Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU Beograd, 1995. By
Izdavač: Radio B-92 Edicija: Istraživačko novinarstvo Za izdavača: Veran Matić Recenzenti: Dr Vladan Vasilijević, Mr Marko Nicović Fotografije u knjizi: Slobodan Potić, Rade Kovač, Vican Vicanović, Mića Smiljanić, Anđelko Vasiljević, Goran Tomašević Fotografija na naslovnoj strani: Vican Vicanović Dizajn korica:
ŠKART Priprema korica: B&Z Lektura i korektura: Vladimir Gajtović Kompjuterski unos teksta: Neđelka Obradović Kompjuterska obrada teksta: „Momčilo Petrović i ćerka“ Štampa: „Publikum“ Beograd Tiraž 3.000
Sadržaj: NA POČETKU 1. PRVA KRV 2. GIŠKINO ISKUPLJENJE 3. PRAŠNJAVI DOSIJE 4. NAJBRŽI KRUG 5. UZLETI I SUMNJE 6. FRANKFURTSKI GREH 7. AKCIJA „BEOGRAD“ 8. POHORSKA 9. KOKAINSKI BARON 10. BERMUDSKI TROUGAO 11. MITOVI PODZEMLJA 12. LAKOĆA OPSTAJANJA 13. BIZNIS I MAFIJA 14. ZATVORSKE PRIČE 15. SLOBODNA PROFESIJA 16. NA IVICI 17. TRAGEDIJA POROKA 18. ŽIVOT U GETU 19. UMEĆE MARKETINGA 20. DO KRAJA 21. ZANOS I ROMANTIZAM 22. DVOSTRUKE IGRE 23. TREĆA POKRAJINA KRIMINALIZACIJA POLITIKE, POLITIZACIJA KRIMINALA Izvod iz recenzije
NA POČETKU Posle poluvekovnog komunističkog sna, obistinila su se predviđanja realista i zloslutnika. Magična metoda ponavljanja fraza: bratstvo i jedinstvo, od Vardara pa do Triglava… nije u slučaju SFRJ blagotvorno delovala na stvarnost. Naprotiv, zle snage su se u obrnutoj srazmeri gomilale u podsvesti „naših naroda“. Katarza buđenja je, u jugoslovenskoj priči, bila neminovno krvava. U proleće 1991. godine, Jugoslavija je, po drugi put u svom sedamdesetogodišnjem životu, počela da se raspada i na najneposredniji način – uz grmljavinu oružja. U najbrutalnijem vojnom vidu, rat nije zahvatio Srbiju u avnojevskim granicama. Ali, Drina je propuštala duhove iz podzemnog sveta. Vojne i policijske barikade nisu uspele da u svom rešetu zadrže klicu bolesti. Epidemija se ogledala u lakoći i otupelosti koje su pratile oduzimanje tuđeg života. Beograd je u sebi sažeo Čikago dvadesetih godina, ekonomsku krizu Berlina tridesetih, obaveštajne spletke u Kazablanci četrdesetih i kataklizmični hedonizam iz Vijetnama šezdesetih. Ikonografija njegovih ulica opisivala je putanju od Nešvila do Istanbula. Nikada nije viđeno toliko prosjaka i skupocenih automobila na jednom mestu. Siromašilo se i bogatilo preko noći. Ali, bogati su predstavljali samo tri odsto stanovništva. Naposletku, preprodavci deviza izmileli su i u Knez Mihailovu ulicu. Šapat „devize, devize“ odzvanjao je kao opelo dinaru i državi koju je ovaj simbolisao. Povremene policijske racije tek su povećavale utisak bespomoćnosti. Preprodavci su delovali po zakonu spojenih sudova: privedene su, tek posle nekoliko minuta, zamenjivali drugi.
Penzioneri, oni koji nisu po buvljacima prodavali šrafove, porodične fotografije, ribu upecanu u Savi, kampovali su pred hramovima zvaničnih dilera, Jezde i Dafine. Usred gomile razdraženih, neki su skončavali na pločniku. Statistike govore da su penzioneri izbili na prvo mesto po broju samoubistava. Lekarski izveštaji pominju pojedince koji su pili sedative, da bi manje jeli, a duže spavali. U vremenu prevare, vrhunac opsene predstavljala su zamandaljena Jezdina i Dafinina vrata. Ljudima, naviklim da veruju samo u ono što se vidi i može dodirnuti, tlo se izmaklo pod nogama. Rasipnički opremljene zgrade banaka bile su na mestu, ali novac je iščezao. Beogradom su vladali iskonski strahovi. Beograđani su pokušavali da zavladaju njima, zastrašujući druge. Po pravilu faune, menjali su izgled, delovali su preteći. Nakazno podšišani, nabreklih mišica, hodali su na onaj ukrućeni, srpski način. Iako nikada nije bio u Srbiji, ali se ovdašnjeg sveta nagledao u svom gradu, jedan Grk je rekao: „Po hodu mogu da prepoznam Srbina“. Pretpostavlja se da je Srbiju za dve godine napustilo tri stotine hiljada mladih i obrazovanih. Preostali su, neprimetno se povodeći za većinom, prihvatali nove vrednosti. Nije se proživljavalo sopstvenim osećanjima. Govorilo se tuđim rečima i razmišljalo nečijim drugim načinom. Čak je i smrt postala nesopstvena. Umrlice su pokušavale da govore o onome o čemu se jedino ćuti. Jedan dinar, za koji ništa nije moglo da se kupi, na kraju 1993. bio je za 313 miliona odsto manje vredan nego na početku godine. Dečaci iz srednje škole „Nikola Tesla“ su razmišljali: – Moram da valjam tu naftu. Za godinu dana ili ću imati milion maraka, ili ću biti u zatvoru, ili ću biti mrtav. Knjiga je posvećena mladićima koje smo poznavali, a koji su izgubili živote. Nismo želeli da sudimo, verujući da smo prema drugima onoliko strogi, koliko malo o sebi znamo.
PRVA KRV Ubistvo Branislava Matića Belog upamćeno je ne samo zbog toga što je bilo prvo „javno smaknuće“ viđenijeg beogradskog mahera u poslovima mimo zakona, već i zbog načina na koji je izvedeno: bila je to pedantno isplanirana, do tog trenutka i najbrutalnija, likvidacija u Beogradu. Upravo zbog saznanja da je rat, u zemlji koja u ratu zvanično nije učestvovala, doneo surove manire u obračune među protivnicima, javnost nove Jugoslavije ovom ubistvu je munjevito dala kvalifikaciju – klasična politička likvidacija. Razlozi na osnovu kojih su mnogi mislili da je baš tako, utemeljeni su u meri u kojoj su sve druge pretpostavke neuverljive. Poslednjih godina života Matić je postao politički veoma angažovan, uveren da svom narodu i državi, svakodnevno sakaćenoj za poneki pedalj suvereniteta, može pomoći. Veliki simpatizer srpskog predsednika, u čiju čast je štampao i kalendar sa njegovim likom, vremenom je postao ubeđeni opozicionar, odlučivši da u povratak vrednosti zapostavljenog srpstva uloži i sopstveni kapital. Upravo promena političkog dresa, prestrojavanje sa jedne na drugu stranu, tvrde oni koji su ga lično poznavali, bio je jedini razlog zbog kog bi „neko“ želeo da ga ukloni. Matić je usmrćen ispred svoje kuće na Voždovcu, u ulici Milana Raspopovića, rafalnom paljbom iz, kažu očevici, automatskih pušaka dvojice napadača Tog dana, 3. avgusta ‘91. godine, u Topoli je održan skup Srpske garde. Okupilo se oko sedam hiljada nesuđenih pitomaca, po svim obeležjima i zamislima, prve srpske vojske nakon Drugog svetskog rata. Uz Matića, koji je bio zadužen za sve potrebe Srpske garde, osim za izvođenje vojne obuke, paradi nove vojne formacije prisustvovali su Ðorđe Božović Giška, njen komandant, i Aleksandar Knežević Knele. Kako priča Kneletov otac Dušan, po povratku u Beograd svi zajedno su svratili do njega, namerni da kasnije zajedno odu do Matićeve kuće. Ipak su se razdvojili, a
nepunih pola časa posle toga saznali su da je Beli ubijen. Dušan Knežević je siguran da je zamka za Belog u stvari bila stupica za svu trojicu, ali je sticaj okolnosti hteo da tom prilikom Giška i Knele prežive. Došavši pred kuću, Beli je sačekao da iz automobila izađu njegova supruga, komšinica s dvoje dece i Giškina devojka. Zatim je i sam izašao. Začuvši prve pucnje, stigao je tek da dovikne: „Lezite!“ Nakon ispaljenih hitaca ubice su uskočile u beli „mercedes“ bez registracije i nestale. Na mestu ubistva pronađeno je 27 čaura. Zbog činjenice da je ubistvo usledilo posle povratka sa skupa u Topoli, mnogi su odbacivali tezu da je reč o „namirivanju mafijaških računa“. Prema njihovom sudu, druga pretpostavka bliža je tačnom tumačenju – državi pritisnutoj svakojakim nevoljama, najmanje je odgovaralo da ima opozicione bogataše, voljne i sposobne da iz svog džepa finansiraju hiljade ideološki „neusmerenih“ dobrovoljaca. U Beogradu se dobro znalo da je Beli bogat čovek. On to nije ni skrivao, niti ostajao gluv na skoro svakodnevne molbe prijatelja i poznanika u nevolji, da im pruži finansijsku injekciju. Bio je galantan i u životu i u pozajmicama. Dobro raspoloženje često je, seća se njegova majka Milica, pokazivao tako što je čistače ulica čašćavao svotama koje nisu bili u stanju da zarade ni za dva meseca. Reputaciju čoveka iz podzemlja, Matić je stekao na potpuno drugačiji način od onog kojim su do takve „slave“ stigli njegovi prijatelji, pre svih Ðorđe Božović Giška. Za razliku od većine, Beli je bio sposoban da novac prvo zaradi, obrne ga nekoliko puta i tek potom troši. Zato je njegova galantnost imala pokriće, jer nijednog trenutka nije ostajao bez novca – za sebe, ali i za druge. Postoji nekoliko verzija o tome kako je Beli uspeo da zaradi prvi veliki novac. Iako ga većina poznaje kao vlasnika više auto-otpada u Beogradu, njegovi prijatelji iz mladosti pričaju da je u taj posao ozbiljnije krenuo kasnije, kad je već uspeo da sakupi dovoljno para i uloži ih u, koliko-toliko, legalne aranžmane. Jedan od mladića s kojim je odrastao, tvrdi da je lično učestvovao u transakcijama uz čiju pomoć je Matić sakupio početni kapital: – Bilo je to u vreme prvog uvođenja bonova za benzin, u tada još postojećoj Jugoslaviji. Beli je bio sposoban, sve poslove je završavao
uz razgovor i papire, a na pumpama je po čitavoj Srbiji imao svoje veze. Uspevao je da za smešne pare, često i besplatno, nabavlja devizne bonove, i unovči ih kod prodavaca na benzinskim pumpama. Svakodnevno smo prelazili stotine kilometara i znam da je tada pare skupljao u džakove. Ko god priča da je do novca došao drugim poslovima, pogotovo da je radio s drogom, laže. Iako sa svetom u kome se kasnije pojavljivao nisam imao ništa zajedničko, siguran sam da je Beli ostao isti kao u početku – nikad nikog nije prevario, a svi su se od njega grebali za novac. Smešno je što su mnogi pokušavali da pare iskamče najčudnijim razlozima, ali je to njega zabavljalo. Ko god je uspeo da izmisli neku nebuloznu priču kojom bi ga nasmejao, dobijao bi novac bez roka za vraćanje. Druga varijanta koja kruži gradom o poreklu Matićevog bogatstva, vezana je za njegov odlazak u Amsterdam. Put u Holandiju vremenski se poklapa sa slučajem „Nana“, a bivši operativac Saveznog DB kaže da je Beli otputovao zbog straha da bi na suđenju učesnicima ove afere i njegovo ime moglo biti pomenuto. U Amsterdamu je, tokom nekoliko meseci boravka, uspeo da pokrene posao sa auto-otpadom, uspostavivši veze koje je kasnije koristio kao kanale za dopremanje delova iz inostranstva u Jugoslaviju. Pričalo se da je upravo tamo upoznao ljude koji su ga snabdevali kradenim vozilima i motorima, ali to Zoran Mijatović, koji je s Belim radio na otpadu u Holandiji, pobija: – Ni slučajno nije moglo da se dogodi da u radnju uđu kradena kola, jer bi to automatski značilo zatvaranje prodavnice, da ne govorim o drugim posledicama. Svi delovi koje je Beli iz Amsterdama slao za Beograd imali su prateću dokumentaciju. Pri izlasku iz Holandije, preko kompjutera su praćeni serijski brojevi šasije i blokova motora. Takvu kontrolu vršila je i jugoslovenska policija, i nikad nije pronađeno nešto u suprotnosti sa zakonom. Samo jednom se dogodio takav slučaj, s nekim BMW-om, ali se ubrzo ispostavilo da je to bilo namešteno. Amsterdam je, prema mišljenju policajaca koji za svoje sumnje nisu imali nikakve čvrste dokaze, za Belog predstavljao prelomnu tačku u „karijeri“. Njihove sumnje, koje u beogradskom podzemlju nisu smatrane ozbiljnim, govorile su da je Matić stekao poznanstva
sa trgovcima narkotika, te je njegova likvidacija u jeku žestokih političkih razmirica u Srbiji, zapravo bila osveta za nenamirene dugove narko-dilerima. Ovakva teza nije bog zna koliko prihvatljiva, jer je Beli i pre odlaska u Holandiju imao dosta para. Iznenadno uplitanje u poslove kakvim se nikad ranije nije bavio, bilo bi, u najmanju ruku, neoprezno od čoveka kojem bogato iskustvo nije davalo pravo na greške. Bar ne u svetu u kome je živeo. Matićeva majka Milica kaže da je još u vreme prvih krivičnih prekršaja i odlazaka u zatvor njenog sina, ipak imala utehu i razlog za neku vrstu zadovoljstva: „Nije mi bilo lako što sam morala da ga obilazim u zatvoru i nosim pakete, ali sam bar Bogu bila zahvalna što ga politika ne interesuje.“ Kasnije, kad je shvatila da Branislav i njegovi najbliži drugovi nisu ostali imuni na zahuktalu republičku „diferencijaciju“ i srpsko višestranačje, često im je postavljala isto pitanje: „Pa dobro, što vama, kad imate sve u životu, treba petljanje s tom Gardom i politikom?“ Redovno je dobijala isti odgovor: „Pa kad smo muškarci.“ Za Belog se, kao uostalom i za mnoge njegove vršnjake i parnjake po kalibru, pričalo da je ljubav prema domovini prvo iskazao kroz saradnju sa tadašnjom Saveznom službom DB. Nameru da pomogne državi s čijim zakonima je više puta pre toga bio u sukobu, Beli je, po priči Božidara Spasića, bivšeg inspektora SDB zaduženog za specijalne akcije u inostranstvu, ispoljio na sasvim konkretan način. Spasić, koga je sa Matićem, po svom povratku iz italijanskog zatvora, upoznao Giška, objašnjava da je ‘89. godine, tokom „zlatnog perioda“ akcija prema emigrantima, Beli učestvovao u operaciji na kojoj mu je Služba bila zahvalna. U pitanju je bio poznati albanski aktivista, Džavid Halitaj, koji je zahvaljujući statusu političkog emigranta obezbedio boravak u Cirihu. Operacija je, prema Spasićevom sećanju, imala za cilj da Halitaja kompromituje kod tamošnjih vlasti. Išlo se na to da „eksces“ izazove utisak da je emigrant sam prouzrokovao nevolju, kako bi naplatio osiguranje ili uknjižio neke poene „za svoju stvar“. Naravno, vlasti u zapadnoevropskim zemljama nisu imale razumevanje ni za jedno ni za drugo, pa su obično, u takvim situacijama, štićeniku otkazivale gostoprimstvo. Nekoliko hrvatskih emigranata kojima su restorani
izgoreli u podmetnutim požarima, tako je ostalo bez prilike da ih renovira. Istovremeno, tvrdi Spasić, Služba je, u „duhu saradnje“, obaveštavala kolege sa Zapada da u tim događajima nije imala učešća. O akciji u čijem izvođenju je Beli, sa saradnikom kojeg je sam izabrao, neposredno učestvovao, Spasić priča: – U mojoj kancelariji smo sve dogovorili u detalje, jer sam, kao i uvek do tada, mesto za akciju sam obišao. Beli je bio inteligentan, ali pomalo i sujetan, pa je jednostavno hteo da i on uzme učešće u onom čime su se tada hvalili mnogi beogradski mangupi. Halitaja nismo nameravali da ubijemo, već da ga upozorimo i da mu iskomplikujemo boravak u Cirihu. U Beogradu smo kod jednog majstora za popravljanje tehničkih uređaja napravili eksplozivnu napravu. U telefon smo smestili eksploziv, a daljinski upravljač stavili u slušalicu. Njih dvojica su putovali razdvojeno i svaki je nosio svoj deo – Beli aparat, a njegov kompanjon slušalicu. Spasić je, sa još jednim kolegom, Matića ispratio na železničku stanicu. Kaže da je imao neograničeno poverenje u momke iz „sive zone“, jer je znao da njihova drskost garantuje izvršenje akcije do kraja: „Nikad mi se nije dogodilo da me neko od njih nazove usred puta i kaže – ne mogu, uplašio sam se.“ Kad su stigli u Cirih, Beli i njegov drug uputili su se pravo pred Halitajevu zgradu. Razbili su staklo na ulaznim vratima, otišli do stana i eksploziv, skriven u telefonu, prilepili na vrata. Udaljili su se do obližnje telefonske govornice, oko dvesta metara od zgrade, i odmah aktivirali eksploziv. „To je,“ objašnjava Spasić, „strahovito odjeknulo. Količina eksploziva bila je predviđena da napravi ogromnu štetu, preplaši učmale Švajcarce, ali nipošto da ubije nekog. Halitaj je dobio šutkartu jer je postao opasan po okolinu, a to vlasti tamo ne tolerišu. Istog dana Beli i njegov saradnik su došli u Beograd. Znam da je to bilo onog dana kad je u Rumuniji ubijen Čaušesku. Seli smo i otvorili flašu viskija.“ Prema priči Bože Spasića, to je bila jedina akcija u kojoj je Beli učestvovao. Lično mu je, u znak zahvalnosti, predao pasoš u ruke, jer je u Beogradu tada posedovanje isprava koje je izdala Služba bilo
pitanje prestiža. Spasić kaže da je Beli u to vreme na teretu imao dva meseca zatvora u Padinskoj Skeli, ali da to uopšte nije pomenuo kao „revanš“ za svoj doprinos borbi protiv državnih neprijatelja. Sam je snosio troškove puta u Švajcarsku, odbivši da mu bar to Služba nadoknadi. Poslednja rečenica koju Spasić pamti iz razgovora sa Matićem, bilo je njegovo pitanje: „Da li će za ovo saznati Sloba?“ – Nama je bio cilj – kaže Spasić – da svi „asovi“ budu u našim redovima, jer za njima idu klinci. Belom je iskreno bilo stalo do toga da Milošević sazna za njegovu pomoć Službi, jer im je gotovo svima u to vreme bio uzor. Iskreno sam se iznenadio kad sam saznao da su se ubrzo priklonili opoziciji, s uverenjem da smo mi neka komunistička služba. Giška mi je prilikom poslednjeg susreta rekao: „Sad sam sa njima.“ Pitao sam ga s kim to, a on mi je odgovorio: „Sa SPO.“ Tada smo se definitivno razišli. Ubeđenje da je baš Služba bila naručilac, ako ne i izvršilac likvidacije Branislava Matića, Spasić izričito opovrgava: – Ja sam za njegovu smrt saznao iz novina. Uostalom, SDB je u vreme njegove pogibije bila gotovo rasturena, tako da nije bilo razloga, bar ne s naše strane, da se organizuje tako nešto. Znam za čuvenu parolu da se Služba tako „odužuje“ ljudima koji je napuste, ali tvrdim da ovde toga nije bilo, jer se sigurno ne bismo na taj način odrekli čoveka kojem smo u jednom trenutku bili veoma zahvalim. Mislim da su njegove ubice iz sveta podzemlja. Spasić se slaže s većinom svojih kolega da je Matićevo ubistvo izvršeno profesionalno, da je, bez sumnje, od nekog i naručeno, ali da iza toga ne stoje tada još postojeće, iako polovično, savezne institucije: „Podzemlje je uveliko počelo da koristi naše metode – ubice dovode iz inostranstva, plate im i vrate ih. To je u Beogradu i ranije viđano.“ Ipak, i sam veruje da je policija namerno zapostavila istragu oko ovog ubistva, dozvoljavajući da se rašire glasine da „pripadnost opoziciji nosi povećani rizik“. Međutim, različitost svog pristupa ubistvu Branislava Matića Belog, Spasićev anonimni kolega izneo je veoma sažeto: – Policija svakom ubistvu prilazi istovetno, ali čim uoči da je „potpis“ za izvršeno delo krajnje profesionalan, što je ovde još uvek retkost, slučaj stavlja u fioku. Jednostavno, postoji realan strah da bi
preveliko angažovanje i kopanje oko slučaja moglo da odvede do neke visoke institucije ili ličnosti, pa se od potrage odustaje na vreme. Uporna nastojanja da se pogibija „kralja beogradskih autootpada“ veže uz malverzacije za njegov posao, nisu dala opipljivijeg traga. Beli je u Beogradu posedovao četiri otpada, nezvanično mnogo više, ali niko nije uperio prstom u konkurenciju tvrdeći da tu leži povod ubistvu, mada se spekulisalo i takvim verzijama. Matićeva majka Milica ipak kaže da je njen sin u nekoliko navrata pominjao mogućnost da mu neko od ljudi iz okruženja dođe glave, jer ih je, prema njenom objašnjenju, pohlepa za onim što je Beli posedovao dovodila u iskušenje. Uverava da je većina od šest otpada, za koliko je znala, kao i strugara koju je Beli na ime prijatelja podigao između Bajine Bašte i Perućca, otišla u tuđe ruke. Od svega toga ona danas nema ni dinara, kako kaže, niti je posećuju oni koji su se „silno kleli u ‘prijateljstvo‘ sa njenim sinom, a koje je pomagao i darivao.“ Već ‘90. godine, Matić je od darodavca za privredni preporod Srbije postao ogorčeni protivnik stranke na vlasti. Prežalio je, prema priznanju, deset hiljada maraka poklonjenih državnim preduzećima, ali je sa još većim žarom ulagao novac u najveću opozicionu stranku – SPO. Ubrzo je, s početkom ratnih sukoba u bivšim republikama, prihvatio ideju formiranja Srpske garde, uzevši na sebe obavezu da pokrije većinu izdataka za njene potrebe. Njegova majka Milica kaže da je iz fabrike u Vučju naručio deset hiljada uniformi, te da je nakon toga direktor fabrike imao neugodne razgovore u policiji, zbog prihvatanja naručenog posla. Istovremeno, šuškalo se da je Matić finansijski pokrivao i nabavku naoružanja, da je većinu svojih obaveza ispunio na vreme, ali i da je u ponečem prekoračio rokove. Jedno vreme je neispunjavanje obaveza prema prodavcima oružja, smatrano mogućim razlogom zbog kog je upao u neprilike. Uopšte, uplitanje u to kolo pominjano je, u raznim kontekstima, kao vatra na kojoj su se opekli i mnogi iskusniji. Jedino nije bilo sumnje oko toga da je Matić na sebe preuzeo obavezu kakvu niko drugi nije mogao, možda ni želeo, da prihvati. Milica Matić takođe pominje i nadaleko čuveni „tajni spisak za
likvidaciju“, na kom je, navodno, bilo i ime njenog sina: – Kad je poginuo, u novčaniku mu se nalazio neki papirić sa imenima. U prvom trenutku na to nisam obratila pažnju, jer mi je u smrti sve drugo bilo nevažno. Zvao me je Lainović i rekao da će sutradan doći da mi kaže ko je ubio mog sina. Stigao je, ništa mi nije rekao, ali je uzeo taj papir i odneo sa sobom. Posle sam u nekom njegovom intervjuu pročitala da priznaje kako je to uradio. SPO izdaje saopštenje u kom kao neposrednog izvršioca ubistva pominje državu, tvrdeći da su ubice pobegle u Crnu Goru. Stranački advokat Borivoje Borović kaže da je posetio gradski SUP, ali da nikakvu informaciju nije dobio: – Beli je tada bio član Stranke, pa sam hteo da znam o čemu se radi. To je bilo monstruozno ubistvo, pred porodicom, u po bela dana. Siguran sam da su to učinili ljudi koji su došli sa strane, koji uopšte nisu s ove teritorije. Mislim da je tu prste uplelo neko odeljenje za likvidaciju koje potiče još iz starih vremena, snaga koja želi da opstane. Na pitanje da li ima podatke o tome da se kao pokrovitelj ubistva pojavljuje neko iz aktuelne politike, Borović jednostavno kaže: „To ću ostaviti bez odgovora. Možda je to s moje strane neuobičajeno afirmativno za ovu vlast, ali verujem da neko hoće da se otarasi novog MUP-a i nove politike.“ Koliko je Matić ostavio povoljan utisak u stranci kojoj je pripadao, svedoči rečenica Vuka Draškovića izgovorena posle njegove pogibije: „To je bio najbolji čovek kojeg sam ja upoznao i pisaću o njemu u knjizi.“ Međutim, Milica Matić ljutito reaguje na to podsećanje, donoseći u posebnoj čuvanoj kutiji prigodni novogodišnji paketić koji je stigao iz SPO-a na ime Matićevog sina. Uz napomenu da će jednog dana lično vratiti „paket“ pošiljaocu, žustro pretura po njegovoj sadržini: reklamni materijal stranke, brošure, nalepnice sa stranačkim obeležjima, kokarda, stranačka zastava… Teško je otkriti koliko novca je Matić, ne računajući izdatke za Srpsku gardu, uložio u ono što je stranci, čiju je člansku kartu s ponosom nosio, bilo potrebno. Supruga Tanja je u novinama potvrđivala priče da su imali međusobnih razmirica zbog prevelike
materijalne podrške koju je davao SPO-u, nabavivši pre svega skupoceni „BMW“, jer je „bilo sramota da se predsednik najvećeg opozicionog bloka vozi u polovnom ‘zastavinom‘ automobilu“. Tanja Matić negira saradnju svog supruga sa policijom, argumentujući to neprekidnim pokušajima da mu upravo policija oteža život. Nekoliko puta su, kaže, po njihovom nalogu, dolazili takozvani urbanisti i rušili kuću od četristo kvadrata koju je gradio na zrenjaninskom putu. Jedinu vezu s policijom Beli je, uverava, imao kad su ovi dolazili i besplatno odnosili delove za svoja privatna vozila. To potvrđuju i neki od inspektora s kojima smo razgovarali, ali uz opasku da je i Beli tu imao „pozitivnu računicu“, jer su ga „poštedeli podrobnih provera oko papira“. Krunski dokaz koji je SPO izneo kao tvrdnju da je ubistvo Branislava Matića naručeno „odozgo“, bilo je skupštinsko istupanje, u tom trenutku omraženog protivnika, dr Vojislava Šešelja. Vođa radikala je samo deset dana pre Matićeve pogibije pred skupštinskim mikrofonima govorio o njemu i Giški kao o poznatim kriminalcima i plaćenim ubicama, što je u SPO-u protumačeno kao „ubistvo naručeno u Parlamentu“. Sledile su optužbe na račun države koja želi reprizu Drugog svetskog rata, kada su Srbi pucali na Srbe.
Sa zvanične strane stizale su kontraoptužbe: SPO je u svoje redove primio najveće beogradske kriminalce. Mada je stradao tačno 45 dana posle pogibije svog velikog prijatelja, Ðorđe Božović Giška je ipak imao vremena da objasni svoje i Matićevo učešće u Gardi i stranci: – U Srpskoj gardi kriminalnu prošlost imao sam ja, imao ju je pokojni Branislav Matić… Čovek prošlost ne može da promeni. U Srpskoj gardi – ja vam se zaklinjem – ne postoje kriminalci. U svim oslobodilačkim i pokretima otpora u svetu, u prve borbene redove uskakali su nacionalno opredeljeni „kriminalci“ i davali nemerljiv doprinos, i to doprinos kakav samo oni, u takvim uslovima, mogu dati… Oni (stranka na vlasti – prim. a.) to kukavičje jaje o mafiji i revoluciji pokušavaju da poture SPO-u. Prijatelji pokojnog Belog kažu da mu je, neposredno uoči
pogibije, prećeno, ali da on to nije ozbiljno shvatao, odnosno da to nije bio dovoljan razlog da se opaše pištoljem, jer ga nikad nije nosio. Mladić iz generacije koja je tek sticala „znanja“ koja su Matićevi vršnjaci usavršili, ispričao nam je svoj jedini neprijatni susret sa Belim. Ne znajući o kome se radi, bio je odviše smeo i na jednu „pedagošku pljusku“ koju mu je Beli ovlaš dao po glavi, reagovao je udarcem iz sve snage. Nedeljama posle toga Matić je imao vidan trag od udarca, ali je svom nedoraslom „izazivaču“ još iste večeri oprostio ispad. Pričaju da su njegovi prijatelji uporno hteli da saznaju odakle mu podliv na licu, kako bi sami „namirili račune“, ali je Beli odbio da im kaže ime mladića. Rečenica koju mu je Beli to veče rekao, bila je dovoljno uverljiva: „Ne valja ti što si pomislio da se probijaš preko mene.“ Izbegao je da reaguje na drugi način, što njegovi prijatelji iz mladosti ističu kao bitnu razliku između Belog i sveta s kojim su ga, tako kažu, poistovećivali bez osnova. Dodatnu komplikaciju „slučaja Beli“ izazvala je iznenadna pogibija inspektora beogradskog SUP-a, Radovana Avramovskog, koji je među prijateljima govorio da je upravo on zadužen za istragu Matićeve pogibije. Navodno je, pričaju, s pokojnim Matićem bio odličan prijatelj, i izjavio da se neće smiriti dok ne pronađe ubice. Međutim, stariji voždovački mangupi kažu da se Avramovski s pokojnim Matićem jedva poznavao, i da njegova pogibija nema nikakve veze sa ovim slučajem. Takođe, tvrde da u vezi sa ubistvom nije imao nikakvo zaduženje. Prema kazivanju ovih momaka, njegova smrt bila je slučajna, jer se zadesio na mestu odakle je, samo nekoliko minuta ranije, otišao mladić koji je, zapravo, trebalo da bude meta napada. Inspektor je usmrćen u kafiću „Bananas“ na Voždovcu, u neposrednoj blizini kuće u kojoj je Beli stanovao. Dok je sedeo i razgovarao s vlasnikom kafića, neko je unutra ubacio bombu. Imena njegovih ubica takođe su ostala nepoznata, a slučaj nerešen. Mada su se posle ubistva u ulici Milana Raspopovića pojavili svakojaki tumači tehnike likvidacije, izvesno je ostalo samo to da su ubice vične svom poslu. Sa nekoliko strana dobili smo informaciju da je beogradska policija uspela da napravi foto-robote likvidatora. Međutim, tako nešto u kartotekama u vezi sa ovim slučajem ne postoji, ili, kako bi pojedinci puni sumnje precizirali – ne postoji više.
Retki, koji za sebe tvrde da su lično imali priliku da vide grube crteže napadača, kažu da su likovi ubica ipak dovoljno jasni da bi svaki policajac, u susretu s njima, bio u stanju da ih prepozna. Na žalost, umeće stručnjaka gradskog SUP, ukoliko su foto-prikazi ubica zaista načinjeni, nije viđeno u javnosti. Napadači su za samo nekoliko sekundi ispalili rafale ka Belom. Neki od hitaca završili su u sobi u kojoj je boravio njegov sinčić, a više metaka pogodilo je automobil. Ubice su istrčale iza obližnjeg parkiranog kombija, a da li su se u njemu skrivale, ili im je poslužio samo kao paravan, nije saopšteno. Neki novinari su objavili podatak da je kombi od „Jugoagenta“ iznajmila upravo policija, ali je pomenuta firma odmah demantovala ovu tvrdnju. Po zapažanju slučajnih prolaznika, policajci koji su obavljali uviđaj, kombi, navodno, nisu ni pogledali, a čaure su, umesto pincetama, skupljali rukama. Na osnovu njihovog opisa, mogao se steći utisak da je čitav uviđaj izveden prilično neprofesionalno, što se, možda, ne može smatrati namerom onih koji su ga radili. Verovatno najbizarnija varijanta razloga za njegovu pogibiju, oslanjala se na priču o rivalstvu s Giškom. Pomisao na „mogućnost nemogućeg“ intrigirala je maštu neupućenih, pa se Beogradom naveliko raspredalo i o tome. Od svojih 39 godina života, Beli je punih 27 prijateljevao s Giškom, pomažući mu, po pamćenju Giškine majke, u trenucima kad su ga gotovo svi drugi zaboravljali. Redovno mu je slao novac i garderobu tokom zatvorskih dana, upućivao devojke iz Biograda da mu u vreme poseta prave društvo, plaćao troškove puta onima koji su ga obilazili kad sam to nije mogao da učini… Milica Matić uverava da je od svih prijatelja njenog pokojnog sina, jedino u Gišku imala puno poverenje. Čak i oni koji su njihovo prijateljstvo samo posmatrali sa strane, odbacuju kao potpunu izmišljotinu ideju o nekom rivalstvu. Nije tajna da je Giškinu nemarnost s novcem Beli nadoknađivao iz svog džepa, dajući prijatelju pare o kojima nikakvu evidenciju nije vodio. Verovatno je konstrukcija o „tihoj netrpeljivosti“, kažu bolje upućeni, potekla od ljudi kojima su imponovali Giškin nastup i status, dok je njegovo vezivanje za prijatelja donekle suprotnih manira, smetalo zavidljivcima koji su želeli da zauzmu Matićevo mesto. Ipak, Giška i
Beli su do smrti ostali odani jedan drugom, uvažavajući svu različitost svojih karaktera. Matićeva majka ubeđena je da je njen sin i u smrt otišao zbog drugih Pamti da tog 3. avgusta ‘91. godine Branislav zapravo i nije hteo da ide na put u Topolu, da je imao neko čudno predosećanje, četiri puta se vraćao u kuću ne želeći da pođe. Popustio je na uporno insistiranje prijatelja IZ najbližeg komšiluka. Posle njegove, a ubrzo i Giškine pogibije, Srpska garda ostala je tek simbolično sećanje na spremnost ovdašnjih mladića da pomognu braći preko Drine. Njihovog učinka u toj borbi danas su se gotovo svi odrekli Ljuti politički protivnici su se izmirili i mnoga obećanja i optužbe namah zaboravili.
GIŠKINO ISKUPLJENJE Smrću Ðorđa Božovića Giške zaključena je poslednja stranica hronike odmetničke epohe beogradskog podzemlja. Posle Božovića, više nema nijednog izdanka doba kada se kriminalom manje bavilo iz koristi, a više zbog ozlojeđenosti, traganja koje se najčešće završavalo na stranputici, zbog ponesenosti naslućenom idejom o nesputanosti. Mnogi njegovi vršnjaci su živi, ali retki su kadri da svom životu daju dimenziju koja bi prevazišla puko kriminalno delanje. Jer, svaki kriminal bez „ideje“ jeste tek puki zločin. Kažu da nije bitno šta se čini, već ko to čini. Tvrde, takođe, da se veličina jednog naroda meri njegovim mitovima i pesništvom, kao i da se čovek uzdigao u meri u kojoj su njegovi postupci čvršće povezani nitima zamisli. Giška je bio jedan od retkih u svom svetu koji je mogao da činjenje artikuliše rečima. Već i po tome, nadilazilo je milje kriminala. Od njega se, međutim, potpuno udaljio sa prvim ugrizima savesti zbog nedostojne prošlosti. Pokušavao je sebe da umiri priznavanjem počinjenog i stidom: „Onima koji me optužuju da sam kriminalac, kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ‘ajde sitno, ‘ajde krupno, ‘ajde pljačka. Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem i ja se toga danas stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti. Ali, ja to časno zovem pravim imenom: Ne bavim se ljigavostima, kao naši proslavljeni junaci socijalističkog rada, koji su tobože besprekorni i čisti kao suze, a svi odreda daleko su veći kriminalci od mene.“ Ipak, Giška sebi nije oprostio. Kao i mnogi pre njega, nije bio dovoljno veliki cinik da ne zagrize udicu mitskog obrasca o samožrtvovanju. Njegovoj prirodi bilo je nemoguće da samo
„proživi“ u sebi, on je to morao i da učini. Kako je to već tačno primećeno, „žurilo mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo“. „Dok drugi nisu primećivali ni trn – govorio je – ja sam video balvan u svom oku i zbog toga sam znao da se nikad ne bih mogao baviti politikom, što ne znači da ne želim da završim u borbi za oslobođenje Srbije.“ Verovatno je samo on znao sve razloge zbog kojih je u borbi za Srbiju, iza svih racionalizacija, na prvom mestu video sopstveno iskupljenje. Većina Giškinih drugova se slaže da najtačnije podatke o njegovim potucanjima zna Boris Petkov:
– Prvi put je otišao preko granice još kao klinac, sa dvanaest godina, u Italiju. To je bilo nešto sasvim klinački. Još smo išli u istu osnovnu školu. Sa ozbiljnijim namerama se zaputio u Nemačku četiri godine kasnije, sa Zoranom Robijom i Asimom Čauševićem. Ostao je nekoliko meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam školarac i tata mi nije dao. Koliko Boris zna, ali kaže da ga ne držimo za reč „jer je zaista bilo davno“, Giška je prvi put uhapšen u Briselu, zajedno sa Svetom Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je ležao šest meseci u istražnom zatvoru, pa su ga pustili jer nisu imali dokaze. U Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom Denićem Metom, koji je kasnije umro u Nemačkoj. Giška je u Beogradu retko boravio duže od nekoliko meseci odjednom. Boris mu se na višemesečnim „turnejama“ po Evropi pridružuje 1977. godine. Tih godina Interpol beleži dva Giškina bekstva: iz suda u Nici, i iz Zinare, sicilijanskog zatvora. U Ženevi je, sa još nekoliko drugova, zbog pljačke uhapšen 1979. godine. Odredili su mu zloglasni Šandolon, i danas jedan od najsavremenije obezbeđenih zatvora, iz koga, niko pre Giške, nije uspeo da pobegne. – Liči na lovačke priče – kaže Petkov – ali Giška je stvarno pobegao pomoću drvenog pištolja. Jedan umetnik je tako uspešno izradio kopiju, da ga niko nije provalio Kad je stražar doneo hranu, Giška ga je razoružao. Trebalo je da se spusti konopcem, koji je obezbedio izvesni Vita. Međutim, konopac je bio isuviše tanak, a Ðorđe je imao koji kilogram više, pa je isekao ruke. Ipak, naterao je stražare da otvore sva vrata na zatvoru. Sa njim je bežao i Donadoni, čuveni italijanski kriminalac, osuđen na doživotnu robiju. Bojan Petrović, dugogodišnji Giškin prijatelj, ovako opisuje Giškino bekstvo: – Oteo je stražara i uzeo službena kola. Uspeo je, nekako, da se prebaci do Francuske. Stigao je u Pariz. Međutim, Giška je ličio na čuvenog francuskog kriminalca Žaka Mesrina, koji je u to vreme važio za „državnog neprijatelja broj 1“. Policija je, zato, zaustavila Giškin automobil i naredila mu da se preda. On je pomislio da ga hapse zbog bekstva iz zatvora. Izašao je iz kola, pucao na policiju i
dao se u beg. Trčao je nekoliko kilometara, ali je imao neviđen maler: za petama mu je bio policajac, francuski prvak u maratonu. Verovatno sam ne bi mogao da ga uhapsi, ali je imao radio-stanicu i sve vreme prenosio kuda trči za Giškom. Zbog pucnjave do koje je došlo prilikom bekstva, sud mu dodaje godinu dana, kao i devet meseci zbog bekstva iz zatvora. Željan slobode, po povratku u Beograd je ipak morao da odleži u CZ-u neku zaostalu kaznu. Provodi nekoliko relativno mirnih godina, to jest živi na slobodi, obavljajući povremeno tajanstvene zadatke u interesu države. Maleri su ga u nizu ponovo poterali, posle čuvene tuče sa Rankom Rubežićem, u blizini kluba „Nana“ 1985. godine. – Giška i ja smo – priča Bojan Petrović – u to vreme voleli da zujimo celu noć. Obilazili smo po nekoliko puta „Mažestik“, „Metropol“, „Topčidersku noć“… Te večeri Giška, njegov kum Žak i ja stižemo pred „Nanu“. Kao najmlađeg, poslali su me da vidim da li ima nekog poznatog Pred vratima naletim na Džambu i on me upozori da ne ulazim, jer je unutra Ranko i sve odreda maltretira. Giška je u to vreme izbegavao Ranka, jer je ovaj pravio izgrede, a Giška je bio veoma fin, nikoga nije hteo da uvredi. Čini mi se da su zbog toga Ranku proradili kompleksi, pa je počeo da ga traži, želeo je da se rasprave. Počela su i ogovaranja. Te večeri, Giška pošalje jednog klinca da kaže Ranku da izađe, kako bi njih dvojica to sami rešili, jer nema potrebe da se drugi u to mešaju. Međutim, ovaj nije imao čuku da mu to kaže, nego mu poruči da ga Giška zove da razgovaraju. Svi smo imali „utoke“, pa je Giška prišao Ranku i dogovorili su se da odu sami. U međuvremenu, Džamba je poslao po svoje ljude sa Dorćola, došlo je troje kola, svi su nosili puške. Ovi Rankovi su hteli da krenu, ali smo ih upozorili da će to njih dvojica rešiti. Bojan objašnjava da je Džamba stao uz Gišku zato što je već imao dva poraza od Ranka, koji ga je tukao ispred „Cepelina“ i „Čuburske česme“, tako da je sad hteo da mu uzvrati. Džamba je, kaže, bio izuzetno hrabar, ratovao je sa svima: Giškom, Ljubom… ali nije imao podršku samo zato što je bio „ofarban“. – Pili smo i čekali – nastavlja Bojan – kad se posle 40 minuta začuo pucanj. Svi smo se pohvatali za pištolje. Hteli smo da
proverimo da li je neko ranjen, ali je onda Giška dotrčao. Odmah smo seli u kola i našli se sa ekipom kod starog „Akvarijusa“. U to vreme, pucanje je predstavljalo skandal. Giška je odmah zapalio za Nemačku. Prebacio ga je Ratko Ðukić, nekadašnji automobilski as. U „Nanu“ je stigao Biža, opalio par šamara i ovi su sve otpevali, pa smo se štekovali par dana. Iako su se Giška i Ranko dogovorili da idu na fer dvoboj, Rubežić, „Dač Šulc“ kako su ga zvali, odmah je potegao pištolj i rekao: „Sta je, Debeli, hoćeš da te upucam!“ – Giška je bio veoma inteligentan, rekao mu je da treba da se stidi, toliko je puta jeo kod njegove majke Milene. I Ranko vrati pištolj. Giška mu ga odmah iščupa i uperi u njega. Bio je to specifičan pištolj, „kolt 41“, samo dve fabrike u Evropi su proizvodile municiju za njega. Giška je imao astigmatizam, nije dobro video, pa je čekao da svane. Međutim, kad mu je oteo pištolj, počeo je da ga zavitlava, kako će o tome pričati po celom gradu. Ranko je poludeo i pokušao je da ga udari glavom. Skočio je na Gišku iako je ovaj držao „357“ i „kolt 41“. Giška ga je zveknuo iz „kolta“ i bacio na zemlju, ali se Ranko nije onesvestio. Odmah je pritrčao Džamba i počeo da pomaže Ranku, iako ga je ovaj ranije tukao. Došla murija i pita Ranka ko ga je ranio, a on kaže: „Ljuba Zemunac!“ A i deca su znala da je Ljuba tada bio u zatvoru. Ranka operišu i ja javim Giški da je ostao živ. Izašao je iz bolnice posle dve nedelje. Kako je izašao, tako je pola grada zapalilo preko – završava Bojan. Priča se da je Giška u Nemačkoj živeo na visokoj nozi, pošto su on i njegovi prijatelji uzimali veliki procenat od „cuheltera“, makroa koji su držali lanac sauna u kojima su radile atraktivne devojke. Međutim, jedan od drčnijih nemačkih makroa se pobunio i izazvao Gišku na „ferku“. Iako uglavnom svi ponavljaju da mu je Giška izašao na dvoboj, Bojan objašnjava da to nije tačno. Giška je, zapravo, ležao sa visokom temperaturom, pa se pred Nemcem pojavio jedan njegov prijatelj, sada ugledni crnogorski političar. Kaže da je makroa „odrao“ od batina, ali da je nemačka policija čekala bilo kakav povod da Gišku strpa u zatvor.
– Uhapsili su ga – kaže Petkov – za reket i zbog teških povreda nanetih Nemcu. Teretili su ga i za Ðurekovićevo ubistvo, ali ništa nisu mogli da dokažu. Ipak je smešten u zloglasni Štraubing, zatvor koji je posebno sagrađen za članove „Crvenih brigada“. Dve godine nije imao pravo na posetu. Došao sam na suđenje i Giška me je zapanjio: branio se bez tumača. A pre toga nije znao nemački. Sve nemačke novine pisale su u to vreme da je uhapšen „glavni čovek“ beogradskog podzemlja. Nagađali su, kivni što to ne mogu da dokažu, da je Božović zaista učestvovao u, do danas nerazjašnjenom, ubistvu direktora „Ine“, Stjepana Ðurekovića. Interpol je iskazao živo zanimanje za Gišku, tako da, umesto da se nađe na slobodi, biva izručen Italiji, zbog bekstva iz Zinare, kao i zbog navodne pljačke centralne banke u Milanu. Tek kad je odležao šest godina i vratio se u Beograd, dokazano je da se u vreme navedene pljačke nalazio u jednoj zagrebačkoj bolnici. Giška to vreme ovako opisuje: „U Italiji sam izveo prvu oružanu pljačku. Tu je bilo raznih stvari o kojima ne mogu otvoreno da pričam. To se kad-tad plaća. Ja
sam, nevin, zatvorom platio ono što nisam uradio, a za ono što jesam, nisam bio u zatvoru. Nikada u životu nisam imao koristi od bilo koje pljačke. Svaka se završavala uveče, u noćnom klubu, kupanjem u šampanjcu. U životu nisam ništa uštedeo, niti imao makar na trenutak sigurnost, spokoj i bogatstvo od tih para.“ Giškini prijatelji uveravaju da je, između ostalog, i zbog takvog odnosa prema novcu, bio poštovan kao malo ko u njihovom svetu. Umeo je, kažu, da u zatvoru podeli hranu i sa „najvećim smradom“, ali, zato, „ako Giški nešto zatreba, da vidiš kako đubre gine za njega“. Znao je da odmeri mesto svakom čoveku, a da ga pri tom ničim ne uvredi. Prema ljudima je, pričaju, imao korektan odnos, iako nije imao „obavezu“ da se tako ponaša. Momci iz mlađe generacije sećaju se da je pri susretima, uglavnom po restoranima i diskotekama, ustajao da ih pozdravi, ponudi pićem i sedenjem za svojim stolom. Tako im je iz samo njemu znanih razloga, dizao cenu i popravljao imidž. Trudili su se da mu kasnije, bar donekle, vrate istom merom. Ako u tome nisu uspeli dok je bio živ, onda mu se danas sigurno odužuju – u pamćenju ovog grada Giškina legenda postoji bez ijedne crne mrlje. Ono što sam sebi nije oprostio, drugi su mu zaboravili. Tvrde da je zadužio skoro čitav grad, da mu ništa nije bilo teško da uradi. „Nestašni dečaci“ objašnjavaju kako ih je često vadio iz škripca, krio od potera, mirio kad su dolazili u sukobe, kojima su obično prethodila banalna sporenja. „Radio je za druge ono što bi retko ko učinio, i to bez ikakvog interesa“ – ovako se danas opisuje Giškino ponašanje i objašnjava Stečeni ugled. Čak i dok je bio u zatvoru, „vladao“ je Beogradom. Petkov kaže da su mnogi Giškini prijatelji, ili oni koji su se za takve izdavali, upućivali karavane u Italiju: „šaneri“ su ga oblačili, a oni preduzimljiviji dovodili mu u zatvor devojke. Godinama se javno prećutkuje, a privatno šuška, da je Ðorđe Božović svesrdno sarađivao sa Službom državne bezbednosti, te da je, između ostalog, bio i glavni izvršilac ubistva Stjepana Ðurekovića. S obzirom da su učesnici ove akcije još živi i veoma „eksponirani“, niko od ljudi iz SDB nije se, sve do sada, usudio da iznese barem osnovne pojedinosti.
– Radio sam u SSUP-u više od dve decenije i bio sam jedan od operativaca koji su osmislili likvidaciju Stjepana Ðurekovića. Stigao je nalog da se prema njemu „primene najstrože mere“, zato što je odneo iz zemlje 40 miliona maraka, kao i agremane za kupovinu nafte u Severnom moru – kaže naš sagovornik, koji želi da ostane anoniman. Donedavno se smatralo da je razlog za Ðurekovićevo smaknuće bilo to što je direktor „Ine“ bio ustaša i izdajnik. Međutim, neki radnici SSUP-a, koji tvrde da su Ðurekovića i lično poznavali, kažu da je to bio samo paravan za javnost. Glavni razlog za preuzimanje „najstrožih mera“ bila je Ðurekovićeva namera da se vrati u Jugoslaviju i da, potom, na suđenju, svedoči o kriminalnim radnjama vrha Komunističke partije Jugoslavije. Sem toga, Ðureković je, kao komercijalni direktor INA, prema rečima čoveka iz SDB „bio važniji od nekih članova CK“. Po funkciji je bio član Ratnog saveta i raspolagao je tačnim podacima o vojnim trebovanjima nafte. Kad se načulo o njegovom povratku u zemlju, Pavle Gaži, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s njim u Bukureštu, što je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gažija. Odlučeno je da se prema Ðurekoviću primeni mera predviđena za izdajnike otadžbine. – Giška je od rane mladosti – tvrdi navedeni sagovornik – sarađivao sa SDB, tačnije, počeo je u crnogorskoj Službi. Pojavio se u Parizu neki emigrant, Spasić, koji je mnogo pričao. To nam je dobro došlo, jer se dugo nismo pojavljivali u Francuskoj. Nazvao sam Ratka Mićunovića i pitao ga da li imaju nekog za takav i takav zadatak. I tako sam upoznao Gišku, bilo je to 1982. godine. Dobio je povratnu avio-kartu, 400 dolara i 300 franaka. Već sam mislio da je sve završeno, kad mi zazvoni telefon u dva sata posle ponoći. Zove me Rade Pejović, da me pita da li Spasić nosi štap. Otkud bih ja to znao, pa mi smo imali samo njegovu fotografiju iz lične karte, izdate 1934. godine. Nazove me i Giška, i ja mu predložim da pozove tog gospodina telefonom, da proveri da li je u stanu, pa da ga sačeka. On tako i uradi, a čiča krenuo po novine u 9:30. Giška ga je pretukao nasred ulice, naročito mu je povredio levu nogu. Posle sam ga pitao zašto se na nju okomio, a on kaže da je hteo da mu je iščupa. Gospodin Spasić je u bolnici proveo šest meseci. Prema dogovoru,
Giška se sakrio u najbližu zgradu, pričekao nekoliko sati, a onda, kako je bio u trenerci, glumeći džogera otrčao do jednog prijatelja. Bivši operativac SDB objašnjava da su povremeno delovali i protiv četničke emigracije ali, ako mu je verovati, lično se trudio da pravi razmeru 1:10 na štetu ustaša. Giška je to vreme slikovito opisao: „Mi smo bili tako idealistički trovani, misleći kako radimo dobro za otadžbinu. A otadžbina se tada računala od Ðevđelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti što je tada nešto uradio zaslepljen ljubavlju prema otadžbini. Drugačije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio kupus, već onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo. Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo dužni nikakva izvinjenja, jer je među nama večni rat.“ „Ni jednog od učesnika Ðurekovićeve likvidacije ne smem da pomenem osim Giške koji je, nažalost, mrtav i Staneta Dolanca, koji nam je posle svega čestitao, jer su svi ostali danas poznati
biznismeni, umetnici, političari… Mnogi od njih će biti zabrinuti i što akciju „Dunav“, kako je Služba krstila Ðurekovićevu likvidaciju, uopšte pominjem. Bio je uključen i jedan Nemac, koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano“, kaže naš sagovornik i nastavlja: – Podrobno smo se pripremili, tako da sam i ja obišao samo mesto, u gradiću Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Tu se nalazila i štamparija Ivana Jelića, poznatog emigranta kod koga je Ðureković, pre nego što će i sam doći, smestio sina Damira. Giška je predložio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je čak, kasnije u Beogradu, došlo i do svađe. Ipak, akcija je jedna od najboljih u istoriji Službe, što potvrđuje i podatak da, kada su ga uhapsili 1985. u Minhenu, Giški ništa nisu mogli da dokažu. Kako smo to postigli? Prvo, imali smo ključ od Ðurekovićeve garaže, što je, mislim, podatak koji do sada nigde nije javno iznesen. Obezbedio ga nam je naš saradnik, inače Ðurekovićev prijatelj. Sa njim smo se sastali u Briselu. Automobile smo kupili 24 sata pre akcije. Potpisali smo ugovor o kupoprodaji, u slučaju da nas policija zaustavi, ali ih nismo preneli na naša imena. Posle akcije smo ih ostavili na ulici. Ja sam se sa još jednim čovekom za posebnu namenu nalazio prekoputa kuće, u kombiju namenjenom za duža putovanja, tako da je bio opremljen i krevetima. Osmatrao sam ulicu. Ðureković je kasnio, ispostavilo se docnije da je imao sastanak sa nekom prijateljicom. Ipak se pojavio i kolima ušao u garažu, zatvorio vrata. Tamo su ga očekivali. Kada ih je ugledao, stao je da zapomaže, pričali su mi, čak im je nudio i ogromnu svotu novca. Ispalili su u njega, prema nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, šest metaka iz različitih oružja. Na kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva čoveka su odmah izašla i odvezla se. Na scenu je stupio naš saradnik sa posebnom namenom, čiji je zadatak bio da sve počisti, ukloni i najmanji trag. Posao je sjajno obavio i nemačka policija se do danas bavi samo nagađanjima. Kad su otkrili leš, svi smo već bili u Beogradu – otkriva nam detalje čovek iz DB Po njegovim rečima, akcija „Dunav“ koštala je 150 hiljada maraka. Neposrednim učesnicima Služba je isplatila po pet hiljada dolara.
Fama oko Ðurekovićevog ubistva ni danas ne jenjava. Desetak poznatih članova podzemlja hvalilo se da je učestvovalo u akciji, dok su pravi učesnici ćutali kao zaliveni. Nemačka štampa i policija u prvo vreme optuživale su Željka Ražnatovića Arkana, iako je on imao neoborivi alibi. Na njihovoj meti našao se čak i Rade Čaldović Ćenta, koji u akciji nije ni mogao da učestvuje, između ostalog i zbog toga što on i Giška nisu bili u velikoj ljubavi. Sam Giška se, manje ili više direktno, poveravao nekolicini bliskih prijatelja, ali oni ne pristaju da to i javno potvrde. Posle šest godina provedenih u nemačkom i italijanskom zatvoru, Giška se vraća u Beograd. U „Interkontinentalu“ se ponovo sreo sa pomenutim udbašem: – Bio je veoma zadovoljan kad je čuo da Služba dobro sarađuje sa GSUP-om i, na taj način, i sa kriminalcima. Otišli smo kod Belog i tek tada sam saznao da su tako dobri prijatelji i da mu je Beli redovno slao novac u zatvor. Uostalom, Giška je primao i apanažu od nas, iako će to neko sigurno poricati. Lično sam njegovoj majci redovno nosio koverat u kome je, u ono vreme, bilo novca u vrednosti polovine moje plate. Poslednji put smo se sreli u našoj zgradi, razgovarali smo u prijemnoj sobi, jer Giška nije mogao da uđe u zgradu, s obzirom da je imao američki pasoš. Rekao mi je da više ne može da radi za nas. Začudio sam se, a on mi je kazao „da je sada sa njima“. Sa kim to? Pa, sa SPO To je bila njihova pogrešna procena da je Služba komunistička i da ne radi za srpski narod. Ipak, pitao me je da li se sprema neka dobra akcija, želeo je da pomogne. Rekao je da je u međuvremenu postao stručnjak za kidnapovanje. Iznenadio sam se kada sam ga video na demonstracijama 9. marta. Boris Petkov priča da je Giška počeo da ispoljava srpski nacionalizam kad i većina, u vreme „događanja naroda“. Boris ga je upozoravao da se ne zaleće, ali je Giška želeo da ispravi svoje zablude, da se što pre otarasi ljubavi prema SFRJ i Titu, „za koga je bio spreman i da pogine“. „Kao najveća stvar, u vreme moje mladosti, računalo se – biti od koristi komunističkoj državi, ići preko grane da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa“, objašnjavao je Giška. Imao je i dublji razlog da se politički angažuje. Komunisti su
mu, tvrdio je, ubili oca Gavrila 1963. godine. Tukli su ga čarapama ispunjenim mokrim peskom i „ostavili ga da se 11 meseci raspada“. „To sam, možda, i mogao da im oprostim, ali im nikada neću zaboraviti što su me učili da se stidim oca“. Već 1990. godine Giška se opredeljuje za opoziciju, za Vuka Draškovića, za koga je govorio da je pravi srpski apostol, iako možda nije za političara, jer mu nedostaje dvoličnosti. Giškine izjave iz tog vremena su oprečne: tvrdi istovremeno da je „Srpska garda jasno antikomunistička i, ako pobedi, komunizmu u Srbiji mesta neće biti“, ali i da se „njegova jedina partija zove Srbija“. To je vreme najžešćeg rata u Hrvatskoj, stvaranja partijskih vojnih formacija, raspada JNA koja je volšebno trebalo da postane srpska vojska. Srpska garda je imala ambiciju da bude njena okosnica, ako ne i više od toga. Posle prvih reportaža koje su prikazivale vežbe njenih maskiranih boraca, u vreme još nekompromitovanog nacionalnog zanosa, mladi se .masovno učlanjuju u Gardu. Giška izjavljuje da „nisu još pokrili celu Srbiju, već samo veće centre. Recimo, cela Vojvodina je pokrivena… Svi koje smo, shodno mogućnostima, dosad primili, a to je neuporedivo manje od broja prijavljenih, uključeni su u pripreme za stvaranje Srpske garde. Po mom proračunu, sada vežba oko 7.000 članova Srpske garde.“
Uvidevši da je vrag odneo šalu, vlast pokušava da parira, promovišući sjajnu opremljenost i obučenost Teritorijalne odbrane Srbije. Prilike su toliko ozbiljne da je Slobodan Milošević prinuđen da prošeta pored stroja TO, da izvrši smotru ratnog sastava IV banatske udarne brigade TO Srbije. Navodno, primenjene su i delotvornije mere: „Izloženi smo raznim oblicima sputavanja i opstrukcije. Već dugo ima zastrašivanja, pretnji, pokušaja da se likvidiraju ključni ljudi. Ko to radi?“, upitao se komandant Srpske garde, i dodao: „To je, van svake sumnje, srpski komunistički režim. Taj režim
javlja se trenutno u četiri agregatna stanja, ali je supstanca ista. Najpodmuklije od tih stanja jeste Srpska dobrovoljačka garda, stvorena radi opstrukcije Srpske garde.“ Giška je smatrao da bi Gardu, na čijem se čelu nalazio Željko Ražnatović Arkan, trebalo zapravo zvati Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom. Tvrdio je da SDG naoružava general u penziji Jovo Popović, a da je njen predstavnik u javnosti general Dušan Pekić, koji „koordinira rad sa Šešeljevim crvenim četnicima i Jovićevim Pazovčanima“. Srpskoj gardi je, prema njegovim rečima, učinjena slična ponuda, ali je „bilo potcenjivački predlagati da se stavimo pod komandu komunističkih generala“. Boris Petkov kaže: „nisam sasvim siguran, ali mislim kako su Giška i Arkan pregovarali oko osnivanja zajedničke garde“. Pojedinosti razgovora mu nisu potpuno poznate ali, po njegovom sudu, „Željko mu nije nudio lošu kombinaciju“. Dodaje da do dogovora, najverovatnije, nije došlo zbog sujete. Da je bilo pregovora između „komunističkih generala“ i Srpske garde potvrđuje i Borivoje Borović, advokat i član Izvršnog odbora SPO: – Srpska garda nije bila pod okriljem SPO, ali je naša stranka dala ideju za njeno osnivanje. Gišku je za komandanta predložio SPO, ali su u Gardi bili članovi i drugih stranaka, prvenstveno radikala, čak i dvojica iz SPS. Zamisao je bila da se stvori srpska vojska. U svakom slučaju, to je bilo osuđeno na propast, jer kada su bili pregovori sa nekim aktivnim generalima, kao i sa g. Pekićem, generalom u penziji, i predstavnicima drugih stranaka, mi smo doneli kompjuterski spisak 10 hiljada članova Srpske garde, odmah spremnih da se bore. Na licima generala video sam zaprepašćenje, druge stranke su donele spiskove sa tridesetak, stotinak dobrovoljaca. Bili su uplašeni i nisu želeli da dozvole da jedna stranka, navodno, kontroliše toliko naoružanih ljudi. Verovali su da oni neće biti poslati na front, već da će se boriti za vlast u Beogradu Zato su predlagali da se po 100 boraca razbaca u razne jedinice JNA, ali SPO nije to mogao da prihvati, jer se tako nije mogla stvoriti srpska vojska – kaže Borović. Učestali su kompromitujući napadi na Srpsku gardu u kojima je Š
najglasniji bio Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke. Vođa radikala je, u prepoznatljivom maniru, napao najbolniju tačku Garde – kriminalnu prošlost nekih njenih članova: „Ðorđe Božović Giška, više puta osuđivan, odležao 11 godina robije, glavni kriminalac u beogradskom podzemlju, glavni trgovac drogom i slično. Zatim, ubijeni Branislav Matić Beli, takođe jedan od vodećih beogradskih kriminalaca. Bio je svojevremeno plaćeni ubica u Holandiji, od toga se i obogatio Ovde u Beogradu bogatio se i preprodajom ukradenih automobila. Zatim, Predrag Brkić, zvani Lale Robija, takođe više puta osuđivan Njega je Vuk postavio za komandanta Komitskih odreda. Jednom je u zatvoru zaradio novu robiju jer je tamo silovao nekog mladića…“ Šešelj je čak izneo svoja „strahovanja“ na jednoj od sednica Narodne skupštine Srbije, postavivši pitanja MUP-u: „Kako režim uopšte tako nešto može da toleriše, zašto se ništa ne preduzima?“ Vođa radikala je upozorio da je Srpska garda naoružana najsavremenijim igračkama rata i da bi Beograd, samo zbog toga, mogao da postane poprište sukoba „koji bi podsećali na Čikago dvadesetih“. „ I, vidite, nije prošlo ni nekoliko dana, nešto se već desilo. Na ulici je ubijen Beli Mečka (Branislav Matić, prim. aut.). To je izvedeno do te mere profesionalno, da je vrlo malo ljudi u beogradskom podzemlju u stanju da tako nešto uradi. Ja lično mislim da je već počeo obračun među njima samima…“, zaključio je lider „crvenih četnika“ posle Matićevog ubistva. Tako je u javnost puštena priča o sukobu u podzemlju, koja je u konačnoj verziji tvrdila da je Giška, uz pomoć dva svoja čoveka, likvidirao Belog. Međutim, u ovu fabulu ne uklapa se činjenica da su Božoviću dva puta pripremali atentat, tako što su mu, „kao i Krcunu“, čačkali oko automobila, kao i da je više desetina policajaca bezuspešno pokušavalo da ga uhapsi u hotelu „Slavija“, samo dan pre ubistva Belog. Giška je pošao u rat, potpuno svestan da će mu najveća opasnost dolaziti upravo – s leđa. Na sahrani Branislava Matića Belog, tačno 45 dana pre svoje pogibije, Giška je pred svedocima doslovce izjavio: „Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u
Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“ Znao je da će Gardu razmeštati po najtežim položajima, onim koje su svi izbegavali, iako njegovi borci nisu mogli postati profesionalni vojnici posle nekoliko meseci obuke. Bio je siguran da će Garda biti žrtvovana, a potvrdu za to video je u činjenici da su se „dobro obavešteni prijatelji“ sunčali na Svetom Stefanu dok je on ratovao u Slavoniji. Bio je duboko razočaran, svedoči Petkov, ali ih je sve opravdavao: – Zvao me je više puta da mu se pridružim, ali, meni kao Bugarinu, taj rat je od početka bio sumnjiv. Rekao sam mu da ću doći kad mi ovi „pozadinci“ pokažu kako se ratuje, ovi što su ostali da pripremaju sahrane. Rekao im je: „Ko ide zbog Srbije, neka dođe, a ko će zbog mene, ne mora.“ Neki su ovakvu širokogrudost jedva dočekali, ali bilo ih je koji su krenuli. Recimo, pokojni Knele – kaže Petkov. Njegova sumnja da će ga protivnici smaknuti baš na bojnom polju, potvrđena je 15. septembra 1991. godine. Izdišući na rukama svojih saboraca, u blizini Gospića, izustio je: „Gotov sam.“ Do danas nisu rasvetljene okolnosti njegove pogibije. S obzirom da obdukcija nije obavljena, tajnu Božovićeve smrti čuva nekoliko izabranih. Veruje se da je pogođen ispod leve miške i da mu je metak prošao kroz srce. Sve ostalo je samo priča svedoka koji su se pored njega zatekli. Po priči Giškinih saboraca, nekoliko tenkova je usred borbe otkazalo poslušnost. Jedno oklopno vozilo JNA je čak počelo da se povlači, pa je Giška poslao Milovana Mićkovića da ubedi posadu da se vrati u borbu. Međutim, Mićković je tada pogođen u nogu, a njegov komandant je ranjen u ruku. Odmah zatim, Gišku pogađa i smrtonosni hitac koji je, prema nikada potvrđenim pričama, ispaljen iz puške „SAR“ singapurske proizvodnje Sanduci sa ovim oružjem prethodno su zaplenjeni u avionu ugandske kompanije, u kome se nalazio i Antun Kikaš, hrvatski emigrant. Pošto su pale u ruke organa bezbednosti JNA, sudbina „sarovki“ je nepoznata. Boris Petkov je razgovarao sa borcima koji su se zatekli pored Giške u času kad je pogođen. Ironično primećuje „da su im priče neobično istovetne“, ali da ništa ne može da tvrdi bez dokaza:
– Obdukcija nije izvršena, iako sam to zahtevao. Znam i da je beogradska policija uporno tražila obdukciju, ali je neko nagovorio majku Milenu da je ne odobri. Navođeni su joj besmisleni razlozi. Borivoje Borović objašnjava: – To veče kad je doneto Giškino telo, istražni sudija je i formalno morao da konstatuje smrt, s obzirom da će Ðorđe biti sahranjen u Beogradu. Došli su i inspektori iz Odeljenja za krvne delikte i doktor iz Sudske medicine. Bio sam prisutan kad je doktor pregledao telo, ustanovivši da postoje tri povrede: na ruci, rebrima i u blizini kičme. Prve dve nisu bile smrtonosne, a sve tri rane su očigledno poticale od različitih kalibara. Rana na leđima bila je ogromna, prečnika pet santimetara. Kako sam razgovarao sa očevicima, bilo mi je jasno da su prve dve rane zadobijene od hitaca ispaljenih iz pravca ka kome je Giška bio okrenut, a da je smrtonosni metak stigao sa leđa. Tog trenutka, njemu su iza leđa bili dobrovoljci Srpske garde, koje isključujem kao moguće vinovnike, kao i pripadnici JNA i neki delovi Martićeve vojske. Taj zapisnik mora da postoji u SUP Beograda. Borović dodaje da je GSUP nastojao da se obavi obdukcija, da je i Milena Božović, posavetovavši se sa sveštenikom pristala na to. Ali, „iz neobjašnjivih razloga, neko je zvao Gradski SUP i to zabranio.“ Gospođa Milena Božović, koja je u prvom trenutku odustala od obdukcije, otvoreno kaže čiji je savet poslušala: – Kad su ga doneli Vuk Drašković mi je rekao da obavezno vidimo kako je ubijen. Skočili su njegovi vajni prijatelji, koji su sa njim ratovali. Nisu dali da se otvori. Tada sam bila ošamućena, nisam mogla da mislim svojom glavom, pa sam ih poslušala. Uveravali su me da nipošto ne skrnavimo telo jednog junaka, da ne pristanem na obdukciju. Mogu oni sada da kažu šta hoće, ali tvrdim da oni nisu dali da se otvori. Uostalom, gde su stvari koje su mom Ðorđu pripadale? Gde su pištolj, puška, njegova dokumenta? Kako ovi koji su bili pored njega kad je ubijen to nisu doneli? Ničeg nema, neko je sve to pokupio. A ko je to mogao, ako nisu ovi što su bili najbliži? Giškina majka priseća se dana koje je Ðorđe proveo kod kuće, kad je prosto nemoguće bilo ući u stan od gužve. Kaže da se užasno
razočarala u većinu njegovih dugogodišnjih prijatelja, jer sem praznih obećanja i zaklinjanja na Giškinom grobu, ništa nisu učinili. Nisu je ni pitali da li joj je pomoć potrebna. Objašnjava kako veliki novac, zarađen od prodaje majica i bedževa sa njegovim likom, do nje nikad nije stigao. Ono što su joj davali njegovi prijatelji, bilo je, kaže, „sramotno i bedno“. Smatra da je puno toga Giška shvatio pre pogibije, jer joj je u poslednje vreme često ponavljao: „Majko, ovaj život je tako ljigav.“ Uverena je da joj je država ubila sina. Tvrdnju podupire sledećom pričom: – U subotu, 14. septembra, u posetu mi je došao Ðorđev prijatelj, odavde, iz voždovačkog kruga. Ne znam zašto je to uradio, ali mi je odmah rekao: „Majko, otišli su da ga ubiju, više ga nećeš videti.“ Možda će on jednog dana reći kako je to znao. Sutradan, 15. septembra Ðorđe je poginuo. Dan posle pogibije, na njegov rođendan, doneli su ga u Beograd. Borović nedvosmisleno tvrdi da su za Giškinu smrt odgovorni oni koji su želeli da spreče da se Srpska garda razvije u srpsku vojsku: – Na već pomenutom sastanku sa generalima bili su prisutni i Mirko Jović, Šešelj, Dragoš Kalajić, Gojko Ðogo, Goran Hadžić… Da budem pošten: u to vreme i Mirko Jović i Šešelj iskreno žele stvaranje srpske vojske. Čak je Šešelj rekao da bi mu bilo veliko zadovoljstvo kad bi u tom štabu bio i Vuk Drašković, pa da zajedno ratuju. Međutim, Vojsci i političkom vrhu Jugoslavije nije odgovaralo da dobrovoljačka vojska postane kičma buduće srpske armije, a to je platio i general Simović, koji je primao članove Srpske garde na razgovor. Na tom sastanku bio je i Ilija Končarević, ministar u SAO Baranja i zapadni Srem. Tražili smo od njega oružje za deset hiljada ljudi, pristali smo i da Gardom komanduje neki aktivni general. On je doslovce rekao da se svi dobrovoljci mogu boriti, samo ne može SPO. „Ako budete išli sami, pucaćemo vam u leđa“, rekao je. I ja to povezujem. Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, koju su neki stalno zlobno isticali, Giška je odlučio da sve preokrene u svom životu. Najiskrenije pobude vode ga da se stavi na čelo Srpske garde. Za pola godine, sigurno bi imali 50 hiljada
vojnika. Posle njegove smrti, Udba je preuzela Gardu i pocepala je na tri krila. Samo je formalno održavana, iz pijeteta prema Giški. Mislim da je on jedini išao iskreno, iako su mu savetovali da se mane rata. Ali, on je govorio: „Znam, oni će mene da ubiju, ali ću kolikotoliko pomoći tom narodu.“ Giška je često ponavljao, kao lajtmotiv koji ga je onespokojavao, da mu zbog njegove prošlosti zabranjuju da se bori za srpsku budućnost. Znao je da ga komunisti neće „kanonizovati“ iz mržnje, a narod iz neznanja. Ko bi mogao da shvati prirodu čoveka koji u tuči odgrize protivniku parče obraza i proguta ga, u Srbiji, gde izgladneli heroji, naravno, ne beru ni tuđe trešnje?
PRAŠNJAVI DOSIJE Iso Lero Džamba slovio je u Beogradu za vrsnog individualca, pripadnika generacije s prepoznatljivim životnim stilom, mladića s dovoljno kuraži da se istoumlju od pre dvadesetak godina suprotstave načinom koji je, bar ponekad, dozvoljavao iluziju pobednika. Stasao je u najboljem duhu „umeća uličnog preživljavanja“, opisujući svoje postupke kao pitanje časti: „I kad sam se bavio kriminalom, bio sam, da tako kažem – pošten kriminalac. Nikad nisam napadao nedužne i slabe…“ Upravo njegova generacija neprimereno je kažnjena za bojkot učmale jednoobraznosti. Džambini vršnjaci bežali su iz zemlje zbog jednog šamara, ili tuče za kojom se danas ni prolaznici ne bi osvrnuli. Otadžbina im je naknadno „opraštala“ grehe, uporno negirajući svoje učešće u njima. Džamba je svojim primerom pokušao da opovrgne zakonitost prema kojoj jedan korak u svet kriminala određuje životnu putanju. Verovao je da tako ne mora da bude. U skladu s godinama, vremenom je menjao način života, trudeći se da zaboravi prošlost. „Sve svoje dugove sam vratio“, govorio je, „pa neka moji bivši gresi, ipak, ostanu prošlost.“ Trudio se da u rodnom Beogradu, posebno na Dorćolu, afirmiše duh kaldrmisanih ulica, vreme kada je odvažnost podrazumevala starateljski odnos prema okolini, nošenje pijačnih cegera i odlazak po duvan starijoj gospodi Uz to, naravno, i žestoku zaštitu „svoje“ teritorije od uljeza. Opisuju ga kao „gancija velikog srca“, spremnog da svakom izađe na megdan, a posle primljenih i zadatih batina protivnika časti pićem. Verovatno da su i takve „uspomene“ više bile odraz simpatija prema vremenu koje je nepovratno za nama, nego tačan opis događaja. Jedni kažu da nije bio zlopamtilo, drugi uveravaju da je i te kako znao da bude prek: na pištolju i na rečima – kao kada je u restoranu „Marakana“, kraj „Zvezdinog“ stadiona,
dobio metak u šaku zbog previše slobodne opaske na račun prisutnih Crnogoraca. U epizode za koje se tvrdilo da mu ne mogu služiti na čast, upućeni ubrajaju razbijanje štrajkova u nekim preduzećima. Nije negirao svoje učešće, objašnjavajući da je s drugovima retko primenjivao silu, ali je to opravdavao s donekle ideološkim žarom i pitanjem na koje je unapred znao odgovor: – Gde bi nam bio kraj kad bi sve firme štrajkovale i obustavljale rad.…Uostalom, zašto se ti radnici nisu pobunili i javno rekli da ih „tabamo“? Može se samo nagađati na kakve je sve načine uspevao da zaradi veliki novac. Izvesno je, ipak, da je u vreme kad je mnogima ustrebala zaštita, Džamba bio od onih koji su sigurnost mogli da garantuju – bez obzira da li je čuvao ljude ili njihov imetak. Govorilo se da je pametnije Džambi dati, po cenovniku, kako bi štitio od iznuđivača, nego „reketašima“ isplatiti onoliko koliko im se prohte da traže. Iso Lero je poslednji put viđen u ranim jutarnjim satima 23. septembra ‘92. godine, ispred ulaza u kockarnicu na šestom spratu palate „Beograđanka“. Čim je iskoračio iz lifta sukobio se s mladićima iz obezbeđenja kockarnice. Nekolicina neimenovanih posetilaca kasnije je pričala kako je Džamba teško pretučen. Iste noći gubi mu se svaki trag. Više od dve i po godine nakon nestanka, o njegovoj sudbini ne zna se ništa pouzdano, mada, bez ikakve rezerve, Džambini prijatelji veruju da je ubijen, a telo uklonjeno bez traga. Drugo objašnjenje, sigurni su, ne postoji. Različitost njegovog nestanka od slučajeva iz crnih novinskih hronika, ogleda se pre svega u nejasnom motivu ubistva. Preciznije rečeno, motiv je svakako postojao, ali za njegovo obznanjivanje upućeni nisu imali dovoljno smelosti, a verovatno ni dokaza. Kako reče dobar Džambin poznanik: „Ipak smo mi mali miševi“, što bi delimično trebalo da znači kako nestanak nije ti potpunosti obavijen velom misterije. Pet meseci po Džambinom uklanjanju, njegova supruga Snežana iznela je neobičan podatak – u tom periodu GSUP je na Lerinom slučaju promenio tri ekipe sa šest inspektora, ali rezultata nije bilo. Odani Džambini prijatelji, šuškalo se, obilazili su
neke „viđene face“, moleći bar za informaciju o mestu gde se nalazi telo. Nikakav odgovor nisu dobili. Džambin vršnjak, ne samo po godinama već i po stažu u svetu kriminala, kaže da mu iskustvo stečeno na Zapadu govori da nestanak poznatog Dorćolca, po tamošnjim kriterijumima, nije ništa neobično. „Policija je“, priča, „surova u takvim situacijama. Na Zapadu ne čine gotovo ništa da bi pronašli ljude koji su u policijskim kartotekama ostavili upečatljiv trag. Znam da se Džamba još pre otvaranja agencije ‘Karmen‘ povukao, ali to verovatno nije bila dovoljna preporuka da se policija zdušno uključi u potragu „ O izgredu čiji su akteri te septembarske noći bili Džamba i momci iz agencije „Delije“, zaduženi za bezbednost kockarnice, postoje dve oprečne verzije. Vule Gojak, šef obezbeđenja, tvrdi da je Lero nešto posle ponoći stigao pripit, „raspoložen“ da napravi incident: – Momak na vratima mu je zatražio ulaznicu, ali je on samo nešto promrmljao. Momak mu je onda rekao: „Gospodine, pretres je obavezan“, na šta ga je Lero udario levom rukom u glavu, a desnom je potegao nekakav mali pištolj. Uperio mu ga je u čelo. Morao sam da reagujem, udario sam ga „sečicom“ po zglobu i izbio mu pištolj. Potom sam ga udario pesnicom još nekoliko puta da bih ga onesposobio.
Gojak objašnjava da je došlo do gušanja kada je Lera pokušao da ubaci u lift. To je primetio još jedan čovek iz obezbeđenja i pritekao mu u pomoć U prizemlju su ga, kaže, izbacili iz lifta na ulicu, vratili se na šesti sprat, a lift-boju naredili da do pet sati ujutru nikog više ne pušta u kazino. Na ovakav postupak Gojak je, uverava, bio prinuđen: – Znao sam kako su Džamba i njegovi gadni kad se napiju i kad su naoružani, pa sam preduzeo mere predostrožnosti. U pet sati smo naručili taksi, pa smo, moji ljudi i ja, napustili kazino. Šef obezbeđenja kaže da ne zna šta se sa Džambom dogodilo posle izbacivanja iz kockarnice. Lerovi prijatelji iz „Karmena“ uporno su narednih dana obilazili bolnice i domove zdravlja po čitavom gradu, ali nigde nije ostalo zabeleženo da je Isu Lem pružena pomoć. Ipak, brzo su, zahvaljujući razgovorima sa svedocima, došli i do svog opisa događaja: – Džambu je tuklo desetak ljudi, drškama od pištolja i „heklera“. Onako, na smrt pretučenog i u lokvi krvi, ostavili su ga da leži bez pomoći. Niko nije smeo da mu priđe. Potom su ga bukvalno izbacili na ulicu. Neko se onda dosetio, pa su ga strpali u njegov džip „suzuki vitara“, a jedan mladić ga je potom odvezao u nepoznatom pravcu. Čuli smo da Lera čuvaju, navodno, u Arkanovoj kući, drugi kažu da su ga odveli u zatvor Srpske dobrovoljačke garde u Erdut – tvrdili su ljudi iz „Karmena“, tražeći, takođe, da ostanu anonimni. Na osnovu njihove priče, ali i činjenice da su Džambu poslednji videli, i pretukli, momci iz „Delija“, čiji je direktor Željko Ražnatović, gradom su krenule priče o Arkanovoj umešanosti u Lerov nestanak. Ubrzo se saznalo da je između Arkana i Džambe odranije postojala neka zavada, a povod je, navodno, bio eksces iz „Zone Zamfirove“, kada je Džamba pucao u fotografiju Željka Ražnatovića. Naknadno se ispostavilo da je to više bila priča po ukusu čaršije, nego pravi opis događaja. Poslednjih dana marta ‘92. godine, Džambi je u pomenutom restoranu prišla jedna od zaposlenih devojaka, upozorivši ga da nošenje oružja na tom mestu nije dozvoljeno. Prema sećanju Džambinog druga, njega je to revoltiralo, ustao je i ispalio nekoliko metaka uvis. Pogodio je, između ostalog, i
Arkanovu sliku Njegov prijatelj je, uz pomoć Juse, vlasnika restorana, uspeo da ga umiri i izvede napolje. Već i pre tog događaja, Džamba je navodno načuo da neko želi da ga zavadi sa Arkanom. Spor sa Arkanom je, međutim, po sećanju Lerove supruge Snežane, izglađen mnogo pre događaja u „Beograđanki“: – Posle toga u restoranu „Zona Zamfirova“, kao što se zna, Arkan mu je preko telefona rekao: „Džamba, ja nemam ništa protiv tebe, nemoj da slušaš priče, ti čuvaj svoj Dorćol, a ja ću moje Dedinje.“ Preispitujući, po ko zna koji put, događaje u noći Džambinog nestanka, njegovi poznanici tvrde da ništa neobično nisu uočili. Džamba je zatvorio kancelariju, posle toga obavio ranije ugovorenu kupovinu džipa, svratio do kuće i rekao supruzi da s društvom ide da proslavi obavljeni posao. Kupovinu su „zalili“ u restoranu STB, samo sprat ispod kockarnice odakle je, nekoliko časova kasnije, nestao. Po kazivanju mladića s kojima je bio te večeri, zajedno su napustili zgradu Džamba ih je ostavio u Jovanovoj ulici, uz dogovor da se sutra na poslu nađu u deset sati. Rekao im je da ide pravo kući jer je umoran. Ipak, vratio se u „Beograđanku“. Niko ne zna šta ga je odvuklo nazad Džamba je to veče zaista imao pištolj, ali po priči Dušana Ivanovića Džonija, to je bio neispravni „dilindžer 38 specijal“, sa dva metka, a s njim, kako reče, „sigurno nije išao da se sa nekim obračunava“. Po uveravanju jednog od posetilaca kazina, s kojim je Džoni kasnije razgovarao, Džamba je posle dobijenih batina imao velike rasekotine i otvorene rane po glavi. Nije pokazivao znake života. Isti sagovornik mu je saopštio da su Džambu ispred „Beograđanke“ ubacili u beli „pik ap“ i odvezli. Njegov džip je, nekoliko dana kasnije, pronađen u jednom od novobeogradskih blokova. Za kratko vreme, gradom su se proširile glasine o „pravoj“ verziji događaja i mestu gde je skriveno Lerovo telo. Pričalo se da je zakopan na Bežaniji, zatim da je bačen u Dunav, naposletku i da mu je telo zabetonirano u nekom od temelja novopodignutih kuća u Republici Srpskoj Krajini. Poslednjih godina Iso Lero je, kažu, zadužio mnoge mladiće u
Beogradu. Pomažući njima, posredno je činio usluge i policiji, s kojom je godinama pre toga bio u sukobu. U širokim krugovima, posebno među mlađom generacijom spremnoj da još posluša iskusnije, njegova reč i pojava uvažavani su bez pogovora. Priča se da je izmirio neke zavađene klanove, da se svojski zalagao za prestanak besmislenih revolveraških obračuna, i pogibija kojima je kumovala sujeta mladih desperadosa. Smatrao je svojom neispunjenom obavezom to što nije mogao da spreči pogibiju Mlađe Ðurića i Olge Vulić u Višnjici, kao i Olginog brata Aleksandra u Novom Beogradu. Tvrdio je da su mladići malo preterali, ali da tako krvavo nije moralo da se završi, da bi bilo drugačije da je, u tom trenutku, bio na slobodi Ostavljao je utisak čoveka za kojeg u beogradskom podzemlju nema tajni. Kažu da slavu svojih vršnjaka koji su ime potvrdili i unovčili na Zapadu, nije mogao dostići samo zbog tamne puti. Njegov nedostatak je, smatrali su, bilo romsko poreklo, zbog čega ponekad nije imao podršku kakvu drugi jesu, mada je neki od njih nisu zaslužili. Tukao se, dok je to bilo merilo srčanosti, sa Ljubom, Giškom, Rankom… ali je i pomagao kad bi bilo potrebno. Umeo je da se nameri na jače od sebe, da u tuči bude poražen. Nešto sasvim drugo mu je bilo važnije: – Nikad se nikoga nisam plašio. Oni koji su želeli da me „ukantaju“, pokušali su i prilično loše prošli. Rešio je, po okončanju zatvorskih dana, da pokrene detektivsku agenciju „Karmen“ i uposli mladiće čiju je energiju i sposobnost usmerio na koristan način. Skućio se, na neki način i otrgao porocima – kocki na prvom mestu. Ulozi koje je gubio samo za jednu noć dostizali su nezamislive sume. Supruga Snežana kaže da je jednom prilikom za tri dana izgubio novac u vrednosti dve solidne kuće. I za to je imao razložno objašnjenje: „Što više gubim, to sve više para pravim“, govorio je. S novinarima je razgovarao retko. Tek pošto je otvorio „Karmen“ pristao je da javno iznese sećanja iz vremena koje golica maštu običnih čitalaca. Nije se ustezao da prizna: – Moj dosije je već dosta prašine uhvatio. Ipak najviše volim lep i miran život. Moja prošlost je crna i ružna. Bavio sam se kriminalom
ne zato što sam hteo, nego zato što me detinjstvo gurnulo u tako surov život. Danas pokazujem svoje pravo lice, trudeći se da dokažem ovom društvu koliko mogu da mu doprinesem. Možda na sasvim drugi način od onoga kako je nameravao, bio je od pomoći: puno pištolja oduzeo je mladićima koji su njima rukovali pre nego žiletom za brijanje; mnogo besmislenih sukoba, stvorenih mladalačkom brzopletošću i naopakim vremenom, uspeo je da spreči; dovoljno poučnih reči, za koje je garantovao svojim iskustvom, uputio je svima koji su spremni, naravno i voljni, da ih čuju. Pre svih, hteo je da ga razumeju mladići kojima to lično nije mogao da kaže: – Svi ti momci treba da znaju da ništa na svetu nije toliko vredno da bi oni sedeli u zatvoru makar i mesec dana, a da i ne spominjem, daleko bilo, godinu, tri ili pet. Mnogi su otišli u zatvor, drugi su ranjeni ili sahranjeni, a ništa nije bilo vredno toga. Duša me boli… Bez obzira što su mladi, moraju da misle na to. Danas je mnogo oružja, a ubiti čoveka je najlakše. Kao ubiti muvu… Treba misliti na braću, sestre, prijatelje. Nije lako majci da godinama nosi pakete sinu u zatvor. Mogu bratski da im poručim da se prihvate bilo kakvog posla mimo kriminala, a takvih poslova je bezbroj. Tako će sebi i svojima obezbediti miran život.
NAJBRŽI KRUG U apartmanu 331 hotela „Hajat“ u Novom Beogradu, 28. oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knežević Knele, dvadeset jednogodišnjak iz naselja Braće Jerković. Kneletovo telo je pronađeno sledećeg dana u 15 časova. Kako stoji u službenoj belešci SUP Beograda od 6. novembra 1992. godine, razgovarano je sa sobaricom hotela „Hajat“ S.V. koja je pronašla Kneževićevo telo. Prema njenoj izjavi, pošto je u tri navrata bezuspešno pokušavala da otključa vrata sobe, a kako u tome nije mogao da joj pomogne ni mladić koji se stara o mini-baru, poziva svog menadžera. Ubrzo čovek iz hotelskog servisa uspeva da otvori sobu a devojci saopštava da je primetio gosta kako leži na podu, uz komentar da je najverovatnije pijan, jer je iz sobe osetio kiselkast miris. Najavljujući se još jednom, sobarica ulazi, i između tv-seta i kreveta vidi Kneževićev leš: Knele je ležao na stomaku, blago raširenih nogu i ruku savijenih u laktovima. Glava mu je bila u lokvi krvi, okrenuta levom stranom lica ka podu, a na sebi je imao trenerku i crne „najk“ patike Izjavila je da ga je videla samo na trenutak i da je u stanju šoka istrčala iz sobe. Obdukcionim nalazom Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, načinjenim istog dana kada je pronađen pokojni Knežević, laičkim jezikom rečeno, utvrđene su tri smrtonosne rane: dve sa desne i jedna sa leve strane potiljka Na osnovu podataka iz obdukcionog zapisnika, može se zaključiti da je Knele bio primoran da legne na pod pre nego što je likvidiran. Iz izveštaja o kriminalističko-tehničkom pregledu mesta očigledno je da je pucano iz dva pištolja. U sobi su pronađene četiri čaure: prva, neposredno pored ormara sa televizorom, druga i treća su nađene pored kreveta, a četvrta pored zida, naspram ulaza u sobu