Conn Iggulden - Dzingis Kan 01 Vuk iz ravnice (SR)

Neodoljivo ga podsećaju na goropadne pse i pomalo mu je ispod časti da razgovara s njima kao s ljudskim bićima. „A on se krije u nosiljci?”, pita Temudžin. Oficir se trza i Temudžin spušta ruku nadomak balčaka svog mača. Previše noći je proveo trenirajući sa Arslanom da bi ostao ravnodušan na iznenadan napad oštricom. Možda mu oči otkrivaju da ga zabavlja Juanovo ukočeno držanje koje podseća na isklesani kip. „Donosim poruku od Togrula, keraitskog kana”, nastavlja Juan. Pomen ovog imena budi kod Temudžina novu radoznalost. Već je čuo za njega, u njegovom logoru žive tri nomada koje je to pleme prognalo. „Onda kaži svoju poruku”, uzvraća Temudžin. Oficir je izgovara kao da recituje, zagledan nekud u daljinu. „Veruj ovim ljudima i ponudi im gostinska prava u moje ime”, završava Juan. Temudžin se nakratko ceri čime iznenađuje kineskog vojnika. „Možda će to biti mudro. Postoji li alternativa?” Juan iritirano gleda Temudžina u oči. „Nema alternative. Dobili ste svoje zapovesti.” Temudžin se na to grohotom smeje iako pomno prati svaki njegov pokret, svestan toga da može da posegne za svojim mačem. „Togrul od Keraita nije moj kan”, odgovara mu. „On ovde ne izdaje naređenja.” Ipak, njegovo interesovanje za kolonu koja je ušla u njegovu teritoriju i opkolila njegov logor ne prestaje da raste. Oficir se više ne oglašava iako njegova napetost ne jenjava. „Mogao bih sve da vas pobijem i uzmem ono što tako dobro čuvate u toj nosiljci”, nastavlja Temudžin, više da ga bocne nego što to zaista misli. Na njegovo iznenađenje, oficir ne pokazuje znake besa. Umesto toga, na licu mu titra ironičan osmeh. „Nemaš dovoljno ljudi”, samouvereno uzvraća Juan. Temudžin otvara usta da mu odgovori kada se iz nosiljke oglasi zapovest na nerazumljivom jeziku. Podseća na gakanje guske, ali oficir spremno povija glavu. Temudžin ne može više da obuzdava svoju radoznalost. „U redu. Ugostiću vas u svom domu”, odlučno kaže. „Jašite sa mnom, ali tako da moji stražari ne dobiju strele kroz grlo.” Primećuje kako se Juan mršti i nastavlja, nešto strože. „Jašite sporo i bez naglih pokreta. U mom logoru ima ljudi koji ne vole strance.”

Juan podiže pesnicu i dvanaest robova grabi duge drške. Uspravljaju se kao jedan i zure tupo ispred sebe. Temudžin ne zna kako to da protumači. Izdaje zapovest svojim ljudima i sa Arslanom zauzima čelo kolone. Ðelme i on okreću svoje konje i odlaze na začelje. Kada dovoljno odmaknu, Temudžin se naginje ka Arslanu i tiho mrmlja. „Poznaješ li ovaj narod?” Arslan klima glavom. „Sretao sam ih i pre.” „Jesu li nam pretnja?” Temudžin ne skida pogled sa Arslanovog lica, čekajući njegov odgovor. „Mogli bi da budu. Veoma su imućni i priča se da su im gradovi veliki. Ne znam šta hoće od nas, ni zašto su došli.” „Ni kakvu igru igra Togrul”, dodaje Temudžin. Arslan potvrdno klima glavom i do kraja puta više ne razgovaraju. Vin Čao čeka da nosiljku spuste na zemlju i da mu se Juan obrati. Zainteresovano je pratio njihov ulazak u logor, gušeći uzdah pri pogledu na poznate šatore i žgoljave ovce. Zima je bila teška i narod pred njim deluje izmučeno i jadno. U vazduhu je osetio vonj ovčjeg loja mnogo pre nego što je ušao u stanište i svestan je toga da će, kada mu se uvuče u odeću, morati više puta da je opere kako bi ga zauvek odagnao. Kada Juan ukloni svilene zavese, Vin izlazi između njih, dišući plitko i trudeći se da ničim ne oda svoje gađenje. Trebalo mu je mnogo vremena da se navikne na to okruženje, ali i dalje mu je neprijatno pri svakom susretu sa ljudima iz plemena koji se kupaju jednom, najviše dvaput godišnje, i to samo kada upadnu u reku. U svakom slučaju, pred njim je zadatak koji mora da obavi kako zna i ume. U sebi proklinje malog Čenga dok stoji na hladnom vetru s najvećim dostojanstvom koje uspeva da iznedri. Čak i da nije primetio kako se ostali ljudi razlikuju od mladića žutih očiju, Vin bi pretpostavio da im je vođa. Na dvoru Kaifenga, „tigrovi” se lako prepoznaju po tome što njihovim venama teče ratnička krv. Ovaj Temudžin je jedan od tih tigrova, zaključuje Vin čim im se pogledi sretnu. Kakve oči! Vin u svom životu nije video slične! Vetar ga šiba kroz tanku odeću, ali on ne pokazuje da mu je hladno kada se okrene prema Temudžinu i blago se nakloni. Samo Juan zna da to čini nedovoljno duboko, ali dovoljno da ispoštuje pravilo učtivosti. Uprkos svemu, Vina zabavlja što bar na tren ima priliku da uvredi varvare. Na

njegovo iznenađenje, jahač jedva da primećuje njegov gest, što ga donekle onespokojava. „Zovem se Vin Čao. Ja sam ambasador kineskog dvora Severnog Sunga. Čast mi je biti u vašem logoru”, počinje on. „Priča o vašim bitkama sa Tatarima pronela se zemljom.” „I to te dovodi ovde u tvojoj maloj nosiljci, je li?”, uzvraća Temudžin. Fasciniran je svakim aspektom neobičnog došljaka, okruženog brojnom poslugom. Koža mu je takođe žuta mada Temudžinu deluje bolesno, ali zato se dobro drži na vetru koji mu duva kroz tanku odeću. Po Temudžinovoj proceni ima preko četrdeset godina iako mu koža nije izborana. Kineski diplomata je nesvakidašnja pojava za one koji su odrasli u plemenima. Na sebi ima zelenu odeždu koja kao da svetluca. Kosa mu je crna, poput njihove, ali je zalizana i srebrnom kopčom uvezana u rep. Na Temudžinovo zaprepašćenje, prsti mu se završavaju noktima dugim poput kandži. Pita se koliko dugo bi izdržao da ovako stoji na zimi. Ne promiču mu njegove promrzle usne koje iz časa u čas bivaju sve modrije. Vin opet povija glavu pre nego što mu se obrati. „Donosim pozdrave sa dvora od žada. Čuli smo za tvoje uspehe i imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Tvoj brat iz Keraita šalje ti svoje pozdrave.” „Šta Togrul hoće od mene?”, direktno pita Temudžin. Vin neko vreme ćuti, gušeći bes dok mu studen prodire u kosti. Zar ga neće pozvati u topli šator? Odlučuje da malo ubrza stvar. „Zar mi nisi odobrio gostinska prava, gospodaru? Neprikladno je pričati o velikim temama sa ovoliko ušiju oko nas.” Temudžin sleže ramenima. Njegov gost se očigledno smrzava, a on želi što pre da čuje šta ga je navelo na to da pređe surovu ravnicu i dođe do njega. „Ovde si dobrodošao”, odgovara i odlučuje da ga oslovi po imenu, valjajući ga mučno preko jezika. „Vinčo?” Starac obuzdava grimasu i Temudžin se osmehuje njegovom ponosu. „Vin Čao, gospodaru”, diplomatski ga ispravlja. „Jezik mora da dodirne nepce.” Temudžin klima glavom. „Hajdemo negde na toplo, Vin Čao. Narediću da ti donesu slani čaj.” „Ah, čaj”, mrmlja Vin i prati Temudžina u pohabani šator. „Baš mi je nedostajao.”

U polumraku šatora, Vin seda na krevet i strpljivo čeka da mu serviraju čaj. Temudžin mu lično spušta činiju u šake. Šator se puni ljudima koji nepristojno zure u njega i Vin sebe tera da plitko diše sve dok se ne navikne na vonj znoja koji dominira omanjim prostorom. Čezne za mirisnom kupkom, ali takva zadovoljstva su sada daleko iza njega. Temudžin posmatra kako Vin napućenim usnama proba čaj, tobože uživajući u njegovom ukusu. „Pričaj mi o svom narodu”, zahteva Temudžin. „Čuo sam da ste veoma brojni.” Vin klima glavom, zahvalan što mu je omogućeno da priča između gutljaja. „Naše carstvo je podeljeno. Južne granice dele više od šezdeset hiljada duša pod carem Sungom”, odgovara on. „Severno kinesko carstvo je verovatno iste veličine.” Temudžin trepće. Brojke su veće nego što može da zamisli. „Mislim da preteruješ, Vin Čao”, uzvraća on, izgovarajući njegovo ime zapanjujuće precizno. Vin sleže ramenima. „Ko može biti siguran? Seljaci se brže množe od insekata. Na dvoru Kaifenga postoji više od hiljadu zvaničnika a za popis je potrebno nekoliko meseci. Ne znam tačnu brojku.” Vin uživa u začuđenim pogledima koje ratnici razmenjuju između sebe. „A ti? Jesi li ti njihov kan?”, radoznalo će Temudžin. Vin odmahuje glavom. „Davno su prošle moje...” Zastaje da pronađe pravu reč, ali ne nalazi je. „Bitke? Ne.” Izgovorio je pogrešnu reč. „To znači sedenje za stolom i odgovaranje na pitanja hiljada drugih, prvo u regionu a onda u samom Kaifengu za careve zvaničnike. Prvi sam među onima koji su ove godine ispitani.” Udubljen u sećanja, Vin podiže činiju do usana. „Bilo je to mnogo davno.” „Čiji si ti onda čovek?”, pita ga Temudžin, pokušavajući da shvati. Vin se smeška. „Možda sam prvi ministar za građanske usluge, ali čini mi se da ti misliš na careve Sunga. Oni vladaju na severu i jugu. Možda ću doživeti da se Srednje carstvo ponovo ujedini.” Temudžin se svojski trudi da razume šta mu ovaj govori. Dok zure jedan u drugog, Vin spušta činiju na sto i poseže rukom za vrećicom u

unutrašnjem džepu svoje bluze. Nagli pokret mami zveket oružja u šatoru, što ga tera da ostane ukočen u tom položaju. „Samo hoću da izvadim sliku, gospodaru.” Temudžin mu daje znak da nastavi, fasciniran tom idejom. Gleda kako Vin vadi papire jarkih boja iz minijaturne vrećice i pruža mu ih. Na njima su nacrtani čudni simboli, ali u sredini se nalazi lik mladića koji ga gleda direktno u oči. Temudžin podiže jedan papir i pomera ga levo-desno, zapanjen kako ga lice sa slike posmatra iz svih uglova. „Imate vrsne slikare”, nevoljno priznaje. „Tačno, gospodaru, ali papir koji držiš štampan je na velikoj mašini. Ima svoju vrednost i daje se u zamenu za robu. Sa još nekoliko takvih možeš da platiš dobrog konja ili mladu ženu za jednu noć.” Primećuje kako Temudžin dodaje papir ostalima i radoznalo prati njihove reakcije. Ovi reaguju kao deca, zaključuje Vin. Možda bi trebalo da pred odlazak pokloni svakome od njih po jednu novčanicu. „Govoriš reči koje ne razumem”, opominje ga Temudžin. „Šta znači štampan? Na velikoj mašini? Pokušavaš da nas obmaneš u mom šatoru?” Mladi kan ne zvuči prijateljski i Vin podseća sebe na to da Mongoli umeju da budu vrlo nemilosrdni, čak i prema svojim prijateljima. Ukoliko samo za trenutak pomisle da im se podruguje, ne piše mu se dobro. Iako se ponašaju kao nezrela deca, najbolje je da nijednog trenutka ne gubi iz vida koliko su zapravo opasni. „To je samo način bržeg slikanja, brži od onog kada se slike izrađuju pojedinačno”, pojašnjava Vin, smirenim glasom. „Možda ćeš jednog dana posetiti kinesku zemlju i uveriti se sam u to. Pouzdano znam da se keraitski kan divi mojoj kulturi. Mnogo puta je izrazio želju da živi u zemlji Srednjeg carstva.” „Togrul je to rekao?”, čudi se Temudžin. Vin klima glavom, prihvatajući novčanicu od poslednjeg čoveka koji ju je odmerio. Pažljivo je presavija i vraća u vrećicu, osećajući na sebi oči svih prisutnih. „To mu je najveća želja. Tamo je zemlja toliko plodna i crna da na njoj sve uspeva, čopori divljih konja ne mogu se izbrojati i lov je bolji nego igde na svetu. Naši gospodari žive u velikim kućama od kamena i imaju hiljade slugu koji udovoljavaju svakom njihovom hiru. Togrul iz Keraita bi želeo takav život za sebe i svoje naslednike.” „Kako selite te kuće od kamena?”, pita jedan od prisutnih.

Vin mu klima glavom u znak pozdrava. „Ne selimo ih kao što vi selite svoje šatore. Neke su velike kao planine.” Temudžin se na ovo smeje, znajući da ovaj čovečuljak ipak s njima igra neku svoju igru. „Onda mi to neće odgovarati, Vin”, priznaje mu. „Plemena moraju da se sele kada lovišta osiromaše. U toj kamenoj planini bismo umrli od gladi.” „Ne biste, gospodaru, zato što bi vaše sluge kupovale hranu na pijacama. Uzgajali biste životinje za klanje i useve za kuvanje. Imali biste hiljadu žena i ne biste znali za glad.” „I za tim Togrul čezne?”, čudi se Temudžin. „Sad vidim i zašto.” Glava mu je najednom prepuna tih novih, neobičnih ideja, međutim, i dalje nije čuo razlog zbog kojeg se Vin odmetnuo tako daleko od svog doma i došao u divljinu da ga potraži. Nudi mu šolju i puni je ajragom. Kada shvati da njegov gost steže vilice kako bi sprečio cvokot zuba, Temudžin se smeška. „Protrljaj ovim ruke i lice pa ću ti dopuniti šolju”, savetuje ga. Vin povija glavu u znak zahvalnosti i čini kako mu je rečeno. Bistra tečnost mu vraća rumenilo u žute obraze, čineći ih da sijaju od iznenadne upaljenosti. Ostatak ajraga sipa niz grlo. Drugu šolju iskapljuje odmah nakon što je Temudžin dopuni i podiže je tražeći treću. „Možda ću jednog dana stvarno otputovati na istok”, kaže Temudžin, „i svojim očima videti sve te neobične stvari. Ali pitam se zašto si sve to napustio i doputovao ovde gde moj narod vlada pomoću mača i luka. Tvoj car nam ovde nije ni na kraj pameti.” „Iako je otac svih nas?”, automatski brblja Vin. Temudžin zuri u njega i Vin žali što je pristao da pije ajrag na prazan stomak. „Već dve godine sam među plemenima, gospodaru. Ima trenutaka kada mi moj narod veoma nedostaje. Poslali su me da okupim saveznike protiv Tatara na severu. Togrul od Keraita veruje da deliš njegovo neprijateljstvo prema tim bledokošcima.” „Izgleda da je Togrul dobro obavešten”, uzvraća Temudžin. „Kako to da je toliko upoznat s mojim poslovima?” Dopunjuje Vinovu šolju po četvrti put i posmatra kako je ovaj iskapljuje kao i prethodne tri. Zadovoljan što ga vidi pijanog, puni svoju šolju, pijuckajući je oprezno kako bi sačuvao bistru glavu. „Kan Keraita je mudar čovek”, odgovara Vin Čao. „Godinama se borio protiv Tatara na severu i od mojih gospodara je nagrađen s puno zlata. Stvar je u ravnoteži, razumeš? Ako u Kaifeng pošaljem zapovest da na zapad

pošalju stotinu konja, ovi bi došli nakon jednog godišnjeg doba. Zauzvrat, Kerait bi prolio tatarsku krvi zadržao ih podalje od naših granica. Ne želimo da zalaze u našu teritoriju.” Jedan od ratnika glasno frkće i Temudžin podiže glavu da ga pogleda. „Trebaće mi tvoje mišljenje o ovome, Arslane, kada ostanemo sami”, kaže Temudžin. Čovek se smiruje, zadovoljan kanovom odlukom. Vin gleda u ratnike oko sebe. „Došao sam da vam ponudim isti dogovor. Mogu vam dati zlato, konje...” „Mačeve”, prekida ga Temudžin. „I lukove. Ukoliko pristanem, tražiću oklope za svoje ljude, zatim stotine konja, kobila i pastuva. Zlato mi ne treba, baš kao ni kuća od kamena koju ne mogu da selim.” „U ovom logoru nisam izbrojao ni sto ljud”, diplomatski primećuje Vin. U sebi se raduje, ali to prikriva. Pregovori su otpočeli lakše nego što je mogao da zamisli. „Zato što ih nisi sve video”, odgovara Temudžin kroz frktaj. „I nisam rekao da pristajem. Kakvu ulogu ima Togrul u svemu ovome? Nikada ga nisam upoznao mada znam Keraite. Hoće li doći za tobom da me moli za pomoć?” Vinovi obrazi poprimaju tamniju nijansu kada spusti praznu šolju. „Keraiti su jako pleme, s više od tri stotine naoružanih ljudi, gospodaru. Čuli su od tatarskih zarobljenika za vaše prodore na sever.” Zastaje, birajući reči. „Togrul je čovek sa vizijom i nije me poslao da te molim nego da ti predložim da se pridružiš njegovoj vojsci. Zajedno ćete potisnuti Tatare nazad za narednih deset generacija. Čovek kojeg je mladi kan oslovio sa Arslane kao da se opet meškolji i Vin primećuje kako ga Temudžin hvata za ruku. „Ovde sam kan i odgovoran sam za svoj narod”, nastavlja Temudžin. „Tražiš od mene da se poklonim Togrulu zarad nekoliko konja?” Šatorom kao da je zavladala neka negativna energija i Vin prvi put žali što Juanu nije dozvoljeno da mu se pridruži. „Ako odbijaš, onda ću da odem”, kaže mu. „Togrulu nije potreban sluga nego vođa sa razuzdanošću i snagom. Potreban mu je svaki čovek.” Temudžin gleda u Ðelmea. Zna dobro kao i svi ostali da su Tatari nakon beskrajne zime gladni osvete. Ideja ujedinjenja sa većim plemenom jeste primamljiva, ali treba mu vremena da razmisli.

„Tvoj predlog je zanimljiv, Vin Čao”, priznaje Temudžin posle kraće pauze. „Sada me ostavi da donesem odluku. Kačijune? Obezbedi tople krevete za njegove ljude i neka im se donese hrana da utole glad.” Primećuje kako Vinov pogled pada na poluprazan meh ajraga pored njegovih nogu. „I malo ajraga da se zagreju”, dodaje, ponesen sopstvenom velikodušnošću. Svi ustaju kada to učini Vin, ne toliko siguran na nogama kao što je bio kada je ušao u šator. Naklanja se, i Temudžin zapaža da to čini nešto dublje nego prvi put. Možda je bio ukočen od putovanja. Kada ostanu sami, Temudžin vedro gleda u svoje ljude od poverenja. „Prihvatiću”, kaže im. „Hoću da naučim sve što mogu o ovom narodu. Kuće od kamena! Hiljade robova! Zar vam to ne budi maštu?” „Ne poznaješ tog Togrula”, opominje ga Arslan. „Zar je srebrni narod na prodaju?”, pita, frkćući. „Ti Kinezi misle da nas mogu kupiti obećanjima i zadiviti pričama o svojim izobilnim gradovima. Ko su nam oni?” „Hajde da saznamo”, odgovara Temudžin. „Sa keraitskim ratnicima mogu da satrem Tatare. Neka poteku reke krvi nakon naših pobeda.” „Zavetovao sam se tebi a ne Togrulu”, podseća ga Arslan. Temudžin se okreće prema njemu. „Znam. Neću biti ničiji sluga. Ipak, ako ujedinimo snage, imaćemo samo korist. Misli na Ðelmea, Arslane. Misli na njegovu budućnost. Previše smo puni života da bismo svoje pleme gradili na pojedincima. Hajde da se dignemo svi zajedno i rizikujemo sve. Hoćeš da sediš i čekaš Tatare?” „Znaš da neću”, odgovara Arslan. „Onda je odluka pala”, zaključuje Temudžin, osećajući kako u njemu raste uzbuđenje.

25 Vin Čao tri dana pregovara sa Mongolima o uslovima. Na odlasku, u krilo spušta mešine sa ajragom pre nego što spusti zlatne zavese u svojoj nosiljci i čeka da nastavi svoje putovanje. Iza svilenih zavesa, Vin se iritirano češe, ubeđen u to da je u logoru pokupio vaši. Misija nije bila nimalo laka, ali na kraju se ispostavilo da su Mongoli željni rata sa Tatarima, baš kao što je Togrul i predvideo. Ništa iznenađujuće, razmišlja Vin, budući da je i sam rođen u ravnici. Plemena zimi neumorno ratuju između sebe. U proleće, kada iz smrznute zemlje nikne prva trava, nastavljaju da to čine s još većim žarom. Vin se smeška u sebi dok čita dela Čun Cija, zapisujući povremeno svoje beleške na ivici pergamenta. Ministar nije pogrešio što je na ovaj zadatak poslao nekog s njegovim diplomatskim umećem. Mali Čeng ne bi postigao ovako plodonosan dogovor, čak ni uz obećane konje i oklope. Evnuh unjkavog glasa zasigurno bi posrnuo od gnušanja tokom svadbene ceremonije kojoj je Vin Čao prethodnog dana prisustvovao. Telom mu prolazi drhtaj pri sećanju na topao napitak od mleka i krvi koji je morao da popije. Čun Ci bi aplaudirao njegovoj samokontroli. Nevesta po imenu Borte je vitka i žilava kao i njen budući muž, mladi kan Temudžin, seća se Vin. Nimalo mu se nije svidela mada je mladi ratnik delovao srećno pored nje. Šta bi Vin sada dao za samo jednu noć s lepoticom iz javne kuće! Ali u ovoj surovoj zemlji teško je zamisliti glatka, napuderisana ženska bedra i Vin po ko zna koji put proklinje svoj posao. Četvrtog dana je spreman da naredi zaustavljanje radi obroka, kada Juan dogalopira posle raporta jednog od izviđača. U zatvorenoj nosiljci, Vin nestrpljivo sluša kako Juan izdaje naređenja ratnicima oko sebe. Frustrirajuće je igrati ulogu plemića kada se oko njega dešavaju zanimljive stvari. Vin uzdiše, svestan toga da ga je njegova radoznalost već dovoljno koštala u životu.

Kada Juan konačno priđe nosiljci, Vin je već umotao svoje svitke i greje se gutljajima bistre tečnosti kojom se snabdeo kod plemena. Bar neka korist od njih iako mu se ajrag čini previše blagim u poređenju sa vinom od pirinča kojim se opušta kod kuće. „Zašto me opet uznemiravaš, Juane?”, pita ga. „Spremao sam se da odspavam pre ručka.” U stvari, jedan pogled na zajapureno lice njegovog čuvara momentalno mu ubrzava puls. Potrebna mu je ravnoteža, u to je siguran. Posle toliko vremena provedenog među plemenima ne bi ga čudilo da i sam zgrabi mač, poput običnog vojnika. Eto kakav uticaj imaju divljaci čak i na ljude visokog kulturnog nivoa. „Jahači, gospodaru. Tatari”, odgovara Juan, dodirujući čelom ledenu travu. „Pa? Na tatarskoj smo teritoriji, zar ne? Normalno je da naiđemo na nekoliko Tatara dok putujemo u Kerait. Pusti ih da prođu, Juane. Ako nam se ispreče na putu, ubij ih. Uzalud si me uznemirio.” Juan povija glavu i Vin nastavlja da govori kako se njegov prvi čuvar ne bi osećao posramljeno. Kada je u pitanju čast, osetljiv je poput evnuha. „Prenaglio sam, Juane. Bio si u pravu što si mi se obratio.” „Gospodaru, trideset naoružanih ratnika na odmornim konjima. Mogu da budu samo iz većeg logora.” Vin mu sporo odgovara, trudeći se da sačuva strpljivost. „Ne znam kakve to veze ima s nama, Juane. Znaju da ne smeju da napadaju kineske predstavnike. Kaži im da nas zaobiđu.” „Mislio sam...”, počinje Juan. „Ako biste mogli da pošaljete jednog glasnika u logor koji smo napustili, gospodaru. Da ih upozori. Tatari verovatno traže njih.” Vin iznenađeno trepće na ovaj predlog svog prvog stražara. „Vidim, zbližio si se s našim domaćinima. To je samo slabost u tebi, Juane. Šta me se tiče da li će se Tatari i Mongoli pobiti između sebe. Iskreno, i ti bi trebalo da ih što pre zaboraviš.” Prekida ih povik upozorenja jednog od stražara nakon čega Vin i Juan čuju užurbani konjski topot. Juan ostaje na svom mestu. Vin za trenutak sklapa oči. U ovoj zemlji zaista nema mira. Kad god pomisli na to da ga je našao, neko projaše u potrazi za neprijateljem kojeg želi da uništi. Preplavljuje ga talas nostalgije, tako silno da mu se čini da će se onesvestiti. A onda se presabira, ubeđujući sebe u to da je ovo njegova sudbina.

„Ako ti nešto znači, Juane, kaži im da nismo videli nikakve jahače. Objasni im da obučavam svoje ljude za proleće.” „Tvoja volja, gospodaru.” Vin posmatra tatarske konjanike koji im prilaze. Izgledaju kao da su naoružani za rat, primećuje on, iako mu nije stalo do Temudžina i njegovog jadnog logora. Ne bi suzu pustio ni da kompletan tatarski narod nestane s lica zemlje, zajedno sa mongolskim plemenima. Možda će tada konačno moći da se vrati kući. Gleda kako Juan razgovara s tatarskim vođom u debelom krznenom ogrtaču. Vin drhti samo pri pogledu na tako prljavog ratnika i ne pada mu na pamet da se spušta na taj nivo da mu se lično obraća. Tatarin deluje ljutito, ali Vina to nimalo ne brine. Njegovi ljudi su probrani iz lične straže prvog ministra i samo jedan vredi kao tuce vrištavih ljudi iz plemena. Juan je osvojio turnir u mačevanju najvišeg ranga i važi za najboljeg u svojoj diviziji. Vin je bar u tom pogledu dobro obezbeđen. Streljajući očima nosiljku, Tatari urlaju uglas, mašući svojim mačevima. Juan nepomično sedi na svom konju i odmahuje glavom. Samo ih mladalački ponos sprečava da odjašu dalje i Vin se pita da li će biti prinuđen na to da ih podseti na svoj status. Čak i neugledni Tatari znaju da je kineski predstavnik nedodirljiv. Vin sa olakšanjem posmatra kako ratnici završavaju svoje razmetanje i odlaze bez osvrtanja. Jednim delom svog bića je razočaran što nisu odlučili da ga napadnu. Juan bi ih iskasapio. Vin se za trenutak pita da li je Temudžin spreman za ono što ga čeka, ali odmah odbacuje tu misao, ubeđujući sebe da ga to ne zanima. Ukoliko Tatari pronađu mongolski logor, preživeće ili jedni ili drugi. U svakom slučaju, krvav ishod mu ide u prilog jer će mu manje plemena sedeti na vratu. Kada mu nestanu iz vida, Vin oseća bolan grč u stomaku. Iritirano izbacuje vazduh kroz stisnute usne i poziva Juana da postavi mali paviljon koji koristi za pražnjenje creva, daleko od ljubopitljivih očiju. Čini sve što je u njegovoj moći da mu bude udobno, ali raskoš dvora ga i dalje proganja u snovima. Predugo nije bio sa ženom. Možda bi, kada bi napisao ponizno pismo malom Čengu, mogao da ubrza povratak kući. Ne. Tako nešto ne bi podneo. Tatari silovito jurišaju čim mongolski rogovi oglase znak za opasnost. Teraju svoje konje u galop i svaki konjanik jaše s lukom spremnim da

prostreli sve što im se nađe na putu. Temudžin i njegova braća istrčavaju iz svojih šatora čim odjeknu prvi zvuci upozorenja. Ratnici panično zauzimaju borbene položaje. Oni na glavnom putu izvlače drvene barijere iz zemlje, podupirući ih kako bi bile što čvršće. Napadači neće moći da projašu direktno između šatora. Moraće da zaobiđu prepreke i tako bar donekle uspore tempo. Temudžin vidi da su njegovi ljudi već spremili svoje lukove i spustili ih na smrznutu zemlju. U punoj su pripravnosti kada na vidiku ugledaju neprijatelje u vonjavim krznima. Tatari jašu u koloni po trojica, izdignutih glava kako bi markirali svoje mete. Temudžin kezi zube, shvatajući da se uzdaju u faktor iznenađenja koji izaziva veći strah i zbunjenost. Oseća kako zemlja pod njegovim nogama drhti i žali što kod sebe nema mač koji mu je Arslan iskovao. Umesto njega, u ruci steže tatarsku sablju lošeg kvaliteta. Moraće da posluži svrsi. Prvi konjanik vidi barijeru pred sobom. Dvojica okreću konje i ukrštaju puteve sa trećim. Zapažaju ljude u senci i po instinktu otpuštaju kopljišta koja se zarivaju u drvo. Istog trena Kačijun i Kasar ustaju iz zaklona i gađaju jahače. Strele se zarivaju u konjanike i obaraju dvojicu na zemlju. Njihovi konji nastavljaju da jure u punom galopu, ali oboreni Tatari više ne ustaju. Isprva sve liči na pokolj. Tatari koji jurišaju iza čelne trojke natrčavaju na napuštene konje i svoje mrtve saborce. Dvojica preskaču barikadu tik ispred Kačijuna, ali Kasar otpušta sledeću strelu. Jahači se nalaze na brisanom prostoru, sa kopljištima uperenim u njih iz svih pravaca. Imaju tek toliko vremena da viknu upozorenje pre nego što ih zapljusne kiša strela koja guši njihove krike i izbacuje ih iz sedla. Sledeći Tatarin pokušava da preskoči barijeru, ali njegov konj ne skače dovoljno visoko, pa je ruši i propinje se visoko. Kasar se kotrlja u stranu, ali usput kači nogu svog brata. Kačijun bolno psuje. Jedan trenutak bespomoćno leži na leđima i gleda kako nadire novi neprijateljski talas u punom galopu. Svestan je toga da mu život visi o koncu. Konjanik vidi Kačijuna i zateže svoj luk u trku, ciljajući direktno u grudi. Pre nego što otpusti tetivu, Arslan pravi iskorak iz svog zaklona i u zamahu mu seče grkljan. Tatarin pada kao pokošen a njegov konj nastavlja besciljno da juri. Strele fijuču svud oko njih dok Arslan oslobađa Kačijuna. Kasar je na jednom kolenu i ispaljuje strelu za strelom, ali polako gubi smirenost i šesti konjanik uspeva da se probije, neozleđen i opasan.

Temudžin ga opaža na vreme. Bez prve barijere konjanici mogu da prodru direktno u stanište. Primećuje još dvojicu svojih ljudi koji pokušavaju da ih obore, ali padaju od tatarskih strela. Iza druge barijere nalazi se grupa koja po njegovoj komandi ispaljuje kopljišta Tatarima u leđa, međutim, šest konjanika uspeva da protutnji mimo zasede. Napad se otima kontroli uprkos njegovim temeljnim pripremama. Temudžin čeka da Tatarin otpusti svoje kopljište a potom izlazi iz zaklona i zariva mu oštricu u butinu. Krv prska po njemu dok čovek izbezumljeno vrišti i zateže uzde. Izgubivši kontrolu, Tatarin okreće svog konja i uleće u šator. Ovaj se ruši uz škripu polomljenog drveta i katapultira ga iz sedla. Prva grupa od šest Tatara ustremljena je na Temudžina i tera ga da munjevito potraži zaklon. Jedan ratnik jaše direktno ka njemu, spreman da svakog časa ispali strelu. Temudžin se kotrlja po zemlji i naglo ustaje sa visoko podignutim mačem. Tatarin ispušta krik kada mu vrh sečiva utone u stomak, dok njegova strela proleće tik iznad Temudžinove glave. Konj natrčava na Temudžina i obara ga na zemlju. Ovaj ošamućeno ustaje i gleda oko sebe. U logoru vlada pometnja. Tatari su izgubili dosta ljudi, ali oni koji su preživeli trijumfalno jašu u potrazi za metama. Većina spušta svoje lukove i izvlači mačeve za borbu prsa u prsa. Temudžin vidi kako dvojica teraju konje na Arslana i brzo grabi svoj luk. Prva strela koju uzima je polomljena a ostale rasute po zemlji. Utom čuje krik svoje majke, i kada se okrene, vidi Borte koja istrčava iz šatora, jureći za malom Temulun. Njegova sestra panično trči i nijedna od žena ne vidi Tatarina ustremljenog na njih. Temudžin zadržava dah i ne čeka Arslanovu reakciju. Iskusni ratnik je naoružan i spreman da odbije napad, ali Temudžin donosi odluku. Zateže luk i cilja usamljenog konjanika koji juri za Borte. Čuje konjski topot a zatim vidi još jednog Tatarina koji jaše ka njemu, s visoko uzdignutim mačem, spremnim za odrubljivanje glave. Nema vremena za razmišljanje. Hitro se spušta na koleno i pokušava da nacilja konja. Otpušta strelu, ali ova se beskorisno zabija u zemlju. Utom ga nešto snažno udara po glavi i sledećeg trenutka pada u mrak. Ðelme pritrčava svom ocu kada se dva Tatarina obruše na njega. „Idi levo”, dovikuje Arslan svom sinu, iskoračujući istovremeno udesno.

Tatari predviđaju njihov pokret, ali otac i sin u poslednjem trenutku menjaju strane. Arslanov mač seče grkljan jednom Tatarinu a Ðelmeov drugom. Oba konjanika su mrtva u otkucaju srca, a njihovi konji nestaju u nepoznatom pravcu. Tatarski vođa nije preživeo prvi napad na barikade i od cele konjice jedva da ih je desetak preživelo. S brdom koje štiti logor sa tri strane, nemoguće je projahati kroz stanište, tako da preživelima preostaje samo da okrenu svoje konje i nastave da seku sve pred sobom. Arslan vidi kako stanovnici logora obaraju dvojicu sa sedla i seku ih noževima. Krvav je to posao, ali jezgro tatarske vojske je razoreno. Nekolicina preživelih galopira u pravcu odakle su došli, zgureni na svojim sedlima dok iznad njih zvižde kopljišta. Arslan primećuje jednog koji se vraća s drugog kraja logora i sprema se da ga skine. On stoji savršeno mirno na njegovom putu. U poslednjem trenutku vidi ženske noge koje se koprcaju na sedlu i spušta luk. A onda prepoznaje Borte. Kada konj protutnji mimo njega, pokušava da je zgrabi sa sedla, ali uspeva da zakači samo delić njene dolame. Utom vidi Kasara kako trči za jahačem sa zapetom strelom. „Stoj, Kasare. Stoj!”, opominje ga Arslan. Zapovest odjekuje logorom koji se najednom utišava nakon tatarske vriske. Samo šestorica uspevaju da pobegnu i Arslan je već na svom konju. „Uzjaši!”, urla on. „Oteli su jednu ženu. Za njima!” Dok jaše, pogledom traži Temudžina. Primećuje beživotnu figuru i naglo zauzdava konja. Temudžin nepomično leži, okružen mrtvim Tatarima. Pored njega drhtavo stoji konj sa slomljenom nogom, obliven beličastim znojem. Arslan ignoriše životinju i odguruje je kako bi kleknuo pored svog kana. Zemlja je natopljena krvlju i Arslan oseća kako mu se srce steže. Rukom dodiruje ranu na Temudžinovoj glavi. Sa olakšanjem konstatuje da je koža površinski odrana iako još uvek krvari i pravi sve veću lokvu oko Temudžinove glave. Pridiže mladog kana sa vlažne zemlje koja mu pokriva pola lica. „Živ je”, šapuće, više za sebe. Temudžin je bez svesti dok ga Arslan nosi prema šatoru. Njegova braća galopiraju za Tatarima i bacaju pogled na mlitavo telo u Arslanovim rukama. Lica su im smrknuta dok jurišaju dalje i Arslan ne žali nijednog Tatarina kojeg će tog dana uhvatiti.

Arslan spušta Temudžina na krevet u šatoru njegove majke i predaje ga njoj. Temulun gorko plače u uglu, zvučeći skoro neutešno. Helun diže pogled sa svog sina i vadi svoj pribor za šivenje. „Uzmi je, Arslane”, molećivo kaže, pokazujući glavom na Temulun. Zatim se usredsređuje na zadatak pred sobom. Arslan saosećajno povija glavu i prilazi devojčici. „Hoćeš kod mene?”, pita je. Temulun klima glavom, gledajući ga svojim krupnim uplakanim očima, i on je podiže u naručje. Devojčica ga ćutke gleda i Arslan se usiljeno osmehuje. Uznemirenost usled iznenadnog napada polako jenjava. U tišini šatora, iskusni ratnik oseća kako mu srce još uvek prebrzo kuca. Helun provlači koštanu iglu kroz komadić otcepljene kože na Temudžinovoj glavi i Arslan primećuje kako se devojčica grči i krivi usta kao da će svakog časa nastaviti da plače. „Nije to ništa, malena. Hajde da nađemo Eluin. Čujem da te je tražila”, teši je, okrećući se prema vratima. Ne želi da devojčica vidi iskasapljena tela, ali ne može da boravi u šatoru skrštenih ruku. Iskreno se nada da je Eluin još uvek živa. Pre nego što izađe napolje, Arslan čuje Temudžinov drhtavi uzdah. Okreće se i konstatuje da su ranjenom kanu oči otvorene i bistre. Njima mirno posmatra Helun koja mu vešto i brzo ušiva ranu. „Budi miran”, prekorno će majka kada Temudžin pokuša da ustane. „Moram ovo da završim kako valja.” Temudžin se ne smiruje i pogledom traži Arslana na vratima. „Govori”, zahteva on. „Razbili smo napad. Oteli su Borte”, kratko raportira Arslan. Dok govori, Helun zateže nit provučenu kroz kožu i cela strana Temudžinovog lica se nabire. Arslan cupka Temulun u naručju, ali devojčica je već mirna i igra se sa srebrnim kopčama na njegovoj dolami. Helun tapka krpom oko Temudžinovih očiju, upijajući krv i znoj. Posekotina mu još uvek krvari, ali ne kao pre šivenja. Helun opet provlači iglu i oseća kako se Temudžin grči od bola. „Moram da krenem, majko”, mrmlja on. „Jesi li pri kraju?” „Tvoja braća su otišla za Tatarima”, brzo dodaje Arslan. „S takvom ranom nema svrhe da ih pratiš. Ne još. Izgubio si mnogo krvi, mogao bi da

se srušiš.” „U pitanju je moja žena”, breca se Temudžin. Pogled mu je dalek i hladan. Njegova majka se saginje kao da će da ga poljubi, ali umesto toga, odgriza kraj niti na površini njegove kože. Temudžin se brzo uspravlja i ustaje, pipajući rukama šav na glavi. „Hvala ti”, kaže joj, nešto nežnije. Pogled mu se smekšava, i Helun ćutke klima glavom, brišući mu skorelu krv sa obraza. Arslan čuje Eluinin glas ispred šatora i izlazi da joj preda Temulun u ruke. Kada se vrati, deluje smrknuto. Ne sviđa mu se Temudžinova tvrdoglavost. Mladi kan nesigurno stoji na nogama i pridržava se za centralnu gredu šatorske konstrukcije. „Ne možeš danas da jašeš”, kaže mu Arslan. „Samo bi pratio tragove svoje braće. Pusti ih, neka je oni nađu.” „Zar bi ti tako postupio?”, pita ga Temudžin, sklapajući oči pod novim naletom vrtoglavice. Arslanu se srce cepa pred nepoljuljanom odlučnošću mladog kana. Umesto odgovora, ćutke odmahuje glavom. „Onda nam spremi konje”, zapoveda Temudžin. Saginje se da izađe iz šatora, ali Helun utom ustaje i hvata sina za ruku. „Ne želiš da čuješ ono što imam da ti kažem”, mrmlja ona. Temudžin otvara oči, trepćući pod mlazom sveže krvi. „Kaži sve što imaš”, ohrabruje je. „Ako ih tvoja braća ne stignu pre nego što padne noć, Tatari će je povrediti.” „Silovaće je. Znam, majko. Ali Borte je jaka.” Helun odmahuje glavom. „Ne znaš. Biće posramljena.” Za trenutak zastaje, želeći da njen sin shvati dubinu ženskog ponosa. „Ako je povrede, moraćeš da budeš veoma jak. Ne očekuj da će ostati ista. Ni prema tebi ni prema ostalima.” „Poklaću ih”, zaklinje se Temudžin dok u njemu raste bes. „A onda ću da ih ispečem i pojedem.” „To će te utešiti, ali kod Borte neće ništa promeniti”, uverava ga Helun. „Šta mi drugo preostaje? Ona ne može da ih kazni kao što ja mogu, ne može čak ni da ih natera da je ubiju. Borte neće ni za šta biti kriva.” Temudžin oseća kako mu niz obraze cure krvave suze i ljutito ih briše nadlanicom. „Ona mi veruje.” „Ne možeš to da ispraviš, sine moj. Ne, ukoliko uspeju da uteknu tvojoj braći. Ako je nađeš živu, moraćeš da budeš strpljiv i pažljiv.”

„Toliko znam! Volim je. Valjda je to dovoljno.” „Zasad”, uporna je Helun. „Ali možda više neće biti.” Temudžin stoji na hladnom vetru, čekajući da Arslan dovede konje. Glava mu bolno pulsira dok posmatra prizor oko sebe i u vazduhu oseća vonj krvi. Logor je zatrpan iskasapljenim telima. Neka od njih još uvek mrdaju. Jedan Tatarin leži na leđima, staklastog pogleda uprtog u nebo, ali prsti mu podrhtavaju oko strele zabodene u grudi. Temudžin vadi nož iz pojasa i tetura se ka njemu. Ranjenik ima još samo nekoliko trenutaka do smrti, ali Temudžin se odlučno spušta na koleno i zariva mu vrh oštrice u grkljan. Osetivši dodir na koži, Tatarin skreće pogled ka Temudžinu. Ne ispušta glas ni kada mu Temudžin uroni oštricu dublje. Krv kulja iz posekotine i Tatarinov dah postaje šištav. Kada ustane, Temudžin je još uvek nesiguran na nogama. Sunce previše blešti i on oseća nagon za povraćanjem. Okreće se i prazni sadržaj želuca na zemlju. Čuje da mu se Helun obraća, ali kao kroz maglu. Utom joj prilazi Arslan i njih dvoje počinju da se prepiru oko njihove potere. Temudžin krajičkom oka vidi Arslanovo zabrinuto lice. „Neću pasti”, uverava ih, hvatajući se za rog svog sedla. „Pomozi mi. Moram za njima.” Oboje pritrčavaju da mu pomognu. Kada uzjaše, Temudžin se oseća nešto sigurnije. Odmahuje glavom, praveći grimasu pod novim naletom glavobolje. „Ðelme?”, poziva svog zamenika. „Gde si?” Isprskan kapljicama osušene krvi, Arslanov sin preskače leševe noseći isukani mač i prilazi mu. Temudžin ga posmatra, delimično svestan toga da nikada nije video Ðelmea ljutog. „Dok nas nema, moraćeš da preseliš logor”, kaže mu Temudžin, izgovarajući svaku reč s naporom. Ima utisak da mu je glava prevelika i jedva je drži uspravnom. Ne čuje šta mu Ðelme odgovara. „Putujte noću. Pođite u brda, ali južnije, prema Keraitima. Ako Togrul ispuni svoj deo pogodbe, zbrisaću Tatare s lica zemlje. Potražiću vas čim budem oslobodio svoju ženu.” „Tvoja volja, gospodaru”, uzvraća Ðelme. „A šta ako se ne vratite?” Morao je to da pita, ali Temudžin samo grči lice od bola.

„Onda pronađite dolinu o kojoj smo pričali i podižite sinove i stoku”, naposletku kaže. Obavio je svoju dužnost kao kan. Ðelme je dobar vođa i oni koje je Temudžin dosad vodio s njim će biti bezbedni. Pojačava stisak oko uzdi jer ne želi previše da kasni za svojom braćom. Sve što mu je sada preostalo jeste osveta.

26 Kada sunce na zalasku okupa ravnicu zlatom, Kasar i Kačijun nailaze na telo jednog od Tatara koje gone. Sluteći zamku, Kačijun ostaje u svom sedlu sa zategnutim lukom dok Kasar prilazi lešu i okreće ga vrhom svoje čizme. Tatarinu iz stomaka viri polomljena strela. Donji deo tela mu je obliven krvlju a lice ukočeno i belo poput krede. Njegovi saborci su mu uzeli konja čiji lakši tragovi su uočljivi u travi. Kasar brzo pretražuje telo, ali ne nalazi ništa što bi im bilo od koristi. Tatari su to već odneli. Braća jašu dok god mogu da prate tragove, ali na kraju ih mrak prisiljava da se zaustave. U protivnom, rizikuju da izgube grupu koju gone. Obojica ćute dok piju mleko i krv Kačijunove kobile. U Arslanovim rukama videli su onesvešćeno telo svog brata i Tatari će zbog toga morati da plate. Krvlju. Spavaju nemirno i bude se pre zore, pa nastavljaju putovanje s prvim zracima svetlosti koji otkrivaju tragove jahača. Razmenjuju poglede i podbadaju svoje konje u galop. Obojica su u dobroj kondiciji. Neće dopustiti da im Tatari uteknu zbog fizičke slabosti. Tokom drugog dana, otisci kopita bivaju svežiji i lakše uočljivi. Kačijun je bolji tragač od svog brata koji nikada nije imao strpljenja da savlada suptilnost te veštine. On je taj koji skače sa sedla da dodirne konjsku balegu i proveri koliko je topla. Pred kraj drugog dana, sa osmehom umače prst u meku, tamnu gomilicu. „Svežija nego prošla. Sustižemo ih, brate”, dovikuje Kasaru. Tatari se ne trude da sakriju svoje tragove. Isprva pokušavaju da odmaknu svojim goničima, ali drugog jutra tragovi su više nego očigledni i ukazuju na brzo kretanje ka istoj destinaciji. Čak i da slute da ih neko prati, Tatari očigledno više ne pokušavaju da im umaknu. „Nadam se da ćemo ih uhvatiti pre nego što stignu do svog logora”, smrknuto kaže Kasar. „Ako je stanište veliko, izgubićemo i njih i Borte.”

Kačijun se penje na konja, nameštajući na licu saosećajnu grimasu uprkos umoru. „Odnekud mora da su došli”, kaže bratu. „Ako se dočepaju logora, jedan od nas će se vratiti i skupiti ostale. Možda će čak i odjahati sa Temudžinom kod Keraita po pojačanje. Neće nam umaći, Kasare. Ulovićemo ih na ovaj ili onaj način.” „Samo ako Temudžin preživi”, mrmlja Kasar. Kačijun odmahuje glavom. „Hoće. Ako ga Vukovi nisu uništili, onda to neće ni rana od tatarske sablje.” „Našeg oca je dokrajčila”, tužno konstatuje Kasar. „Za to će tek da plate”, žustro uzvraća Kačijun. Treće noći, ukočeni i umorni od napornog jahanja, Kasar i Kačijun spavaju čvršće nego inače. Mešavina krvi i mleka može večno da im obnavlja snagu, ali zato kobila počinje da pokazuje znake iscrpljenosti ranije nego što su očekivali. I jedan i drugi su zadobili povrede tokom tatarskog napada. Kačijunov članak je otečen i bolan na dodir, ali o tome ne govori svom bratu iako mu je sve teže da to sakrije svaki put kada sjaše s konja. Kačijuna budi hladna oštrica, prislonjena uz grkljan. Naglo otvara oči, ali ne vidi ništa u mrklom mraku. Pokušava da se otkotrlja u stranu a onda ga preplavljuje osećaj olakšanja kada začuje poznati glas. „Arslan bi mogao da ti održi par lekcija o tome kako se prate tragovi, Kačijune”, šapuće mu Temudžin na uho. „Uskoro sviće, jeste li spremni za još jedan dan jahanja?” Kačijun skače na noge i grli Temudžina, potom Arslana, iznenađujući starca svojom srdačnošću. „Nisu daleko odmakli”, naposletku kaže. Nekoliko koraka dalje, Kasar prestaje da hrče i okreće se na bok. Kačijun mu prilazi i bode vrhom čizme u rebra. „Ustaj, Kasare, imamo posetu.” Čuju šuškanje prostirke i škripu nategnutog luka. Iako je spavao kao beba, Kasar nije izgubio na brzini svojih refleksa. „To sam ja, brate”, tiho mu kaže Temudžin u tami. Luk opet škripi dok Kasar popušta tetivu. „Kako ti je glava?”, pita ga. „Svrbi, ali šavovi dobro drže”, odgovara Temudžin. Zatim se okreće ka istoku gde nebo poprima prvo sivilo pre nego što izađe sunce. Podiže mešinu sa crnim ajragom i nudi ga braći.

„Pijte brzo i spremite se za polazak”, naređuje im. „Ova potera se odužila.” U glasu mu se nazire pritajeni bol koji svi razumeju. Borte je provela već tri noći sa svojim otmičarima, ali niko se ne usuđuje da to spomene. Ajrag im greje prazne stomake, puneći ih energijom koja im je očajnički potrebna. Mleko i krv će popiti u toku dana. Biće dovoljno. Tri brata i Arslan su prašnjavi i umorni kada u daljini ugledaju obrise svog plena. Staza zavija uzbrdo kroz strme grebene koji donekle usporavaju njihovu poteru. Otkad im se pridružio, Temudžin nije progovorio ni reč. Pogled mu je sve vreme prikovan za horizont u potrazi za Tatarima. Sunce tone na zapadnom nebu kada stignu na vrh grebena odakle puca veličanstven pogled na nepreglednu ravnicu. Sva četvorica silaze s konja i nastavljaju pešice, vodeći svoje konje kako ne bi bili primećeni. Temudžin spušta ruku na vrat svog konja i povlači je nadole, prema sočnoj travi. „Večeras napadamo”, saopštava im. „Učinićemo to kada se ulogore.” „Ja imam tri strele”, prijavljuje Kačijun. „Samo to mi je preostalo posle bitke. Odjahao sam nepripremljen.” Temudžin gleda u svog brata, lica čvrstog kao stena. „Ako možeš, prostreli ih, ali ne smrtno. Ovima ne želim brzu smrt.” „Otežavaš, Temudžine”, primećuje Arslan, zureći u omanju grupu koja jaše u daljini. „Bolje da Tatare napadnemo u trku i brzo završimo posao. Ne zaboravi da imaju i lukove i mačeve.” Temudžin ignoriše starca, zadržavajući pogled na Kačijunu. „Ako možeš, brate”, ponavlja molbu. „Ukoliko je Borte živa, hoću da prisustvuje njihovom pogubljenju. Možda i od njene ruke.” „Razumem”, mrmlja Kačijun, setivši se kako su ubili Bektera. Temudžin je imao isti izraz lica samo što je ovaj još suroviji zbog ružnog šava na njegovom čelu. Kačijun ne uspeva da izdrži prodoran pogled svog brata i okreće glavu ka ravnici. Tatari su stigli do kraja brisanog prostora i sada ulaze u gustu šumu. „Vreme je”, najavljuje Temudžin, skačući na svog konja. „Moramo da smanjimo razdaljinu pre nego što večeras podignu logor. Neću da ih izgubim u mraku.” Ne osvrće se da vidi da li ga ostali prate dok tera svog konja u galop. Zna da čine isto.

Borte leži na boku, na sloju vlažnog lišća i borovih iglica. Ruke i noge su joj čvrsto vezane. Sa strepnjom prati svaki pokret svojih otmičara. Tatari nevoljno podižu logor, sekući drva i paleći vatru. Gladni su i umorni. Očajanje koje je usledilo prvih nekoliko noći nakon otmice počinje polako da jenjava. Borte osluškuje njihove prigušene glasove, trudeći se ne pokaže strah. Teško je. Tatari su ujahali u Temudžinov logor ubeđeni u to da će izvojevati pobedu. Umesto toga, njihov napad je razbijen. Šaka jada koja je preživela još uvek žali za palom braćom i saborcima. Konkretno dvojica ne mogu da se pomire sa sramotom koja znači povlačenje. Ista dvojica koja su prve noći došla po nju i izbacila svoju frustraciju i bes na jedini način koji im je preostao. Borte drhti dok leži na zemlji, još uvek osećajući na sebi njihove grube šake. Najmlađi među njima je samo dečak, ali poneo se najokrutnije udarajući je pesnicom po licu sve dok nije prokrvarila i konačno izgubila svest. Onda ju je silovao zajedno sa ostalima. Iz dubine grla, Borte ispušta tih jecaj, zvuk iskonskog straha koji ne uspeva da kontroliše. Govori sebi da bude jaka jer mladi Tatarin ustaje od vatre i prilazi joj. Bešika joj popušta i obliva joj noge mokraćom. Uprkos mraku, mladić to vidi i kezi zube. „Ceo dan mislim na tebe”, kaže joj, spuštajući se u čučanj pored nje. Borte počinje da drhti, mrzeći sebe što pokazuje bilo kakvu slabost. Temudžin joj je rekao da je ona vučica zato što je on vuk, a vučica može da izdrži sve. Ne pušta glas kada je mladić grubo zgrabi za nogu i počne da vuče prema vatri. Umesto toga, pokušava da misli na svoje detinjstvo. Ali ni tada nije bila srećna jer ju je otac mrzeo a majka bila ravnodušna prema njenom očaju. Jedino sećanje koje joj pričinjava radost jeste dan kada je Temudžin konačno došao po nju, tako visok i lep u svom krznu da su Okluni morali da spuste poglede. Tatari oko vatre zainteresovano posmatraju kako joj najmlađi ratnik odvezuje noge. U njegovim očima Borte prepoznaje pohotu i skuplja snagu da mu se opet suprotstavi. Naravno, neće ga zaustaviti u njegovoj nameri. Boriće se jer je to sve što joj je preostalo. Neće im pokloniti taj poslednji delić svog ponosa. Čim joj oslobodi noge, ona počinje da se rita, udarajući Tatarina po grudima. Ovaj ih uz kikot sklanja u stranu. „Mrtvi ste”, vrišti ona. „Sve će vas pobiti!” Mladić se crveni od uzbuđenja i bez reči joj zadiže bluzu, izlažući njene bele grudi svežem noćnom vazduhu. Borte se divljački bori, ali on glavom poziva ostale da mu pomognu. Prilazi mu zdepasti Tatarin koji nesnosno

vonja. Borte je prethodne noći trpela njegov smrdljivi dah nadomak svog lica i to sećanje je tera na povraćanje. Ali njen prazan stomak se bezuspešno grči. Koprca se svom snagom, mameći mu psovku. „Uhvati je za noge, Elik”, stenje mladić, skidajući sa sebe krzno. Stariji Tatarin se saginje da ga posluša a onda svi čuju šuškanje lišća. Nečiji koraci. Trenutak kasnije, iz šume istrčava četvorka. Trojica nose podignute mačeve a četvrti luk nategnut do uha. Tatari reaguju brzo, grabeći svoje oružje. Borte bacaju na vlažnu zemlju gde uspeva da se sklupča. Srce joj bolno udara u grudima kada vidi Temudžina i njegovu braću zajedno sa kovačem Arslanom u sredini. Raspoređuju se oko Tatara, savršeno balansirajući svoje prve udarce. Tatari uzbunjeno urlaju, ali napadači ne ispuštaju nikakav zvuk. Temudžin se saginje u stranu, izbegavajući zamahnutu oštricu, a potom balčakom svog mača udara Tatarina po stopalu. Ovaj se grči od bola i zadobija udarac kolenom posred lica. Temudžin mu razbija nosnu kost i okreće se prema Borte. Iza nje stoji Tatarin, ali Temudžin se ne usuđuje da pogleda u svoju ženu kada ovaj nožem nasrne na njega. Temudžin ga pušta da mu priđe, izmičući se tek toliko da izbegne oštricu koja mu kači rub dolame. Levicom ga udara tako silno da se Tatarin tetura unazad a onda mu zariva mač u prepone i baca ga na leđa uz krik. Nož pada u lišće kada se Temudžin zadihano okrene, tražeći pogledom sledeću metu. Borte grabi nož i podiže ga vezanim rukama. Mladi Tatarin leži na zemlji i jauče. Kada pokuša da ustane, noge ga ne slušaju. Temudžin se udaljava kako bi napao trećeg, zajedno sa Kačijunom. Tatarin isprva ne vidi Borte koja na kolenima puzi ka njemu. Kada mu pogled padne na nju, lice mu se krivi od užasa dok nemo odmahuje glavom. Podiže pesnicu, ali Borte mu kolenom pritiska desnu ruku, pokušavajući da zarije oštricu. Tatarin je slobodnom rukom hvata za grlo, prestravljujući je svojom snagom. Oseća kako joj se muti pred očima dok ovaj pojačava stisak, ali vučica ne odustaje. Glavu podiže više, oslobađajući se njegovog stiska i grabi ga za vrat. Napipava žilu kucavicu i u tom trenutku zna da je to mesto gde bi mogla da zabode nož. Ipak, pomera ruku naviše i steže mu glavu najjače što može. Tatarin se koprca, ali krv mu kulja iz ranjene noge i ona oseća kako mu snaga ističe iz tela dok njena istovremeno raste. Napipava mu oči i u njih zariva nokte, slušajući njegov izbezumljeni vrisak. Vrhom noža mu para lice i otvara mu meso na obrazu pre nego što

oštricu zarije do kraja. Najednom više nema otpora, ali ona pronalazi očnu duplju i opet zamahuje nožem. Ruka na njenom vratu mlitavo pada i ona se iznemoglo ruši pored tatarskog leša, boreći se za dah. Nozdrve joj se pune vonjom njegove kože. Borte ispušta neartikulisani vrisak dok uvrće oštricu u njegovoj očnoj duplji, zarivajući je dublje. „Mrtav je”, kaže Arslan, spuštajući joj ruku na rame. Borte se trza pod dodirom kao oparena. Kada podigne glavu, hvata kovačev tužan pogled. „Sada si bezbedna.” Borte dugo ćuti a onda joj se oči pune suzama. Najednom postaje svesna zvukova oko sebe, kao probuđena iz transa. Ostali Tatari zapomažu u agoniji i strahu. To je više nego što je želela. Borte se uspravlja i seda na svoja stopala, zureći u svoje okrvavljene ruke. Pušta da joj nož ispadne i diže glavu, zagledana nekud u daljinu. „Temudžine”, čuje Arslanov glas. „Dođi i pobrini se za nju.” Kovač podiže nož i baca ga u šiblje. Borte ne razume zašto se odriče tako dobre oštrice i okreće glavu da ga to pita. Temudžin korača kroz logor, gazeći nemarno po ognjištu u kojem još uvek gori vatra. Hvata svoju ženu za ramena, ali ona ne pristaje na nežnost i pokušava da ga odgurne od sebe. „Smiri se!”, uzvikuje Temudžin kada Borte podigne stisnute šake i počne da ga udara po licu. Pod prvim udarcem saginje glavu i privija je uz sebe. „Gotovo je, Borte. Smiri se!” Snaga je naprasno izdaje i ona se prepušta njegovom zagrljaju, neutešno plačući. „Tu sam”, šapuće joj. „Bezbedna si. Sve je prošlo.” Mrmlja ove reči i oseća kako mu emocije razdiru grudi. Srećan je što je živa, ali u njemu još uvek tinja animalna potreba da kazni one koji su je povredili. Okreće glavu da pogleda svoju braću koji vezuju ranjene Tatare. Dvojica cvile kao deca jer su im noge i ruke probodene Kačijunovim strelama. Treći bi verovatno umro da mu Arslan nije prosuo creva, ali teši ga to što će ostali poživeti dovoljno dugo. „Pojačajte vatru”, kaže Temudžin svojoj braći. „Hoću da osete vrelinu i shvate šta ih čeka.” Kasar i Kačijun skupljaju razbacane cepanice i ubacuju ih u vatru. Ubrzo plamen zahvata suvo drvo i diže se sve više. Arslan posmatra kako muž i žena zajedno ustaju. Bortino lice je prazno, skoro kao da je bez svesti. Kovač zabrinuto odmahuje glavom.

„Pusti nas da ih dokrajčimo i vratimo se po ostale”, predlaže Arslan. „Nečasno je to što planiraš da učiniš Temudžin se okreće ka njemu, očiju užarenih od besa. „Ako ti se ne sviđa, onda idi”, breca se. „Ovo je osveta krvi.” Arslan se ne pomera s mesta. „Neću u tome da učestvujem”, naposletku kaže. Temudžin klima glavom. Kasar i Kačijun staju s njegove leve i desne strane. Tri brata gledaju u kovača na šta se ovaj ježi. U njihovim pogledima nema ni trunke sažaljenja. Iza njih, Tatari jauču od užasa koji ih čeka dok se pucketanje vatre pojačava. Temudžin stoji pored ognjišta nag do pojasa, koža mu se presijava od znoja. Njegova braća su ložila vatru sve dok plamen nije postao toliko jak da mu se ne može prići. „Predaj ovo lišće nebu i zemlji, neka im duše gore u plamenu”, kaže Temudžin, podižući glavu ka hladnim zvezdama. Usta i grudi su mu krvavi i potoci krvi mu dosežu sve do pojasa. Poslednjeg Tatarina čvrsto drži za vrat. Čovek je slab od zadobijenih rana, ali još uvek se nekako bori, praveći nogama nejasne tragove po zemlji. Temudžin kao da ne oseća njegovu težinu. Stoji tako blizu vatre da mu dlačice na rukama nestaju, ali on je u transu smrti i ne oseća bol. Kačijun i Kasar celu scenu smrknuto posmatraju sa sigurne udaljenosti. I oni su obeleženi krvlju Tatara i probali su meso izgorelo u plamenu. Tri tela leže naga s jedne strane ognjišta, dva su probušena posred grudi i iz njih je isteklo dovoljno krvi da spere bol i bes. Onog kojeg je Borte ubila nisu sekli. Vatra je samo za žive. Nesvestan onih oko sebe, Temudžin počinje da izgovara reči koje je poslednji put čuo one davne, hladne noći kada ih je šaputao Čagataj. Šamanska pesma govori o gubitku i osveti, o zimi, ledu i krvi. Ne mora da se trudi da ih iskopa iz sećanja, reči naviru same i kotrljaju se preko njegovog jezika kao da ih je oduvek znao. Poslednji Tatarin skiči od straha i grči prste oko Temudžinove ruke, derući mu kožu polomljenim noktima. Temudžin ga gleda s visine. „Priđi bliže, Borte”, kaže joj, ne skrećući pogled sa Tatarinovog lica. Borte prilazi vatri. Plamene senke joj igraju na licu. Oči joj hvataju odblesak vatre i deluje kao da plamen gori u njoj.

Temudžin diže glavu ka svojoj ženi i iz pojasa vadi nož, već umrljan krvlju. Oštrim trzajem zaseca svojoj žrtvi grudi i pomera oštricu ukrug sve dok ne preseče mišić. Tatarin otvara usta, ali iz njih ne izlazi nikakav zvuk. Sjajni organi pulsiraju kada ih Temudžin dodirne. Uvlači ruku dublje i s dva prsta vadi komadić srca. Nabada ga na vrh noža, ubacuje u plamen i osluškuje kako cvrči. Za trenutak stenje, svestan vreline, ali neosetljiv na bol. Pušta da Tatarin iskolačenih očiju padne u lišće. Bez reči, Temudžin vadi oštricu iz vatre. Nož predaje Borte i posmatra kako ga ova prinosi usnama. Meso je poluživo, ali ona ga žvaće i oseća kako joj krv curi preko usana. Ne zna šta da očekuje od ovog rituala. U pitanju je najstarija magija: jedenje ljudskih duša. Oseća kako joj meso klizi niz grlo dok je hvata vrtoglavica i vraća se snaga. Usne joj se šire, otkrivajući zube, i Temudžin se naglo opušta, kao da iz njega ističe neka sila. I ranije je pribegavao vradžbinama jer su uvek donosile nagradu, međutim, sada se oseća poraženo, poput čoveka dokrajčenog tugom i bolom. Borte podiže ruku i spušta dlan na lice svog muža, ostavljajući mu na obrazu krvav trag. „Dovoljno je”, kaže mu, nadjačavajući pucketanje vatre. „Sada možeš da spavaš.” Temudžin umorno klima glavom i udaljava se od vatre, pridružujući se svojoj braći. Arslan uzmiče, lica mračnijeg nego ikad. Nije učestvovao u puštanju krvi, niti u jedenju mesa živih ljudi. Nije osetio navalu života koja dolazi s tim, niti iscrpljenost koja sledi. Ne može više da gleda iskasapljena tatarska tela i spušta se na zemlju u nameri da spava. Zna da će sanjati košmare.

27 Keraitskog kana Togrula budi ruka njegove prve žene koja ga grubo drmusa. „Ustaj, lenštino!”, uzvikuje ona, prekidajući mu prijatan san svojim piskavim glasom. Togrul stenje i otvara oči. Rodila mu je šest kćeri, ali nijednog sina. Iritirano je gleda dok trlja lice. „Što me uznemiravaš, ženo? Sanjao sam tebe kad si bila mlada i lepa.” Ona reaguje tako što ga ubada prstom u nabrekli stomak. „Onaj novi je stigao u društvu nekih jadnika. Koliko mogu da primetim, izgledaju kao prljavi nomadi. Nećeš valjda ceo dan da se izležavaš dok oni vršljaju po logoru?” Togrul se mršti, gušeći zevanje i protežući se. Potom spušta noge na hladan pod i gleda oko sebe. „Ne vidim hranu koja će me malo okrepiti”, umiljato joj kaže. „Ne misliš valjda da ih primim praznog stomaka?” „Tvoj stomak nikad nije prazan”, uzvraća ona. „Nije u redu da te čekaju dok ti proždireš još jednu ovcu.” „Ženo, podseti me zašto te još uvek trpim?”, šegači se, ustajući sa kreveta. „Zaboravio sam.” Ona frkće i strelja ga pogledom. Togrul se oblači iznenađujuće hitro za čoveka njegove krupnoće. Kada ispljuska lice vodom, žena mu u šake gura parče tople ovčetine i krišku hleba natopljenog mašću. Kan ozareno uzima ogroman zalogaj i glasno podriguje dok žvaće. Opet seda na krevet da završi svoj doručak dok mu žena vezuje čizme. Obožava je. „Ličiš na čobanina”, primećuje ona dok on prilazi vratima. „Ako te pitaju gde se krije pravi kan Keraita, kaži im da si ga pojeo.” „Ženo, ti si radost moga srca”, dobacuje joj, spuštajući glavu kako bi izašao na jutarnje svetlo. Grleno se smeje kada čuje zveket nečega čime ga je gađala a što se odbilo o zatvorena vrata.

Raspoloženje mu se drastično menja kada ugleda ratnike koji su pristigli u stanište Keraita. Stoje pored svojih konja, okruženi radoznalim porodicama čije prisustvo ih očigledno iritira. Togrul teško uzdiše, žaleći što sa sobom nije poneo još jedan komad ovčetine. Creva mu zavijaju i odlučuje da svojim gostima priredi bogatu trpezu. Njegova žena se tome neće usprotiviti. Čopor keraitske dece se razdvaja i propušta ga napolje. Čim ga ugledaju, verni čuvari pritrčavaju svom kanu, raspoređujući se oko njega. Togrul pogledom traži Vina, ali kineski ambasador još uvek nije ustao iz tople postelje. Dok prilazi svojim gostima, srce mu se steže usled spoznaje da ih je tako malo. Gde je horda koju je Vin obećao? Mnogi od njih nervozno, pa čak i fascinirano, razgledaju oko sebe. U sredini grupe Togrul vidi pet grubih i ozbiljnih lica. Prilazi im sa usiljenim osmehom, osećajući kako ga njegove sluge u stopu prate. „Dopuštam vam gostinska prava u mom domu”, kaže im. „Koji od vas je Temudžin od Vukova? O njemu sam mnogo slušao.” Najviši iskoračuje napred, ukočeno povijajući glavu kao da to čini prvi put u životu. „Više ne pripadam Vukovima, gospodaru. Plemenu mog oca ne dugujem odanost. Sada je ovo moj jedini narod.” Temudžin nikada u životu nije video tako debelog čoveka. Svojski se trudi da to ničim ne pokaže i posmatra kako se Togrul pozdravlja s njegovom braćom, Ðelmeom i Arslanom. Kan nema više od trideset godina i stisak ruke mu je jak, ali zato ga telo sputava. Dolama mu je komično zategnuta pod širokim pojasom a lice okruglo, sa debelim podvaljkom koji se preliva preko okovratnika. Još je čudnija činjenica da na sebi ima odeću vrlo sličnu onoj koju je nosio Vin tokom svoje posete Temudžinu. Togrulova kosa je zalizana i uvezana u kineskom stilu, ali Temudžin i dalje ne zna šta o njemu da misli. Nikada nije video takvog kana i samo poznate crte lica i crvenkasta koža ukazuju na to da je pripadnik njegovog naroda. Temudžin razmenjuje poglede sa Kačijunom dok Togrul završava ritual dobrodošlice i spušta mesnate ruke na svoj stomak. „Zver je budna, prijatelji moji. Mora da ste gladni posle dugog puta, zar ne?” Pljeska rukama i naređuje da se donese hrana. Temudžin zapaža kako se masa udaljava od šatora, verovatno u potrazi za hranom koja će utoliti kanov apetit. Taj zadatak im očigledno nije nimalo stran.

„Vidim da ste doveli jedva tridesetak ratnika”, primećuje Togrul, brojeći ih u sebi. „Vin Čao mi je rekao da će vas biti oko stotinu.” „Skupiću još”, obećava Temudžin, zauzimajući odbrambeni stav. Togrul iznenađeno izvija obrve. „Je li tačno, kane, da u svoj logor primaš nomade? Zar ne kradu?” „Ne od mene”, uzvraća Temudžin. „I dobri su borci. Rečeno mi je da ti je potreban ratni vođa. Ako nije, vratiću ih nazad na sever.” Togrul trepće na ovako oštru reakciju. Za trenutak žali što nema bar jednog sina umesto onoliko kćeri. U tom slučaju, ne bi morao da ugošćuje divljake koji ne znaju ni osnove učtivog ponašanja. „Vin Čao te visoko ceni a ja verujem njegovoj preporuci”, smireno nastavlja kan. „Ali razgovaraćemo tek kada budemo jeli.” Opet se smeška, osećajući u vazduhu prijatan miris pečene ovčetine. „Tatarski logor je na mesec dana jahanja ka severu”, kaže Temudžin, ignorišući njegovu ponudu. „Tamo je ulogoreno oko sto ratnika. Ukoliko mi daš pojačanje od još trideset ljudi, doneću ti tatarske glave i pokazati koliko smo vešti.” Togrul opet trepće. Mladi ratnik je okružen ogromnim staništem i naoružanim ljudima. Obraća se čoveku s kojim je voljan da ujedini snage, međutim, čini to kao da Togrul treba pred njim da sagne glavu. Najednom se pita da li bi trebalo da ga podseti na svoj položaj, ali ipak odustaje od te ideje. „Razgovaraćemo i o tome”, diplomatski odgovara. „Ali ako ne budeš jeo sa mnom, uvrediću se.” Temudžin klima glavom. Togrul sa olakšanjem posmatra kako im prinose tanjire iz kojih se meso puši na svežem jutarnjem vazduhu. Ne promiču mu žudni pogledi pridošlica u pravcu hrane. Nema sumnje u to da su cele zime gladovali. Vatra je naložena nasred logora i Togrul pokazuje glavom na nju. Temudžin razmenjuje oprezne poglede sa svojim ljudima i Togrul primećuje kako njegova braća sležu ramenima. Jedan od njih se nestrpljivo smeška. „U redu, gospodaru”, naposletku prihvata Temudžin. „Prvo ćemo da jedemo.” „Počastvovan sam”, uzvraća Togrul, ne uspevajući da ublaži oštrinu u svom glasu. Podseća sebe na imanja koja mu je Vin obećao. Možda će mu ih upravo ovaj ratnik bar malo približiti.

Vin Čao im se pridružuje pored vatre kada sunce odskoči na horizontu. Njegove sluge ignorišu prostirke raširene po zemlji i postavljaju klupicu za svog gospodara. Temudžin zainteresovano posmatra kako iz malih bočica sipaju začine po mesu pre nego što mu ga serviraju. Togrul pucketa prstima, dajući im znak da začine i njegovu porciju. Sluge spremno pritrčavaju da mu udovolje. Očigledno je da su navikli na takvo ponašanje keraitskog kana. Vojnici iz Vinove pratnje se ne priključuju gozbi. Temudžin prepoznaje samo njihovog predvodnika, Juana, koji ostalima naređuje da zauzmu odbrambene položaje oko logora dok njihov gospodar obeduje, vidno nesvestan tolike predostrožnosti. Togrul ne priča za vreme jela jer želi prvo da utoli svoju glad. Temudžin dvaput pokušava da zapodene razgovor, ali Togrul mu svaki put pokazuje rukom na hranu, prezauzet žvakanjem da bi mu odgovorio. Prilično frustrirajuće za Temudžina koji ne sumnja u to da se Vin Čao u sebi slatko smeje. Verovatno se i sam seća s kolikim zaprepašćenjem je prepoznao Togrulov pozamašni apetit. Čini se da debeli kan nema granicu kada je u pitanju količina hrane koju unosi u sebe. Temudžin i njegova braća završavaju obrok mnogo pre njega i tek neznatno posle Vina, koji jede kao ptičica. Togrul konačno objavljuje da je sit i glasno podriguje sebi u ruku. „Kao što vidite, mi zimus nismo gladovali”, zadovoljno kaže, tapšući se po stomaku. „Duhovi su bili naklonjeni Keraitima.” „I ubuduće će biti velikodušni”, dodaje Vin Čao, gledajući u Temudžina. „Drago mi je što vidim da si prihvatio moju ponudu, gospodaru.” Poslednje reči zvuče neobično izveštačeno iz njegovih usta, ali Temudžin to pripisuje ambasadorovoj učtivosti. „Zašto sam ovde potreban?”, pita Togrula. „Imate dovoljno ljudi i oružja da i sami razorite Tatare. Čemu moji ratnici?” Togrul podiže ruku da nadlanicom obriše masne usne. Očigledno svestan Vinovog pogleda na sebi, iz džepa svoje dolame hitro vadi maramicu i dovršava ono što je naumio. „Tvoje ime je slavno, Temudžine. Tačno je da su Keraiti jaki, dovoljno jaki da odbiju napad svakog drugog plemena, ali Vin me je ubedio u to da moram proširiti borbu dalje na Sever, kao što si ti učinio.”

Temudžin ne govori ništa. Posle prvog susreta sa ovim ogromnim čovekom, zna da bi bilo suvišno pitati ga zašto Togrul ne predvodi vojsku. Zanima ga kako taj čovek uspeva da jaše konja duže od jedne milje. Temudžin oko sebe vidi na stotine Keraita, baš kao i pedesetak onih koji su im se pridružili kod vatre. Pleme je veće od vučjeg i oklunskog zajedno. Je li moguće da među njima ne postoji neko ko bi mogao da predvodi konjicu? Ovo pitanje ne izgovara naglas, ali Togrul mu ga čita na licu. „Pitaš se da li bi neko od mojih ratnika mogao da napadne Tatare, zar ne? A šta misliš, posle koliko vremena bi se vratio sa nožem skrivenim u rukavu svoje dolame? Nisam tolika budala, Temudžine, shvati to. Keraiti su se umnožili zato što sam ih održao jakim i zato što nam je Vin Čao doneo konje, hranu i zlato sa istoka. Možda ću jednog dana i sam potražiti imanje u toj zemlji. Keraiti će živeti u miru i izobilju dok god sam živ, naravno, samo ako uspem da potisnem Tatare.” „Preselićeš celo pleme na kinesku teritoriju?”, zapanjeno pita Temudžin. Togrul sleže ramenima. „Što da ne? Zar je tako teško zamisliti život bez divljačkih plemena koja vrište unaokolo, vrebajući svaku našu slabost? Vin nam je obećao zemlju i Keraiti će tamo procvetati.” Temudžin oštro gleda u kineskog predstavnika. „Čuo sam brojna obećanja”, kaže mu, „ali još uvek ih nisam video. Osim slika na papiru. Gde su obećani konji, oklopi i oružje?” „Ako se danas dogovorimo, poslaću glasnika u grad Daifeng. Dobićete ih za manje od godinu dana”, odgovara Vin. Temudžin odmahuje glavom. „Još obećanja”, nezadovoljno kaže. „Hajde da pričamo o stvarima koje mogu da opipam.” Gleda u Togrula. Žute oči mu na jutarnjem svetlu sijaju kao da su od zlata. „Rekoh, severno odavde je tatarski logor. Moja braća i ja smo detaljno ispitali kako raspoređuju svoje ljudstvo. Pratili smo manju grupu na dan jahanja i nismo bili otkriveni. Ako hoćete da predvodim vojsku, dajte mi iskusne ratnike i uništiću Tatare. Neka to bude pečat našeg dogovora a ne pokloni koji možda nikada neće stići Vin Čao je uvređen ovim naglas izrečenim sumnjama, ali to ničim ne pokazuje kada im se ponovo obrati. „Imao si sreće što nisi naleteo na izvidnicu tog logora, gospodaru. Mi jesmo, u povratku od tebe.” Temudžin fiksira svoj bezizražajni pogled za bezizražajno lice kineskog diplomate.

„Svi su mrtvi”, obaveštava ga. Vin sedi kao stena i obrađuje informaciju koju je upravo dobio. „Pratili smo poslednjeg među njima koji se vratio u glavni logor.” „Dakle, zato si ovde došao s tako malo ljudi”, zaključuje Vin, klimajući glavom. „Sad mi je jasno.” Temudžin se mršti. Preterao je s brojkama i uhvaćen je u laži, ali neće dozvoliti da ostane na tome. „U napadu smo izgubili četiri čoveka a ubili trideset. Zaplenili smo im oružje i konje, ali ne i ljude koji bi ih jahali. Osim ako ih ne nađemo ovde.” Togrul gleda u Vina, pomno prateći njegovu reakciju. „Dobro su prošli, Vine, slažeš se? Temudžin zaslužuje reputaciju koja ga prati. Odabrao si nam pravog čoveka.” Kanov pogled pada na nekoliko masnih komada mesa preostalih na tanjiru. Pruža ruku i grabi ih svojom velikom, debelom šakom. „Dobićeš svojih trideset ljudi, Temudžine, najboljih među Keraitima. Donesi mi sto tatarskih glava i tvoje ime će biti opevano u našim narodnim pesmama.” Temudžin se tajanstveno smeška. „Čast mi je, gospodaru, ali ako ti donesem sto tatarskih glava, onda ću na leto poželeti još sto ratnika.” Posmatra kako Togrul zamišljeno briše ruke o krpu. Opsceno je krupan, ali Temudžin ne sumnja u njegovu pronicljivost koja vrca iz tih tamnih očiju. Togrul je već obelodanio svoj strah od izdaje. Zar će pre verovati strancu nego čoveku iz svog plemena? Temudžin se pita da li Togrul veruje u to da će se keraitski ratnici vratiti isti iz bitke sa Tatarima kao što su bili pre nje. A onda se seća mudrih reči svog oca. Nema veće bliskosti od one koja se izgradi među ljudima koji zajedno rizikuju svoje živote. Ona može da bude veća od plemenske ili porodične, i Temudžin namerava da tretira keraitske ratnike kao svoje. Vin Čao prvi razbija tišinu, kao da sluti Togrulove strepnje. „Ratuj samo godinu dana, gospodaru”, savetuje Togrula, „i imaćeš novu tridesetoricu u miru. Vladaćeš ovom prelepom zemljom.” Obraća mu se skoro šapatom i budi u Temudžinu sve veću netrpeljivost. Togrul isprva ne reaguje na ove reči a onda zadovoljno klima glavom. „Daću ti svoje najbolje ljude da razoriš tatarski logor”, odlučuje kan. „Ako u tome uspeš, možda ću ti poveriti još. Neću da te opterećujem sa još obećanja budući da ih prezireš. Možemo da pomognemo jedan drugom i

svaki čovek će dobiti ono što želi. U slučaju izdaje, rešiću je kada za to dođe vreme.” Temudžin zadržava bezizražajno lice dok mu se obraća i ne pokazuje nepoverenje koje ga izjeda iznutra. „Onda smo se dogovorili. I još nešto. Hoću da povedem i jednog tvog ratnika, Vin Čao. Onog po imenu Juan.” Vin sedi savršeno mirno i razmišlja o ovom zahtevu. U stvari, i sam je naumio da mu isto to ponudi i čudi se ovoj slučajnosti. Neko vreme glumi kolebanje. „U redu. Povedi ga u ovaj prvi napad. Dobar je ratnik iako ne bih voleo da sazna da sam to rekao.” Temudžin pruža ruku i Togrul je prvi prihvata svojom mesnatom šakom pre nego što Vin skupi svoje koščate prste u čvrst stisak. „Nateraću ih da mole za milost”, obećava Temudžin. „Dovedi mi Juana, Vin Čao. Hoću da pogledam njegov oklop. Voleo bih da napravimo još takvih.” „Za godinu dana ću narediti da ti pošalju još sto istih oklopa”, predlaže Vin. Temudžin sleže ramenima. „Za godinu mogu da budem mrtav. Pošalji po svog čoveka.” Vin daje znak glavom jednom od svojih večno prisutnih slugu i ovaj trkom odlazi na zapovest. Nekoliko minuta kasnije, vraća se sa Juanom. Lice ratnika ne pokazuje nikakve emocije kada se pokloni, prvo Togrulu i Vinu a potom i samom Temudžinu. Mladi kan mu prilazi dok Vin izvikuje zapovesti na svom jeziku. Šta god da kaže, Juan se ne pomiče i stoji kao kip dok Temudžin izbliza proučava njegov oklop. Ispituje kako su spojene tanke gvozdene pločice, koliko je kruto platno kojim je postavljen oklop i kako je šiveno. „Može li da zaustavi strelu?”, pita ratnika. Juan spušta pogled na njegovo lice i klima glavom. „Jednu od tvojih, da”, odgovara mu. Temudžin se škrto smeška. „Ne mrdaj, Juane”, kaže mu, udaljavajući se od njega. Vin Čao zaintrigirano posmatra kako Temudžin uzima svoj luk i zateže ga, nameštajući strelu. Juan ne pokazuje strah i Vin je ponosan na njegovu smirenost. Temudžin zateže tetivu do uha. Drži luk za trenutak savršeno mirno i cilja u metu.

„Hajde da proverimo”, kaže i otpušta kopljište. Strela udara u oklop dovoljno snažno da se Juan zatetura unazad i sruči na zemlju. Ratnik nekoliko trenutaka zatečeno leži, a onda kada Temudžin pomisli da je mrtav, Juan podiže glavu i ustaje. Lice mu je prazno, ali Temudžinu ne promiče iskra u njegovim očima koja sugeriše da negde duboko u njemu tinja život. Temudžin ignoriše preneražene povike Keraita oko sebe. Togrul je na nogama i njegove sluge se brzo raspoređuju između stranca i njihovog kana. Oprezno, kako ih ne bi uzbunio, Temudžin spušta svoj luk i popušta tetivu pre nego što priđe Juanu. Strela je probila prvu pločicu od lakovanog gvožđa i zarila se vrhom u debelu postavu, tako da štrči i vibrira pri svakom Juanovom dahu. Temudžin popušta remenje na Juanovom vratu i pojasu. Skida mu oklop i svilenu postavu, ostavljajući ga nagog do pojasa. Na mestu gde se zabola strela koža je modra. Tanak mlaz krvi teče niz grudni mišić prema stomaku. „Još uvek možeš da se boriš?”, pita ga Temudžin. Juanov glas je napet kada prostenje odgovor. „Iskušaj me.” Temudžin se smeje gnevu koji je izazvao. Ratnik poseduje nesvakidašnju hrabrost i Temudžin ga pljeska po leđima, proveravajući koliku rupu je njegova strela ostavila na Juanovoj odeći. „Svilena bluza je ostala čitava”, primećuje, dodirujući krvav trag na njoj. „Gusto je tkana”, uzvraća Juan. „Viđao sam rane gde se svila zabola duboko u telo a da je pri tom ostala neoštećena.” „Gde mogu da nađem ovakvu odeću?”, mrmlja Temudžin. Juan ga gleda u oči. „Samo u kineskim gradovima.” „Možda ću naručiti nekoliko”, kaže Temudžin. „Naši oklopi od kuvane kože ne zaustavljaju strele ovako dobro. Ovi oklopi će nam dobro doći.” Okreće se prema Togrulu i vidi da je kan šokiran ovom scenom. „Imaju li Keraiti kovačnicu? Gvožđe?” Togrul ćutke klima glavom i Temudžin gleda u Arslana. „Možeš li da napraviš ovakav oklop?” Arslan prilazi Juanu da ga prouči kao što je to maločas činio Temudžin, izvlači strelu iz oklopa i pipa polomljenu pločicu od sivog metala. Lak je

otpao a metal se savio pre nego što je dublje propustio strelu. Pod pritiskom Arslanovih prstiju, poslednji šav otpada i ostaje mu na dlanu. „Možemo da nosimo rezervu”, zaključuje Arslan. „Ovaj je neupotrebljiv.” Juanov pogled je prikovan za polomljen komadić gvožđa u Arslanovim rukama. Disanje mu je savršeno smireno i Temudžin ne može da se nadivi ratnikovoj samodisciplini. „Ako ostanemo kod Keraita nekoliko dana, koliko oklopa možeš da napraviš?”, navaljuje Temudžin. Arslan vrti glavom, razmišljajući. „Ove gvozdene pločice nije lako iskovati i svaka posebno mora da se obradi ručno. Ukoliko ih ostavimo neobrađene i u kovačnici nam pripomognu žene koje će ih ušivati...” Zastaje da izračuna u glavi. „Tri, možda više.” „Onda prioni na posao”, kaže mu Temudžin. „Ako nam Vin Čao ustupi još nekoliko oklopa od svojih stražara, imaćemo vojsku koja će Tatarima biti neuništiva. Nateraćemo ih da nas se plaše.” Vin zamišljeno pući usne. Tačno je da bi prvi ministar poslao zlato i konje kada bi mu ih zatražio. Dvor ne oskudeva u materijalima za podmićivanje plemena. Međutim, nije siguran da li će biti tako velikodušni sa oružjem i oklopima. Samo budala bi se odrekla prednosti u ratovanju uprkos svim obećanjima koja je Vin dao mladom osvajaču. Ukoliko dopusti Temudžinu da uzme oklope njegovih ljudi, ne sumnja da će to izazvati zaprepašćenje na dvoru, naravno, ako ta informacija ikada tamo dospe. Ali šta mu drugo preostaje? Vin krivi glavu u stranu, terajući se na osmeh. „Tvoji su, gospodaru. Narediću da ti ih dostave već večeras.” Guši drhtaj pri pomisli na to da će Temudžinovi ratnici biti naoružani podjednako dobro kao kineski. Možda će s vremenom morati da privoli Tatare da kontrolišu mongolska plemena. Pita se da li će to produžiti njegov boravak u ravnici i utroba mu se prevrće pri samoj pomisli na tako nešto. U staništu Keraita, naredne noći, Kasar udara svog najmlađeg brata toliko jako da se ovaj zavrti ukrug. U svojoj trinaestoj godini, dečak ne poseduje ni približnu količinu strasti koja krasi njegovu stariju braću. Oči su mu pune suza kada ustane i prostreli ga pogledom. „Šta je sad?”, breca se Temuž. Kasar uzdiše.

„Kako to da nisi sin svog oca, balavče?”, zahteva Kasar. „Kačijun bi mi odrubio glavu kada bih ga ovako opaučio a stariji je od tebe samo dve godine.” Uz poklič, Temuž skače na Kasara, ali ovaj se na vreme izmiče u stranu i opet ga udara. „E, to je već bolje”, pohvaljuje ga Kasar. „U tvojim godinama već sam ubio čoveka...” Zastaje, šokiran suzama koje teku niz Temuževe obraze. „Ti plačeš? Kačijune, možeš li da veruješ svojim očima?” Kačijun leži na krevetu u uglu šatora i ignoriše obojicu dok ravnomernim pokretima maže svoj luk. Na ovo pitanje okreće glavu i iznenađeno pilji u uplakanog Temuža. „Pusti ga, vidiš da je još uvek dete”, odgovara i vraća se svom poslu. „Nisam!”, uzvikuje Temuž, crven u licu. Kasar mu se ceri. „Cmizdriš kao da jesi”, izaziva ga. „Da te sada Temudžin vidi, ostavio bi te psima.” „Ne bi”, brani se Temuž i nove suze mu naviru na oči. „Dobro znaš da bi. Skinuo bi te do gole kože i ostavio na brdu da te rastrgnu vukovi”, nastavlja Kasar, nameštajući tugaljiv izraz na licu. „Deca su im omiljena hrana jer im meso nije žilavo.” Temuž obeshrabreno šmrkće. „Obećao je da će me povesti protiv Tatara, ako budem hteo”, brani se Temuž. Kasar je već upoznat s tom Temudžinovom ponudom, ali ne može da odoli a da ne odglumi zapanjenost. „Šta, derište kao što si ti? Protiv opakih Tatara? Ta oni su gori od vukova, klinjo, oni su vrsni ratnici. Viši od nas i blede kože, poput duhova. Neki kažu da oni i jesu duhovi i da nam dolaze u snove.” „Ostavi ga na miru”, javlja se Kačijun sa kreveta. Kasar se dvoumi i na kraju nevoljno odlučuje da se povuče. Kačijun koristi tišinu da umiri svog najmlađeg brata. „Nisu duhovi, Temuže, ali surovi su i odlično barataju lukom i mačem. Ti jednostavno nisi dovoljno snažan da bi im se suprotstavio.” „Ali ti si bio u mojim godinama”, podseća ga Temuž. Iz nosa mu curi slina i Kasar se pita da li će mu upasti u usta. Zainteresovano posmatra kako Kačijun ustaje s kreveta i prilazi Temužu. „Tačno, u tvojim godinama sam bolje gađao iz luka. Ali svakodnevno sam vežbao, sve dok mi se ruke ne zgrče i prsti ne prokrvare.” Levom rukom dodiruje svoje desno rame i pokazuje svoje nabrekle mišiće. Vidno

su veći od onih na levom ramenu i migolje pod kožom pri svakom pokretu ruke. „Razvio sam snagu, Temuže. Jesi li ti učinio isto? Kad god te vidim, igraš se s decom ili pričaš s majkom.” „Vežbam, vežbam”, uverava ga Temuž iako obojica znaju da laže, ili bar izbegava da prizna istinu. Čak i sa koštanim prstenom koji mu štiti prste, kao strelac je beznadežan slučaj. Kačijun ga je bezbroj puta poveo na trčanje ne bi li ovaj stekao naviku svakodnevnog vežbanja, ali Temuž bi svaki put uspeo da mu izvrda. Zadihao bi se već posle prve milje i odustao. Kasar tobože zabrinuto odmahuje glavom. „Ako ne možeš da gađaš iz luka i ako nisi dovoljno jak da zamahneš mačem, kako ćeš da se boriš?”, pita ga, nadajući se da će dečak opet skočiti na njega, ali Temuž odustaje. „Mrzim te”, sikće Temuž. „Nadam se da će vas Tatari iskasapiti, obojicu.” Verovatno bi izjurio iz šatora da ga Kasar ne sapliće u prolazu zbog čega ovaj pada kao sveća. Temuž uvređeno ustaje i bez osvrtaja istrčava napolje. „Previše si grub prema njemu”, opominje ga Kačijun kada ostanu sami, lateći se opet svog luka. „Nisam. Ako još jednom čujem da je previše ’osetljiv’, mislim da ću se ispovraćati. Znaš li s kim je danas pričao? Sa onim Kinezom, Vinom Čaom. U prolazu sam čuo kako ćaskaju o pticama ili već nečem sličnom. Sad ti meni kaži šta se dešava.” „Ne znam. Ali on je moj mlađi brat i hoću da prestaneš da mu zvocaš kao neka baba, zar tražim previše?” Kačijunov glas je nešto grublji nego obično i Kasar smišlja šta da mu odgovori. Još uvek ga pobeđuje u njihovim ličnim obračunima, ali poslednjih nekoliko puta zaradio je toliko modrica da se više ne usuđuje tako lako da ga provocira. „Svi ga tretiramo drugačije, kakav će od njega biti ratnik?”, pita Kasar. Kačijun diže pogled. „Možda će biti šaman. Ili pripovedač kao stari Čagataj.” Kasar nezadovoljno frkće. „Čagataj je u mladosti bio veliki ratnik, bar je tako pričao. Ali to nije posao za mladića.” „Pusti ga da sam nađe svoj put, Kasare”, opominje ga Kačijun. „Možda njegov put nije tamo gde ga mi vodimo.”

Borte i Temudžin leže zajedno u krevetu, ne dodirujući se. Prve noći nakon kažnjavanja Tatara za napad i otmicu, krvavih usana su vodili ljubav iako je ona cvilela od bola kada se popeo na nju. Mogao je da prestane, ali ona ga je obujmila nogama i stegla ga grčevito uza sebe dok su joj suze tekle niz obraze. Bilo je to samo jednom. Od tada više ne može da podnese njegov dodir. Kad god bi se podvukao pod njen pokrivač, poljubila bi ga i sklupčala mu se u naručje, ali ništa više od toga. Mesečno krvarenje nije imala otkad je napustila Oklune, ali sada strepi za dete koje nosi. Njegovo je, u to je skoro sigurna. Kao devojčica je videla kako kuje posle sezone parenja kote štenad različitih boja, ali ne zna da li je sa ženama isti slučaj. Ne usuđuje se da pita Helun. U tami nepoznatog šatora, Borte nečujno plače dok njen muž spava, a da ni sama ne zna zašto.

28 Temudžin srdito briše znoj koji mu kaplje u oči. Oklop koji je Arslan napravio teži je nego što je mislio. Ima osećaj kao da je umotan u prostirku pa mačem barata duplo sporije. Dok sunce nemilosrdno peče, Temudžin zuri u Juana, primetivši sa frustracijom da ovaj s lakoćom nosi svoj oklop, bez ijedne graške znoja na čelu. „Opet”, zapoveda Temudžin. Juanove oči zabavljeno sijaju dok povija glavu i diže svoj mač. Mladom kanu je sugerisao da oklop ne skida sve dok mu ne postane druga koža. Nakon nedelju dana jahanja prema tatarskom logoru, putovanje i dalje traje previše sporo. Temudžin podstiče svoje ljude na to da vežbaju po dva sata u zoru i u sumrak, sa oklopom ili bez njega. To poprilično usporava napredovanje šezdeset konjanika koji su krenuli iz staništa Keraita, međutim, Juan odobrava njihov trud. Bez njega, oklopnici će biti spori kao kornjače, zaključuje Temudžin. Preživeće prvih nekoliko tatarskih kopljišta, ali zato će u borbi prsa u prsa biti lak plen. Uz pomoć keraitskih kovača, Arslan je napravio pet oklopa. Povrh toga, Vin je ispunio dato obećanje i isporučio još deset, zadržavši samo jedan za svog novog ličnog čuvara. Juan ga je lično odabrao, pobrinuvši se za to da ovaj savršeno shvati svoje dužnosti. Temudžin nosi novi oklop sa gvozdenim pločicama od grla do prepona i oko butina. Rameni štitnici mu dosežu do laktova i upravo oni mu pričinjavaju najviše poteškoća. Juan po ko zna koji put pravi iskorak u stranu, vešto izbegavajući Temudžinov udarac mačem. Gleda kako Temudžin nasrće na njega i čita mu namere na osnovu njegovog rada nogu. Svaki put kada se mladi kan više osloni na levu nogu, Juan pretpostavlja da će zamah započeti sleva. I uvek ga preduhitri. Za vežbu koriste čelične oštrice, ali dosad nije postojala prava opasnost povređivanja od istih. Juan je preveliki perfekcionista da bi posekao svog

suparnika tokom obuke i Temudžin nijednog trenutka nije bio izložen tom riziku. U poslednjem trenutku, Temudžin prebacuje težinu na desnu nogu i zamahuje iz okreta. Juan savija desnu nogu i izbegava udarac, puštajući da mač okrzne pločice njegovog oklopa. Ne plaši se ranjavanja jer udarac nije dovoljno snažan. Zaključuje da Temudžin mora još mnogo da uči budući da mnoštvo njegovih udaraca uspeva da ignoriše ili bar suptilno preusmeri. Dok mač proleće pored njega, Juan pravi hitar korak napred i priljubljuje balčak svog mača uz Temudžinov nos. Istovremeno izbacuje vazduh iz pluća uz poklič „Haj!” pre nego što se vrati korak unazad. „Opet”, iznervirano naređuje Temudžin, napadajući pre nego što se Juan vrati u početni položaj. Ovoga puta zamahuje oštricom iznad glave, spuštajući je oštro nadole. Juan je odbija svojim mačem, i sledećeg trenutka grudi im se sudaraju uz metalni zveket. Temudžin podmeće nogu iza Juanove, ovaj gubi ravnotežu i pada unazad. Sa zemlje gleda u Temudžina i čeka njegov sledeći potez. „Dakle?” „Šta dakle?”, pita Temudžin. „Sada ću da ti probušim grudi.” Juan se ne pomera. „Nećeš. Obučen sam da se borim iz svih položaja.” Dok govori, trza jednom nogom, lako obarajući Temudžina na zemlju. Pre nego što padne, Temudžin uspeva da se održi na nogama, lica napetog i gnevnog. „Da nemam ovaj teški oklop, ovo ti nikad ne bi uspelo”, breca se. „Prostrelio bih te iz daljine”, uzvraća Juan. „Ili tvog konja ukoliko primetim da nosiš oklop.” Temudžin opet podiže svoj mač. Zglobovi mu gore od umora, ali rešen je da zada još jedan silovit udarac pre nego što uzjašu i nastave put. Najednom zastaje. „Onda moramo i konje da zaštitimo oklopima. I to samo glavu i grudi.” Juan klima glavom. „To sam već video. Gvozdene pločice mogu da se pričvrste za kožne amove, lako kao te tvoje.” „Mudar si ti učitelj, Juane, jesam li ti to već rekao?”, pita Temudžin. Juan ga oprezno gleda, znajući da je moguć iznenadan udarac. Zapravo je zapanjen činjenicom da Temudžin ne mari za to što ga iz dana u dan prebija pred njegovim ljudima. Juan ne može da zamisli da njegovi visoki oficiri tako nešto sebi dozvole. Bilo bi to preveliko poniženje za njih, ali Temudžin kao da toga nije svestan. Ili mu nije stalo. Plemenski ljudi su

čudna sorta, ali zato s pažnjom slušaju svaki put kada im Juan predočava prednosti nošenja oklopa. Štaviše, sa Temudžinom i njegovom braćom upušta se u ozbiljnu diskusiju o taktikama vojevanja. Za Juana je novo iskustvo to što oko sebe ima mladiće voljne da nauče sve što mogu. Dok je čuvao Vina, znao je da svoj život polaže za život ambasadora, ili bar da će ubiti što više neprijatelja pre nego što i sam padne. Ratnici koji su s njim došli u ravnicu takođe znaju šta im je dužnost i Juan retko ima priliku da ih na to opominje. Međutim, sada otkriva da uživa u podučavanju drugih. „Idemo opet”, čuje Temudžinov glas. „Napašću s tvoje leve strane.” Juan se osmehuje. Poslednja dva puta Temudžin je isto tako pokušao da ga upozori da bi na kraju izveo napad sa suprotne strane. Tako nešto ga ne pogađa naročito, mnogo više ga zabavljaju pokušaji da zamaskira svoj sud. Temudžin se obrušava brzo, zamahujući mačem silnije nego ikada do tada. Juan zapaža kako mu se desno rame uleže i podiže svoj mač. Prekasno da bi ispravio svoj potez, vidi da Temudžin napada sleva, kao što je i najavio. Juan još uvek može da odbije udarac, ali odlučuje da to ne uradi i pušta da mu vrh oštrice dodirne vrat. Temudžin zadihano stoji, gledajući ga u oči. „To je već bolje”, pohvaljuje ga Juan. „Postaješ sve brži u oklopu.” Temudžin odmahuje glavom. „Pustio si me, zar ne?” Juan dopušta da mu se usne osmehnu. „Kada zaista budeš bolji, znaćeš i sam”, priznaje mu. U punom galopu, Juan gleda levo i desno, uveravajući se u to da Temudžinova braća čvrsto drže liniju. Tokom celodnevnih obuka, Juan objašnjava ratnicima taktike masovnog napada. Jaše sa lukom vezanim za sedlo, ne sumnjajući u veštinu ostalih šezdeset strelaca. Togrul im je prepustio dvadesetoricu svojih ličnih ratnika. U dobroj su kondiciji, ali nemaju ratnog iskustva i Temudžin isprva s njima ne nalazi zajednički jezik. Njegovi ratnici bespogovorno slušaju njegove zapovesti, ali novi ljudi su iritirajuće spori. Juan je iznenađen kada mu Temudžin predaje komandu nad levim krilom. To je položaj za višeg oficira i iskreno je očekivao da će je dobiti Kasar. Naravno, i Kasar se nadao istom. Juanu ne promiču njegovi užareni pogledi dok jaše sa svojom desetoricom. Uveče, nakon mukotrpnih vežbi, Temudžin ih okuplja oko vatre i izdaje naređenja za sledeći dan. Možda je

to mala stvar, ali Juana uključuje u svoj ratni savet, zajedno sa Ðelmeom i Arslanom, i postavlja mu hiljadu potpitanja. Kada Juan priča o svojim iskustvima, svi ga pažljivo slušaju. Dešava se da Temudžin odmahne glavom što Juan odlično razume. Ljudi kojima mladi kan komanduje godinama nisu zajedno vojevali. Postoji granica do koje ih je moguće obučiti za tako kratko vreme, čak i sa najokrutnijom disciplinom. Juan čuje Temudžinov rog koji svira dva kratka tona, što znači da levo krilo krene napred i ostavi ostale za sobom. Osluškujući konjski topot, Juan razmenjuje poglede sa Kasarom i obe grupe od deset konjanika zauzimaju nove položaje. Juan se osvrće oko sebe. Ratnici precizno obavljaju svoj posao, ovoga puta čak i Togrulovi ljudi reaguju na vreme. Popravljaju se, što Juana ispunjava ponosom. Kada bi njegovi viši oficiri mogli da ga vide, verovatno bi mu se smejali. Nekada prvi mač u Kaifengu a sada predvodnik divljaka. Pokušava da se izruga sebi kao što bi to učinili njegovi zemljaci, ali to mu ne polazi za rukom. Ne od srca. Temudžin svira jedan ravan ton i desno krilo kreće napred, ostavljajući sredinu za sobom. Juan gleda u Kačijuna i Ðelmea koji jašu zajedno u oklopima, smrknutih lica. Jahači oko Temudžinove braće su nešto razuzdaniji, ali čvrsto drže formaciju i jašu napred kao jedan. Juan zadovoljno klima glavom i uživa u bici koja mu prethodi. Iza sebe čuje Temudžinov rog koji svira dugu cvileću notu nadole. Zajedno usporavaju i svaki od oficira izvikuje zapovesti svojoj desetorki. Na kraju usporavaju centralni konji i prelaze iz galopa u kas. Temudžin izbija na čelo grupe, zajedno sa Arslanom. Mladi kan zadržava taj položaj sve dok se oba krila ne izravnaju u jednu vrstu a onda okreće konja ka levom krilu. Dok pušta da ga ostali sustignu, Juan primećuje da mu je lice zajapureno a oči iskričave od uzbuđenja. „Pošalji izvidnicu napred, Juane”, dovikuje Temudžin. „Odmorićemo konje dok se ne vrate.” „Tvoja volja, gospodaru”, automatski uzvraća Juan. Zauzdava konja i okreće se ka dvojici mladih ratnika. Predugo je na oficirskom položaju da bi tek tako iskorenio svoje navike. U stvari, uživa u zadatku podučavanja plemenskih ratnika tehnikama ratovanja. „Tajan i Rulak! Jašite napred do zalaska sunca. Ako vidite više od par nomada, vraćajte se.” Dosad je uspeo napamet da nauči svih šezdeset imena i svojski se trudi da ih sve zapamti. Opet iz navike. Oba ratnika su

pripadnici Temudžinove konjice. Istovremeno povijaju glave i podbadaju svoje konje u galop. Juan se trudi da ne pokaže svoju ushićenost iako mu se čini da Temudžin primećuje kez koji mu za trenutak titra na licu. „Mislim da ti je ovo nedostajalo, učitelju”, dovikuje mu Temudžin. „Krv ti ključa.” Juan mu ne odgovara ni kada mu se Temudžin pridruži u vrsti. Pune dve godine je radio kao Vinov lični čuvar. Zakletva koju je dao caru obavezuje ga da ispuni svaku zapovest koju mu izda ovlašćeni autoritet. Duboko u srcu on prepoznaje istinu Temudžinovih reči. Nedostaje mu bliskost ratnih pohoda iako ovi ljudi iz plemena nimalo ne liče na ljude s kojima je radio. Nada se da će braća preživeti prvi juriš. Mesec je opet pun nakon odlaska od Keraita, što označava mesec dana boravka u ravnici. Entuzijazam prvih nedelja zamenila je sumorna strepnja. Oko vatre se ne razgovara sa istim žarom kao na početku i izviđači su aktivniji nego ikad. Otkrili su lokaciju gde su Temudžin i njegova braća ranije primetili tatarski logor. Crni krugovi u travi ukazuju na to da je tu živela oveća grupa. Kačijun i Kasar su neobično tihi kada sjašu s konja. Noć oslobađanja Borte još uvek im je sveža u sećanju, previše upečatljivom da bi zaboravili Temudžinovu pesmu i trans u koji su pali nakon što su progutali meso svojih neprijatelja. Dugo ćute, prisećajući se noći koja kao da je trajala večno. Međutim, kada konačno svane zora, odlaze u izviđanje, pokušavajući da dokuče gde su Tatari zapravo odveli otetu ženu. Glavni tatarski logor nije bio daleko. Poslednji jahači su mogli već narednog jutra da stignu u njega i u tom slučaju bi im Borte mesecima bila nedostižna, možda i zauvek. Temudžin uvlači ruku u pepeo ugašene vatre i pravi grimasu. Hladan je. „Pošaljite izviđače u širem krugu”, kaže svojoj braći. „Ako ih uhvatimo dok su u pokretu, obavićemo to brzo.” Tatarski logor je brižljivo pripreman za duži period, možda u cilju lova na jahače koji su im tokom cele zime zadali tolike gubitke. Odvezli su se zaprežnim kolima natovarenim šatorima i okruženim brojnim stadima stoke čiji izmet je moguće brojati i tumačiti. Temudžin se pita koliko su blizu. Dok posmatra napušteni logor, seća se svoje frustracije kada je osetio tatarsku krv u svojim ustima. Ne pada mu na pamet da ih pusti da mu umaknu. Togrulu se obratio upravo zato što nije imao drugog izbora.

„Ovde je živelo mnogo ljudi”, primećuje Juan, stojeći iza njega. Kineski ratnik je izbrojao crne krugove i proučio tragove. „Više od sto, rekao si Togrulu.” Temudžin se okreće da ga pogleda. „Možda. Nisam mogao da budem siguran.” Juan posmatra čoveka koji ih je poveo u divljinu da ratuju. Čini mu se da bi pedeset Togrulovih najboljih ljudi bio bolji izbor od trideset. Novajlije će brojčano nadmašiti Temudžinove ratnike i mladom kanu se to možda neće svideti. Juan je zapazio kako Temudžin smešta pripadnike različitih plemena u iste grupe i podstiče ih da rade zajedno. Poznata je njegova reputacija uspešnog vođe i dosad je davala odlične rezultate. Već ga gledaju kao svog kana. Juan se pita da li je Togrul svestan rizika koji je preuzeo. Uzdiše kada se Temudžin udalji da porazgovara sa svojom braćom. Zlato i zemlja će biti vredno velikog rizika, samo ako se dobro iskoriste. Vin Čao je tu bio u pravu. Temudžin daje znak svojoj braći da mu priđu, uključujući i Temuža. Njegovom najmlađem bratu je dodeljen najmanji oklop. Vin Čaovi ljudi su sitnije građe, ali oklop mu je i dalje prevelik i Temudžin guši osmeh kada primeti Temuževo ukočeno držanje dok stoji pored svog konja i nervozno steže uzdi. „Dobro si učinio, bratac”, pohvaljuje ga Temudžin u prolazu. Nedaleko od sebe čuje Kasarov frktaj, ali ignoriše ga. „Uskoro ćemo otkriti Tatare. Jesi li spreman da kreneš sa nama u napad?” Temuž skreće pogled ka svom bratu. Ne obraća mu se iz straha koji mu grči utrobu jer ga je jahanje toliko iscrpelo da je mislio da će pasti sa konja i sve ih posramiti. Svaki put kada sjaše, noge mu toliko klecaju da je prinuđen da se pridržava za svog konja. „Biću spreman, Temudžine”, odgovara dečak, usiljeno vedro. Iznutra se bori sa očajem. Zna da su njegove streljačke sposobnosti jedva vredne pomena. Tatarski mač koji mu je Temudžin dao i dalje je previše težak za njegovu ruku. Srećom, u dolami ima manje sečivo i nada se da će ga koristiti ako mu ustreba. Čak i tada, užasava ga sama pomisao na kasapljenje ljudskog tela ili osećaj tople krvi koja mu obliva ruku. Jednostavno ne može da bude jak i bezosećajan kao ostali. Još uvek mu nije jasno kakvu korist će imati od njega, ali prezir u Kasarovim očima ne bi podneo. Kačijun mu je prethodne noći prišao pred polazak i rekao da će Borti i Helun biti potrebna pomoć u keraitskom logoru. Bio je to providan

pokušaj da ga razreši dužnosti ratovanja, ali Temuž ga je odbio. Ako im je zaista potrebna tolika pomoć, pedeset ratnika ih neće spasti u logoru Keraita. Njihovo prisustvo osigurava da će se Temudžin vratiti s obećanim tatarskim glavama. Temuž jedini od sve braće nije postavljen za oficira. Sa Ðelmeom, Arslanom, Juanom i ostalom braćom, Temudžin ima potrebnih šest, i Temuž zna da je još uvek previše mlad i neiskusan za rat. Dodiruje hladan metal svog dugog noža i penje se na konja, osećajući njegovu oštrinu. Često sanja o tome kako spasava živote svoje braće nakon čega ga konačno uvažavaju kao istinskog Jesugejevog sina. Ne voli kada se probudi iz tog sna. Telo mu drhti dok podbada konja i oseća hladnoću više od svih ostalih. Ponire duboko u sebe kako bi tu pronašao hrabrost koju ostali tako lako pokazuju, ali otkriva da je potpuno prazan. Izviđači otkrivaju glavnu tatarsku vojsku samo dva dana nakon posete napuštenom logoru. Jašu punim galopom, poskakujući na svojim konjima kako bi što pre izvestili Temudžina o tome. „Dolaze, gospodaru”, dahće prvi. „Poslali su izvidnice u svim pravcima, ali vojska napreduje sporo kroz obližnju dolinu. Kreću se ovamo.” Temudžin kezi zube. „Poslali su tridesetoricu da nas nađu i nijedan se nazad nije vratio živ. Verovatno sumnjaju na veliko pleme u ovoj oblasti. Dobro je. Ako su iole oprezni, oklevaće.” Podiže ruku, pozivajući svoje oficire. Ovi su primetili usplahirene kretnje izviđača i odmah prilaze vođi, čekajući nove zapovesti. „Kaži svojim ljudima da prate naredbe”, saopštava im Temudžin, silazeći s konja. „Jašemo kao jedan. Ja diktiram tempo. Ako neko razbije formaciju, ostaviću ga grabljivicama.” Temudžin vidi Kasarov osmeh i šiba ga pogledom. „Pa makar mi bio rođeni brat, Kasare. Otpuštajte strele na moj znak a tek onda vadite mačeve. Udarićemo ih u jednoj vrsti. Ukoliko ostanete bez konja, trudite se da preživite dok ostali ne pristignu da ih dokrajče.” „Nećeš uzimati zarobljenike?”, pita Arslan. Temudžin ne okleva sa odgovorom. „Tatarin koji preživi naš napad biće ispitivan o njihovim vođama. Moramo što više da saznamo o njima. Posle

toga mi više neće trebati. Neću da opterećujem svoje redove neprijateljskom krvlju.” Reč se brzo širi među ratnicima kada im se oficiri obrate. Konje postrojavaju u jednu vrstu. Dok prelaze preko visokog grebena, svaki čovek može da vidi tatarsku formaciju. Konjanici i zaprežna kola sporo napreduju ravnicom. Kao jedan, svi kreću kasom na neprijatelja. Temudžin u daljini čuje kako rogovi oglašavaju uzbunu. Odvezuje svoj luk, fiksira tetivu i proba je. Zatim otvara tobolac vezan za sedlo i vadi prvu strelu, dodirujući palcem perje na njenom kraju. Leteće precizno i ubitačno, baš kao i oni.

29 Tatarima ne manjka hrabrosti. Kada ravnicom odjeknu njihovi rogovi za uzbunu, svaki ratnik skače na svog konja i njihovi pokliči dopiru do ušiju Temudžinove vojske. Njegova šezdesetorka jaše zajedno i ubrzava tempo u punom galopu. Oficiri izvikuju zapovesti svakom jahaču koji pokazuje previše žara i iščekuju da Temudžin prvi ispali strelu. Juan je ukazao na prednosti napada u jednoj vrsti, nadajući se da će prvi udar na Tatare biti razoran i krvav. Kada Temudžin uđe u domet neprijateljskih strela, tatarski izviđači bivaju zasuti dugim kopljištima koji ih masovno obaraju s njihovih konja. Temudžin primećuje da su Tatari svoju vojsku podelili. Ostavili su nekolicinu da brane imovinu, žene i nejač, dok se većina popust osica roji ravnicom. Temudžinov juriš prodire duboko u tatarske redove, gazeći obezglavljene ratnike i umiruće konje. Lukovi seju smrt u galopu, čineći silu previše moćnom da bi joj se suprotstavile tatarske formacije. Temudžinu se čini da njegova vojska ostavlja za sobom krvav trag u samo nekoliko otkucaja srca: more leševa, prestravljenih konja i napuštenih zaprežnih kola. On gleda levo i desno pre nego što odsvira tri kratka tona, poziv na promenu formacije. Malo nedostaje da okasni s tom naredbom, ali Juanovi ljudi reaguju spremno i poravnavaju se sa Kačijunom i Ðelmeom nadesno. Napadaju polukružno, opkoljavajući Tatare uz ratni poklič. Temudžin najednom spoznaje da mu je tobolac prazan. Baca luk na zemlju i vadi svoj mač. U centru polukruga otkriva da mu put blokiraju teška zaprežna kola, natovarena vunom i kožom. Jedva je svestan prvog čoveka koji mu se preprečuje na putu. Jednim zamahom mu odrubljuje glavu pre nego što zarije pete i jurne na tatarske ratnike. Arslan i njegova desetorka jašu za njim, ubijajući sve što im se nađe na putu. Žene i deca se prestravljeno bacaju pod zaprežna kola, propuštajući nemilosrdnu konjicu dalje. Njihova cika podseća na pištanje sokola u vetru.

Promena dolazi bez najave. Jedan od Tatara ispušta svoj mač i verovatno bi na mestu ostao mrtav da se ne baca na zemlju, tik pored Kačijunovog konja. Ostali čine isto, prostirući se po ravnici dok Temudžin i njegovi oficiri galopiraju logorom u potrazi za otporom. Potrebno je vreme da se uzburkana krv u njima smiri, i Temudžin naposletku vadi svoj rog i svira dugi, opadajući ton koji označava usporavanje. Njegovi ljudi su zajapureni, koncentrisani na kasapljenje, ali ipak ga čuju. Prstima prelaze preko dugih oštrica, čisteći ih od tatarske krvi. Najednom vlada potpuni muk. Samo trenutak ranije u ušima im je bubnjalo od konjskog topota, ubilačkih krikova i izvikanih zapovesti da bi se sada sve utišalo. Temudžin zapanjeno osluškuje tišinu koja traje dovoljno dugo da njegova braća dojašu do njega. Odnekud dopire kuknjava žena, praćena blejanjem uznemirene stoke, i zvuci ponovo nadiru. Možda su sve vreme i bili tu, ali Temudžin ih nije čuo od pulsiranja krvi u ušima i gromoglasnog lupanja srca u grudima. Povlači uzde, okrećući svog konja ukrug, i osmatra prizor oko sebe. Logor je razoren. Tatari koji su uspeli da prežive leže s licem ka zemlji, prestravljeni i očajni. Temudžin se osvrće iza sebe i primećuje jednog ratnika koji je nekako uspeo da preživi napad i ostane na svom konju. Izraz lica mu je zblanut usled krvoprolića kojem je prisustvovao, ali kao da je previše ošamućen da bi bežao. Temudžin škilji ka njemu, dajući Kačijunu znak glavom. „Dovedi ga, ili ga ubij”, naređuje. Kačijun brzo klima glavom i tapše Kasara po ramenu tražeći još strela. Kasaru su preostale još samo dve, ali bez reči ih daje bratu i ovaj odvezuje svoj luk sa sedla. Dragoceno oružje nije bacio na zemlju, zadivljeno primećuje Temudžin. Svi ćutke posmatraju kako Kačijun galopira prema usamljenom tatarskom konjaniku. Shvativši da ovaj dolazi po njega, Tatarin kao da se budi iz transa i nespretno okreće svog konja pokušavajući konačno da utekne. Kačijun uspeva da ga sustigne pre nego što Tatarin razvije pun galop. Strela koju ispaljuje zariva se beguncu posred leđa. Tatarin još neko vreme jaše a zatim mlitavo pada u travu. Kačijun zadovoljno okreće svog konja i vraća se u logor, podižući luk visoko u vazduh kao znak uspešno obavljenog zadatka. Temudžin kliče sa svojim ljudima. Konačno svi mogu da odahnu. Mongolski ratnici dižu lukove uvis, trijumfalno mašući njima. Sve se

dogodilo tako brzo da jednostavno nisu ni svesni toga kada se završilo. Lica su im ozarena jer su preživeli direktan susret sa smrću. Ushićeno skaču sa svojih konja, proslavljajući pobedu. Neki od Togrulovih ratnika uzbuđeno prilaze zaprežnim kolima i proveravaju šta su zaplenili. Arslanovi ljudi vezuju zarobljenike i oduzimaju im oružje. Neki pružaju otpor i njih tretiraju grubo i prezrivo. Nakon ovakve bitke nemaju pravo na život i Temudžinu uopšte nije stalo do njih. Spušta pogled na svoje ruke i primećuje da drhte. Silazi s konja i čvrsto steže uzde ne bi li prikrio slabost. Udubljen u misli, podiže glavu i vidi svog brata Temuža koji mu prilazi i skače s konja. Dečak je bled kao mleko i vidno potresen, ali Temudžin primećuje krv na oštrici noža koji ovaj nosi i pita se odakle mu. Pokušava da presretne njegov pogled i čestita mu, ali Temuž se okreće i povraća na travu. Temudžin se udaljava, ne želeći da ga postidi pred ostalima. Kada se dečak oporavi, pronaći će reči da ga pohvali. Temudžin stoji nasred logora i oseća na sebi poglede svojih oficira. Zna šta čekaju, i zato podiže ruku na lice pritiskajući prstima oči ne bi li odagnao crne misli koje mu zasenjuju ove retke trenutke sreće. Pročišćava grlo i podiže glas. „Arslane! Nađi tatarske zalihe ajraga i postavi stražu, nekog kome veruješ. Kasare, pošalji osmoricu u izviđanje u svim pravcima. Možda ih ima još.” Okreće se prema Kačijunu koji je upravo dojahao i gipko sjahao s konja. „Skupi zarobljenike, Kačijune, i neka tvoja desetorka podigne tri njihova šatora najbrže što može. Večeras konačimo ovde.” Ali to nije dovoljno, zaključuje on. Još uvek ga posmatraju užarenim pogledima i sa osmehom na usnama. „Dobro ste ratovali”, uzvikuje glasnije. „Sve što smo osvojili vaše je, nek’ se podeli na ravne časti.” Ratnici gromoglasno pozdravljaju ove reči, žudno gledajući ka tatarskim kolima, natovarenim raznoraznim vrednostima. Samo konji će im biti dovoljno dobra nagrada, ali Temudžin ne mari za imetak. U trenutku izvojevane pobede razmišlja o obavezi vraćanja duga Togrulu. Keraitski kan će svakako tražiti svoj deo. Pravedno iako nije lično učestvovao u njegovom osvajanju. Temudžin zna da se neće zadovoljiti s nekoliko desetina konja i mačeva. Ipak, to ga i dalje kopka. Ne želi da se vrati. Pomisao na odricanje od ratnika koji su mu tako dobro služili u ovoj bici tera ga da iritirano stisne vilice. Potrebni su mu, a Togrul je čovek koji mašta o kineskoj zemlji kao najvećoj nagradi. Temudžin se instinktivno

saginje i prelazi dlanom preko trave kod svojih nogu. Neko je ubijen u ovom busenu, primećuje. Sitne kapljice krvi zadržale su se na zelenim listićima i ostavile mu crveni trag na dlanu. Mladi kan se uspravlja i opet podiže glas. „Upamtite da ste se ovde borili sa Jesugejevim sinovima. Postoji samo jedno pleme i jedna zemlja koja nema granice. Ovo je samo početak.” Ratnici možda i kliču, još uvek uzbuđeni od pobede, ali to više nije važno. Tatari su se pripremali za dug pohod. Kola sadrže uljane lampe, vunenu užad, platna od najtanje svile za šatore, tako gusto tkane da ju je teško presaviti. Osim toga, tu je kožna vreća puna srebrnjaka i dovoljno crnog ajraga da im greje grla u hladnim zimskim noćima. Temudžin je naredio da mu ovo poslednje donesu i spustio mešine uza zid prvog šatora kako bi podigao duh. Više od dvadeset Tatara je preživelo boj i temeljno ih ispituju o njihovom vođi. Većina ćutke zuri u mladog vođu i odbija da sarađuje. Temudžin vadi svoj mač i ubija trojicu pre nego što četvrti otvara usta i pljuje na zemlju. „Ovde nema vođe”, breca se Tatarin. „Poginuo je sa ostalima.” Bez reči, Temudžin ga diže na noge i predaje Arslanu. Za trenutak gleda u svoje ljude, lica bezizražajnog i hladnog. „Nemam ljubavi prema tvom narodu i nemam razloga da ti poštedim život”, kaže mu. „Ako ne obećate da ćete mi biti od koristi, odmah ću vas sve pobiti.” Tatari ne odgovaraju i ne usuđuju se da ga pogledaju u oči. „U redu”, odlučuje Temudžin i okreće se najbližem ratniku do sebe, jednom od braće koju je poveo sa sobom. „Ubij ih brzo, Batu”, naređuje mu. Oniži ratnik bespogovorno vadi svoj nož. „Čekaj! Mogu da ti budem od koristi”, javlja se jedan Tatarin. Temudžin zastaje, ali samo da bi slegnuo ramenima i odmahnuo glavom. „Prekasno”, šapuće. Arslan vezuje u šatoru jedinog preživelog. Krici ostalih su užasni i Tatarin svoje neprijatelje gleda s neskrivenom mržnjom. „Ostale si ubio. I mene ćeš, ma šta da ti kažem”, cedi kroz zube, stenjući pod prejako vezanim užadima.