Aleksandar Knezevic i Vojislav Tufegdzic - Kriminal koji je izmenio Srbiju

shvatiti“; „vrednosti su poremećene, pa su i oni pali pod takav uticaj“; „ima i većih kriminalaca, pa im se ne daje toliki publicitet“… Uz svu opravdanost iznetih zapažanja, koja je trebalo da pokažu i određen stepen razumevanja, kao da su promakla tumačenja uglednih advokata: „I pored propusta policije, ovo su teška krivična dela, koja sigurno ne mogu da se montiraju“. Poznati beogradski advokat Toma Fila, bio je veoma precizan: – U saopštenju SUP-a nije smelo da stoji da su privedena lica izvršioci zločina, već samo da postoji osnovana sumnja. Pošto je reč o mlađim punoletnicima, najveća kazna koju mogu dobiti je 20 godina zatvora, što je inače zamena za smrtnu kaznu. Poređenja radi, u američkim državama koje dozvoljavaju smrtnu kaznu, za ovakve zločine bi se ona i primenila, bez obzira na starost počinioca. Prepucavanja na temu da li su uhapšeni uopšte krivi, ili je to ujdurma vlasti zbog studentskih zahteva, nisu prestajala. Nepotrebno je i govoriti o onima koji su, daleko od etike, zagovarali skoro javni linč, bez „nepotrebne sudske procedure“. Ništa manje sulude teze nisu ni one o mogućoj satanizaciji studenata, jer, zaboga, to bi moglo da okrene javnost protiv akademskih građana u celini. Ukratko, pred svakojakim novinskim forumima, krajem ‘92. godine, prodefilovali su najrazličitiji stručnjaci, za koje je javnost tek tom prilikom i saznala da postoje. Njihov greh, ako je na takav način moguće suditi, samo je utoliko značajan ukoliko su pred druge, ali i sebe same, izneli sumnjičenja na koja nisu imali odgovor. U svemu tome, sudski proces na koji niko od zainteresovanih nije imao većih primedbi, ostao je u drugom planu. Kao i težina zločina, o kojoj gotovo da nije bilo reči. Poseban deo priče predstavljali su advokati angažovani od strane optuženih. Ispostavilo se da je sudnica pretesna za različita politička uverenja i ideološku netrpeljivost, koja je išla i do insinuacija na temu seksualnih sklonosti nekih branilaca. Kompletan cirkuski repertoar je za kratko vreme preseljen iz novina u samu sudnicu, pa su porodice optuženih bile primorane da razmišljaju o angažovanju novih advokata. Pošto je sve prekoračilo meru dobrog ukusa, jedino rešenje bilo je da interesovanje za ovaj slučaj splasne samo od sebe. Tako se i dogodilo. „Stručnjaci“ su se posle kratke

medijske upotrebe povukli gde su i dotad bili, politikanti su pronašli još neistrošene teme za prepucavanja, a „studenti“ su napušteni od svojih medijskih „branilaca“. Već u tom trenutku čitava javnost je zaboravila na žrtve ovih zločina. Suđenje optuženima za teška krivična dela proteklo je, ako se tako može reći, uobičajeno. Već u istražnom postupku priznali su gotovo sve za šta ih je teretila policija. Nekoliko čarki izbilo je između prvog i drugooptuženog, Vojislava Božilovića i Dalibora Guberinića. Božilović je poricao učešće u ubistvu vlasnika „fiata una“ Branislava Karadžića, a njihove izjave nisu bile podudarne ni oko toga ko je dao ideju za prvi napad. Ubrzo su, ipak, dokazi koje je policija iznela, ali i svedočenja samih optuženih, bili dovoljni da se sastavi kompletan mozaik. Osumnjičeni su do tančina opisali zločine, ali ne i odgovorili na pitanje zašto su to učinili, kada je većina njih iz prilično situiranih porodica. Zanimljiv je i utisak koji su, svako na svoj način, ostavili na policajce koji su ih ispiti vali. Ne želeći da ih imenujemo niti citiramo, objasnili su da, profesionalno gledano, saslušanje nije bilo problematično, jer su sve priznali. Zbunilo ih je nešto drugo – pribranost i ravnodušnost s kojom su se osumnjičeni prisećali relevantnih detalja. Po sudu policajaca, Božilović je tipičan hladnokrvni ubica, ako takvi postoje. Preterano uzbuđenje nisu uočili ni kod drugih, koji oroz nisu povlačili, ali su znali da njihov drug to čini u „zajedničkom interesu“. Hapšenje osumnjičenih nije bilo spektakularno, mada su neke novine pokušavale da ga prikažu upravo takvim. Policija nije naišla na otpor, izvesno zbog sposobnosti da to predupredi. Najopasniji u grupi, Božilović, uhvaćen je u kafiću „Lakost“, u naizgled rutinskoj raciji. Svoju navodnu kooperativnost nameravao je da iskaže i time što će sam, ispod kauča u garaži, izvući torbu sa ukradenim nakitom. Inspektori su odbili ponuđenu „ljubaznost“, a kada su među plenom iz zlatare pronašli ručnu bombu, bilo im je jasno – kako rekoše – s kim imaju posla. Na pitanje šta bi učinio da su mu dopustili da izvadi torbu, Božilović jednostavno nije odgovorio. U međuvremenu je razjašnjen još jedan detalj – pljačka stana Snežane Rajšić 26. juna ‘92. godine. Ispostavilo se da su joj to priredili poznanici. Iz stana je odneta tehnička roba, nešto zlatnog

nakita, a duplikatom ključa, sa plenom koji su poneli, odvezena je i „tojota“ porodice Rajšić. Snežana je o krađi obavestila Božilovića, posumnjavši da su joj stan opelješili upravo zajednički drugari. Guberinić je stvari odvezao u Božilovićev stan, dok je Aleksandar Žunić, čuvar straže u toj akciji, nagrađen otetim televizorom. Spekulacije štampe, ali i samog Božilovića koji je nejasno govorio o odnosu sa Snežanom Rajšić, išle su na to da dokažu ljubavnu vezu između njih dvoje. Time se, kasnije, objašnjavala Snežanina nespremnost da za „češljanje“ svog stana posumnja i na Božilovića, ali i njen pristanak da kod sebe čuva deo opljačkanog zlata. Posle prva dva napada na poštare, koje su izveli goloruki, Božilović odlučuje da nabavi „škorpion“. Postaje nemilosrdan, jer u naredna četiri napada hicima iz „škorpiona“ usmrćuje dvoje ljudi – prodavačicu Borjanku Tatić i vlasnika „fiata una“ Branislava Karadžića. Poštari Vlasta Kostić i Milovan Krstić bivaju teško ranjeni, ali uspevaju da prežive. Prilikom svakog od napada Božilovićev pratilac je bio Dalibor Guberinić. Kako je došlo do ubistva Karadžića, opisao je Guberinić, iako je Božilović, bar u početku, negirao ulogu egzekutora. Pošto su dobili porudžbinu za takav automobil, krenuli su da špartaju gradom kako bi ga pronašli. Guberinićev zadatak bio je da vozi. Prvog „una“ na koji su naišli nisu uspeli da ukradu jer je imao mehanizam za obezbeđivanje menjača. Zatim su na Slaviji ugledali drugi auto i pratili ga do Novog Beograda. Dok je vlasnik kružio parkingom tražeći slobodno mesto, Božilović je izašao iz „juga“ kojim su krenuli u akciju. Da ne bi ostavio otiske, na rukama je nosio hirurške rukavice. Vratio se neobavljenog posla i Guberiniću kratko objasnio da auto nije mogao da pokrene. Ubistvo nije pomenuo. Najveće zanimanje javnosti, mada je surovost između svakog od ovih slučajeva besmisleno porediti, bilo je vezano za ubistvo u Zlatari „Majdanpek“. Ovaj napad je, prema Božilovićevom priznanju, bila isključivo njegova zamisao: – Potpuno samostalno sam došao na ideju da je opljačkam, što sam i učinio nedelju dana kasnije, 23. jula ’92. godine. Sa pletenom kapom navučenom preko lica ušao sam u prodavnicu, i prodavačici pokazao „škorpion“, rekavši joj da se ne plaši, jer hoću samo da

pokupim nakit. Kada sam primetio da želi da da znak prolaznici napolju, pokušao sam da pomeranjem kočnice na pištolju proizvedem zvuk metala, da je uplašim. Tada sam osetio trzaj. Borjanka Tatić nije pala. Video sam da je klekla. Tada sam istrčao iz radnje. Tek sutradan sam, preko sredstava informisanja, čuo da je smrtno stradala. Božilović je u svom iskazu čitavu krivicu preuzeo na sebe, tvrdeći da trećeoptuženi Miladin Živković, koji je u vreme pljačke nedaleko od zlatare turirao motor, sa tim nema veze. Policija je, međutim, Živkovića optužila za saučesništvo u pljački, tvrdeći da je na motoru čekao Božilovića, a bukom skretao pažnju okoline. Utvrđeno je da se Božilović i Živković poznaju od osnovne škole i da su jedno vreme trenirali zajedno. Premda je Božilović direktno negirao deo optužnice koja tereti Živkovića, ovaj je u istražnom postupku priznao svoje učešće. U pokušaju da preproda ukradeni zlatni nakit Božiloviću je pomogao Branko Gajić, automehaničar čijim hvatanjem je čitav slučaj i otkriven. Od Božilovića je uzeo oko dva kilograma zlata, koje su merili na kuhinjskoj vagi. Gajić, upoznat sa poreklom zlata koje je pokušao da proda, kao posrednika angažuje Zorana Vučenovića. Božilović jedan deo nakita, za koji je tvrdio da je želeo da ga se što pre otrese zbog naknadnog saznanja da je prodavačica ubijena, poklanja, ili prodaje prijateljima na „odloženo plaćanje“. Tako se kod Snežane Rajšić našlo više komada različitog zlatnog nakita, uz njenu i Božilovićevu saglasnost da se radilo o poklonu. Prvooptuženi Vojislav Božilović (optužba za razbojničke krađe i razbojništva prilikom kojih su ubijeni Borjanka Tatić i Branislav Karadžić), osuđen je na 20 godina zatvora. Drugooptuženi Dalibor Guberinić (razbojničke krađe i razbojništva) osuđen je na 14 godina zatvora. Trećeoptuženi Miladin Živković osuđen je na tri, a četvrtooptuženi Mileta Rakočević Pašić (obojica za razbojničke krađe i razbojništva) na godinu dana zatvora. Uslovne osude u trajanju od po 10 meseci dobili su Aleksandar Žunić (teška krađa), Zoran Vučenović i Branko Gajić (obojica zbog prikrivanja i proturanja zlatnog nakita). Osam meseci uslovne kazne

određeno je Snežani Rajšić (prikrivanje i proturanje zlatnog nakita). Na kraju procesa, svi optuženi su priznali dela za koja ih je policija teretila. U završnoj reči sudija je napomenuo da je bilo propusta SUP-a, ali da su činjenice dokazale da su počinjena teška krivična dela, te da su ih izvršili veoma mladi ljudi koji do tog trenutka nikad nisu bili osuđivani. Za Vojislava Božilovića, koji je u trenutku izvršenja dela bio mlađi punoletnik, nije određena smrtna kazna jer nisu bili ispunjeni uslovi za njeno izricanje. Tako je završeno suđenje praćeno sa zanimanjem javnosti kakvu ona, bez dileme, ranije nikad nije pokazivala. Međutim, s obzirom na količinu gneva koja se u vreme hapšenja osumnjičenih pojavila u ideološki suprotstavljenim medijima, epilog je propraćen krajnje skromno, reklo bi se gotovo nezapaženo. Na najbolji način se pokazalo da je afera, čast izuzecima, većini poslužila kao zabava i politički argument u trajanju od nekoliko dana. Tako su se zagriženi borci za ljudska prava i pravnu državu odužili svima, posebno žrtvama i njihovim porodicama, koje čak ni uzgred nisu pomenuli. O drvlju i kamenju bačenom na policiju koja je, sve do preranog i pogrešno intoniranog saopštenja, perfektno obavila svoj deo posla, da ne govorimo. Kao i o lažnoj, neprimerenoj „pomoći i razumevanju“ upućenoj optuženima. Pred slučajem „studenata s Pravnog“ nisu se istakli ni ne tako malobrojni sociolozi, psiholozi i kriminolozi. Većina je zazirala (možda zbog okolnosti, s punim pravom) od bilo kakvog učešća u raspravama na tu temu. Ali je njihovo odsustvo, nažalost, otvorilo prostor za ekspanziju najsramnijih tumača „ovog vremena i ove situacije“. Imajući u vidu okolnosti koje su prethodile pomenutim ubistvima, vredi razmisliti zbog čega jedino stručnjaci, pozvani da baš to urade, ne daju odgovore ni na jedno od pitanja koja je slučaj „studenata s Pravnog“ postavio. Ili je i za to krivica unapred pripisana policiji?

POHORSKA Opšte uverenje, godinu dana posle hapšenja grupe „studenata s Pravnog“, bilo je da se tako okrutna i surova ubistva ne mogu ponoviti. Ako ništa drugo, pretpostavljalo se da policija, bar u slučajevima kada se čitava služba diže na uzbunu, ima „garanciju“ za hvatanje zločinaca. Na žalost, ispostavilo se da je ovakvo uverenje pogrešno. Prvog dana decembra ‘93. godine, novine su objavile vest o zverskom zločinu u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu. Vera Židić i njen trinaestogodišnji sin Davor pronađeni su ubijeni u svom stanu, a policija je zatekla i ustreljenog kućnog ljubimca – koker-španijela. Isprva niko nije mogao da nasluti razloge ubistva, jer se porodica Židić nikakvim gestom niti načinom življenja nije izdvajala od okoline. Policiji od pomoći nisu bili ni Verin suprug ni drugi maloletni sin, koji se kobnog prepodneva nisu nalazili u stanu. Kao po pravilu, najbliže komšije u Pohorskoj 33 niti su čule niti uočile išta sumnjivo, tako da je od samog početka ovo ubistvo svrstano u red onih bez svedoka. Istraga je, u takvoj situaciji, mogla samo da tapka u mestu. Međutim, uskoro je, što zahvaljujući novinarskoj ljubopitljivosti, što policijskoj upornosti, ponešto počelo da se otkriva. Koliko bezazleno, toliko i neverovatno bilo je saznanje da su školski drugovi malih Židića verovali da su ovi deca pravih bogataša. Razlog takvom mišljenju bile su nove patike u kojima su mališani dolazili u školu. A teško je zaboraviti vreme kada je i sendvič u đačkoj torbi predstavljao klasni simbol, verovatno i povod za ljubomoru onih koji nisu imali ništa. Ukratko, oko braće Židić stvoren je oreol, naravno bez ikakvog pravog razloga, dece iz imućne porodice. Glasine su prvo počele da kruže po školi, a onda brzinom kojom je i nemaština rasla, iz osnovačkih klupa krenula širom Novog Beograda. Ubrzo je uverenje o „strašnom bogatstvu“ Židića, postala tema razgovora dokonih probisveta u lokalnim kafićima. Porodica nije ni slutila

kakvo im se zlo sprema. Po otvaranju istrage o „Pohorskoj“, o kojoj štampa nije ni mogla da ima drugačije ubeđenje sem da je reč o delu psihopata, bilo je jasno da je povod ubistvima koristoljublje. Ali nije bilo odgovora na pitanje zašto su ubijeni Davor i Vera, kada u stanu nije bilo nikakvog plena. Očigledno je bilo da napadačima nisu pružili otpor, pa je psihički profil ubica mogao da se objasni jedino atributima „monstruozni i poremećeni“. Jer, Veri Židić je pucano u grudi, a zatim u potiljak, dok je trinaestogodišnji Davor ubijen jednim hicem ispaljenim u grudi. Ubistvo psa je tek dokaz više u prilog iznetoj tezi o poremećenosti napadača. Jedinu nedoumicu stvorilo je saznanje da ubice u stan nisu ušle nasilno, već im je, neoprezno, Vera Židić otvorila vrata. Kao i u prethodnom slučaju policija je računala na pomoć beogradskog podzemlja, za koje su iskusni inspektori znali da sa slučajem nema ništa. Na nesreću, niko od poznatih „crnih bisera“ nije mogao da uputi na počinioce zločina. Ostvarila se pretpostavka od koje je policija najviše strahovala – ubice su potpuno nepoznate. I policiji i kriminalcima. Inspektori koji su radili na ovom slučaju ipak nisu odustajali. Nikakvog dokaza nije bilo, sem saznanja da je u vezi Ž

sa porodicom Židić kružila fama o fantastičnom bogatstvu. Sistemom „od usta do usta“, njihov „imetak“ procenjen je na 300 hiljada, pa na 500, a zatim dogurao i do milion maraka. Iako su novine detaljno pisale o nepostojećim parama kao o povodu za ubistvo, gradom su neko vreme kolale priče kako to nije istina, već je njihovo nenalaženje pripisano nesposobnošću ubica. Ma kako da je bolesno bilo uopšte raspravljati o takvim detaljima, upravo zahvaljujući tračevima istraga je pronašla trag. Policijski operativac načuo je da se u nekom od zemunskih kafića preterano raspreda o ovom slučaju. Čak je u razgovorima među stalnim gostima, bila uočljiva upućenost u detalje koje policija, u tom trenutku, nije znala. Prisećajući se čitavog slučaja, jedan od inspektora koji su svakodnevno satima obilazili grad u potrazi za bilo kakvim podatkom, ili bar slutnjom, priznaje da je bio zatečen. Ono što su saznali u pomenutom kafiću, zbunilo lh je sve odreda: gotovo svi redovni posetioci znali su imena ubica, ali niko nije smatrao potrebnim da o tome obavesti inspektore! – Ni dan-danas to nisam u stanju da shvatim. Među gostima koji su znali sve – objašnjava Ljuba Milanović koji je radio i na ovom slučaju – mnogo ranije nego što nas je trag naveo tamo, bilo je sasvim običnog, što kažemo normalnog sveta: službenici, majstori, apotekari… To su ljudi iz kraja, porodičan svet. Pitamo ih: „Pa, dobro ljudi, kako ste mogli da ne prijavite takve zlikovce, kad ste znali šta su učinili?“ Oni belo gledaju i ništa ne odgovaraju. A sa njima su, gotovo svako veče posle zločina, i dalje mimo sedele ubice. Čak su imale smelosti da najbližim poznanicima objašnjavaju kako je informacija bila lažna, inače bi om sada bili bogataši. Mislim da su sve moje kolege tih dana bile u šoku, jer na koji način objasniti takvu zaveru ćutanja? Naravno da smo se svi pitali u kakvom to vremenu i gradu živimo. I kakav je smisao tog začaranog kruga – pljuju nas da smo i sami umešani u kriminal, mi radimo dvadeset sati dnevno kako bismo pokazali da nije tako, a na kraju nam isti oni što nas sumnjiče podmeću nogu. Nije u pitanju bila čak ni loša saradnja s policijom, jer nje odavno nema, već direktna zaštita najsvirepijih ubica koje ovaj grad pamti. Da su im ubice bar pretile, možda bismo mogli da ih razumemo. Ali ni toga nije bilo. Jednostavno –

neobjašnjivo, sramno i poučno za sve nas. U nekoliko susreta sa inspektorima koji su imali učešća u akciji „Pohorska“, naišli smo na potpuno istu reakciju. Nevoljno su se vraćali toj temi. Pogotovo zbog sledeće činjenice – među posetiocima lokalnog kafića nalazio se i jedan inspektor SDB-a. Inspektor Milanović je ovaj podatak izneo u javnost, ali to kao da nikoga posebno nije uzbudilo. Koliko se iz nekih šturih izvora moglo saznati, zbog učešća neimenovanog čoveka iz SDB-a u opštoj zaveri ćutanja, gradska policija uputila je oštar protest Službi državne bezbednosti. Tačnije, izbio je žestok sukob i prepirka. Policiji je bilo neshvatljivo da Služba može imati bilo kakve koristi od poteza svog čoveka, pa je za njega tražila oštru kaznu. Međutim, reakcija je bila neočekivana. SDB je potpuno stala iza svog čoveka, ni ne potrudivši se da objasni njegov postupak. Jedino što se kao razumno moglo naslutiti iz takvog ponašanja, bilo je da i po cenu prećutkivanja imena ubica, SDB želi da sačuva poziciju svoga inspektora, odnosno njegovih eventualnih saradnika – ubica Davora i Vere Židić. Kakvu god težinu imala takva pretpostavka i kvalifikacija, SDB nije imala nameru ni da je opovrgava, niti da je drugačije objasni. O počiniocima zločina iz Pohorske 33 nema ništa posebno da se kaže. Ilija Vujić i Darko Lončarić imali su u trenutku izvršenja zverskog ubistva 26, odnosno 25 godina. Tokom saslušanja priznali su delo za koje ih je policija teretila. Prema njihovom opisu događaja, akciju su brižljivo pripremali, verujući da plen koji ih očekuje vredi onoga što će počiniti. Glasine o bogatstvu porodice Židić stigle su i do društva u kome su se Vujić i Lončarić kretali. Lako su doznali da, i pored „silnog imetka“, Židići ne preduzimaju nikakve posebne mere opreza. Njihova „pronicljivost“ govorila im je da Židići to rade namerno, kako ne bi privukli pažnju okoline. I dalje je jedini dokaz bogatstva nesrećne porodice bio pristojan izgled dvojice osnovaca, ali su ubice više verovale u ono u šta su htele. Suma po koju su, na kraju, pošli Vujić i Lončarić, iznosila je 500 hiljada maraka. Vujić je zbog predstojeće akcije rentirao pištolj od Branimira Mijovića, a u zemunskom bilijar-klubu od Srđana Rodića kupio 25 metaka. Kada je slučaj okončan, saznali su se svi detalji koji su prethodili ubistvu. Borislav Jakić, optužen u međuvremenu za podstrekavanje, dvojici

zlikovaca je praktično izložio čitav plan, istovremeno ih nagovorivši da iza sebe ne ostavljaju svedoke, a od plena njemu je trebalo da pripadne trideset procenata. Vladan Nikolić i Ivan Vujić znali su za planiranu pljačku, i delimično učestvovali u njenoj pripremi. Vujić i Lončarić su 1. decembra ‘93. pozvonili na vrata porodice Židić. Rekli su da Žarku Židiću nose knjige, koje mu je poslao njegov prijatelj profesor. Ubedivši Veru da im otvori, odmah su je ugurali u stan i istog trenutka joj je Vujić pucao u grudi. Kako su objasnili, namera im nije bila da je ubiju, već na taj način prisile da otkrije mesto gde drže novac. Dok je trajalo „saslušanje“ ranjene žene iz sobe je izašao mali Davor. Istog trenutka Vujić je pucao, usmrtivši mališana na mestu. Naknadno je u policiji objašnjavao kako mu to nije bila namera, ali je oroz povukao mahinalno, ugledavši senku. Shvativši da od šokirane žene neće dobiti informaciju, Vujić još jednom puca. Ovaj put Vera zadobija smrtonosnu ranu – u potiljak. Veštaci su naknadno utvrdili da je Vera, sve do tog trenutka, bila svesna onoga što se dešava, trpeći intenzivan bol i znajući da su napadači usmrtili malog Davora. Bukvalno shvativši uveravanja da iza sebe ne smeju ostaviti nijednog svedoka, ustremljuju se na psa, jure ga po stanu i uspevaju da ga ustrele. Počinjena ubistva ih ni na trenutak ne dekoncentrišu. Rastrčavaju se po stanu u paničnoj potrazi za bogatstvom, koje im je sada na dohvat ruke. I pored svih nastojanja ne uspevaju da pronađu ništa od onoga o čemu su sanjali. Neopaženo odlaze sa mesta zločina, vraćaju pozajmljeni pištolj, a prijateljima saopštavaju kako akcija nije bila vredna truda. Posle svega ponašaju se sasvim normalno, ne uzbuđujući se zbog toga što veći broj ljudi u njihovoj okolini vrlo dobro zna da su upravo oni počinioci ubistva. Nakaradnost čitave situacije odražava i pravdanje koje su redovni gosti kafića u koji su dolazili Vujić i Lončarić, izneli tužiocu Nebojši Markoviću: „Čuli smo od njih da su počinili ta ubistva, ali im nismo verovali.“ Čim su Vujić i Lončarić privedeni u stanicu milicije, počelo je njihovo saslušanje. I ponovo nešto što inspektori sa pozamašnim stažom prvi put sreću. Bez velikog uzbuđenja Vujić je odmah priznao ubistvo, a na pitanje – kako je mogao da ubije dete, odgovorio je doslovno: „Ko ga jebe, ionako nije trebao da bude tu,

već u školi“. Bar tako je, prema svedočenju jednog od policajaca, teklo isleđivanje. Isti čovek nam je, valjda svoje savesti radi, priznao da u „29. novembra“ niko u životu nije toliko batinan kao Vujić i Lončarić: „Pokušavao sam da što manje budem s njima u kontaktu, jer bih reagovao emotivno, a onda ne bih uspeo da se kontrolišem. Mislim da su tih dana svi zaposleni u miliciji dolazili da ih tuku. Znam kako pojedinci biju kada to rade po ‘zadatku‘, ali tada su udarali jer im se štošta prelomilo u duši“. Početak suđenja ovom tandemu nekoliko puta je odlagan, a koliko se iz prikrajka moglo naslutiti, između ostalog i zbog teških povreda koje su imali. Čak se šuškalo da je Iliji Vujiću u toku policijskog tretmana odbijen bubreg Naravno, takve vesti nije bilo moguće proveriti. Šest meseci kasnije jedan ugledni beogradski advokat priznao nam je da nije želeo da bude angažovan u ovom procesu, a da su tako razmišljale još neke njegove kolege. Mada su u gradu poznati baš kao advokati koji su zadužili mnoge „veterane s asfalta“, takav čin je trebalo da odslika elementarnu razliku između kriminalaca i naoružanih psihopata. Jedan od mlađih gradskih desperadosa, prepoznatljiv po žestini s kojom se obračunava sa protivnicima, tih dana je bio u CZ-u. Prema prepričavanju njegovih poznanika, svakodnevno je upravniku zatvora slao molećive poroke: „Dajte mi Vujića samo na pet minuta.“ Nezainteresovanost štampe, koja je donekle pokazala otvorenu odbojnost da podrobnije izveštava o ovom zločinu, bila je najbolji odraz opšteg prezira prema optuženima. Upravo zbog toga, potrebno je još jednom valjano razmisliti o slučaju „Pohorska“. Policija je i ovog puta uspela da bez ijednog putokaza stigne do rešenja, ali i do krajnje poražavajućeg saznanja – ugled joj je toliko narušen, da se građani i u ekstremnim situacijama ustežu da joj pomognu. Inspektor SDB-a branio se time da o slučaju ništa ne zna (mada se upravo njegove esnafske kolege hvale da „znaju sve“ i svakoga), a na Milanovićevu tvrdnju da je svesno prikrivao ubice, niko iz Službe nije našao za shodno da odgovori. Na kraju, najbolnija tačka. Bilo je dovoljno da grupa osnovaca poveruje u dubok džep roditelja svojih drugara, pa da se besmislena glasina pretvori u svirepo ubistvo. O tome je do sada najmanje bilo govora,

mada je zlo vreme u kome se zločin dogodio, time najbolje oslikano. Beograd je, u vremenu koje je, valjda, za nama, bio prestonica najmorbidnijih zločina. Ilija Vujić i Darko Lončarić osuđeni su na smrt. Većina advokata s kojima smo razgovarali i pre donošenja presude smatrala je da će sud doneti ovakvu odluku. Utemeljenje za najstrožu kaznu advokati nalaze u činjenicama da se optuženi nikako ne mogu braniti time da im je uračunljivost u momentu izvršenja bila smanjena. Svesno su, posle ubistva Davora i Vere Židić, nastavili potragu za plenom, iako im je bilo shvatljivo kakvo su delo učinili. Ta okolnost imala je odlučujuću težinu pri izricanju presude. Prvi put u ovom slučaju, nijedan od advokata nije se ustezao da prekrši pravilo i o presudi govori pre njenog donošenja. Od petorice mladića osumnjičenih za saučesništvo, trojici su izrečene vremenske kazne zatvora, u trajanju od jedne do šest godina, a ostaloj dvojici uslovne kazne.

KOKAINSKI BARON Jugoslavija nikad nije važila za zemlju u kojoj je droga jedno od bitnih obeležja kriminala Niti je, bar donedavno, broj narkomana u nas mogao da se meri sa evropskim prosekom. U dokumentima svetskih policija današnja, kao i nekadašnja, Jugoslavija upisana je pre svega zbog važnosti tranzitnog pravca kojim droga, pretežno heroin, sa Istoka stiže na najskuplje svetsko tržište – Evropu. Do početka najnovijeg rata na ovim prostorima, naša granica predstavljala je čvrst bedem i noćnu moru trgovaca narkoticima. Poput svega ostalog, ratna agonija učinila je da i to postane tek deo sećanja na, ne tako davne, uspehe jugoslovenske policije i carine. Jedan od inspektora koji su nekada radili u Odeljenju za narkotike gradskog SUP-a, kaže da je sasvim razumljivo što danas više nema spektakularnih zaplena velikih pošiljki droge na granicama prema Bugarskoj i Rumuniji: – Ne znači to, naravno, da droga više ne prolazi putem kojim je oduvek išla. Suština je u drugom: otkako je ovdašnja policija isključena iz Interpolovih kompjutera, nikakvih podataka, o eventualnim isporukama koje ovuda prolaze, nema. Ostalo je da se naši policajci u istrazi oslanjaju na sreću, pa ako nešto pronađu – puna kapa. Jer, drogu je nemoguće pronaći kad već uđe u zemlju. Da bi se otkrila pošiljka, potrebno je unapred znati ceo put kojim ide, njeno polazište i cilj, a otkrivanje na granici je samo tehničko pitanje. Pošto u ovim okolnostima nema uslova za takav rad, može se samo nagađati o količinama koje nam prolaze ispred nosa – rezignirano zaključuje. Koliko se neozbiljno pristupa problemu narko-trgovine i narkomanije. govore razlike između zvaničnih i nezvaničnih procena o broju zavisnika u Beogradu Krajem 1994. godine, policija je pominjala „šest hiljada osoba koje su na bilo koji način došle u dodir sa drogom“. U privatnim razgovorima, isti inspektori tvrde da

zavisnika ima oko četrdeset hiljada, dok je neredovnih uživalaca dva puta više. Zvanična brojka, šest hiljada, za koju može, u šali, da se kaže da je „tačna, ali za 1971. godinu“, verovatno ukazuje na nespremnost MUP-a da se pozabavi na pravi način narkotrgovinom. Policija veruje da u prestonici „živi i radi“ petnaestak većih dilera. Ozbiljniji trgovac narkoticima, smatra se, sposoban je da kupi i preproda i više od kilograma neke od „teških“ droga (heroin i kokain). Da nevolja bude veća, ne može se ni naslutiti koliko je finansijera u ovom poslu, u kome je dobit oko 1000 odsto. Kako kažu sami dileri, svi poznatiji i bogatiji beogradski kriminalci imaju udela u narko-biznisu. Njihove ruke su vrlo daleko od prljavih, terenskih poslova. Dileri važe za najprepredeniju vrstu kriminalaca, ali ovdašnji zakon im pruža i dodatnu pomoć. Naime, Krivični zakon je donet 1979. godine, kada su samo retki predviđali nevolje sa teškim drogama. Otuda i apsurd da posedovanje heroina ili kokaina, nekada i u znatnijim količinama, može biti samo prekršaj ako uhapšeni izjavi da je droga za ličnu upotrebu. S obzirom da je svedoke kupovine moguće naći, ali gotovo nemoguće navesti da svedoče, policiji jedino preostaje da dilere hapse na delu, sa rukama punim „robe“. Naravno, to se vrlo retko događa. Policajci mogu da „navuku“ dilera, ugovore i obave posao, ali zastareli Zakon o krivičnom postupku ne dozvoljava im da to na sudu i priznaju. Na taj način, njihova svedočenja potpuno gube smisao. Veruje se da, bez unošenja člana o „under cover“ agentima (policajcima kojima bi bilo odobreno da se ubace među dilere i trguju), nema borbe protiv narko-mafije. Beogradska policija je početkom 1994. godine uhapsila čoveka kojeg već godinama sumnjiči za trgovinu narkoticima. U njegovoj kući pronađeno je 153 grama heroina, 33 grama kokaina, protivoklopni bacač „zolja“, automatski pištolj „škorpion“ sa prigušivačem, pištolj sa izbrisanim serijskim brojem… Jedan od inspektora koji je učestvovao u akciji kaže da je vrednost tehničke opreme koju je zapazio oko 50 hiljada maraka, da uhapšeni vozi

najnoviji model džipa, kao i da je vlasnik velike fotografske radnje u centru grada – ali, ipak je ocenjeno kako nema osnova za krivičnu prijavu. Tek uslovnog poređenja radi, DEA (Drug Enforcement Administration), posebna američka služba za borbu protiv narkomafije, koja radi pod okriljem Ministarstva pravde SAD, 1993. godine utrošila je 12,5 milijardi dolara. Ova organizacija ima svoje ispostave u 53 zemlje i zapošljava 5700 policajaca. U odnosu na uloženo, učinak DEA je te godine bio desetostruk: od narko-mafije zaplenjeno je narkotika, zlata, dijamanata, jahti i sličnog, u vrednosti od 114 milijardi dolara. U američkom Kongresu i Senatu, borba za zakon prema kome radi DEA vođena je od 1983. do 1985. godine. Danas, američka policija može osumnjičenom za trgovinu narkoticima da zapleni svu imovinu za koju ovaj nema pokriće. Sistem rada službi specijalizovanih za ovaj problem je da „idu uzvodno“, od dilera do bosa. S obzirom da su gazde u većini slučajeva zaštićene, putem ucena, podmićivanja, učešće u trgovini im se ne može dokazati. Međutim, zaplene imovine ih finansijski potpuno uništavaju, trajno ih sprečavajući da se vrate u „posao“. U našoj zemlji nije zabeležen slučaj da je uhapšeni i osuđeni diler ostao bez svoje imovine. Trgovina narkoticima za najkraće vreme donosi najveće prihode. Prema sasvim slobodnoj proceni (zvanična ispitivanja ove vrste ne postoje u našoj zemlji), u Beogradu može da se ostvari, samo na prodaji heroina i kokaina, dnevni bruto prihod od 1,5 miliona maraka. Na osnovu ovakve procene, može se pretpostaviti u kojoj meri srpski narko-lobi jača iz dana u dan. U SAD, primera radi, ujedinjena narko-mafija, koja bi se nazvala, recimo, „Drug and company“, na listi najuspešnijih divovskih preduzeća zauzela bi četvrto mesto. Prema podacima Ujedinjenih nacija, 1993. godine svetski narko-trgovci zaradili su 640 milijardi dolara, više od zbira nacionalnih prihoda 53 najmanje razvijene zemlje sveta. Procenjuje se da je u SAD oko 17 miliona ljudi bar jednom probalo drogu Zdravstvene organizacije u SAD ovu brojku množe sa tri, razmišljajući o potomstvu zavisnika i mogućim posledicama po

genetski kod. Pre ekonomske blokade, kroz Beograd je godišnje prolazilo između 80 i 100 hiljada stranih vozila, tutnjeći ozloglašenim „balkanskim putem“ heroina. Sankcije Saveta bezbednosti UN mnogima su nanele štetu, ali ne i ovdašnjoj narko-trgovini. Kao i u drugim vrstama biznisa, pronađeni su alternativni putevi. Utisak je da se srpski narko-lobi, u nemogućim uslovima, iskalio u dostojnog partnera nekim zapadnim organizacijama. Detalji ovog posla naziru se na najneposredniji način i u svedočenju jednog beogradskog preprodavca većeg kalibra. U početku, on nije imao nameru da bude anoniman. Međutim, posle nerazjašnjenih smrti nekih njegovih poznanika, promenio je mišljenje. Čvrsto je uveren da bi mu i samo pominjanje imena u javnosti, moglo doći glave. Poput osoba koje su sebi mogle da priušte sve u životu, potpuno je opušten dok razgovara o temi od koje mnoge podilaze žmarci. Njegov mir, kao i blagi prezir i ravnodušnost prema stvarima koje je uspevao da dobije zahvaljujući svom bogatstvu, zasnovani su na činjenici da još malo šta u životu može da ga iznenadi. Pravo je čudo, kaže, da ljude nije omrznuo: rešenošću da učine sve zbog jednog „fiksa“, zavisnici su ga nebrojeno puta uverili da ne postoji donja granica ljudskog poniženja. Ipak, valjda zbog sujeverja, jer se u njegovom „zanatu“ čovek bar jednom mora osloniti na sreću, ne želi da unizi već osramoćene: – Mnogi su pokušali od mene da se ogrebu. Pravio sam se da ne shvatam, pa sam im pomagao i nikada se nisam pokajao. Nikoga nisam ostavio u krizi, iako ljudi svašta rade. Čim uđu u moj stan, znam kakvu će pesmu da pevaju, toliko je moje iskustvo. Ali, prelazim preko toga. Često sam gledao predivne devojčice koje su doživele da „kljucaju“, da im glava pada jer su nemoćne da se kontrolišu. Kad ih gledaš, lepe su kao anđeli, ali ja znam da su unutra mrtve. Tobože vode ljubav, a ništa ne osećaju, jedva čekaju da to odrade. Toliko je lepih žena koje su propale, dopustivši sebi da se daju za jedan fiks. Ali, ja nisam tip čoveka koji će to da iskoristi. Nikad nisam ucenjivao… Ljudi su ljudi. A valjda ima i neki inženjer gore, koji sve to gleda.

Dok nabraja imena svojih redovnih mušterija, poznatih ličnosti rok i folk muzike, filma i estrade, utisak je da pokušava da sakrije povređenost, jer su mnogi u njemu videli samo trgovca drogom: – Poznati me nisu privlačili, jer su škrtice. Džigericu će da daju, ali ne i lovu. Mogu da ih častim jednom, dva puta. Ako su redovni kupci da im dam za nižu cenu. Ali, oni bi hteli za badava. Koliko je bilo samo žurki kad su me pozivali, kao uzgred dodajući da bi voleli da počaste svoje prijatelje heroinom ili kokainom. Kavaljer sam kad vidim da su ljudi iskreni. Nikad ne dozvoljavam da neko u društvu plati piće, a muzici, ponekad, umem da ostavim i po deset hiljada maraka za veče. Uostalom, milioni maraka su mi prošli kroz ruke, kupio sam dosta umetničkih vrednosti. Možda nisam najbogatiji čovek u gradu, ali najviše trošim. Izdržavam puno ljudi… Sinu sam kupio veliki stan i platio još 500 hiljada maraka za njegovo uređenje. Supruzi sam kupio lokal od 700 hiljada maraka, bivšoj devojci dva lokala. Ali, kakvi ljudi mogu da budu: poklonio sam joj prsten sa brilijantima vredan sto hiljada maraka, a ona ga je izgubila. To stvarno ne može svako! Posedujem puno zlata, 57 prstenova sa brilijantima. Imam četiri-pet najskupljih automobila… Izvesno je da je jedan od razloga velikodušnosti našeg sagovornika i, tek delimično prikrivena, griža savesti zbog prirode posla kojim se bavi. Trudi se da izbegne samozavaravanje i jeftine moralne i skeptične stavove: – Nikad nisam osećao grižu savesti. Razmišljao sam da čovek, na kraju, mora nečim da se bavi, a meni je ovo bilo najlakše. Kad ne bih ja prodavao, neko bi drugi. Nikog ne teram da dođe kod mene. Kad se već ovim bavim, trudim se da za pare dam kvalitet. Ne kao oni koji prodaju šećer. Jer, šećera ima i u prodavnici. Ako bih baš morao da nađem opravdanje… nemam ga. Trudim se da radim pošteno, ako ima poštenja u prodavanju heroina. O samoj količini droge koja je u opticaju, ni on nema određenu pretpostavku: – Droge, u svakom slučaju, ima puno u gradu. Kokain je sada postao moda. Gotovo svaka druga devojčica bi volela da šmrče, ili je već probala. Sada više ne možete da napravite žurku bez kokaina, ako držite do sebe. Prodajom se bave i oni za koje nikada ne biste

sanjali: advokati, lekari, estradni umetnici… Svi bi da zarade preko noći. Ali, to je nemoguće, treba raditi – tvrdi. Ovaj preprodavac je jedan od nekolicine upućenih u tajne trgovine heroinom i kokainom. Jedan je od retkih, takođe, koji o ovom najunosnijem i najopasnijem poslu govori, koliko može, otvoreno. Svakako, jedinstven je po tome što priznaje da je i sam bio umešan: – Preko noći može da se zaradi samo ako ti neko donese pet kilograma, a ti mu odmah daš novac. Međutim, malo je ljudi u gradu koji mogu da plate 100 grama, možda ih ima desetak, petnaest Ozbiljni dileri su oni koji su u svako doba sposobni da kupe kilogram, i više U Beogradu je, možda, trojica takvih, koji bez problema mogu da mi daju kilogram na poverenje. Postoji među nama neki kodeks. Prve količine kokaina, koji se u Beogradu pojavio početkom devedesetih, do kupaca su došle preko njega. Kao i svaki dobar trgovac, on je znao da je na početku neophodno upoznati tržište sa „novim artiklom“. Zato je stvarao klijentelu deleći kokain besplatno. – Ja sam, mislim, prvi koji je počeo da kokain prodaje javno, kao što se do tada radilo s heroinom. Ubacio sam ga u igru tako što sam u početku radio sa manjkom Moj tanjir, na kome se nalazila gomila kokaina, bio je „bum“ u celom gradu. Mnogi koji su probali, postali su svakodnevne mušterije. Logično je pretpostaviti da se najunosnijim poslom koji svet poznaje, mogu baviti samo najmoćniji. On je u tom lancu verovatno „treća ruka“. Govoriti o prvome u nizu nije poželjno, čak ni u šali: – Govorim o ogromnim parama. Od kilograma se obično naprave tri, a gram kokaina se prodaje za 200 maraka. Za razliku od heroina, kokain ne stvara fizičku zavisnost, a može da se neograničeno šmrče, čak i po 50 grama dnevno. To je strahovito veliki obrt love. Možda kokain uvozi vojska, policija…? Možda je Crna Gora glavna luka za uvoz, a možda su umešane i veoma visoke ličnosti? U Crnoj Gori sve može, postoji i zamenik narodnog heroja… Kako god bilo, ja ga nabavljam ovde. Dovoljno je samo da okrenem jedan broj telefona. Ako naručim jedan kilogram, čekaću 24 časa. Uvek dobijem najčistiju robu. Gotovo se nikad nije desilo da

zafali. Ovo svedočenje je dragoceno zato što se u njemu jasno ocrtavaju konci organizovanog kriminala u Srbiji. U sudbini donedavnog štićenika izvesnih struktura, odnedavno čestog stanara Centralnog zatvora, prelamaju se protivrečnosti najtajnijeg nezakonitog poslovanja: – Samo dva naša čoveka rade tranzit droge na Zapad. Sad, ako su ljudi iz jedne „ustanove“ meni nudili dobit, za lokalne poslove, šta li je tek njima predlagano? A svi veći ljudi u podzemlju trguju, između ostalog, i drogom, i zato se taj problem ne rešava. Hapse samo jajare, i to uvek iste ljude. Nekada uhvate jedan kamion, ali deset prođe, i to policija zna bolje od nas. Priznaje da je imao „operativni“ dogovor sa beogradskom policijom, prema kome je on bio zadužen da im „namesti nekog Turčina ili Šiptara“, dok je, zauzvrat, mogao slobodno da radi.

Međutim, nekim ljudima je bilo stalo da prošire ovu saradnju, predlažući veću dobit, ali i rizičnije poslove. Prilikom upoznavanja i prvog razgovora sa nama, nije hteo da govori o pojedinostima svoje saradnje sa beogradskom policijom, svestan da bi to moglo da dodatno pogorša njegovu situaciju. Želeo je da se posavetuje sa advokatom. Međutim, naredne večeri je uhapšen. Kod njega je pronađeno oružje bez dozvole i manji paket heroina. Tek što je pušten da se brani sa slobode, a pošto smo dogovorili ponovni susret, opet se našao u Centralnom zatvoru, odakle nam je poručio da bi, konačno, želeo da se obelodane kompromitujući detalji o pojedinim ljudima iz beogradske policije. Nije nemoguće da je njegov pritvor potrajao duže upravo zato što je policija predvidela, ili saznala, za njegovu nameru. Tokom razgovora, ipak je bio nedvosmislen: – Bilo je tu svega: neki ljudi su putovali u Ženevu na moj račun, plaćao sam drugima godišnje odmore. Neki su od mene pozajmljivali novac, a nikada mi ga nisu vratili. Ima i onih kojima sam davao prigodne poklone. Ti ljudi znaju da su u delikatnom

položaju. Ne verujem da će se usuditi da me izvedu na sud. Jer, zamislite: pet godina prodajem drogu, a niko me ne hapsi! Imam milione maraka, a ni dana radnog staža! Zar je potreban jači dokaz da sam sa nekim sarađivao? Mnoge imam u rukama, i oni to znaju. Priču o njegovoj saradnji s pojedinim policajcima i davanju novca „na zajam“, u potpunosti potvrđuju neki inspektori, koji, razumljivo, ne žele da imenuju kolege sa platnog spiska ovog dilera. Navodeći samo ponešto, on sam želi da upozori svoje nekadašnje saradnike. Kad bi zaista došlo do suđenja, verovatno bi se prvi put kod nas izneli podaci o povezanosti policije i podzemlja, kao i potpori koja se pruža organizovanom kriminalu. Veruje da je ubistvo, sredinom 1994. godine, u njegovom stanu, bar delimično delo policije, jer je ona „zaboravila“ da pronađe počinioca: – Ipak sam našao tog čoveka, samo sam ga tukao, a ostao je živ sticajem okolnosti, jer nisam sklon surovijim metodama. Ali, čini mi se da je zaslužio daleko strožu kaznu, kada je mogao da baci dve bombe u stan. Unutra je mogao biti moj sin, ili bilo ko drugi, a poginuo je jedan divan mladi čovek. Policija je pokušavala da incident prikaže kao moje delo. Navodno, bombe nisu ubačene, već sam ih ja aktivirao u stanu. Ja, čak, sumnjam da je taj mladić ubijen iz puške, jer geler nije mogao da mu odnese pola glave i da mu raspe mozak po plafonu i zidovima. Pošto sam pustio tog čoveka koji je bacio bombu, policija ga je uhapsila i strpala u CZ, valjda da ga zaštiti. Čuo sam da se hvalio svojim nedelom. Posle ovog pokušaja da mu se, kako kaže, „napakuje“ zločin, policija je htela i da ga uhapsi „sa šest kilograma heroina“ u njegovom stanu: – Neko od mojih prijatelja, a tačno znam ko je, „pevao“ je da imam šest kilograma heroina u stanu, što je bila laž. Kao, kupio sam četiri kilograma u Kumanovu, a dva sam uzeo od jednog momka sa Zvezdare. Ja sam izašao na ulicu sa pancirom i pištoljem, nisu me dirali, ušao sam u kola i odvezao se do „Luva“. Ipak, tu su me „digli“ i tražili da predam tih izmišljenih šest kilograma. Nisu ništa mogli da mi dokažu. Posle još jednog bezuspešnog pokušaja da ga uzme pod svoje,

policija je odlučila, kaže, da ga optuži za trgovinu narkoticima. Kako po našem zakonu posedovanje narkotika, čak i u većim količinama, nije krivično delo, izvesni inspektori su bili primorani da pronađu svedoke koji bi potvrdili kupovinu: – Pronašli su dvoje narkomana koji su pre toga „pali“ sa 15 grama. Zapretili su im, i oni su pristali da kažu kako su drogu kupili od mene. Međutim, kad su se suočili sa mojim advokatima, priznali su da je izjava data pod pretnjom. Bila su tu i tri grama koja je moja devojka bacila sa terase kad je videla policiju, pa sam to uzeo na sebe. Međutim, bilo je smešno da me hapse sa tri grama, a da me onda u novinama proglase za „narko-bosa“. Valjda je i deci jasno da me nisu dirali jer sam im valjao, a okrenuli su list čim sam odbio neke ponude. O nevoljama koje su mu, kad je policija zbog „nekooperativnosti“ odlučila da ga odstrani iz posla, stvarali čak i „dokazani“ prijatelji, govori njegov dobar poznanik: – Pao je na svedočenje narkomana kojem je policija dala dnevnu dozu u zamenu za izmišljeno priznanje. Taj svedok se nama pravdao kako je to morao da učini, zbog straha od batina. Tražili smo da povuče izjavu zato što je lažna, i jer je optužio čoveka s kojim je drug od detinjstva. Obećao je da će to uraditi, pa smo se rastrčali tražeći mu dozu, da bi sutradan imao hrabrosti. Kako god okreneš, policija i mi mu nabavljamo drogu, a on za badava dva dana ufiksan. Ovaj diler kaže: – Ima malo profesionalaca, a tu i sebe ubrajam, koji se bave trgovinom droge, jer ne može svako to da radi. Prodaju pet grama, pa padnu Za taj posao čovek mora da je posebno oprezan i lukav. Čim mi preti opasnost, mene nešto počinje u stomaku da grize. I uopšte me ne zanimaju količine droge koje bacam u toalet kad policija naiđe. Zato me nikad nisu uhvatili sa drogom, ako se ne računa slučaj sa ova tri grama. Prodajući drogu, dileri teško mogu da odole izazovu velikih količina koje im se, gotovo svakodnevno, nalaze na stolu. Mnogi od njih i sami postaju zavisnici. Ta slabost se obično smatra nedostatkom profesionalizma. Iskušenje je bilo preveliko i za njega: – Tokom tri godine uzimao sam između 20 i 30 grama kokaina

dnevno. Bilo je dana kada se količina penjala i na 50 grama. Taj peh sam imao zbog devojke u koju sam se zaljubio. Sa 115 kilograma pao sam na 85. Jednog dana sam jednostavno prestao i nikad više neću uzimati tu hemiju. Valjda mi je takva odlučnost u karakteru. Retko ko može na taj način da prekine. Posle više godina, Zavod za bolesti zavisnosti u Beogradu sredinom novembra ‘94. prestao je sa heptanonskom terapijom. Iako pojedinosti nisu objavljene, u saopštenju istražnih organa navodi se da su otkrivene neke nezakonitosti u radu sa pacijentima kojima se daju redovne doze heptanona. Ovu vrstu terapije, bez sumnje jednu od retko primenjivanih u svetu, mogli su da dobiju samo registrovani narkomani, te oni koji su zbog krivičnih prekršaja zavedeni u policijske spise. Naš sagovornik smatra da je ova terapija bila, zapravo, ozakonjeno trgovanje narkoticima, a da se o uspešnom lečenju ne može ni govoriti. – Kakvo je to lečenje koje traje pet godina? A toliko traje tretman moje devojke. I posle toliko godina ona uzima pet heptanona dnevno. Ja mislim da joj je to već ušlo u metabolizam, i da nikad neće moći da prestane. Doktori u Zavodu su veći dileri od mene, a još ih zakon štiti. Pacijentima mešaju lekove, pa na kraju ni ne znaju sa čega da ih skidaju. Poznavaoci prilika tvrde da danas za ovog čuvenog preprodavca više nema posla. Kažu da se pojedincima u policiji zamerio za sva vremena, odbijajući da prihvati nove „zadatke“ i da daje „bespovratne kredite“. Od sredine septembra ‘94. godine hapšen je tri puta, ali ni jednom pod optužbom da se bavi onim što zaista radi. Težinu njegovog eventualnog svedočenja upućeni upoređuju sa slučajem „Nana“ i suđenjem inspektoru Miroslavu Bižiću, kad je prvi put progovoreno o saradnji policije i doušnika u podzemlju. U ovom slučaju s pravom bi se moglo postaviti pitanje o rastegljivosti operativnih ovlašćenja beogradske policije, kao i o njihovoj zloupotrebi. Stručnjaci za ovu oblast objašnjavaju da je saradnja sa podzemljem, prirodno, neophodnost, ali to ne znači da se saradnici i njihovi pokrovitelji mogu bogatiti. Naša zemlja je u poslednje četiri godine, između ostalog, osobena i po tome što su pojedini policijski

saradnici za svoje usluge napravili tako dobar pazar, da su postali najbogatiji ljudi sadašnje Jugoslavije.

BERMUDSKI TROUGAO Ako vam kažem da krađe automobila čine 60 odsto kriminala u Beogradu, pomislićete da preterujem A ne izmišljam – čak sam uveren, na osnovu onoga što sam lično video, da posao s njima donosi više novca nego droga…“ U protekle četiri godine (‘91–‘94), desetine hiljada Beograđana ostalo je, trajno, bez svojih četvorotočkaša. S obzirom na to da zvanični podaci o automobilskom Eldoradu u Srbiji nikad nisu objavljeni u potpunosti, uverljivost našeg sagovornika teško je osporiti. Sa debelim dosijeom i dvanaestogodišnjim iskustvom u svetu kriminala, uostalom i sam vozi skupoceni auto koji je za male pare sredio „na papire“, tvrdi da je reč o poslu „od kog ne samo kriminalci imaju koristi“. Odnosno, kako se ispravio: „Kriminalci od krađa automobila imaju tek deo“. Pretpostavka da policija ne saopštava tačne podatke o autopoharama u glavnom gradu, zasnovana je na brojkama dobijenim s druge strane. Mladići kojima treba verovati kada se o upućenosti u ove poslove radi, iskreno su se nasmejali policijskoj statistici. A prema njoj, u rubrici otetih automobila tokom 1993. godine stoji – 6.000. „Ako nije četiri, onda je ukradeno bar tri puta više nego što priznaju“, uverava nas jedan od njih. „Ali, mogu da ih razumem, neće da ispadnu smešni“. Nagli porast krađa automobila u čitavoj Srbiji, ne samo Beogradu, zabeležen je neposredno po izbijanju rata u bivšoj Jugoslaviji U to vreme su na auto-pijacu, u Bubanj potok, kao deo ratnog plena, stizali automobili iz Hrvatske i Bosne, ali i iz Slovenije, jer su Slovenci odlučili da se otarase prvenstveno „zastavinih“ modela. Da u tome ne bi gubili, često su i sami pribegavali mahinacijama: prvo su osiguravali svoja vozila, a onda dozvoljavali, verovatno i sami pripomogavši u organizovanju, da ih mangupi pokradu i odvezu. Zatim su proradili kanali iz Makedonije i

Republike Srpske Krajine. Poseban deo priče odnosi se na vozila prispela iz Nemačke, Francuske, Austrije, Mađarske… Znak da je „otvorena sezona lova na automobile“, bio je, još pre rata, ogroman porast krađa delova. Kradljivci se nisu ustezali da za nekoliko minuta ponesu sve što bi uspeli da skinu – prvo kasetofone i točkove, zatim brisače, retrovizore, na kraju i šoferšajbne. Po sistemu „lako ćemo“, čuvari naše imovine nisu se previše uzbuđivali, uveravajući građanstvo da je u pitanju prolazna moda. Smirivali su pokradene tvrdnjom: „lopovi moraju da prodaju ukradeno, ali će im to teško ići od ruke jer se zna odakle roba potiče“. Naravno da nije bilo tako. Ubrzo su kradljivci shvatili da skidanje automobilskih delova i ne vredi tolikog truda. Jer, ako je za tri ili pet minuta moguće opelješiti pola automobila, pri tom reskirajući da budu zatečeni usred posla, jednostavnije je čitav auto prevesti na bezbedno mesto, pa na miru odraditi započeto. Tako se povećava efikasnost, ukradeni delovi neće biti oštećeni, a sve će biti završeno bez straha od nailaska policije ili vlasnika automobila. Pošto su ustanovili da je čak i skelet vozila upotrebljiv, rešili su da automobile prodaju „ucelo“, u stanju u kakvom su ga „podigli“. Čitav posao sa odvijačima, ključevima, dizalicama… zamenili su nabavkom lažnih isprava i dozvola. Za nepune dve godine, auto-mafija nas je oslobodila straha da ćemo sutradan ljubimca pronaći sa manjim ili većim oštećenjima. Ili je bio netaknut, ili ga uopšte nije bilo! Gotovo neopaženo, i na to smo se navikli preko noći. Da nevolja bude veća, opet se na delu pokazala srpska solidarnost i sposobnost racionalnog rasuđivanja: najveći broj onih koji na ulici imaju santo poštansko sanduče, gotovo javno je likovao: „Pa neka im i kradu kad imaju para. Odakle im, da nisu uštedeli od plate?“ Retki stranci koji su u Beograd zalazili u doba najčvršće blokade, nisu uspevali da sakriju zbunjenost kvalitetom automobila koji se ovde voze. Enormno bogaćenje ljudi kojima je rat i prateći haos pretovario džepove, propraćeno je i odgovarajućom ikonografijom – bogatstvom na točkovima. Jer, ako ne pokažeš da imaš novac, kao i da ga nemaš. Tako su iz Beograda nestajali luksuzni automobili, a u grad pristizali još luksuzniji. Danas, kad su „fordovi“, „mercedesi“

ili „bemvejci“ česti na ulicama koliko i vozila gradskog saobraćaja, tek malobrojni se sećaju da je sve počelo sa „ladama“ i „škodama“ švercovanim za istočno tržište. Odmah nakon pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, bilo ‘je jasno da tamošnje organizovane bande imaju dobro razrađeno tržište kradenih automobila. Pošto su ‘89 – ‘90. godine u Jugoslaviji još dobro funkcionisale pogranične službe, međunarodni maheri pribegli su polulegalnom načinu trgovine. Ovde su za relativno male pare kupovali automobile koji su na Istoku u vrhu tražnje, a tamo ih, sa ko zna kako overenim papirima, prodavali za mnogo višu sumu. Jedno vreme su vlasnici „lada“ morali da strepe za svoje ljubimce, ali kako je standard u istočnoevropskim zemljama rastao, potražnja za ovim modelom naglo je splasnula. Od tog trenutka, u igri su bili isključivo mezimci rađeni po ukusu zapadnoevropskih kupaca. U veoma kratkom roku beogradski parkinzi postali su „bermudski trougao“ za „golfove“, „opele“, „audije“, „mercedese“… Nastala je panika među vlasnicima skupih automobila, ali je i od toga neko imao koristi. Ceo grad je, za samo nekoliko meseci, zabrujao od nesnosnih alarmnih uređaja, ugrađivanih u nadi da će to sprečiti lopove. Mada su predani statističari izračunali da je tokom 1991. godine u Beogradu svake noći nestajalo dvadesetak automobila, policija je vodila svoju evidenciju – za tu godinu upisano je 5.000 krađa. U odnosu na prethodnu, kad je ukradeno 2.000, to je ipak bilo mnogo. Sledeće, 1992. godine, nestalo je 9.000 vozila, što je za policiju već bio poražavajući podatak. A kada je jedan novinar u televizijskoj emisiji upitao sagovornika iz SUP-a o broju ukradenih vozila za ‘93. godinu, dobio je odgovor – šest hiljada. Po završetku emisije, kako nam je kolega ispričao, prišao je gostu i upitao ga zašto je slagao, kad su obojica znali da je prava brojka 25.000? „Jednostavno, nisam mogao da kažem“, odgovorio je. Prema ciničnom uveravanju mladića kroz čije su ruke prošla mnoga tuđa vozila, „policija prećutkuje prave podatke, da je ne bi optužili zbog uznemiravanja javnosti“. Od ovog sagovornika, ali i od policajaca koji se svojski trude da uđu u trag ovim bandama, čuli smo da su najbolje ekipe za ovu vrstu krađa iz Surčina, Zemuna i Novog Beograda.

Za svojim prestoničkim kolegama ne zaostaju ni momci iz Šapca, Sremske Mitrovice i Niša. Svojevremeno su se Šapčani hvalili kako puno Beograđana dolazi kod njih i pazari vozila, znajući da ih niko neće „provaliti“. Na šabačko tržište kola najčešće stižu iz Češke i Mađarske, a nešto ređe iz Holandije. Slavu su stekli i Mitrovčani, pogotovo posle otkrića policije da je gotovo čitav grad bio upućen u detalje „pranja“ dokumenata za vozila. Znali su čak i imena ljudi iz policije zaduženih za „sređivanje papira“. Otkriveni su tek kad su se toliko osilili, da više nisu ni želeli da prikrivaju posao koji rade. Neki su svakodnevno menjali automobile, trošili po nekoliko hiljada maraka za večernje provode u kockarnicama i kafićima, „preterivali u svakom pogledu“, kako tvrdi jedan Mitrovčanin. U policijskoj akciji krajem oktobra ‘93. godine, oduzeto im je oko 70 vozila, a veruje se da su iste godine na području Srema prodali oko 130 kola. U Mitrovici, Rumi i Inđiji pronađeno je i tridesetak automobila iščezlih u Beogradu. Vrednost pokradenih vozila za ‘93. godinu predstavlja pravo bogatstvo. Računamo li da prosečna cena svakog pojedinačno iznosi 20.000 maraka (a izvesno da je mnogo veća), onda je ukupna suma za koju su lopovi ojadili Beograđane – 40 miliona maraka. Da ova vrsta krađe nema premca, priznao je i Goran Jakšić, šef Odseka za suzbijanje kriminaliteta u gradskom SUP-u: – Krađa automobila je vrlo unosan posao. Ko danas može da obije stan i odnese plen težak više desetina hiljada maraka? A toliko vredi svaki bolji auto koji uspeju da preprodaju. Zato je krađa automobila pravi organizovani kriminal, to mogu da tvrdim, bar kad je reč o Beogradu. Međutim, organizovani kanali kojima oteti automobili odlaze van Jugoslavije, još su nepoznanica. Jednostavno pitanje – zar je moguće da konvoji ukradenih vozila tek tako napuštaju državu, nadležni redovno izbegavaju. Krajem ‘94. godine jednom od iskusnijih mladića s podzemne scene, ukraden je, verovatno zahvaljujući neupućenosti otimača, skupoceni automobil. Istog dana, objasnio nam je kasnije, obišao je ljude koji pokrivaju „kanale“ za odlazak vozila u inostranstvo. Posetio je „petoricu koji su glavni posrednici u tom poslu“ i saopštio

im do kog roka imaju vremena da vozilo vrate pred njegovu kuću. Sutradan ga je automobil čekao na ulici a obaveštenje o tome dao mu je preko telefona nepoznat glas. Njegov prijatelj to komentariše: – Ako on zna kanale i ljude koji rade taj posao, naravno sa autoritetom da im utera strah i da mu uz izvinjenje vrate auto, kako objasniti da policija, navodno, o tome nema pojma, i da krađama ne može stati na put? To je smešno. Ukoliko bi hteli – a očigledno neće jer neke glavonje od toga imaju koristi, sve kanale bi mogli da zatvore za pet minuta. Šta je još uopšte potrebno kao dokaz da neki ljudi u policiji debelo zarađuju od kradenih vozila? Nije nepoznat mehanizam i hijerarhija po kojoj su ustrojene ekipe za „likvidaciju vozila“. Pojednostavljeno, na dnu lestvice su operativci, po pravilu veoma mladi momci kojima su alarmi usputna zabava, a čiji je zadatak da ukradu automobil i odvezu na sigurno mesto. S kakvim nevoljama se mogu sresti golobradi dečaci koji obavljaju najrizičniji deo posla – „uklanjanje“ automobila sa ulice, javnost je saznala prvih dana ‘95. godine: dobivši nalog da odveze „mercedes“ koji je već nekoliko dana stajao pred poznatim beogradskim hotelom, jedan sedamnaestogodišnjak i njegov još mlađi pajtaš uspeli su da, rutinski, čitav posao urade neopaženo. Po običaju da pre isporuke za sebe zadrže sitnice koje se u autu zateknu, otvorili su gepek u nadi da će pronaći „dodatni honorar“. Bili su bukvalno šokirani kad su u prtljažniku otkrili leš. Nastavak priče je sledeći: stariji u ovom „dvojcu“ je otišao kući, prijavio majci šta je uradio, dobio od nje zaslužene batine, a onda su obavestili policiju koja je donekle i sama bila iznenađena neobičnim otkrićem. „Pedagozi“ su odmah zaključili da ovaj događaj ima i dobru stranu – bar ovoj dvojici maloletnika, posle ovakve lekcije, nikad više neće pasti na um da ukradu automobil.

Kad „klinci“ obaveste višu „instancu“ o obavljenom poslu, u igru ulazi ekipa stručnjaka zaduženih da preuzmu vozilo i opreme ga falsifikovanim ispravama. Slede prodavci, a na vrhu je organizator čitavog lanca, koji najveći deo para, prirodno, stavlja sebi u džep. Nije lako da se nasluti, a kamoli odgonetne, ko je prvi čovek organizacije. Otkad su novine češće počele da pišu o uhapšenim policajcima i inspektorima koji su lopove snabdevali originalnim dozvolama i neophodnim papirima, uz pomoć kojih se

kradena vozila „peru“, postalo je jasno koliko je lanac komplikovan. Tako „opremljeni“ automobili prelaze u susedne zemlje iste večeri kad su i ukradeni, a da policija na granici ništa neregularno ne može da primeti. Vozila iz Srbije pretežno odlaze u Bugarsku i Rumuniju, a ukoliko se tamo ne zadrže, nastavljaju put Bliskog Istoka. Na ovom području, ali i u Rusiji, vlada prava jagma za „jeftinim“ vozilima pridošlim iz Jugoslavije, a kupci su pretežno unapred poznati. Bivši inspektor Državne bezbednosti ispričao nam je o postojanju kanala za Damask, u koji se, putem kroz Bugarsku, stiže za osam časova vožnje. Praktično, čovek koji odveze automobil istog dana se, sa nekoliko hiljada dolara, vraća kući. Najdelikatnije pitanje je svakako: kome toliki novac odlazi u džep? I da li su bosovi auto-mafije prekonoć postali milioneri? Naš sagovornik ima zanimljivo objašnjenje: – Pošteno da vam kažem, lično poznajem čoveka koji je u Beogradu, a verujem i u Srbiji, broj jedan u tom poslu. Znam da je 1993. zaradio 800.000 maraka, što nije malo para, ali nije ni ono o čemu ljudi pričaju. E sad, gde je sva ona razlika u lovi koju je uzeo on, i koja je u stvari zarađena od tolikih ukradenih automobila? Kod nekog mora biti, ali ja znam da niko od ljudi koji to rade nije postao milioner. I ko još ostaje u igri? Policija i država. Neću da kažem policija u celini, jer je tamo mnogo ljudi koji pošteno rade za svoju platu, ali ne mogu tolike pare da nestanu bez traga. Neki od njih su se zahvaljujući toj šljaci muški oparili. Ako država tvrdi da takvih nema – laže. Samo, nisu to oni mučenici što izdaju dozvole i koje prve hapse zbog pet-šest vozila i nekoliko hiljada maraka. Oni pravi su mnogo više, al‘ ko će njih da uhapsi? Već pominjani inspektor Službe državne bezbednosti na neki način je objasnio bar deo priče o nestalim vozilima: – Policija, razumljivo, ima svoje potrebe. U ovako bednoj situaciji nemaju para ni za plate, da ne pričamo o obnavljanju voznog parka Zato, kad je zgodna prilika, kad im u ruke dopadnu automobili ukradeni u inostranstvu ili bivšim jugoslovenskim republikama, oni ih jednostavno uzimaju za sebe. To je, donekle, normalno. Jer, kako bi drugačije mogli da rade ako nemaju ni automobile. Pošto nema pravih vlasnika, registruju ih kao službena

Drugo je to što neki od načelnika sumnjiva vozila uzimaju lično za sebe. Neka njihovi o tome vode računa. A to što ne mogu da pronađu kanale za ovdašnje krađe, jeste stvarno njihova greška. Pa, njima je više stalo da se međusobno prisluškuju – republički SUP savezni, ovi vojnu bezbednost, vojna osluškuje Državnu bezbednost, ovi nadgledaju gradsku policiju, i tako u krug – nego da rade pametne poslove. Država se raspada, a oni međusobno love jedni druge, kao da će naći ne znam šta – kaže. Javna je tajna da je Beograd prepun skupocenih vozila kojima je nemoguće ući u trag, jer dolaze iz inostranstva. Kada se već pojave u zemlji, kako ih ne registrovati ako imaju regularne dozvole izdate u inostranstvu? Međutim, „regularnost“ podnetih papira ovdašnja policija ne može da proveri. Sredovečni Beograđanin, od priličnog ugleda među ljudima slobodnih profesija kod nas i u inostranstvu, kaže da razume caku: – Ja znam da je našoj policiji teško da prizna kako je nemoćna, ali je baš tako. Od trenutka kad su je isključili iz svih kompjutera Interpola, ponaša se kao ćorava koka. Pa šta ubode. Na koji način oni mogu da provere da li je automobil ukraden negde preko? Nikako. A kada uđu u zemlju, i operu se kroz papire, onda je kasno. Isto je i sa drogom. Za takve poslove informacije se dobijaju mnogo pre no što vozila i stignu do granice. I danas je, prema svedočenju znalaca, Jugoslavija izvanredan kanal za međunarodni šverc automobila. Pre svega, jer se u novostvorenim državama najlakše obavlja najteži deo operacije – nabavljanje lažnih isprava, ili se podmićivanjem dolazi do originalnih blanko dokumenata, u koja se ispisuju podaci. Nije potrebno biti posebno promućuran i shvatiti da putevi šverca automobila jesu isti oni kojima prolazi i droga, pa i oružje. U smeru ka Istoku vozila i „cevi“, u suprotnom heroin i kokain. Pretpostavka upućenih je da se svim ovim vrstama šverca bave iste organizacije, a da su „specijalnosti“ za određenu vrstu delatnosti izgubile na značaju. Broj ukradenih automobila u Jugoslaviji opasno se približava evropskim standardima. Ukoliko je samo u Beogradu za jednu godinu nestalo 25.000 vozila, logično je pretpostaviti da je još toliko

ukradeno u čitavoj zemlji. A primera radi, u Nemačkoj godišnje nestane 87.000 vozila, u Švedskoj 47.000, dok su Italija (367.000) i Britanija (490.000) daleko iznad proseka. Utešna činjenica za tamošnje vlasnike automobila je da se broj pronađenih vozila kreće između 33 i 43% procenta. U Jugoslaviji takvi podaci, iako verovatno postoje, nisu objavljeni. Vlasnici privatnih agencija tvrde da se više od 60 procenata nestalih vozila nikada ne pronađe, mada izgleda da je taj procenat mnogo viši, jer su retki oni koji se hvale da im je auto vraćen. Otimačima, izvesno, na ruku idu i blage kazne, pa se ne zabrinu previše ni kad ih policija uhapsi. Ali to već nije policijski greh. Najgore prolaze nedužni – kupci automobila s falsifikovanim ispravama, kojima zakon nalaže da vozila vrate pravom vlasniku, bez mogućnosti obeštećenja od, po pravilu, nepoznatog prevaranta. O brojnosti organizovanih bandi koje vršljaju beogradskim parkinzima postoje različite procene. Upućeni u ovo tržište radne snage, govore o tri-četiri ozbiljne ekipe, ali i o nebrojenim grupicama koje povremeno „rade“ poneki automobil. Međutim, na kraju su i oni prinuđeni da se obrate za pomoć pravim bosovima, jer im je, kao slobodnim strelcima, teško da uskoče u već razrađene kanale. U pravcu prema Jugoslaviji vozila uglavnom stižu iz Bratislave i Budimpešte, gde beogradsko podzemlje ima baze. Automobili pokradeni širom Evrope dopremaju se čak i preko bivše BiH. Zbog opšteg haosa, automobile je moguće registrovati bez većih teškoća i prevesti preko teritorija svih zaraćenih strana. Jedan od sistema krađe je sasvim jednostavan: kola se, sa lažnim dokumentima, iznajme od rent-a-kara. Čovek ih parkira ispred motela u kome odsedne, a dupli ključevi su već kod njegovih prijatelja. Ujutru, kad se probudi i „iznenađen i šokiran“ vidi da automobila nema, vozilo je uveliko prešlo granicu. Ovako drzak i jednostavan princip nestanka unajmljenih vozila ojedio je strane policije i osiguravajuća društva. U nedostatku drugih metoda, u Nemačkoj su odlučili da automobile više ne iznajmljuju strankama sa jugoslovenskim pasošima. Efikasnost ove mere je pod velikim znakom pitanja, jer naši maheri širom Evrope imaju prijatelje kojima je najmanja teškoća nabavka lažnih isprava njihovih zemalja. Drugi način otimanja je ništa manje rasprostranjen. Posrednici u

inostranstvu povezuju naše kriminalce sa vlasnicima automobila koji žele da se „otarase“ svojih ljubimaca. Da bi, recimo, nemački vlasnici odložili prijavljivanje „krađe“ vozila, iz beogradske centrale dobijaju naknadu od jedne, ili dve hiljade maraka. Za to vreme kola su već u Beogradu. Nemac kasnije dobija obeštećenje od osiguravajućeg društva. Po pravilu, to se radi sa automobilima koje vlasnici žele da prodaju, ali u ovoj varijanti dodatno zarađuju. Takozvana „bosanska veza“ odličan je primer saradnje srpskih i muslimanskih kriminalaca. U vreme dok rat u bivšoj BiH još nije bio teritorijalno jasno razgraničen, kradljivci sa obe strane razradili su nepogrešivu formulu uspeha. Međusobno su razmenjivali dozvole i tablice sa svojih područja. Tako se u Republici Srpskoj, ali i u Jugoslaviji, pojavilo puno skupih automobila sa bihaćkim i tuzlanskim registracijama i dokumentima, a kod „poslovnih saboraca“ s druge strane vozila iz Bijeljine, Zvornika, Doboja… Navodno, sve su to bili automobili s kojima su dolazile izbeglice. Policije sa obe strane ratišta nisu mogle da provere poreklo automobila i ispravnost dokumenata. Nemoguće je i pretpostaviti broj kradenih automobila koji su na ovaj način „legalno“ promenili vlasnika i državu. O čuvenom nestanku nekoliko hiljada „golfova“ iz Vogošće svedočio je Vojin Vučković Žuća, pripadnik vojne formacije „Žuta osa“. Podatke je dobio od vojnog policajca iz RS. Vrednost ovog kontingenta vozila iznosila je oko 90 miliona maraka, i na svaki način je pokušano da se afera zataška. Prema Žućinoj priči, kanal od Vogošće, kojim je prošlo četiri-pet hiljada „folksvagenovih“ vozila, nastavljao se preko Pala, Sokolca, Han Pijeska, Vlasenice, Šekovića, Zvornika, Malog Zvornika do Loznice. U tamošnjem SUP-u, tvrdi Vučković, za njih je bio zadužen policajac pod prismotrom Državne bezbednosti. Žućine informacije kažu da je 520 „golfova“ otišlo u Rumu, za „Borovica trans“, u Inđiju 36, a veliki broj u Šabac i gradove u kojima je auto-mafija u velikom zamahu. Samo na prvi pogled to bi bio kraj priče o „golfovima“ iz Vogošće. Najsvežiji podaci kažu da se automobili sada kradu od novih vlasnika i više puta preprodaju, a zatim voze za Bugarsku i Belorusiju, gde im se gubi trag.

Mladići koji su duže vreme na ovoj tezgi, posebno su kivni na policiju, mada je takva vrsta ljutnje, blago rečeno, smešna. Priznaju da su im već poduže za vratom, ali i da im oduzimaju automobile za koje nemaju nikakve dokaze da su kradeni. Nekima se, uveravaju, neretko, događalo da bez ikakvog obrazloženja ostanu bez vozila, a istu primedbu izneli su i pojedini građani, za koje se nikako ne bi moglo reći da pripadaju krugu kriminalaca. Nekolicina beogradskih advokata, koji su i u vreme blokade uspevali da sarađuju sa stranim osiguravajućim društvima, pokazali su nam spiskove sa stotinak registarskih brojeva vozila, za koje evropske policije imaju saznanja da su u Jugoslaviji. Njihov oprez je sasvim razumljiv, jer im se dešavalo da vozila pronađu kod ovdašnjih novih „vlasnika“, ali da policija u takvim slućajevima prosto ne želi da reaguje. U svakom trenutku sa spiskova stranih osiguranja, moguće je, bez ikakvih teškoća, polovinu pronaći u našoj zemlji. Usluge i ispomoć koje bi im u pomenutim primerima mogle pružiti pojedine detektivske agencije, koštaju tri do četiri hiljade maraka. A već je bilo prilika da advokati od agencija budu obavešteni o pronalaženju kradenog auta, ali i da zbog nespremnosti „da sarađuju sa takvim svetom“, kako kažu, ostanu kratkih rukava. U oktobru 1994. otkrivena je „vukovarska veza“, preko koje je u Jugoslaviju prebačeno više od četiri hiljade ukradenih automobila.

MITOVI PODZEMLJA Najveći cinik u svetu koji se hrani legendama i mitovima. Mit o pobratimstvu: – Ne verujem u prijateljstva koja traju kraće od 10 godina. I to od detinjstva, kad je sve bilo čisto. Ostalo je goli interes. Istina je da se više ne viđam sa nekadašnjim prijateljima i pobratimima. Tačno je i da smo se posvađali oko gluposti. Ali, uvek se traži neki izgovor da bi se suparnik uklonio iz igre. Boris Petkov je bio nerazdvojan sa Goranom Vukovićem, Bojanom Petrovićem… Međutim, kad je ranjen, 7. oktobra 1993. godine, u Urgentnom centru, među mnogobrojnim posetiocima, nije bilo najbližih prijatelja. I pored racionalnog stava o „prijateljstvu“, ipak mu se, iz bolesničke postelje, otelo: „Goran me nije posetio“. Dok smo ga pratili prema rendgen-sali, nastojao je da ne ostavi utisak napuštenog i probuđenog iz iluzija. U njemu je, čini se konačno, dozrevalo saznanje: – Ima jedan čovek kome verujem. Verovatno hoćete da znate njegovo ime? Boris Petkov! Međutim, izuzetak je postojao: – Sa Giškom sam se družio od petog razreda osnovne škole. Naše prijateljstvo nema nikakve veze sa životom i poznanstvima u podzemlju. To je nešto sasvim drugo… Na zidu Borisove sobe vise samo dve fotografije: Giškina i Kneletova. Dvojica koju je život preselio u legendu. Dve osobe koje ga nisu razočarale a nikada i neće. Dva okamenjena principa. Dva tragična junaka, simboli mučkog ubistva i izdaje. U njima se krije odgonetka Borisove podeljenosti na osećanja i ratio. U životu u kome je puno izdaja i u kome samo mrtvi nikada ne mogu da iznevere, u svetu privida. Boris opstaje punih 20 godina, ne dozvoljavajući osećanjima da istrčavaju ispred iskustva. – Nisam učestvovao u ratu. Giška me je zvao nekoliko puta

telefonom, u to vreme sam živeo u Beču i Bratislavi. Jedanput smo se i ozbiljno posvađali. Postavio sam jedan uslov za odlazak na front: da se Giškina i Arkanova garda izmire, da bih ja mogao sa njima, pošto kao Bugarin ne mogu da se opredelim dok se Srbi ne pomire. Da je to bio privatni rat, ja bih, naravno, krenuo sa Giškom. Ali, rat je vodila država koja meni ništa dobro nije učinila. Zašto bih ja ginuo za nju? Pokušavao sam da odvratim Gišku, ali je u njemu proradio patriotizam. Pitao sam ga ko je od drugova krenuo sa njim? Kada sam shvatio da su mnogi, koji su se u njega kleli, ostali da deluju iz pozadine, jer je to njihov resor i tu su najuspešniji, shvatio sam da ni meni nema mesta u Gardi… Poginuo je zato što me nije poslušao. Rekao sam mu: Debeli, mani Gardu, politiku, dođi da radimo što smo i do sada radili. Često smo razgovarali telefonom dok je ratovao, pa mi je govorio da su svi protiv njih i da se bore u nemogućim uslovima. Rekao mi je, jednom prilikom, da se spremaju u Borovo Selo, ali da ne veruje da će stići ni do Novog Sada. Zvao sam ratni štab SPO i tražio da me spoje sa Vukom, ali nisu to učinili. Rekao sam im da ne dozvole Gardi da ide, jer će to biti klanica. Nije to ulična tuča, ipak su morali da prođu nekakve obuke, da nauče strategiju – kazuje Boris. Ðorđe Božović je ubijen u blizini Gospića, 15. septembra 1991. godine Petkov je bio u inostranstvu. Kaže da dugo nije mogao da poveruje u smrt svog druga, a potom je pozvao Milenu, Giškinu majku. „Nema više tvoga druga. Ubili su ga“, saopštila mu je. Nekoliko dana je proveo telefonirajući, raspitujući se za okolnosti Giškine pogibije. Poslao je nekoliko drugova u Beograd, da bi i sam došao 19. septembra, na dan sahrane. Nije želeo da se pojavi ranije i da, možda, bude uhapšen, pošto je za njim bila raspisana poternica. Isto veče, ranjen je ispred hotela „Slavija“. Odmah se pročulo da je to bila osveta za Ranka Rubežića, napisana je i krivična prijava, ali ju je javni tužilac odbacio u nedostatku dokaza. Boris je prebačen u Urgentni centar, a potom u bolnicu Centralnog zatvora. Petkov je zakleti i suđeni individualac. Kaže da se čovek samo u sebe može pouzdati, jer „svoje sposobnosti poznaješ i možeš im odrediti granicu, dok na druge ništa od sopstvenih kvaliteta ne

možeš da preneseš“. Delom urođeno, njegovo samotnjaštvo mu je i nametnuto. Utisak je da žig nepravde nosi iz detinjstva, od trenutka kada njegov otac, rvački reprezentativac, samo zbog prezimena ne odlazi na Olimpijadu u Tokio, a posle, redom, „tušira“ selektorovog izabranika i olimpijskog pobednika. Kao dvadesetdvogodišnjak, Boris je u Austriji osuđen na 11 godina robije. Kaže da su ga sumnjičili za pljačku zlatare, i osudili, isključivo na osnovu otiska cipele broj 43. – Kako je to fabrički model, tražio sam podatke od fabrike pa se ispostavilo da je bilo 300 hiljada pari takvih cipela. Onda sam upitao svedoka koji me je teretio koji broj cipela on nosi. Sudija se jako naljutio kad se ispostavilo, kao na filmu, da i on ima isti broj – 43.

Petkov nikada nije priznao, ni sebi ni drugima, krivicu za ubistvo Ranka Rubežića. Ipak, osuđen je na pet, a potom je kazna „pojačana“ na sedam godina. Odmah posle ubistva napustio je zemlju, preko graničnog prelaza Šentilj, i obreo se u Pragu, jer Č

Čehoslovačka nije bila članica Interpola. Međutim, dve države, od kojih jedna i zvanično komunistička, sklopile su poseban ugovor, pa je Petkov uhapšen u Pragu, posle dobro isplanirane akcije. Do danas, osuđivan je na 18 godina robije. Uspeo je, na razne načine, da se iza rešetaka zadrži „tek“ devet. Zato kaže da mu život izgleda kao pauza između dva zatvora i da se uglavnom bavio „izdržavanjem kazni“. U zatvorima je uvek bio „antiprotivan“: dok je bataljon robijaša četvrtog maja mimo stajao slušajući sirenu, on je pitao da li je to praznik ili neko odista žali druga Tita. – Među nama je bilo bivših političara, disidenata, ubica, velikih kriminalaca, jajara, ali sam se samo ja bunio. Nisam mogao da pristanem na to da smo svi isti. Neka sam i najgori, ali nisam kao drugi… Austrijanci su me osudili bez dokaza. Tako je to u mom slučaju, uvek se nađe neki paragraf pomoću koga mogu da me osude samo na osnovu indicija. U ovom slučaju, znali su da sam ja opljačkao zlataru, ali su imali samo otisak cipele. Uhvatili su i neke od saučesnika, ali oni nisu smeli da svedoče. Austrijanci su i u ono vreme otvoreno izražavali svoj šovinizam, naročito prema ljudima iz ovog dela ondašnje SFRJ. Ja sam im posle pisao i objašnjavao da ja nisam kriv za raspad austrougarske monarhije, naprotiv, da su moji Bugari bili njihovi saveznici. Od jedanaest, odležao sam pet godina, obnovio proces i oborio presudu, ali sam dobio i doživotni izgon iz Austrije. Zbog svog dugog jezika, Petkov je svih pet godina proveo u samici. „Psiholog, iskompleksirana žena, grbava“, kako ju je upamtio i opisao, videla je da ne liči na klasičnog kriminalca, bar po tome što nije bio istetoviran i nije imao ožiljke. Zanimalo ju je zašto nije sklon samopovređivanju, a on joj je objasnio da za to nema potrebe, s obzirom da ga uglavnom povređuju drugi. Šaleći se, rekao joj je da bi on druge, doduše, sekao. Na primer nju, ako bi to zaslužila. Gospođa to nije shvatila kao duhovitost i zabeležila je da je Petkov na „ivici ludila“. Smeštaj u zatvoru „Landesgeriht 1“ bio je na nivou: ćelija četiri sa dva, krevet zauzima više od pola sobe, stolica je zakovana za pod da njome ne bi mogao da povredi stražara. Klozetska šolja i pribor

za higijenu. Stražari, zadrigli i obesni, neprekidno su ga posmatrali kroz špijunku, zabranjujući mu da legne, radi sklekove… Atmosfera je, ipak, bila nešto bolja nego u srpskim zatvorima, nije bilo nepotrebnog dokazivanja, ko je jači i ko je gazda. Boris i Giška su dugo bili odlični prijatelji sa Rankom Rubežićem. Prihvatili su ga kad je iz Nemačke došao u Beograd: – Ranko je bio vanserijski čovek, jedan od najhrabrijih. Njegova hrabrost se već graničila sa bezosećajnošću. Žao mi je jako tog momka. Posvađao sam se sa njim zbog gluposti, kao što je učinio i Giška. Nije tačno da je osnovni razlog našeg sukoba bila izvesna gospođa. Nije tačno da sam ga pozvao telefonom, saopštivši mu da sam je imao. On je mene pozvao, bio je ljut, a ja sam ga opsovao.

Odmah je došao u moj stan, ali sam ga sačekao sa pištoljem i razoružao ga. Upitao me je, sa onim crnogorskim naglaskom: „Tako

li se gost dočekuje?“ Uzvratio sam: „Tako li se u goste dolazi?“ Popričali smo i dogovorili da se jedno vreme izbegavamo, jer bi posledice mogle da budu ozbiljne. Nikada nismo imali fizičke sukobe, nije to bio naš nivo. Sa Giškom se takođe posvađao zbog glasina, zbog trećeg lica. Na primer, trenutno su novinari aktuelni kao treće lice. Ali, nisu ni svesni da ih iskorišćavaju, niti će to ikada saznati – siguran je Petkov. – Puno neprijatnosti u životu Boris je imao zbog devojaka. Kad bi spavao sa tuđom devojkom, nije mogao to da zadrži za sebe. Tako, pozove nas da dođemo u Prag, kaže nam da je super provod. Mi dođemo i zateknemo neviđenu frku. Borisa juri dve hiljade Šiptara. Spavao je sa ribom jednog Šiptara, snimio je to kamerom, pa je pokazao nekom tipu iz njihovog klana. Tolika frka je bila, da smo u diskotekama morali da nosimo utoke na „efnen“: preko pištolja smo navlačili torbice za ping-pong rekete i sve vreme smo ih držali u ruci – seća se Bojan Petrović. O samom činu Rubežićevog ubistva Petkov, sa izvesnim sujeverjem, ali, čini se, i dubokim poštovanjem pred smrću ljudskog bića, odbija da govori. Kaže, tek, da je to bila izuzetno, izuzetno ružna scena. Pištolji koje je, posle ubistva, predao Vujisiću i Popoviću, nikada nisu nađeni. Tvrdi da im je dao dva pištolja zato što mu nisu bili potrebni, imao je treći, koji je ostavio trag u stanu njihovog prijatelja, gde su se krili, pošto je nehotice opalio. Kaže i da je pobegao iz zemlje, ne zato što se osećao krivim, već da ga krivim ne bi proglasili. Pošto je uhapšen u Pragu, na osnovu međudržavnog dogovora, odležao je 14 dana u podrumu policijske stanice. Po njega je u Prag došao, u to vreme još veoma aktivan, Miroslav Bižić. Prebačen je u CZ, a posle suđenja „ugostila ga je Zabela“. Osećao se, doslovce, kao na slobodi, jer su oko njega bili ljudi koje je, samo neku godinu ranije, svakodnevno viđao u Skadarliji. Gde se nalazi, postajalo bi mu jasno tek kad bi pogledao svoje zatvoreničko odelo. Dve godine je razmišljao i ispitivao teren za najbezbolnije napuštanje zatvora. Ne želi da potanko opiše svoj beg, koji je, zapravo, predstavljao uobičajeni odlazak na vikend, s obzirom da su

neki od onih koji su mu omogućili izlazak još aktivni. Pošto izlazak iz zatvora, pod uslovom da se ne povrede stražari i da se ne uništava društvena imovina, nije krivično delo, već prekršaj, za Petkovim je, još jednom, raspisana poternica zbog ubistva Ranka Rubežića. On je, međutim, posetivši prethodno kćer u Švedskoj, u to vreme vežbao slalom u jednom austrijskom zimskom centru. U Beograd se vratio tek dve godine kasnije, 19. septembra 1990. godine, na Giškinu sahranu. Ne deluje preterano ubedljivo kada kaže da ne zna ko ga je tada ranio ispred „Slavije“, i šta bi mogao da bude razlog napada na njega. – Knele je odmah otišao do mojih roditelja i javio im da sam ranjen. Digao je iz kreveta hirurga koji me je operisao u Urgentnom centru. Posle su me prebacili u bolnicu Centralnog zatvora, a zbog onog napuštanja Zabele kaznili su me i sa mesec dana samice. Kaznu sam odslužio 15. decembra 1992. Za razliku od većine svojih kolega, Petkov smatra da je na ludilo u beogradskom podzemlju, više od sankcija, uticao rat. Po njegovom mišljenju, puke su priče da mladići ne mogu da putuju u inostranstvo. Svako ko to zaista želi može da kupi lažnu „šaru“. Međutim, tamo će se susresti sa osnovnim problemom: neće imati policiju kao zaštitu. – Zašto da se pate u Nemačkoj, kad su ovde u kombinacijama sa policijom, što im obezbeđuje lagodan život. Mnogi od ovih momaka bi se vrlo brzo vratili odande u kovčegu, jer bi bili prepušteni sami sebi. Rat je odigrao presudnu ulogu u stvaranju ove ludačke atmosfere. Setite se samo kako je propaganda svakog dana javljala o stotinama mrtvih – na kraju ljudi su bili nezadovoljni kad čuju da su se dogodila samo dva ubistva. U njegovo vreme, kaže, u Nemačkoj nisu postojale podele između grupa iz Srbije. Znalo se ko se sa kim druži, ali ako se ne viđate, ne znači da ste u zavadi. On je, na primer, bio u dobrim odnosima sa nekim prijateljima Ljube Zemunca, ali se nisu družili jer su imali različite puteve. Želi da demistifikuje priče o snazi nekih ekipa, jer Ljuba i njegovi ljudi su zaista bili jaki, ali je budućnost većine drugih zavisila od toga kome su se zamerili. – Čim je neko toliko poznat, to mu stvara dodatne probleme.

Zna se da najveću moć imaju ljudi iz senke. Ljuba nije bio u senci, ali je kao individualac imao dovoljno sposobnosti da ponekad deluje čak i bez svojih ljudi Bio je izuzetan tip – priča Petkov. Objašnjava nam da se haotično stanje u društvu preslikalo i na podzemlje u kome više ne vlada hijerarhija. Kada bi država sredila svoje redove, navodni kriminalci ubrzo bi „odlepršali“ . Njih, za sada, štiti policija, ali samo dok su joj potrebni, posle čega njihovo mesto zauzimaju novi i upotrebljivijoj i. Veću zbrku, kaže, stvara pojava policajaca koji se ponašaju kao kriminalci. Istina je, smatra, da bi policija za kratko vreme mogla da reši problem kriminala, premda lično nije ljubitelj policije i ne bi želeo da se to desi. – Problem kriminalizovanih policajaca mogao bi da se ukloni jednim hirurškim rezom ali, istinu govoreći, meni se više dopada postojeće stanje. Između kriminalaca i policajaca neprekidno se vodi borba ko će koga privući na svoju stranu. Kad nekom pubu otkriješ slabu tačku, a poznato je da svako od nas ima neku cenu, možeš da tražiš protivuslugu. Međutim, jedan policajac to ne može da „odradi“, time se bave timovi, sarađujući sa advokatima i sudijama. Nisam do sada imao potrebu da nekom policajcu uđem u džep (da ga podmiti – prim. aut.), ali bih vrlo rado to učinio kada bih bio primoran… Postoji jedna složenija stvar: ne sarađivati. Onda si između dve vatre. Ja više ne mogu da razlikujem policajce od kriminalaca, čast izuzecima. Zamisli da kriminalac može da me uhapsi, a ja ne smem da reagujem, jer ga zakon štiti. Boris smatra da je nešto sasvim drugo kad kriminalci sarađuju sa Službom državne bezbednosti: Služba pažljivo bira svoje saradnike, ili bi bar tako trebalo da bude, uzimajući u obzir njihove sposobnosti i inteligenciju. Oni koji se hvale da rade za SDB uglavnom nisu među saradnicima. – Svi bi hteli da rade za „de-be“, ali malo ko može, a još manje se kome nudi. Ništa ne mogu da zamerim tim ljudima, jer časno je pomoći državi u kojoj, uostalom, živiš. Momci to, donekle, posmatraju i kao čast. Iako se pričalo da su mi nudili saradnju, to nije tačno. Ne verujem u one priče da je, kada jednom uđeš, nemoguće napustiti vrzino kolo: sve zavisi kakav dogovor postigneš. Nećemo pogrešiti ako za Petkova kažemo da je živa

enciklopedija srpskog kriminala, tačnije, njegove srednje generacije. Za ljubitelje odmetničkih hronika Borisov kofer, pun fotografija, predstavlja isto što i za istoričara književnosti zaostavština nekog čuvenog pisca. Družio se sa legendama svog zanata: Giškom, Rankom Rubežićem, Vlastimirom Denićem Metom, Dujom Bećirovićem, Jusom Bulićem, Darkom Ašaninom, ali i izdancima nove generacije, među kojima su i pokojni Knele, Pirke, Gara… Posle 20 godina provedenih na „prvoj liniji“, svet odmetnutih za njega više nema tajni. – Tačno je da sam se družio, ili barem da sam poznavao sve ozbiljnije momke iz tog sveta. Pitaš me ko je bio najkvalitetniji? Da bi neko bio pravi kriminalac, mora biti i kompletan čovek. Ne želim da poredim žive, mogu se naljutiti. Sigurno je da su najviše postigli ili mogli da postignu Giška, Ranko, Ljuba… Nekada se jasno znala ova hijerarhija. Danas se ne priznaje, ali je svi podsvesno poštuju. Prilike u društvu i politici se, nekim nitima, prenose i na podzemlje u kome je, takođe, zavladao nered. Ipak, i u haosu se jasno naziru veliki tipovi. U gradu ih ima desetak, petnaest i, na žalost, svi su moji neprijatelji. Među njima ne postoji neki zvanični dogovor o nenapadanju. Gleda se na to ko prvi pozove i traži pregovore, i njega uvek smatraju za slabijeg, iako je to meni glupo. Uglavnom se pregovara preko posrednika Tačno se zna šta kome pripada, poznato je ko neće prekršiti ta pravila, ali se znaju i oni koji su na to spremni. Međutim, postoje i „treći ljudi“, koji su najpametniji i izvlače korist od obe strane. Kad bi mene pitali, ja bih samo njih udarao po guzi… Boris uverava da se ljudi iz podzemlja ne smeju posmatrati u grupi, jer, kako kaže, kvalitetan vođa prenosi svoje vrline na ekipu i oni postaju dobri ratnici: – Ali, ako većinu njih zamisliš posebno, recimo na bazenu u kupaćim gaćama, i mene pored njih, sve će ti biti jasno… U gradu ima više dobrih individualaca nego jakih ekipa. Ja sam oduvek bio individualac, jer teško da ti neko drugi može nadoknaditi ono što ti nedostaje. Međutim, samotnjaci moraju da se prilagode. Ma koliko da si hrabar, možeš da staneš pred tramvaj i on će te zgaziti. Zato je

neophodno da si veoma inteligentan… Ako se priča da više nisam u kombinacijama sa nekim starim prijateljima, da sam bačen u zapećak, to je verovatno tačno. Tačno je i da sam trenutno prinuđen da zamrznem neke svoje poslove. Međutim, kad želim da ostvarim neku svoju kombinaciju, teško da mi iko može stati na put. Naravno, imam plan, imam jedan strašan plan, ali mi se čini da me veoma potcenjujete kad me pitate o njegovim pojedinostima… Kažete da ste čuli kako sam nekada važio za najvećeg narko-dilera? Nikada nisam dilovao, ali se pričalo, čak je i policija to govorila, da sam imao ljude koji su se time bavili. Ipak, nikada nisam osuđivan za to krivično delo i moram svečano da izjavim da će tako biti i ubuduće – kaže Petkov. Gradom su kružile glasine kako je Boris „namestio“ Dragana Ugarčića Ugara, koji je u februaru ‘94. bio izrešetan u voždovačkom restoranu „Tifani“. Zli jezici su tvrdili da je, prethodne večeri, u Borisovoj kući održano zasedanje „ratnog štaba“. Njegovi neprijatelji su za to saznali pa je, navodno, strahujući za svoj život i poklekavši pod pretnjama, izdao. Okrenuo je broj „Tifanija“ i rekao: „Ugar dolazi“. Sistem „rekla-kazala“, koji u beogradskom podzemlju, svi se slažu, kosi najviše života, mogli smo s naličja najbolje da sagledamo na sledećem primeru. Prilikom jedne posete Borisu zazvonio je telefon. Ispostavilo se da ga je pozvao Ugarčić. Ugar nam je objasnio da zna šta se priča po gradu, ali da on nije naseo na glasine: – Pokušali su da nam uvale kosku, ali nisam ja malo dete. Po gradu se svašta priča. Međutim, ako je čovek pametan, nikad neće reagovati na prvu loptu. Ljudi su danas spremni na sve, glasine su samo sitnica. Mene su izrešetali, iako sam bio nenaoružan, i pored toga što sam u „Tifani“ došao da bih izmirio dva čoveka – rekao nam je Ugarčić.

U Srbiji je počelo da se širi odmetničko, sicilijansko, uverenje da država i policija, u svakom trenutku, rade protiv naroda. Danas je sasvim prirodna pojava da se čak i deca iz uglednih porodica upuštaju u kriminal, kao u nešto što nije obavezno kažnjivo. Jer, „samo budale dozvoljavaju da budu uhapšene“. Ugledne gospođe skrivaju drugove svoje dece, i „štekuju“ pakete droge, a njihovi sinovi, iako do u detalje upoznati sa provalama, čak i pljačkama, ni na trenutak ne pomišljaju da obaveste policiju. – U svakoj generaciji se nađe oko hiljadu kriminalaca. Pogotovo danas, kad je stvorena lažna slika o životu kriminalaca: sjaj, žene, kola, novac… Međutim, to je samo mukotrpan rad, rad, bez trenutka u kojima možeš da se potpuno opustiš. Od hiljadu kriminalaca na kraju uspeju najviše dvojica – kaže Petkov. On na svojoj koži najbolje oseća težinu ovih reči. Njegovi prijatelji, tačnije, bivši prijatelji, kažu da su ga, pošto je u decembru 1992. izašao iz zatvora, prihvatili i pomagali, „iako je ispao iz kombinacija i nije nam bio od velike koristi“. Kažu da su posredovali prilikom izmirenja sa nekim tvrdim momcima, ali da je Boris posle slao svoje ljude na njih, da je „igrao na dupljaka i ogovarao prijatelje“.

– Bio je među tri, četiri najjača čoveka, ali mu se onda dogodio kokain. U redu je kada „uradiš crtu“ subotom uveče i izađeš u diskoteku, ali on je preterivao. Da je mogao da se zauzda, danas bi bio multimilioner, kao oni koji su to postali zahvaljujući upravo njegovim kombinacijama, kakve je on, na primer, imao u Austriji – kaže dugogodišnji Borisov prijatelj. Petkov, uostalom, ne krije da su mu prijatelji pomagali kada je izašao iz zatvora, da ga je posebno zadužio Goran Vuković. Međutim, stiče se utisak da je bio isuviše ponosan da bi, dok mu je nekadašnji prijatelj bio živ, tražio pomirenje. Razočarano, ali i iskreno, kaže: „Sve sam ih međusobno upoznao, kakva sam budala bio, a oni sada prave kombinacije bez mene.“ Većina momaka ne može da sakrije zanimanje za tok Borisovog fizičkog i psihičkog oporavka, posle ranjavanja. Jedan od njegovih mlađih, bivših prijatelja, kaže: – Drago mi je što se vraća u kondiciju. Znaš, pričaju da je gotov, da se nikada više neće povratiti. Ali, ne može čovek koji je proveo 20 godina u ovom poslu, koji je svašta radio u inostranstvu, dok smo mi još bili deca, da bude tek tako otpisan. Takvi ljudi se nikada ne predaju, idu do kraja… Iz „pouzdanih izvora“ saznajemo da Borisa odnedavno posećuju neki stari prijatelji koje je zadužio, upravo oni koji su zahvaljujući njegovim „kombinacijama“ postali multimilioneri.