Aleksandar Knezevic i Vojislav Tufegdzic - Kriminal koji je izmenio Srbiju

Sve su imale istovetnu oznaku – 14.54, koja govori da su ispaljene iz „kolta 45“.Tri projektila su pronađena u itisonu ispod Kneževićevog tela, dok je četvrti završio ispred ormara sa televizorom. Do danas nije protumačeno šta bi trebalo da predstavlja krvlju ispisan broj 1 u dnu ogledala. Prema svedočenjima Dušana Kneževića, Kneletovog oca, kao i bliskih prijatelja, Knele se nikada nije razdvajao od pištolja. U sobi, međutim, taj pištolj, iz koga su, najverovatnije, ispaljena tri hica, nije pronađen. Ubice su ga, pretpostavlja se, ponele sa sobom. U sobi je nađen samo okvir sa osam metaka, kao i kutija sa 25 zrna. Knele je u „Hajatu“ boravio od 21. septembra. U noći kada je ubijen zabeležen je samo jedan telefonski poziv, nešto posle 03 časa, na koji Knežević nije odgovorio. Tražio ga je njegov bliski prijatelj Romeo Savić, ostavivši poruku na recepciji da mu se javi. Odeljenje krim-tehnike ustanovilo je da ne postoji oštećenje vrata, kao ni brave na sobi 331. U vreme Kneletovog ubistva, susedna soba 330 bila je izdata engleskoj državljanki, gospođi Voren, novinarki „Skaj njuza“, koja te noći nije bila u svojoj, već u sobi 340, kod svog kolege Van Lindena, takođe iz „Skaj njuza“. Prethodnog dana, prema njihovoj izjavi, Linden je imao saobraćajnu nesreću u Subotici, pa je gospođa Voren zato noć provela kod njega. U sobi 332 boravio je gospodin Dejvid Nejbor, službenik američke ambasade, koji je te večeri, a i narednih dana bio službeno odsutan iz Beograda. Iz informativnog razgovora sa Darkom Ašaninom, obavljenog 8. decembra 1992. godine, vidi se da ga je Knežević 28. oktobra u popodnevnim časovima posetio u Krnješevcima, zajedno sa, sada već pokojnim, Slavkom Bikićem Jogijem. Ašanin je Kneževiću poklonio trenerku, a ovaj se u susednoj sobi odmah presvukao. Između 20 i 21 časa, Jogi i Knele su se spremali da pođu za Beograd, ali se Knežević setio da je kod Ašanina ostavio kesu sa svojom odećom i pištoljem. Ašanin nije siguran, ali misli da je Knele kod sebe imao „zastavin“ pištolj 7,62. Zatim je Kneževića i Bikića do Beograda u „golfu“ prevezao Ašaninov rođak. U Kneževićevom slučaju SUP je u saopštenjima bio šturiji nego

inače. U Odeljenju za krvne delikte rekli su nam da bi i samo iznošenje činjenica o ranijim Kneletovim sukobima sa zakonom samo štetilo policiji. Kako bi štetilo, nisu objasnili. Prvo saopštenje beogradske policije do danas je i jedino. U njemu se navodi samo ono što je „Politika“ prethodnog dana već objavila, to jest, da je Knežević ubijen u „Hajatu“. Nekoliko dana posle ubistva niko od Kneževićevih prijatelja nije mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve zbunjivala bio je podatak daje Knežević, očigledno, pustio ubice u sobu. Bilo je poznato da je inače izuzetno oprezan, da više puta proverava koga pušta u sobu, da je pištolj držao čak i kada bi primao bliske prijatelje. U „Freski“, omiljenom Kneletovom kafiću, pošto se čulo za ubistvo, nije bilo muzike. Velika grupa mladića, koji su izgledom oponašali Kneleta, odbijala je svaki razgovor. Tih dana, novine su se čitale od zadnjih stranica. Čitulje posvećene Kneletu, kojih je u jednom broju „Politike“ bilo 162, zasenile su rat u Hrvatskoj i Bosni, domaću političku scenu, ekonomsku bedu… Knele se razlikovao od svih predstava o običnom momku sa asfalta, o čemu svedoče i tekstovi u kojima su autori očigledno imali probleme da odrede svoje moralno stanovište. Džej je pred 35 hiljada ljudi na Sajmištu rekao: „Evo… jedna pesma koju je napisao moj brat Džamba, a ja je večeras pevam za njega i za mog prijatelja Kneleta, koji nisu večeras sa nama…“ Publika je skandirala Kneletovo ime… Ako možda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodeće mesto. Svojim izgledom i načinom života iskazao je najdublje želje velikog dela svojih vršnjaka. Njegov otac svedoči da ga je više puta upozoravao na opasnosti. Knele mu je odgovarao: „Bolje da živim jedan dan kao čovek, nego ceo život kao bednik. Pusti me, ovo je moj život.“ O Kneletu se pisalo svakojako: „kao o tamnom cvetu, kao o Robinu Hudu i Džemsu Dinu, kao o čoveku koji se razbacivao novcem, bio umešan u nedozvoljene poslove… Kakav je to svet iz kojeg je on ponikao? Na Kneletovu sahranu došlo je nekoliko hiljada

ljudi. To je svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone. Svi su ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko ošišani, poput Kneleta Puno lepih devojaka koje neprekidno plaču…“ Rezignirani inspektor SUP-a nam je u to vreme izjavio: „Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše‘, vredan 80 hiljada maraka, novac da menja hotele. Možda je radio preko omladinske zadruge?“ Ironija citiranog inspektora ni najmanje ne objašnjava šta je bio pravi Kneletov „posao“. Činjenica je, novac mu nije nedostajao. – Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija – rekao nam je Dušan Knežević. Ipak, po gradu se pričalo da ima restorana koji su Kneletu plaćali, samo da ih ne posećuje. Oni koji ga nisu voleli, pominjali su poslove oko automobila, droge… Bliski drug pokojnog Kneževića tvrdi, sa čime se većina slaže, da je Knele zaista otimao kola, ali samo ona za koja je znao da su „prljava“. Naposletku, Knele je posedovao zavidan vozni park, u kome su se nalazili „porše“, „golf‘, „subaru“… Tvrdi se da nikada nije napadao običan svet i da oni od kojih je uzimao to nikada nisu smeli da prijave, jer im savest nije bila čista. Knele nikada nije osuđivan, mada su protiv njega podnošene krivične prijave, čak i jedna za silovanje. Međutim, njegovi prijatelji su se na to smejali: „Zar je on imao potrebu da nekoga siluje?“ Isto tvrdi nekadašnji inspektor Trećeg i Četvrtog odeljenja beogradske policije Ljuba Milanović: „Knele je bio izuzetno zgodan mladić, devojke su ga jurile. Ja njega nisam smatrao kriminalcem. Kad bi me sreo, bio je kao dete, smejao bi se i rekao: ‘Gde si, Ljupče!‘ On je bolji od svih sadašnjih momaka. Da je imao vremena da sazri, postigao bi najviše od svojih vršnjaka. Ali, od Kneleta se uvek očekivalo da rešava konfliktne situacije, i to je bilo teško breme koje je morao da nosi. On je imao harizmu, bio je predvodnik.“ Romeo Savić priča da je Knele uvek postupao drugačije od svojih drugova. Kada je trebalo da reši neki problem, uvek je išao sam. Nije nikoga zvao, premda bi svako krenuo sa njim.

Ne zna se, međutim, ko stoji iza napada na Kneleta ispred kluba „Nana“ na Senjaku, kada su dve maskirane osobe, naoružane kalašnjikovima, istrčale pred Kneževićev „porše“. Kažu da se Knele podvukao pod volan, i tako izbegao rafale. „Porše“ je bio na više mesta oštećen hicima. Kneletovo ime se u novinama pominje i povodom pucnjave u kafiću „Freska“, maja 1992. godine. Posvađao se, kažu, zbog sitnice, sa dva Crnogorca za koja se ispostavilo da ne pripadaju nijednoj od gradskih ekipa. Zbog više ispražnjenih šaržera, a i ratne psihoze, isprva se gradom proneo glas da nekakav snajperista puca sa krova Srpske akademije nauka. Čitav kraj je opkoljen, a docnije se ispostavilo da je Knele ranjen u prepone. Očevici pričaju da je u jednom trenutku bio prinuđen da skoči sa galerije kafića na stolove u bašti. Knele je bio Voždovčanin, Giškin mezimac. Rame uz rame sa pokojnim Ðorđem Božovićem i Branislavom Matićem Belim učestvovao je na devetomartovskim demonstracijama 1991. godine. Uveren da njegovi idoli rade ispravno, Knele se vezao za opoziciju. Barem do smrti Giške i Belog. Posle smrti dva voždovačka lidera i finansijera Srpske garde i, jednim delom, SPO-a, na čelo voždovačke ekipe je spontano primljen Goran Vuković, kao najstariji i najiskusniji. Vuković se tada upravo vratio iz Nemačke, gde je odležao četiri godine i osam meseci za ubistvo Ljubomira Magaša. Ma ko da je bio na čelu Voždovčana, Knežević je do svoje pogibije predstavljao njihov simbol. Čim su saznali da je ubijen, Kneževićevi prijatelji su pohrlili u hotel „Hajat“. Priča se da je u gnevu Mirko Tomić Bosanac polupao stakla na dva „mercedesa“ parkirana ispred hotela, od kojih je jedan pripadao Jezdimiru Vasiljeviću. Od službe obezbeđenja su zahtevali da im se preda video-traka, na kojoj je zabeležena svaka osoba koja je ulazila u hotel. Tražili su i da uđu u sobu, ali ni to, kao ni traku (slika sa monitora se ne snima na video-rikorderu), nisu mogli da dobiju. Odmah posle ubistva policija je raspisala poternicu za „golfom“ strane registracije, koji se u kasnijoj istrazi uopšte ne pominje. Jedno od prvih objašnjenja Kneletovog ubistva, trebalo je da

bude njegova veza sa Belim i Giškom, odnosno njihovim političkim uverenjima. Kneletov otac je u to vreme tvrdio da likvidacija ima isključivo političku pozadinu. Po njegovom uveravanju, još u vreme pogibije Belog, postojao je plan da Beli, Giška, Goran i Knele budu likvidirani iste večeri – po povratku sa skupa Srpske garde održanog u Topoli. Po dolasku u Beograd njih četvorica su svratila na benzinsku pumpu, gde inače radi Kneletov otac. Iako je prema ranijem dogovoru trebalo da svi zajedno odu do kuće Belog, ipak su se razdvojili. Nepunih pola časa posle toga, ispred svoje kuće Branislav Matić Beli je ubijen. Ovu tezu trebalo je da potvrdi i činjenica da je Giška ubijen metkom ispaljenim iz puške singapurske proizvodnje „SAR“, a da je kasnije, u različitim prilikama, na Gorana Vukovića i Kneleta pucano iz istog oružja. – Nikad im nisu zaboravili demonstracije od 9. marta ‘91. godine. Znaju da je svako od njih (Giška, Beli, Knele) mogao da okupi oko sebe po pet hiljada klinaca spremnih da se bore – tumačenje je Dušana Kneževića, a on ujedno opisuje i način na koji je pripremano Kneletovo ubistvo: – Deset dana pre toga, u sobu 331 hotela „Hajat“ upali su specijalci, nateravši Kneževića i njegovog prijatelja Mirka Bosanca da legnu na pod. Rekli su da proveravaju alarmne uređaje, ali im je zapravo bilo važno da vide kako će Knele reagovati pred policijom. Kada je uveče, 28. oktobra, Knele ušao u „Hajat“, preko toki-vokija se mogla čuti kratka poruka: „Knele ide sam“. Dušan Knežević se, takođe, pita ko je pet dana pred pogibiju dao nalog da se Knele likvidira, što se, prema priči njegovog prijatelja iz policije, navodno, čulo preko toki-vokija. – Kneleta su jurili – kaže Dušan – pa je bio prinuđen da tu noć, pet dana pred pogibiju, prespava u jednom novobeogradskom podrumu. Tvrdim da on nikada ne bi dozvolio da ga ubiju na takav način, osim ukoliko u sobi nisu bili specijalci. Da ga je napalo više njih, ubili bi ga, ali bi se sigurno branio. Da je osveta bila u pitanju, uzeli bi mu pet hiljada maraka iz džepa i zlato vredno oko osamdeset hiljada. Izvor blizak samom vrhu beogradske policije, koji tvrdi da zna, uz još samo dva čoveka u gradu, sve pojedinosti o ubistvima

Kneževića i Matića, potvrđuje ovu tezu. Prema njegovim rečima, ova dva ubistva, kao i Giškina pogibija, organizovana su u nameri da se obezglavi militantno krilo SPO-a. Vlastima je, navodno, zvonilo na uzbunu onog trenutka kada se na skupu u Topoli okupilo dve i po hiljade naoružanih mladića. Naš sagovornik tvrdi da su Kneletove ubice iste večeri prebačene u Mađarsku. Isplaćeni su u gradiću Baji, a odmah nakon toga likvidirani, kako bi se o ovom slučaju obezbedilo potpuno ćutanje. S obzirom na osobenost posla kojim se naš sagovornik godinama bavio, a koji se odvijao u trouglu beogradske policije, SDB-a i podzemlja, te znajući njegov ugled koji i danas ima u zemlji, navedeni podaci se ne mogu olako odbaciti. Postoji, naravno, pitanje njegovih motiva da nam sve to ispriča. I pored svih logičnih obrazloženja, lako se uočavaju nedoslednosti u ovoj verziji događaja. Kneletovo vezivanje uz srpsku opoziciju, prvenstveno SPO, okončano je onog trenutka kada pored njega više nije bilo Giške i Belog. Uskoro je stekao nova poznanstva i prijatelje, koji su ga privoleli suprotnom političkom taboru. Pitanje je, naravno, koliko je, s obzirom na Kneževićeve godine, uopšte moglo biti reči o ozbiljnom političkom angažmanu. „Čovek koji je ubio Kneleta neprijatelj je Srbije i srpskog naroda. Tvom sinu su vrata moje kuće bila otvorena u svako doba. Naći ćemo ubicu i uklonićemo ga. Ti ili ja.“ Kako tvrdi Dušan Knežević, ovo su reči jednog tada visokog službenika SSUP-a. Tokom letovanja na Svetom Stefanu ‘92. godine, prema iskazima mnogobrojnih očevidaca, Knele se video i sa Mihaljom Kertesom, koji je boravio u obližnjem odmaralištu Saveznog SUP-a. Čitavo jedno popodne proveli su u razgovoru na terasi hotela. Pitanje na koje nije umeo da odgovori ni Kneletov otac, a koje je sebi često postavljao, jeste da li je Knele sarađivao sa SDB-om. On kaže da su mu dva inspektora SDB izjavila: „On je bio naš čovek“, odbijajući da navedu šta je tačno radio za njih. Trebalo bi imati u vidu da je u to vreme Savezni DB još bio u punoj moći. Isti inspektori su mu, navodno, još dok je Knele bio uz Gišku i Belog, pokazali i misteriozni spisak sa imenima

tridesetak beogradskih mladića određenih za likvidaciju Na njemu je bilo i Kneletovo ime. Nekoliko meseci posle Kneletove pogibije, dva prijatelja njegovog sina su mu se poverila: – Nas trojica smo bili zaduženi za likvidaciju Milana Panića. Trebalo je da to obavimo oktobra ‘92. godine, onog dana kada se Panić vraćao sa londonske konferencije. Čekali smo ga na surčinskom aerodromu, ali iz nekog razloga ljudi iz njegovog obezbeđenja su kasnili. Naknadno smo saznali da je prethodnog dana republička milicija upala u zgradu Saveznog SUP-a, tako da su i kola ostala zarobljena u garaži. Kada je napokon stiglo Panićevo obezbeđenje, odvojili smo se od Kneleta, a on ga je pratio do njegove kuće u Užičkoj ulici. Kada smo svojevremeno pitali Dušana Kneževića za odobrenje da objavimo iznete podatke, odgovorio je: „S tim se ne slažu Radojica i Kertes“. Drugi moćni zaštitnik Kneleta u to vreme, pored Kertesa, bio je Radojica Nikčević, direktor stambene zadruge „Šumadija“, i čovek koji je, navodno, za SDB obavljao poslove od izuzetne važnosti. Prema saznanjima, upravo je Radojica Nikčević bio zaslužan za Kneletovo učešće u razbijanju studentskih demonstracija ‘92. Godine, mada je samo godinu dana pre toga bio na drugoj strani. U kasnijim razgovorima sa mnogim Kneletovim bliskim prijateljima, lako je bilo uočiti da se Knele nikome, pa ni svom ocu, nije u potpunosti poveravao. Niko nije tačno znao njegov redosled poteza i namere, pa je utoliko teže bilo pronići u prave razloge njegovog ubistva. Slabosti verzije prema kojoj je SDB likvidirao Kneževića, moguće je prvenstveno pronaći u nelogičnosti da Služba likvidira čoveka koji je u tom trenutku očigledno na njenoj strani, odnosno u samoj Službi. Drugi valjan argument protiv ove teze jesu Kneletove godine i njegov, u krajnjoj liniji, tek usputni politički angažman. Da li je mladić u dvadesetprvoj godini života zaista mogao biti politički neprijatelj broj 1? Održivost priče o gotovo spontanom atentatu na tadašnjeg premijera Panića, kao i pitanje kome bi u tako delikatnom trenutku

bio potreban skandal takvih razmera, jeste najneuverljiviji dokaz o Kneletovoj spremnosti da učini sve za otadžbinu. Bivši inspektor Ljuba Milanović, koji je „dužio“ ovo ubistvo, kaže da se oko „slučaja Knele“ pravila fama. Slučaj je policijski rešen, to jest, napisana je krivična prijava u kojoj se navodi ime osumnjičenog – Miodraga Cvjetinovića. – Bili smo na zadatku kad nam je preko „motorole“ stigla vest: „Ubistvo u ‘Hajatu‘. Knele je ubijen!“ Kad sam stigao na lice mesta, soba je već bila puna svih mogućih načelnika. Ništa tu nije moglo da se radi, pa sam izašao i seo u hol. Nije bilo nikakvih pritisaka tokom istrage. Nije tačno da je Kneletova trenerka odneta na hemijsko čišćenje, tehnika je mogla nesmetano da radi. Druga je stvar što krim-tehnika nema sredstva pomoću kojih na Zapadu rešavaju 80 odsto ubistava – kaže Milanović. Kako se može videti iz policijskog zapisnika od 6. novembra 1992. godine, jedan od svedoka je na parkingu ispred hotela „Hajat“ razgovarao sa mladićem koji mu se predstavio kao Miša, a odgovara opisu Miodraga Cvjetinovića. Miša je izjavio da je sa Karaburme, ali da već 7 godina živi u Frankfurtu. Mladić je rekao svedoku da čeka Aleksandra Kneževića Kneleta, Gorana Vukovića ili Darka (verovatno Darka Stanojevića, prim. a.). Kako je rekao, Knele mu je prišao tog jutra, dok je on razgovarao sa Goranom Vukovićem, i zatražio ključeve njegovog džipa. Miša je rekao da mu je dao ključeve, a u zamenu, Knele mu je poverio ključeve BMW 316, beogradske registracije. Po priči tog mladića, Knele se vratio posle nekoliko minuta, zatraživši ključeve od BMW-a, samo da bi iz njega nešto uzeo. Posle toga se, međutim, nije vratio. Miša je jasno rekao svedoku da čeka Kneleta, kako bi mu vratio džip, a da od Gorana Vukovića i Darka očekuje da u tom smislu utiču na svog prijatelja. Miša se iste večeri vratio pred hotel „Hajat“, vozeći crni džip „nisan patrol“. Međutim, to nije bio isti automobil koji mu je Knele oduzeo. Svrha Kneletove posete Darku Ašaninu, u popodnevnim časovima 28. oktobra bila je, kako je Ašanin izjavio inspektorima, ponuda za prodaju džipa crne boje, marke „nisan patrol“, sa nemačkim registracijama. Knele je Ašaninu rekao da auto nije

ukraden i zatražio od njega 15 hiljada maraka. Ašanin je isplatio pet hiljada i Knele je, zajedno sa Bikićem, kako smo pomenuli, napustio Krnješevce. Tokom iste noći, Ašanina je posetio njegov poznanik Rade Čaldović Ćenta. Ašanin je policiji izjavio da je Ćenta bio, i inače, čest gost njegovog lokala. Odmah po dolasku, Čaldović je video u dvorištu džip, pa je došlo do rasprave. Ašanin nije policiji želeo pobliže da opiše svađu, ali je naveo da je iz svog pištolja ispalio nekoliko metaka u džip. Posle toga je telefonom pozvao Bikića i rekao mu da džip što pre odveze iz njegovog dvorišta. Nije želeo, navodi se, da ima bilo kakve veze sa tim vozilom. Džip je, navodno, tek posle dan-dva odvezen. Inspektori su hteli da znaju kako je moguće da Ašanin ne zna ko je odvezao vozilo. On je izjavio da džip nije pomerao, da je u dvorištu stajao onako kako ga je Knele dovezao. Knele je ostavio ključeve u kontakt bravi, kao i saobraćajnu dozvolu na sedištu. Ašanin je, navodi se u policijskom izveštaju, rekao svojim radnicima da, ko god dođe po vozilo, što se njega tiče, može slobodno da ga odveze. Rešenje zagonetke oko dolaska Radeta Čaldovića na Ašaninovo imanje izgledalo je na prvi pogled jednostavno: Miodrag Cvjetinović i Čaldović su u porodičnoj vezi, pa je pretpostavka da je Cvjetinović, ostavši bez džipa, zamolio Ćentu za pomoć. Međutim, istraga je nedvosmisleno utvrdila da Čaldović, pre nego što se zaputio u Krnješevce, nije ništa znao o otmici. Nije utvrđena nikakva njegova veza sa slučajem, iako su neke novine u početku najavljivale takvu mogućnost. Cvjetinović je otputovao za Frankfurt već 29. oktobra, odakle je odgovorio na optužbe da je bio umešan u ubistvo: – Ne pripadam ljudima koji se bave odmazdom i likvidacijom. Govorim ovo zbog istine, a ne zbog straha za moju užu i širu porodicu i brojne prijatelje. Nagađajući oko pozadine Kneževićeve likvidacije, čaršija nije verovala u mogućnost Cvjetinovićeve „umešanosti. Govorilo se: „Ko još ubija zbog džipa“ ili: „Ubistvo je izvedeno isuviše profesionalno“. Ovakvo razmišljanje je, međutim, osobeno samo za „običan

svet“. Među momcima koji drže do sebe, koji su jednom za svagda odlučili da život provedu na asfaltu, vladaju sasvim drugačija pravila. Posle obračuna u podzemlju, zavađene strane uglavnom poštuju dogovor da se policiji ne prijavljuje slučaj. Čak i ako je neko teško ranjen, dešava se, odbija da prijavi napadača. Oni kažu: „To je naša stvar.“ Prepustiti državnim činovnicima rešavanje ličnih problema predstavljalo bi poniženje. Zato su neki Kneletovi prijatelji izjavili da bi se on „prevrtao u grobu kada bi neko robijao zbog njega“. To, naravno, podrazumeva da ubica mora da plati glavom. Mladići sa asfalta dobro znaju da će se odmah pročuti, ako samo jednom popuste, uzmaknu, ne odgovorivši na poniženje ili napad. Njihovim pojmovima prosuđivano, lična svojina je svetinja. To je neprikosnoveno polje u koje niko nekažnjeno ne sme da stupi. Kada bi samo jedan uljez prošao bez posledica, to bi bio znak drugima da su otkrili slabo mesto na koje se može udariti. U podzemlju kažu da je Knele pogrešio jer je mislio da je Cvjetinović „mek“: „Nije ga poznavao, ovaj je dugo živeo u Nemačkoj. Uopšte nije naivan, tamo je imao i velike akcije“ – kažu. Ako se zna da Cvjetinović ima i sasvim ozbiljno iskustvo s one strane zakona, tada ne stoji ni primedba da je „ubistvo isuviše profesionalno obavljeno“, te da ga on nije mogao izvesti. Niko od zastupnika ove teze, uostalom, i ne sumnja da je Cvjetinović morao da ima saučesnike. Najzad, kad je u avgustu 1993. godine uhapšen u Frankfurtu, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Darka Stanojevića (u Diseldorfu, 21. marta 1993.), nemačka policija je tom prilikom zatvorila još tri osobe. Sumnja se da su neki od uhapšenih učestvovali i u likvidaciji Aleksandra Kneževića Kneleta. Zašto bi Cvjetinović želeo smrt Darka Stanojevića? Odgovor na ovo pitanje možda leži i u podatku iz policijskog izveštaja o Kneletovom ubistvu, u kome se navodi da brava na apartmanu 331 nije obijena. Knele je, očigledno, pustio ubice u sobu. Knele i Darko su se upoznali u avgustu 1992. godine u Budvi i, premda je Stanojević bio nekoliko godina stariji, postali su izuzetno bliski. Knele se ne bi premišljao da Darku otvori vrata svoje sobe, pogotovo što su se dogovorili da se vide 28. oktobra uveče.

Prema zastupnicima ove verzije događaja, mozak akcije „Knele“ pretpostavio je da je Darko najslabija tačka među Kneževićevim prijateljima. Ko god da je likvidirao Kneleta, pre toga je, kažu pouzdani izvori, kidnapovao Darka i odveo ga u restoran „Mihajlovac“. Zbog sasvim ozbiljnih pretnji, koje su verovatno uključivale i Darkovu porodicu koja živi u Beogradu, on je pristao, kažu, da pokuca na Kneletova vrata. Ako su ovi podaci tačni, Darko Stanojević je bio jedini i ključni svedok Kneletovog ubistva. S obzirom da je, prema svedočenju njegovih prijatelja, teško podneo smrt svoga druga, postojala je opasnost da opiše događaj, po cenu da to i njemu naškodi. Možda su ga zato i napale četiri osobe, posle boks-meča u Diseldorfu. Prvo je ranjen njegov prijatelj, Nemac, a zatim je Darko pogođen u leđa, da bi bio dokrajčen dok je ležao na zemlji, u gotovo istovetnom položaju kao njegov pokojni i mlađi drug. Nemačka policija je sprovela opsežnu istragu. Pregledan je i snimak boks-meča, a u publici su primećene četiri osumnjičene osobe. Dva muškarca, jugoslovenska državljanina, puštena su da se brane sa slobode, dok se Cvjetinović i još jedan muškarac (kažu, sa debelim krivičnim dosijeom), nalaze u istražnom zatvoru. Za dva Cvjetinovićeva saučesnika kažu da su sa teritorije Hrvatske. Bojan Petrović, koji je bio blizak koliko sa Kneletom, toliko i sa Darkom Stanojevićem, opovrgava tezu o Stanojevićevom izdajstvu: – Ja sam bio najbolji od svih sa Darkom. Išli smo u istu srednju školu i ja sam ga, kasnije, doveo iz Nemačke. Bio je takav karakter da nikada ne bi podlegao ucenama, pogotovo što je obožavao Kneleta. Međutim, on je, sva je prilika, video Kneletove ubice. Jedno veče je sedeo na terasi hotela „Metropol“ sa Dušanom Kneževićem, ali se uzdržao i nije mu se poverio. Ubili su ga zato što su verovali da će im se osvetiti. Cvjetinović nije poricao da se u „Hajatu“ video sa Kneletom, u sobi 331 oko 21 čas. Kaže, međutim, da je po njegovom odlasku Knele bio živ i zdrav. I Darko Stanojević je svojim prijateljima rekao da je to veče posetio Kneleta. – Rekao nam je da je pokucao na njegova vrata, ali da niko nije

odgovarao. Odjednom su ga prošli trnci, celim telom je osetio da se nalazi u neposrednoj blizini smrti. Uplašio se i napustio hotel. Prema njihovim rečima, prebacivanje zbog izdaje Darku nije dalo mira, pa je u februaru 1993. godine doputovao u Beograd da bi se objasnio sa Kneletovim najbližim prijateljima. Kažu da se vratio još tužniji i zabrinutiji. Prema izvorima iz beogradske policije, crni džip „nisan patrol“ nije bio Cvjetinovićevo vlasništvo. Pozajmio ga je od prijatelja u Nemačkoj, da bi krenuo na put u Beograd. Džip je, kažu isti izvori, iz Ašaninovog dvorišta odvezao pokojni Slavko Bikić. Vozilo se nalazilo nekoliko dana u Novom Sadu, da bi ga Bikić kasnije dovezao u garažu SUP-a Beograd. Duhovi su bili uznemireni posle Kneletovog ubistva. Priča se da je mogla da strada i Cvjetinovićeva rodbina u Beogradu, ali se od tog plana, zbog nedostatka dokaza o njegovoj umešanosti, odustalo. U tako delikatnoj situaciji, niko se nije usuđivao da posreduje i zatraži od Kneževićevih prijatelja da džip bude vraćen. U poslednjem trenutku se ipak umešala jedna važna politička ličnost. Džip je predat Cvjetinovićevom prijatelju u garaži SUP-a. Ta osoba je džip odvezla u Nemačku, a do Šida joj je društvo pravio jedan inspektor beogradske policije. Pobija se mogućnost da je Darko Stanojević bio ucenjen i primoran da pokuca na Kneletova vrata. Da se to dogodilo, verovatno bi i on bio ubijen na licu mesta. Dvostruko ubistvo bi u tom slučaju lako bilo prikazano kao svađa između Kneževića i Stanojevića. Pretpostavlja se, ipak, da je Stanojević nazvao Kneleta i, lakomisleno, ubedio ga da bi trebalo da se izmiri sa Cvjetinovićem. Ako je tačna verzija prema kojoj je motiv za likvidaciju bilo otimanje džipa, akcija je munjevito planirana: Knele je oteo vozilo oko podneva. Prodao ga je oko 18 časova, a već dva časa kasnije bio je u Beogradu. Istovremeno, organizovana je, najverovatnije, trojka zadužena za likvidaciju, obezbeđeno je „čisto“ oružje, Stanojević je nagovoren da telefonom pozove Kneleta i ubedi ga da goste pusti u sobu. Nepunih dvanaest časova pošto je uzeo automobil, Knežević je surovo kažnjen za svoju nepromišljenost.

Novine su 12. januara 1995. godine objavile vest da je Nemačka, na zahtev jugoslovenskih pravosudnih organa, pristala da našoj zemlji izruči Miodraga Cvjetinovića, osumnjičenog za ubistvo Aleksandra Kneževića Kneleta. Koliko se moglo saznati, na prvom saslušanju u zgradi Okružnog zatvora u Beogradu, Cvjetinović je ponovo porekao svoje učešće u ovom ubistvu.

UZLETI I SUMNJE Radojica Nikčević je, više nego bilo koja druga žrtva beogradskih obračuna, predstavljao simbol prelomnih devedesetih godina. Za nepunu deceniju postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, počevši „ni od čega“, kao činovnik „JIK banke“ sa višom ekonomskom školom Njegov „srpski san“ počeo je da se ostvaruje kada, sredinom osamdesetih, postaje prinudni upravnik stambene zadruge „Šumadija“, koja je bila pred likvidacijom. Nikčević, kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, bar tako kažu, obezbeđuje ekskluzivne lokacije na Senjaku i Dedinju. Zadruga se ubrzo iseljava iz baraka, prvo u centar, u Ulicu Svetozara Markovića, potom i u novu, luksuznu zgradu na prestižnom Dedinju. „Šumadija“ postaje osnivač i suvlasnik, a zatim i jedini vlasnik radio-stanice „Pingvin“. Nikčević, međutim, nije bio poput većine biznismena. Njegove želje, koje je uglavnom i ostvarivao, bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba „Partizan“, upravo u vreme kada su „crno-beli“ osvojili Evropski kup šampiona u košarci. Postao je i prvi čovek vazduhoplovnog kluba „Savski venac“, a kažu da je svoju letačku diplomu „overavao“ i kao dobrovoljac iznad Slavonskog Broda. Od 1994. Nikčeviću u čast organizuje se i memorijalni aero-miting koji nosi njegovo ime. Nikčević je među prijateljima važio za velikog patriotu i to ne samo na rečima. Nameravao je, pored ostalog, da finansira filmove o genocidu nad Srbima, kao i da ispuni želju Nikole Pašića i podigne spomenik ruskom caru Nikolaju II Romanovu. Nikčevićevo ime, koje je bilo sinonim za bogatstvo, vezuje se u to vreme i za – moć. Sudbina ovog uspešnog čoveka je, na nesreću, zatvorila simbolični krug onog trenutka kada je ubijen pred „Šumadijom“, posvedočivši na najgori način o dvoseklosti moći u ovom dobu.

„Kada su ubili Radojicu, čoveka koji je bio toliko moćan, onda tvoj ili moj život ništa ne vrede“, rekao nam je jedan Nikčevićev prijatelj. Četrdesetpetogodišnji biznismen ubijen je 7. oktobra 1993. godine u Ulici Vase Pelagića na Dedinju, u neposrednoj blizini „Šumadije“. Kao i svakog jutra, u 8 i 15 parkirao je svoj „mercedes“ u garažu i uputio se prema sedištu preduzeća. Mimoišao se sa dve osobe obučene u radničke kombinezone. „Radnici“ nisu bili upadljivi, s obzirom da su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se okrenuo i ispalio hitac iz „kolta 44“ Nikčeviću u glavu. Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je hitac iz revolvera. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dva čoveka kako se udaljavaju ulicom i ulaze u beli „jugo“. Zatekao je direktora „Šumadije“ na zemlji, koji nije davao znake života. „Jugo“ je pronađen na kraju slepe ulice. Na osnovu ovog podatka, pretpostavljalo se da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda. Policijska istraga nije dala nikakve rezultate. Ispitani su svedoci, stotine prijatelja i poznanika ubijenog, ali SUP Beograda nije saopštio da se bar i za korak pomerio u rasvetljavanju ovog slučaja. Upravo zbog toga, govorkalo se da je policiji stigao znak sa uticajnog mesta kako Nikčevićevo ubistvo, za sada, ne bi trebalo rešavati. Čaršija je odmah iskazala maštovitost u pronalaženju motiva za likvidaciju jednog od najbogatijih ljudi u zemlji (Nikčevićev san je, navodno, bio da dostigne 70 miliona dolara, koliko je iznosilo bogatstvo njegovog prijatelja, američkog biznismena srpskog porekla Miše Ćulafića). Nije daleko od istine pretpostavka da su neka govorkanja puštana u javnost sa namerom da se Nikčević diskredituje, ali i da bi se zavarao trag. S obzirom da je ovaj Srbin crnogorskog porekla, rodom Nikšićanin, nedugo pre ubistva, u novinama napao ratne profitere, najavivši državnu odmazdu, pričalo se da mu je neko od njih, naročito pogođen, došao glave. Nadahnuta kombinatorika čaršije poigravala se i mogućnošću da su Nikčevićevu likvidaciju naručili – masoni. Red slobodnih

zidara mu je, naime, ozbiljno zamerio ideju da u Beogradu podigne već pominjani spomenik Nikolaju II Romanovu. Izvori bliski Službi državne bezbednosti koji, inače, u opisu radnog mesta, pored ostalog, imaju i plansko širenje lažnih podataka, objašnjavali su nam da se iza ove tajanstvene likvidacije krije složeni splet motiva. Njihova priča počinje sa Nikčevićevim putem u Maleziju. Biznismen je, navodno, tri godine letovao u ovoj dalekoj, muslimanskoj zemlji. S obzirom da je bio veoma blizak sa vrhom crnogorskog rukovodstva, oni su ga povezali sa malezijskim kraljem. Kažu da se na stolu u njegovom kabinetu moglo videti pismo ovog suverena u kome se izražavaju simpatije i prijateljstvo prema Srbiji. U to vreme odnosi Jugoslavije sa ovom muslimanskom zemljom bili su normalni. Nikčević je, tvrdi se, u Maleziji sklopio posao za jedno crnogorsko preduzeće koje se bavi kopanjem kanala za navodnjavanje. Malezijski kralj je, po toj verziji, ubrzo obećao i 150 miliona dolara kredita za Srbiju. Ovi izvori, ne navodeći bilo kakve dokaze, tvrde da je u isto vreme Nikčević ugovarao daleko unosnije poslove kupovine velikih količina opijuma i heroina, koji bi se uvezli preko crnogorskih luka. Sledeći, „izuzetno sumnjiv“ put odveo je direktora „Šumadije“ u Bogotu, glavni grad Kolumbije. Zli jezici su odmah „shvatili“ da bi jedini razlog tog putovanja mogao biti – susret sa, danas već pokojnim, najmoćnijim kokainskim baronom Pablom Eskobarom. Ðovani Di Stefano, italijanski biznismen koji je odrastao u Engleskoj i dugo živeo u Americi, putovao je zajedno sa Nikčevićem. Navodni susret sa Eskobarom on je ovako prokomentarisao: – U Bogotu smo putovali iznajmljenim privatnim avionom. Granicu smo prešli sa našim pasošima, na regularnom aerodromu u glavnom gradu Kolumbije. Poznato je da mnogobrojne obaveštajne službe prate svaki avion koji sleće na taj aerodrom. Bila bi uvreda za moju inteligenciju da sam na takav način pokušao da se sastanem sa Eskobarom koga su, uostalom, u tom trenutku bezuspešno tražili i sateliti CIA i DEA. (Drug Enforcement Administration, američka služba specijalizovana za borbu protiv trgovine narkoticima – prim. aut).

Di Stefano tvrdi da su u Bogoti obišli jednu banku, kao i kompaniju u kojoj on poseduje akcije. Odseli su u „Bogota Royal“ hotelu koji je Eskobar, sasvim slučajno, bombardovao tri dana pošto su oni otišli. Gospodin Di Stefano, međutim, nije bio jedini saputnik Radojice Nikčevića. Tokom boravka u Kolumbiji društvo su im pravila dvojica poznatih „veterana s asfalta“, sa zadatkom da brinu o bezbednosti biznismena. O tom izletu pričao nam je jedan od ovih momaka, ne s namerom da učestvuje u čaršijskim polemikama već da, bar „naše upućenosti radi“, ne nasedamo srpskim mistifikacijama. S obzirom da mu se reč u beogradskom podzemlju vrednuje visoko (kao i poznanstva sa uticajnim svetom), a da nije dozvoljavao da mu se čak i ime pominje u novinskim tekstovima, svedočenje vredi uzeti ozbiljno: – Nas četvorica smo u Bogotu stigli privatnim avionom. Po čitav dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke, a nas dvojica smo se zapravo dosađivali. Nikakve droge nije bilo. To je smešno. Čak smo, kako se to po pravilu radi kad si u Kolumbiji, unajmili ljude da nam čuvaju avion. Narko-dileri su tamo razradili dobar mehanizam – poturaju drogu u privatne avione, pa ako tako prođe granicu, odlično. Onda, pošto lako mogu da saznaju odrednicu svakog aviona, organizuju „doček“ u mestu gde stiže i jednostavno pokupe svoju robu. Ali, ako na kontroli droga bude otkrivena, ništa na svetu ne može da opere mučenike kojima je podmetnuta. Tako su naše „sekuritatee“ po 24 sata dnevno čuvale avion. Sve drugo su čiste gluposti, jer je ovde ljudima lako prodati praznu priču. Kad tamo izađeš na ulicu vodiš računa da ti ne ode glava zbog dobrog sata, ili običnog zlatnog lanca, a ne da razmišljaš o nekim kombinacijama. Zato smo se sve vreme ponašali krajnje skromno, da nikom ne upadamo u oči. Već navođeni izvori SDB, međutim, i ne tvrde da se Nikčević susretao sa Eskobarom. Takav susret, da bi se ugovarali poslovi, mogao se obaviti i sa nekim ko je niži na hijerarhijskoj lestvici, kažu upućeni. Prema ovim pričama, Nikčevića je sa kolumbijskim kartelima povezao jedan od njegovih poslovnih partnera iz MGM, za koga se,

opet, tvrdi „da je u vrhu crnogorskog lobija u Njujorku“. Ne navode se pojedinosti o mogućim putevima kojima bi kokain mogao da dođe do Crne Gore ili Srbije, ali nas ubeđuju da su pošiljke iz Crne Gore išle u Sandžak, gde već decenijama gotovo nesmetano radi kanal za doturanje heroina u Zapadnu Evropu. Crnogorska mafija, tvrde neki, nije u svađi sa šiptarskom, pa su „kolege“ našle zajednički jezik. Navodno, kokain je najbolje kupce našao na ogromnom nemačkom tržištu, gde su ostvareni veliki profiti. Kao jedini dokaz (ako se u ovoj vrsti poslova uopšte ostavljaju dokazi) za svoje tvrdnje, izvori bliski Službi navode Nikčevićevo otvoreno hvalisanje da je dnevno u kasu stavljao 100 hiljada dolara. Navodno, samo u poslednjih godinu dana zaradio je 10 miliona dolara, novac koji se može sakupiti samo u „određenim“ poslovima za tako kratko vreme. Uostalom, Nikčević nikada i nije pokušavao da sakrije svoje bogatstvo. Kažu da je bio jedan od pet Beograđana sa inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, i jedan od trojice koji su tromesečno plaćali pet hiljada dolara za konzularne tablice. Samo ono što je imao na sebi („roleks“ sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu, „Kartijeove“ naočare, dugmad za košulje od platine…) vredelo je preko dva miliona maraka. Ðovani Di Stefano, međutim, smatra da bi se po kriterijumima bogatstva za sumnjive poslove mogli optužiti i potpuno nevini ljudi: – Mi zarađujemo velike pare. Reč je o milijardama dolara. Ne povezujemo se sa malim kompanijama i korporacijama. Sve smo delili po pola. (Italijan jugoslovenskog državljanstva, u poslednje dve godine najbliži Nikčevićev prijatelj, objašnjava da ne bi trebalo mistifikovati ni put u Maleziju. Navodno, Di Stefanov partner u „Metro Goldvin Majer“-u, a Nikčevićev prijatelj, Miša Ćulafić imao je u Maleziji kompaniju za proizvodnju nameštaja od pletenog pruća. Nikčević je uložio u ovaj posao desetak hiljada maraka, što je bila simbolična svota, jer ga taj posao nije previše zanimao. Namera im je bila, kaže Di Stefano, da povežu malezijski i jugoslovenski „Golden Club“. Ćulafić je, po njegovoj priči, prijatelj malezijskog kralja, pa je obećao

Nikčeviću da će ga ovome predstaviti. Međutim, Radojica je osam dana dokon sedeo u hotelu, ali do audijencije nije došlo.) Di Stefano ne želi da direktno kaže koji je bio najkrupniji posao njegovog pokojnog prijatelja, ali navodi primer bioskopa u Velikoj Britaniji koji godišnje obraduju vlasnika sa 140 miliona dolara. Sredovečni južnjak kaže da mu je poznata glasina o Nikčevićevim poslovima u Hongkongu, ali je to, tvrdi, bio potpuno legalan posao sa firmom „Busy Dragan“ oko uvoza nameštaja od bambusa. Po svemu sudeći, Radojica Nikčević se nikada nije zadovoljavao postignutim u životu. Njegova ambicija i uobrazilja gonile su ga da ostvari nešto što je pre njega izgledalo nemoguće. Bio je nemirnog, avanturističkog duha, kažu njegovi poznanici iz SDB, i to ga je odvelo u „sivu zonu“. Gotovo svakodnevno je dolazio u zgradu Službe državne bezbednosti u Ulici Kneza Miloša, izazivajući uzbunu na parkingu, s obzirom da je na automobilu imao registarske tablice kineskog konzula. Posećivao je, kažu, svog bliskog prijatelja koji se u to vreme nalazio na visokom položaju u SSUP-u. Očevici su nam ispričali da je Nikčević jednom prilikom bio posebno uzbuđen. Svom prijatelju je poverio razlog za zabrinutost: načuo je za upravo održani ručak nekih ljudi iz političkog rukovodstva Srbije u kafani „Rubin“. Uticajni političari su, navodno, razmatrali potrebu i mogućnost smenjivanja nekolicine izuzetno uspešnih crnogorskih direktora koji su žarili i palili Beogradom. Kažu da je verovatno povezao zasedanje „kriznog štaba“ sa ozloglašenim „spiskom za likvidaciju“, listom nepodobnih osoba koja je, navodno, tih dana kružila gradom. Uveravaju nas da se na tom zlokobnom listu papira (iako je teško poverovati da je neko bio toliko neoprezan i ostavljao pisane tragove) nalazilo i ime direktora „Šumadije“. Od mnogobrojnih teza o motivima za Nikčevićevo ubistvo, navedeni izvori su skloni da istaknu poslove koje je započeo u Rusiji. Narko-mafija, tvrde, ne oprašta dugovanja. A direktor se, navodno, opustio, znajući da ima svoje ljude u policiji i podzemlju. Kako tvrde prirodom posla upućeni i u „najoštrije metode“, u načinu ubistva prepoznaju se znakovi brižljivo i profesionalno planirane likvidacije.

Di Stefano pobija ovu tezu: – Radojica je bio patriota, verovatno najveći koga ste imali. Nisu ga zanimali političari, već dobrobit ovog naroda. Bio je izuzetno uspešan biznismen. Nikada nisam video, to stalno tvrdim, da je imao veze bilo sa policijom, bilo sa nekom tajnom službom. Istina, on je poznavao mnogo moćnih ljudi u Jugoslaviji. Samo sam u jedno siguran: ko god je to učinio i pomislio da će uništiti i njegovu porodicu, ženu ili prijatelje, grdno se prevario. Nikome nije dugovao, ali nema tog duga koji nije mogao da isplati. Ne mogu da se setim nijednog razloga zbog kojeg bi ga neko ubio. Koliko znam, nije imao neprijatelje – tvrdi. Nije nikakva tajna da je Nikčević bio blizak sa mnogim ljudima koji su imali „bumu prošlost“. Ipak, priča se, niko mu nije bio bliži od Aleksandra Kneževića Kneleta. Navodno se, zbog tvrdog momka iz naselja Braće Jerković, Nikčević ozbiljno naljutio na jednog visokog funkcionera u SDB. Nikako nije mogao da oprosti Službi što tadašnjem načelniku SUP Beograda Radetu Markoviću dozvoljava da hapsi Kneževića, kad se zna da SUP, odmah posle hapšenja, pušta saradnike „tajne policije“. Zahtevao je za Kneleta „poseban tretman“, dok je njegov prijatelj iz SSUP-a nastojao da ga izmiri sa funkcionerom SDB. Posle izgreda koje je pokojni Knežević napravio u Budvi, Nikčević je pozvao pomenutog gospodina, koji se u to vreme nalazio na letovanju u odmaralištu SSUP-a, pa je slučaj izglađen. Nikčević nije krio da je imao udela u organizaciji razbijanja demonstracija ispred Terazijske česme 1991. godine. Priča se da je ovaj zadatak bio poveren Kneletu i on ga je uspešno izvršio. Zato direktoru „Šumadije“ nije bilo svejedno kada je Knežević ranjen u kafiću „Freska“, u maju 1992. godine, pa je posle toga zadržan u pritvoru. Nikčević je došao besan u SSUP, ponovo je pominjao načelnika SUP-a, tako da je Knežević, na intervenciju sa višeg mesta, ubrzo pušten. Navedeni izvori opisuju Nikčevića kao čoveka koji je „bio na svoju ruku“. Navodno, nameravao je da oko sebe okupi grupu „debejaca“, uporno tražeći i za sebe plavu službenu legitimaciju. Međutim, čak ni njegov moćni prijatelj iz Saveznog SUP-a nije

mogao da ovoj želji izađe u susret. Umeo je da se oduži svojim prijateljima koji su uglavnom pripadali policijskom i političkom vrhu. Kadaje 1992. godine smenjen njegov prijatelj u SSUP-u, obećao mu je mesto šefa obezbeđenja u hotelu „Hajat“. Zli jezici tvrde da mu je, u vreme najveće inflacije, bila obezbeđena plata od 5.300 maraka. Ipak, policijski funkcioner se udomio kao šef obezbeđenja jedne privatne banke. U svom neposrednom susedstvu Nikčević je obezbedio stan nekolicini značajnih ljudi iz policije. O kvalitetu i lokaciji budućeg doma jednog od čelnih ljudi RTV Srbije u krugu Nikčevićevih prijatelja „većalo“ se šest časova. Zahvaljujući ovakvim vezama, direktor „Šumadije“ uspeo je da proda deset stanova u Ovči, koji su bili na začelju potražnje, i da

dobije mesto za gradnju u Durmitorskoj ulici koja je, inače, poznata kao „policijska“, zbog više objekata u vlasništvu MUP-a Srbije. Još jedna, posebno neverovatna verzija razloga za Nikčevićevo ubistvo, potiče iz vrlo visokih policijskih krugova koji pripadaju onom ekskluzivnom klubu ljudi upućenih u tajne političke partije šaha. Uveravaju nas da Nikčević nije imao udela u državnoj trgovini narkoticima. Nije morao da se muči i putuje čak u Kolumbiju, kad je kokain mogao da kupi u Beogradu, kažu ovi policajci, iako ne objašnjavaju otkuda toliko „koke“ u glavnom gradu SR Jugoslavije. Dugo se slušalo o navodnoj umešanosti značajnih ličnosti iz vojske i policije u tobožnju prodaju oružja Muslimanima u Bosni, u Sandžaku i na Kosovu. Onda je i inspektor Dragan Mladenović „zapretio“ da će izneti dokaze o ovim rabotama, uključujući i trgovinu drogom i ukradenim vozilima. Od poslednjeg koraka se odustalo najverovatnije iz straha da će i druga strana posegnuti za dosijeima. Naši izvori tvrde da je Nikčević bio umešan u ove poslove, tačnije da je bio zadužen za organizovanje prodaje oružja bosanskim Muslimanima. Budući da je, prema svedočenju njegovih poznanika, imao izraženo osećanje pripadnosti svom narodu, Nikčević je počeo da sumnja u „državni interes“ koji nalaže da se naoružava neprijatelj. Bio je ozlojeđen i nije više želeo da se bavi poslom koji se kosi sa njegovom savešću. Verovatno bi se priča o prodaji naoružanja tu i završila, da Nikčevića nije počela da izjeda želja za razotkrivanjem pravih motiva ovog sumnjivog posla. Kažu da je počeo da se raspituje ko je nalogodavac i da mu je to ubrzo došlo glave. Akcija je izvedena po klasičnim pravilima iz obaveštajnih udžbenika. Zbog tri automobila koja se koriste posle ubistva, od kojih su prva dva obično kradena, dok je treći legalno registrovan, naziva se „akcijom tri prstena“. Zato je, objašnjavaju, pogrešna pretpostavka da ubice, usled nepoznavanja grada, ulaze u slepu ulicu, gde su primorani da izađu iz automobila. Naprotiv, promenivši prva, a zatim i druga kola, mogu biti sigurni da više ne može da im se uđe u trag. – Radojica je znao da mu se može svašta desiti, ali je to

jednostano bio život koji je odgovarao njegovom nemirnom temperamentu. Nekoliko dana pred smrt čuo sam ga kako, više za sebe, kaže: „Ne znam više za koga radim“ – zaključuje naš sagovornik, Nikčevićev poznanik iz SSUP. Ðovani Di Stefano nazvao je ubistvo svog prijatelja „klasičnom likvidacijom sa umišljajem“. Objasnio nam je da je poslednji put u januaru 1994. godine razgovarao sa inspektorom Gagićem iz Odeljenja za krvne i seksualne delikte, koji vodi ovaj slučaj. Saopšteno mu je da policija radi kao na pokretnoj traci, započnu rad na jednom ubistvu, a već se desi drugo. Pravdali su se i nedostatkom tehničkih sredstava. Italijan objašnjava da je uzalud vršio pritisak i preko najmoćnijih ljudi koje poznaje. Čudi ga da je Radojičino ubistvo nerešeno, iako je on bio prijatelj sa mnogim policijskim i političkim uglednicima. Upravo to saznanje otvara mogućnost raznim spekulacijama o Nikčevićevom ubistvu, kao činu od kojeg je neko moćniji i uticajniji od njega, imao koristi.

Priča o Radojici Nikčeviću bila bi nepotpuna bez pokušaja da se razotkrije misterija koja okružuje njegovog stalnog pratioca, Di Stefana, koji je, kako sam kaže, sa njim provodio više vremena nego sa bilo kim drugim. Ko je gospodin Ðovani Di Stefano, vlasnik crvenog pasoša u kome je ispisana adresa Tolstojeva 31? Sa svojim pokojnim prijateljem upoznao se preko Miše Ćulafića, u dvorcu Barija Komfelda u Francuskoj, novembra 1992. Godine. Nikčević i on su ubrzo uvideli da imaju mnogo toga zajedničkog, pa Italijan odlučuje da se, pored toliko razvijenijih zemalja, doseli u Beograd i uzme jugoslovensko državljanstvo. Di Stefano je u početku predstavljen na državnoj televiziji egzaltiranim tonom, kao jedan od stranaca koji se usudio da ličnim primerom svedoči o nepravednosti sankcija. Ipak, bio je čudo za tri dana, ili je neko shvatio da bi državni mediji ipak trebalo da se drže podalje od čoveka kome je, posle finansijskog skandala, zabranjen ulazak u Ameriku. Di Stefano, međutim, tvrdi da je sam odlučio da ne izlazi pred kamere. Prijatelj Azila Nadira, engleskog „gazda Jezde“, tvrdi da je ponosan na svoj jugoslovenski pasoš, a da mu je zajednička osobina sa Srbima – netrpeljivost prema svemu što je nemačko: – Moj ujak je proveo četiri godine u nemačkom logoru, a u mom rodnom selu na jugu Italije Nemci su tokom rata ubili 100 meštana, samo zato što je moj otac, inače siromašni zemljoradnik, spasao jednog Jevrejina Ako svi već ovde mrzimo Nemce, nije mi jasno zašto je nemačka marka postala zvanično sredstvo plaćanja. Zašto ne američki dolar? Ovako, pomažemo nemačku privredu. Početkom 1994. godine Di Stefano je uhapšen, navodno, zbog šticunga. Proveo je deset dana u zatvoru. Smatra da je uhapšen iz političkih razloga, ali ne zna „koja je stranka“ stajala iza toga. Uhapšen je uprkos tome što je, kako kaže, uspeo da postigne da se dinar priznaje u svetu: „Priznali su time i Jugoslaviju. Nije važno pošto i kako sam to uradio. Važan je rezultat koji sam postigao. Mogao sam da platim za to ili da ih ucenim: mogao sam da uradim hiljadu drugih stvari. To je nebitno! Sve radim isključivo iz državnih

interesa.“ Naime, posle toliko „sušnih“ meseci, Jugoslovene je sa stranica časopisa „USA Today“ obasjalo sunce: dinar je bio na kursnoj listi. Dežurni skeptici su odmah iščeprkali da je jedan od deoničara ovog časopisa i – Di Stefano lično. Krepki južnjak, međutim, i dalje jaše. Hvalio se da je uspeo da ubedi mnoge inostrane partnere da kršenje sankcija i nije neki greh, a njegovu kompaniju, „jer zna da je u pravu“, nisu tužili u Americi zbog nepoštovanja odluka Saveta bezbednosti UN. Nameravao je da kupi 51 odsto deonica u „Genex“-u, ali za sada nije „zaslužio“ toliki zalogaj. Tvrdi da ga politika ne zanima, međutim, bio je blizak prijatelj sa Emilijom Kolombom, nekadašnjim ministrom inostranih poslova Italije, a kažu i da je imao izvestan uticaj na britansku vladu. Sumnjalo se da je u Jugoslaviju poslat po zadatku, ali on tvrdi, i pored svega, da je samo biznismen. Ipak… – Najvažnije je da se narod ujedini. Po mom mišljenju, iako ja nisam političar, predsednik Milošević radi svoj posao dobro kao i bilo koji njegov kolega. Ali, ne dozvoljavaju mu da radi. Trebalo bi mu dati 10 godina da ostvari svoj zadatak. Po meni, poslovi ove opozicije su – glupost. To nije nikakva opozicija. Zbog toga ja podržavam Miloševića. Kad bi naredio i da ostanem 100 godina u zatvoru, ja bih ga i dalje podržavao, jer verujem u njega – izjavio je u jednom intervjuu. Čaršija, navikla da „dobrotvori“ ovog naroda, kada im prigusti, obično zbrišu a la gazda Jezda, sa koferom punim para, motrila je na svaki Di Stefanov korak. Čim bi Italijan prešao jugoslovensku granicu, čulo bi se: „Vidiš, šta sam ti rekao…“ U oktobru 1994. godine Di Stefano zaista „nestaje“, a već sledećeg dana to otkriva i obaveštajna služba rekla-kazala. Našli smo ga, ipak, u Rimu gde je, kako kaže, osnivao italijanskojugoslovensku avio-kompaniju. Ni na kraj pameti mu nije bilo da zauvek napušta „domovinu“, to jest, da ne bude dvosmislenosti, Jugoslaviju. Nevernici se ne zbunjuju tek tako. Više puta je empirijski dokazano da čovek može biti u ovoj zemlji ujutru „heroj“, a uveče „izdajica“. Večita je jedino „jednokratna upotreba“.

FRANKFURTSKI GREH Goran Vuković je upisao svoje ime u istoriju srpskog podzemlja onog trenutka kad je 1986. godine u Frankfurtu ispalio smrtonosne hice u Ljubomira Magaša – Ljubu Zemunca. Ubistvo legendarnog Zemunca stvoriće mu, utisak je, doživotne neprijatelje. O njemu će kao o izdajniku i saradniku Nemaca govoriti čak i oni koji nikad nisu videli pokojnog Magaša. Odjek dva hica iz „kolta 38“, koja je Vuković ispalio 10. novembra ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu, pratiće ga i pet godina kasnije, kad se 1991. godine vraća u Beograd. Od 22. aprila 1992. do 14. januara 1993. godine srećno je preživeo nekoliko atentata. Vuković je postao najprogonjeniji čovek beogradskog asfalta, premda su on i njegovi drugovi poricali da je reč o osveti prijatelja Ljube Zemunca. Sumnjalo se na zakulisne radnje tajnih policija, ali ta teza nikada nije potkrepljena ozbiljnijim dokazima, budući da ni sam Vuković nije mogao da kaže zašto bi neko iz, recimo SMUP-a, želeo njegovu smrt. Zli jezici kažu da je neke od „atentata“ izmislio, pokušavajući da utiče na javnost i, posredno, na policiju, ne bi li dobio dozvolu za nošenje oružja. Ipak, 14. januara 1993. godine, u blizini diskoteke „Luv“, Vuković se u mrklom mraku sukobio sa dva federalna policajca, Radojicom Dožićem i Milovanom Zorićem, što je bio krunski argument za njegove tvrdnje da mu se ozbiljno radi o glavi. Napadi na Gorana Vukovića i dalje su jedna od velikih nepoznanica beogradskog asfalta. Još dok se samo nagađalo o njegovom povratku u domovinu, čaršija je bila ubeđena da je osveta sasvim izvesna, „samo što se još ne zna tačan datum“. Pričalo se da će Ljubini najbliži prijatelji vrlo brzo osvetiti svog ubijenog druga. Kad je Vuković napadnut prvi put, 22. aprila 1992. godine, novine su, iako bez čvrstih dokaza, ovu tezu iznele kao jedino

moguću. Oko devet uveče, Vuković i njegov zet Vasko Veličković došli su do „ford sijere“, parkirane na ulici u blizini Vukovićevog stana, u naselju Braće Jerković. Zvanična verzija SUP Beograd navodi da je došlo do eksplozije, najverovatnije kad je Vuković otvorio vrata automobila. Eksploziv je, navodno, bio postavljen ispod komandne table. Automobil je izgoreo, a Vuković i Veličković su lakše ranjeni po nogama. Ubrzo je postalo jasno da je policija javnosti namerno servirala pogrešnu priču, kako se to obično čini, ne bi li atentatori poverovali kako se trag udaljuje od njih. Stručnjak iz Krim-tehnike SUP Beograd objasnio nam je da su se Vukovićeva kola, zapravo, zapalila od kumulativnog projektila, ispaljenog iz protivoklopnog bacača „zolje“. Projektil je proleteo između sedišta i Vukovićevih nogu, izašao na drugu stranu i pogodio obližnji „reno 4“. Vuković je i sam opisao ovaj događaj: „Čim sam ušao u kola i upalio ih, nešto je puklo. Moj komšija je video da nešto doleće sa livade. Policija je posle pronašla mesto sa kog je pucano, a počinilac je ostao nepoznat.“ Čak i da je znao ko stoji iza napada na njega, Vuković to nije želeo, ili nije mogao, da saopšti novinarima. Izjavio je da mu niko nije pretio jer bi, u tom slučaju, odgovorio: – Da sam u tom trenutku znao ko me je napao, ne bih imao obzira. Ni prema njemu, ni prema njegovoj porodici. Jer, nemaju ni oni prema mojoj. U kolima mi je bio zet, a mogao je da bude i neko drugi. Zbog toga neću imati milosti prema njima i njihovim porodicama. U to vreme, Vuković je objašnjavao kako mora da bude izuzetno oprezan prilikom utvrđivanja identiteta pravog napadača, jer postoji mogućnost da zbog spletke strada neko nedužan. U podzemlju je to gotovo redovna pojava i svako promućurniji o tome vodi računa. Problem osvete se usložnjava, jer je svaki mladić, koji drži do sebe, primoran da uzvrati, premda samo nagađa ko bi mogao i morao da bude meta njegove osvete. Samo dva meseca kasnije, ime Gorana Vukovića ponovo je u novinama. Pošto se vratio iz Španije, gde se oporavljao od povrede zadobijene od gelera, pažnja mu je, prema sopstvenom priznanju,

popustila. Na izlazu iz poznatog voždovačkog restorana „Tifani“ u ulici Vojvode Stepe, Gorana je jedan od momaka upozorio da je ispod njegovog automobila podmetnuta bomba. Ispod automobila je bilo postavljeno 400 grama plastičnog eksploziva. Kako nam je posvedočio jedan specijalista Odeljenja kriminalističke tehnike beogradske policije, u prvom trenutku nije se moglo znati po kom principu je mogao biti aktiviran eksploziv: da li je bila reč o poteznoj, vremenski tempiranoj napravi, ili eksplozivu koji se aktivira daljinskim upaljačem. Stoga je najjednostavnije rešenje bilo upotrebiti vodeni šmrk. Pošto je eksploziv odvojen od patosa automobila, ispostavilo se da je trebalo da bude aktiviran daljinskim upaljačem. Naš sagovornik nije mogao da objasni zašto nije došlo do eksplozije. Atentatori su, najverovatnije, napravu postavili ispred Vukoućevog stana, gde su kola prethodno bila parkirana. Goran je, ništa ne sluteći, vozio do kafića „SM“ u Njegoševoj ulici, a odatle na Voždovac. Priča se da je Vukovićev suvozač bio sin jednog generala i da su atentatori, možda, zbog toga odustali od namere. Ubrzo, Vuković je još u dva navrata meta neuspešnih atentata. O njemu se već širi priča da je „čovek sa devet života“. Prema Vukovićevom sećanju, kad je Boris Petkov izašao iz zatvora, spremali su se da otputuju na Kopaonik. Tri dana pre polaska, izlazeći iz diskoteke „Luv“ sa svojim sestrićem, začuo je pucnjeve. Legli su iza automobila i povadili pištolje, ali su se napadači odmah udaljili. Goran tvrdi da je na njega tada pucano iz popularne „kikače“, singapurske puške „SAR“. (Ove puške zaplenjene su u avionu ugandske kompanije na zagrebačkom aerodromu. Tada je uhapšen hrvatski emigrant Antun Kikaš, optužen za šverc oružja – prim. aut.) Vukovića je teško bilo demantovati povodom ove pojedinosti, s obzirom da se samo nagađalo gde su „sarovke“ završile. Tri nedelje kasnije, tek pošto su se Vuković i Petkov vratili sa odmora, priča se ponovila do detalja: pločnik ispred diskoteke „Luv“, pucanj iz nepoznatog pravca, ponovo neprecizan. Jedan od stanara je svedočio o dva mladića koja su pucala iz parka do njegove zgrade. Policija je pronašla čaure, navodno i jednu koja potiče iz prve

pucnjave. Ustanovljeno je, rekao je Vuković, da je oba puta pucano iz „kikače“. Naselje „Braće Jerković“, doduše, slovi za ozloglašeni kraj Beograda, ali su stanovnici ipak bili iznenađeni žestinom okršaja na srpsku Novu 1993. godinu. Znajući da se u „kraju“ oružje poteže u svakoj zgodnoj i svečanoj prilici, niko se nije potrudio da izađe na ulicu. Da su kojim slučajem bili radoznaliji, postali bi svedoci jednog od najneobičnijih obračuna u Beogradu. Pretpostavljajući da mu dolazak u diskoteku više nije bezbedan, Vuković i njegov drug Mirsad Jovanović odabrali su neuobičajen put. Sećajući se dva prethodna napada, odlučili su da moguće atentatore iznenade, prolazeći kroz mali park i prilazeći im s leđa. Priznao nam je kasnije da je i sam bio iznenađen što su se njegova strahovanja obistinila: u potpunom mraku, pokraj ugla zgrade naspram diskoteke, ugledao je nečije obrise. – Uhvatio sam ga u neposrednoj blizini mesta gde su pronađene one dve čaure. Našao sam kod njega „škorpion“ sa prigušivačem. Hvatam ga i znam koga sam uhvatio, ali ne mogu da verujem. Mirza mu je oteo „škorpion“, a ja legitimacije. I vidim da je to Savezni SUP, čovek se zove Milovan Zorić. U to nailazi i onaj drugi, Radojica Dožić, dolazi do obračuna. Dok smo razoružavali Zorića, molio je. „Nemojte da me ubijete, joj, u šta su me uvalili!“ Čim je naišao, Dožić je potegao pištolj i pucao na Mirzu. Zorić se u tom trenutku otrgao, počeli smo da se rvemo. Pored „škorpiona“, imao je još jedan pištolj. Uspeo je da mi oružje izbije iz ruke. Pokušao sam da pobegnem, ali me je ranio u glavu i prišao mi na dva koraka. Pomislio sam da je gotovo. Zaklonio sam rukama glavu i čuo kako pištolj škljoca na prazno. Skočio sam na noge i uhvatio Zorića „nelsonom“, podvukao sam mu ruke ispod miški i sklopio šake na njegovom potiljku. Nisam verovao da mi se može oteti. Pokazalo se, međutim, da je bio izuzetno utreniran. Otrgao še i, na moje iznenađenje, napravio salto unazad, pobegavši – pričao nam je Vuković. Za to vreme, Mirsad Jovanović odgovara na Dožićevu vatru i ranjava ga, što je utvrđeno i u istrazi. Međutim, od svih učesnika obračuna, samo Jovanović završava u pritvoru.

Radojica Dožić rođen je u Novoj Varoši. Završio je srednju elektrotehničku školu u Nikšiću, a potom milicijski kurs od šest meseci. Radio je na poslovima obezbeđenja zgrada Federacije i zadužen je pištoljem „TT“ 7,62 milimetara. Milovan Zorić je rođen u Vinkovcima. Kadetsku milicijsku školu završio je u Zagrebu, gde je kasnije radio u Gradskom SUP-u. Kao ispomoć, došao je 1990. u Beograd. Zadužio je pištolj „CZ“ 7,65 milimetara. Ni Dožić, a ni Zorić, nisu disciplinski kažnjavani, premda je drugi učestvovao u obračunu na Konjarniku, kad je sa šest metaka u stomak ranjen policajac Savić iz obezbeđenja Aerodroma „Beograd“. Savić je preminuo nekoliko godina kasnije (1993), najverovatnije od posledica ovog ranjavanja. Pomenute večeri, Zorić je bio naoružan „škorpionom“ sa prigušivačem, oko koga je bio nalepljen „selotejp“, dok je Dožić nosio svoj službeni pištolj. Nisu bili na dužnosti. Prema Dožićevoj izjavi (ranjen je sa šest metaka), on i njegov kolega su u naselje došli u posetu prijatelju. Kad je video da se Zorić zadržao, krenuo je po njega, i u parku ga ugledao pored dvojice mladića. Policijski izveštaj poriče deo njegove izjave, u kojoj tvrdi da se jedan od dva nepoznata momka okrenuo ka njemu, i počeo da puca U spisima istražnog sudije Mladena Anđelkovića stoji da je u parku pronađeno četrdesetak čaura različitih kalibara: 7,62, 7,65, „duga devetka“ i „kratka devetka“. Osim toga, jedan od stanara iz obližnje zgrade pronašao je u svom stanu zrno „magnuma 357“. Izjave Vukovića i Jovanovića da su kod Zorića pronašli automatski pištolj „škorpion“ potvrdio je Mirko Jokić, komandir brigade milicije SMUP-a. Od pomenute večeri, Milovan Zorić se nalazi u bekstvu. Kako tvrdi Borivoje Borović, Vukovićev advokat, policija se tek na njegovo insistiranje dosetila da za Zorićem izda poternicu. To je prvi put kod nas da je raspisana poternica za jednim federalnim policajcem. SMUP se u međuvremenu ogradio od svojih radnika. Mirko Jokić je povodom tog slučaja doslovce izjavio: – SMUP, odnosno Brigada i ja kao njen komandir, nismo strana u ovom slučaju. Strane su poznate imenom i prezimenom. Ja bih se u ime SMUP-a i ove Brigade ogradio od bilo kakve veze sa Dožićem i Zorićem.

Mada je Dožić uporno tvrdio da nema ni reči o njegovoj suspenziji, Jokić je bio nedvosmislen: – Kad smo saznali daje protiv Dožića poveden krivični postupak, predložili smo da bude suspendovan Tražili smo i da Zoriću prestane radni odnos. Razlog nije isključivo incident ispred diskoteke „Luv“. Dožić se u to vreme lečio u banji Selters kod Gornjeg Milanovca. U telefonskom razgovoru je poricao nameru da 14. januara likvidira Gorana Vukovića: „Kakve ja veze mogu imati sa njim?“ Isto pitanje postavio je i Vuković, odgovorivši da zna kako Dožić i Zorić s njim lično nemaju ništa, ali ima onaj ko ih je poslao da ga ubiju: „Kad bi nesrećnici došli i rekli mi da su plaćeni da to urade, verujte mi, ne bi im dlaka s glave falila. Ali pod uslovom da mi lepo kažu ime onog ko je od njih to naručio.“ Dožića je zanimalo šta je o njemu rekao komandir Jokić, očigledno očekujući da će i sa te strane dobiti podršku. Isprva je pristao da se sretnemo u Seltersu, ali se naknadno predomislio i otkazao sastanak. Od sredine 1994. godine, iako ga se „SMUP odrekao“, Dožić je ponovo u službi. Odnos SMUP-a prema ovakvoj vrsti likvidacija nije nepoznat. Šezdesetih godina Savezna SDB bavila se likvidacijama emigranata i terorista, ali od tada, kako sami tvrde, to više ne rade. Posebno ne danas, kad Savezna SDB predstavlja marginalnu instituciju u SRJ. Dožićeve i Zorićeve kolege zato više veruju da je u ovom slučaju reč o nesporazumu. Sličnog ubeđenja bio je i istražni sudija Mladen Anđelković. Da li Brigada SMUP-a ima običaj da svoje ljude „pozajmljuje“ SDB-u? Komandir Jokić nam je objasnio da se to, koliko zna, do sada nije dešavalo, ali, „ako bi zatražili, Brigada bi im dala ljude na raspolaganje“. Jokić je, takođe, imao podatke o Zorićevom učestvovanju u ratnim okršajima u Bosni, ali je napomenuo da se Zorić nije borio u sastavu SMUP-a, već privatno. Vuković i njegovi prijatelji su tvrdili da imaju pouzdane dokaze o Zorićevoj umešanosti u smaknuće 46 osoba u Bosni, kao i da je u Nikšiću kriv za smrt dva čoveka. Navodno, ove dokaze će izneti na suđenju.

– Kako to da policajci idu na dužnost sa „škorpionom“ i zašto su, ako su „bili u poseti“, ostavili kola u poprečnoj ulici, sto metara

dalje – pita se Boris Petkov. Jedan od motiva za napade na Vukovića nađen je i u pisanju pojedinih novina da je blizak SPO-u i čelnicima te stranke. Iako ga je Giška, navodno još dok je izdržavao zatvorsku kaznu za ubistvo Ljube Zemunca, pozivao da ide na front, Goran je odbio. Prijateljstvo sa Giškom nije moglo da nadvlada uverenje da u Gardi I stranačkom obezbeđenju ima mnogo ljudi kojima tu nije mesto. Ipak, Vukovića smo u jun 1994. godine zatekli na ručku sa Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem, bliskim saradnicima Vuka Draškovića. U neformalnom razgovoru poverio nam je da namerava, mada su njegovi prijatelji protiv toga, da se politički angažuje, tako što će biti kandidat za poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Njegovu nameru da se politički aktivira potvrdio nam je i advokat Borivoje Borović: – On to zaista želi da uradi, i da zajedno sa svojim prijateljima pristupi SPO. Međutim, izvesne rezerve prema takvom potezu svog klijenta, Borović je pomenuo iz sasvim drugih razloga: – Zamolio sam ga da o tome dobro razmisli, da malo odloži ili se uopšte ne uključi u rad SPO. Predočio sam mu da su mnogi ljudi iz opozicije ili izgubili posao, ili, u goroj varijanti – glavu. Vuković je sada u fazi razmišljanja. Zanimanje javnosti za Gorana Vukovića može se ilustrovati i namerom TV Politika da o njemu prikaže dokumentarni film. Posle svih nedaća koje su ga snašle, prihvatio je da pred kamerama iznese svoju verziju događaja oko neuspešnih atentata. Snimljen je dvadesetominutni film, ali Aleksandar Tijanić, tadašnji direktor ove televizije, dva meseca nije hteo ni da ga pogleda, iako ga je sam naručio. Neemitovanje emisije obrazložio je meteorološkim problemima, jer, zaboga, nije po svetskim standardima – emisija je snimana usred zime, po snegu, a u međuvremenu su nastupili topliji dani. „Uostalom, ima tu i nekih stvari koje vi ne znate“ – izneo nam je svoju enciklopedijsku upućenost tv-urednik. Posle pogibije Ðorđa Božovića Giške, „glavnog čoveka beogradskog podzemlja“, kako su ga nazivale nemačke novine, i legendarnog predvodnika voždovačkih mladića sa asfalta, Vuković

je spontano zauzeo njegovo mesto. Za Vukovića kažu da je, koliko opasan, toliko i sposoban da pravi novac. Sada već u ozbiljnim godinama (35), on je oženjen i, poput većine iz svoje generacije, nije mu više do sitnih, lokalnih dokazivanja. Vuković je, naravno, s obzirom na svoju reputaciju, primoran da „drži do sebe“. Ljudi koji ga dobro poznaju tvrde da u poslovima, koje uglavnom pravi „preko“, mesečno zarađuje između 50 i 100 hiljada maraka. Istovremeno, ni prihodi od ovdašnjih poslova nisu ništa manji. Ubeđen je da može više i bolje od drugih. Mada ga je u nekoliko navrata samo sreća sačuvala, Vuković se može sresti na više prometnih mesta u Beogradu. Kreće se uvek oprezno, ali bez posebnog obezbeđenja, mada su u njegovoj blizini uglavnom momci spremni na sve. Goranovu „drskost“ da se pojavljuje na gotovo svim mestima u gradu, bliski prijatelji tumače kao izuzetnu hrabrost. Pogotovo su oni mlađi skloni da to objasne njegovom nesalomivošću. S druge strane, nekoliko naših poznanika, koji su prethodnih godina čitali tekstove u kojima Goranovi prijatelji veličaju njegovu moć, savetovalo nam je da ne preterujemo u glorifikovanju. Čak je i kod njih postojalo uverenje da napisano predstavlja deo našeg mišljenja, a ne onoga što Vukovićevi prijatelji zaista kazuju. Upozorenje je za cilj imalo da nam pokaže kako u Beogradu žive i ljudi koji mu nikada neće oprostiti Magaševo ubistvo, a da naše pisanje mogu smatrati rđavim postupkom koji može da nam se obije o glavu. Oni o Vukoviću ne misle ništa lepo, a to je suvišno obrazlagati, jer su u godinama iza nas njihove ocene i međusobna nipodaštavanja objavljivana u štampi. Sredinom 1994. godine Vuković najzad dobija i toliko priželjkivanu dozvolu za pištolj iako, sasvim sigurno, nije čekao „papire“ da bi išao naoružan. U nekoliko navrata to je novinarima i priznao, otvoreno rekavši da mu „mogu oduzeti hiljadu pištolja, ali će hiljadu prvi opet biti kod njega“. U međuvremenu je neke od napada, uz saradnju sa advokatom Borovićem, umešno koristio kako bi preko novina vršio pritisak na policiju da mu izda dozvolu. Žalio se da njegove drugove, a pogotovo njega samog, beogradska policija razoružava, kako bi ih goloruke prepustila brojnim zavidljivcima.

Tako je, uvidevši da ovakva vrsta „pritisaka“ nema efekta, po dozvolu otišao u Crnu Goru. Posle toga su mu prebacivali da je „liberal“, a srpski policajci su crnogorske kolege optužili da su izdale dozvolu „najvećem jugoslovenskom kriminalcu“. Policija je od njega tražila i određene usluge, uslovljavajući njima odobrenje za nošenje oružja. To im, po svemu sudeći, nije pošlo za rukom, jer je Vuković ostao dosledan izjavi da s policijom nikada ne bi sarađivao. Njegovi oponenti s podsmehom reaguju na takvu tvrdnju… Zbog klevete da je policijski doušnik, jula ‘94. godine tužio je jedan beogradski nedeljnik. – Nije moj nivo da jurim novinara (koji se nije potpisao ispod teksta – prim. aut.), ali ću tražiti da se otkrije njegov identitet. Od lista ću zahtevati odštetu. Nisam ja bilo kakav uličar da me mogu pljuvati – rekao nam je tih dana vidno uzbuđen i besan. Prema reakciji mladića s kojima se dobro poznaje, a čija je gestikulacija odražavala uverenje da zaista misli ono što govori, mogli smo pretpostaviti da od namere neće odustati. O spremnosti da pronađe ljude koji mu se direktno ili posredno zamere, govori i jedna proverena priča. Kad je u stan njegovog dugogodišnjeg prijatelja, upućeni kažu – poslovnog saradnika koji mu „gura“ najviše novca u džep, ubačena bomba, Goran je za informaciju o „bombašu“ nudio nagradu od pet hiljada maraka. Kasnije smo, iz sasvim pouzdanog izvora, saznali da je nagrada bila daleko veća, ali i da nije bila izražena samo u čvrstoj valuti. Pošto je, konačno, mogao da nosi oružje, Vuković je počeo ozbiljno da trenira u jednoj privatnoj streljani. Ništa nije želeo da prepusti slučaju. Pogotovo u danima kad gradom lutaju klinci željni revolveraške slave. Tokom letošnjeg susreta pred „Freskom“, Goran i njegov prijatelj pozvali su nas da prisustvujemo vežbanju, predloživši da potencijalnim protivnicima ukažemo na njihovu umešnost. Tvrdili su da u Beogradu postoji samo jedan ozbiljan takmac koji bi im mogao parirati u preciznosti: „Ako vam Miroslav Bižić ponudi opkladu u gađanju, nikad je ne prihvatajte, makar rekao da će od sto metaka svi pogoditi u desetku“. Ipak, Vukoviću će se pamtiti hici koje je u Nemačkoj ispalio na Ljubu Zemunca. To je najčuvenije ubistvo u srpskom podzemlju.

Oko njegove pozadine duhovi se još ne smiruju, s obzirom da obe strane imaju argumente za svoje tvrdnje. U vreme suđenja za ovo ubistvo, nemačka štampa je obračun opisivala borbom za prevlast u srpskom podzemlju. Lakomisleni novinari živeli su u uverenju da je reč o sukobu za mesto broj 1 među jugoslovenskim gangovima, što su činjenice, a i sam Vuković, negirali. Odnos snaga u tom trenutku nije ni bio sporan, jer je Magaš u svakom pogledu važio za neprikosnovenog. Današnji hroničari misle da je ubistvom Zemunca, Vuković sebi trasirao put za bolju poziciju, bar kad je Beograd u pitanju. Pojedini poslovi koji sada donose veliki profit, tvrde upućeni gradski momci, danas su u Goranovoj nadležnosti. Naravno, uz svu ljubaznost s kojom će proćaskati u društvu novinara o koječemu, nijednog momenta neće dozvoliti da naslutimo o kakvim se zapravo „kombinacijama“ radi. Goran Vuković tvrdi da, još od dolaska u Nemačku 1983. godine, nije imao sukoba sa Magašem, iako su pokušavali da ih zavade. Spletkarenja su, kaže, navela Ljubu da pokuša da ga ubije. Navodno ga je, preko prijatelja, na prevaru izveo iz stana, gde ga je čekala zaseda. Pogođen je u leđa, ali kaže da Ljuba tada nije pucao, što je pokazala i istraga. Zato nije imao razloga da mu se sveti. Međutim, svedoci tog događaja kažu da Magaš u tom trenutku nije bio prisutan, niti je mogao biti, jer se nalazio u drugom gradu. Vuković je bolnicu napustio jedanaest dana posle ranjavanja i sa Ljubom se nije video sve do susreta ispred frankfurtskog suda: – Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12-13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: „Šta je? Šta hoćeš?“ Planuo je: „Šta je, hoćeš da se svetiš?“ Nisam ga se ni malo bojao: „Misliš da neću da ti se svetim?“ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao… Mnogi nisu spremni da poveruju kako je ovo ubistvo posledica jednog uzgrednog susreta. Za razliku od Vukovića, koji je kobni

susret opisao kao sasvim slučajan, Ljubini prijatelji tvrde da iza svega stoji saradnja sa nemačkom policijom. Uvereni su da se Vuković na tako rizičan potez bez dobre zaleđine nikad ne bi odlučio. Zemunčevim ubistvom, kažu, odradio je posao za druge, nepovratno promenivši odnos snaga u nemačkom podzemlju na srpsku štetu. Ljubini prijatelji veruju da je ovo smaknuće isplanirano u vrhu nemačke policije, jer su, nemoćni da Magašu doskoče na drugi način, iskoristili po njih najbezbolniju varijantu – međusobni obračun kriminalaca. Slično stanovište zastupao je i nemački časopis „Der Spiegel“, jedini ustvrdivši da ubistvo nije samo obračun dva šefa kriminalističkih bandi, već da je urađeno po nalogu Državne bezbednosti – ali jugoslovenske. Suprotno od Vukovićevog opisa događaja, Ljubini prijatelji su se zaklinjali da je ubistvo bilo pedantno isplanirano. Čim je u Magaša ispalio dva hica, prema njihovoj priči, kao po komandi su se pojavila dva policajca u civilu, kojima se Vuković predao rečima: „Ja sam vaš saradnik“. Kad su Ljubini prijatelji pokušali da ga otmu iz ruku inspektora, odnekud su se stvorili i policajci u uniformama i sa uperenim mašinkama. Tvrdnju da je Magaševa likvidacija bila uigrana i isplanirana, ilustruju i sudskim procesom protiv Vukovića, nazvavši ga pravom farsom koja je uznemirila i nemačku javnost. Javni tužilac je, naime, za Vukovića zatražio kaznu od dve godine i devet meseci zatvora, mada je, prema uveravanju upućenih u tamošnje pravosuđe, u Nemačkoj za takvo ubistvo predviđena kazna od 15 godina do doživotne robije. Vukovićeva osuda na sedam godina zatvora, koliko je na kraju dobio, predstavljala je solomonsko rešenje. Magaševi prijatelji pričaju kako je zatvor zapravo bio apartmanski smeštaj, u kome je Goranovoj supruzi bilo dozvoljeno da ga svakodnevno posećuje. Posle četiri godine i osam meseci deportovan je u Jugoslaviju, a relativno blaga kazna postala je povod za priče o saradnji s nemačkom policijom. Mnogi imenuju Ota Ledera, šefa BKA, nemačke federalne policije u Visbadenu, kao čoveka koji je bio mozak akcije. Njegova namera bila je da razbije jugoslovensko, tačnije srpsko, podzemlje u Nemačkoj, a kao najbolji način da to učini bilo je da ih međusobno

zavadi. Ledera, na asfaltu u Beogradu redovno pominjanog po zlu, još dvojica ljudi imenuju kao čoveka koji je vršljao u našem podzemlju. Navodno je čak i viđen u jednom voždovačkom kafiću, u društvu bivšeg inspektora beogradske policije. Nevezano za slučaj Vukovića i Ljube Zemunca, Lederu je jedan od naših najtvrđih momaka, u četiri oka obećao vraćanje duga za sve nažao što im je učinio. Respektujući svakog policajca ponaosob, imenujući i nekolicinu nemačkih policajaca kao vrsne i čestite profesionalce, zakleo se da „sitnoj duši i jajari kakav je Leder“, nikako ne može da oprosti učinjeno. Kažu da je Leder, s obzirom na reputaciju čoveka koji mu je uputio pretnju, to shvatio sasvim ozbiljno. Niz kvalifikacija izrečenih na Vukovićev račun, uglavnom su bile reakcija na Goranove izjave u kojima nije štedeo Magaševe prijatelje. Vuković objašnjava da se i sam iznenadio kaznom koju je tražio tužilac, znajući da će posle toga ljudi misliti svašta. Kaže da mu je laknulo kad je umesto manje od tri, dobio sedam godina zatvora, i pita imaju li smisla tvrdnje da je saradnik nemačke policije, kad ga je upravo ona prognala iz Nemačke? Intervjuom u jednom beogradskom magazinu, Vuković je razgnevio Ljubine prijatelje, ali i iznenadio delom priče koji se odnosio na Željka Ražnatovića Arkana: „Sa Arkanom sam isuviše dobar prijatelj… Kao kriminalac imao je veliku reputaciju, kao srpski komandant takođe Od naših je najtiše banki opljačkao… Da je ubica, ubica je… Bio je primoran da se prihvati mnogih stvari…“ Posle objavljivanja intervjua, Vuković nam je u razgovoru objasnio da to i nije trebalo da se pojavi pred javnošću: „Ja sam tu novinarku lepo primio i ispričao neke detalje o podzemlju. Ne da bi to bilo napisano i objavljeno, već da bi njoj bilo jasno o čemu se radi i ko je ko. Ona je zapravo prekršila dogovor. Dobro, prevarila me je, a pošto je žensko nisam ni pomišljao da se s njom naknadno objasnim. Ali je bilo pokvareno to što je učinila. Samo zato od tog trenutka s novinarima razgovaram isključivo u prisustvu advokata.“ Godinu dana posle tog intervjua priznao nam je da se neposredno po objavljivanju teksta čuo preko telefona sa Željkom Ražnatovićem. Priznao mu je kao svoju grešku to što je novinarki, pomalo neoprezno, rekao. Objasnio nam je da je Arkan, kao njegov

stari poznanik, to razumeo na pravi način. Razgovor je završio bez povišenog tona, mada su gradom kružile priče da je na njihovom izmirenju radila posebna dvočlana „delegacija“. Posle prvog pokušaja ubistva Gorana Vukovića, prilikom slučajnog susreta, pitali smo prijatelja pokojnog Magaša, da li zna ko pokušava da likvidira Ljubinog ubicu? I kako to, da pored zakletvi na osvetu, izrečenih na Ljubinom grobu, Vuković bez straha šeta gradom? „Puno pitate… Uostalom, zašto bih ja oduzimao to zadovoljstvo i privilegiju ljudima koji su Ljubi bili mnogo bliži od mene?“ Utisak je da sve pretnje, koje do Gorana Vukovića stižu ekspresnom brzinom, nisu bile dovoljno uverljive da bi ga zabrinule. Ili bar ne odaje takav utisak. „Tu sam gde me vidite, tu me svako može pronaći, pa ako žele neka dođu“. Boris Petkov, jedno vreme veoma blizak Vukovićev prijatelj, bio je izričit: – Kad bi se samo proneo glas da neko određen stoji iza tih pokušaja, ne bi živeo m dva dana. Pozadinu napada na Gorana Vukovića teško je odgonetnuti. Svako ima svoje „sigurne“ pokazatelje i trag za naručiocem atentata, ali u svakoj od verzija ima i šupljina. Jedna od poslednjih izjava Vukovićevog dobrog poznanika, koji nas je zamolio da mu ne pomenemo ime, glasi: – Tek prošlog proleća, ‘94. godine, Goran je saznao da mu sve to dolazi od jednog Ljubinog prijatelja. U naknadnim susretima sa Goranom Vukovićem, nismo uspeli da dobijemo komentar na zaključak njegovog prijatelja. I dalje je tvrdio da mu nije jasno ko i zašto želi njegovu glavu. Goran Vuković ubijen je u kasnim satima 12. decembra 1994. godine u centru Beograda. U neposrednoj blizini Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dok je ulazio u svoj automobil „BMW 850“,

napadači su na njega i dvojicu prijatelja sa kojima je bio u društvu, ispalili 25 hitaca iz automatskog oružja. Vuković je usmrćen na mestu, dok je Duško Malović, ranjen sa četiri metka, sutradan ujutru izdahnuo u bolnici. Drugi Vukovićev saputnik prošao je bez povreda. Očevici kažu da je Vuković, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv. U trenutku kad je na sedište iza vozačevog pustio Malovića, a zatim i sam seo za upravljač, iz parka pored pozorišta istrčali su mladići i odmah osuli paljbu. Ubice su posle ispaljenih rafala pobegle u nepoznatom pravcu.

AKCIJA „BEOGRAD“ Operacija „Studenti“ je bila jedna od vrhunski izvedenih akcija beogradske policije, samo se ubrzo pretvorila u političku igru. Obično čuvam novinske članke o akcijama u kojima sam učestvovao, ali sam posle nekoliko napisa o ovom slučaju prestao da čitam štampu – izjavio je dve godine posle akcije Ljuba Milanović, bivši inspektor Odeljenja za krvne delikte koji je vodio ovaj slučaj. U nekoliko susreta, tokom kojih je bilo reči i o famoznoj „grupi s Pravnog fakulteta“, kako je prozvana u štampi, Milanović je detaljno govorio o nepravdi učinjenoj policiji. Premda je tako nešto teško zamisliti, ovoga puta se nesumnjivi policijski uspeh okrenuo protiv njih samih. Razbojništva sa smrtnim posledicama nekima su, bez obzira na morbidnost situacije, postala tek zgodan povod za politikantsko nadigravanje. Policijska brzopletost u saopštavanju rezultata istrage, proglašena je većim grehom od onog kojeg su počinile ubice. Sama policija, osim u nekoliko nemuštih pokušaja da se opravda pred delom javnosti, i nije pokazala preteranu želju da se sve postavi na svoje mesto. Tako je, zapravo, ko zna koji put širom otvorila vrata nagađanjima i veštački stvorenim nedoumicama. Dokonim „hroničarima ovdašnjih zbivanja“ upravo je to i bilo potrebno. Počelo je 17. decembra ‘91. godine, kada su dvojica napadača na Voždovcu premlatila poštara Dragana Miletića. Od nesrećnog poštara, onesvešćenog udarcima u glavu, razbojnici su oteli torbu u kojoj je bio novac namenjen penzionerima. Sledeća žrtva, 1. februara ‘92. godine, takođe je bio poštar, Milovan Ðurić, a sadržaj otete torbe isti. U to vreme poštanski čelnici su krivcima za ove napade proglasili – novinare. Jer, logika je nedvosmislena – mediji obaveštavaju javnost o vremenu isplata penzija, pa je to signal huliganima kada da stupe u napad. Prema njihovom mišljenju, igra žmurke s vremenom podele penzija bio je najbolji način da novac

sigurno stigne do onih kojima je i namenjen. No, kada je 2. marta stradao i treći poštar, ovoga puta pokošen sa sedam metaka ispaljenih iz „škorpiona“ u leđa, postalo je izvesno da napadi imaju istog počinioca. U tom trenutku policija je bila nemoćna. Bez dokaza i svedoka nije bilo traga kojim bi se istraga uputila. Samo jedan od trojice napadnutih poštara uspeo je na kratko da vidi jednog od napadača, ali je to bilo nedovoljno. Izrešetani Vlasta Kostić samo je čudom uspeo da preživi, ali je zbog oštećenja unutrašnjih organa ostao trajni invalid. U gotovo pravilnom razmaku od mesec dana, usledio je još jedan napad. I prva žrtva. Na parkingu ispred zgrade u kojoj je stanovao, 6. aprila ‘92. ubijen je Branislav Karadžić, direktor „Mladost-turista“. Niko nije čuo hitac koji je Karadžića pogodio u potiljak dok je zaključavao vrata svog automobila „fiat uno“. Pretpostavljalo se da je ubica imao jasnu nameru – krađu vozila, ali u tome nije uspeo, jer je „uno“ bio

obezbeđen mehanizmom za zatvaranje dovoda goriva u karburator. Policija je jedino uspela da utvrdi da zrno potiče iz „škorpiona“. Dalje, opet, nije mogla, osim da pretpostavi da između Karadžićevog ubistva i Kostićevog ranjavanja postoji veza – isto oružje. Samo nedelju dana nakon toga u Zemunu je ponovo pucano na poštara – ovog puta žrtva je bio Milovan Krstić. I opet „škorpionom“. Po ulasku u jednu zgradu da preda pismo i novčanu pošiljku, Kostić je čuo prigušen pucanj. Ni njemu samom nije bilo jasno, izjavio je kasnije, kako je ostao pri svesti i uspeo da otpuzi na ulicu. Metak, ispaljen iz „škorpiona“ sa prigušivačem, ušao mu je ispod desnog oka, a izašao ispod levog uva. Policija je u tom momentu računala da postoje već tri žrtve, jer su izgledi dvojice poštara da prežive bili minimalni. Na žalost, i dalje nije bilo nikakvih tragova i nijednog svedoka, pa se strahovalo da će krvava serija biti nastavljena. Najviše su strepeli poštari, mada nisu znali da od tog trenutka mogu da odahnu – već je bila odabrana druga meta. Crne slutnje su se obistinile 23. jula ‘92. godine. U sred dana opljačkana je Zlatara „Majdanpek“ u ulici Proleterskih brigada, a prodavačica Borjanka Tatić ubijena. Niko od prolaznika niti radnika na obližnjoj skeli nije uočio ništa neobično, osim što su primetili mladića koji je nedaleko od zlatare turirao motor. Nesrećnoj prodavačici pljačkaš je iz neposredne blizine pucao u teme – „škorpionom“ sa prigušivačem! Prošlo je čitavih 45 minuta pre nego što je jedan prolaznik, slučajno pogledavši u zlataru, ugledao telo Borjanke Tatić. Prilikom uviđaja policija je ustanovila da je iz prodavnice odneto oko četiri kilograma zlatnog nakita. Do ovog događaja beogradski policajci već su ispitali više od hiljadu njima poznatih pljačkaša, ali o ovim zločincima niko ništa nije znao Posle ubistva u zlatan pokrenute su sve veze u podzemlju, angažovani ljudi na području čitave Jugoslavije, kontaktirane crne berze na kojima se otkupljivalo zlato. U poštare, vlasnika „una“ i prodavačicu u zlatari napadači su pucali iz istog oružja, utvrdili su stručnjaci na osnovu zrna pronađenih u telima nastradalih i čaurama nađenim na mestima napada Operacija je isprva bila nazvana „Škorpion“, zbog oružja koje je korišćeno, ali se ubrzo odustalo od ovog imena. Postojao je opravdan strah da se naziv operacije ne

pročuje po gradu, te da se pljačkaši ne uplaše i oslobode oružja. Preimenovana je u operaciju „Beograd“, jer je, zapravo, čitav grad i bio sumnjiv. Tadašnji pomoćnik načelnika SUP-a, Marko Nicović, ispričao je nekoliko zanimljivih detalja: – Operacija je morala da bude vođena u najvećoj tajnosti, s obzirom na to da je postojala opasnost da se napadači oslobode oružja iz kojeg su pucali. Dokaza, tada, ne bi bilo. Mafija uvek vodi računa da uništi oružje iz kojeg je izvršeno ubistvo. Međutim, poznato je da se neki kriminalci patološki vezuju za svoje oružje. Upravo taj rezon, ispostavilo se na kraju, bio je presudan: – Svi su bili sumnjivi. Ne radi se o preterivanju: na ulicama verovatno stotine „škorpiona“, nemamo opis napadača, očevidaca nije bilo, nikakvih tragova sem zrna i čaura. Ispostavilo se da niko od kriminalaca nije umešan. Zbog surovosti izvršenih zločina proverili smo i sve psihopate – i opet ništa. Jedina nada ukazala se posle pljačke Zlatare „Majdanpek“. To je značilo da će kad-tad morati da puste na crnu berzu neki komad ukradenog nakita. Od 23. jula, kada je pljačka izvršena, svakodnevno smo, preko naših ljudi u podzemlju, proveravali svaki komad nakita koji se pojavio. Imali smo za to vreme više od hiljadu poziva, ali nijedan nije bio pravi – rekao je Nicović. Beograd sigurno ne pamti veće tržište zlatnim nakitom, nego u to vreme. Tragična socijalna kriza ljude je primorala da na ulicu iznesu ono malo dragocenosti koje su posedovali. Stotine hiljada izbeglica, koje su neprekidno pristizale u Beograd, od svog imetka su takođe, u većini slučajeva, nosile samo zlato. „Čekali smo gotovo dva meseca“, kaže Nicović, „tačnije do 11. septembra, kada nam je veza dojavila da se na tržištu pojavio deo nakita koji odgovara opisu ukradenog zlata. Dobili smo i opis čoveka koji ga je nudio na prodaju, a ostalo je išlo rutinski“. Bivši istaknuti inspektor beogradske policije, Miroslav Bižić, koji među kolegama od ugleda slovi za jednog od najsposobnijih policajaca koje je grad imao, u to vreme razmišljao je ovako: – Kada smo čuli da je ubijen prvi poštar bili smo iznenađeni, jer se nikada ranije nije dešavalo da neko zbog para puca tako svirepo, čoveku u leđa. A kada je opljačkana Zlatara „Majdanpek“, pored

policije i građana, uznemirilo se i samo beogradsko podzemlje, zbog načina na koji je ta žena ubijena. Takav zločin Beograd ne pamti od slučaja Gutić – Lisovac pre trideset godina. Čim sam čuo za zlataru rekao sam sebi: ovaj će razbojnik brzo pasti. Iz iskustva znam da se veoma teško pronalazi kradljivac novca, jer pare ne ostavljaju trag. Lako ih je potrošiti a da te niko ne pita odakle ti. Kada je napadač oteo četiri kilograma zlata, znalo se da će se taj nakit pojaviti na ulici. I pojavila se narukvica. U takvim slučajevima, kada neki zločin poprimi razmere monstruoznosti i svireposti, u nezavidnom položaju se zbog pritiska javnosti nađu i policija i podzemlje. Zato među njima u tim trenucima i postoji interes da se slučaj reši. Policija koristi takav momenat i racijama, saslušavanjima desetina delinkvenata, pritiscima na njih zbog ranijih krivičnih dela, nelegalnog posedovanja oružja ili auta, traži da samo podzemlje otkrije i izbaci počinioce zločina. To se ovoga puta i dogodilo. Neko iz podzemlja je dojavio policiji da se na crnom tržištu nudi kradena narukvica u pola cene. U Beogradu, kao i u svim metropolama, postoje ljudi koji trguju ukradenom robom. Zna se dobro ko trguje zlatom i srebrom, ko tehničkom robom, a ko oružjem – objašnjavao je Bižić. Ono što je inspektor Nicović nazvao rutinskim, predstavljalo je pronalaženje i hapšenje čoveka koji je nudio narukvicu na prodaju. Ubrzo pošto je zlato ušlo u uličnu ponudu, policajci su identifikovali prodavca – Branka Gajića. A onda je klupko počelo da se odmotava. Za samo nekoliko časova pohapšeno je sedmoro osumnjičenih za napade i ubistva na poštare, vlasnika „fiata“ i prodavačicu u zlatari. Policija gotovo istovremeno daje saopštenje za javnost. Bar u prvi mah ljudi su ostali zatečeni, bez komentara – ubice su studenti. Niz brutalnih ubistava za koje su bili osumnjičeni, u suštini je bio bez jasnih motiva. Od trenutka kada su u medijima objavljena njihova imena ovaj, policijski gotovo rešen slučaj, prerasta u politički obračun. Policija, verovatno željna priznanja za uspešno obavljen posao, prebrzo pred javnost izleće sa dokazima do kojih je došla. U prvi mah štampa ih naziva „bandom s Pravnog fakulteta“, da bi se naknadno ispostavilo, posle detaljne provere evidencije, da je samo

troje od njih imalo indeks ovog fakulteta. Na spisku osumnjičenih našli su se Vojislav Božilović, Dalibor Guberinić, Miladin Živković, Mileta Rakočević-Pašić, Zoran Vučenović i Snežana Rajšić. Aleksandar Žunić je kasnije priključen grupi, koju je, izuzmemo li prvootkrivenog (i nešto starijeg) Gajića, činilo sedmoro mladih između 20. i 22. godine. Tračevi su krenuli Beogradom: petorica uhapšenih su članovi SPS, Snežana je član SPO i DEPOS-a, čitav slučaj ima političku pozadinu… Nicović je bio izričit: „Mi smo kriminalistička, a ne politička policija, a kada neko iz ‘škorpiona‘ iz koristoljublja liši života tri čoveka, onda tu svaka politika prestaje da važi.“ Ali, nije bilo tako. Posebno zanimanje javnost je pokazala za Snežanu Rajšić, studenta-prodekana na Pravnom fakultetu. Njeno učešće u zločinima sastojalo se u držanju dela opljačkanog nakita u svom stanu. Nedoumica je bila: svesno ili sasvim slučajno. Hapšenje čitave grupe dogodilo se upravo u vreme održavanja Studentskog protesta ‘92, a Snežana je u njemu imala zapaženu ulogu. Da bi se otklonili povodi za sumnju, Glavni štab protesta izjavio je da se ograđuje od slučaja „studenata“ i postupka Rajšićeve. Dobronamernim i razumnim posmatračima takvo saopštenje nije ni bilo potrebno. Međutim, upravo afera „studenata s Pravnog“ pokazala je morbidnu potrebu da se oko tema, o kojima je suvišno polemisati, ukrste koplja. Bilo je jasno da policija izdatim saopštenjem prejudicira krivicu osumnjičenih. Ali je krajnje neumesna kanonada najgorih optužbi na njen račun, zapravo odslikavala i onu drugu, samoproklamovanu pravnu stranu u verbalnom sporu. Narednih nekoliko meseci, uporedo sa saslušanjem optuženih, ali i potpuno nevezano za njih, u štampi je tekao pravi rat između jednih, koji su krivicu prihvatili bez ograda, i drugih, koji su za osumnjičene pronalazili najfantastičnija opravdanja. Čak je u jednom beogradskom nedeljniku, ne tako velikog tiraža i ugleda, postavljeno i sledeće pitanje: Da li „studente“, sve da su im zločini i dokazani, ima smisla hapsiti u jeku Studentskog protesta? Ne, moglo se ostaviti za narednu školsku godinu! Primedbe su iznošene svakodnevno – „to su sve mladi ljudi, pa ih je potrebno zaštititi“; „njihova generacija je najugroženija, pa ih je donekle i moguće