opasno približavale da bi se na kraju sasvim izgubile. Snalažljivost, „korisne malverzacije“, kao apsurdna floskula, primitivna pohlepa za materijalnim dobrima, skorojevićki odnos, odnosno antiodnos prema duhovnim vrednostima, davali su boje noći toj poraznoj, strogo prikrivanoj svakidašnjici i njenim osnovnim atributima. Farsa najbezbednijeg društva morala je da opstane na svaki način. Ko bi se drznuo da potraži istinu bio je proskribovan; doživljavao je neprijatnosti, a neretko i više, mnogo više, od toga. Saučesnici u jednoj falsifikovanoj kriminalnoj politici i kriminologiji, u smislu i teorije, i prakse, bili su pored pravosuđa, tužilaštva i policije, i naučne ustanove i univerziteti sa njihovim relevantnim fakultetima, uvek spremni da „naučnim“ konstrukcijama podupru ili prikriju političke proizvoljnosti na štetu i uz žrtvovanje postulata nauke i profesionalne etike. Još nešto što je obeležilo razdoblje nekadašnje Jugoslavije u vezi sa kriminalom, u kome se i nalaze koreni zla o kojima danas kazuju A. Knežević i V. Tufegdžić u zbirci tekstova „Kriminal koji je izmenio Srbiju“. Obmanjujuća predstava o kriminalu bila je propraćena mnogim okolnostima kojima se u svakom kriminalnopolitičkom ili kriminološkom istraživanju itekako mora posvetiti pažnja. „Crna brojka“ je pokazivala tendencije ka veoma velikoj vrednosti. (To je masa ne samo neotkrivenog kriminala, već i kriminala za koji se zna, ali počinioci nisu krivično gonjeni. Rasprostranjena je pojava da poslovodni organi svojim odlukama ne prijavljuju dela uslovljavajući takvu odluku naknadom šteta ili bez ikakvih uslovljavanja. Tome je doprinosila i inače selektivna politika kaznenog progona od strane tužilaštva, podređena političkoj samovolji moćnika.) Nezadovoljavajući rezultati su prisutni i kod otkrivanja nepoznatih učinilaca krivičnih dela (oko 40% i više ostalo je neotkriveno). Na zvanično stanje kriminala sigurno su uticali i veoma sporo vođen krivični postupak i neažurnost sudova Međutim, znatno više od toga, tu sliku je iskrivljavala neprimerena kriminalna politika, u onom delu koji se odnosi na zakonodavnu praksu. Naime, u zastarelom, arhaičnom krivičnom zakonodavstvu nije bilo inkriminacija na osnovu kojih bi se gonile i kažnjavale alarmantno rasprostranjene socio-patološke pojave u širem smislu,
sa nesagledivo teškim posledicama Samo primera radi: trošenje bez kontrole ogromnih fondova reprezentacije, putni troškovi koji su često prelazili granice objektivno mogućih dana za putovanje tokom godine, duple naknade putnih troškova na gradilištima van zemlje, zloupotrebe sa službenim vozilima, nekontrolisano korišćenje flote specijalnih aviona itd. U suštini u prostom socijalne patologije nalazila su se opasnija i štetnija ponašanja od inkriminisanih ponašanja. Već tada je država svim svojim autoritetom stala na pozicije sistematske i duboke kriminalizacije društva. Potvrda za to naćiće se i u Kneževićevim i Tufegdžićevim pričama, iako su identifikacije prestupnika vezane za niže, lokalne nivoe, što je odgovaralo njihovim saznanjima, kulturnom i opšteobrazovnom nivou i potrebama. Kada je reč o ovom valja imati u vidu i odnos između prestupnika i same policije, zadužene prevashodno za otkrivanje kriminala. Policijski saradnici, doušnici, računaju sa određenim pogodnostima iz te saradnje. Vrsta i količina pogodnosti zavisi od različitih činilaca i obično je stvar arbitriranih odluka operativnih službi. Tek u poslednje vreme, naročito prilikom nanošenja odlučujućeg poraza „Crvenim brigadama“ u Italiji, posle otmice američkog generala Dorijera, pitanju doušnika se pristupilo sistematičnije. Mnoga zakonodavstva su izmenjena i dopunjena upravo da bi se i na taj način sprečile eventualne zloupotrebe (Italija. Francuska, Švajcarska itd). Jugoslovenska praksa se i tu u priličnoj meri razlikovala. Radilo se bez ikakvog rada. Krupni i osetljivi poslovi koje je prestupnicima, kao svojim saradnicima, poveravala naročito politička policija utiskivali su preduboke tragove u mnoga zbivanja: od onemogućavanja da pojedinci među njima dođu na izuzetno visoke društvene položaje, a opet oni nepoćudni, preopasni zbog moći koju su obezbedili da postanu žrtve nemilosrdnih obračuna, za javnost uvek pripisivanih isključivo unutrašnjim sukobima u podzemlju. Autori knjige „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ su upravo dobro zapazili i tu karakteristiku ranijeg jugoslovenskog podzemlja koja se višestruko i u još kudikamo nepovoljnijem obliku prenosi na kriminalni tok sadašnje Jugoslavije. U procenama uticaja koji dolaze odatle, autori su veoma realni,
promišljeni, sa retkom osobinom da ne budu nametljivi i sami uobličavaju završni sud. Oni prepuštaju drugima da iz ovlaš, uglavnom u krokiju, ispričanog dela priče izvlače dalje zaključke. Zahvaljujući tom pristupu pouzdani zaključci će bez većih napora biti dostupni i laicima i uplašenim ili nesigurnim u sopstvena znanja stručnjacima. Inače, poseban tabu je postojao u odnosu na organizovani kriminal. Uporno se tvrdilo da njega na ovim prostorima nema. Takvi stavovi su u ime nauke obrazlagani na besmislene načine: nisu se stekli elementi za ponavljanje organizacionih obrazaca američkog, italijanskog, evropskih ili japanskog ganga, izostaju spektakularni obračuni za prevlast, neprepoznatljive su organizacije koje dugo traju i slično. Gubilo se iz vida da su stereotipi u toj oblasti isključeni, da ima razlika i unutar pojedinih sredina kakav je slučaj, na primer, sa Italijom od Cosa Nostra, preko N’drangheta do Camore, a da se ne govori o američkom gangu, italijanskoj mafiji i japanskoj jakuzi. Uostalom, totalitarni i autoritarni sistemi nesporno obezbeđuju posebne pretpostavke za organizovani kriminal. Fiktivni poslovi u skladu sa propisima koji su zaklon za glavne, ilegalne delatnosti od kojih se ostvaruju ključni profiti ovde nisu neophodni, jer sve se podvodi pod propis kada je reč o najmoćnijim organizacijama pod kontrolom same države. Nezakonite dobiti ostaju nekažnjive zbog očuvanja socijalnog mira, pri čemu poslovodni organi prisvajaju najveći deo sredstava. Svakako, dvojstvo legalnog i ilegalnog poslovanja prisutno je pre svega van društvenog sektora, u privatnim preduzećima koja su veoma rano postala središta za okupljanje veoma uticajnih grupa iz podzemlja. Rauferova istraživanja ukazuju da je Zagreb među važnim centrima u Evropi u kome delaju ogranci italijanske mafije i to za „poslove“ ilegalne trgovine droge i oružja. On upozorava na prisustvo istih grupa i u Bosni i Hercegovini i duž crnogorskog dela obale. (Sa ovim upozorenjima se poklapa i premeštanje direkcije „Jugoskandika“ na Sveti Stefan, što može da bude slučajnost, ali i ne mora.) Posle 1991. godine spale su sve obrazine Na samom početku sukoba, kada je tek pripremana katastrofa u koju će se ubrzo ući, sve
sukobljene strane računaju sa potporom iskusnih gospodara podzemlja. Ovima je opet to dobro došlo za njihove planove i podstaklo političke ambicije. Nastaje novi spoj politike i kriminala koji konačno uklanja svaku razliku između podzemlja i ustanova države. A to nije moglo da se dogodi bez prethodnih priprema na obe strane, koje nisu trajale kratko, što ponovo upućuje na pogubne posledice ranije trpeljivosti, sigurno i dobro promišljene, u odnosu na uobličavanje i snaženje kriminalne organizacije. Snaženje organizovanog kriminala i nagli porast kriminala u celini u novonastalim uslovima u Jugoslaviji, pa i na drugim stranama na nekadašnjem jugoslovenskom prostom, ima nekoliko karakterističnih iskaza. Mere iz Glave VII Povelje UN, uvedene prema Srbiji i Crnoj Gori rezolucijom Saveta bezbednosti br. 757 (1992), samo su dodatni podsticaj već uveliko otvorenom procesu kriminalizacije politike i politizacije kriminala. Haos u nacionalnoj ekonomiji iskoristio je zvanični politički i državni vrh za bezobzirnu pljačku tzv. društvenih dobara. Svojinski preobražaji nisu ništa drugo nego ozakonjeni oblici otimanja ogromnih vrednosti od strane povlašćenog menadžerskog lobija koji je odranije raspolagao enormnim sredstvima sticanim zahvaljujući uobičajenim malverzacijama, cinično nazivanim i korisnim, naravno bez bližeg određenja ko je od njih imao korist. Socijalna raslojavanja koja su u drugoj polovini 80-ih godina bila zastrašujuća, sada su se povećavala. Novi/stari bogataši (treba čitati ceo komunističkosocijalistički mnogoljudni establišment, sa vojnim i policijskim establišmentom) obezbedili su sebi probrana mesta u evropskom i svetskom visokom društvu (Kipar, Grčka, Švajcarska, Rusija, Ekvador) u žargonu dnevne politike korisnim malverzacijama i iznošenjem iz zemlje, pre svega, ogromnih suma novca, a na jeziku krivičnog prava pljačkama za koje se nije moglo odgovarati, jer su bile vešto legalizovane. Na to se nadovezuju tzv. vojne liferacije uz neuobičajene profite, nezakonite preraspodele vojnog, vojnosanitetskog materijala, humanitarne pomoći. Od ove poslednje, najveći deo završava na crnom tržištu pod kontrolom mafije iz Srbije, Crne Gore, Krajine i srpskog dela Bosne. Mere iz Glave VII Povelje UN, pogotovu kada su strože
primenjene na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti br. 820 (1993) podstakle su kriminalna ponašanja. Može se postaviti pitanje u kojoj meri su one i svesno isprovocirane, s obzirom na tvrdoglava oglušavanja vlasti u Beogradu o veoma ozbiljna upozorenja diplomatskih predstavnika iz Vašingtona, Otave i sa drugih strana (bilo je i ostavki zbog takvog stava). Vlada Srbije je potresana ministarskom i ostalim aferama, „Jugoskandik“ i Dafiment banka uveliko su razvijali svoje delatnosti pod zaštitom ustanova države. Postoje sigurni podaci međunarodnih nevladinih organizacija o prenošenju novčanih sredstava velikog broja preduzeća na račune pojedinaca u inostranim bankama kako bi se izbegla ograničenja u raspolaganju. Tim sredstvima i njihovom kretanju gube se tragovi, a zloupotrebe se same po sebi nameću. Nijedna unutrašnja institucija nije u položaju da ih prati. Samo za neupućene i naivne, naravno, pored posvećenih moćnika koji odatle profitiraju, predstavlja tajnu munjevito bogaćenje „uglednih“ poslovnih ljudi koji izlaze iz društvenih preduzeća, staju na vodeća mesta sopstvenih, u zemlji ili inostranstvu, ili kombinovano, a onda i formalno ulaze u politiku, stvarajući dodatno pozicije za što bolju zaštitu i korišćenje svojih interesa i uslova koji im pogoduju. Sa kriminološkog i kriminalnopolitičkog stanovišta veoma je zanimljivo da umrtvljeno i obogaljeno pravosuđe izuzetno brzo štiti „ugled“ i „čast“ pojedinaca iz tih krugova. Nasilje dominira. Broj ubistava, telesnih povreda, razbojništava po apsolutnim i relativnim pokazateljima osetno nadmaša sve što se događalo do 1991. godine na celom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. Sukobi koji se rešavaju najsavremenijim oružjem, korišćenje takvog oružja u rukama dobro naoružanih običnih građana, bilo povratnika s ratišta, nekultivisanih i neadaptiranih doseljenika, pogotovu u metropole, ili, uslovno rečeno, starosedelaca za nasrtaje na život, telesni integritet i materijalna dobra drugih, donose učestalo veliki broj žrtava. Beograd, Novi Sad, Subotica, Kragujevac, Niš, i ne samo ti gradovi, postaju prepoznatljivi po starim obrascima kao nesigurni za život i to znatno iznad svih pragova tolerancije te vrste. Dodatno, uveliko se može govoriti o kritičnim tačkama unutar samih naselja, na kojima je povećan rizik
življenja i uobičajenih aktivnosti. Grupe u podzemlju se identifikuju po teritorijalnoj pripadnosti, kakav je slučaj sa „Voždovačkom grupom“, na primer. Događa se i dogodilo se upravo ono što je pouzdano merilo za procene bezbednosti, odnosno nebezbednosti naselja u pogledu kriminala i socijalne patologije. U tom opštem mrtvilu, lutanjima, stvaranju praznina u nauci i praksi u ovoj oblasti, koje nisu slučajne, jer država sa lojalnim poslušnicima ulaže ogroman napor da izbriše prljave tragove za sobom, kao što je već uglavnom učinila kod teških povreda međunarodnog humanitarnog prava u još nedovršenim jugoslovenskim ratovima, knjiga „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ postaje dragocen dokument, tamo gde nauka nije sama za sebe obezbedila potke za prava naučna pregnuća, dobrim delom će njene propuste da nadoknade kazivanja autora o Kneletu, Giški, Belom, Vukoviću i mnogim drugima. Omogućiće ona nauci kada se vrati sebi i postane svoja, da ne počinje ni od čega, da ne luta po stranputicama bez potrebe. Ta kazivanja su dobar, pouzdan putokaz i za teoriju i za praksu, jer antiheroji na koje se odnose nisu pojedinci, sami sebi i za priču dovoljni; to je čitav jedan svet, jedno mračno i bezumno vreme u kome je nešto mnogo više od sticaja okolnosti – da se ne pominje sudbina – propustilo, možda i nepovratno, da zaustavi hod miliona nedužnih u pakao, iako je pakao tražio samo probrane po tamo važećim merilima. Za propuste se krive antiheroji ili posvećeni heroji? Verovatno ne celu istinu, ali nje nemali deo moguće je otkriti ili bar naslutiti na stranicama ove knjige. I zbog toga će ona biti i polazište i izazov za svakog stručnjaka koji je u sebi pomirio nezaobilazne nedoumice: znanje, ili moralni dignitet, ili oboje kao jedina zaloga valjanog bavljenja pozivom. U rukama takvih istraživača i jeste da napor autora dalje dograde i prevedu ga u sferu nove vrste pragmatike: viši stepen uopštavanja i uvođenje rezultata u svakodnevni, istrajan napor prevencije i represije kriminala i prevencije socijalne patologije, idući ka još jednoj, nužnoj izmeni Srbije, izmeni za kojom neumorno tragaju sva savremena društva. Beograd, januara 1995.
Vladan A. Vasilijević Kraj Obrada: Disco Ninja
Izvod iz recenzije Po prvi put iznose se svedočenja ličnosti sa podzemne beogradske scene, što može na ovaj način imati pozitivan uticaj. Kriminalci su u mutna vremena isplivali na površinu, postajući heroji i zvezde, ali ne zadugo. Distancirani, profesionalni način na koji su oslikane njihove ispovesti, pored uzbudljivosti, daje i realnu, višedimenzionalnu, sliku podzemlja bez harizmatičnog oreola. „Kriminal koji je izmenio Srbiju” postavlja, na osnovu iscrpne obaveštenosti, niz pitanja o najzamršenijim ubistvima koja su, budući više godina nerešena, izazvala strepnju i pažnju javnosti. Pogotovo što su imala i političku dimenziju. Zbog toga, ova knjiga predstavlja više od istraživanja pojedinačnih slučajeva: napor da se predstavi društvo u godinama krize, kao i doprinos borbi protiv kriminala. Mr Marko NICOVIĆ
Po motivima ove knjige snimljen je i dokumentarni film „Vidimo se u čitulji“ (produkcija B92, koji je na 42. Festivalu jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma osvojio Grand Prix i YUFIPRESCI (specijalnu nagradu filmskih kritičara). ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, rođen 1963. godine u Šapcu. Zaposlen kao novinar u listu „Politika‘ VOJISLAV TUFEGDŽIĆ, rođen 1962. godine u Šapcu. Zaposlen kao novinar u magazinu „Intervju“.
CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd Knežević A. – Tufegdžić V. KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU Beograd, Radio B-92, 1995. 272 str. ilustracija 77,14 cm