Aleksandar Knezevic i Vojislav Tufegdzic - Kriminal koji je izmenio Srbiju

– Sukob s njim je nastao najviše zbog mojih drugova, a onda i zbog njegovog ophođenja, jer voli da ponižava momke u svojoj okolini. Ipak, nismo se dirali, dolazio je na mesta gde smo se i mi okupljali. Tako je bilo dok se nismo posvađali, a onda smo se jednog jutra sreli na Karaburmi, i bilo je neminovno to što se desilo. U leto ‘94. godine Bojan Banović i sam biva ranjen. Pred ulazom u zgradu u kojoj stanuje čekali su ga u zasedi, otvorivši paljbu iz „kalašnjikova“. Metak ga je pogodio u ruku, zbog čega je imao komplikovanu operaciju i bio prinuđen da čitavo leto nosi teški fiksator za bolje zarastanje kosti. Odavao je utisak čoveka koji se zaista ne trudi da glumi napregnutost: „Sitnica, proći će, idemo dalje.“ Zbog toga što rade, a pojedinci misle i zbog onoga što otvoreno pričaju novinarima, Voždovčani su već godinama u raskoraku s policijom. S jedne strane to smatraju dokazom svoje čestitosti, jer policija takvim postupcima, kažu, otvoreno tipuje na to ko im smeta, a ko je s njima u dosluhu. Opet, nije im svejedno što su neprestano „na tapetu“. O cinkarenju, doušništvu, saradnji sa organima reda nemaju nijednu lepu reč, tvrdeći da čitav Beograd poodavno zna kome policija „drži leđa“. Po njihovim kriterijumima to je neoprostivo, u krajnjoj liniji poražavajuće za mangupe „koji su bez toga niko i ništa“. Žuća i za to ima „pravu“ meru vrednosti: „Ovako su tek totalne nule“. Sredinom novembra prošle godine Voždovčani su kolektivno pohapšeni. Policija je upala u njihovo omiljeno sastajalište na Senjaku, pronašavši u kafiću četiri pištolja, ali su momci uporno negirali da je oružje njihovo vlasništvo. Kako su naknadno objasnili novinarima, u policijskoj stanici su imali različit tretman. Oni stariji zadržani su nešto kraće uz, ističu, korektan odnos, dok su Vladan Kontić i Srđan Kačavenda, obojica dvadesetogodišnjaci, doživeli pravu torturu. Kačavendin opis događaja zvuči gotovo neverovatno: – Inspektor je počeo da me bije po glavi i telu, a kad nije mogao da me slomi krenuo je sa šamarima i pesnicama. Rekao je da je video moju sliku na nekoj poternici u Mađarskoj i da navodno ja dovozim kola odande. Kad nije mogao da mi na taj način izvuče priznanje o oružju, vezao mi je jednu ruku za sef, a drugu za sto. Naredio je

kolegi da vuče sto i tako su mi rastezali ruke. Tako vezanog me je udarao u pleksus, šutirao me… Onda mi je naredio da kleknem. Odbio sam. Smejao se: „Šta je, ne da ti ponos“? Prišao mi je s leđa i oborio me sa četiri snažna udarca u potiljak… Valjda pod utiskom svežih sećanja, neposredno nakon puštanja iz policije, prvi među Voždovčanima u to vreme, Goran Vuković, dao je sledeću izjavu: „Oni nas izazivaju, a svi mi molimo Boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to onda radio Giška“. Nekoliko meseci kasnije, mladić iz ove družine naveo je ovu rečenicu kao glavni razlog za Vukovićevu pogibiju: „To što je rekao ubrzalo je realizaciju plana da mu dođu glave, jer je već postajao opasan protivnik u svakom pogledu.“ U sećanjima ovih momaka, posebno mesto rezervisano je za Kneleta, o kome su Mija i Žuća, udarni tandem voždovačke ekipe, u više navrata govorili gotovo isto: – Knele je u 21. godini dosegao vrh u kriminalu, respekt i poštovanje čitavog grada. Bio je hrabar, srčan, dopadao se devojkama. Po umrlicama se odmah videlo da je s razlogom postao najmlađa legenda Beograda. O njemu se svašta pisalo i pričalo, ali većina toga nije bilo tačno. Nije bio podmukao, poput onih što o sebi pričaju lovačke priče. Knele nikad svog druga nije puštao da ide ispred njega, već je išao sam da rešava probleme. Upucavao je ljude, ali je to bilo s razlogom. Prozivaju ga zbog 9. marta i demonstracija na Terazijama. Pa, svi mladi s Voždovca išli su na Trg Republike iz ljubavi prema Giški. Razbijanje demonstracija na Terazijama je nešto drugo. Možda je i on nešto morao da uradi, ali to uopšte nije važno. Do smrti Gorana Vukovića, prvog među jednakima u ovom društvu, Voždovčani su donekle drčno ispoljavali svoju spremnost da svakom, ukoliko zaželi, izađu na megdan. Kad je u kasnim satima 12. decembra ‘94. godine, iz šestog pokušaja, Vuković ubijen, jednom od mladića koji su ubrzo stigli na mesto ubistva, oteo se uzdah: „Vidi šta nam rade.“ To je trebalo da znači da u Beogradu, i to van sveta u kome se kreću, postoji neko ko želi da im dođe glave. Pojedinci otvoreno upiru prstom u policiju, mada s te strane nikad

nije stigla reakcija na ovakve prozivke. Istovremeno, šuškalo se da će momci koje su Voždovčani „zadužili“, osokoljeni Vukovićevom pogibijom, krenuti u namirivanje računa. Tih dana su novinari skloni prognozama uveliko raspredali o novom voždovačkom „bosu“, pominjući sasvim konkretna imena. Posle neugodnih poseta njihovim redakcijama, odustali su od takve vrste nagađanja. Uostalom, gotovo da nema mladića koji se neće nasmejati na povremenu medijsku promociju beogradskih „kumova“ i „bosova“. „Ko će biti ‘kum‘ u Beogradu? Pa zna se, onaj ko se izreklamira. Na žalost, svaki ‘kum‘ opstane mesec ili dva, igra samo jednu polusezonu“, primećuje Žuća. Mija naslućuje da bi kraj obračunima u glavnom gradu mogao, ako to policija istinski želi, da dođe veoma brzo: – Pucnjava po Beogradu će prestati kad policija počne da

oduzima nelegalno oružje po gradu i kad postanemo svi jednaki pred zakonom, a ne da nas dele prema lojalnosti Ministarstvu unutrašnjih poslova. Mi smo samo svoji, jer je kod nas najveći greh nekog ocinkariti, pa makar se radilo i o ljudima s kojima smo u najgoroj zavadi. O nekakvom drugom životu, možda podsvesno prisutnom u razmišljanjima, Guta kaže: – Vremenom će verovatno doći i porodica, žena i deca, pa moraš da misliš i na druge. Da li će to nešto promeniti? Pa to je samo obaveza više, u suštini to ne menja mnogo. U našem društvu ima nekoliko momaka sa porodicom, ali smo i dalje zajedno. Bilo bi besmisleno da to nešto promeni u našim odnosima i druženju. Prijateljstvo zbog toga ne sme da trpi, to ostaje zauvek. – Niko od nas – objašnjava Mija – ne razmišlja: skupiću milion maraka, otići ću u „penziju“, obrezivaću voćke. Nikad se nisam pokajao zbog ovakvog života, a koliko znam, nije ni neko od mojih drugova. Možda to malo surovo zvuči, ali kad vodiš ovakav život uvek možeš da očekuješ metak. Međutim, znam da kad odem iz Beograda, ovakvog kakav upravo jeste, pa bilo to i na samo pet dana, jednostavno hoću da umrem od dosade. Bojan je još precizniji: – Ne mogu danas da budem ovo, sutra nešto drugo. Odlučuješ se samo jednom. Nema povlačenja. Žuća to posmatra s vedrije strane, objašnjavajući, na svoj način, da posao može biti pošten od početka do kraja, ili da opet može biti napravljen, ali, zavisno od raspoloženja, s krajem kakav on poželi da režira. Kao razlog za česte „nesporazume“ s policijom, upravo kad je o legalnim poslovima reč, Žuća je prilikom poslednjeg zajedničkog susreta s Goranom Vukovićem, naveo: – Svaki otvoren kiosk ili radnja, prodavnica, bilo šta, jeste strašna borba za dobijanje prostora i dozvole. Gorana su često pitali zašto on pomaže bilo kome da do tih dozvola dođe. Zašto ne bi? Zar je normalnije da momci upadaju u nevolje umesto da legalno krenu u posao? Znamo svi šta je bolje, ali i šta ih muči kad nekom od nas treba da izdaju dozvolu: problem je što kod nas ne mogu da se grebu.

Kad je o praštanju tuđih grešaka reč, a to je često na dnevnom redu, nema previše kalkulacija – računi se moraju platiti. Mirenja nema, izričit je Mija, sve dok se nesporazum ne reši na „zadovoljavajući“ način: – Daleko od toga da nema praštanja. Postoje ljudi s kojima smo se izmirili, ali su to dobri momci, pravi kriminalci, karakterni ljudi kojima možeš da veruješ. Normalno je da oni koji su nam se zamerili moraju da plate. To nije nikakva tajna. Pa, kako bi to izgledalo da nas neko kači, a onda kao nema veze – odoh ja, nikom ništa. Tako ne može. Nek‘ misle na vreme, da ne bi bilo kasno kad shvate šta su uradili. U nedelju, 27. novembra 1994. godine, u obračunu na beogradskom splavu „Lukas“ poginuo je devetnaestogodišnji Bojan Banović. Tom prilikom teško je ranjen Miodrag Mija Baškalović. Prema policijskom saopštenju, za Banovićevo ubistvo osumnjičen je Goran Mrdeljić, koji je i sam ranjen. Beogradom kruže priče kako je na dvojicu Voždovčana, za koje se priča da su inicirali sukob, u prepunom restoranu, pucano sa više strana. Mrdeljić je prebačen u Urgentni centar, odakle je posle nepuna dva dana, i pored policijskog obezbeđenja, nestao na spektakularan način. Kasnije je saopšteno, pa demantovano, da su ga prijatelji sklonili na sigurno mesto, negde na jugu Srbije.

NA IVICI U izjavama za novine, nekolicina mladića sa Zvezdare sebe je brzopleto nazvala „predsednicima opštine“ i „kraljevima“, aludirajući na svoj uticaj u beogradskom podzemlju. Nesrećan izbor trenutka i, izgleda, pogrešno uverenje, skupo je platio Dejan Marjanović Šaban, kojem je neočekivano, kako to biva, hicima iz pištolja presudio maloletnik iz njegovog najužeg kruga prijatelja i „saradnika“. Najavljivanje krvavih obračuna, preko novina voljnih da tome ustupe prostor, pokazalo se kobnim po momke koji su ih prognozirali. Promućurniji su se, posle bukačkih i razmetljivih izjava, bar privremeno povukli u medijsku senku. Njihovi ogorčeni protivnici ubeđeni su da iz nje nikad više neće ni izaći, kamoli „napredovati u poslu“ i uvećati reputaciju. I pored svega, neki nisu odustali od olako datih „garancija“ da će gradom zagospodariti kada i kako budu hteli. Primer ovih mladića najbolje ilustruje činjenicu da je nekoliko javno izgovorenih opaski dovoljno da pokrene sukob koji je gotovo nemoguće zaustaviti. Bez obzira na pojedinačne verbalne istupe, Zvezdara poslednjih godina slovi za jednu od mirnijih gradskih opština. Moglo bi se reći da Beograđani iz ovog kraja žive gotovo bezbrižno, bez straha od večernjih izlazaka. Većini mladića koji žive na Zvezdari, ili se tu sastaju, ni na kraj pameti nije da učine nešto po čemu bi njihov kraj bio svrstan u zonu crnih gradskih područja. Možda izgleda ironično proglašavati ih povučenim i miroljubivim, ali se oni svojski trude da baš tako budu prihvaćeni, da ostave utisak dobrih dečaka iz susedstva. „Običan svet se sklanja sa mesta gde se okupljaju ljudi iz drugih ekipa, jer su preplašeni od njih“, uverava Božidar Ristanović, jedan od mlađih iz ove ekipe sa Zvezdare „Međutim, tu gde se mi nalazimo dolaze normalni ljudi, navrate da popijemo kafu ili porazgovaramo.“

O odnosu prema drugim gradskim gangovima Boža neće da govori. Ističe da ni sa kim nemaju nesporazuma, da svoj odnos sa ostalima zasnivaju na ličnim prijateljstvima. „Nema povoda da s drugima budemo loši“, kaže on, „osim što onima koji nam se mešaju u interes damo po guzi. Ali nikog ne potcenjujemo i ne prozivamo. Krećemo se po čitavom gradu, odlazimo gde i kad hoćemo. Neprijatelji su nam oni koji to sami žele da budu.“ Svaki od ovih mladića imao je, donekle, zaseban put sticanja životnog iskustva. Nenad Branković, ne samo po godinama stariji od mnogih, na ratištu je od samog početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Kaže, nije mogao mimo da sedi u Beogradu dok Srbi u Hrvatskoj i Bosni ginu. U svoje 33 godine uspeo je da utka i 11 godina boravka u zatvoru, zbog, kako govore njegovi poznanici – stvari za koje danas ne bi dobio ni jedanaest meseci. O nepisanom pravilu da u rat kao dobrovoljci prvi odlaze momci van zakona, kaže: – Nema drugog objašnjenja nego da oni imaju najviše hrabrosti. Čista je laž da su išli zbog pljačke, bar ne većina. Opet, mnogi koji su tamo odlazili ovde su gubili posao. Niko od nas nije ni mogao da

ima ratno iskustvo, ali se ubrzo ispostavilo da o ratu najmanje znaju oficiri na koje smo nailazili. Kunem se da za više od tri godine rata nisam video nijednog ubijenog civila, sem na našoj strani. Jer, kad u tebe puca čovek u civilnom odelu, šta je on? Ja sam još za vreme rata u Hrvatskoj proglašen nepoželjnom osobom. To me uopšte ne sekira. Međutim, prema nama su se najgore ponele vlasti. Ako treba akcija, kada treba pomoć dobrovoljaca, onda smo dobrodošli. Kad toga nema, proglašavaju nas četničkom bandom. Protiv momka kojem u Šapcu sude za ratne zločine, navodno zbog ubistva civila u Zvorniku, nema nikakvih dokaza, nema svedoka To je politički proces. Mislim da bi nešto slično mogli da urade i drugim dobrovoljcima, s namerom da se tako operu i otarase takozvanih kriminalaca. Povratak u Beograd za Nešu nije bio neobičan, premda postoji uverenje da se ratnici teško prilagođavaju mirnodopskim uslovima života. „Pričaju o vijetnamskom sindromu“, kaže, „ali to je čista glupost Malo je labilnih ličnosti koje sada ne mogu da se prilagode. Rat nema nikakve direktne veze sa ubistvima po Beogradu.“

Kao samouki stručnjak za eksploziv, procenio je da bomba, podmetnuta u proleće ‘94. godine u kafić „As“, sadrži bar kilogram razornog TNT-a. Kafić u ulici Albanske spomenice, vlasništvo Nešinog dobrog prijatelja Zorana Manojlovića, apsolutnog prvaka Jugoslavije u boksu, potpuno je uništen. Od siline eksplozije, srećom nedovoljno stručno postavljenog eksploziva, stradali su i stanovi u istoj zgradi. Motive za ovu bombašku akciju, jedan bivši debejac pronašao je u nenamirenom dugu od hiljadu nemačkih maraka, ali je njegovo „saznanje“ samo izazvalo podsmeh mladića sa Zvezdare. Prema Nešinom mišljenju, stanje u gradu moglo bi da se objasni onom – zavadi pa vladaj. Razloge nalazi u međusobnoj ljubomori kod nekih ekipa, ali, verovatno, i u nečijem interesu. „Ima bacanja koski sa strane“, kaže, „mnoge štiti policija, pa oni misle da nešto vrede, da mogu da uđu u tuđe dvorište. Po pravilu je, međutim, najviše zavade zbog priče, psovke, ogovaranja. U suštini su sve to kompleksi onih koji ništa nisu uradili, a s tim ne mogu da se pomire.“ Svi se slažu u tome da organizovanog kriminala, onakvog kakav postoji u svetu, u Beogradu nema. „Potkupljivanje postoji“, objašnjava Neša, „ali to nije pravilo. I sudstvo i policija imaju male plate. Nije im svejedno kad im neko ponudi cifru koju inače ne mogu da zarade za pet godina. Ukratko, ovo su idealni uslovi za nastanak organizovanog kriminala.“ – Potrebno je razlikovati pojam kriminalca od uličara i kompleksaša. U gradu se veoma malo ljudi bavi pravim kriminalom, i to samo nekim njegovim vidovima. Većina ostalog je detinjasto, nezrelo – dodaje Neša. Boža priča o tome kako su neki njegovi vršnjaci bili spremni da potegnu pištolj samo da bi ih posle veličali u lokalnim razgovorima. „Ja to ne razumem i ne opravdavam, iako se radi i o mojim prijateljima“, kaže. „Mislim da je to, pogotovo danas, velika glupost. Od leta se nešto promenilo. Na svakom ćošku interventna jedinica, postalo je opasno nositi pištolj, jer će te sigurno zatvoriti ako ga nađu.“ Birane reči, kojima ih mladići iz drugih gradskih kvartova opisuju, momci sa Zvezdare ne doživljavaju kao kurtoaziju, već kao

odraz realnog stanja. U ovoj grupi, nesumnjivo najveći ugled uživaju Velja Jovović i Zoran Manojlović, mada svi s ponosom ističu prijateljstvo sa Mihajlom Divcem. Po nekom, uslovno rečeno, geografskom rasporedu, Divac je iz Novog Beograda, ali takve podele na Zvezdari ne priznaju. Tri pomenuta mladića bila su škrta na rečima, prvenstveno zbog opreza da nekom uzgrednom izjavom nepotrebno ne uzburkaju duhove. Velja i Zoran su svoja gradska poznanstva započeli kao izbacivači na splavu „Triton“. Jedno vreme družili su se i sa pokojnim Giškom… Na samoj Zvezdari, najslavniji u to vreme bio je Ciki, čije ponašanje i nadmenost mnogi nisu mogli da istrpe. Sukob Velje i Cikija, Boža smatra prelomnim trenutkom u uspostavljanju novog odnosa snaga na Zvezdari. „Od tog trenutka“, priča Boža, „Ciki se povukao, a čitav kraj je mogao normalno da živi. Velja ima harizmu, okuplja oko sebe izvanredne ljude. Ne mislim kriminalce i ubice, već potpuno običan svet. Kiza je prvak u boksu, sportista, potpuno na svom mestu. Tvrdim da u gradu niko za njih neće reći ružnu reč. Samo, ne daj bože da se nekom od njih bilo šta desi, bilo bi neviđeno velikog stradanja.“ Velja je u međuvremenu, poput ozbiljnih momaka koji su se finansijski konsolidovali, uložio novac u FK „Beograd“. Zajedno sa Zoranom poseduje još i kazino, stovarište i diskoteku u Nemačkoj, ali ne zbog statusnog simbola već, kako misle njegovi bliski poznanici – da bi izdržavao svoju, ali i porodice svojih prijatelja. – Divac je drugi tip. On je eksplozivan – nastavlja Boža – uvek su oko njega neke afere. Ali je dobar kao panja. Mislim da se po srčanosti u gradu malo ko može sa njim porediti. Kad je bio ranjen, potrčao je goloruk na pištolj. A sam nikada ne bi napao nekog ko ne može da se brani. Tokom tri godine blokade žila kucavica ne samo Zvezdare, nego čitavog Beograda, bila je najduža gradska ulica, Bulevar revolucije. Hiljade uličnih tezgi na kojima su dileri, šverceri, preprodavci i nakupci snabdevali Beograđane onim čega na drugom mestu nije bilo, predstavljalo je idealan milje za probleme svih vrsta. „Bulevar“ je, međutim, i tada, u doba najgore neimaštine, ostao pošteđen takvih iskustava. Pretpostavljalo se da, sem „opšteg interesa“ da tako bude, deo zasluge za to pripada i ekipi iz kraja.

– Nema to nikakve veze. Puno je poznatih ljudi iz kraja koji su zakupili tezge i prodavali svoju robu. Znam da su neki mislili kako mi udaramo „reket“, ali to nema veze. Tim ljudima smo jedino bili garancija da im niko neće oteti onu sirotinju što prodaju da bi preživeli. Normalno je da bližnjima pomogneš kad je gusto. Zato nas i poštuju – izričit je Boža. Osvrnuvši se na postojeće stanje u gradu, Neša uverava da je daleko za nama vreme kada su „na ruke“ odlučivali Bulbuder i Dorćol, Voždovac ili Karaburma… „Meni je drago što nas niko ne zna po pucanju, polovina i ne nosi pištolj. S druge strane, koliko god se policija trudila da suzbije nošenje oružja, drugi se bore da ga nabave. Ako mu uzmu jedan pištolj, ubiće drugim, koji nigde nije registrovan. To pucanje po gradu nema ništa zajedničko sa interesom, bogaćenjem. Mislim kao i većina drugih, da je u pitanju bezvezna slava. Ali za to je kriva država. Policija juri jajare, a ne hapsi prave lopove. Ali, ne mogu ja da vam pričam ko je veliki lopov. Problem je što nisu počeli da lh hvataju na vreme, pa su stalno korak ispred policije. Šta god policija nauči, kriminalci su već savladali sledeću lekciju. Da nema cinkaroša, ne znam da li bi policija ikog uhvatila“, kaže Neša. Smatra da samozvani „kraljevi“ i „kumovi“ ničim ne zaslužuju da ih pomene. „Oni slavni stiču maltretiranjem običnih ljudi, dece koja im ne mogu ništa“, kaže. „Kad im neko pruži pravi otpor, tu i završavaju karijeru. Svaka čast izuzecima.“ Opšte ubeđenje ovih mladića je da su osnovane priče kako neki proslavljeni kriminalci iz mlađe garde, zapravo odrađuju poslove za ljude iz senke. „Većinom su to stariji kriminalci koji su se vratili od preko. Oni su doneli novac i sada za svoje potrebe sponzorišu pucače. To je već biznis, ali su takvi retki.“ Ovde su, kaže Neša, mnogi propali zbog droge, a bili su poštovani: „S takvima je ranije bio prestiž družiti se, ali sad lh je žalosno videti. Koliko imam prijatelja od kojih danas pobegnem, okrenem glavu da me ne bi videli.“ Peđa Vladušić, Divčev mlađi brat, kaže da je takvo stanje najuočljivije u Novom Beogradu: – Tamo ima par klinaca koji imaju svoje bosove, a oni ih navode

na gluposti. Stave im pištolj za pojas, daju da ušmrču drogu, pošalju na svoje neprijatelje. Ti klinci, ni krivi ni dužni, mogu začas da stradaju. Drogirani, idu k‘o muve bez glave. Ne znam šta misle ljudi koji ih šalju u propast. Uostalom, meni je jedan narkoman bacio bombu u stan, a u njemu su tad bili majka i brat, i Divčeva majka. Našao sam ga, a vi ga pitajte kako je prošao! To su klasične jajare. Ako imaju nešto, nek udare na mene, a ne da šalju pucače. Nas ima tri brata u ekipi i držimo se. Nije nam potreban niko drugi, jer se trudimo da sami budemo dovoljno jaki. Ne pada nam na pamet da u naše probleme uvlačimo ortake sa Zvezdare ili nekog drugog. A kako policija reaguje? Kad je bačena bomba kasnili su 45 minuta, a onda upali u stan i bacili Divčevu i moju majku na pod. Tražili su naše oružje. Proveli smo dan i noć u MUP-u kao oštećeni. Divci, kako ih popularno zovu, imali su i peh sa splavom „Estrada“. Izgoreo je, ali ne „od opuška“, kako obično kažu izbegavajući da prozovu vinovnike, već zbog podmetnutog požara. Peđa žustro uverava kako je to posledica puke borbe za vlast, a policiju proziva i kao neposrednog učesnika u potapanju „Estrade“: – Maltretirali su nam goste svako veče, uveravali ih stalnim racijama da smo opasni kriminalci. Ljudi su prestali da dolaze. Kad su počeli da se okupljaju naši prijatelji iz grada, racije su učestale. Na kraju je i splav otišao, jer nisu mogli ništa drugo. Kakav sad tu interes može da bude? Da uništiš drugom imovinu i da niko od toga nema koristi? Eto, to je biznis koji umobolnici rade. Zbog eksplozije bombe neprijatnosti je imao i Boža, kad su u vazduh dignute prostorije PP „Karmen“, prve detektivske agencije u Beogradu. Boža je jedan od zaposlenih i, kako kaže, osnovna delatnost im se svodi na finansijska potraživanja i zaštitu pravnih lica. Od kraja ‘93. godine, kada se dogodila eksplozija, nikakvih tragova koji bi uputili na počinioce nije bilo. Ni policijska istraga nije dala rezultate. Uverava nas da oni, kao agencija, nisu imali neprijatelje, ali da je moguće da nepoznati bombaš sa nekim od njih ima lične razmirice. U ekipi sa Zvezdare i Boža bi, na neki način, mogao da se oseća kao dođoš. „Ja sam sa Karaburme“, kaže, „ali se tamo ne družim s ljudima, ne zato što ih ne volim, nego zato što nemamo ništa zajedničko. Svako je otišao svojim putem. Zato mislim

da je grad i nemoguće podeliti na Novi Beograd, Voždovac, Zvezdaru… Sve je to izmešano, i ja poznajem i poštujem puno ljudi iz drugih krajeva.“ Najviše vremena provodio je u dušanovačkim kafićima i lokalnoj teretani sa Nilom, zatim sa Banetom, Ćirom, Dembom i Pekom. „Danas je druženje drugačije“, kaže, „jer momci sa tridesetak godina već imaju porodice i obaveze koje uz to idu. Tradicija je da se Dušanovac priklanja Voždovcu, ali smo se zbog teretane i međusobnog druženja priklonili Zvezdari. Tamo su bili naši uzori. Pre nekoliko godina to su bili Adžim, Kiza, Ciki… Vremenom su neki otišli u druge kombinacije. Ne družimo se, ali i ne mrzimo da bismo skakali jedni na druge.“ Boža priznaje da se ne živi dobro kao nekad, ali da je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. „Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje naravno nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…“ – kaže. Sa ortacima sa Zvezdare presudno je prijateljstvo, ali, nekako nerado priznaje, „verovatno i neki zajednički biznis“. Tvrdi da je to dvoje u ovakvoj vezi nerazdvojivo: „Ako pravim novac, podeliću ga sa drugovima. Podeliću i kombinaciju, a znam da će i oni sa mnom. Ako ja imam, imaće svi.“ Mihajlo Divac nikad nije želeo da govori za novine, mada je umeo da se ljuti zbog onoga što pišu. I nije hteo da, kako kaže, „bude novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave“. Takvu vrstu popularizacije smatra prolaznom modom. „Kad čitam novine i gledam njihove slike“, dodaje podsmešljivo, „prosto me podilazi jeza“. Pojavom i čuvenjem nesumnjivo spada u red intrigantnijih gradskih mladića, a opis događanja u novobeogradskom podzemlju daje na sebi svojstven način: – Stanje je ludo. Postoje dve-tri grupice zavađenih ljudi. Zna se koji su, ne treba ih pominjati. Divac objašnjava da se zapravo jedino na Novom Beogradu sve zna – i ko je ko, i koliko vredi. „Mangupi koji bi preko noći da postanu ime, moraju da vode računa o tome da oni koji su već stekli pozicije, to neće lako dozvoliti“ – kaže. Praznim pričama naziva glasine o umešanosti u Pirketovo ubistvo, u bašti FK „Bežanija“. A

svoje ranjavanje s proleća ‘94. ispred kafića „Trozubac“, u centru grada, prepričava bez ikakvog uzbuđenja: – Ništa spektakularno, sedeo sam u bašti i čekao druga. „Indijanac“ me je popreko pogledao, pitao sam ga šta nije jasno, a on je nešto bezobrazno odgovorio. Uplašio se kad sam ustao i pošao prema njemu. Za stolom ih je bilo pet-šest. Potegao je pištolj iz velikog straha. Prvi metak me je pogodio u stomak, drugi je prošao kroz ruku i takođe ušao u stomak. Onda su se razbežali. To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio. Mihajlova ljutnja na neke beogradske novinare bila je opravdana Iako su, na osnovu policijskog saopštenja, objavili da je posle prvog hica pokušao da pobegne napadaču, situacija je bila obrnuta. S metkom u stomaku potrčao je za mladićem za kojim, tvrdi, policija „intenzivno“ traga. Od potere je odustao tek pošto je malaksao usled krvarenja. U novinama je ostalo zabeleženo da je napadač „sin poznate javne ličnosti“, ali taj trag je policiji bio nedovoljan, mada je čitav grad tačno znao o kome se radi. Svoje neprijatelje naziva bezopasnim, jer način na koji mu se suprotstavljaju smatra podmuklim. „To su neki imovinski kriminalci, jer napadaju na stan, splav, restoran… To je bedno, ponižavajuće.“ Kaže da ne zna da li do pomirenja može doći, jer su ovo postale igre bez granica, a nije siguran ni da li datu reč njegovi suparnici mogu da održe. Međutim, u Divčevom slučaju nije iznenađujuće što više od neprijatelja, ne podnosi one koji bi da ih izmire. – Nikako ne volim te što hoće da mire, te „unproforce“. Uvek bi trebalo da se opredeliš gde ćeš i s kim ćeš. Ne možeš da budeš dobar sa obe strane u zavadi Ne možeš da sediš na dve stolice – kaže. Kao jednu od glavnih Divčevih odlika, njegovi prijatelji ističu srčanost, kakvu malo ko u gradu ima. Neuobičajenost njegovog karaktera najbolje odslikava događaj tokom poslednjeg boravka u zatvoru. Tada mu je, po sećanju zatvorenika iz susednih ćelija, nadzornik straže „obećao“ propisne batine, na šta je Divac neočekivano reagovao i udario „zatvorskog generala“. Stražari su

nasrnuli na njega, ali je nastavio da se bori, odbijajući da se preda bez otpora. Kad je reč o temi koja je za većinu mladića od prvorazrednog značaja, o cinkarenju i doušništvu, saradnji s policijom, Divac je sasvim konkretan: – Čitav grad zna da ima mnogo onih koji se prodaju za mangupe, a pokriva ih policija. Šta o njima uopšte može da se kaže? Čak je i u novinama pisano o nabeđenim mangupima koji su policijski tasteri. Sad se i definitivno zna da je tako. Oni su inspektorima potrebni da bi im pričali šta se dešava po Beogradu, ko je koga upucao ili ranio. Normalno je da takve informacije prvo dođu do nas. Policija, da bi saznala, mora da ima informatore. Iskoristi ih i odbaci. Naravno, ne vrbuju svakog, već kukavice koje će u zamenu za olakšavajuće okolnosti da im pevaju sve po redu. Meni, na opštu sreću, to nisu ni ponudili. Videli su da ne volim da sarađujem. Kao što od rođenja imaš zdravstvenu knjižicu, tako i kod njih od prvog pojavljivanja imaš svoj pregradak. A oni se lepo odužuju svojim cinkarošima. I to piše po novinama. Ne mora ni da piše, samo se zapitajte šta pojedinci rade po Beogradu, i zašto za to ne odgovaraju. Ja sam pošteno odgovarao za svaki šamar. Misli da je takav način života uzbudljiviji, ali i da je pametno razmišljati o budućnosti, osnivanju porodice. Pod uslovom da se steknu uslovi – prvenstveno novac. O kriminalu ne razmišlja kao o sticanju „radnog staža“, niti ga posmatra kao vrzino kolo iz kojeg nema izlaska: – Povlačenja nema, jer ako si tako počeo, onda ćeš tako i živeti dok postojiš. Nećeš praviti gluposti kao kad si imao 17 godina, nećeš se bespotrebno izlagati riziku, ali time nikad nećeš prestati da se baviš. Ko nema snage i energije ne može da opstane. Nisam bio oprezan u jednom trenutku i dozvolio sam da me anonimac rani iz očaja. To više ne mogu da dozvolim. Samo da se oporavim, idemo dalje. A da li se, po njegovom sudu, sve to isplati? Nije siguran, ali kaže da drugačiji život ne poznaje: – Meni je sve to izazov – zaključuje – a bez njega ne bih mogao da živim. To je moj način života. Nije sudbina, izabrao sam tako. Kao

što ste vi novinari, ja sam izabrao da budem na margini. Na ivici. Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu „Putnik“ 12. februara 1995. godine, oko 8 časova ujutru. Po tvrđenju njegovog druga, tog jutra je do hotela otišao kako bi od svog prijatelja, boksera Slaviše Popovića, uzeo fotografiju s posvetom Napuštajući hotel, zasmetalo mu je što ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko izgovorenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže, jer je izranjavio ljude Pogođen je metkom u leđa. Mada je deo štampe na svaki način pokušavao da ovo ubistvo prikaže kao obračun u bokserskom podzemlju, jer su tog dana održavane finalne borbe „Beogradskog pobednika“, ispostavilo se da Divčeva pogibija s takvim nagađanjima nema ništa zajedničko. Najbolju ocenu njegovog karaktera dali su mladići s kojima je provodio većinu svog vremena: „Gore nego prema svojim neprijateljima, odnosio se jedino prema sebi samom.“

TRAGEDIJA POROKA Kada je pre nekoliko decenija rođen Novi Beograd, niko nije mogao da predvidi da će kulise najveće balkanske spavaonice biti idealno poprište i simbol obračuna devedesetih. Pokušaj da se jednolični betonski predeli izbrazdaju novim načinom numerisanja, skončao je u košmarnom neredu. Ogoljeni arhitektonski pragmatizam savršeno je odslikavao vreme u kome su pobeđivali samo bezobzirni, na čijem su se vrhu lestvice vrednosti našla najniža osećanja i porivi. Na vrhuncu opšte nesreće Novi Beograd je postao sinonim surovosti i besmisla, scena krvavih obračuna. Mladići dvadesetogodišnji i mlađi ranjavaju se međusobno pred stotinama svedoka, na autobuskim stajalište bacaju bombe na stvarne i umišljene neprijatelje, oroze povlače zbog neizmirenih računa, ružnog pogleda, gaženja travnjaka i loše parkiranog automobila, psa koji susedima nije po volji… Spavaonica se noću pretvara u strašionicu, porazivši nade koje su arhitekte socijalizma uložile u „grad budućnosti“. Jedan „prvoligaš“ opisivao nam je svog sredovečnog prijatelja, Italijana, koji važi za jednog od najuspešnijih evropskih pljačkaša banaka: – On je multimilioner, ne mora da radi do kraja života, obezbedio je decu i unuke. Zanimalo me je zašto i dalje rizikuje, s vremena na vreme organizujući akcije: „Shvatio sam da cirkulaciji krvi pomažu dve pljačke godišnje“. Postoji li nešto poput predodređenosti za kriminal? Gagi se nikada nije bavio naukom (završio je srednju školu za saobraćajne tehničare, „zbog roditelja“), ali veruje da, kao što se neko rodi za pilota ili pekara, postoje ljudi kojima je kriminal sudbina. – Ja mislim da je to nešto genetski Nisam imao neki izraziti socijalni motiv, iako sam uvek želeo više nego što su roditelji mogli

da mi pruže. Međutim, danas i ništa da ne radim, bukvalno, pristizalo bi mi pet, šest hiljada maraka mesečno. Mogu tako da provedem nekoliko dana, ali se onda probudim i osećam da mi nešto nedostaje… Policajci su ga ubeđivali da nije kriminalac, da ne liči na takvog, čudili se kako sa tako nežnim rukama može da počini krupne zločine, savetovali ga da se promeni, da nije kasno, divili se literarnom opusu koji je pročitao… Potvrdno je klimao glavom. Prilikom sledećeg susreta tražili su nešto drugo – bez saradnje nema opstanka, daleko opasniji tipovi to rade da bi preživeli. „Ne mogu nazad, zar je onoliko ranjavanja bilo uzalud, zar sam toliko drugova izgubio nizašta?“ Gagi je još sa osamnaest godina krenuo utabanim stazama ka Italiji, Nemačkoj, Austriji… Zajedno sa pokojnim Slavišom Pavićem Pirketom obilazio je uglavnom gradove u kojima su postojale „baze“ srpskih mladića, odakle su odlazili u provale i pljačke. Kaže da su dnevno, ponekad, imali i po desetak akcija. Robu su ostavljali u bazama, dok su se oni vraćali u Beograd. Tek kad bi se prašina slegla, ukradeno je u nekoliko navrata prebacivano preko granice. – Prvi put su pucali na mene kad sam imao 19 godina, u Italiji. Sa Pirketom i još dva druga odlučili smo da orobimo robnu kuću. Ušli smo i osmotrili je preko dana, pa smo upali isto veče, kad je već bila zatvorena. Potrpali smo u torbe oko 500 pari, što patika, što cipela, a to je veliki novac, otprilike 50 hiljada maraka. Upravo smo se spremali za pokret, kad pred robnu kuću dođoše karabinjeri. Prišunjao sam se vratima i ugledao trojicu. Kažem drugovima da smo pali i da je najbolje da svako beži na svoju stranu, jer ne mogu sve da nas pohapse. Izleteli smo napolje, karabinjeri su povikali da se predamo. Uperili smo pištolje u njih ali nismo pucali. Naša dva druga su se predala, a Pirke i ja uhvatimo da palimo. Nikada pre toga nisam bio ranjen. Sve je praštalo oko nas i očekivao sam da prepoznam taj osećaj koji su mi neki drugovi opisali. Ali, izvukli smo se bez posledica, dokopali se kola, da bi ustanovili kako su ključevi ostali kod one dvojice… Bilo im je potrebno tri dana da pešačeći stignu do jugoslovenske granice kod Kopra. Prešli su 70 kilometara, spavali u jarugama

pored puta, kukuruzima, napuštenim kućama Upali su na bogato imanje i zatekli novi model „askone“. Ali, sreća im nije bila naklonjena: otvorili su vrata, ali je „unutra bilo kao u svemirskom brodu, nije bilo šanse da upalimo kola na žice“. Dvojica saučesnika osuđena su na šest meseci zatvora. Na suđenju su, kao „pravi Jugovići školovani u dobrom maniru“, tvrdili da su bili zavedeni i primorani na pljačku. Kao i da su je izveli sa dvojicom Italijana. Međutim, policija je u robnoj kući pronašla Gagijeve stare patike i trenerku, jer je on voleo da „kao gospodin čovek izađe u novom odelu sa šljake“. A ono staro, koje su nosili „Italijani“, imalo je markicu „made in Yugoslavia“. Iz vremena druženja sa Latinima, Gagi pominje i jedan veliki posao, urađen u društvu Miška Nicovića. O „učinjenom“ ne želi da govori, sem o praktičnom ishodu: zaradili su nekoliko stotina hiljada maraka. To je već bila, kako kažu – prava kombinacija. Dovoljno dobra da okuša sreću u Austriji. – U Beču smo radili našeg gastarbajtera na klasičan „tip“. Jedan mladić nam je rekao da će naš čovek toga dana iznositi iz svoje prodavnice 200 hiljada maraka u šilinzima. Još jedan dečko i ja imali smo vozača. Obukli smo se sportski, navukli kačkete i iskočili pred njega kad je izlazio iz prodavnice. Bilo je to u jednoj od prometnih bečkih ulica. Počeo je da se otima i zapomaže „hilfe“, što me je iznerviralo, jer je bio Srbin. Morao sam da ga pljasnem u nogu i tako otmem vreću. Kad, u kolima, ispostavilo se da je bilo samo oko dve hiljade. Užasno razočaranje. Istog trenutka odemo u kafić u kome je radio dečko što nam je dao „tip“. Pita me koliko je bilo, kažem baš koliko je i rekao. Zamolim ga da izađe napolje, pa i njega pljasnem. Posle ovog iskustva, više ne volim da radim na „tip“. Za Gagijem je krajem avgusta ‘94. godine raspisana poternica zbog sumnje da je izvršio krivično delo ubistva u pokušaju. Priča se da je jedan mladić iz surčinskog ganga ranjen u Bežaniji, ali Gagi poriče da je bio umešan. Ko god da je to učinio, objašnjava, dobro je postupio jer je napadnuti momak „uzimao u usta“ pokojne Pirketa i Garu, pa je to bila „moralna obaveza“. Gagi je optimista, veruje da će mladić „da shvati svoju zabludu, promeni izjavu datu policiji i da ga neće nevinog teretiti“. Kaže da

nepisana pravila života na asfaltu podrazumevaju da su ovakvi obračuni „naša stvar“, da se ne prijavljuju policiji i razrešavaju isključivo među „zainteresovanim stranama“. – Ja sam nekoliko puta bio ranjen. Pretposlednji put, u taksiju. Stali smo na semaforu, a pored nas su se zaustavila kola i jedan mladić je pucao na mene. Metak je prošao kroz vrata i pogodio me u nogu. Dobro poznajem tog momka, ali ga nisam teretio. Izjavio sam kako mi je pištolj slučajno opalio, pa mi je zbog toga pisana krivična prijava. Dok se njegov slučaj „ne reši na zadovoljavajući način“, Gagi se sklonio u gradić dovoljno udaljen od Beograda. Sa njim su supruga i ćerkica. Kaže da nije neobično što u bekstvu živi sa porodicom jer, „kako je govorio Al Kapone, kada su potrebe mafije u pitanju, one su važnije od crkve, porodice i potomaka“. Naravno, mnogi se s tim nipošto ne bi složili. Čak i u vanrednim okolnostima ne odustaje od navika: na obližnjem salašu, gde nas je i dočekao, trči, vežba sa tegovima, posećuje streljanu u prirodi. – I kada smo u inostranstvu imali pauze između akcija, nastojao sam da treniram, išao u bioskope. Nisam prekidao način života koji inače vodim. Bilo je i čašćavanja posle dobrih poslova, ali ja ne pijem, ne volim drogu, a iživljavanje sa novcem mi je strano. Kada su se, krajem osamdesetih, pojavili na novobeogradskoj sceni, Gagi, Pirke i njihovi drugovi predstavljali su najjači gang. Prvi su shvatili snagu naoružane grupe i moć organizacije, iako je ova u začetku. Živeli su, kaže, „banditski“, spavajući po štekovima, organizujući se u trojke. Pirke je u tome bio najrevnosniji – tri godine nije noćio u svom domu. – Pobožan sam i redovno idem u crkvu. Zbog toga, a verovatno i načina na koji živim, sklon sam sujeverju. Verujem da je droga zlo, i da samo nesreću može doneti. Bili smo najjača ekipa, ali su onda neki moji drugovi počeli da se drogiraju, krišom, jer su znali da sam protiv toga. Dok sam bio u Zabeli, to je uzelo maha. Šestorica mojih drugova su, neposredno ili posredno, nastradali zbog tog zla. Možda je, bar tako sada razmišlja, greška bila u tome što nikom nije želeo da popuje, da ih otima od loših navika. Danas mu je 28

godina, a bilo bi lakše, veruje, da su u ono vreme imali sadašnje iskustvo. Kada je krenulo loše, bio je nemoćan. – Pokojni Gara mi je došao u posetu veče pre nego što će biti ubijen u „Asteriksu“. Nismo se viđali nekoliko meseci, opustio se, izašao je iz naših kombinacija. Znao je da sam emotivan i da ću mu pomoći, iako sam osuđivao njegovo ponašanje. Došao je kod mene nenaoružan, zamolio me je da mu sredim da ode „preko“, jer je znao da imam puno prijatelja u inostranstvu. Rekao sam mu da mnogo greši što ide bez utoke, iako se povukao. Jer, dovoljno je što se u gradu zna da je on moj drug, pa da ga neko napadne. „Ako moji neprijatelji ne mogu meni da dođu glave, probaće tebi da naude Uzmi prangiju, za svaki slučaj.“ Ako naoružaš dete od 16 godina, obučeš ga u pancir, pa uz njega staviš još jednog naoružanog klinca, već to je rebus koji treba rešiti, a kamoli kada odrastao i iskusan čovek ima oružje. Nije me poslušao i naredne večeri je ubijen. Da je bio u normalnom stanju, lako bi savladao dečka koji ga je napao. Gara je bio sportista, bio je duplo jači od njega, pogotovo što je ovaj, kako sam čuo, pao sa motora, pri čemu je polomio ruku iznad lakta – seća se Gagi. Ne želeći da podseća na proroka, Gagi objašnjava kako je i sa Pirketom, samo nekoliko dana pred njegovu pogibiju, razgovarao o ovom poroku. Rekao mu je da su dva puta pucali na njega, jednom ga ranivši, ali da treći put možda neće imati sreće. „Ili ćeš ti nastradati, ili ćeš nekoga od nas dovesti u bezizlaznu situaciju“.

U trenutku kada je, 16. avgusta 1993. godine zapraštalo u bašti FK „Bežanija“, Pirke je sedeo pola metra od Gagija, sa desne strane, dok se sa leve nalazila konobarica. Ona i Pirke su odmah pogođeni i to učvršćuje Gagijevo uverenje „da je droga maler zbog koga sam izgubio još i Nišliju, Peđu, Spaleta… Možda je moj prezir prema tom poroku toliki, s obzirom da mi je Pirke bio najbolji drug, a nisam uspeo da ga spasem.“ Pucnjava u kojoj je ubijen Slaviša Pavić Pirke mogla je da bude jedan od najkrvavijih obračuna u beogradskom podzemlju. Samo pukim slučajem nije bilo više mrtvih, iako je svako od deset ranjenih mogao da pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz „kalašnjikova“, „škorpiona“ i pištolja, iako je u bašti restorana bilo i

osoba koje nisu bile u društvu sa Pavićem. Gagi je bio pogođen sa dva metka u noge, ali nije pristao da mu se pomoć ukaže u Urgentnom centru. Prebacivao je sebi što nije poslušao predosećaj i poslao momke da obiđu okolinu restorana „Bežanija“. – Stigli smo u restoran u 22 i 45 i, pre nego što smo seli, Pirke i ja smo stajali na ulici. Da je ubica već bio u zasedi, mogao nas je pogoditi bez problema. Međutim, tek će uslediti telefonski poziv koji ga obaveštava da smo stigli… Iznenada je zagrmelo: video sam kako je sa moje leve strane puklo staklo na zgradi restorana. Bacio sam se na zemlju i ugledao šokiranu devojku koja je sedela za našim stolom. Povukao sam je na zemlju i bacio se preko nje. Potom sam je odvukao prema ulazu u stadion. Udaljavajući se, Gagi je čuo Pirketov glas: – Brate, pusti! Ja ću. Okrenuo se i video Pirketa kako puzi. Već je bio ranjen. Tada su i njega pogodila dva metka u noge. I pored toga, uspeo je da skloni devojku na igralište. Kad se vratio, zatekao je druga kako leži na leđima. Bio je mrtav. Gagi ga je okrenuo i ugledao dve rane na levoj plećki. Pre nego što je smrtno pogođen, uspeo je da ispali nekoliko hitaca iz svog „smit-vesona“ od šest inča. Odmah posle obračuna, Gagi i njegovi drugovi, među kojima pokojni Dragan Garić, kao i Paun Sredojević koji je u Beograd došao da bi bio uz svoje prijatelje, sklonili su se u kuću Borisa Petkova. Dva momka su neprekidno stražarila u dvorištu, naoružani „škorpionima“. Podrobno su osmotrili taksi kojim smo stigli, pa su nas sproveli u kuću. Mere predostrožnosti nisu bile bez razloga – očekivali su da će napadači pokušati da dovrše posao započet u Bežaniji. Te avgustovske noći, Gagi nije mogao da kaže ko ih je izdao, niti ko su bili napadači. Moglo se pretpostaviti da je to bila jedna od suparničkih ekipa iz Novog Beograda, ali je postojala i mogućnost da neko treći koristi njihovu zavadu. Ipak, više od godinu dana posle obračuna, Gagi nam tvrdi da se „krug oko čoveka koji ih je tipovao sužava, da će uskoro znati ko je on“.“ – Pirke je živeo kriminalno, godinama nije spavao kod kuće. I

pored toga, nameravao je da se povuče, jer mu je devojka bila u petom mesecu trudnoće. Venčanje je bilo zakazano. Cesto smo razgovarali o životu koji vodimo i bilo nam je jasno kako možemo završiti. Znali smo šta znači latiti se mača. U takvim okolnostima, ništa nije pametno zakazivati, planirati. Na žalost, ispostavilo se da je to tačno. Kada čovek stupi na ovaj put, kao da je stao na pokretnu traku – napredovanje više ne zavisi od njegove odluke. Ne može da siđe sa nje, jer se svi računi, pre ili kasnije, ispostavljaju… Ipak, jedno je kada mi o tome razmišljamo, verujući da shvatamo svu ozbiljnost, a drugo kad neko od nas, kad tvoj najbolji drug, nastrada – kaže Gagi. Puno je mladića koji nisu dočekali svoju „pravu priliku“, ali su se oni iskusniji povezali Gagija često viđamo u društvu Voždovčana, pre svega Mije i Žuće, kako Gagi kaže – „Bebeta i Romaria beogradskog podzemlja“. Njih dvojica za svog prijatelja kažu: – Nekoliko puta smo pokušavali da Gagija izmirimo sa nekim novobeogradskim momcima. Šteta je da takvi ljudi budu u zavadi. I Gagi i oni su potpuno u redu, ali razlog njihovog sukoba je dubok, vezan za ranije obračune u kojima su im stradali bliski ljudi. Mi inače nismo poznati kao „unproforci“, ali u ovom slučaju ne možemo da budemo ravnodušni. Dao Bog da to ispadne kako treba. Još avgusta 1993. Gagi je pričao kako se u Novom Beogradu uveče sve ređe izlazi, sa devojkama i ženama – nikako. Predviđao je da će za godinu dana ljudi zazirati od izlazaka na ulicu posle deset uveče. Usledila je zima koju će, valjda, svi dugo pamtiti. Ledenim novobeogradskim bulevarima lutale su spodobe, upadale usred dana u stanove, ubijale i za šaku neizvesnosti. Novi Beograd je tih dana bio epicentar epidemije srpskog ludila. – Konkurencija je postala žestoka, kao, uostalom, i u celom gradu. Teško se ide „napolje“, svi kriminalci su u gradu. Došlo je do prezasićenja, iznenada je nastupila glad. Prirodno, sada se vodi borba za goli život. Za opstanak – rekao je tada. Serija novobeogradskih gangsterskih obračuna otpočela je 1991. godine na „Tritonu“. Do svađe između dve grupe došlo je zbog otimanja zlatnog nakita. Novobeograđani su na „Tritonu“ postrojili Zemunce i oduzeli im nakit. Te noći, 8. aprila 1991. godine, Slaviša

Pavić, Dragan Garić i Paun Sredojević došli su na splav i smestili se u separe. Nedaleko od njih selo je, nešto kasnije, desetak Zemunaca. Do pucnjave je došlo iznenada: kako je tvrdio Paun Sredojević, Dejan Ulemek je prišao njihovom stolu i ispalio hitac Draganu Gariću u vrat. Paun je dograbio pištolj svog druga i pripucao. Priča se i da je Pirke potegao „kratež“, ali da ga je puška izneverila. Prema zvaničnoj verziji SUP Beograda, Ulemek je ubio Zorana Novakovića Kenca. Na podu su ostala četvorica ranjenih: Garić, Zoran Tatarević, Nebojša Sekulović i Borko Novaković. Paun Sredojević je osumnjičen za pokušaj ubistva na „Tritonu“, zbog čega je pobegao u Holandiju. Holandska policija ga je uhapsila i deportovala, ali je on u blizini Vinkovaca, uspeo da pobegne iz voza, iako je bio vezan lisicama. U bašti kafića „Delfin“ u Ulici 27. marta, 12. juna 1991. godine obračun na „Tritonu“ dobija epilog. Paun, Predrag Ðorđević i još jedan mladić sedeli su zajedno. Prišao im je, prema zvaničnoj verziji, Miša Popović, i prislonio Sredojeviću pištolj na slepoočnicu. Ðorđević je pokušao da pomogne svom prijatelju, ali je pogođen u glavu. – Ne računajući najranije egzibicije, prvo ozbiljno pucanje imao sam u oktobru 1990. godine u Novom Beogradu, kod kafića „Feniks“. Sve je, zapravo, kao po nekom pravilu, započelo na „Tritonu“. Moj drug Pera Milošević je prišao jednoj novinarki koja je pravila nekakav prilog za televiziju. Ona se u to vreme zabavljala sa mladićem iz suparničke grupe. Pera je nešto popričao sa njom, pa su izašli iz „Tritona“. Kasnije je ona tvrdila da je bila primorana da izađe, i da je silovana, što je čista glupost. Došao je i njen dečko sa drugovima, pa su čuli da je ona otišla sa Perom. Tražili su ga, i bilo je jasno da će se, kad-tad, sresti. Zato sam mu rekao: „Brate, uz tebe sam, bolje da mi njih prvi napadnemo.“ Sačekali smo ih ispred njihove zgrade, pre nego što će ući u automobil. Nosili smo maske, rukavice, krateže i utoke. Počelo je žestoko prangijanje, ali su i oni bili dobro naoružani, bilo ih je četvorica. Ranili smo Sašu Minića u glavu, a Pera je dobio u pancir i u ruku. Potom smo uskočili u kola i stali da se jurimo po Novom Beogradu. Trka je trajala sigurno pola sata, niz Ulicu Jurija Gagarina… Nismo bili zadovoljni, pa smo

uleteli u kafić „Feniks“, jer je i gazda bio umešan. Isterali smo sve goste napolje i ispalili nekoliko hitaca. Danas se viđam sa tim momcima, javljamo se na ulici – seća se Gagi. Gagi i Pirke su dugo bili u ekipi sa Kristijanom Golubovićem, zajedno stvarajući ime na beogradskom asfaltu. Iako je Kristijan u to vreme, 1989. godine, bio samo jedan od jednakih, „iskazivao je estradnu sposobnost zbog koje je i njegovo ime najbolje upamćeno“, kaže Gagi. – Pre nego što smo upali u „Mažestik“, imali smo dva obračuna u kafanama na Voždovcu. Ðavo nam nije dao mira, hteli smo još malo da se razdrmamo. Kažem Kristijanu: „Brate, da ne idemo bez veze, šta imaš od oružja?“ Svi smo imali po dva pištolja, krateže… Diskoteka je bila prepuna, pet, šest stotina ljudi. Naterali smo ih sve da poležu na pod, nisu se protivili. Pica je ispalio hitac iz krateža u plafon ali, takav je život, to je pripisano Kristijanu. Čovek je harizmatičan. To veče je iskazao svoje oratorske kvalitete. Viknuo je: „Ovde Kristijan! Svi na pod!“ Bila je to, naravno, čista potreba za egzibicijom, da se pročuje za nas u gradu – konstatuje. Iako je sve do jeseni 1993. godine bio blizak sa Kristijanom, priča se da je nekoliko meseci posle svađe došlo i do sukoba, bez posledica, doduše. Kristijan je, navodno, sačekao Gagija ispred njegovog stana i pripucao iz „heklera“. Gagi ga je pozvao telefonom, kažu, zanimalo ga je čime je zaslužio da se na njega puca. „Brate, priznaj da sam te iznenadio. Znam sve tvoje navike“, rekao je navodno Kristijan. „Kada te ja budem iznenadio, bićeš ladan dva metra pod zemljom“, priča se da mu je odgovorio Gagi. On sam ovo, naravno, poriče uz smešak i kaže da ne zna ništa o napadu. Posle dve i po godine provedene u Zabeli, zbog izgreda u „Feniksu“, Gagi se još jednom našao u zatvoru, ovoga puta u Bjeljini. Sa još dva prijatelja, na „tip“, upali su u kuću jednog Muslimana. Kako kaže, rečeno im je da njihova žrtva pomaže SDA i da se, zapravo, radi o patriotskom činu. – Izvesni kapetan Lala, koji nam je dao informaciju, nagovarao nas je i da ubijemo celu porodicu, na šta nismo pristali. Izneli smo iz kuće novac i oko dva kilograma zlata. Trebalo je, potom, da čamcem pređemo Drinu. Čekali smo našeg čoveka, ali je kasnio. Kada se,

najzad, pojavio, rekao nam je da je sve sređeno i da možemo natrag u Bjeljinu. Seli smo u kola, ali već posle dvadesetak metara opkolili su nas vojni policajci. Takvu zasedu nisam video u životu: skakali su sa drveća, u trenu su nas pohvatali i odrali nas od batina. Tukli su nas pištoljima, nogama, kundacima… Tortura se nastavila i u pritvoru, dok su u zatvoru bili ljubazniji. Mislio sam da ću ostaviti kosti u Bjeljini: neprekidno su nam pričali da nas vode na streljanje, stavljali mi pištolj u usta… Posle tog hapšenja, jasno mi je kako su stvorili državu i očuvali granice. Neprekidni život na asfaltu, poput, recimo, godina provedenih u ratu, primorava čoveka da koristi neke zapostavljene instinkte. Gagi objašnjava da je zatvor za njega bio škola, a ne mučilište: – Za običnog čoveka, zatvor može biti pakao. Međutim, u našem svetu sve se zna, pa je tako poznato i ko su pridošlice u zatvorskoj zajednici. Nikada se ne dešava da baš nikoga ne poznajemo. Po pravilu čeka nas već sve na gotovo. Najvažnije što sam naučio bilo je da procenjujem ljude. Neprekidno sam bio upućen na njih, osobe od zle majke i još goreg oca. A nije bilo vremena da ih dobro upoznam. Morao sam da verujem osećanjima, da posle nekoliko minuta već znam o kakvom je karakteru reč. Čini mi se da danas mogu vrlo pouzdano da prozrem svakog čoveka. Takav život, kaže, naterao ga je da neprekidno bude na oprezu: – U gradu, dok se šetam, ili dok vozim kola, srećem neke prijatelje. Oni me puno puta uopšte ne primete u gužvi, jer ne moraju da se osvrću, da gledaju levo-desno, pilje u svako lice… Moj izlazak iz stana i zgrade traje desetak minuta. Nikada ne koristim lift, čovek ne može izabrati sigurniji način da padne u klopku i bude ubijen. Spuštam se, zaustavljam i osluškujem. Često u hodniku, iako je noć, nema svetla. Preostaje mi jedino da se pouzdam u svoja čula i predosećaje…

ŽIVOT U GETU Poslednji put smo se sa Batom Trlajićem sreli u Novoj Pazovi, krajem oktobra ‘94. godine. Tokom razgovora, pomenuo je „da je krajnje vreme da se pali preko“. U Novom Beogradu i Bežaniji, gde sa svojim drugovima slovi za jednu od jačih „ekipa“, sve teže je „praviti kombinacije“ koje im zadovoljavaju apetite. Naročito posle izbijanja rata, ova gradska područja pokazala su se siromašnijim od ostalih, a pojavili su se i novi, žestoki momci, željni slave i brzo stečenog novca. Novobeogradski atar pročuo se po mnogobrojnim ubistvima. Pojavljivanje ovih momaka u javnosti često je bilo kobno. Ubistva Slaviše Pavića i Dragana Garića to su nedvosmisleno potvrdila. U potrazi za unosnijim poslovima Bata i njegovi drugovi često dolaze u Novu Pazovu, „mesto sa najjačom opozicijom u Srbiji“, kako kažu. – Prilike se – objašnjava Bata – zaoštravaju iz dana u dan. Da se razumemo: mala bara, puno krokodila. Socijalno su svi ugroženi, a tužno je što ne umeju da prave pare, da pronađu sebe. Najjeftinija zabava im je da kupe „tetejac“ za 300-400 maraka, da pucaju kako bi svoje ime videli u novinama. Devedeset odsto svega što rade nije finansijski motivisano. Sve zajedno da ih isteraš iz gaća ne bi našao 10 maraka. E, ne mogu ja da idem i javno pucam, a posle toga kao pravim neki biznis. Kakav biznis? Oni prave zajebanciju. Najlakše im je da se našmrču heroina ili kokaina, zapašu oružje i upucavaju ljude bez razloga. Zna se kad Italijan ubija, kad ubijaju Kolumbijci… Kad ih ispale za milion dolara. A ovi? Da ih pitaš zašto to rade, ne bi znali da kažu. To vam garantujem. Bata tvrdi da vrlo dobro poznaje većinu mladića u Novom Beogradu, jer su počinjali da vežbaju u njegovoj teretani. Tu se, priča, negovao kult viteštva i sporta. Momke je prihvatao prijateljski, bez obzira na razliku u godinama, ali su ga mnogi napustili kada je počeo da sumnja da se drogiraju. „Devedeset odsto onih koji su

pobegli od mene, učinili su to jer sam im zabranjivao poroke“, uverava Bata, i nastavlja: – Nemaju ljudi razloga da se plaše mojih drugova, iako nose pištolje. Jer, za napad mora da postoji razlog. Ne može niko da strada bez razloga, ako ima zdravog razuma. Oni neće potezati pištolj ni na koga, ako ne moraju. To će učiniti samo u samoodbrani. Evo, Vuča je deset godina mlađi od mene, Čaša takođe, i oni su na prvom mestu sportisti. A što nose po dva pištolja, to je zato što moraju da se brane. Ne piju, ne puše, ne drogiraju se – zdravo razmišljaju. Tragedija je u tome što sam izgubio nekolicinu prijatelja, koji su ubijeni podmuklo, s leđa, iz zasede. Zato sad ništa ne prepuštamo slučaju. U Beogradu se, do pre nekoliko godina, prema Batinoj priči, tačno znalo ko je ko. Međusobno su se poštovali, ponekad izbegavali, ali većih „kačenja“ nije bilo. U međuvremenu su, misli, pre svega proradili kompleksi, jer su ljudi želeli da se dokažu, pa im je jedan od lakših načina bio da naprave, na primer, gužvu na „Tritonu“. Po njegovom mišljenju, to je učinjeno uz pomoć stimulativnih sredstava, malo alkohola, malo droge. „Drugima je smetalo što smo bili jedinstveni, pa su počeli da bacaju koske, pale vatre bez potrebe“. Nema dokaze da je to činila policija, ali sumnjičavo vrti glavom i na tu mogućnost. Seća se svog druženja sa Mihajlom Divcem, momkom koji je u Beogradu stekao zavidnu reputaciju. „On je porastao pored mene“, kaže Bata, „i zahvaljujući tom druženju postao je sportista, zdrav momak. Međutim, u poslednje vreme… Verovatno mu je neko napunio uši, napujdao ga na mene. On je hrabar dečko, ali veoma povodljiv.“ Gotovo da se i bez priče može naslutiti da Bati, poput većine mladića kojima se to dogodilo, nije svejedno što su mu nekadašnji dobri prijatelji sada ljuti protivnici. To što se događa u gradu Bata Trlajić ne smatra kriminalom, već pukim huliganstvom. Upravo u njegovom restoranu, u bašti FK „Bežanija“, zbio se možda i najkrvaviji obračun u Beogradu – od rafalne paljbe iz više oružja poginuo je Slaviša Pavić Pirke, a teško ranjeno još deset ljudi. – Tada je – priča Bata – ranjeno pet mojih muzičara. Bubnjar je

dobio šest metaka, čovek koji nikad mrava nije zgazio. Snežana, pevačica, dobila je tri metka, Kaća konobarica dva hica u stomak… Gde je tu čast, viteštvo, ljudskost? Kako da to nazovem, osim idiotizmom i kretenizmom. To su uradili narkomani i alkoholičari. Zažmurili su i ošinuli rafalom, pa kome šta Bog da. Taj kretenizam je počeo sa ratom. Mnogi su na front otišli da bi naučili da pucaju, da bi to zloupotrebili ov de. A onda se umešala i droga. Znam da niko zdrav ne može da puca na mene kad su mi žena i dete u kolima. Ali može kad droga uđe u mozak. Onda mozga više i nema. Trlaja ne voli da ga nazivaju kriminalcem, jer se tako ne oseća. Osuđen je za oružanu pljačku u Bjeljini, ali se, zbog spleta okolnosti i preovlađujućeg stava o ratu u bivšoj BiH, ne oseća krivim zbog počinjenog. – Opljačkali smo – priča – jednog baliju, islamskog fundamentalistu. Uzeli smo mu nekoliko kilograma zlata, ali je to urađeno zato što je on pomagao islam i balije. Prvo je trebalo da mu se uzme kuća. On je bio najbogatiji čovek u Bjeljini. Imao je lanac pekarskih i zlatarskih radnji, kuću na četiri sprata, a naš drug Bosanac je ratovao tri godine, sve mu je spaljeno, ubijeno, zgarište mu bez ičega ostalo. Trebalo je njega da smestimo, jer je bio u specijalnim jedinicama u Bosni i imao je velike zasluge. Hteli smo njega da zbrinemo, a Turčina da iselimo. Međutim, kad smo ušli u tu tursku kuću balija se prekrstio, sve je uradio samo da bi nam se namestila igra, pa da dobijemo po desetak godina robije. Od Ferida je postao Filip. Nas četvorica smo sa mašinkama ušli u kuću i u hodniku videli iscrtane polumesece i nekakve arapske natpise po zidovima Shvatili smo da je to pravi balija. Pitali smo ga šta radi, gde mu je porodica? Kad je moj prijatelj saznao da mu je pola familije u „zelenim beretkama“, da su borci džihada, hteo je da ga likvidira.

Srećom i po njih same što to nisu učinili. Bata je, ipak, ubeđen da je Bosanac imao „prirodno pravo da mu uzme kuću“. Jer, „balija pravi pare po Bjeljini i na kvarno pomaže islam“, kaže, odbacujući kao izmišljene i pakosne priče o tome da momci iz Srbije u rat idu samo da bi pljačkali. Objašnjava da njegovi drugovi i on u Bosni imaju puno poznanika, te da im je namera bila da im pomognu. Kad su, međutim, ušli u tu kuću, s ciljem da „baliju“ primoraju na „pakovanje stvari i put pod noge“, ovaj im je ponudio da Bosancu kupi kuću na drugom mestu. – Pitali smo ga – nastavlja Bata – kako on to može da plati? Izvadio je nekoliko kilograma zlata u nakitu, pominjao je neku veliku sumu novca. Uzeli smo mu sve to i ostavili 48 sati da se iseli iz kuće, da sve to napusti, jer on nije za Srbiju. Rekli smo mu da ide kod svojih. Onda je u igru upala tamošnja vlast. Potplatio je u njoj

neke ljude i mi smo spektakularno pohapšeni. Verovatno je trebalo i da budemo pobijeni. Kasnije smo zaista saznali da nam je spremana likvidacija, da bismo bili prikazani kao razbojnici, otimači, pljačkaši… Turčin je to debelo platio našim vlastima tamo. Ko zna tačno koliko. Pretpostavljam dve-tri stotine hiljada maraka Boravak na ratištu bio je prilika da Bata s prijateljima pomogne jednom od poznatijih gradskih desperadosa – Kristijanu Goluboviću. „Kad već pitate – jeste, i Kristijan je bio s nama na ratištu!“, priznaje Trlaja. Objašnjava kako je tamo dospeo: – Kad je pobegao policiji i iskočio iz Petog suda, mi smo ga sačekali na ulici. Ja sam ga nosio na leđima, jer je obe noge slomio, a znate koliki je bizgov. Najviše su mu pomogli njegovi prijatelji iz detinjstva, pokojni Pirke, zatim Gagi i ja uz njih. Oni su me pozvali da mu budemo pri ruci. Do tada ga nisam ni poznavao. Bio je u velikoj nevolji – noge slomljene, nema kome da se obrati za pomoć, sem nama. Neki naši drugovi uopšte nisu bili za to da mu tražimo smeštaj, da ga lečimo, nabavljamo što je potrebno. Ipak smo ga prihvatili, krili ga, delili, što kažu, poslednje parče hleba. Tako je bilo mesec i po do dva. U to vreme svi su mu okrenuli leđa, niko nije hteo da mu odgovori na telefonski poziv, na poruke preko pejdžera. Bežali su od njega kao od kuge. Zvao je svoje velike prijatelje, ne volim da ih pominjem, to su jako poznati i čuveni kriminalci širom Evrope. Spuštali su mu slušalicu! Trlaja tvrdi da je Kristijan bio u beznadežnoj situaciji, da je u batajničkom parku doslovce pitao: „Gde ću ja, braćo moja, da spavam noćas? U šumi, u parku na klupi?“ Bata mu je odgovorio: „Kristijane, dok smo mi tu, nećeš spavati ni u šumi ni u parku.“ Ubrzo su se, dodaje, pokajali zbog pružene pomoći: – Smestili smo ga kod naših prijatelja, gde je dočekan kao najrođeniji. Klali su mu prasiće, jagnjad, gostili ga na sve načine. Onda smo mi doživeli tu nameštaljku u Bosni. Bili smo u zatvoru tri meseca, a on nam je poharao sve prijatelje. Oteo je automobile onima koji nisu mogli da mu pruže otpor, a ove malo drčnije pokrao, namestio da im opelješe kuće. Maltretirao je ljude, iživljavao se, divljao po Batajnici, Pazovi, Inđiji… Dok smo bili tu, tako nešto mu na pamet nije padalo. Ja sam mu lično dao nov auto, slupao ga je.

Nije zbog auta, nego zbog toga što je pljunuo na sve što smo učinili za njega. Kad je bilo najteže, sem nas pomagali su mu i naši drugovi sa Voždovca, Mija, Žuća, Goran… iako su od početka mislili da grešimo što se toliko trudimo. Kasnije se pokazalo da su bili u pravu. Od kako su, prema Trlajinom opisu, u Beogradu „počele neke druge struje, bacanje koski“, stanje je postalo veoma komplikovano, za neke i beznadežno. Bata se skućio, dobio dete, ali i pored prijateljstava, i garancija koje mu ona pružaju, nevoljno, s obzirom na godine, zaključuje: „Vreme je da se pali preko!“

UMEĆE MARKETINGA Izjavom: „Ja sam legenda za sebe, ne mangup koji dođe i ode“, Kristijan Golubović uznemirio je, tačnije rečeno – žestoko iritirao, momke kojima je, kako sami kažu, „dojadio svojim drčnim ponašanjem“. Nesvakidašnjim opservacijama o ratu, policiji, kriminalu i državi, njihovoj međusobnoj vezi i isprepletenosti, postigao je zavidnu medijsku slavu: nedeljama je bio najčešće citiran kriminalac u Jugoslaviji. I, začudo, gotovo da nije bilo prekora upućenih na njegovu adresu. Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu kojem pripada nazivaju ga kraljem marketinga i ceremonijalmajstorom, „promoterom postmoderne srpskog kriminala“. Ne ustručava se da sebe predstavi kao kriminalca, jer po njegovim merilima to ima afirmativno značenje. Ali isključivo ukoliko podrazumeva kodeks čestitosti. A njega objašnjava negativnim odrednicama – ne piti, ne drogirati se, ne biti sitna duša ni u mišljenju ni u činjenju. Priču ilustruje svakodnevnim dešavanjima, pronalazi kopču među teško spojivim delovima, tumači „teoriju i praksu“ ovdašnjeg, i kriminala na drugim podnebljima, uspešno barata rečima. Svestan je da ima poduži spisak neprijatelja, ali uverljivo deluje kad kaže da tome ne pridaje veliku pažnju. Članovi suprotnih tabora mu osporavaju upravo osobine do kojih mu je najviše stalo, ali i na to ima jednostavan odgovor – ljubomora, zavist, odraz nekulture… Mladići koji ga poznaju, a opisuju s manje negativnih emocija, tvrde da je nekada zaista bio „nešto“. Sada, kažu, „nije više u igri“. „Promena pravila“, objašnjava Kristijan, „ali mediokritetima ne vredi pričati da svaki pravi kriminalac stalno ide stepenicu više“. Ne trudi se da uštedi po koju grubu reč kada govori o onima s kojima deli uzajamnu netrpeljivost. Svojih ponositih stotinak i nešto kilograma nosi sa iskustvom od

25 godina. Napunio je, kako tvrdi, i 14 godina „radnog staža u struci“. Nemačka mu je kao maloletniku „podarila“ za delo razbojništva osam godina robije. Tri i po je proveo u samici. Prvenstveno u tome vidi potporu svoje priče o kriminalnosti koja mu je svojstvena, jer, ubeđen je: „U Nemačkom pravosuđu i zakonu nema rupa. Mene su kao maloletnika osudili strože nego nekog hladnokrvnog ubicu.“ Oponenti mu često unapred „odbijaju pola na praznu priču“. Jedan od starijih veruje da to posmatra realno: „Neka i bude tako, ali Kristijan je radio na Zapadu, tamo sticao iskustvo, dok najveći deo ovdašnjih kritičara nije ni pomislio da pređe granicu“. – Postoje ljudi – kaže Kristijan – koji su prošli mnoge evropske kazamate. Evropa je poslednjih godina postala fašistička prema Srbima, prema našim ljudima koji leže u njihovim zatvorima. Znam još nekoliko ljudi koji su pored mene prošli užasne torture. Neki nisu izdržali: poludeli su ili izvršili samoubistvo. To što sam doživeo u nemačkom zatvoru zaista može da se poredi s paklom. Tri i po godine u terorističkom zatvoru, u strogoj izolaciji, vezan lancima za zid, prinuđen da nuždu obavljam u gaće, 18 dana neprekidno pod narkoticima, „traneksom“, „tavorom“… Upucavali su me gumenim mecima, tako mi je i vilica slomljena. Sav kontakt sa svetom svodio se na otvaranje klapne kroz koju su mi doturali hranu. Imao sam jednu bednu posetu od 45 minuta mesečno i to je sve. Jedino tad bez lanaca. A na njima alarm koji reaguje kad se zategne. Prostorija tri sa tri, a lanac od šest metara, pa kako i da se zategne? U ćeliji krevet, sto, lavabo i šolja, rešetke ozvučene, ne smem da ih taknem. Na vratima trosistemski alarm: na udar, na vakuum i na buku. Kristijan objašnjava kako su Nemci pre suđenja morali da izvrše pedantnu psiho-fizičku analizu njegove ličnosti. Posle su na suđenju priložili rezultate. – Oni su – nastavlja priču – na suđenju tvrdili da oblik takve kriminalne energije nije viđen u poslednjih 10 godina prakse nemačkog pravosuđa. Tad su prvi put imali priliku da me bliže upoznaju, jer smo im pre toga nakon svake akcije bežali bez traga. To ih je zbunjivalo, taj kvalitet obavljenog posla. Kad sam uhapšen, čovek iz komesarijata mi je rekao: „Ti nisi Ljuba Zemunac, nisi Ć

Giška, nisi Ćenta… ti si nešto što prevazilazi njihove karakteristike za te godine“. Bio je zbunjen našom organizacijom, sistemom za uzimanje i pravljenje novca bez povreda, bez mnogo buke. Nastala je fama: kriminalci su tu, grupa ta i ta, jugo-mafija… Imali smo podršku Italijana, Japanaca, dosta smo pustili korene… Uglavnom, na osnovu moje kriminalne energije odredili su mi i zatvor. E, to nema veze s mozgom. To je klasična birokratska odluka. Jer, čim ste tamo obeleženi u štampi, ili kad je delo veće, idete u zatvor prvog stepena – pod kamerama, obezbeđeni psima-čuvarima, specijalcima, helikopterima. Potpuno obezbeđenje koje onemogućuje beg. Početnu nevolju za tada maloletnog Kristijana, prema njegovom izričitom uveravanju, nisu predstavljali čak ni nemogući zatvorski uslovi, već jedan psiholog. I sa distance od nekoliko godina, nerado se seća poniženja koje mu je ovaj priredio. Naravno, zbog različitog tumačenja psihologije i svega ostalog od strane nemačkog psihologa i srpskog kriminalca: – Jedan magarac koji nije pročitao ni desetinu knjiga koje ja jesam, dolazi da mi postavi nekoliko pitanja da bi odredio koeficijent moje inteligencije. Po tome onda određuje u koji deo će da me stave. Stojim, gledam idiota koji je došao u izlizanim farmerkama, neuredne frizure, ne sme u oči da me pogleda. Ne liči mi ni na šta, kakav crni intelektualac! Tada mi je palo na pamet da je on u stvari samo drugačija vrsta kriminalca. Ali onaj najbedniji sloj, koji nema nikog ispod sebe, a svi su mu nadređeni. Tačno mi je delovao kao poremećen čovek kojeg je sistem stavio tu da definiše boljeg od sebe. Sramota me je da se uopšte prisećam pitanja koje mi je mentolac postavljao: da li ste kroz ključaonicu kupatila gledali rođenu sestru kad se kupa i masturbirali? Da li ste slušali pred vratima roditeljske sobe majku i oca kako vode ljubav? Da li ste nekada sebi probali da gurnete prst u čmar? Ne znam da li sam više poludeo ili mi se zgadilo, kao što bi se zgadilo svakom pravom čoveku. Znao sam da se Nemci kad im postave takva pitanja nasmeju, odgovore ovako ili onako. Ja znam šta su normalni testovi za takve stvari, ali ovo nije ličilo ni na šta. Rekao sam mu da me ne teroriše s takvim glupostima, jer ću ga fizički napasti, pošto pitanja smatram provokativnim. Onda mi je on dao test u ruke i ja sam video da su ta

pitanja stvarno napisana. I šta? Shvatio sam đa sam u sistemu gde mi nikako nije mesto. Tek tad čovek razume mučne situacije u koje zapada baveći se kriminalom. A dospeti u nemački zatvor, pogotovo u ovakvoj situaciji… nemam reči. Samo znam da ne postoji nacija koja nas toliko mrzi. Ipak, kod onih koji nas najviše mrze, jugovići su razradili odlične poslove. I Kristijanova ekipa je, prema njegovom detaljnom opisu, počinjala pljačkama. Sem srca i smelosti tada nisu imali ništa drugo, ali je i to bilo dovoljno da u svoj „klinački imidž“, ugrade ponešto što su viđali u filmovima ili načuli od starijih. Gledali su druge i upijali tajne zanata. Kristijan objašnjava kako su u to vreme imali jednog mladića čiji je osnovni zadatak bio da ostvari kontakt sa drugim ekipama. „Morao je da nađe pet-šest kombinacija mesečno, da nas poveže sa onima koji su bili talentovani za neka dela koja će doneti solidan prihod“, kaže Kristijan. Tako su upoznali i momke koji su za japanske „jakuze“ obavljali sitnije poslove. Krenuli su od malog, da bi ipak došli do unosnih kombinacija. „Počelo je od pirinča“, nastavlja, „a onda se došlo i do transakcija sa lažnim novcem. Tad smo još bili klinci, ali smo upali u sistem. Nije me stid da priznam da su nas tada ljudi mnogo više cenili nego što smo vredeli. Ali, bili smo suroviji, opasniji, srčaniji i to nas je vodilo cilju brže nego sve ostale. Zato smo i zauzeli bolje pozicije.“ Po povratku u Beograd promenio je štošta u svom ponašanju, ali ga je većina pamtila po dva događaja kojima se proslavio: upadom u diskoteku hotela „Mažestik“ i begom iz Petog opštinskog suda. Sa nekolicinom drugara, primorao je više stotina ljudi u diskoteci da legne na pod, tražeći, navodno, među njima „svog“ čoveka. Pri begu iz suda policiji je umakao skokom sa drugog sprata, ostavivši čaršiji da nagađa da li je to bilo sa sedam, deset, ili petnaest metara visine. Danas mu, međutim, oprez ne manjka. Stanu mu je teško prići neopaženo, jer kamera registruje svakog posetioca, a u svojoj blizini u svakom trenutku ima bar jednog drugara od poverenja. Zlobnici tvrde da je u stan uložio više nego u prijateljstva, no, kako god bilo, živi raskošno. Uveren je da tako zaslužuje, jer: „U kriminalu za mene nema nepoznatih stvari“, kaže, i nastavlja: – Ljudi u ovom poslu moraju da nauče da poštuju jedni druge,

da ne budu alkoholičari i narkomani, da su istrajni u svemu. Sam posao bi trebalo da bude cilj, a zna se kakvi su principi. Toga kod nas nema, jer osim kod malog broja, kod ostalih vladaju nezrelost, beskarakternost, kompleksi… i oni se ne mogu ni nazvati kriminalcima, već banditima, razbojnicima. Osnovni razlog tome je, prema njegovom tumačenju, koje odudara od pedagoških normi na koje se sam poziva, zakasnelo opredeljivanje za ovaj „poziv“: – S kriminalom se počinje od osnovne škole, petog-šestog razreda. Ono što smo mi radili sa trinaest ili petnaest godina, to sada rade ovi klošari sa 19 ili 20. U njihovim godinama mi smo već bili u velikim kombinacijama. Ako brzo shvati neke stvari, recimo do osamnaeste, plati školu između 20. i 25. godine, tek onda sazreva kao kriminalac. Tek tada se zarađuje veliki novac, ulazi u prave kombinacije… Kokain je, tvrdi Kristijan, najgora stvar koja se Beogradu dogodila poslednjih godina. U njemu, kao glavnom krivcu, vidi nemogućnost sadašnjih fajtera da postignu veći stepen profesionalnosti. „Garantujem da sem mene i još deset ljudi koji u sebi imaju nešto što vredi, sve resto je uzimalo kokain ili je zavisno od njega“. Ni ukupna ikonografija današnjih kriminalaca, jednostavno rečeno, nije normalna: „To šišanje do glave, trenerke uvučene u farmerke… to je sačuvaj bože kultura. Taj vid kriminala ne postoji u Evropi. Takva vrsta ljudi na Zapadu ne bi opstala ni tri sata. Najobičniji saobraćajac bi ih legitimisao Pa, čim te vide na ulici u onim „letećim“ patikama, odmah sumnjaju da bežiš, ili ćeš tek nešto da uradiš, da ti zato trebaju“.

Međusobna netrpeljivost mladića u raskoraku sa zakonom, brine najveći broj ljudi u gradu. Kristijan, kaže, nije izuzetak. Međutim, verovatno da u Beogradu nema čoveka čije ime kod suprotstavljenih tabora izaziva toliko gneva, kao što je slučaj sa Golubovićem. Neobično je da je nepomirljiv postao, Što po svom, što po tuđem izboru, upravo sa momcima s kojima je nekada bio nerazdvojan. Ali, i to je deo beogradskog specifikuma, kao i da se zbog spletki nepotrebno gube glave. Kristijan detaljno i opširno objašnjava o čemu se, po njegovom dubokom uverenju, radi: – Rekla-kazala je jedna grana narkomanije. A to vuče čoveka da uzme drogu, da stekne iluziju kako je jači i hrabriji. Mene narkomani ne zanimaju, ali me ne interesuju ni ovi s Novog Beograda i Voždovca što kažu da sam ih izdao. Da se razumemo – nisam ja nikoga izdao. Jednostavno sam shvatio da nisu sposobni za moje kombinacije, da nisu mogli da pruže ono što sam očekivao. Šta njima smeta? Njima je poznat Kristijan bandit, a ne možete objasniti malograđanštini da sve vremenom ide. Nekada sam se tukao, pa

sam počeo da bodem, onda da pucam, pa da organizujem grupe da pucaju za mene, da pajserišu, reketiraju. To je bilo nekad. Mogu i ja da stvorim dvesta klinaca oko sebe, jednima da dajem drogu, drugima kombinacije da uteruju dugove, uzimaju dva-tri soma mesečno. A šta će mi to? Ja danas imam sve što mi treba: lovu, „žuto“, lokale, stan, automobile… mogu da živim na foru. A šta imaju oni? Sa 30 godina još stanuju kod roditelja. Moji neprijatelji i ja smo dva različita sveta. Ja, i ovi momci koji su sa mnom, sigurno smo napredniji, bogatiji, moćniji, inteligentniji. Mi smo u prednosti – zbog čistog razuma i bistre svesti. Apsurdno je upoređivati nas. Svaki naš konflikt može da bude koban po njih, a štetan za nas, jer ćemo ih toliko povrediti da ćemo imati problema sa zakonom. Ko se sa mnom zakači, skupo će platiti na ovaj ili onaj način. Verovatno da Kristijan može da proceni težinu izgovorenih reči, kao što zna i „težinu“ mladića na čiji račun su upućene. Međutim, ne želi ni da razmišlja o tome. Priznaje da su mu Gagi, pokojni Pirke i pokojni Aca Marinčić pomogli posle bega iz zatvora, da je u ispomoć dolazio i Bata Trlaja, pa Voždovčani… mada od početka s velikom rezervom prema Kristijanu, ali sebe opravdava na sledeći način: „Od momenta kad sam pobegao samo sam jednu misao imao u glavi, iako sam ih gotivio na svoj način – da se sklonim od tog društva. Zato sam i otišao kod jednog velikog gospodina…“ Uoči izlaska iz nemačkog zatvora i povratka u Beograd najavljivan je njegov veliki obračun sa Kneletom. Do toga nije došlo jer je Knežević u međuvremenu ubijen. Međutim, Kristijanova priča o superiornosti u odnosu na svog nekadašnjeg dobrog drugara, razgnevila je neke gradske mladiće. Iz nekoliko razgovora koje smo vodili sa Kristijanom, pre bismo mogli da zaključimo da je pominjanjem Kneleta pre imao nameru da istakne svoje vrednosti, nego da omalovaži njegov posmrtni kult. Ali, za Kneževićeve prijatelje nema lepe reči: – Ako čovek nekog zna u dušu, onda tu strah i gnev ne postoje. Kako bi se jedan hrabar i ispravan momak bojao od ljudi koji su fizički, psihički i finansijski slabiji od njega? Na mene su gnevni oni koji nikada neće imati što ja imam. Tu je ceo problem između mene i, uslovno rečeno, ekipe s Voždovca. Večito sam tukao ljude po Braće

Jerković. Tu leži kompleks, što me niko od njih nije pobedio. Vidite, ja nikada nisam pucao u svog prijatelja. Kod njih je bilo da se posvađaju i međusobno upucavaju. Toliko su zla naneli jedni drugima. Pođimo od Giške i Ranka Rubežića – oni to tako rade. Kadtad dođu u konflikt. To je poznato kod dušanovačko-voždovačkih mangupa. Uostalom, ko je sem njih u čitavom gradu sa mnom u zavadi? Niko. Arkana sam prozivao u vreme kad sam bio niko za njega. Mogli su za jedan dan, i on i Mijović, da me pokupe kao stari veš, ali sam odolevao srcem. To su džentlmeni, provalili su da mene mogu da ubiju ili da me ne diraju. A zašto bi jedan fin potencijal, hrabar potencijal nestao? Pitajte bilo kog jačeg kriminalca u gradu šta misli, kako će se završiti taj rat… Uveren je da do pomirenja među pojedinim gradskim ekipama nikada neće doći. Kaže: „Pomirenje ne, umirenje da“. Smatra da zbog svega naopakog što se događa, i mnogi dobri mladići potpadaju pod loš uticaj: napadi na familije, bacanje bombi u prepune kafiće… „To je iživljavanje, za tim nema potrebe, ali to otkriva slabost tih ekipa.“ Dalje objašnjava kako svako koristi priliku da brzo dođe do novca, do slave koja bi mu otvorila vrata za nove kombinacije. Upravo tako misli o mladiću koji ga je ranio u nogu: – Time što je ranio mene otvorio je sebi tri-četiri kombinacije, jer su ljudi čuli šta je uradio. Kao klinci i mi smo radili isto: opljačkamo ovog ili ranimo onog i ljudi nas se plaše, zaziru od nas. Onda odemo na vrata, pokucamo i tražimo da nam plate strah koji smo uterali. To je fama koja se stvara – negativno ime na kojem u ovoj situaciji jedino možeš brzo da zaradiš pare. Samo, taj koji je mene ranio, učinio je veoma glupu stvar, a možda će biti kasno kad to bude shvatio. Kristijan, izvesno, u trenutku kad je o tome govorio, nije mogao ni da nasluti koliko brzo će se nešto od ove priče ostvariti. Momak o kojem je pričao ubijen je, sasvim drugim povodom, na jednom od beogradskih splavova… O saradnji policije i kriminalaca kaže: – Postoje činjenice i ne treba rekla-kazala da bi se videlo ko je cinkaroš i ko sarađuje sa policijom. Ima puno takvih u gradu. Moguće da se radi o sitnim policajcima, koji završavaju tu i tamo

neki pištolj, neka kola na konto simpatija ili doušništva. Ali, pogledajmo činjenice – kome se daju dozvole za pištolj? Kako se uzimaju i vraćaju kradeni automobili? Koliko se zna o delima koja su pojedinci počinili i kako se za njih izlazi iz zatvora? Tvrdim, da sam ja uradio nešto od onoga što se čini po gradu, dobio bih mnogo veliku robiju i možda više nikada iz zatvora ne bih izašao. Samo da sam uradio nešto podmuklo. Ja uradim džentlmenski, pa u situaciji kad ne postoji ekstradicija, oni me za delo izazivanja opšte opasnosti šupiraju iz jedne države u drugu. Po samoj toj reputaciji vidite ko radi za policiju, a ko ne. Pa, ljudi, ja ne bih skakao sa ne znam koliko metara da sam imao jednog jedinog čoveka u policiji. Uživao bih, radio sklekove u CZ-u i jeo pakete koje desetorica ne bi mogla da pojedu. Najlakše je danas za nekoga reći da je cinkaroš. Tako ćeš ga najbolje isprljati, jer mi pripadamo svetu u kome je to vrhovni greh. Policija ne mora u svemu da učestvuje direktno. Dovoljno je ne osuditi čoveka iz suprotne ekipe za ono što je počinio, a mene osuditi. Tu je gotovo – cinkaroši za pokušaj ubistva izlaze iz zatvora, a nama su našli utoke i dali tri meseca Padinske Skele. Dovoljne su simpatije u muriji. A zašto ih imaju, to niko ne zna. To stvara gnev. Onda momci vele – kad pravim sranje, napraviću ga do jaja. Smučila im se ta igra između policije i nazovi kriminalaca. Tu stradaju momci koji su potencijal, zalete se, povuče ih srce i stradaju. S druge strane, murija sve zna. Tačno znaju ko je s kim u zavadi, odakle je metak došao. Zato i kažem da je pravda veoma nepravedna – i u Americi se masovne ubice puštaju na slobodu usled takozvanog nedostatka dokaza. O kriminalu kakav jeste i kakav bi, po njegovoj zamisli, trebalo da bude, priča: – Žalosno je što se banditizam forsira i što mu se daje peka cena. Gde to ima na svetu da stradaju nedužni ljudi? Sudija Falkone je ubijen tonom dinamita, a pored njega stradao je još samo telohranitelj. Gledam, svakodnevno se u Beogradu ispale tri-četiri metka, strada devojka, prostreli se policajac… Pirke je ubijen pošto je devetoro ljudi ranjeno. A dajem vam informaciju da je onaj ko je hteo da ga ukloni, mogao da ga uhvati svaki dan kad i gde je hteo. To nije kriminal, to je greška onoga koji je hteo da pokaže surovost. Tako

radi poslednji šljam, kad može da napravi tako gnusan čin. Sad, smatra se da će sve ovo ići još gore. Ali ne, biće upravo suprotno, jer gore ne može da bude. Zna se ko je pravi šmeker – onaj koji ima lovu, lokale, stanove, kuće, dobre devojke, zlato, dobru garderobu, koji živi mimo, lepo, slaže se sa svima, svakog poštuje i od svakog je poštovan. Zdrava kombinacija je napraviti novac, s ove ili one strane zakona. Pa, tome svi težimo. Da li je bolje siledžijstvo? Ja bih davno nekima bacio bombu u stan da to nečemu vodi. Mogu to da uradim, jer nije nikakav problem Ali, treba ispasti džentlmen, odraditi, kad ste već sudareni sa šljamom, tako da ne nastradaju nevini ljudi. Da pokažete kako vam nisu ravni Zato sve ovo i radim. Zato i cenim stariju generaciju. To su pravi šmekeri. Svaki od njih danas ima kuću, lokal, ženu, decu i uživa. A polovinu od njih, zna se, niko nije pobedio ni ponizio. Kad je trebalo da robijaju, odrobijali su, bez cinkarenja, doušništva, bez dozvola za pištolj i tako dalje. Tvrdim da znajući sve to, policiji nije potrebno više od šest meseci da saseče kriminal kakav trenutno jeste u Beogradu. Ako kažu da to nije moguće, neka samo dopuste meni da izaberem desetoricu iz drugih ekipa s kojima bih radio, pa da vide kako je to vrlo lako izvodljivo. O društvu, državi, ratu, budućnosti mlade generacije misli: – Najmanje što je moglo da se desi sa ovim ratnim stanjem, to je enormno povećanje najgore vrste kriminala. Takav kriminal potpomaže tešku situaciju u kojoj se država nalazi. Čitav sistem učestvuje u podsticanju kriminala, što je loše za svaku državu. Zemlja je pod sankcijama i devedeset odsto stanovništva oseća svu tragediju rata, dok kriminalci i ljudi koji ih podržavaju bujaju. Stalno je u porastu kriminal potpomagan kojekakvim načelnicima, policajcima ove ili one veličine. U pravosuđu rupe, u tužilaštvu rupe, advokatura kompletno korumpirana. Jedna država ne može tako da funkcioniše. Ako pričamo o kriminalu u Beogradu, njega, u stvari, nema. Radi se o opstanku, vlada besparica, droga i neograničeno naoružavanje. Ovde se dešavaju refleksne radnje, refleksna bogaćenja, upadanja u poslove koji preko noći donose veliki novac. Svako je neki general, svako je danas neki heroj, a to treba da posluži za otvaranje pravih vrata, iza kojih stoji novac. Sve se svelo na interes. Svako gleda sebe, opšte je rasulo. Političari na