ostaće samo gomile gvožđa.” Ðelme za trenutak uzdiše. Mnogo je prošlo otkad je video unutrašnjost šatora i delom svog bića ne želi da se vraća teškim noćima i hladnim zimama. „Primetio sam ovde mnogo lepih žena”, naposletku kaže. Njegov otac ustaje kad začuje žudnju u glasu svog sina. Ne odgovara mu odmah. „Nisam razmišljao o tome, sine moj. Možda sam lud, ali neću se ponovo ženiti. Ako ti hoćeš da ostaneš i sviješ gnezdo među ovim ljudima, ostaću s tobom. Ne mogu da te vučem sa sobom do kraja života.” Ðelme u tami pruža ruku i napipava očevo rame. „Dobro znaš da ću poći s tobom. Tvoj zavet me vezuje baš kao i tebe.” Arslan šmrkće. „Zavet mrtvacu ne vezuje nikog. Da su Jesugej ili njegovi sinovi živi, čistog srca bih otišao kod njih. Kako stvari stoje, ovde za nas nema života, baš kao ni u ravnici s pravim vukovima. Ne moraš večeras da mi odgovoriš. Prespavaj i razgovaraćemo ujutro.” Iluk ustaje u zoru. U glavi mu bubnji od bola i koža mu vonja na znoj. Kada su se Arslan i Ðelme povukli u svoj šator, zatražio je još ajraga koji ga je obeznanio tek nekoliko sati pred svanuće. Sada se oseća užasno, ali dok izlazi iz svog šatora, njegov mrzovoljan pogled privlače upravo Arslan i njegov sin. Uveliko su budni i vežbaju zajedno, zamahujući svojim mačevima i protežući mišiće. Njihovi pokreti Iluku liče na svojevrstan ples. Nekoliko njegovih ratnika se već okupilo oko njih, neki se smeju i dobacuju im neumesne komentare. Ali otac i sin ih ignorišu i ponašaju se kao da ovi uopšte ne postoje. Za one oštrijeg oka, ravnoteža i vitalnost njihovih pokreta otkrivaju visok nivo veštine i fizičke spremnosti. Arslan je nag do pojasa, čime otkriva kožu prepunu ožiljaka. Iluk je zadivljen mnoštvom belih tragova od starih posekotina na njegovim mišićavim rukama. Na ramenima i grudima primećuje crne pečate od opekotina i ubode od strela. Život ga nije mazio, zaključuje Iluk, gledajući kako se kovač okreće u vazduhu i kao mačka dočekuje na nogama. Igrački par je impresivan, nevoljno priznaje kan u sebi. Arslanova koža se presijava od

znoja iako nije nimalo zadihan. Iluk pokušava da se seti njihovog razgovora iz prethodne noći. Zapaža da se njegove sluge utišavaju kada otac i sin završe sa vežbanjem. Ne veruje im. Dok stoje tu i protežu se, vidi kako dvojica njegovih ljudi započinju razgovor sa Arslanom, verovatno se raspitujući o vežbama koje su upravo posmatrali. Iluka zapravo zanima da li su došljaci špijuni ili možda ubice. Naročito stariji jer ima izgled čoveka koji je spreman da ubije hladne krvi zbog čega će Iluk morati da se potrudi da ga natera na poslušnost inače će njegov autoritet među Vukovima biti ugrožen. Uprkos sumnji, njihov dolazak je blagoslov nebeskog oca jer ih je poslao u vreme kada Iluk planira pohod na Oklune. Vukovi su ojačali i kan u svojoj krvi oseća prolećnu plimu koja ga zove u rat. Trebaće mu dobri mačevi za svakog ratnika i možda je baš Arslan čovek koji će ih iskovati. Oružar kojeg su imali je okoreli pijanac i samo ga je njegov dragoceni zanat sačuvao od progona iz plemena. Iluk se smeška sebi u bradu pri pomisli na to da će Arslan iskovati oklope i oštrice koji će osnažiti Vukove. Iluk sanja samo o smrti. Najstarija žena u plemenu je bacila kosti i prorekla veliko krvoproliće pod njegovim barjacima. Možda je Arslan glasnik tih duhova, kao što legenda kaže. Mamurni kan se lenjo proteže, osećajući novu živost dok mu kosti krckaju a mišići se zatežu. Još od Jesugejeve krvi, u njemu tinja ambicija i niko ne zna koliko daleko će ga odvesti. Četvrtog dana po dolasku Arslana i njegovog sina, Tolaj i Basan se vraćaju u stanište Vukova, vukući za sobom poluživog mladića. Iluk im sa ostalima jaše u susret i promuklo kliče kada shvati da se njegovi ljudi vraćaju sa zarobljenikom. Priželjkuje da je to Bekter, ali iz nekog razloga mu je još draže kada prepozna Temudžina. Mladić ga ćutke posmatra kroz otečene kapke. Putovanje je za Temudžina bilo surovo, ali on stoji najuspravnije što može, čekajući da Iluk sjaše. Užasavao se ovog susreta od trenutka kada je uhvaćen, i sada kada je konačno došao, telo mu je utrnulo od iscrpljenosti, ali zato mu je um bistar i odlučan. „Dakle, sada sam gost?”, izaziva Temudžin. Iluk šišti kroz nos i zamahuje rukom, udarajući ga nadlanicom posred lica. Temudžin se tetura i pada na zemlju.

„Dobro došao kući, Temudžine”, podrugljivo dobacuje kan, kezeći zube. „Dugo sam čekao da te vidim kako ležiš na zemlji.” Dok govori, podiže nogu i spušta je na Temudžinovo lice. Malo po malo, povećava pritisak. Maliciozan sjaj u njegovim očima nagoni ostale ratnike da posramljeno posmatraju scenu. Basan prekida mučnu tišinu. „Gospodaru, Unegen je mrtav. Ostali su pobegli.” Iluk kao da se budi iz transa i sklanja nogu sa Temudžinovog lica. „Svi su preživeli?”, iznenađeno pita. Basan odmahuje glavom. „Bekter je mrtav. Koliko sam shvatio, ostali su živi. Pronašli smo njihov logor i spalili ga.” Iluku nije važno što je Unegen pao. Ionako je bio jedan od starijih slugu. Nijedan od njih ga istinski ne gleda kao kana, svestan je toga. Poslednjih godina se okružio mlađim ljudima, gladnim krvi i osvajanja. „Dobro si učinio”, kaže mu, obraćajući se Tolaju kojem se grudi vidno dižu od ponosa. „Možeš da izabereš jednog od mojih konja i tuce mešina sa ajragom. Napij se. Zaslužio si kanovu hvalu.” Tolaj zadovoljno povija glavu najniže što može. „Počastvovan sam, gospodaru”, odgovara, gledajući postrance u Temudžina. „Voleo bih da uživam u njegovom ponižavanju.” „Hoćeš, Tolaje. Ostani ovde. Gladne duhove valja nahraniti krvlju. Od njega će ostati fleka na zemlji koja će nas poslati u pobedu i proslaviti Vukove. Sada imamo i kovača. Kanov sin će biti naša žrtva. Nebeski otac će nam podariti slatke žene i pokorićemo na hiljade plemena. Osećam to u krvi.” Temudžinu klecaju kolena. Telo mu je slabo i svaka koščica ga boli od napornog putovanja. Ručni zglobovi mu gore od bola. Uprkos svemu, on pljuje na zemlju, i dok gleda one oko sebe, razmišlja o svom ocu. „Video sam ovčji izmet sa više časti nego što je ti imaš”, sporo izgovara, gledajući u Iluka. Trudi se da ne pokaže bol kada mu jedan od kanovih slugu priđe i balčakom mača ga udari po glavi. Tek posle trećeg udarca pada, očiju otvorenih i uperenih u prašnjavu zemlju. Temudžin se budi, osećajući toplu vodu koja mu kvasi odeću i lice. Stenje i pokušava da ustane. Vrišti od bola jer mu je jedan prst polomljen a desno oko previše krvavo da bi ga otvorio. Nada se da ga nisu oslepeli iako delom

svog bića više ne mari za sebe. Previše je mračno da bi dokučio gde je. Iznad sebe vidi šipke koje mu zaklanjaju pogled na zvezdano nebo i telom mu prolazi drhtaj. Nalazi se u rupi a drveno okno je previše visoko da bi se popeo. Zdravom rukom se oslanja na zemljane zidove i pri tom otkriva da je tlo pod njim klizavo od nagomilane tečnosti. Noge mu gacaju po vodi dok iznad sebe čuje prigušen kikot. Utom čuje tihi stenjaj i oseća još jedan mlaz tople tečnosti. Sa užasom shvata da kanove sluge pišaju u rupu i smeju mu se. Temudžin pokriva glavu rukama i bori se sa dubokim očajem. Zna da bi mogao da skonča u toj prljavoj rupi, možda sa kamenom bačenim s visine koji će mu polomiti ruke i noge. Na svetu nema pravde, ali to je spoznao odmah po očevoj smrti. Duhovi ne utiču na živote ljudi od dana kada se rode. Čovek mora da se pomiri s tim da je svet nepravedan, ili će ga svet skršiti. Iznad sebe čuje stenjanje čoveka koji spušta kamen na drvenu rešetku. Kada ostane sam, Temudžin pokušava da se moli, bar nakratko. Na njegovo iznenađenje, to mu daje snagu dok čuči uz hladan i blatnjav zid. U tom položaju ostaje do zore jer ne uspeva da zaspi. Mala je uteha što su mu creva potpuno prazna. Ima utisak kao da je celog svog života bio gladan i izmučen. Nekada davno živeo je neki srećan život, mogao je sa svojom braćom da jaše do mile volje. Ta misao mu je svetlost u tami, ali ne može večno da ostane s njim. Pred zoru čuje korake i tamnu priliku koja se naginje preko rešetke i zaklanja mu sivu svetlost. Temudžin pravi bolnu grimasu, iščekujući još jedan mlaz mokraće, ali umesto toga čuje glas. „Ko si ti?”, tiho ga pita. Temudžin ne diže glavu, ali oseća kako mu se ponos obnavlja. „Ja sam najstariji preživeli sin Jesugejev. On je bio kan Vukova.” Za trenutak mu pred očima seva jarka svetlost i strepi od toga da će izgubiti svest. Seća se mudrih reči koje je njegov otac jednom davno izrekao. „Ja sam zemlja i kosti brdske”, glasno izgovara, „ja sam zima. Kada umrem, doći ću po sve vas u najhladnijoj noći.” Smelo diže glavu, rešen da ne pokaže svoj očaj. Senka se ne pomera, ali posle nekog vremena, mrmlja nekoliko reči i nestaje, puštajući da svetlost zvezda obasja dno jame. Temudžin grli svoja kolena i čeka da svane.

„Ko si ti da mi kažeš da ne očajavam?” , mrmlja on.

18 Temudžin posmatra kako se sunce pomera na nebu, dovoljno zaklonjeno oblacima da može nesmetano da gleda u narandžasti disk. Neznatna toplota mu prija posle duge hladne noći. Kada povrati svest, prvo ustaje kako bi sa sebe otresao blato i led, zatim udara nogama o zemlju i pljeska se po rukama sve dok utrnulost ne prođe. Jedan ugao svog skučenog staništa koristi kao nužnik, ali rupa je toliko mala da mu je to praktično pod nogama, i trećeg dana vazduh je zasićen smradom fekalija. Muve uleću kroz rešetku i on vreme provodi hvatajući ih, nakon čega ih održava u životu koliko god može, iz čiste dosade. Unutra mu bacaju hleb i ovčetinu, smejući se njegovim pokušajima da uhvati hranu pre nego što padne na zemlju. Stomak mu se bolno grči kada prvi put pojede jedan komad uvaljan u blato, ali s mukom tera sebe na to. Bolje i to nego da gladuje. Svakodnevno prati pomeranje senki i označava kretanje sunca malim kamenčićima u blatu. Sve samo da mu prođe vreme i očaj umine. Ne razume zašto ga Iluk nije ubio još prvog dana, po kratkom postupku. Umesto toga, ostavio ga je u blatnjavoj rupi gde vreme provodi sam i mašta o tome kako samoproklamovanog kana izvrgava sramu jer nije u stanju da pogubi Jesugejevog sina. Možda ga nikada nije stigla kletva ili neka smrtna bolest. Temudžina zabavlja pretpostavka, a možda i istina, da je Iluk otišao u lov ili da planira neko novo lukavstvo. Dečak je odavno zaključio da je stvarni svet manje zabavan od onog u njegovoj glavi. Kada se kamen pomeri i rešetka podigne, preplavljuje ga osećaj olakšanja što će konačno osetiti smrt. Temudžin diže ruke i dopušta da ga podignu na čist vazduh. Čuje glasove porodica koje se okupljaju i nagađa šta ga uskoro čeka. Neko od ljudi ga izvlači napolje, hvatajući ga za ruku i ozleđujući mu pri tom polomljeni prst. Temudžin ječi od bola. Kada ga pusti, slabo telo ga izdaje i on pada na kolena. Vid mu se polako bistri i oko sebe vidi više od stotinu lica, prepoznajući mnoga od

njih. Većina se ceri, mala deca ga zasipaju kamenicama, ostali sumorno ćute i ne pokazuju nikakva osećanja. Temudžin se priprema za smrt, za kraj. Godine nakon progona bile su dar, uprkos teškom životu. Upoznao je i radost i tugu, zaklevši se da će svoj duh ispustiti dostojanstveno. Njegov otac i njegova krv to zaslužuju, bez obzira na cenu. Iluk sedi u svojoj velikoj stolici, iznesenoj napolje specijalnu za tu priliku. Temudžin ga za trenutak gleda a onda skreće pogled na radoznala lica oko sebe. Uprkos svemu što je propatio, neobično mu je drago što ih opet vidi. Ignorišući Iluka, Temudžin klima glavom i smeška se nekima koje je dobro poznavao. Ovi mu ne uzvraćaju klimoglavom, ali on primećuje saosećanje u njihovim pogledima. „Doveo bih ga ovde uz sve počasti”, počinje Iluk, obraćajući se masi. Tobože samilosno spušta glavu i nekoliko trenutaka njome ćutke odmahuje. „Ali kad sam ga našao, živeo je kao životinja, nedostojan čoveka. Kao što znate, i pacov ume da ujede. Tako je i on ubio mog slugu. Zato sam ovog besplemenog nomada dovukao nazad da zadovoljim pravdu Vukova. Hoćemo li da mu presudimo? Hoćemo li da mu pokažemo da se Vukovi nisu smekšali?” Temudžin posmatra kako porodice Ilukovih slugu bezumno kliču. Neki od njih uzvikuju odobravanje, ali većina stoji u tišini i zuri u prljavog mladića koji im uzvraća pogled svojim žutim očima. Polako, Temudžin ustaje na noge. Vonja na sopstvenu prljavštinu i koža mu je prekrivena ranama i ujedima muva, ali on nepoljuljano stoji i čeka da ga poseku. Iluk izvlači svoj mač sa vučjom glavom ugraviranom na balčaku od kosti. „Duhovi su napustili njegovu porodicu, Vukovi moji. Pogledajte u kakvom je stanju i verujte. Gde je sada Jesugejeva sreća?” Kan odmah shvata da je spominjanje njegovog prethodnika bila greška. Mnoge glave se automatski povijaju na pomen njegovog imena i Ilukovo lice se crveni od besa. Najednom mu nije dovoljno što će odseći Temudžinu glavu i vratiti svoj krvavi mač u korice. „Vežite ga za konja”, zapoveda Iluk. „Vucite ga do krvi a onda ga opet bacite u jamu. Možda ću ga sutra ubiti.” Tolaj spremno dovodi mrkog škopca i za sedlo vezuje dugo uže. Narod se uzbuđeno razdvaja i izvija glave jer ne želi da propusti ovaj svirepi sport.

Dok mu vezuju uže za ruke, Temudžin okreće glavu, nekoliko trenutaka prezrivo gleda u Iluka, a zatim pljuje na zemlju. Iluk mu se široko ceri. Tolaj skače u sedlo sa neskrivenom zlobom na licu. „Koliko brzo da jašem?”, pita Temudžina. „Videćemo”, odgovara ovaj, oblizujući ispucale usne. Oseća kako mu novi znoj izbija ispod pazuha jer je do malopre skupljao hrabrost da stoički podnese smrt od mača. Pomisao na to da će ga rastrgnuti galopirajući konj više je nego što može da podnese. Pokušava da se pripremi za ono što ga čeka, ali Tolaj zariva pete u sapi snažnog konja i divlje podvriskuje. Uže se zateže, terajući Temudžina na trk. Slabe noge posrću dok Tolaj neobuzdano jaše i uživa u svakom trenutku. Ova vratolomija ne traje dugo jer Temudžin uskoro pada i pušta da ga konj vuče po prašnjavoj ravnici. Kada se Tolaj konačno vrati u stanište, Temudžin je beživotno telo na kraju konopca. Teško je uočiti delić kože koji nije oguljen ili obliven krvlju. Kada Tolaj iseče uže, Temudžinu odeća visi u bezobličnim ritama, prašnjava i ulepljena od krvi. Mučenik ne oseća ni kada ga bace na zemlju. Ruke su mu skoro potpuno crne a iz otvorenih usta curi mu krvava pljuvačka sa one strane gde se ugrizao za jezik. Vidi Basana koji stoji na vratima svog porodičnog šatora, lica bledog i napetog. Iluk prilazi Tolaju da mu čestita i zabavljeno gleda u rastrzanu figuru koju je nekada smatrao tako važnom. Drago mu je što ga nije odmah ubio. Ta odluka mu podiže duh. Zapravo je na vrhuncu raspoloženja i za trenutak se šegači sa Tolajem pre nego što ga ovaj ubaci u staru jamu i za njim spusti rešetku. Temudžin sedi u ledenoj prljavštini zemljane rupe, jedva svestan svog okruženja. Na blatnjavom dnu jame pronalazi zub, dovoljno veliki da bude ljudski. Ne zna koliko dugo sedi i zuri u njega. Možda je spavao, nije siguran. Bol i očaj od iscrpljenosti otupljuju mu čula do te mere da više ne zna da li sanja ili je budan. Svaka koščica ga boli i lice mu je toliko otečeno da jedva vidi kroz prorez jednog oka. Drugo mu je potpuno zalepljeno sukrvicom i ne usuđuje se da ga dotakne. Nema želju da se pomera jer je bol od posekotina i udaraca neizdrživ. Nikada se nije osećao tako izubijano i svojski se trudi da ne zaplače. Rešen je da ćutke otrpi ovo stradanje i u sebi pronalazi snagu za koju dotad nije ni znao da poseduje. Možda je crpi

iz mržnje i naslađuje se osećajem da njegov duh još uvek nije posustao. Nagađa šta bi sve još mogao da podnese i ostane živ. „Gde je moj otac? Gde je moje pleme?”, mrmlja za sebe, grčeći lice od neizmerne tuge. Čeznuo je da se vrati Vukovima, ali oni više ne mare za njega. Nije mala stvar odbaciti sve što je zaslužio rođenjem među njima. Delili su istu sudbinu koja ih je zbližila. Potom se seća prostodušne dobrote starog Horgaza i njegove porodice u vreme kada su on i njegova braća ostali sami s majkom. Za trenutak ne može da podnese toliku nepravdu. Ustaje i oslanja se na zemljani zid dok mu misli teku sporo poput leda na površini reke. Utom čuje šuškanje iznad glave i trza se od straha, izranjajući iz transa obamrlosti. Delić njegovog bića je svestan senke koja se pomera na dnu jame. S naporom diže glavu i sa otupelim zaprepašćenjem vidi da je rešetka nestala. Zvezde nesmetano sijaju, ali on ne spušta pogled. Još uvek ne shvata šta se dešava. Da nije povređen, možda bi i pokušao da se popne, ali jedva da je u stanju da mrda rukama i nogama. Užasna je agonija videti priliku za beg a nemati snage da je iskoristite. Pokušava da se propne, ali desna noga ga ne sluša, kao da je odsečena. Još uvek niz nju curi krv i natapa blato oko njega, i ma koliko da se potrudi, ne bi mogao da se iskoprca iz rupe i pobegne. Čuje sebe kako se histerično kikoće pri pomisli na to da je njegov nepoznati spasilac otišao, očekujući od njega da sam pronađe put napolje. Ta budala će ujutro otkriti da je zarobljenik još uvek u jami i Iluk ga posle toga više neće ostaviti bez straže. Nešto pada unutra, migoljeći uza zemljani zid, i Temudžin se trza unazad, sluteći da je zmija. Glava mu je puna crnih misli dok opipava gruba vlakna upletenog užeta, ali u njemu počinje da tinja prva nada. Iznad njega se pomalja crna senka koja zaklanja zvezde i on s naporom stišava glas. „Ne mogu da se penjem”, promuklo dovikuje svom nevidljivom spasiocu. „Veži se”, odgovara glas, isti onaj iz prethodne noći, „i ne odmaži mi dok budem vukao.” Nespretnim prstima, Temudžin vezuje uže oko svog pojasa, pitajući se ko je toliko odvažan da rizikuje Ilukov gnev. Zar ovaj spasilac ne zna da će, ukoliko bude bio otkriven, završiti u istoj jami zajedno s njim. Dok mu se uže zateže preko odrane kože leđa, Temudžin beskorisno mlatara nogama, ne uspevajući da se odupre o zemljani zid. Onda otkriva da

su mu ruke nešto izdržljivije i zariva šake u zemlju iako je osećaj isti kao da ih spušta u vatru. Oseća kako mu se krik skuplja u grlu, preteći da nekontrolisano izleti iz usta. Suze ga peckaju u uglovima očiju. Ipak, ne ispušta glas sve dok pod sobom konačno ne oseti smrznutu zemlju uspavanog staništa. „Beži najdalje što možeš”, kaže mu spasilac. „Rečnim muljem sakrij miris tela. Ako preživiš, doći ću po tebe i odvešću te još dalje.” Pod sjajem zvezda, Temudžin vidi da je čovek sedokos i plećat, ali njemu nepoznat. Pre nego što stigne da mu odgovori, stranac mu u ruku stavlja vreću i Temudžinu polazi voda na usta kad ga zapahne miris luka i ovčetine. Vreća je još uvek topla i on je grčevito steže uz sebe kao svoju poslednju nadu. „Ko si ti da me spaseš?”, šapatom pita. Glasić u glavi mu sugeriše da to sada nije važno, da mora što pre da beži, ali ne bi podneo život u neznanju. „Zavetovao sam se tvom ocu, Jesugeju”, odgovara Arslan. „Sad idi. Pratiću te kad počne pometnja oko potrage za tobom.” Temudžin okleva. Šta ako je Iluk sve ovo osmislio samo da bi otkrio lokaciju gde su njegova majka i braća? Ne sme da rizikuje i ovom strancu otkrije usek u steni. „Kada kreneš”, počinje Temudžin, „jaši pet dana na sever, od zalaska do zalaska. Nađi visoku stenu gde ćeš me sačekati. Doći ću ako budem mogao i odvešću te mojoj porodici. Zauvek sam ti zahvalan, bezimeni čoveče.” Arslan je oduševljen hrabrošću ovog mladog čoveka, Po mnogo čemu ga podseća na njegovog sina, Ðelmea, iako u ovom tinja neugasiva vatra. Nije planirao da otkrije svoje ime, za slučaj da Ilukovi ratnici uhvate begunca i silom mu ga izmame. Pod Temudžinovim pogledom klima glavom i donosi odluku. „Zovem se Arslan. Putujem sa svojim sinom, Ðelmeom. Ako preživiš, srešćemo se opet”, obećava kovač, uzimajući Temudžinovu ruku i stežući je kratko ali dovoljno jako da Temudžin uguši bolan jauk. Arslan spušta rešetku i vraća kamen, zatim se udaljava, nečujno poput mačke. Temudžinu ne preostaje ništa drugo nego da se koncentriše na to da ostane živ i da odmakne dovoljno daleko pre nego što otpočne hajka. U prvi osvit sivoplave zore, dva dečaka se usuđuju da odu do ivice jame i osmotre zarobljenika. Kada konačno skupe hrabrost da provire unutra,

shvataju da tamo nema nikog i brzo trče svojim roditeljima da ih o tome obaveste. Kada Iluk izađe iz svog šatora, lice mu je zajapureno od uzbuđenja. Velika crvena ptica uranja svoje oštre kandže u kožni rukav oko njegove desne podlaktice i otvara svoj taman kljun, otkrivajući tanak jezik. Dva lovačka psa skakuću oko njega, nervozno lajući jer slute raspoloženje svog gospodara. „Idite u šume”, izvikuje Iluk zapovest svojim ratnicima, okupljenim ispred šatora. „Ja ću na zapad. Ko ga uhvati i dovede, dobiće novu dolamu i dva noža sa balčakom od roga. Tolaje, ti ideš sa mnom. Uzjašite, braćo moja. Danas lovimo.” Posmatra kako sluge i niži ratnici formiraju svoje grupe i proveravaju opremu i zalihe pre nego što uskoče u sedla svojih konja. Iluk je zadovoljan što im je raspoloženje na nivou i čestita sebi na odluci da dovede Temudžina u logor Vukova. Možda je njegovo isprebijano i krvavo telo konačan dokaz da je nebeski otac naklonjen novom kanu. Uostalom, još nijedna munja ga nije pogodila. Čak i najstariji pripadnici plemena zadovoljni su onim što je postigao. Kroz glavu mu proleće pitanje kako je Temudžin uspeo da pobegne iz jame, ali to je problem koji će rešiti kada ga ulovi i vrati na javno pogubljenje. U onako jadnom stanju, ne može daleko da odmakne. Kada ga bude doveo, Iluk će ga pitati kako se popeo uz zemljane zidove i da li mu je neko u tome pomogao. Mršti se pri toj pomisli. Možda među porodicama ima izdajnika. Ako je tako, pronaći će ih i zauvek uništiti. Omotava uzde oko šake i penje se na konja, uživajući u snazi koju oseća u svojim nogama. Crvena ptica širi svoja krila, uspostavljajući ravnotežu dok se on namešta u sedlu. Iluk se ceri dok mu srce brže lupa. Obično mu je potrebno neko vreme da se razbudi, ali predstojeći lov mu uzburkava krv i spreman je za galop. Crvena ptica oseća njegovo raspoloženje i povija glavu, pokušavajući kandžom da skine svoju kapuljaču. Iluk je skida i soko mu momentalno uzleće sa ruke, dižući se lako ka nebu u znak srećnog lova. U ovakvim jutrima, Iluk može da oseti prostranstvo zemlje kojom vlada. Osvrće se da pogleda u stanište Vukova i klima glavom Tolaju. „Hajde da vidimo koliko je uspeo da odmakne.” Tolaj se ceri svom gospodaru i tera svog konja u kas. Lovački psi prekidaju lavež i počinju da trče paralelno s konjima, gladni za ubistvom.

Vazduh je hladan, ali ratnici nose postavljene dolame i sunce samo što nije izašlo. Temudžin leži savršeno mirno i posmatra muvu koja se koprca po blatu nadomak njegovog lica. Uvaljao se u rečni mulj ne bi li zamaskirao svoj miris, ali ne zna da li će mu to poći za rukom. Tokom noći je odmakao najdalje što je mogao, na kraju ga je savladao umor do te mere da je ječao pri svakom koraku. Čudno je s kakvom se lakoćom slabost pokazuje kada nema nikog u blizini. Nije mario za to što su mu suze peckale ispucalu kožu lica jer nije bilo nikog da to vidi. Svaki korak bio je agonija bola, ali terao je sebe napred, sećajući se šta mu je majka rekla prve noći u useku visokih stena. Neće im biti spasa i neće biti kraja patnji dok se sami ne zauzmu za sebe. Nastavio je da korača, držeći se mračnih puteljaka koji su ga skrivali od stražara na brdima. Kada je počelo da sviće, hramao je kao ranjena životinja, skoro presamićen od bola i iznemoglosti. Naposletku se stropoštao pored reke. Dugo se borio za dah, ležeći na leđima, zagledan u bledo nebo koje je najavljivalo vedar dan. Vukovi će u zoru otkriti da je pobegao, podseća sebe. Koliko daleko je odmakao? Posmatra prve zlatne zrake na sivom horizontu i oseća kako mu smetaju očima. Počinje da uranja otečene ruke u ilovaču i jauče kada po ko zna koji put povredi polomljeni prst. Neko vreme leži bez ikakvih misli, nalazeći u tome spokoj. Mulj se smekšava do granice kada mu curi između prstiju dok ga stiska i on počinje da ga maže po svojoj koži i odeći. Hladan je i užasno peče dok se na njemu suši. Temudžin hvata sebe kako zuri u svoj polomljeni prst, proučavajući otečeni zglob i ljubičastu kožu ispod debelog sloja blata. Budi se iz transa, najednom prestravljen time da mu vreme izmiče zbog iscrpljenosti. Telo mu je na izmaku snaga i sve više priželjkuje da digne ruke od svega i onesvesti se. Međutim, u dubini njegove napaćene duše još uvek tinja iskra koja ga održava u životu, ali umrljana je blatom i oguglala do granice kada mu ne preostaje ništa drugo osim da se uvalja u rečni mulj i okrene lice ka suncu koje se polako diže na nebu.

U daljini čuje lavež pasa i izranja iz hladnoće i obamrlosti. Hranu koju mu je Arslan spakovao davno je pojeo i opet je gladan. Psi sada zvuče još bliže i Temudžin najednom strepi od toga da mu smrdljivi rečni mulj neće pružiti nikakvu zaštitu. Nadljudskim naporom se pomera duž rečne ivice. Skriven tamom, kreće se u grču, očajnički tražeći neki izlaz. Krvoločni psi su sve bliže a njegovo srce udara u paničnom strahu da će ga pronaći i svojim oštrim zubima mu odrati kožu s kostiju. Još uvek ne čuje konjski topot, ali zna da njegovi goniči nisu daleko. Stenjući od zime, ulazi u vodu i pliva do najdublje tačke, pokrivene vodenom travom. Deo njega koji je još uvek u stanju da razmišlja tera ga da ignoriše prvi busen trave. Ako primete da je na njemu ležao, pretražiće sve unaokolo. Studena voda mu otupljuje najveći bol, i mada je plitka, on pušta da ga struja nosi nizvodno dok rukama i kolenima dodiruje meko dno. Pod prstima oseća stvorove koji žive u rečnom mulju, ali hladnoća mu umanjuje osećaj svake veze sa svetom. Videće zamućenu vodu, u to je skoro siguran, ali ne može da se zaustavi u ovoj potrazi za dubokom vodom. Reka zavija za ugao pod drevnim drvećem čije grane se spuštaju skoro do vode. A onda na drugoj strani obale zapaža plavo ledeno ostrvo koje je zahvaljujući neprestanoj senci nadživelo zimu. Strujanje vode je nagrizlo led iznutra i Temudžin se bez razmišljanja zapućuje ka njemu. Iz iskustva zna da je ispod ledenog zaklona jezivo hladno i pita se koliko dugo će izdržati u hladnoj vodi pre nego što ga stigne smrt. Uranja u vodu, podvlačeći se pod ledeni greben, i nastavlja da čuči u rečnom mulju samo sa očima i nosom iznad površine vode. Moraće da uđu u vodu da bi ga videli, ali on ne sumnja u to da će goniči poslati pse da pretraže reku uzduž i popreko. Svaki delić tela mu trne od hladnoće i kroz glavu mu proleće da je to verovatno početak smrti. Jako stiska vilice da ne bi cvokotale i ubrzo zaboravlja na svet oko sebe. Čeka svoju sudbinu smrznutih i praznih misli, poput ribe. Može da vidi svoj dah u obliku magle na površini bistre vode i pita se kada će prestati da diše. U blizini čuje uzbuđeno kevtanje pasa, ali misli su mu previše spore da bi mogao da se plaši. Je li to bio ljudski povik? Verovatno jeste. Možda su pronašli trag koji je napravio u blatu. Možda su to prepoznali kao znak čoveka koji se poput životinje vuče na stomaku. Ali više mu ništa nije važno. Jeziva studen kao da prodire u najtananije dubine njegovog bića,

stežući mu srce i usporavajući njegov rad sa neverovatnom silinom. Temudžin svaki otkucaj u svojim grudima oseća kao prasak toplote koji sa svakim sledećim biva sve slabiji i slabiji. Lavež se posle nekog vremena udaljava, ali on ostaje u svom ledenom skrovištu. Na kraju odlučuje da izađe. Nije to svesna odluka, pre impuls tela koje ne želi da umre. Usled slabosti tela umalo da se utopi, ali s poslednjim ostacima snage diže glavu iznad vode i polako se odguruje nogama o dno. Ruke su mu toliko ukočene da ih više ni ne oseća. Penje se na obalu i ostaje da leži u blatu, osećajući pod dlanovima njegovu savršenu glatkoću i toplotu koja mu udahnjuje život. Pomera se dublje u travu i tu konačno gubi svest. Kada se probudi, još uvek je dan, ali oko sebe ne čuje nikakve zvuke osim žuborenje reke kojom povremeno promiču komadi leda sa planina. Probudio ga je bol jer njegovim žilama brže teče krv koja je iz brojnih rana istekla u vodu. Odupire se jednom rukom o zemlju i odvlači telo dalje od vode, skoro jecajući od bola koji mu razdire meso. Uspeva da se pridigne tek toliko da gvirne iznad trave i uveri se u to da je potpuno sam. Iluk neće odustati, u to je siguran. Ako prvi pokušaj lova nije uspeo, sutradan će poslati celo pleme u potragu za beguncem i pokriti zemljište u krugu od jednodnevnog jahanja oko logora. Vukovi znaju da nije mogao daleko da odmakne i samo je pitanje trenutka kada će ga pronaći. Temudžin leži zagledan u nebo i shvata da mu preostaje samo jedno mesto za beg. Kada sunce zađe, Temudžin se pridiže na noge koje toliko drhte da ima osećaj da će mu se celo telo raspasti na komade. Kada ga noge izdaju, nastavlja da puzi kroz travu. U daljini nazire baklje logora i shvata da prethodne noći nije prevalio veliku razdaljinu. Većina lovaca je verovatno otišla mnogo dalje u pokušaju da ga nađe. Temudžin čeka sve dok se poslednja baklja ne ugasi i poslednji zraci sunca ne zađu za brdo. Oko njega je tiho i mračno, ali njegovo telo kao da želi da ga nosi dalje, dok se um pita dokle bi doguralo u tako jadnom stanju. Čista rečna voda mu je isprala otečeno oko i sada može konačno da ga otvori uprkos tome što kroz njega vidi mutno i što je stalno vlažno, kao da plače. Užasava se pasa u staništu i nada se da je rečni mulj dovoljno nadjačao miris njegovog tela. Plaši ga i sama pomisao na to da bi jedan od krvoloka

mogao da dotrči i izujeda ga, ali nema drugog izbora. Ukoliko prestane da puzi, lovci će ga u zoru pronaći van staništa i to će biti njegov kraj. Zato nastavlja, i kada se osvrne, iznenađen je koliko daleko je odmakao. Prepoznaje željeni šator i zahvaljuje nebeskom ocu što je smešten na rubu uspavanog staništa. Spušta se na stomak i dugo leži na zemlji, vrebajući i najmanji pokret u tami. Iluk je postavio straže da motre oko staništa, ali smetnuo je s uma da je potrebno oko sokolovo da bi blatnjava figura koja gmiže kroz tamu bila uočena. Posle čitave večnosti, Temudžin dodiruje platneni zid šatora, opipavajući njegovu suvu glatkoću skoro sa ushićenjem. Svako čulo mu je napregnuto, i mada je bol neizdrživ, on se oseća živim i skoro omamljenim. Za trenutak razmišlja o tome da se provuče ispod zida, ali odmah odustaje. Platno je verovatno dobro pričvršćeno za zemlju a on ne želi da ga neko vidi i uzbuni celo pleme koje bi pomislilo da se u jedan od šatora ušunjao vuk. Temudžin se ceri pri toj pomisli. Bio bi to prilično neugledan vuk koji silazi s brda da ukrade nešto toplote i mleka. Utom oblak zaklanja zvezde i on koristi mrkli mrak da pritrči malim vratima šatora. Otvara ih, šunja se unutra i zatvara ih za sobom. Sa olakšanjem se naslanja na njih, dahćući u tami. „Ko je?”, pita ženski glas. Temudžin levo od sebe čuje šuškanje prostirki a potom i drugi, dublji glas. „Ko je tamo?”, pita Basan. Poseže za nožem, pretpostavlja Temudžin. „Temudžin”, odgovara šapatom. Tišina guta njegovo ime dok čeka i zna da mu život visi o koncu. Čuje kresanje kremena o čelik i ubrzo im lica osvetljava plamen buktinje. Basanova deca su takođe budna i Temudžin može samo bespomoćno da zuri u njih dok Basan pali uljanu lampu i smanjuje plamen na najmanji titraj. „Ne možeš da ostaneš ovde”, šišti Basanova žena. Temudžin vidi strah na njenom licu, ali skreće svoj preklinjući pogled na očevog slugu i čeka. Basan odmahuje glavom, zapanjen drhtavom figurom koja jedva stoji na nogama u njegovom domu. „Traže te”, dodaje Basan. „Sakrij me, bar na jedan dan, dok ne prođe hajka”, uzvraća Temudžin. „Tražim gostinska prava.” Ne čuje odgovor jer ga noge više ne slušaju i poslednji atom snage mu ističe iz tela. Pada na kolena i klone glavom.

„Ne možemo da ga izbacimo”, čuje kako Basan govori svojoj ženi. „Ubiće ga.” „On će nas ubiti sve odreda”, breca se ona pištavim glasom. Temudžin kao kroz maglu vidi kako Basan prilazi svojoj ženi i spušta dlanove na njene blede obraze. „Skuvaj mu čaj i nađi nešto za jelo”, kaže joj. „Ovo činim za njegovog oca.” Žena mu ne odgovara, ali bezizražajnog lica odlazi da pristavi čajnik, poslujući oko malog gvozdenog šporeta. Temudžin oseća kako ga s poda podižu jake Basanove ruke a onda ga obavija mrak. Iluku ne pada na pamet da pretraži šatore porodica. Njegovo dobro raspoloženje s početka hajke vidno se srozava drugog i trećeg dana bezuspešne potrage za beguncem. Na kraju četvrtog dana, Basan obaveštava Temudžina da su Arslan i njegov sin takođe nestali. Tog jutra su odjahali na sever s jednim od kanovih slugu, ali nijedan od njih se nije vratio do zalaska sunca. Iluk je van sebe od besa. Šalje ljude u šator koji je udelio kovaču gde ovi otkrivaju da je veći deo dragocenog kovačkog alata nestao zajedno s njim. Niko ne očekuje da se sluga vrati i cika njegove porodice traje do kasno u noć. Raspoloženje među Vukovima se graniči sa očajem i Iluk u izlivu besa udara jednog od svojih ljudi samo zato što ga je pitao šta im je dalje činiti. Temudžin se jedva seća prva dva dana boravka u Basanovom šatoru. Groznica mu je zahvatila oslabljeno telo, verovatno zaraženo tokom boravka u nečistoj zemljanoj jami. Hladna rečna voda mu je očistila kožu i možda ga je upravo to spaslo. Basanova žena ga je negovala s majčinskom posvećenošću, kupajući ga i čisteći mu zagnojene rane krpom umočenom u prokuvani ajrag. Ječao je pri svakom dodiru zbog čega je morala da mu pritiska dlan preko usta ne bi li prigušila krike. Basan je svakog jutra odlazio da obavlja svoje dužnosti, zapretivši prethodno svojim sinovima da nikome ne spominju šta se događa u njihovom šatoru. Deca posmatraju Temudžina s neskrivenom radoznalošću, pomalo strepeći od stranca koji ne govori ništa i koji hrabro podnosi svoju užasnu sudbinu. Dovoljno su zreli da shvate koliko život cele porodice zavisi od njihovog ćutanja. Svoje razočaranje u bezuspešnu potragu za beguncem Iluk utapa u piću. Na kraju nedelje izdaje pijanu zapovest da porodice nastave svoju selidbu na sever, želeći da ostavi jamu i njihovu zlu sreću za sobom. Te noći se

povlači u svoj šator sa dve najmlađe devojke u plemenu. Naravno, njihove porodice se ne usuđuju da negoduju. Basan je te noći raspoređen da stražari od ponoći do zore, što je video kao idealnu priliku da se Temudžin konačno iskrade iz logora. Porodice su nesrećne i nervozne i on zna da će te noći biti očiju koje će vrebati svaki pokret ili zvuk. Iako je to rizičan potez, Temudžin mora da napusti stanište jer sledi spuštanje šatora i selidba što bi ga zasigurno odalo. Teško je u gustom plemenskom okruženju preduzeti bilo šta a da to prođe neopaženo. Basan ostavlja otvorena vrata na svom šatoru i čeka da se približi ponoć. Kada se iskrade napolje, celo telo mu drhti od nervoze dok procenjuje da li se pleme konačno umirilo i povuklo u svoje postelje. Oni koji su još uvek budni neće primetiti ništa neobično kod dvojice stražara koji odlaze na svoju dužnost. Stari ratnik povremeno gleda u zvezde koje su te noći sjajnije nego ikad. Odlučuje da Temudžinu pokloni jednog od svojih konja. Ima ih jedanaest i voli ih kao rođenu decu. Na kraju se odlučuje za onižu crnu kobilu čije bisage puni s dovoljno hrane da Temudžin preživi do kraja svog putovanja. Temudžin stoji u najdubljoj senci šatora, tražeći reči kojima bi izrazio svoju zahvalnost. Nema ništa što bi darovao deci i oseća se posramljeno što je u njihove živote uneo strah i neizvesnost. Basanova žena nije smekšala prema njemu, ali zato je uzdržanost Basanovog najstarijeg sina brzo zamenilo strahopoštovanje prema strancu koji se leči u njihovom domu. Kada mu otac saopšti da njihov gost te noći odlazi, dvanaestogodišnjak skuplja hrabrost i prilazi Temudžinu. Na iznenađenje svih ukućana, spušta se na koleno i hvata Temudžina za ruku, spuštajući mu čelo na nadlanicu. Temudžin oseća dečakovu gustu kosu na svojoj izgrebanoj koži. U grlu oseća knedlu od emocija izazvanih ovim dečakovim gestom. „Tvoj otac je hrabar čovek”, mrmlja Temudžin. „Potrudi se da nastaviš njegovim stopama.” „Hoću, kane moj”, oduševljeno uzvraća dečak. Temudžin zuri u njega dok dečakova majka gnevno uzdiše. Na vratima, Basan čuje ovaj kratak razgovor i zabrinuto odmahuje glavom. Pre nego što Temudžin stigne da odgovori, ratnik prilazi svom sinu i podiže ga na noge. „Ne možeš da se zavetuješ ovom čoveku, maleni. Kada dođe vreme, posvetićeš Iluku svoj mač i život, kao što sam ja.” Ne usuđuje se da pogleda Temudžina u oči i posmatra kako se dečak otima iz njegovog snažnog stiska, bežeći majci u zagrljaj. Odatle gleda obojicu svojim nevinim očima.

Temudžin pročišćava grlo. „Duh mog oca nas posmatra”, mrmlja, primetivši kako mu se dah ledi u noćnoj svežini. „Činiš mu čast što mi pomažeš.” „Hajdemo sad”, kaže Basan, prikrivajući postiđenost. „Ne pričaj ni sa kim i misliće da si još jedan od stražara na brdima.” Otvara vrata i Temudžin se saginje da izađe napolje, trzajući se od bola u leđima. Na sebi ima čistu bluzu i pantalone pod postavljenom zimskom dolamom koja pripada Basanu. Ispod debelih slojeva odeće, rane su mu čvrsto previjene. Pronaći će pleme među nomadima u prostranoj ravnici i Vukovi ga više nikada neće uhvatiti. Basan smišljeno korača sporo kroz stanište, uzdajući se u tamu koja će sakriti lik njegovog saputnika u slučaju da neka budala izađe napolje na zimu. Postoji mogućnost da će neko primetiti kako se sa straže vratio bez kobile, ali šanse su male. Ubrzo za sobom ostavljaju šatore i više nema opasnosti da će im se neko obratiti. Ćutke koračaju, vodeći konja za uzde sve dok im se stanište Vukova ne izgubi iz vida. Kasno je i Basan će morati da požuri kako ne bi kasnio na smenu i time izazvao nepotrebnu pometnju. Kada zađu u senku brda, on konačno predaje Temudžinu uzde. „Umotao sam moj drugi luk i stavio ga ovde”, kaže mu, tapšući zamotuljak uvezan za sedlo. „Imaš nešto hrane, ali spakovao sam ti i dve strele, za slučaj da moraš da loviš. Nemoj da je uzjašeš sve dok se ne udaljiš dovoljno da stražari ne čuju topot. Drži se senke brda koliko god možeš.” Temudžin klima glavom, pružajući ruku da uhvati hrabrog ratnika za mišicu. Basan ga je zarobio sa Tolajem a onda mu je spasao život, rizikujući bezbednost svoje porodice. Ne razume ga, ali beskrajno mu je zahvalan. „Čekaj me na horizontu, Basane”, poručuje mu. „Imam nerazrešene račune sa Vukovima.” Basan ga bledo gleda, prepoznavši na njegovom licu istu odlučnost koja ga sablasno podseća na Jesugeja kada je bio mlad. „Iz tebe govori tvoj otac”, odgovara mu, najednom drhteći. Temudžin dugo ne skida pogled s njegovog a onda ga srdačno tapše po ramenu. „Kada me opet budeš video, obećavam da će tvoja porodica biti pošteđena”, uverava ga Temudžin a zatim klikće iz dubine grla, dajući kobili znak da krene. Basan ga još jedan trenutak prati pogledom pre nego što shvati da već kasni i zatim se baca u trk. U vreme kada Temudžin izađe

iz senke brda, samo Basan je taj koji može da ga vidi kako odlazi, ali njegov rog se ne oglašava.

19 Kačijun sedi sam na blagoj padini, drobeći šakom komadić tvrdog hleba koji jede uz poslednje ostatke usoljene ovčetine. On i Kasar su uspeli da povrate veći deo stada koje je Tolaj rasturio i Helun je zaklala i osušila dovoljno mesa da mu potraje tokom perioda usamljenog čekanja na svog brata. Hranu je potrošio uprkos pokušajima da jede samo po potrebi i zna da će već sutradan morati da lovi mrmote i ptice kako bi preživeo. Dok žvaće suvo meso, otkriva da mu porodica nedostaje i pita se da li su još uvek svi na broju. Svestan je, baš kao i svaki pripadnik nomadske porodice, da u ravnici nisu nimalo bezbedni, čak i ako se kreću samo noću. Kao što je on sa svojom braćom uspeo da napadne dvojicu čobana, tako i njegova porodica može da doživi sličnu sudbinu i ostane bez svog skromnog stada ili konja. Ne sumnja u to da će Kasar dati sve od sebe da ih sačuva, ali protiv omanje grupe naoružanih konjanika, nemoguće je zamisliti neki svetliji ishod. Kačijun teško uzdiše, umoran od tužne sudbine koja ih je zadesila. Dok je Temudžin bio s njima, ponadao se da je moguće živeti bez neprestanog straha. Njegovo prisustvo ga je nekako umirivalo i nadahnulo ga da hoda visoko podignute glave, skoro kao nekada dok je Jesugej bio živ. Kačijun strepi za celu porodicu i u glavi mu se iz dana u dan roje sve crnje misli. Samoća je teška. Kačijun je osetio neobično stanje svog položaja kada je Helun odvela preostalo troje dece dalje na zapad. Kao dečak, često je stražario noću, ali uvek je tu bio neki stariji ratnik koji ga je opominjao kada zaspi. Čak i ti dugi sati donekle su ga pripremili za užas usamljenosti u pustoj ravnici. Sada shvata da postoji velika mogućnost da više nikada ne vidi svoju porodicu, svoju majku ili Temudžina. Nepregledna zelena ravnica premašuje njegovu maštu, i ukoliko porodica strada, možda nikada neće uspeti da nađe njihove kosti. Nakon prvih nekoliko dana, pronašao je utehu u glasnom razgovoru sa samim sobom i zabavljao se osmatranjem dalekih brda. Bilo mu je dovoljno

samo da čuje neki glas. Mesto koje je izabrao za izvidnicu nalazi se na visokom grebenu, blizu mesta gde su on i Temudžin ubili Bektera. Čini mu se da je to bilo tako davno. Ipak, još uvek mu se koža naježi svaki put kada prođe kroz šumarak na putu ka svom vidikovcu. Govori sebi da Bekterov duh ne obitava tu, ali njegovo poznavanje pogrebnih rituala prilično je oskudno. Seća se da se stari Čagataj uvek obraćao više duša. Govorio je da mrtvi jašu na vetrovima visoko iznad njih, ali zar nekim delom svog bića ne ostaju vezani za zemlju? Ne smeta mu kada stazom prolazi po jutarnjem suncu, međutim, kada se u sumrak vraća kroz mračni šumarak, nije mu teško da zamisli Bektera kako stoji u senci drveća, bled kao smrt. Kačijun drhti pri toj pomisli. Sećanja na Bektera kao da su nestala u tom jednom trenutku kada je otpustio kopljište i pogodio ga u leđa. Sve što je bilo pre toga sada je samo magla, neki drugi život. Priseća se svog straha da će Bekter nekako iščupati strelu i besno mu uzvratiti hitac. Svet se promenio otkad se Bekter tog dana stropoštao u vlažno lišće i Kačijun se neretko pita da li još uvek plaća kaznu za to zlodelo. Temudžin je rekao da duhovi daju živima dovoljno mudrosti i snage da nastave svoj život i više se njima ne bave, ali Kačijun ne prestaje da strepi od toga da postoji cena koja se plaća za svako loše delo. Tada je bio dete, ali Temudžinov predlog nije mogao da odbije. U sebi se smeje toj ideji. Nijedan od braće ne može da odbije Temudžina. On ima više očevog nego što je Kačijun prvih dana uspeo da primeti. Postalo je očiglednije kada su počeli da trguju sa nomadskim porodicama poput one starog Horgaza. Uprkos mladosti, Temudžina niko nije shvatao olako, i ukoliko je u ovom odsustvu nekom nesrećom stradao, Kačijun će ga ispoštovati tako što će se potruditi da nastavi istim putem. Pronaći će svoju majku i sagradiće bezbedno mesto, negde blizu čiste vode i sočnih pašnjaka. Možda će nabasati na omanje pleme voljno da primi njihovu porodicu. Helun bi mogla opet da se uda i biće bezbedni. Ali to je samo san i on to dobro zna. Sate provodi u sanjarenju, zamišljajući nešto što ga podseća na detinjstvo provedeno u staništu Vukova gde je konje jahao od jutra do mraka. Tada nije provodio dane razmišljajući o budućnosti i nedostaje mu sigurnost starog života, utabana staza pod nogama. Na visokom grebenu gde vetar nemilice duva, sve mu to nedostaje i opet žali za Temudžinom. Rana u Kačijunovoj butini još uvek je rovita uprkos tome što ju je Helun zašila. Crvene tačkice ga svrbe i teraju ga da se češe dok ukočeno sedi i osluškuje povetarac.

Temudžin nije umakao svojim goničima, Kačijun je skoro siguran u to. Seća se Tolajeve naglašene robusnosti i prigušenog smejuljenja kada ga niko ne gleda. Pomisao na to da mu je Temudžin pao šaka tera ga da stisne pesnice u rukavima svoje dolame. Jesugejeva porodica je doživela tešku sudbinu, ali niko ne može da kaže da se nije borila za opstanak. Bilo je dana, poput onog kada je Tolaj dojahao u pratnji dvojice ratnika, kada je istinski poverovao u to da vodi normalan život. Sada mu je opet sve oduzeto. Preostaje mu samo da čeka iako sve manje veruje da će doživeti Temudžinov povratak. Da nebeski otac zaista postoji, dopustio bi stradanje Iluka i njegovog sluge, ali i to je samo san. Nema pravde u svetu u kojem napreduju zli ljudi. Kačijun se trudi da uguši očaj dok omotava svoju dolamu oko sebe, ali postoje trenuci kada ga obuzme mržnja, baš kao nekada Temudžina. Na ovom svetu mora biti pravde. Mora biti osvete. Završava svoj poslednji obrok, uranjajući prste duboko u platnenu vreću u potrazi za nekom preostalom mrvicom. Umoran je i ukočen od predugog sedenja. Hladno mu je, ali ne samo od jakog vetra. Negde na severu, Helun bi mogla da naleti na opasnost a on neće biti tu da za nju ubije, da za nju umre. Samo tvrdoglavost ga održava na steni dok dani sporo prolaze. Temudžin u daljini vidi dva jahača, visoko na brdu. Srce mu skače jer bi to mogli da budu Arslan i njegov sin, ali za svaki slučaj priprema svoj luk. Ukoliko su napadači, zaklinje se da će njihova srca ispeći na tihoj vatri. Rane ga neće sprečiti da ispali strelu iz Basanovog luka jer mu nije do igre posle svega što je propatio. Uprkos bolnim krastama od ogrebotina, prethodnih pet dana je jahao bez prekida, od izlaska do zalaska sunca, baš kao što je podučio Arslana. Usek u visokoj steni je miljama daleko od ove pustare, ali do tamo će saznati može li da veruje ljudima koji su napustili Iluka. Novi kan Vukova nije dovoljno lukav da planira unapred kao što je to činio Jesugej. Temudžin zaklanja oči od zalazećeg sunca i prati kako dva jahača navode svoje konje niz strmu padinu, balansirajući na svojim sedlima. Sa čuđenjem primećuje da jedan silazi s konja i nastavlja da korača prema njemu, ruku podignutih uvis. Gest je očigledan i Temudžin uzvraća podizanjem luka u vazduh. To može biti samo Arslan. Temudžin tera konja nizbrdo, držeći luk pri ruci. Arslan ga je izbavio iz jame, ali proći će još mnogo vremena pre nego što Temudžin opet stekne

poverenje u ljude. Zaustavlja konja i pušta Arslana da mu priđe, primetivši njegov siguran korak po prolećnoj travi. Hoda kao Jesugej, kaže Temudžin u sebi, i sećanje na oca mu mami bol koji nikada ne pokazuje na svom licu. „Znao sam da ćeš im uteći”, kaže Arslan sa smeškom. „Nisam te očekivao tako brzo, ali vidim da si nabavio dobru kobilu.” „Ona je poklon od čoveka koji je nekada služio mog oca”, ukočeno odgovara Temudžin. „Nego, kaži mi šta ti misliš da će se sada dogoditi?” Arslan trepće i grleno se smeje. „Mislim da ćeš mahnuti mom sinu da nam se pridruži i onda ćemo sesti da podelimo hranu. Pošto je logor naš, dopuštam ti gostinska prava.” Temudžin pročišćava grlo. Ovom čoveku duguje veliku uslugu i neprijatno mu je da ga dodatno opterećuje. „Zašto si mi pomogao?”, tiho ga pita. Arslan diže pogled i primećuje tek izbledele modrice i pomalo zguren način na koji mladić sedi na konju. Jesugej bi bio ponosan na ovakvog sina, zaključuje ratnik. „Zakleo sam se na vernost tvom ocu, Temudžine. Ti si njegov najstariji preživeli sin.” Temudžinove oči iskre pri sećanju na Bektera. Da li bi ovaj čovek i njegovom starijem bratu priskočio u pomoć? Temudžin može samo da nagađa kakav bi to obrt sudbine bio. „Ne poznaješ me”, naposletku kaže. Arslan neko vreme zamišljeno ćuti. „Tačno. Palo mi je na pamet da te zanemarim dok si trunuo u onoj jami, ali nisam čovek koji tek tako zanemaruje. I da nisam upoznao tvog oca, izvukao bih te napolje.” Temudžinovi obrazi naglo rumene. „Zahvalan sam ti na tome”, odgovara, skrećući pogled ka brdima. „Nećemo o tome”, odlučuje Arslan. „Prošlo je. Sada me ne poznaješ, ali uverićeš se u to da su moje reči gvozdene.” Temudžin iznenađeno gleda u Arslana, tražeći na njegovom licu znake podrugivanja. Umesto toga, vidi samo odlučnu kontrolu. „Da, tvoj otac je to često govorio”, pojašnjava Arslan. „To me je privuklo njemu i uverio sam se. Ako si samo upola kao on, moj sin i ja ćemo se zavetovati tebi u čast tvoje loze.” Temudžin zuri u Arslana, sluteći njegovu pritajenu snagu. Iskusni ratnik ne nosi oružje, ali kobila se bez komande udaljava par koraka od njega, kao

da je, poput njenog jahača, svesna predatora koji se savršeno obuzdava. Temudžin se pita da li Arslan očekuje da će ga odvesti svojim ratnicima. Najednom mu proleće kroz glavu da možda neće hteti da se obaveže svom novom gospodaru kada bude otkrio da ovaj kod kuće ima samo nekoliko mršuljave braće koji se kriju u brdima. Iskušenje je veliko, ali Temudžin ga ignoriše, ne želeći da glumi pred onim koji mu je spasao život. „Nemam ni pleme ni imetak, samo svoju porodicu u zbegu”, priznaje Temudžin. „Nemam ništa da ponudim tebi i tvom sinu. Ako odlučite da nastavite svojim putem, ja ću se vratiti njima i biću vam zahvalan na pomoći.” „Rekao si da si zemlja i kosti brdske”, podseća ga Arslan. „Verujem da si govorio reči svog oca. Pratiću te.” „Onda pozovi svog sina”, kaže Temudžin, najednom neodlučan. Ne želi da podgreva nadu, ali primećuje da ga je zarobljeništvo promenilo. Više se ne zadovoljava samo pukim preživljavanjem. Gleda u Arslana i zamišlja trag vatre i krvi među plemenima koja će završiti u šatorima Vukova. Video je to u najdubljem mraku zemljane jame. Dok su oko njega zujale muve i dok mu je mašta gorela u plamenu. Ðelme im se pridružuje i Temudžin silazi s konja, prilazeći im hramajući. „Ako me zovete svojim kanom, više nećete imati svoju volju”, počinje on, sećajući se istih reči koje je izgovarao njegov otac. „Kleknite.” Ðelme i njegov otac se spuštaju na jedno koleno i Temudžin polaže ozleđene ruke na njihove glave. „Tražim so, mleko, konje, šatore i krv.” „Tvoji su, kane moj”, uglas odgovaraju otac i sin. „Onda ste moj klan i svi smo jedno pleme”, nastavlja Temudžin, iznenadivši ih. „Zovem vas svojom braćom i sada smo jedan narod.” Arslan i Ðelme podižu glave, zatečeni tonom i dubinom ovih reči. Temudžin okreće glavu u pravcu gde se krije njegova porodica. Zna da će pronaći svoje pleme među prezrenima, odbačenima, nomadima i čobanima. Među ljudima kao što je Horgaz i njegova porodica koju je Tolaj zbrisao s lica zemlje. Malo ih je, ali žilavi su od teškog života. Mnogi su odbačeni i gladni osvete, baš kao i on. Žude za svojim plemenom i idealnom prilikom da uzvrate udarac svetu koji ih se odrekao. „Ovde počinje”, objavljuje Temudžin šapatom. „Dosta sam se krio. Sada neka se oni kriju od mene.”