LAKOĆA OPSTAJANJA Beograd je sedamdesetih i osamdesetih godina važio za jednu od najbezbednijih prestonica. U vreme o kojem svedoči Bojan Petrović, gradske ekipe su se trudile da budu „čiste“ kod kuće, jer im je to bila baza za gerilske upade, a ponekad i dužu rovovsku bitku u bogatim zapadnim zemljama. U Frankfurtu, po njegovim rečima, Ljuba Zemunac je bio kralj: – Šiptari su nešto pokušavali, ali ih je Magaš isprašio, Nemce je zlostavljao i otimao im pare. Kad Italijani dođu u Nemačku, postanu Nemci. To važi za sve strance osim Srba, Grka i Turaka. Zatvaranjem granica izbile su na površinu najgore osobine kod naših ljudi. Nova generacija je primorana da se bori za sitne pare, i zato je razumem. Međutim, oni ne umeju da se opuste, ne umeju da žive, da se smeju. Previše su opterećeni i namršteni – kaže. Većina mladića koji danas važe za podzemne zvezde Beograda, nikad nije imala priliku da okusi raskoš i raspusnost zapadnjačkog života, koji je Bojan godinama vodio. Kad je stigao u Švedsku, otac mu je bio u zatvoru – bio je napadnut u svom noćnom klubu i ubio je u samoodbrani. Bojan preuzima posao koji je donosio ogromnu zaradu Klub je bio na najvišem nivou i posećivali su ga predstavnici džet-seta: Borg, Krojf… Imao je samo 22 godine i mesto ga nije držalo. Radio je petnaest dana, a dvadeset provodio na putovanjima: Kopenhagen, Amsterdam, Hamburg, Frankfurt… Bolje od ikog opisao ga je bivši policajac, „poznanik sa druge strane“ iz vremena „ranih radova“: „Svaki opasan kriminalac u gradu želeo bi da izgleda kao on.“ Kad bi posle neke velike pljačke policija sve odreda hapsila na ulici, Bojan bi mogao inspektorima da pokaže pravac kuda su „utekli razbojnici“, pa da mimo odšeta do skrivenog plena. To što nije bio ni nalik na uobičajenu predstavu o kriminalcima umeo je, poput Feliksa Krula, da iskoristi u najtežim trenucima, kad su nevini
osmeh i lice dobrog dečaka dragoceniji od pištolja. Baš kao u filmovima o momcima koje prati nešto od naklonosti zvezda, kad bi upadao u bezizlazan položaj, u pomoć su mu priticale žene, poznate i one koje sreće po prvi put. Neko bi rekao da postoje samo dve vrste odmetnika: oni koji završe u zatvoru i drugi, koje takođe zatvaraju, ali se elegantno izvlače. Prva grupa je daleko brojnija. Jer, lakoća s kojom je, i kad je izgledalo da je to nemoguće, Bojan izmicao poterama i sa lažnom „šarom“ prelazio nekoliko granica, ne može se iskustvom steći. Ona je urođena. Možda su mu unutrašnji mir i samopouzdanje omogućili osećaj da, čak i kad je bio na višegodišnjoj robiji, on tu ne pripada, da ga sreća tek na trenutak stavlja na iskušenja. Zato se na njegovom licu ne nazire trag zatvorskih zajednica i onaj osobeni znak ozlojeđenosti i pretrpljene nepravde. Utisak da je, istovremeno, u svetu odmetnika ali i van njega, podaren mu je i poreklom: njegov otac, Vlasta Petrović, iako od 1966. godine ne živi u Srbiji, i dalje važi za jednu od naših obaveštajnih legendi. Kažu da je on stvorio neke od najuspešnijih operativaca ondašnje, ali i sadašnje SDB. Poznanstva njegovog oca obeležila su već i prve dane Bojanovog punoletstva. Prvi koraci Bojana Petrovića u inostranstvu, Nemačkoj, vezani su za kumove njegovog oca Slobodana i Branu Šaranovića. Te 1979. godine, Nemci su osudili Branu Šaranovića za krivično delo organizovanog kriminala, posle čega je, sve do spektakularnog bekstva, odležao osam i po godina u vupertalskom zatvoru. Nemačka policija je Slobu Šaranovića proglasila za šefa srpskog podzemlja, dobio je nadimak Doktor i Interpol ga je uporno tražio. Prijatelji su ga prebacili iz Diseldorfa u jedan frankfurtski hotel, a odatle je čovek broj 1 na listi Interpola prebačen u privatnu kuću u Kopenhagen. U glavnom gradu Danske čekao ga je privatni avion koji će poleteti za Siciliju. Ubrzo je ostvaren kontakt sa crnogorskom SDB, koja je Šaranoviću dozvolila da se smesti u Budvi. Godinu i po dana proveo je u stanu Vlaste Petrovića, sve dok mu nije pošlo za rukom da organizuje bekstvo svog brata iz Vupertala. Bojan se zatim zaputio u Švedsku: Malme, Geteborg, Stokholm, Č
gde je, kako kaže, sa Čarlijem i pokojnim Hasom (bivšim šefom obezbeđenja Dafine Milanović, koji je poginuo 1993. u saobraćajnoj nesreći), živeo uglavnom od pljački. – Imao sam u početku osmoricu drugova oko sebe, što je zavidan broj. Moram da priznam da sam se osećao nadmoćnije od svih. Došli su Čarli i Hasa, posle velike frke koju su imali u Nemačkoj. Napravio sam kombinaciju, tako da nismo bili prinuđeni da pravimo pljačke. Posle samo nedelju dana, mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana, jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana „Bahus“, Vangelisom i Jorgosom, ali oni nisu poslušali moj predlog Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Restoran je radio od četvrtka do nedelje i uzimao je ogromnu lovu. Mi smo ušli baš u subotu uveče, kad je bio prepun Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada, ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova – priča Bojan o svojim „švedskim danima“.
U Stokholmu je bio zvezda jednog od najspektakularnijih hapšenja, samo nekoliko dana pre nego što je, prema planu, trebalo da sa Hasom i Čarlijem opljačka Turčina „teškog“ dva miliona kruna: – Tipovao nas je jedan naš čovek. Niko drugi nije mogao, s obzirom da je samo on znao za naš plan. Bili smo u šteku iz kojeg smo odlazili da pratimo Turčina. Akcija je bila teška, jer je živeo sa mnogobrojnom porodicom. Tog jutra me je probudio pucanj, pogledao sam kroz prozor i video pet kombija, specijalce sa šlemovima i pancirima. Ispalili su suzavac, pa je Čarli zgrabio dva pištolja i poleteo na vrata. Morao sam da ga zaustavim jer nismo imali šanse, pobili bi nas kao zečeve. Pogledao sam kroz špijunku i video tridesetak specijalaca u ulazu. Pozivali su nas preko megafona da se predamo. Otvorio sam vrata i jedan od njih me je udario kundakom po čelu. Vezali su nas lisicama koje na dnu imaju sajlu, a sve to snimala je televizijska ekipa – kaže. Bio je to kraj petnaestodnevne potrage za grupom mladića koja je, usred grada, prebila policijsku patrolu, razoružala je i odvezla se
službenim kolima. U to vreme, u Stokholmu su pregovarali Regan i Gorbačov, pa se posumnjalo da je reč o teroristima. – Zaustavili su nas u rutinskoj kontroli – objašnjava Bojan – i sve bi bilo u redu, da nisu pronašli maske i bravice, pomoću kojih smo krali „golfove“ kojima smo išli u akcije. Izmislio sam neku priču, ali su oni odlučili da nas pretresu. U tom trenutku, prolazio je kamion, pa je Čarli to iskoristio i potegao svoj „kolt 44“. Jedan murijaš se uhvatio za utoku, ali sam mu zgrabio ruku i udario ga po glavi. Čarli je tukao onog drugog „koltom“. Kako ga udari, revolver opali. To je bilo u centru grada, posmatra hiljadu ljudi. Razoružamo ih, u to vreme su specijalci nosili „valtere PPK“, ostavimo ih okrvavljene i pobegnemo njihovim kolima. Slušao sam stanicu i, kako odlično govorim švedski, tačno sam znao gde nas čekaju. Zapalili smo za Malme, gde nam je pomogao jedan Arkanov kum. Čovek ima restorane, baš mu nismo bili potrebni, ali nam je pomogao, dao dosta novca, valjda samo da što pre odemo. S obzirom na ozbiljnost s kojom je pripremano i izvedeno njihovo hapšenje, tri mladića su bila ubeđena da ih najteže batine tek čekaju u policiji. Međutim, tamo su ih ponudili kafom i čajem, što je kod njih izazvalo samo još veće sumnje. Suđenje je, zbog izuzetnog obezbeđenja, obavljeno u policijskoj stanici koja je, opet, bila okružena službenim psima i snajperistima. Pokojni Hasa nije hteo da sudiji kaže ime i ponavljao je kako je došao u Švedsku da ubije Ulofa Palmea. Osuđeni su na sedam godina robije u zemlji gde je najduža kazna 12 godina. Nijednu od pljački koje su do tada izveli nisu hteli da priznaju, policija nije imala dokaze, ali je Šveđanima ipak bilo jasno s kim imaju posla. Pošto su im osujećena dva pokušaja bekstva, grupa je razmeštena u posebne zatvore. Kad je ostao sam, Bojan se, kaže, „iznervirao i odlučio da pobegne“. Iz ćelija se na rad u pogon išlo podzemnim hodnikom. Pogon, u kome je pravio plastične omote za sveske, bio je gotovo hermetički zatvoren. Šanse za bekstvo iz kruga za šetnju su takođe bile minimalne, s obzirom da je zid bio visok pet i po metara. Bojan je ipak primetio da su u drugom krilu zatvora, gde se nalazila ludnica, na zidu obavljani radovi i da su postavljene skele. Bilo je potrebno naći nekoga ko će iseći žicu između dva krila. Š
U švedskim zatvorima mogu da rade samo Šveđani, ali je Bojan pronašao jednog Jugoslovena koji je imao njihovo državljanstvo već dvadesetak godina. Za razumnu cenu, zemljak je pristao da mu učini uslugu. Preostalo mu je još da reši problem kako da dođe do prostora između dva zatvorska krila, gde se nalazila isečena žica. Jedini prilaz su predstavljala dvoja vrata koja su čuvali stražari. Ali, spremajući bekstvo, Bojan je otkrio da šef zatvora ne voli da gubi vreme oko otključavanja dvoja vrata, pa je koristio treća, samo njemu namenjena. – Jednog dana sam ga čekao, i čim je odškrinuo krilo, lupio sam ga svom snagom, pa sam mu dao još jedan pun udarac nogom u glavu. Potrčao sam kroz žicu i prešao preko skele, gde su me čekala kola, pasoš i odeća. Međutim… Rekao sam svom čoveku da mi ostavi neku „alfu“ ili „BMW“, a on mi našao nekog „ostina alegra“, kola koja u životu nisam vozio. Verovatno je hteo da uštedi. Bila je zima i nikako da ga upalim. Dok sam ja našao sauh, već su me opkolili. Sva sreća da nisu bili naoružani, pa su uzeli da lupaju prozore. Pokušavam da nađem rikverc: iza prve nije, iza četvrte, opet nije, pa ga nađem iza druge. Oduševim se, ali na kratko. Rekao sam onom idiotu da mi parkira kola, pošto je to bila kratka ulica, na kraju ili na početku. A on lh stavio u sredinu i dvojica me zagradila. Šestorica policajaca već pokušavaju da me prevrnu, pa sam dao gas i odvalio kola iza mene. Posle dvadeset metara sam stao i mahnuo im… S obzirom da je Malme mali grad „sa puno cinkaroša“, pretpostavljao je da će izlazi biti blokirani. Ipak, nesmetano je došao do autoputa i krenuo prema Stokholmu. Vozio je 60 kilometara pa mu je „ostin“ odjednom „prokuvao“. Tek tada je shvatio da se ova engleska kola mogu voziti i petom brzinom. Pola kilometra pored auto-puta nalazila se šuma. Ništa drugo mu nije preostalo, nego da vreću sa stvarima prebaci preko leđa i krene u nepoznatom pravcu. U robijaškom odelu dugo je gacao koritom neke rečice, jer je znao da će psi biti u poteri. Ubrzo je video i helikopter koji kruži oko njegovog automobila. Presvukao se i ušao na seosko imanje na kome je živeo stariji Š
bračni par. U Švedskoj, kaže, treba samo pričati da si radnik, da žuriš na posao i sve će ti učiniti. Rekao im je da su mu se pokvarila kola i seljaci su pozvali taksi: – Slušao sam da li će slučajno zvati muriju, ali je sve bilo u redu, stigao je taksi. Pošto je Geteborg bio udaljen 200 kilometara, bilo bi sumnjivo da se tamo uputim, pa sam bezobrazno krenuo nazad u Malme. Prošao sam pored mog automobila upravo kad su ga stavljali na kola šlep-službe. Smestio sam se kod jedne Poljakinje, ali joj nisam verovao, pa sam pozvao jednog druga. Došao je kombijem, prekrio me je u gepeku nekim ponjavama i prebacio do gradića 30 kilometara od Malmea, kod našeg čoveka koji je radio u fabrici. To je bio neprovaljeni štek, trebalo je da ostanem samo nekoliko dana dok se ne smiri frka, jer je sve bilo na televiziji i u novinama. Međutim, čovek je pao u klasičnu paranoju, pomislio je da ga prate, da mu prisluškuju telefon. Tako sam morao ponovo u gepek i odvezli su me kod neke Makedonke, koja me je puno zadužila. Ostao sam kod nje sedam dana, ponudila se i da me vozi, ali je u poslednji čas priznala da nikad nije držala volan u rukama. Morao sam sa onim drugom da iznajmim kola. Uzeli smo „saab“, jer Šveđani obično voze to ili „volvo“. Švedska ima samo tri granična prelaza, ne računajući one prema Norveškoj. Znao sam da će me tražiti s kerovima, pa sam u gepek prosuo alevu papriku i biber. Nisam hteo u Nemačku, tamo bih sigurno riknuo, pa sam trajektom prešao u Dansku, a onda u Svinjeušće u Poljskoj. Nisam imao nikakav prtljag, bukvalno, samo novac i ono odela na sebi, a u zatvoru sam se ošišao do glave, da ne bi posumnjali kako spremam bekstvo. Na poljskoj granici trkeljisao me je jedan mlad carinik, pitao me zašto sam tako podšišan, a ja mu kažem da sam sportista, košarkaš. Pala žvaka, on kaže ovo nije tvoja slika na pasošu. Bila je moja slika, ali retuširana, „šaru“ je radio jedan naš poznati umetnik dok sam bio u zatvoru, pa mi je stigla poštom. Kažem mu da mi vrati pasoš, tutnem u njega 500 maraka, vratim mu ga i pitam ga da li je sada to moja slika. On mi kaže „đenkuju“ i mahne mi da prođem – priča sa osmehom. U Šćećinu na stanici prišao je šesnaestogodišnjoj Poljakinji koja mu se učinila usamljenom i izgladnelom. Zamolio ju je da mu malo pokaže grad, odveo je na ručak, a onda joj predložio da odu u hotel.
Pristala je odmah. Kupio je sebi i devojci kostime za kupanje, pa su sišli u hotelski bazen. Nije bilo puno kupača, ali je želeo da budu sami. To zadovoljstvo ga je koštalo 100 maraka. Na varšavskom aerodromu (let za Beograd je bio otkazan), upoznaje još jednu Poljakinju: – Mislio sam da je naša, nosila je farmerke i bundu od lisice. Pitam je da li zna engleski, ona počne nešto da priča, neki šiptarski engleski. Zamolim je da mi pokaže neku dobru diskoteku, pošto ne poznajem Varšavu, ona kaže da nema problema. U to, pojavljuje se jedan frajer i ona ga predstavlja kao svog druga. On joj nešto objašnjava na poljskom i ja provaljujem da tu nešto nije kako treba. Zatim mi predlože da idem kod njih. Bilo je glupo, ali kažem sebi da nema veze. Vozili smo se u neko predgrađe rasklimatanim autobusom, nigde taksi da pronađeš. Ona mi posle predoči da frajer hoće da pali na našu „šaru“. Pogledao sam mu pasoš, bio je dobro urađen. Platio ga je dve hiljade maraka, što i nije bilo mnogo, cena se kretala i do pet hiljada. U međuvremenu, pitali su me da li razumem poljski, a ja sam rekao da nemam pojma, što nije bilo tačno. Hvatao sam svaku treću, četvrtu reč. Provalim da on nju nagovara da spava sa mnom, sve najjače, samo da mu sutra pomognem. Posle me odvela u svoj stan, upoznala sa kevom, matori joj je živeo u Americi. Baš su bili bumbari, za njihove uslove, živeli su lepo, imali šestosobni stan, veliki „petrof” klavir. Poljak je otišao ranije na spavanje, mama je nešto svirala klavir pa se i ona povukla… Bojan je svome saputniku savetovao da ćuti i povremeno govori „da, da“. Na varšavskom aerodromu primetio je jugoslovensku ekonomsku delegaciju i odmah im je prišao. Kako je bio ošišan do glave, naši poslovni ljudi su sklanjali akt-tašne, a on je i dalje pričao kako je košarkaš. Poljaka je uhvatila frka i sve češće je ponavljao „da, da“, pa je morao da ga smiruje. Ipak su se provukli kroz carinsku i policijsku kontrolu. Mladog Poljaka više nikad nije video. Poslednji put mu se javio iz Trsta, odakle je nameravao da ide u Austriju i Nemačku. – Poljska je u ono vreme bila – svedoči Bojan – kao stvorena za nekog ko je bio u zatvoru i željan svega. Plate su im bile 60 maraka, a mi smo imali po džepovima i nekoliko desetina hiljada. Pošto je Š
Šćećin lučki grad, ima puno opasnih tipova koji bi i da ubiju za zlatan lančić. Nisam hteo da razmišljam, a malo sam se i iživljavao, pa sam iznajmio tri murijaša da me neprekidno prate, za po sto maraka. Znali smo da zakupimo celu diskoteku, da jedemo kavijar i pijemo šampanjac do jutra i na kraju, zajednički račun za nas petnaestak nije prelazio dve hiljade maraka. Jednom smo Giška i ja išli u Šćećin, on je imao 60 hiljada maraka i 10 hiljada dolara, a ja 15 hiljada maraka. Ljudi su tada bili bukvalno gladni. Da su znali šta imamo u džepovima, sigurno bi nas ubili Prostitutku pozoveš prstom sa dvadeset metara, a ona sva srećna odmah dotrči. Ne znam kako se to pročulo, ali saznali Poljaci da je Giška došao, pa se pojavio neki najjači tip, neka nabildovana budala i hoće sa njim da se bije na ferku, a da polože 200 hiljada zlota. To je u ono vreme bilo oko tri hiljade maraka. Giška izvadi tri soma i kaže mu da uzme lovu, da je jači, i tako izbegne nepotrebnu tuču. Posle nas je ovaj zavoleo i svuda pratio, njegovi ljudi nas čuvali. O svojim uspomenama Bojan priča kao da je reč o dečijoj igri Kad im se događaju neprijatnosti, ljudi njegovog kova trude se da ih ignorišu, zaborave. U ovoj vrsti posla razmišljanje o posledicama može čoveka da učini opreznijim, ali i da ga sputa. Na naše primedbe da o prebijanju policajaca i otimanju automobila govori kao o doživljaju s letovanja, zamislio se i ozbiljno zaključio: – Pa, preterivali smo. Da to nije samo način da se dođe do novca, ili izbegne policija, već i inspiracija za svaki naredni korak, govore događaji kojih se Bojan rado seća: – Giška, Hasa i Čarli su prelazili nemačko-dansku granicu. Ðorđe je imao francusku „šaru“, ali nije bilo šanse da mu Danac poveruje da je Francuz. Ubeđivali su se, pa mu carinik kaže da otpeva nešto na francuskom i poverovaće u njegovu priču. U to vreme „Rokeri s Moravu“ pevali su „Milovanu noge smrdu“ i Giška mu to otpeva sa onim francuskim „r“. Danac, valjda, više nije imao srca da ga ne pusti… Jedna od najsmešnijih pljački bila je u Švedskoj kad sam počinjao. Išli smo Čarli, Hasa i ja, trebalo je da ide i Giška, ali je on bio mnogo krupan, sigurno bi ga posle prepoznali. Bio je katolički Božić, kad se u njihovim samoposlugama prave ogromni
pazari. Ušli smo sat pre zatvaranja i štekovali se u podrum. Kad su ostali samo prodavci, iskočili smo: „Ovoje pljačka!“. Bili smo maskirani. Čarli je obožavao da nosi velike pištolje, tada je imao onaj „Prljavi Hari“, „kolt 44“. Izvadi ga on na jednu babu koja je radila na kasi, a ona nema više od 40 kila. Kad, baba digla frku i ogrebe ga po licu. Čarli vrati pištolj u džep, priđe joj i ugrize je za čelo. I tu se baba smiri. Uzeo je široki flaster i zalepio joj preko usta, sve smo ih vezali i počeli da trpamo lovu u kese. Međutim, Čarli je totalna dileja, nikad nisam video flegmatičnijeg čoveka: mi guramo lovu, a on uzima čipseve, konzerve, pita nas šta ćemo za večeru da pravimo. Na kraju, nije hteo da im ostavi ni onu najmanju paru, eru. Upravo kad su okončali posao, primetili su mladića koji je stajao ispred samoposluge U vreme Božića ulice švedskih gradova su puste, bilo im je jasno da mladić nekoga čeka. Hasa je izleteo na ulicu i uvukao čoveka u samoposlugu, udario ga pištoljem po glavi i onesvestio. Vezao ga je i bacio niz stepenice u podrum. Kratko se premišljao, pa je sišao, vezao mu ruke iza leđa i, baš za kanape oko ručnih zglobova, okačio ga da visi. Mogli su samo da pretpostave šta se nesrećnom mladiću, koji je čekao svoju baku, dogodilo sa ramenima, s obzirom da je policija stigla tek dva sata kasnije. Bojan je shvatio da se može elegantnije dolaziti do značajnog džeparca: varanjem u kockarnicama. Upoznao se sa jednim poznatim beogradskim kockarom (današnjim milionerom), koji mu je objasnio da se u „bakari“, koja se najviše igra u Švedskoj, može uspešno manipulisati. Treba samo, s obzirom da se bakara igra sa 12 špilova, nabaviti 24, koji će se pre igre ubaciti u „čizmu“, kutiju iz koje se dele karte. Sistem je kao u svim velikim prevarama bio jednostavan: „male“ karte su bile crvene, „velike“ – plave, tako da je kockar znao koju kartu može da vuče. Pre nego što su počeli igru, Bojan je u plan uputio i čoveka koji je bio zadužen za kontrolu kockarnice. Svog prijatelja je predstavio kao nemačkog milionera. Prvo veče, kockar je igrao na sreću i izgubio šest hiljada maraka. Stalni posetioci, odreda profesionalci i ljudi dubokih džepova, pomislili su da je stigla ovca i da joj predstoji šišanje. Sledeće veče Bojanov prijatelj odnosi 100 hiljada maraka, a naredno još 70. Kockari su posumnjali, doneli lupe
i proveravali špilove, ali ništa nisu mogli da utvrde, budući da karte nisu bile „cvikovane“ niti markirane. Tek posle nedelju dana uspeli su da otkriju kako se ni u jednom špilu velike karte ne pojavljuju u crvenoj boji Do tog trenutka su, međutim, svi bili u minusu više stotina hiljada Bojan i njegov prijatelj su se preselili u drugu kockarnicu. Primenili su isti metod. Bojan je uspeo da se ušunja u kockarnicu pre otvaranja, ali su mu špilovi ispali na drugu stranu „čizme“ i rasuli se u „lavabo“. Naišao je gazda i otkrio ga. – Odmah sam ga ščepao i rekao mu da je završio ako nešto pisne. Igra je počela, a ja se ne odvajam od gazde. On se preznojava, ali ne sme da zucne. Odrali smo ih do gole kože, ali to nam je bila poslednja kombinacija, provalili su da je moj prijatelj falš igrač – kaže. Posle godinu dana i više desetina sličnih akcija, Čarli, Hasa i Bojan su uhapšeni, na već opisani način. Da nesreća bude veća, u stanu su pronađene novine od prethodne godine, koje su donele članak o pljački samoposluge, pa su tri mladića terećena i za to delo. Policija nije imala nikakve jače dokaze, osim što je jedan od radnika prepoznao Čarlija po konstituciji. Šveđani su onda otkrili da Čarli ima jedan slomljen zub i odlučili su da ga vode na veštačenje. Nije bilo izlaza, Čarli je u ćeliji uspeo da nabavi turpiju i izvede blagu zubarsku korekciju, doduše, na uštrb osmeha. – Ne mogu da kažem da smo uzimali po akciji veliku lovu, ali smo zato često radili. Imali smo „tip“ i za jednog biznismena, na primer, koji je odseo u dobro čuvanom hotelu. Uvukli smo se iz diskoteke u restoran, koji je bio zatvoren, pa smo puzali po podu ispod recepcijskog pulta i upali u sobu. Bio je sa ženskom, njega smo odmah vezali, ali nikako kurvu da savladamo. Otima se kao besna. Uzeli smo mu 60 hiljada maraka. Međutim, propala nam je akcija od koje smo očekivali dva miliona. Planirali smo je baš profesionalno, 43 dana smo proveli u šteku i pratili tipove koji su skupljali pare od firmi koje prodaju na veliko: „Soni“, „BMW“… To je veliki deo grada u kome se nalaze samo prodavnice na veliko, lova se skuplja i nosi u banku Kupili smo dvoglede i osmatrali, jer ako jednom kiksneš, nema šanse da ponovo odradiš, promenili bi čitav sistem…
Sačekali smo ih da pokupe lovu, to su radili svakog četvrtka, i taman što smo izleteli, provalimo da su imali dupljak, druga kola. Onda se iznerviramo, pratili smo ih do banke, ali tu nismo smeli da ih napadnemo. Jedan je iznosio vreće sa lovom, dok je drugi iz njih vadio koverte i ubacivao ih u otvor: merio sam, on je neprekidno ubacivao sedam minuta. Posle smo im popamtili sva kola, ali nas je murija pohapsila… Kasnije sam pročitao da su neki Crnogorci uradili našu šljaku. Oni su umesto nas uleteli u kombinaciju, a ja sam o tome samo mogao da čitam u novinama – priča Petrović. Onda je Čarli odlučio da beži iz istražnog zatvora koji se nalazio u istoj zgradi u kojoj i policijska stanica, na sedmom spratu. To je zatvor „C“ kategorije, što znači da je imao najjače obezbeđenje i u njega su uglavnom smeštane ubice i teroristi. Tek posle mesec dana, dozvoljeno im je da u sobi drže televizor i radio. Čarli je rasklopio televizor i sastavio od delova nekakvu spravu pomoću koje je trebalo da otvori hermetičke prozore sa dva krila: – Uspeo je da otvori prvo krilo, drugo razbio, ali šta mu to vredi kad je prozor na 17 metara visine. Pošto smo mesečno u zatvoru primali samo 300 kruna, oko 100 maraka, morali smo da radimo, pa smo pravili pelene. Čarli je od pelena napravio uže, ali je imao jedan kiks: pustio je glasno muziku, da se ne bi čulo razbijanje prozora. Došao je pandur da ga opomene jer su se žalili iz susednih ćelija, i vidi da nema Čarlija. On se već spuštao, ali je murija izletela dole sa kerovima. I on ništa, doskoči, napravi jedan čučanj i protegne se – kazuje. Sledećeg dana, novine su bile pune članaka o njemu, jer niko ranije nije ni pokušao bekstvo iz tog zatvora. Onda su mu dodelili ćeliju bez prozora. Bojan nije bio primoran da se bavi kriminalom, jer mu je otac, ubrzo pošto je 1966. stigao u Švedsku, zaradio dovoljno novca. Imaju danas kuću i stan na crnogorskom primorju, kuću i dva stana u Beogradu. Međutim, kad je 1985. godine uštedeo nešto novca, poželevši da sitne krađe ostavi za sobom i kupi lokal u Balkanskoj ulici, čuvena tuča između Giške i Ranka Rubežića promenila mu je planove. U to vreme mu, verovatno, na pamet nije padalo da će baš on
biti jedan od četvorice Rubežićevih egzekutora. U usmenoj istoriji beogradskog podzemlja Rubežićeva likvidacija slovi za najčuvenije i prvo u nizu velikih ubistava, s kojim se može porediti jedino smrt Ljube Zemunca. Posle petogodišnje robije u Austriji, Boris Petkov se vratio u Beograd, i Rubežić ga je, zbog nekih sukoba, proganjao. – Može on da poriče – tvrdi Bojan – ali bio je u zentu od Ranka i jedanput je jedva izvukao živu glavu, spasao ga je Danilo Radonjić. Jedno veče pratio sam ga kući i provalili smo tragove u snegu. Bila je jaka zima i to su bili specifični tragovi od „marsovki“, koje je Ranko nosio. Rekao sam mu da je sad imao sreće, ali da možda sledeći put neće biti tako. Bojan kaže da nikakvog drugog razloga, osim prijateljstva koje je osećao prema Borisu, nije imao za napad na Rubežića. Smatrao je da moraju prvi da udare, dobili su čak i „tip“ od jednog narkomana koji im je pokazao govornicu iz koje Rubežić često telefonira, ali Boris je bio neodlučan: – Među njima je puklo kad je Boris spavao sa Rankovom devojkom, pa mu je to još i saopštio preko telefona. Ranko je odmah uzeo taksi i došao do njegovog stana, ali ga je Boris video, pa se štekovao iza vrata. Kad je Ranko ušao, stavio mu je pištolj na potiljak i razoružao ga. Rekao sam mu da je tada trebalo da ga zvekne i da mu stavi pištolj u ruku. Ali, on mu je vratio prazan pištolj i posle je pokušavao na sve načine da se izmire, ali povratka nije bilo. Vraćajući se od Borisove kuće, nekoliko dana kasnije, na bulevaru Revolucije Bojan je ugledao parkiranu „ladu“: tri čoveka su sedela, a jedan je nešto, tobože, gledao pod haubu. Prepoznao je Ranka i njegove, u tom trenutku, verne drugove Vuju i Dadilju: – Pozvao sam Borisa i rekao mu: „Brate, sačekuša!“ Odmah je uzeo dve puške i došao u moj stan. Prema Bojanovom viđenju događaja, Vuji i Dadilji (Milovan Vujisić i Dragan Popović), prekipelo je od prekog Rubežićevog karaktera. Navodno, Ranko je čak i potezao pištolj na njih. Najzad, tražio je da smaknu policajca, koji mu se zamerio, kao i sina jednog generala (u ono vreme glavnog čoveka u organima bezbednosti). Primoravao ih je i da odu u bolnicu i izvređaju mladića kojeg je on
prethodno ranio u nogu, nedaleko od diskoteke „Luv“. Nisu smeli, a ni hteli da izvrše njegova naređenja. Bojan objašnjava: – Boris i ja smo slučajno upali u njihovu kombinaciju. Bili smo kod ranjenog druga u poseti i tamo smo videli Dadilju. Nije to bio pravi dogovor, ali je ostalo da se vidimo u „Romansi“ kod Dare Ružić. Sastanemo se Boris, Dadilja i ja, ali nema Vuje, pa smo se dali u potragu. Vratimo se u „Romansu“ i nađemo Vuju, koji nam kaže da se Ranko javljao i da zahteva da njih dvojica odmah dođu po njega. Nismo im verovali, jer su mu zaista bili dobri drugovi. Međutim, kleli su nam se da im je dozlogrdio i da nema druge varijante nego da ga roknu. Predložili su da oni krenu jednim, a mi drugim kolima, što je Boris odmah odbio. Tražio je da ja idem sa Dadiljom a on sa Vujom. Mislio sam da će odnos snaga biti tri prema dva i hteli smo da ih tako kontrolišemo. Bojan nas uverava da je osnovni motiv svađe između Borisa i Ranka bila devojka, premda je Rubežić pre toga, navodno, oteo Borisovog oca, a imali su i svađu oko duga od 60 hiljada maraka. Oko ovih pojedinosti ne slažu se Borisova i Bojanova priča: Petkov nam je izričito rekao da je priča o preotimanju devojke servirana samo za „naivne“. Međutim, nije hteo da nam objasni pravi razlog svoje zavade sa Rubežićem. – Došli smo do „Kapija“ na Konjarniku – opisuje ubistvo Bojan – pošto je Ranko bio kod Slobe Šaranovića. Posle 20 minuta, izašao je jedan iz Rankove ekipe. Vuja i Dadilja su izašli iz kola. Vuja je bio u mantilu i ispod je imao „luparu“, a Dadilja je imao utoku. Javili su nam da je izašao klinac, a Boris im je rekao da ga eskiviraju. Vuja ga pošalje niz ulicu da šatro čuva stražu, u slučaju da naiđe murija, i ovaj papak ode. U tom trenutku nailazi Ranko, trčao je malo poguren, bilo je hladno, padao je sneg. U jednoj ruci je držao bombu, u drugoj pištolj sa metkom u cevi. „Pičke, prodali ste me po treći put“, rekao im je. Vuja se nasmejao: „Gde si, pobratime, čekamo te pola sata. Smrzli smo se!“ Onda je izvadio „luparu“ i opalio u njega. Ranko je riknuo kao lav, udarac ga je bacio metar i po unazad. Nastala je pucnjava, istrčali smo Boris i ja, ispaljeno je šezdesetak metaka, a pogodilo ga je bar trideset. Nije stigao da puca. Umro je sa pištoljem u ruci, bomba mu je ispala.
Bojan Petrović i Boris Petkov nikad nisu priznali da su, pošto su čuli pucnjeve i izašli iz kola, i sami ispalili hice u Ranka Rubežića, koji je već bio usmrćen. Ipak, osuđeni su za saučesništvo i kažnjeni sa po pet godina zatvora. Žalili su se, ali im je Vrhovni sud produžio kazne, Petkovu na sedam, a Petroviću na šest godina. Sud nikad nije utvrdio da li su Petrović i Petkov pucali, iako je javni tužilac, kako se navodi u sudskim spisima, bez dokaza teretio Bojana Petrovića. Vujisić i Popović su se istog dana predali policiji. Petkov je ovoj dvojici predao svoje pištolje, verujući da će na taj način dokazati da nije pucao. Ipak, pobegao je iz zemlje i nastanio se u Pragu. Pritvoren je gotovo godinu dana kasnije (ubistvo se dogodilo 15. februara 1985.), 16. januara 1986. Bojan Petrović je uhapšen deset dana posle ubistva.
BIZNIS I MAFIJA Samo uslovno Željko Rutović, tridesetogodišnjak čije ime nikada nije pomenuto u crnim novinskim hronikama, mogao bi da se nađe u nekoj priči o kriminalu. I to samo ako govori o onome što pouzdano zna, a o čemu većina gaji tek nejasne slutnje. Uprošćeno rečeno, Željko je jedan od retkih Jugoslovena koji poslovno sarađuje sa jermenskom i gruzijskom mafijom. Ovo, na prvi pogled, izgleda kao težak greh, zbog toga što su nam „znanja“ o organizovanom kriminalu sa Istoka, donosili ljudi čiji je životni domet bio prodaja na malo žvakaćih guma i hula-hop čarapa u bivšem SSSR-u. Željko pripada generaciji mladih ljudi između 30. i 40. godine života, iz koje je nekoliko njih postiglo uspehe o kojima bi vredelo pisati. Oni sami nisu voljni da to drugima guraju pod nos. Zbog toga nevericu može da izazove podatak da nekoliko desetina mladih Jugoslovena, širom istočnog i zapadnog dela Starog kontinenta, u svom vlasništvu, ponaosob, ima više miliona maraka. Ili dolara, ako je tako lakše. Mnogo važnije je, naravno, istaći da do bogatstva nisu stigli prečicom koja bi ih odvela do prepunih policijskih kartoteka. Nažalost, vredni novinski poslenici, sposobni da u najgorim svetskim zabitima pronalaze nadahnute multimedijalce i nove životne suštine, tome nisu pridali značaja. Kako god bilo, mladići o kojima je ovde reč, svetom krstare sa crvenim pasošem, onim kog se najviše stide ljudi koji su ga takvim stvorili. U razgovoru Rutović nijednog trenutka ne dopušta da između njega i sagovornika stoji barijera sažeta u onom – „imati i nemati“. Estradnu nametljivost, bahatost i samoreklamerstvo, tipično za ukus naopakih vremena, ne dozvoljava ni ljudima s kojima se sreće, a kamoli kao odliku svog okruženja. Prema sopstvenom kazivanju, biografija mu nije naročito komplikovana. Rođen je u brojnoj porodici, siromašnoj, a po sopstveni hleb je iz Bijelog Polja u Beograd krenuo u 15. godini. „Cesto sam bio u situaciji da spasavam
glavu…“ – i to je sve što želi da kaže o vremenu stasavanja. Posle je u Beograd doveo dva rođena i braću od stričeva, prijatelje i rođake iz Bosne i Crne Gore. Čak je, kako to dolikuje bratu koji je prvi stekao imetak, sestri posle završenih studija medicine u SAD, pomogao da tamo otvori privatnu ordinaciju: – Ljude oko sebe poštedeo sam onoga kroz šta sam ja nekada morao da prođem. A teško sam se borio da stvorim sve ovo. Ono što sam ja prelamao, drugi ne moraju. ‘Ovaj grad je dovoljno veliki, ima puno pametnih mladića i moguće je takmičiti se na pravi način – ko napravi više para i zdravih kombinacija, a ne ko koga upuca zbog neke nerazumne slave. Svoja ubeđenja ilustruje konkretnim činjenjem, prvenstveno ulažući novac u poslove na kakve ovdašnji mladići nisu navikli. Sredinom ‘94. iz fabrike u Zrenjaninu stigao je takozvani volan za poneti, a kumovao mu je upravo Rutović. Namenio ga je bogatoj klijenteli, nespremnoj da svoje skupocene statusne simbole na četiri
točka olako prepusti otimačima. Volan se, bar do sada, pokazao kao besprekorna zaštita za automobile, pa iako fabrička postrojenja prvih meseci nisu bila dovoljno uposlena, Rutović veruje da će se za njegov proizvod zainteresovati veliki proizvođači vozila. To bi, u svakoj računici, donelo pozamašnu zaradu. Od kako je pre četiri godine pod zakup uzeo veći broj lokala u blizini železničke i autobuske stanice u Beogradu, ovaj, do tada veoma neprijatan deo grada, mnogo je pitomiji. O bezbednosti je suvišno i govoriti. Svako od pomenutih mesta danonoćno je pod prismotrom nekog od Željkovih prijatelja ili rođaka. Tokom obilaska restorana i kockarnica jedan od njih nam je prepričao svoju nekadašnju nedoumicu. Radio je u društvenoj firmi, sa suprugom bez posla i ćerkicom stanovao je u iznajmljenoj šupi, i iščekivao ostvarenje obećanja o boljim danima. A onda, u krajnjoj nuždi, prihvatio je ponudu da dođe u Beograd i preuzme nadgledanje i organizovanje rada u kockarnicama. Sa neskrivenom zahvalnošću govori o tome kako je svakom čoveku kojeg je uposlio, Rutović obezbedio stan, dobar automobil, zbrinuo porodicu… Krajem 1993. godine odlučio je da uloži novac u najveće rusko letovalište – Soči, baš tamo gde mnogi ne bi uložili ni paru. Tu zapravo počinje priča o saradnji s mafijom Uprkos našim „saznanjima“ da u Rusiji maloletni gangsteri plutonijum prodaju na svakom ćošku podzemne železnice, pravo stanje je drugačije. Pogotovo u legalnim poslovima, kakav je i turizam, gde su mogućnosti za zaradu najveće. Svake godine između maja i oktobra, Soči i deo primorja u dužini od 140 kilometara, poseti četiri do pet miliona turista. Uglavnom, prilično imućnih, jer, primera radi, dvokrevetna soba u jednom od tamošnjih hotela košta 200 do 250 dolara dnevno. Sam grad je podeljen na dva dela, tačnije dve interesne sfere, koje pokrivaju gruzijska i jermenska mafija, ali to, uprkos predrasudama, nipošto ne znači da su međusobno suprotstavljene. Pre bi moglo da se zaključi da su zajedničkim naporom praktično proterali Ruse, kojih je u Sočiju sedam do deset procenata, a pretežno su zaposleni u beznadežno loše plaćenoj državnoj administraciji. Njihovu potkupljivost, na neki način, garantuje sama država koja ih je dovela u takav položaj. Prva Ž
kockarnica u Sočiju, otvorena 1993. godine, u vlasništvu je Željka Rutovića. Nešto pre toga, radi svojih ali i potreba drugih kockarnica u Rusiji, Željko je u ukrajinskom gradu Valvovu započeo proizvodnju poker-aparata. Sa pokretanjem posla u popularnom letovalištu nije sve išlo glatko. Dogovor je sklopio sa zamenikom predsednika krasnodarske oblasti Amerihanovom, direktorom hotelskih kompleksa u Adleru, delu Sočija, Idžanom, i Grišom, vođom jermenske mafije koja drži ovo gradsko područje. Idžana je čak ugostio u Beogradu, pa je, pokazavši se pravim domaćinom, dobio saglasnost da u Soči uloži kapital. Zatim je u kockarnice poveo Jugoslovene – krupijee, organizatore i direktore. Kada je sve privedeno kraju, sukobio se sa grupom Jermena iz istog društva. – Nas trojica uspeli smo da porazimo tu grupu, došla je policija, a od našeg dogovora kao da ništa nije bilo. Ko zna šta bi se dogodilo da nismo uspeli da pobegnemo u drugi grad. Ostali smo tamo nedelju dana, a Jermenima sam poručio da možemo da nastavimo razgovor. Ako neće – povlačim čitavu opremu i sve što sam uložio. To je bilo pred sezonu, očekivala se najezda turista. Na kraju sam ugovorio ponovni susret. Našli smo se u njihovom hotelu. U društvu lh nikada nema ispod 50. To važi i za Jermene i za Gruzine, nikada ih na sastanku nećete videti dvojicu-trojicu. Objasnio sam im da se ne plašim, da ne mislim na svoj život ako sam u pravu, da sam ranije imao mnogo šansi da ga izgubim. Šteta je da ne pravimo posao, jer prilika postoji, klijentela je bogata… Povukli su se na dogovor, vratili posle kratkog vremena i izgrlili me. Onda su me imenovali bratom, kao da se ništa nije dogodilo, zahvalili što sam baš kod njih došao da investiram, čak su dali za pravo meni, jer je sukob izbio zato što sam branio rođenog brata – priča Rutović. Posmatrajući ga u sali za trening, shvatili smo da postoji način da zaštiti sebi bliske. Atletska figura, poznavanje borilačkih veština, gimnastičarska razgibanost, lice i ponašanje pažljivo negovanog deteta iz dobrostojeće porodice… i uzgred dobačena opaska da je on rekreativac u godinama. Puno od svoje volje pokušava da ulije Jovi Pudaru, dvadesetjednogodišnjem mladiću, svom miljeniku superteške kategorije, za kojeg tvrdi da mu neće biti ravnog. Željkov stariji
brat, na našu molbu da opiše svoju mlađu krv, ozbiljno razmišlja nekoliko trenutaka i sa bratskim smislom za humor odgovara: „On je totalni ludak“. Sav svoj životni učinak sam Željko objašnjava dvema idejama: ako nešto počinješ, nipošto nemoj da odustaneš. Druga je, pogotovo za trenutak u kom jesmo, možda i više no poučna: – Tragedija svih ovih ubistava i stradanja po Beogradu je što ljudi ne shvataju da je nekoga lako napraviti invalidom, ali mu je teško pomoći kada mu je najpotrebnije. Kasnije smo kroz razgovor saznali da je u Željkovim mladalačkim sukobljavanjima bilo ljudi s kojima do dogovora nije došlo, ali o tome, u maniru koji odudara od uobičajene samohvale, ne želi da govori. Zanimala nas je, pre svega, priča o ruskoj mafiji: – Kod njih je sasvim drugačije nego u Jugoslaviji. Nema rata između ljudi zbog toga što bi neko hteo ime preko noći, jer od takvih stvari nema koristi. Ne vole nered i zbrku, jer to vodi umanjivanju prihoda. Od poslednjeg klošara na ulici, preko načelnika policije, gradonačelnika, do jakih ljudi u oblasti… svi imaju svoj deo posla i zarade. Neko dobija tri, neko 30 procenata. Ne postoji „reket“ u smislu kakav je ovde – društvo ode u kafanu, razbije dve čaše i naredi gazdi da od sutra plaća hiljadu maraka. Kad nešto tražiš, logično je da čoveku zauzvrat nešto i ponudiš, kako bi obe strane bile zadovoljne. U Rusiji i Ukrajini će za smešno mali procenat prihvatiti da ti štite lokale, da obavljaju mnoge poslove umesto tebe, spajaju sa najznačajnijim ljudima, a ti dolaziš na gotovo. Pošto ja tako radim s njima, izračunao sam da me sve košta pet puta jeftinije nego kad bih odavde vodio svoje ljude. Pri tome su maksimalno korektni. Sve što kažu, ispoštuju. Kad god odem tamo da bih nešto završio, sve je unapred sređeno. Rusi takođe imaju dobro organizovanu mafiju, ali su uglavnom koncentrisani u dva-tri velika grada. Po primorju, gde je po pravilu najveći biznis, poslove su preuzeli Jermeni. Sada je takva situacija da Jermeni i Gruzini dolaze u Moskvu i sve veće gradove, tako da šire teritorije. Rusi čak ne drže sve poslove ni u Moskvi i Sankt Petersburgu. Ne znam da li imaju slične probleme međusobno, kao mi ovde, samo je činjenica da se drugi bolje organizuju, da Rusi moraju da se povlače i u nekim poslovima i na nekim teritorijama – priča.
Svi trgovački putevi u Rusiji nezaobilazno vode preko mafije. Ona kontroliše gotovo svakog trgovca pa je neizvodljivo da neko „sebično“ radi samo za sebe. Svako iz lanca uzima procenat, ali su u krajnjoj računici svi zadovoljni. Sve više je lepih automobila i velikih kuća u izgradnji, mada je opšti utisak o stanju u nekadašnjem SSSRu loš. Željko objašnjava da je kriminal u njihovim uslovima postao institucionalna vrednost. Uveliko rade fondovi u koji svaki od privatnika ima obavezu ulaganja. Sindikat mu, zauzvrat, pomaže u slučaju da propadne u poslu Bez „članarine“ nema dozvole za rad, a ona mu garantuje zaštitu u svakom pogledu. Posebna odlika – doduše u suprotnosti sa onim o čemu izveštavaju zapadni mediji – jeste sve manji broj ubistava u bivšim sovjetskim republikama. Primer Sočija je ilustrativan za čitavu državu. Ukoliko jermenske partnere zanima posao u delu grada pod kontrolom Gruzina, dovoljan je dogovor. A on podrazumeva da Jermeni u sličnoj situaciji udovolje konkurentskom taboru. Bar u tom delu primorja, jedinu opasnost predstavljaju upadi čečenskih bandi iz Moldavije. Iako ih ubrajaju u opasnu mafiju, vek trajanja na području gde su uloge već podeljene nije im duži od dva-tri dana. Udruženi, Jermeni i Gruzini ih proteruju, a ukoliko zaključe da nemaju drugog izbora – likvidiraju. Rutovićev poznanik iz Bugarske kaže nam da je sličan koncept organizovanog podzemlja odskora usvojen i u toj zemlji. Čak bi se moglo reći da su Bugari otišli korak dalje. Gangovi su se međusobno potpuno povezali, organizovali i stvorili zajedničke fondove. Ubistva odavno nisu svakodnevna pojava, poslovi su podeljeni, ustoličena je neophodna hijerarhija. Svaka kockarnica u naših istočnih suseda uplaćuje postotak u fond. Vrhunsku organizovanost, koja pre svega podrazumeva apsolutno poštovanje usvojenih pravila, odslikava sledeći podatak – samo od bugarskih prostitutki za sindikat se dnevno sakupi 60.000 dolara. To je ogroman novac koji se odmah investira u dalje poslove. Naravno, svaki pojedini član „sindikata“ ima garanciju da će mu, ustreba li kakva pomoć, organizacija stati iza leđa. Tako su istočnoevropske mafije na najbolji način iskoristile strah zapadnih partnera da ulažu u ovo područje.
Ishitreno, i donekle prostačko, rasuđivanje tvoraca zapadnoevropskog javnog mnjenja, koje je prostor Istočne Evrope označilo gorim od svih geta i favela zapadne hemisfere, nekom je ipak išlo u prilog. Organizovani kriminal ima dovoljno početnog kapitala, od kojeg bi, sve je izvesnije, i same države želele da imaju koristi. Utoliko je razumljiva izjava jednog od ruskih zvaničnika, da u budućnosti, ako je potrebno, računaju i na mafiju. Ovakve „inovacije“ još nisu uvedene na ovdašnjim prostorima. Zato naši ljudi, čiji se imetak i iskustvo priznaju u svetu, i zaobilaze svoju zemlju. Od Željka slušamo zanimljivu priču o braći Marković, poreklom Budvanima. Posle dužeg boravka u Engleskoj uputili su se, kao veliki ulagači i pokretači značajnih poslova, u Kijev. Poslovanje su započeli sa nekadašnjim načelnikom KGB-a. Za kratko vreme ostvarili su ogromne prihode i osvojili simpatije domaćina. „Oni sigurno mogu da pitaju“, kaže Rutović, „pošto je Beograd. Toliko su jaki.“ Ukrajinska štampa našla je povod da o petorici braće Marković piše na način kako bi samo mogli da požele. Mada lično nema razloga za jadikovanje kako ovde ništa ne može da se postigne, Rutović je vidno nezadovoljan situacijom: – Kako to objasniti? Ja sam prvi automat u Rusiji postavio pre godinu dana, njihova mafija mi obezbeđuje kockarnicu i do sada nijedna plastična dirka na aparatima nije slomljena. Tamo se posao ozbiljno shvata, a ovde se zbog ogovaranja ubijaju nedužni mladići. Da postoji interes, ja bih to shvatio – ja sam prvi koji štiti svoje. Za svoj hleb se borim i nema šanse da mi neko uzme parče ako mu ja ne dozvolim. Meni nije potrebno ime, niko u mojoj blizini nema kompleks zbog toga što ljudi ne drhte pri spomenu njegovog imena. Kad bi bilo drugačije, ja bih ga prvi oterao. S druge strane, puno je sposobnih mladića u Beogradu i šteta je što se ne bore za dobre poslove, za velike pare A znam da to mogu. U principu, svako bi trebalo da na svojoj teritoriji otvori što više lokala, pokrene razne poslove, da se udružujemo, sarađujemo, pomažemo jedni drugima. Doduše, za to je potrebno poverenje, a njega nema, jer je mnogima važnije šta je ko rekao. Da nije tako, garantujem da bi bilo mirnije, bez ovoliko ubistava. Moje bogatstvo je u tome što me niko ne gleda sa strahopoštovanjem Poslovi se mogu praviti samo na korektan
način. Ljudi oko mene poštuju svoj posao, svakog čoveka s kojim se sretnu. Snagu i veštinu ne koriste da bi se iživljavali na ulici. Vaspitao sam ih da svakome pomognu, priđu, da uvek budu na strani slabijih. Ja se ne hranim strahom nemoćnih. Ali, ako je neko od mojih prinuđen da odgovori na provokaciju, stvari se menjaju – bolje da poraziš ti njega nego on tebe – kaže. Nekoliko mladića je pokušalo da nam objasni razliku između svojih i Rutovićevih pokretačkih motiva. Svoje često nalaženje u prilici da odgovore na pucnjeve, ili prvi potegnu oroz, oni tumače „iskrenom potrebom da baš tako rade“. Duboko veruju da drugačije ne bi mogli da opstanu i funkcionišu, i nalaze malo razumevanja za krug ljudi kojima pripada Željko, a kojima je biznis, a ne „akcija“, na prvom mestu. „Oni ne razumeju nas, a ni mi se ne trudimo da shvatimo njih“ – veoma precizno zaključuje jedan od iskusnijih uličnih heroja. No, s druge strane, isti sagovornik ubeđen je da u gradu kad-tad mora doći do susreta i razgovora svih zaraćenih strana i neke vrste opšteg primirja: „Možda ja to neću doživeti, ali će se sigurno desiti“. Žalosno je, objašnjava dalje, što veliki broj ljudi za to neće ni da čuje, iako će morati da na to pristanu u trenutku kad budu u slabijem položaju. Takvo mišljenje, u najvećem delu, podudarno je sa Rutovićevim stavovima, ali ni kod jednog sagovornika, pa ni kod Željka, nismo našli odgovor na pitanja: u kom trenutku bi to trebalo da se dogodi i, možda pre toga, ko bi takvu ulogu mogao i smeo da preuzme na sebe? – Nekako je to ovde teško, jer smo mi takvi ljudi. Ja sam, iskreno, prvi za to da se pojedinci od autoriteta dogovore o globalnim stvarima, a da oni koji ne žele tako da se ponašaju, budu isključeni. Međutim, uvek se čeka da za takav potez neko drugi poturi leđa. Ljudi računaju – ako se poturi, pa se dogovor negativno okrene i sve propadne, onda će svi pričati o tome, i krivicu svaliti na njega. Najteže je prvom. Ja bih, ipak, bio srećan da tako bude, da se sklopi sporazum. Drugo rešenje ne vidim. Ako neko zaista veruje da je sposoban da sam kontroliše čitav grad, onda on nije normalan – ubeđen je Željko Rutović.
Zanimljivost vezana za momke koji odavno nemaju egzistencijalne probleme, jeste ulaganje kapitala u sportske klubove i pojedince u individualnim disciplinama. Pretežno je, bar u poslednje dve-tri godine, reč o fudbalu, mada ponešto para ode i u kase rukometnih i odbojkaških klubova. Tako se, naizgled, dogodio paradoks, da dečaci u kopačkama nižerazrednih timova imaju veća primanja od prvoligaških kolega. Dežurni dušebrižnici pohitali su sa rešenjem zagonetke – finansiranje sportista predstavlja masku za pranje novca. Kada se naknadno ispostavilo da računica u završnom bilansu ne daje pozitivnu sumu, shvatilo se da sport, bar za sada, i u ovim uslovima, ostaje opšte mesto za trošenje, nikako za sticanje novca. Naravno, aluzije na veze sporta i kriminala imaju osnovu. Ali, sklone brzom zaboravljanju podsećamo da su najcrnje radnje obavljane pod zvaničnim patronatom kojekakvih sportskih organizacija, i da se iz „crnih fondova“ bez javnog znanja i pristupa uzimalo i davalo prema nahođenju i simpatijama. A za ovo, svakako, nema smisla krivce tražiti među današnjim ulagačima. Uostalom, Željkova priča o davanju u sport, donekle otkriva pozadinu: – To je samo hobi, nikakvog posla u tome nema. Uzeo sam nekoliko momaka, a jednog, Jovu Pudara, superteškaša, posebno forsiram. Ne bih želeo da se iživljavam na bilo kojem od tih ljudi, jer je njima najteže. U fudbalu čovek možda može da se folira, a bokser kad izađe na ring nespreman, može samo da dobije batine, da bude ponižen od protivnika. Napravio sam neke kontakte sa sportistima iz Rusije. Gledaću da dovedem njihove najbolje borce, da organizujemo dobre mečeve. Stvarno radim iz ljubavi, jer tim ljudima treba pomoći. Jova ima 21. godinu, došao je iz Bosne, prihvatio sam ga i on to poštuje. To su pravi momci. Nije samo o sportistima reč. Evo ga Veljko Cerović, kažu da je bio među najbogatijim Srbima u Sarajevu. Imao je diskoteku za 2.000 ljudi, počeo da pravi svoj tržni centar u Sarajevu, podiže kuće… Puno je pomogao našim Srbima i ja to cenim. Izvukao je Karadžića kad je bilo najteže. A u Beograd je stigao sa jednim izlupanim „jugom“ i srećan sam što sam mogao da mu pomognem. Siguran sam da će za nekoliko godina da povrati sve što je izgubio u Sarajevu E, to je ono što vredi, da daš drugom kako bi i tebi sutra pomogli. Isto je i sa
onim o čemu smo pričali, sa mafijom u Rusiji. O tome se svašta piše. Otišao sam u Rusiju, ja dao njima, oni meni. To je izvanredno tržište, ali niko nema smelosti da ode i vidi kako to stvarno izgleda na licu mesta. U Beogradu me često pitaju kako izlazim na kraj sa njihovom mafijom. Verovatno misle da sam ja jači mafijaš od njih tamo. Glupost, ne mogu svakom to da objašnjavam. A kada objasnim kako stvari stoje, ljudi promene mišljenje, jer znaju da ne pričam prazne priče. Na Zapadu se plaše Rusije baš zbog toga što još nije država sa jakim garancijama, ali ljudi koji su ih meni dali održali su ih sto posto. Ispunili su sve što su obećali, a to je za biznis, ipak, najvažnije.
ZATVORSKE PRIČE Viđeniji momci mlađe generacije rado bi, s manje-više opravdanim argumentima, sebi pripisali epitete kao što su hrabrost, srčanost, odvažnost, čestitost… U godinama u kojima jesu, ipak, teško shvataju da sve te osobine mogu da se pretvore u neko čudno prokletstvo, da postanu zla kob onoga ko ih poseduje. U poslu u kome su iznenađenja česta, a svaku pojedinost nemoguće u tančine isplanirati, postoji jedan faktor važniji od svih ljudskih karakteristika, često presudan – sreća. Ukoliko ona okrene leđa, sve drugo pada u vodu. Životno iskustvo Ðure Radonjića Grofa bi za tu tvrdnju moglo da bude pravi dokaz. Njegov blizak prijatelj kaže: – Grof je najveći maler koji čovek može da bude. Ležao je za sve što je uradio, pa i za tuđe prekršaje koje su mu pripisali. Ja nikad nisam bio u zatvoru, čupao sam se iz neviđenih čuda, jer mi je zvezda bila naklonjena. Ovo nije preterivanje: naš sagovornik je uspeo da utekne nemačkoj policiji u trenutku kad je to izgledalo neostvarivo. Na simsu minhenske dvospratnice nemoćno je očekivao da dođu po njega i stave mu lisice na ruke. Kao na dlanu posmatrao je policajce koji su dotrčali ispred ulaza u zgradu i zastali kraj slučajnog prolaznika. Nepunih pola minuta pre toga i sam je protrčao kraj njega. Bio je uveren da je „došao kraj“, jer je čovek tačno video mesto gde se sakrio… A onda se prosto ukočio od neverice – nestrpljivoj policijskoj poteri prolaznik je rukom pokazao u suprotnom smeru, gde su za tren oka i otrčali. I danas nema drugog objašnjenja sem da je svom spasiocu, u trenutnom susretu u paničnom begu bio simpatičan, te je odlučio da mu pomogne. To što mu se dogodilo naziva ludom srećom, svestan da bez nje, ma koliko sposobnosti bile velike, „nema ništa od posla“. U svojoj petnaestoj godini Ðura Radonjić je, lepuškast i željan
svega, sa Kosova stigao u Beograd. Počeo je da se dokazuje u okolini železničke stanice: „pobij se s jednim, pobij s drugim, stekneš afirmaciju, stalno pristižu novi, hoće da zauzmu tvoje mesto, ti to braniš…“. Nadimak su mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao na okolinu: kicoško oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje, odlučnost da sve to brani… Grofov uzlet vremenski je trajao koliko i zadovoljstvo onim što mu je Beograd pružio. Kad je prvi put zakoračio preko granice, nameran da oseti užitke za koje je verovao da mu domovina nikad neće pružiti, krenulo je loše. Umesto čari njemu nepoznatog i zanosnog sveta, o kojima su tako lepo pričali mladići koji su sve češće odlazili u Zapadnu Evropu, Ðura je upoznao nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima Nemačke, Italije, Austrije i Holandije. Ukupno jedanaest i po godina. Prvi susret sa tamošnjim pravilima predstavljao je iznenađenje: – Čim su me strpali u zatvor raspitao sam se ko je tu najjači. Pokazali su mi, a ja sam ga onda isprebijao. Mislio sam da, kao u našim zatvorima, mora da se zna ko je ko, da mi slučajno neko ne bi pravio neprilike. U startu sam se prešao – smestili su me u samicu, za kaznu što sam bez razloga istukao čoveka. Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je došao zahvaljujući prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili uhapšeni, ostavljali „na čuvanje“. U vreme kad je „brinuo“ o njima, prostitucija se odvijala daleko od očiju javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja „poslovne pratnje“. – Čuvao sam ponekad – priča Grof – po sedam-osam, i do deset devojaka. Zaista ne mogu da se setim koliko mi je para prošlo kroz ruke. Na Starom sajmištu sam imao kućicu, unutra radni sto u kome sam držao novac. Jednostavno sam otvarao fioku i uzimao koliko je moglo da stane u džep. Jedno vreme sam imao devojku koja je radila u „Metropolu“, sa odabranom klijentelom. Samo ona je za veče mogla da zaradi pet, šest… osam stotina maraka. Ali je bila ljubomorna kao pas, pa sam bio prinuđen da od nje krijem druge devojke. Ni njima nisam smeo da kažem za ovu. Radila je fantastično. Čak i kad ne bi uhvatila mušterije umela je da im izvuče lovu. Kaže im, recimo: „Prebiće me Grof ako ne daš toliko“, i ovi joj daju pare, iako je nikad nisam udario. Teško je bilo potrošiti toliko
novca koliko sam zarađivao, ali sam ja pronalazio način… Ništa ga u Beogradu nije sputavalo. Na Zapad je „krenuo iz želje da upozna život tamo“, nipošto zbog toga što mu je ovde nešto manjkalo. Čak mu ni pokušaji SDB da ga zavrbuje, nisu previše smetali: – Oni nikad ne rade ono što se priča po gradu – dobićeš to i to. Postupak izgleda drugačije: recimo, kad je Miteran dolazio u Beograd, plašili su se da Arapi svašta mogu da učine. Raspitivali su se u podzemlju da li je neko čuo da Arapi nešto spremaju, pa su došli i kod mene, jer sam preko prostitutki saznavao mnogo toga. Jedan od njih, valjda neki važan, dao mi je posetnicu i broj telefona na koji u svakom trenutku mogu da ga pozovem. Zadržao sam posetnicu i obećao da ću mu javiti čim nešto saznam, ali mi, normalno, to nije padalo na pamet. E sad, poznavao sam Arapina za kojeg su sumnjali da ima udela u atentatu na turskog ambasadora. Imao sam ključ od njegovog stana, držao sam tu neke stvari, pa sam i kad nije kod kuće odlazio. Jednom prilikom me zaskoči policija, tvrdeći da sam došao da obijem „gajbu“. Shvatim tada da su ga neprestano nadgledali. Da bih se iščupao, zatražim od inspektora da okrenem telefon, ali mi on uzme cedulju od onog debejca. Vratio se u sobu posle dva minuta. Vidim ga, skroz pobeleo, i kaže mi: „Nisi normalan, ovaj broj telefona nemoj nikom da daješ u ruke.“ Na tu foru sam zavlačio muriju još nekoliko meseci, dok me nisu provalili. Iako je znao da postoje momci koji su, zajedno sa Službom, učestvovali u nekim ubistvima, prvenstveno u Nemačkoj, Grof nije imao želju da se priključi odabranima Bio je, uglavnom, slobodan strelac, nevoljan da prihvati pravila timskog rada. Teško mu je pao prvi duži boravak u bečkom zatvoru, pogotovo što u to vreme ni nemački jezik nije dobro znao. Od 20 meseci pritvora, koliko je trajala istraga, godinu dana je proveo u samici. – Velika je razlika – objašnjava Grof – između izolacije i samice. U izolaciji dobijaš sve, u samici nema ničeg: nema cigareta, ne vidiš nikog, donose ti hranu, sam si u šetnji… Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove zatočeništva: – U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni,
pre mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio. Ali, u Holandiji je bilo problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte zarezivali, pa sam posle deset uveče udarao svom snagom u vrata. Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao je i Ugar, mada on nije pušio, ali se solidarisao. Međutim, ne reaguju. Posle nekog vremena pojedini čuvari su omekšali, ali se pojavio neki džukac… mogu da lupam, radim šta hoću, ne da cigarete. Setim se ja da Holanđani strašno mrze Nemce, da nemački niko ne govori, iako ga svi znaju. I Ugar mu jedno veče vikne da je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to neviđeno pogodi. Ode i vrati se sa „havanom“, kafom i paklicom svojih cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: „Nisam Hitler.“ Verovatno jedina tragično neuspela zatvorska šala koje se seća, dogodila se s mladićem kojeg su privremeno ubacili u ćeliju sa zemljacima – „veteranima“. Uhapsili su ga na austrijskoj granici s dva-tri grama marihuane u džepu. Sunarodnici su ga potom, iz čiste dosade, uveravali kako mu za tako „neviđenu ludost“ ne gine nekoliko godina najteže robije, mada su znali da će ga zbog banalnosti prekršaja odmah sutradan pustiti. Ujutru su preplašenog momka pronašli obešenog. Učinio je to u očajanju i strahu od „dugogodišnjeg zatvora“. Mada nije razlog zbog kog bi Ðura Radonjić trebalo da bude zadovoljan, vredi istaći da je on jedini Jugosloven koji u nemačkim zatvorima nije dobio ni dan skraćenja kazne. Ponašanje u tamošnjim kazamatima i te kako ima uticaja na smanjivanje zatvorskog boravka, ali Grofa nijednog trenutka nije odlikovalo primerno ophođenje prema okolini: – Ja sam jedini stranac, ne samo Jugosloven, u čitavoj Nemačkoj koji nije dobio trećinu zatvora (skraćenja – prim. aut.). Čak je i Giška to dobio, a pisali su o njemu kao o glavnom čoveku jugo-mafije. Ugar je dobio skoro polovinu. Meni nisu dali ni dana. Valjda zbog toga kažu da sam malerozan. A bilo je ljudi koji su pravili veće probleme od mene, pa su dobijali trećinu. Svoje „samačke“ dane Grof je provodio po tačno utvrđenom redosledu: treniranje, čitanje, slušanje muzike, spavanje. Sem jednosatne šetnje sve drugo vreme provodio je u ćeliji:
– Mora čovek nekako da organizuje vreme. Noću sam slušao radio, ustajao oko 12 za ručak, zavisno od raspoloženja trenirao i čitao. Obično jednom dnevno hvata kriza, ludilo, kako ga zovemo, kad se skupi sav bes. Posle prođe. Za razliku od mnogih kojima je padalo na pamet da prekrate muke, on se time nije opterećivao. „Jesam se sekao, ali to dođe u naletima“. Imao je dovoljno snage da, u trenucima kad nije bio u samici, razmišlja o bekstvu. I u „Traunštajnu“ u Nemačkoj je oprobao sreću: – U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. Od svih, ja osuđen na najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice, ostalima se imena ne sećam, i jedan Makedonac kome je ostalo samo 15 dana do izlaska. Dogovorimo se da bežimo. Naš Švaba, kome smo davali novac, nabavi nam sav alat za beg. Prozor je imao duple rešetke i znao sam da su one druge nekako obezbeđene, ali sam odlučio da probamo – ne košta mnogo. Do četiri ujutru sve završimo, pa i te druge rešetke, niko ne spava, svi čekamo muriju da dođe ujutru. Donesoše nam doručak i ja vidim da je jedan provalio šta smo uradili, ali ne sme odmah da reaguje. Kad, posle pet minuta opšta frka, dolazi i upravnik zatvora. Na brzinu se dogovorimo kako da se čupamo. Kažem upravniku da ćemo, ako pokušaju da nas razdvoje, iseći i stražare i sebe. Pa on kako hoće A kažem Makedoncu da delo uzme na sebe, jer tu ima caka: kod njih u zakonu postoji član koji se odnosi na pobunu. Ako više zatvorenika pokuša bekstvo, onda može da im se sudi. A ako neko to radi sam, ne mogu mu ništa. Šta će Makedonac, nego prihvati. I svi se iščupamo. Makedonac preostalih 15 dana provede u samici i ode Svima je bila frka zbog mogućeg slanja u „Štraubing“, odakle onda više nema šanse za bežanje.
Posle neuspešnog bega Grofa su ipak prebacili u drugi zatvor. Na njegovu nevericu, tamo nije bilo Jugoslovena, „nemaš sa kim domaću reč da prozboriš“, kako kaže. Samo na trenutak sreća mu se nasmešila, jer je uspeo da pronađe jednog Hrvata. Međutim, počeo je rat i prijateljstvo nije potrajalo: – Provalim ja da je Hrvat počeo da se izdvaja Mene su žandari stalno davili pitanjima oko rata, jer su znali samo za Tita i Jugoslaviju. Pojma nisu imali šta je Hrvatska a šta Slovenija. I ispriča taj Hrvat nešto Švabi stražaru, ovaj mi to prenese. Dohvatim ga, pitam ga šta je lajao, on počne da laže, da se pravda, pa mu prilepim šamarčinu. Nisam video da je tu pub. Pođe pub na mene, ja na njega, on pobegne i napiše prijavu. Tužio me i Hrvat, pa sam opet opalio deset dana samice. Među mnogim pismima koje je dobijao za vreme robijanja, posebno mesto zauzimaju Giškina. Prijateljevali su još od dečačkih dana, pa je Giškin patriotski zanos zarazio i Grofa: ’
– Zatvor mi je spasao život. Jer, da nisam bio u njemu, sigurno bih sa Giškom otišao na front, a verujem da mi se tamo ništa lepo ne bi dogodilo. Razmišljajući o tome šta je od kriminala ostalo u današnjem Beogradu, gotovo setno zaključuje. – Nema više ljudi formata Ljube, Giške ili Ranka, koji bi mogli da zavedu red u gradu, izmire sukobljene strane. Zato je ovoliko divljanja. Toga je, doduše, bilo i ranije, ali u manjoj meri. Uvek naiđeš na jačeg, pa ako ne možeš drugačije, vratiš mu s leđa. Ali ne kao danas. Nije bilo prepucavanja preko novina, to im je samo da izginu bez veze, a mogu svi da žive. Da podele grad kako hoće i svi da imaju novca. Verovatno su mladi pa to ne shvataju, a razumeće ako dožive. Razočarenje u momke koji su sada na glasu, za Grofa je usledilo kad je sa nekima od njih krenuo u jedan posao. Nameračili su da akciju odrade na prilično prometnom mestu, ali su mu trojica saboraca, svi odreda sa zatvorskim iskustvom, u poslednjem momentu okrenuli leđa. Valjda iz inata, sam je učinio ono za šta trojica mnogo poznatijih nisu imali smelosti. – Zatvor omekša ljude – zaključuje – i nikom se tamo ne vraća. Oni što pričaju suprotno lažu, a ja sam to video svojim očima. Pomoglo mi je da ih bolje upoznam. I pored toga što je dobar deo „radnog veka“ proveo u zatvorima, upoznao je prilike u takozvanom jugo-podzemlju Zapadne Evrope: – Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od kada je Ljuba poginuo, počelo je loše. To je bilo presudno. Još tu i tamo ima nekog, recimo, jedan Crnogorac u Štutgartu… A stvarno smo bili moćni. Sad, io zavisi od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da poredimo Duju, Meta, Jogija… sa nekom ekipom koja je otišla da šanira, krade garderobu. Duja je bio ime u Amsterdamu, da ne pričamo šta su bili Ljuba i Ćenta za Nemačku. Giška takođe, mada je on u Nemačkoj proveo malo vremena. Jedan od presudnih razloga zbog kojih je jugoslovensko podzemlje izgubilo na jačini, Ðura nalazi u spoju za koji je naknadno
shvatio da ne valja – u vezivanju kriminalaca sa običnim svetom, koji je nemaština oterala na rad u strane fabrike: – Naši ljudi se tamo stravično rednjare (cinkare – prim. aut.) jer strahuju za papire, koji su im najvažniji. Naši koji tamo rade pošteno imaju papire za ograničen ili neograničen boravak. Nikom nije do toga da ostane bez njih. A opet, kad momci odavde odu tamo, informacije o tome gde ima love, zlata, dobrih kombinacija, mogu da im daju samo zemljaci koji tamo žive. Kad policija provali da je podatke lopovima dao neko od običnog sveta, onda ga pritisnu, zaprete oduzimanjem prava na boravak i šupiranjem iz Švabije ukoliko ne kaže ko je uradio krađu.. Nema više rednjarenja među našima nego u Austriji. Kriminalci su se pokazali i dobro i loše. Ovi drugi su većinom ljudi sišli s brda. Oni sve otkucavaju da ne bi izgubili egzistenciju. To sam ja kasno shvatio. To je moja greška što sam opalio desetak godina zatvora u Austriji i Nemačkoj. Puno toga na šta je nailazio, zbunjivalo ga je. „Italijani su“, kaže, „jaki u Italiji. U Nemačkoj i Austriji drže picerije. Ćim dođe kod Germana više nije Žabar, već počinje da razmišlja kao Nemac.“ U zatvorima je sretao kriminalce za koje se znalo da su evropskog formata, ali nije video da u robijaškim uslovima uspevaju da vode poslove van zidina, kako se inače priča: „Nemoguće je voditi posao uspešno, kao kad si na slobodi“. Snalazio se dobro, i u jednom zatvoru je pokrenuo malu manufakturu za proizvodnju rakije: – Bilo je to u Kajshajmu, u Nemačkoj. Slučajno sam saznao da se ispod naše ćelije nalazi veliki prostor kroz koji prolaze cevi za grejanje. Izrezali smo pod tako da se u otvor mogla spustiti naprava za pečenje rakije. Kad bismo obavili posao, rupu na podu smo dobro prikrivali. Seća se da je u početku imao čak i originalni kondenzator, ali su mu ga stražari pronašli i oduzeli. Napravu za hlađenje morao je da improvizuje. Takođe, gumeno crevo pomoću kojeg je napravio nekoliko pokušaja, pokazalo se neupotrebljivo. Doduše, od „rakije“ se moglo napiti, ali bi sledećeg jutra glavobolja bila nepodnošljiva. – Imao sam kanister od dvadeset litara – nastavlja priču – koji sam zagrevao pomoću dve žice na čijim krajevima su bili žileti.
Rakiju smo pravili od voća, parfema, kikirikija… svega što je moglo da se upotrebi. Litar takvog napitka prodavao sam za sto maraka, što je bilo prilično skupo, ako se zna da je zatvorenička plata mesečno iznosila dvesta maraka. Ponekad sam rakiju menjao i za boksove cigareta. U zatvoru je moglo sve da se kupi: viski, hašiš, heroin, kokain… Samo, cene su, u skladu sa rizikom koji je nosilo krijumčarenje, bile astronomske. Recimo, gram heroina koštao je hiljadu maraka, deset puta više nego na ulici. Međutim, nikad nisam trgovao teškim drogama, jer su se, u slučaju da vas otkrije straža, određivale teške kazne. Kažnjavan je „suvom sobom“, samicom sa podnim grejanjem, gde je, kako kaže, „i beton topao, ne možeš da spavaš, da poludiš“. I skoro redovno je upadao u neprilike. Kad je opet dospeo u zatvor gde nije bilo naših ljudi, uspevao je da samoću nadoknadi čitanjem naših novina. Sve dok mu jedan Nemac, autoritet među „domaćim“ zatvorenicima, novine nije bacio preko zida „Tukao sam ga kao konja“, kaže Ðura, „a ostali su stajali i gledali. Ni to mi nije bilo jasno.“ O svojim zatvorskim danima, kaže još: – U tamošnjim zatvorima proveo sam godine, a upoznao sam samo jednog Nemca da vredi, nekog Ričija, bio je dobar s Giškom. Ostali su sačuvaj bože. Ako padne za jednu pljačku, daće mu papir i olovku i on će napisati sve što zna. To je za njih sasvim normalno, tako su vaspitani. Niko ga tamo ne tuče. Ovde u SUP-u kriminalce tri dana lome, pa ako ne mogu da izdrže batine, oni povuku izjavu na sudu. U Nemačkoj ih niko ne dira, a oni opet sve pevaju. U početku sam se u tome teško snalazio. Padne Švaba prvi put, tačno se sećam da se zvao Hari. Stalno mu drhti ruka. Padne kod mene u ćeliju i kaže mi: „Prepoznala me neka žena“. Pitam ga kako kad je imao masku, a on odgovori – po tome što mu drhti ruka. Mučenik je, u stvari, pošten čovek, ali je izgubio silne pare na kocki, pretili mu da će ga ubiti, pa je bio primoran da pljačka kako bi vratio lovu. Kažem mu – ne priznaj, budalo, nemaju nikakav dokaz na sudu. I on mi obeća da neće priznati. Vrati se sa suđenja, sve rekao. I više nego što su tražili. Kaže mi – za ovu jednu pljačku, ako bi mu nekad dokazali, dobio bi šest-sedam godina, a on je rekao za sve koje je
imao, pa će ukupno dobiti devet. To je njihova računica, jer su u stalnom strahu da će im delo kad-tad biti dokazano… Grof često ponavlja da čovek posle tri godine zatvora nije isti. „To je i nauka dokazala.“ Ipak, nakon više od jedanaest godina tamnovanja, deluje sasvim smireno. Jedino ga je kosa napustila pre vremena. „I pored svega što je bilo, mogu mimo da se pogledam u ogledalo. Niko zbog mene nije stradao, iako sam ja ležao i za druge.“ Nemoguće je, naravno, prepričati kodeks čoveka koji u nemačkim i austrijskim zatvorima, za razliku od svih stranaca koji su tamo dopali, nije dobio ni jedan jedini dan skraćenja kazne. Danas je oženjen, ima ćerkicu i relativno unosne privatne poslove. Učio je, dodaje, na svojim greškama. I zaključuje: – Ipak je ovako bolje. Da sam sve to znao, verovatno bih radio drugačije.
SLOBODNA PROFESIJA Poslednjih dvadesetak godina Voždovac važi za kraj u čijem su okrilju odrasli prestupnici velikog formata. Poetici skloni novinari tumače to posebnom atmosferom nekadašnjih udžerica gde se, kažu sa simpatijama, sve i o svakome znalo, ali nikom nije zlo mislilo, i gde je mladež odgajana na robinhudovski, po današnjim merilima – reklo bi se – opozicioni, način. Ispunjeni žudnjom za nedostižnim, mladići iz tog kraja spojem jake volje i pesnica, što je podrazumevalo česte sukobe sa zakonom, tražili su svoj put, odnosno prečicu, do uspeha. Mnogi nisu stigli kuda su se uputili, ili, ako jesu, tamo su ostajali prekratko da bi u postignutom uživali. Na neki neobjašnjiv način Voždovac je do danas ostao primamljiv regrutni centar za mladiće s nedostatkom strpljenja, spremne da reskiraju gotovo sve, kako bi živeli po svom izboru i zamisli. Oni sami ne vide zašto bi im drugi zamerali na opredeljenju koje s ponosom ističu, tumačeći primedbe na svoj račun kao odraz tuđe slabosti, zavisti i nedostatka odvažnosti. Novija istorija Voždovca, kad je o čvrstim momcima reč, nerazdvojno je vezana za Gišku. Usmeno predanje, u vreme dok je „gazdovao“ Beogradom, kaže da se svakog jutra u njegovoj ulici formirala duga kolona automobila, u kojima su momci iz svih delova grada strpljivo čekali na „podnošenje jutarnjeg raporta“ o događajima od prethodne noći. Međutim, otkako je prvo njega, zatim i one koji su ga sledili, inficirao patriotski zanos, Voždovčanima su se ređale nevolje. Jedan za drugim, u nepune četiri godine, stradali su Žabac, Beli, Giška, Knele… a pred kraj ‘94. i Goran Vuković. Stekao se utisak da voždovačkoj ekipi, kako sebe nazivaju, trudeći se da žive i rade kao tim, malo šta polazi za rukom. Mija Baškalović, koji je u kvartetu sa Žućom, Žapcem i Kneletom, činio prve „izlete“ po gradu, seća se da je Giška u rekordnom roku saznavao za njihove „nesporazume“. Trudio se da
im prenese bar deo ličnog iskustva, ali su njegove savete slušali u zavisnosti od toga koliko su uspevali da se obuzdaju. Istovremeno, Giška im je predstavljao zaleđinu kakvu su samo mogli da požele. Po Mijinim rečima, od vršnjaka s kojima je počinjao, desetak više nije među živima. Većina ih je poginula u obračunima s protivničkim taborima. Ipak, misli da su Voždovčani preboleli nedaće kojih se drugi još nisu oslobodili: – U našem kraju jedino je Giška bio s Voždovca, a većina drugih iz Braće Jerković, koji je poslednjih godina Voždovcu povratio ugled. Giška je dugo bio u zatvoru, momci s Voždovca su upali u neke probleme, počelo je drogiranje. Onda smo mi iz Braće Jerković preuzeli glavnu ulogu, krenuli po gradu i povratili ono što nam je pripadalo. Droge je svuda po Beogradu, imali smo i mi drugare koji su s tim započeli, ali više nisu s nama. Jednostavno, nemamo poverenja u takve ljude. Ove podlosti po gradu se dešavaju jer mnogi nisu bili u vezi sa starijima od kojih bi nešto videli i naučili. Trebalo je da na Voždovcu prođu tu obuku i budu časni, da ne pucaju na žene. Nema više tog viteštva, takvo je vreme – konstatuje Mija. Oni koji ih pominju po dobru, kažu da su jaka ekipa, da
„nadgledaju“ ne samo svoj atar, nego i sam centar Beograda. Tu se, uostalom, najčešće mogu videti. Iskazujući uticaj u procentima, njihov prijatelj iz Novog Beograda kaže da Voždovčani kontrolišu 70 odsto beogradskog podzemlja. Drugi, pak, to smatraju preterivanjem. Mada se kao ekipa mogu sresti u gotovo svim delovima grada, veliki je broj onih koji od tih susreta zaziru. Zoran Dimitrov Žuća kaže da nije baš tačno da su sa mnogima u zavadi: „Tačnije bi bilo reći da u svakom delu grada imamo puno prijatelja, što je lako proveriti“. Na primedbu da je gužva s Voždovčanima u beogradskom podzemlju započela po povratku Gorana Vukovića iz nemačkog zatvora, odgovara: – Mi smo u ratu s pojedinim gradskim ekipama bili i pre nego što je Goran došao iz Nemačke. On je, faktički, u svađu ušao zbog nas, a ne mi zbog njega. To što se povlačilo po novinama je glupost. Kad je stigao, 91. godine, on nas je samo podržao i stao na našu stranu. O njemu najgore govore oni koji su Ljubu Zemunca viđali samo na slikama, kao što sam ga i ja viđao. A to rade da bi se dodvorili nekim starijim mangupima. Ljubini drugovi su imali pravo na ljutnju, niko drugi sem njih. Sada nema ni jednog ni drugog, glupo je o tome govoriti.
Pojam „pravi kriminalac“, na osnovu događanja tokom protekle tri-četiri godine, Voždovčani jasno definišu: da imaš „nešto iza sebe“, neki „dobro urađen posao“ u inostranstvu, dobru pljačku, neko „upucavanje“, da nisi cinkaroš, da si karakter… Kažu da je njihov deo grada u tome oduvek prednjačio, da se tamo niko nije ogrebao o tuđi učinak, što je u Beogradu inače česta pojava. Tokom više susreta s mladićima iz ove ekipe moglo se zaključiti da slobodno govore o svemu, ne ustežući se da pomenu i detalje koji bi im mogli doneti nevolje. Njihova razgovorljivost nekima nije po ukusu, ali tome ne pridaju važnost. Svesni su, kako objašnjava Mija, situacije u kojoj se nalaze: – Nas politika ne interesuje – iz prostog razloga, koji drugi sebi neće da priznaju – u svakom sistemu mi ćemo biti „otpad društva“. Tako je to čim imaš karton u policiji. I ako dođe nova vlast, i ako ostane ova, mi smo etiketiranu i kao kriminalci i tako ostaje. Sad, možemo mi to i da ne budemo, ali ko nas pita. Ne mislimo: ‘ajde, doći će ovi drugi na vlast, pa će oni da nas vole. Oni nas isto neće voleti, kao ni ovi. Uvek će biti borbe protiv kriminala i to je normalno. Ali mi nismo protiv države, nismo ni protiv zakona, samo volimo da što pre dođemo do para, a da ne idemo u rudnik. Slobodna profesija, posao bez obaveza. Većinu vremena provode zajedno, obilazeći kafiće i restorane, premeštajući se s jednog na drugo mesto, obavljajući, obavezno po strani i u pola glasa, poneki poverljiv razgovor. Ni slučajno da im se omakne sitnica o konkretnom poslu. Ili „kombinaciji“, kako vole da kažu. I pored toga upadljiva je predusretljivost spram novinara u koje imaju poverenja, ne ustežući se da prozovu i one koji im nisu po ukusu. Ponekad je teško odgonetnuti razgovaraju li ozbiljno, ili je to tek način da se zabave. O suprotstavljenim ekipama govore s nipodaštavanjem, pominjući ih poimence uz najraznovrsnije opaske i primedbe. Kad osete potrebu da se dokažu, spremni su da to učine odmah, ma koliko druge i sebe doveli u neprijatnu situaciju. Kažu da s vremena na vreme rizik i zadovoljstvo dolaze ispred interesa. „Svesno smo u tome“, objašnjava Milan Janković Guta. „Opasnost nam je stalno nad
glavom. Vremenom to postane navika, oguglaš, onda ide samo od sebe. Nekad je bolje, nekad gore. Nije, naravno, svejedno, ali kad si već u tome, onda se odlučiš“. Mija se ne usteže da prizna ono o čemu većina mladića nerado razmišlja: – Roditelji uvek misle da njihova deca nisu uradila ono što u stvari jesu. To pogotovo ovi mlađi znaju. Ruku na srce, ovako uzbudljiv život svako osuđuje, a roditelji veruju da je njihovu decu „na to nagovorilo loše društvo“. Neki su pokušavali da krenu s nama, pa odustali, shvatili su da nisu za to. Normalno, niko im ne zamera što su se povukli. Ozbiljniji deo takvog života predstavlja podela rizika i dobiti. I za ove mladiće važi pravilo da je neukusno pitati s koliko novca raspolažu, mada su njihovi simboli sasvim rečiti – svako vozi dobar automobil, nosi „malo žutog“, oblači stvari s originalnom etiketom… Ponosni su na to što u svom okruženju nemaju ni „vojnika“ ni „oficira“, ustrojstvo kakvo je moguće sresti na nekim drugim mestima u gradu. „Kod nas u društvu svako ima novac, ima za pristojan život, za izlazak i provod. Mi smo jednostavno drugovi, bez obzira da li je nekom 15, a drugom 30 godina. Niko ne može drugom da kaže: idi i završi ono, a ja ću ovo. Kad je frka, ide se zajedno“, objašnjava Mija. Žuća dodaje: – A šta se po gradu radi? Trista ekipa je bilo i stalno se stvaraju kao neke nove. Naravno, ima onih koje poštujemo i s kojima smo dobri. Kod nas je već deset godina isto društvo, niko se nije posvađao, nego nam stalno prilaze novi. Po nekim društvima, kao imaju hijerarhiju, vojnike i šefove. A vođe su im toliko hrabre da ne smeju ništa da urade, već traže klince koji hoće da se dokažu. Bojan Banović, iako mu je tek 19 godina, već neko vreme je nerazdvojan sa ovom družinom. Uveren je da odnos naredbodavaca i izvršilaca zapravo pokazuje kakve su relacije u pitanju: – Vidite i sami koliko se većina tih mangupa po Beogradu međusobno poštuje, kad se dele na bednike i one koji će im udeliti povremeno po neku paru. U stvari, samo „gazda“ ima novac. Na račun klinaca sebi pravi pare, a ovi mučenici nemaju ni dinara. Misle kako će jednog dana biti i za njih, a dobro znam da nikad neće dobiti
ništa. Otprilike takve relacije trebalo bi da predstavljaju bar deo „preporuka“ koje ih, po njihovoj proceni, izdvajaju od nekih beogradskih gangova. Gotovo u isti glas govore o iskustvima koja su im pomogla da se međusobno namire, a da pri tom niko ne ostane zakinut, bez obzira na to koliko njih deli novac. U nekim gradskim prepričavanjima protivnici tvrde da ova skupina ume da zaradi, i to prvenstveno prodajući drogu. „Čuo sam da to, mislim droga, postoji, ali…“, neuverljivo objašnjava Žuća svoju neupućenost: „Bez šale, to nema veze, pričaju zlikovci“. Na još češću optužbu, da u Beogradu slove za „reketaše“, Guta, sem uveravanja da nijedan vlasnik lokala u gradu ne može reći da su mu dužni pare, izvodi i logičnu računicu: – Koga da reketiram ako mesečno zarađuje hiljadu-dve maraka? I u policiji mogu da provere da niko od nas nije prijavljivan za „reket“. Zaštitu pružamo prijateljima, vlasnicima lokala, da ih neka ekipa sa strane ne bi maltretirala. To je čisto prijateljstvo, nema protivusluge. Stalno obrćemo pare, troši se, a mislim da među nama još niko ne ostavlja sa strane. Sad, za advokata uvek moraš da imaš, da misliš na nešto nepredviđeno. Uvek moraš da razmišljaš korak unapred. Mija je, kad je reč o novcu, sasvim konkretan: – Ja na benzin nedeljno potrošim koliko prosečan kafić donese za mesec dana. I šta bih onda od njih mogao da uzmem? Treba mi dosta para za život. Izračunajte – svaki dan benzin, odlasci po kafićima, na ručak i večeru u restoran… sve to košta. Niko od nas dnevno ne potroši manje od 200 maraka. Mi smo najbolji potrošači u gradu, samo to ljudi, osim onih kod kojih odlazimo, još ne shvataju. Pare su samo sredstvo da se bolje živi. Po uzoru na svoje nešto iskusnije prijatelje, Bojan s protivnicima otvoreno ulazi u sukob. Žuća za njega kaže da sa osmehom odlazi i u opasne okršaje, a čaršija priča da za svoje godine prečesto poteže pištolj. O njemu se nešto više čulo onog trenutka kad je, po sopstvenom priznanju, ranio poznatog beogradskog momka, Kristijana Golubovića. Čak i to prepričava kao nebitnu epizodu, ne pridajući značaj svemu što se dogodilo: