Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

2 KOLIN MEKALOU ANTONIJE I KLEOPATRA Knjiga II Kraljica zveri Prevela: Žermen Filipović Naslov originala: Colleen McCullough ANTONY AND

3 Poslednji deo serijala GOSPODARI RIMA Kolin Mekalou Prethodne knjige: PRVI DOVEK RIMA VENAC OD TRAVE FORTUNINI MILJENICI CEZAROVE ŽENE CEZAR OKTOBARSKI KONJ

4 SPISAK MAPA Antonijev marš na Fraaspu Rimske provincije Kleopatrin Egipat Bitka kod Akcija SADRŽAJ Ĉetvrti deo Kraljica zveri od 36. do 33. godine p. n. e. Peti deo Rat od 32. do 30. godine p. n. e. Šesti deo Preobraţaj od 29. do 27. godine p. n. e. O autorki

5 DETVRTI DEO KRALJICA ZVERI Od 36. do 33. godine p. n. e.

6

7 15 Na januarske none i uprkos neobično oštroj zimi Kleopatra i Cezarion su stigli u Antiohiju. S dvostrukom krunom, u nosiljci, Kleopatra je sedela kao Fontejeva lutka, oslikanog lica, odevena u fino nabrani beli lan, vrata, ruku, ramena, struka i stopala bleštavih od zlata i dragog kamenja. Noseći vojničku dvostruku krunu, Cezarion je jahao vatrenog konja, crvenog kao što je bog rata Montu, lica oslikanog crvenom bojom, odeven u egipatski faraonski oklop od lana i zlatnih pločica. Ovakvu povorku, sastavljenu od hiljadu kraljevskih straţara u purpurnim tunikama i srebrnim oklopima, sluţbenika i činovnika na ukrašenim konjima i kraljevske nosiljke pored koje je jahao Cezarion, Antiohija nije videla još otkako je Tigran bio kralj Sirije. Antonije se posvetio određenom cilju. Priznajući da ima istine u Fontejevoj tvrdnji da je guvernerova palata bila karavansko svratište, sravnio je sa zemljom susedne zgrade i sazidao smeštaj kakav, mislio je, priliči egipatskoj kraljici. „Nije aleksandrijska palata“, rekao je obilazeći je s Kleopatrom i njenim sinom, „ali je daleko udobnija od stare.11 Cezarion je bio ozaren, a jedino što ga je ţalostilo bila je činjenica da je porastao isuviše da bi ga Antonije nosio u naručju. Obuzdavajući se da ne skakuće, koračao je svečano i pokušavao da deluje kraljevski. Nije to bilo previše teško sa svom onom groznom bojom. „Nadam se da postoji kupatilo11, kazao je. „Spremno je i čeka, mladi Cezare“, odvratio je Antonije uz osmeh. Njih troje se nisu ponovo sreli do popodneva, kad je Antonije priredio večeru u novoj trpezariji gde su se još osećali mirisi maltera i raznih boja upotrebljenih da se goli zidovi ulepšaju slikama Aleksandra Velikog i njegovih najbliţih vojskovođa, prikazanih na konjima. Kako je bilo isuviše hladno da se otvore zasuni, upaljen je kad ne bi li odagnao smrad. Kleopatra je bila isuviše uljudna i ravnodušna da bi išta rekla, ali Cezarion se nije podjednako ustezao. „Ovde smrdi“, rekao je smeštajući se na sofu.

8 „Ako je nepodnošljivo, moţemo otići u staru palatu.“ „Ne, za nekoliko trenutaka to više neću primećivati, a isparenja više nisu otrovna.11 Cezarion se nasmejao. „Katul Cezar je izvršio samoubistvo zatvorivši se u tek okrečenu sobu s desetak mangala i zapušio sve otvore kako ne bi spolja ulazio vazduh. Bio je prvi rođak mog pradede." „Proučavao si rimsku istoriju." „Naravno." „A egipatsku?" „Sve do usmenih podataka, pre hijeroglifa.“ „Kaem ga podučava", kazala je Kleopatra progovarajući prvi put. „Cezarion će biti najobrazovaniji kralj svih vremena." Ovaj razgovor je odredio kako će se odvijati večera; Cezarion je neprestano pričao, njegova majka bi povremeno kojom rečju potvrdila njegove izjave, a Antonije je leţao na sofi pretvarajući se da sluša kad nije odgovarao na neko od Cezarionovih pitanja. Iako mu j e dečak bio drag, uvideo j e istinitost Fontej evih opaski; Kleopatra nije Cezarionu usadila osećaj sopstvenih ograničenja i bio je dovoljno samouveren da kao odrastao učestvuje u čitavom razgovoru. To bi moţda bilo dopustivo da nije imao naviku da se meša. Njegov otac ne bi dozvolio takvo ponašanje Antonije ga se dobro sećao iz vremena kad je i sam Antonije bio Cezarionovih godina! Kleopatra je pak bila majka očarana sinom, nadmenim i izuzetno tvrdoglavim. Beskorisna. Kad su posluţeni slatkiši, Antonije je najzad progovorio. „Hajde, mladi Cezarione“, rekao je oštro. „Ţelim da nasamo razgovaram s tvojom majkom.“ Uvređen, dečak je zaustio da se usprotivi; a onda je opazio crvenu iskru u Antonijevim očima. Otpor mu je splasnuo kao probušena mešina. Slegnuo je ramenima ozlojeđeno i otišao. „Kako si to uradio?“, upitala je s olakšanjem. „Govorio sam i gledao kao otac. Daješ dečaku previše slobode, Kleopatra, a na tome ti kasnije neće biti zahvalan.“ Nije odgovorila, zauzeta pokušajem da oceni ovakvog Marka Antonija. Nikako, činilo se, nije stario kao ostali muškarci, nikad pokazivao spoljne znake raspusnog ţivota. Trbuh mu je bio ravan, mišice nisu odavale

9 ni na goveštaj opuštenosti koja prati srednje godine, a kosa mu je bila kestenjasta kao i uvek, bez ijedne sede vlasi. Promene koje su se odigrale opaţale su mu se u očima očima čoveka koga nešto muči. Ali šta ga muči? Trebaće vremena da se otkrije. Je li Oktavijan za to odgovoran? Još od Filipa je morao da s Oktavijanom vodi rat koji nije rat. Borba umova i volje, vođena bez isukanog mača, bez zadatih udaraca. Uviđao je da mu je Sekst Pompej najbolje oruţje, ali kad se ukazala savršena prilika da se ujedini sa Sekstom i dovede svoje vojskovođe Poliona i Ventidija, nije je iskoristio. U tom trenutku je mogao zgaziti Oktavijana. Sad to više nikad neće i to je počinjao da shvata. Sve dok je mislio da ima izgleda da zgazi Oktavijana, zadrţavao se na Zapadu. To što je ovde u Antiohiji govori da je odustao od borbe. Fontej je to video u njemu, ali kako? Je li mu se Antonije poverio? „Nedostajala si mi“, rekao je najednom. „Jesam li?“, upitala je ravnodušno, ne pokazujući veliko zanimanje. „Jesi, sve više i više. Ĉudno je to. Uvek sam mislio da ti neko nedostaje sve manje kako vreme odmiče, ali moja ţudnja za tobom bivala je sve veća. Nisam mogao da dočekam da te vidim.“ Ţenska taktika: „Kako ti je ţena?“ „Oktavija? Mila kao i uvek. Divna osoba.“ „To ne treba da jednoj ţeni kaţeš o drugoj." „Zašto ne? Otkad je Marko Antonije zaljubljen u vrlinu, dobrotu, ljubaznost ţene? Ja je... saţaljevam." „To znači da misliš da te voli.“ ,,U to sam sasvim siguran. Ne prođe nijedan dan da mi ne kaţe kako me voli ili mi to napiše kad nismo zajedno. Imam gomilu takvih pisama ovde u Antiohiji." Iskrivio je lice. „Piše mi kako su deca, šta radi Oktavijan barem ono što ona zna i sve ostalo što misli da bi mi bilo zabavno. Mada, nikad ne spominje Liviju Druzilu. Ne odobrava stav Oktavijanove ţene prema kćerki koju mu je rodila Skribonija." „Je li Livija Druzila rađala? Nisam čula." „Nije. Neplodna kao Libijska pustinja." „Onda je moţda to Oktavijanova greška."

10 „Ne zanima me čija je greška!“, prasnuo je. „Treba da te zanima, Antonije.“ U odgovor se primaknuo njenoj sofi i privukao je sebi. „Ţelim da vodim ljubav s tobom.“ Ah, zaboravila je njegov miris, koliko je draţi! Ĉist, obljubljen suncem, lišen i najmanje primese istočnjačkog. Jeo je hranu svog naroda, nije podlegao kardamomu i cimetu, toliko cenjenim na Istoku. Njegova koţa stoga nije mirisala na njihova ulja. Osvrnuvši se, shvatila je da su sluge otišle i da nikom, čak ni Cezarionu, neće biti dozvoljeno da uđe. Spustila je ruku na njegovu, prinela je dojci, punijoj od rođenja blizanaca. ,,I ti se nedostajao meni“, slagala je osećajući kako joj se telom širi ţelja. Da, zadovoljavao ju je kao ljubavnik, a Cezarionu će dobro doći još jedan brat. Amune Ra, Izido, Hator, dajte mi sina! Meni su tek trideset tri, još nisam dovoljno stara da bi porođaj bio opasnost za jednog Ptolemeja. „I ti si meni nedostajao“, prošaputala je. ,,Oh, ovo prija.“ Ranjiv, obuzet sumnjama, ne znajući šta mu nosi budućnost u Rimu, Antonije je bio zreo da ga Kleopatra ubere i pao je svojom voljom na njen dlan. Došao je u one godine kad mu je od ţene trebalo nešto više od pukog polnog opštenja; ţudeo je za istinskom druţbeni com, a takve nije bilo ni među njegovim prijateljicama ni među ljubavnicama, niti je, sasvim izvesno, njegova rimska ţena bila takva. Ova kraljica među ţenama zaista, ovaj kralj među muškarcima bila mu je ravna u svakom pogledu moć, snaga, častoljublje proţimali su je do srţi. A ona, svesna svega toga, nije ţurila da iskaţe svoje zahteve koji nisu bili ni telesni ni duhovni. Gaj Fontej, Poplikola, Sosije, Titije i mladi Marko Emilije Skaur su svi do jednog bili u Antiohiji, ali ovaj novi Marko Antonije jedva da ih je i primećivao išta više no što je pri metio dolazak Gneja Domicija Ahenobarba, čija je uprava Bitinijom bila naprosto nezanimljiva za čoveka koji svuda zabada nos. Kleopatra mu se nikad nije dopadala, a ono što je video u

11 Antiohiji samo je potvrdilo to oseća nje. Antonije je bio njen rob. „Ne kao sin sa svojom majkom", rekao je Ahenobarb Fonteju, u kome je, osećao je, imao saveznika, „već kao pas s gospodarom." „Proći će ga", kazao je Fontej, uveren da će tako i biti. „Bliţi je pedesetoj nego četrdesetoj, bio je konzul, imperator, trijumvir sve izuzev nespornog prvog čoveka Rima. A još od protraćene mladosti s Kurionom i Klodijem, na glasu je kao ţenskaroš koji se suštinski nikad nije posvetio jednoj ţeni. Sada ga je to stiglo, pa otud ovo s Kleopatrom. Pomiri se s tim, Ahenobarbe! Ona je najmoćnija ţena na svetu i basnoslovno je bogata. Mora je imati i mora je sačuvati od svih pridošlica." ,,Cacat!“, prasnuo je netrpeljivi. „Ona vodi njega, a ne on nju! Postao je mekan kao umućena kaša!" „Kad ode iz Antiohije na bojište, stari Marko Antonije će se vratiti", tešio je Fontej, siguran da je u pravu. Na Kleopatrino veliko iznenađenje, kad je Antonije rekao Cezarionu da je vreme da ode u Aleksandriju i tamo vlada kao kralj i faraon, dečak je otišao bez reči protivljenja. Nije proveo s Antonijem onoliko vremena koliko se nadao da hoće, ali su uspeli da u nekoliko navrata odjašu iz Antiohije i provedu dan u lovu na vukove i lavove što su zimovali u Siriji pre povratka u skitske ravnice. Nije se mogao zavarati. „Ja nisam glup“, rekao je Antoniju nakon što su ubili prvog lava. „Šta hoćeš da kaţeš?“, upitao je Antonije trgnuvši se. „Ovo je naseljena zemlja, isuviše naseljena za lavove. Doveo si ga iz divljine kako bismo se zabavili." „Ti si čudovište, Cezarione." „Gorgona ili kiklop?" „Sasvim nova vrsta." Poslednje reči koje mu je Antonije uputio pre no što je Cezarion krenuo u Egipat bile su ozbiljnije. „Kad ti se majka vrati", kazao je, „postaraj se da se prema njoj ophodiš bolje. Trenutno nemilosrdno gaziš preko njenih stavova i ţelja. To iz tebe govori tvoj otac. Ono

12 što ti nedostaje, međutim, jeste njegovo poimanje stvarnosti, a on je razumeo da je to nešto sasvim nezavisno od njega. Neguj tu vrlinu, mladi Cezare, pa te, kad odrasteš, neće zaustaviti ništa." A ja ću, pomislio je Antonije, biti prestar da bi me zanimalo šta radiš sa svojim ţivotom. Mada mislim da sam otac više tebi nego rođenim sinovima. No tvoja majka mi mnogo znači, a njoj si ti središte sveta. Ĉekala je pet nundinae da zada udarac. Tada su bezmalo svi novonaimenovani kraljevi i moćnici posetili Antiohiju da ukaţu poštovanje Antoniju. Ne njoj. Ko je ona izuzev još jedan klijentvladar? Aminta, Polemon, Pitodor, Tarkondimot, Arhelaj Sisen i, naravno, Irod. Pun sebe! Počela je od Iroda. „Nije mi vratio novac koji mi duguje niti mi je isplatio deo prihoda od balsama“, kazala je Antoniju. „Nisam znao da ti duguje novac i prihode od balsama." „Duguje mi! Pozajmila sam mu sto talenata kako bi svoj slučaj izneo Rimu. Balsam je deo duga.“ „Sutra ću mu po glasniku poslati pismo i podsetiti ga.“ „Ni na šta ga ne podsećaj! Nije zaboravio, naprosto ne namerava da vrati dugove. No postoji način da se nametne isplata." „Zaista? Koji?“, upitao je oprezno Antonije. „Neka mi ustupi vrtove jerihonskog balsama i bitu menska nalazišta Asfaltnog jezera. Bez ikakvih uslova, da sve bude moje.“ „Jupiteru! To je jednako polovini prihoda čitavog Irodovog kraljevstva! Ostavi njega i njegov balsam na miru, ljubavi moja.“ „Ne, neću! Meni novac ne treba, a njemu treba, tač no je, ali ne zasluţuje da ga ostavim na miru. Debeli puţ golać!“ Trenutna zamisao izazvala je raspoloţenje; Antoniju su zasvetlucale oči. „Ţeliš li još nešto, vrapčiću moj?“ „Punu upravu nad Kiprom, koji je uvek pripadao Egiptu dok ga Katon nije prisajedinio Rimu. Kirenaiku, još jedan egipatski imetak koji je Rim opljačkao. Kilikiju Trahiju. Sirijsku obalu do reke Eleuter češće je pripadala Egiptu nego što nije. Halkidu. U stvari, čitava egipatska juţna Sirija sasvim bi mi odgovarala, pa bi bilo bolje da mi ustupiš

13 čitavu Judeju. Krit ne bi bio naodmet. A ni Rodos.“ Sedeo je otvorenih usta i razrogačenih sitnih očiju, ne znajući da li da zaurla od smeha ili od besa. Najzad: „Šališ se.“ „Šalim? Šalim? Ko su ti novi saveznici, Antonije? Tvoji saveznici, ne rimski! Dao si glavninu Anadolije i dobar deo Sirije skupini siledţija, izdajica i razbojnika! U stvari, Tarkondimot i jeste razbojnik! Kome si predao Sirijska vrata i čitav Aman! Sinu svoje ljubavnice si poklonio Kapadokiju, a Galaciju dao običnom pisaru! Svoju kćerku, koja s obe strane ima julijevsku krv, udao si za prljavog azijskog Grka, zelenaša! Postavio si oslobođenika da vlada Kiprom! O kakvu slavu si podario tako divnoj gomili saveznika!" Gnev je povećavala majstorski tačno, očiju s divljim sjajem mačke, posuvraćenih usana, lica poput maske čistog otrova. ,,A gde je Egipat u čitavom tom lepom rasporedu?", prosiktala je. „Previđen! Nije čak ni spomenut! Kako Tarkondimot mora da se smeje! A Irod taj sluzavi ţabac, taj lakomi sin grabeţljivih nikogovića!" Gde je bio njegov gnev? Gde je bilo njegovo najverni je oruţje, malj kojim je drobio teţnje moćnijih protivnika od Kleopatre? Ni blesak one stare poznate vatre nije mu grejao ţile, sleđene pod njenim pogledom Meduze. Premda zbunjen i zapanjen, ipak je u izvesnoj meri sačuvao lukavost. „Sasekla si me do srţi!" prodahtao je grabeći nemilosrdni vazduh. „Nisam mislio da te uvredim!" Njen očiti gnev je popustio, ali nije ga zamenilo saţaljenje. „O, znam šta moram da uradim da bih dobila zemlje koje traţim", rekla je mirnim glasom. „Tvoji bednici su dobili svoje zemlje na poklon, ali Egipat mora da plati. Koliko talenata zlata vredi Kilikija Trahija? Balsam i bitumen su deo duga, njih neću platiti. Ali Halkida? Fenikija? Filisteja? Kipar? Kirenaika? Krit? Rodos? Judeja? Moja riznica se preliva, dragi Antonije, kao što dobro znaš. To ti je sve vreme bila namera, zar ne? Naterati Egipat da plati na hiljade i hiljade talenata zlata za svaki pletron zemlje! Ono što ostali, manje zasluţni poslušnici dobiju besplatno, Egipat će morati da kupi! Licemeru! Pokvareni, bedni laţljivče!“ Slomio se i zaplakao oduvek dobro političko oruţje. „O, prestani da plačeš!“, prasnula je bacivši mu ubrus kao što

14 moćnik baca novčić nekom ko mu je upravo učinio veliku uslugu. „Obriši suze! Vreme je da se pregovara.“ „Nisam očekivao da Egipat ţeli još zemlje", kazao je ostavši bez razumnih objašnjenja. „Zaista? A šta te je navelo da tako misliš?" Osetio je bol ona ga uopšte ne voli. „Egipat je samostalan." Još suznih očiju, zurio je u nju. Misli, Antonije, misli\ „Šta bi radila s Kilikijom Trahijom? Kritom? Rodosom? Ĉak i Kirenaikom? Vladaš zemljom koja ima velike teškoće da odrţava vojsku koja brani sopstvene granice." Govor mu je zauzdao suze, pomogao mu da se donekle pribere. Ali ne i da pronađe samopoštovanje, bespovratno izgubljeno. „Pridodala bih te zemlje kraljevstvu koje će naslediti moj sin, upotrebila ih kao njegovo veţbalište. Egipatski zakoni su nepromenjivi, ali ostala mesta vape za rukom mudrog vladara, a Cezarion će biti najmudriji od svih", odvratila je. Kako odgovoriti na to? „Kipar i mogu da shvatim, Kleopatra. Sasvim si u pravu, oduvek je pripadao Egiptu. Cezar ti ga je vratio, ali kad je on umro, vraćen je Rimu. Rado ću ti prepustiti Kipar. To sam i namera vao da učinim zar nisi primetila da ga nisam dodelio nikom?" „Velikodušno od tebe“, rekla je zajedljivo. „A Kirenaika?“ „Kirenaika je deo rimskog lanca snabdevanja ţitom. Ne dolazi u obzir.“ „Ne idem kući dobivši manje od tvojih svodnika i ulizica." „Nisu svodnici i ulizice, pristojni su ljudi.“ „Šta traţiš za Fenikiju i Filisteju?“ Neka bude tako, lakoma meretrix\ Kad je shvatio da će moţda proći godine dok ne dobije svojih četrdeset hiljada talenata srebra iz riznice Seksta Pompeja, pobe sneo je. Ovde je pak sedela kraljica Egipta, voljna i sposobna da plati. Nije ga volela nimalo avaj! Ali mogla mu je pruţiti sjajnu vojsku i to smesta. Dobro, bilo mu je malo bolje, barem u glavi. „Da popričamo o zalogu. Ţelećeš punu upravu i svu zaradu. S vremenom ćeš platiti sto hiljada talenata zlata za svaku zemlju. Ali uzeću zalog u vrednosti jednog postotka. Po hiljadu talenata zlata za Fenikiju, Filisteju, Ravničarsku Kilikiju,

15 Halkidu, Emesu, reku Eleuter i Kipar. Krit, Kirenaiku i Judeju ne dobijaš. Balsam i bitumen ne plaćaš.“ „Ukupno sedam hiljada talenata zlata." Protegnula se i zaprela. „Dogovoreno, Antonije." „Sedam hiljada koje ţelim odmah, Kleopatra." ,,U zamenu za zvanične tapije, na koje ćeš staviti potpis i pečat kao trijumvir zaduţen za Istok." „Kad dobijem i prebrojim zlato, dobićeš spise. S pečatom Rima i mojim trijumvirskim pečatom. Staviću čak i svoj lični pečat." „To je prihvatljivo. Ujutro ću poslati brzog glasnika u Memfis." „Memfis?" „Brţe je, veruj mi na reč.“ Potom više nisu znali šta dalje. Ona je došla da dobije šta moţe i dobila više no što se nadala; njemu su očajnički bili potrebni njena snaga i saveti, a nije dobio ništa. Telesna veza bila je krhka, a duhovna nije postojala. Protekao je jedan dug trenutak dok su se gledali nemajući više šta da kaţu. Antonije je tada uzdahnuo. „Ne voliš me uopšte“, rekao je. „Došla si u Antiohiju kao i svaka druga ţena da kupuješ." „Tačno je da sam došla po Cezarionov deo plena“, odgovorila je, a oči su joj ponovo delovale dovoljno ljudski da se u njima nazre pomalo tuge. „Moram te, međutim, voleti. Da te ne volim, drugačije bih obavila svoj zadatak. Ti to ne uviđaš, ali sam te poštedela.“ „Bogovi me sačuvali od Kleopatre koja me ne štedi!" „Plakao si, što za tebe znači da sam te lišila muţevno sti. Ali muţevnosti, Antonije, ne moţe te lišiti niko izuzev tebe samog. Dok Cezarion ne odraste još barem deset godina Egiptu je potreban supruţnik, a ja na umu imam samo jedno ime. Marko Antonije. Nisi slabić, ali nemaš cilj. Uviđam to jasno kao što je i Fontej morao uvideti." Nabrao je obrve. „Fontej? Jeste li vas dvoje pričali o ovome?“ „Ne. Naprosto sam osetila da se brine za tebe. Sada vidim i zašto. Ne voliš Rim kao što ga je Cezar voleo, a tvoj suparnik u Rimu od tebe je mlađi više od dvadeset godina. Ukoliko ne umre, mora te nadţiveti, a ne vidim da će Oktavijan umreti i pored astme. Ubistvo? Savršeno rešenje ako se moţe izvršiti, ali ne moţe. Pored

16 Agripe i germanske straţe, nepovrediv je. Oktavijan da raspusti liktore kao što je uradio Cezar? Neće, sve i da mu Seksta Pompeja prinesu na zlatnom tanjiru! Da si stariji, bilo bi ti lakše, ali dvadeset godina nije dovoljno iako je i previše. Oktavijanu ove godine mora biti dvadeset šest. Moji zastupnici pričaju da je sad kad je nestala prva mladost muţevniji. Tebi je četrdeset šest, a ja sam napunila trideset dve. Ti i ja po godinama više odgovaramo jedno drugom, a ja ću Egiptu povratiti staru moć. Za razliku od Kraljevstva Parćana, Egiptu je mesto na Našem moru. Ja i ti, kao moj supruţnik, Antonije, razmisli šta moţemo učiniti u narednih deset godina!" Je li to što ona predlaţe izvodljivo? Nije bilo po rimskim običajima, ali Rim mu je klizio iz ruku, podsećao ga na pramičke dima u mirisnom istočnjačkom vazduhu. Da, bio je zbunjen, ali ne toliko zbunjen da ne shvati šta je predlagala i kakve su teškoće. Izmicala mu je moć nad njegovim pristalicama; Polion je otišao, kao i Ventidije, Salustije, svi veliki zapovednici izuzev Ahenobarba. Koliko je još mogao da zadrţi svojih sedam stotina se natorskih klijenata ukoliko ne bude u prilično čestim razmacima odlazio u duge posete Rimu? Je li to vre delo truda? Je li bio u stanju da se više potrudi kad ga Kleopatra ne voli? Pošto nije bio čovek razuma, nije mogao da shvati šta mu je uradila; samo da je voli. Od dana kad je stigla u Antiohiju bio je poraţen, a ta zagonetka prevazilazila je njegovu sposobnost za odgonetanje. Ponovo je govorila. „Budući da treba poraziti Seksta Pompeja, proteći će godine dok Oktavijan i Rim ne budu u prilici da pogledaju šta se dešava na Istoku. Senat je skup raskokodakanih starih kokošaka, nemoćnih da Oktavijanu ili tebi otmu vlast. Lepida ne računam." Skliznula je sa sofe i prišla da legne pored njega, poloţila obraz na mišićavu podlakticu. „Ne zagovaram pobunu, Antonije", kazala je neţnim, medenim glasom. „Daleko od toga. Sve što kaţem jeste da, u dogovoru sa mnom, moţeš da poboljšaš i ojačaš Istok. Kako to moţe biti štetno za Rim? Kako to moţe uniziti Rim? Naprotiv. To bi, na primer, sprečilo uspon nekog novog Mitridata ili Tigrana." „Postao bih ti supruţnik u tren oka, Kleopatra, kad bih iskreno

17 mogao da verujem da je deo toga za mene, zbog mene. Mora li svaki atom toga biti Cezarionov?" upitao je okrznuvši joj usnama rame. „Nedavno sam shvatio da pre no što umrem ţelim da stojim sam i ogroman sasvim obasjan suncem ni u kakvoj senci! Ni u senci Rima, ni u senci Cezariona. Ţelim da svoj ţivot završim kao Marko Antonije, ni Rimljanin ni Egipćanin. Ţelim da budem istinski jedinstven. Ţelim da budem Antonije Veliki. A ti mi to ne nudiš." „Alija ti upravo nudim veličanstvenost! Ne moţeš biti Egipćanin, to se podrazumeva. Ako si Rimljanin, samo ti to moţeš da odbaciš. To je samo svlak kojeg se moţeš rešiti lako kao što se zmija lišava svog." Priljubila je usne uz njegovo lice. „Antonije, zaista razumem! Ţudiš da budeš veći od Julija Cezara, što podrazumeva osvajanje novih svetova. Ali gledajući Parćane, gledaš u pogrešan svet. Okreni glavu na zapad, a ne još dalje na istok! Cezar nikad zapravo nije osvojio Rim popustio je Rimu. Antonije moţe steći kognomen Veliki jedino osvajanjem Rima." Bio je to tek početak neprestane borbe koja je trajala do marta, antiohijskog proleća. Borba titana vođena u mraku njihovih zamršenih osećanja, u tišini neizgovorenih sumnji i nepoverenja. Tajnost je bila neophodna i potpuna; ako bi Ahenobarb, Poplikola, Fontej, Furnije, Sosije ili bilo ko od Rimljana u Antiohiji naslutio da Antonije neprestano i bez poreza prodaje ono što pripada Rimu i što je samo iznajmljeno kraljevimaklijentima u zame nu za danak, došlo bi do potresa toliko velikog da bi se Antonije obreo u lancima i bio vraćen u Rim. Kleopatri prenete zemlje morale su izgledati neduţno prenete dok Antonijevo uporište vlasti ne bude mnogo jače. Ono što se javno predstavljalo na jedan način, na drugačiji je bilo poznato samo Antoniju i Kleopatri. Njegove rimske zemljake sve to je moralo podsećati na uobičajene ustupke kako bi se pribavilo zlato za izdrţavanje vojske. Kad jednom bude nepobediv na Istoku, više nije vaţno šta se zna. Pokušala je da nagovori Cezara da postane kralj Rima i nije uspela. Antonije je bio od popustljivije tvari, naročito u sadašnjem stanju svesti. A Istok je ţudeo za jakim

18 kraljem. Ko je bolji od Rimljanina, koji poznaje zakon i vlast, koji se ne prepušta ćudljivostima i ne ubija iz čista mira? Antonije Veliki će Istok pretvoriti u oblast dovoljno jaku da se s Rimom bori za prevlast u svetu. Tako je sanjala Kleopatra, znajući vrlo dobro da će dotad proteći mnogo vremena, a još više dok Antonija Velikog ne bude uništila zarad Cezariona, kralja nad kraljevima. Antonije je uspeo da nasamari svoje kolege. Ahenobarb i Poplikola su kao svedoci potvrdili Kleopatrine spise i ne pročitavši ih i podsmevali se njenoj lakovernosti. Toliko zlata! Ali o svom najteţem sukobu Antonije se nije mogao poveriti nikom. Kraljica se odlučno protivila njegovom parćanskom pohodu i nije htela da za to da svoje zlato. Strahovala je da će vojska pod parćanskim napadima pretrpeti velike gubitke, strahovala je da će vojske ostati isuviše malo da obavi ono što je sama htela da vojska učini da krene u rat protiv Rima i Oktavijana. Namere je Antoniju otkrila samo delimično, ali su joj stalno bile na umu. Cezarion mora vladati Cezarovim svetom kao i Egiptom i Istokom, i to niko neće sprečiti, uključujući i Marka Antonija. Na svoj uţas, Antonije je saznao kako Kleopatra na merava da s njim krene u pohod i očekuje da vodi glavnu reč na ratnim većima. Kanidije je čekao u Karani nakon uspešnog proboja na sever u Kaukas, a ona je, kako je stalno govorila, jedva čekala da ga upozna. Ma koliko se trudio, Antonije nije uspeo da je uveri da nije dobrodošla, da je njegovi legati neće trpeti. I za svega jedan nundinum rešio se ljudi koji će se naj verovatnije protiviti njenom prisustvu. Poplikolu je poslao u Rim da oraspoloţi njegovih sedam stotina senatora, a Furnija da upravlja provincijom Azijom. Ahenobarb se vratio da upravlja Bitinijom, a Sosije je trebalo da produţi u Siriju. Tada ga je spasao najprirodniji i najneizbeţniji događaj trudnoća. Obamro od olakšanja, mogao je da kaţe legatima da će kraljica s legijama putovati samo do Zeugme na Eufratu, a onda otići kući u Egipat. Razveseljeni i zadivljeni, njegovi legati su pretpostavili da je kraljičina ljubav prema Antoniju toliko velika da Kleopatra jedva podnosi da bude razdvojena od njega.

19 I tako je vrlo zadovoljna Kleopatra na rastanku u Zeugmi poljubila Marka Antonija i otisnula se na dugo putovanje kopnom i povratak u Egipat; iako je mogla da plovi, imala je dobar razlog da to ne učini. Razlog zvani Irod, kralj Jevreja. Kad je saznao da je izgubio balsam i bitumen, galopom je iz Jerusalima dojahao u Antiohiju. Ali ugledavši da u primaćoj odaji pored Antonija sedi Kleopatra, okrenuo se i odjahao kući. Taj postupak je Kleopatri rekao da Irod više voli da čeka dok ne bude u prilici da s Antonijem bude nasamo. To je takođe značilo da je Irod video ono što Rimljani nisu da ona gospodari trijumvirom zaduţenim za Istok koji je kao glina u njenim vrednim rukama što se mešaju u sve. Bez obzira na svoja lična osećanja, međutim, Irod nije imao drugog izbora do da kraljicu Egipta dočeka u svojoj prestonici i smesti je kraljevski u svoju novu palatu, raskošnu građevinu. „Zapravo, vidimo nove zgrade koje niču svuda“, rekla je svom domaćinu na večeri Kleopatra pomislivši u sebi da je hrana uţasna, a kraljica Marijamna ruţna i dosadna. No plodna već dva sina. „Jedna veoma podseća na tvrđavu." „O, to i jeste tvrđava", odvratio je mirno Irod. „Nazvaću je Antonija po našem trijumviru. Gradim takođe i novi hram.“ „I, čujem, neke nove građevine u Masadi.“ „Bilo je to okrutno izgnanstvo za moju porodicu, ali mesto je zgodno. Omogućiću mu bolje nastambe, više ţitnica i ostava za hranu, kao i spremišta za vodu.“ „Šteta što je neću videti. Priobalni drum je udobniji." „Naročito za gospu koja čeka dete.“ Rukom je dao znak Marijamni, koja je ustala i smesta otišla. „Imaš oštro oko, Irode.“ ,,A ti neutaţivu glad za zemljom, sudeći po mojim izveštajima iz Antiohije. Kilikija Trahija! Za šta ti treba taj stenoviti deo obale?" „Između ostalog, da Olbu vratim kraljici Abi i rodu Teukrida. Nisam, međutim, dobila jedini grad.“ „Kilikijska Seleukeja je strateški isuviše vaţna za Rimljane, draga moja častoljubiva kraljice. Uzgred, ne mogu da dobijem prihode od

20 balsama i bitumena. Preko su mi potrebni." „Već imam i balsam i bitumen, Irode, a ovde su“, rekla je vadeći spis iz torbe sačinjene od zlatne mreţice i ukrašene dragim kamenjem, „naređenja Marka Antonija da prikupljaš prihode u moje ime.“ „Antonije mi to ne bi učinio!" uzviknuo je Irod čitajući. „Antonije bi, i učinio je. Mada, moja je zamisao bila da ti prikupljaš prihode. Trebalo je da vratiš svoje dugove, Irode.“ „Nadţiveću te, Kleopatra!" „Koješta. Suviše si pohlepan i suviše debeo. Debeli ljudi umiru ranije.“ ,,A mršave ţene ţive večno, hoćeš da kaţeš. Ali ne i ti, kraljice. Moja pohlepa nije ništa u poređenju s tvojom. Nećeš se zadovoljiti dok ne budeš imala čitav svet. Ali Antonije nije čovek koji ti ga moţe dati. Ne drţi čvrsto ni deo sveta koji već ima, zar nisi primetila?“ „Fuj!“, pljunula je. „Ako misliš na pohod protiv kralja Parćana, to je jednostavno nešto što će morati da zaboravi pre nego što svoje snage usmeri na ostvarljivije ciljeve." „Ciljeve koje si mu ti smislila!" „Glupost! Sasvim je sposoban da ih vidi i sam.“ Irod se ponovo zavalio na sofu i skrstio debele, prstenjem načičkane prste na trbuh. „Otkad kuješ zaveru koju mislim da kuješ?" Zlatne oči su se raširile, gledale ga u neverici. „Irode! Ja da kujem zavere? Mašta ti je grozničava. Počećeš da buncaš. Kakvu bih zaveru ja mogla kovati?“ „Kako Antonije nosi prsten u nosu i vuče za sobom ogroman broj legija, draga moja Kleopatra, rekao bih da spremaš prevrat Rima u korist Egipta. Ima li boljeg trenutka da napadneš nego kad je Oktavijan slab i kad su zapadnim provincijama potrebni njegovi najbolji ljudi? Tvoje častohleplje, tvoja poţuda nemaju granica. Iznenađuje me što niko izgleda nije naslutio tvoje zamisli izuzev mene. Siroti Antonije, kad samo shvati!“ „Ako si mudar, Irode, svoja razmišljanja ćeš zadrţati u svojoj glavi i neće ti skliznuti s jezika. Bezumna su, neosnovana."

21 „Daj mi balsam i bitumen i ćutaću.“ Skliznula je sa sofe i nazula papuče. „Ne bih ti dala ni smrad krpe za znoj, grozoto jedna!“ I izašla je, a nabori njene odeţde šuštali su kao tihi, zlokobni glasovi što šapatom izgovaraju kletve.

22 16 Dan nakon što je Kleopatra iz Zeugme krenula u Egipat, pojavio se Ahenobarb, ţivahan i bez izvinjenja. „Treba da si na putu ka Bitiniji“, rekao je Antonije, naizgled nezadovoljan, ali u duši presrećan. „To si smislio ne bi li me se rešio dok si mislio da će egipatska harpija ići u pohod s tobom. Nijedan Rimljanin to ne bi trpeo, Antonije, i iznenađen sam što si mislio da ti moţeš ukoliko nisi prestao da budeš Rimljanin.“ „Ne, nisam!“, odvratio je razdraţljivo Antonije. „Ahenobarbe, moraš razumeti da se ovaj pohod ostvaruje samo zahvaljujući Kleopatrinoj spremnosti da mi pozajmi ogromnu količinu zlata! Izgleda da je mislila kako joj pozajmica daje pravo da učestvuje u pohodu, ali kad smo dovde došli, rado je otišla kući.“ ,,A ja sam rado prekinuo putovanje u Nikomediju. Dakle, prijatelju moj, upoznaj me s nedavnim događajima.1' Antonije izgleda veoma dobro, pomislio je Ahenobarb, bolje nego što sam video da izgleda još od Filipa. Ima u njemu nešto vredno njegove čvrstine, a to nije samo ostvarenje sna. Koliko god da se gnušam egipatske harpije, zahvalan sam joj što je pozajmila zlato. Antonije će joj ga vratiti posle samo jednog kratkog pohoda. „Pribavio sam izvor obaveštenja o Parćanima“, rekao je Antonije. „Nećak novog parćanskog kralja. Zove se Mones. Kad mu je Fraat pogubio čitavu porodicu, Mones je uspeo da pobegne u Siriju jer se u to vreme nije zatekao na dvoru. Bio je u Nikeforiju, sređivao trgovački spor s arabljanskim šatordţijama. Nije se, naravno, usuđivao da ode kući glava mu je ucenjena. Ĉini se da se kralj Fraat oţenio kćerkom iz neke drugorazredne arsakidske kuće i da namerava da izrodi novi niz naslednika. Sudbinu neve stine porodice okončao je mač ili sekira ili šta već Parćani upotrebljavaju. Ovom novom leglu sinova trebaće godine da odrastu, pa ih godine dele od trenutka kad će ugroziti Fraata. Mones je pak odrastao muškarac i ima pristalice. Nemilosrdni su ovi istočnjački vladari." „Nadam se da to imaš na umu kad imaš posla s Kleopatrom“, odvratio je suvo Ahenobarb.

23 „Kleopatra je“, rekao je pomalo nadmeno Antonije, „drugačija." ,,A ti si, Antonije, zaljubljen", uzvratio je nepomirljivi otvoreno. „Nadam se da je tvoja procena ovog Monesa pouzdanija." „Pouzdana kao Brijaksidova bronza.“ Ali kad je upoznao princa Monesa, Ahenobarbu se stegnuo ţeludac. Da veruje ovom čoveku? Nikad! Taj ne gleda pravo u oči i pored sveg svog dobrog grčkog jezika i oponašanja grčkog ophođenja. „Ne daj mu ni vrh malog prsta!“, uzviknuo je Ahenobarb. „Daš li mu, iščupaće ti ruku iz ramena! Zar ne vidiš da je on taj koga je kralj Fraat sačuvao, naučio zapadnjačkom ponašanju, ukoliko postane neophodno da u naše redove ubaci uhodu? Mones nije izbegao pokolj, pošteđen je da obavi svoju parćansku duţnost da nas namami u propast i poraz!" Antonije se u odgovor nasmejao; ništa što je Ahenobarb ili bilo koji drugi sumnjičavac mogao reći nije ga moglo navesti da promeni mišljenje kako je Mones čist kao Kleopatrino zlato. Glavnina vojske čekala je u Karani s Publijem Kanidijem, ali je Antonije doveo sa sobom još šest legija kao i deset hiljada galskih konjanika i ukupno trideset hiljada stranih novaka Jevreja, Sirijaca, Kilikijaca i azijskih Grka. Jednu legiju ostavio je u Jerusalimu kako bi osigurao da Irod i dalje bude na prestolu Antonije je bio odan prijatelj, no ponekad i lakoveran a sedam legija čuvalo je uvek nemirnu Makedoniju. Eufrat je između Zeugme i gornjeg toka oko Karane tekao širokom dolinom; bilo je obilne ispaše za konje, mazge i volove. Posle Samosate dolina se počela pomalo suţavati, a drum je bivao sve neravniji dok je ogromna sila nastavljala dalje u Melitenu. Nedaleko na sever od Samosate vojska je prošla pored povorke kola s prtljagom razočaranje jer ju je Antonije iz Zeugme poslao dvadeset dana pre svih i mislio je da će tako oba dela vojske u Karanu stići u istom trenutku. Samouvereno je očekivao da će volovi dnevno prelaziti petnaest milja i više, ali ni svi korbači i psovke na svetu

24 nisu mogli da ih nateraju da pređu više od deset, kako je sada otkrio. Povorka kola s prtljagom bila je Antonijeva dika i ponos, najveća koju je dotad okupila jedna rimska vojska. Doslovce stotine katapulta, balista i manjih ratnih sprava kotrljalo se iza neophodnog broja volova što su vukli svaku spravu, a na to još i nekoliko ovnova sposobnih da sruše kapije običnog grada, te jedno čudovište, dugo osamdeset stopa i u stanju da sruši, kako je Antonije u šali rekao Monesu, „čak i kapije drevnog Ilija“! To su bile samo ratne sprave. Kola za kolima prevozila su potrepštine pšenicu, burad usoljene svinjetine, ţestoko nadimljenu slaninu, ulje, sočivo, leblebije, so, dodatne delove, alat i opremu legijskih zanatlija, ugalj, odlivke topljenog gvoţđa za kovanje, ogromne grede i daske, testere za seču drveća ili mekih stena poput bigra, uţad i konopce, platno, dodatne šatore, stubove, konjsku opremu, sve čega se umešni prafectus fabrum mogao dosetiti da će zatrebati vojsci ove veličine kako bi nadomestila ono što nosi ili podigla opsadu. Povorka kola bila je duga petnaest milja, ali se kretala bočno zbijena na tri milje; dve nepotpune legije od po četiri hiljade ljudi stalno su

25 bile raspoređene da straţare nad tako velikom i dragocenom ratnom opremom. Zbog toga je zapovednik Opije Statijan gunđao svakom ko bi ga slušao. Među njegovim slušaocima našao se i Antonije kad je vojska prošla pored povorke. „Sve je dobro dok moţemo da marširamo ovako“, rekao je bezobzirno Statijan, „ali one planine tamo napred nagoveštavaju mi uzane doline, a ako moramo vući kola, neće nam opstati ni veza ni odbrana." Ovo nije bilo mišljenje koje je Antonije ţeleo da čuje niti je bio spreman da ga sluša. „Ti si baba, Statijane", rekao je podbovši konja. „Nateraj ih samo da dnevno prelaze više milja!" Pokretne snage stigle su u Karanu petnaest dana nakon polaska iz Zeugme prešavši razdaljinu od trista pedeset milja, ali povorka kola s opremom nije stigla još dvanaest dana iako je krenula ranije. To je značilo da je Antonije u gadnom raspoloţenju; a kad je bilo tako, nije slušao nikog, ni prijatelje poput Ahenobarba ni zapovednike poput Kanidija, koji je tek stigao iz pohoda na Kaukasu i bio izuzetno dobro obavešten o planinama. „Italija je okruţena Alpima", kazao je Kanidije, „ali su oni poput dečjih igračaka u poređenju s ovim visovima. Pogledaj po uvali u kojoj se nalazi Karana i videćeš stotine planina visokih oko petnaest hiljada stopa. Krenuo na sever ili na istok, još su više, još vr letnije. Doline su jedva nešto šire od uzavrelih potoka koji teku kroz njih. Već je sredina aprila, što znači da vremena za pohod imaš do oktobra. Šest meseci i stići će zima. Karana je najveće područje uslovno rečeno ravnog tla između ovog mesta i velikih ravnica gde se Araks uliva u Hirkansko more. Ja sam imao svega deset legija i dve hiljade konjanika, ali mi je u ovoj zemlji bilo nezgodno da zapovedam čak i snagama tolike veličine. Ipak, rekao bih da znaš šta radiš, pa ne namera vam da se protivim." Kao i Ventidije, i Kanidije je bio vojni čovek niskog porekla; uspon mu je omogućila samo njegova velika ve ština zapovedanja vojskom. Pridruţio se Marku Antoniju nakon Cezarove smrti i draţi mu je bio Antonije nego Antonijeve vojne sposobnosti. Nakon Ventidijeve pobe de u Siriji, međutim, Kanidije je znao da neće biti

26 postavljen za zapovednika pohoda kakav je Antonije sad predlagao, da se u Kraljevstvo Parćana uđe, takoreći, na mala vrata. Taj mučni poduhvat će iziskivati sjajni um jednog Cezara, a Antonije nije Cezar. Pre svega, on je vo leo samu veličinu, dok se Cezar gnušao velikih vojski. Za njega su deset legija i dve hiljade konjanika bili dovoljna sila koju svaki zapovednik moţe upotrebiti uspešno; više od toga i naređenja postaju nejasna, a vezu ugroţavaju razdaljina i vreme. Kanidije se slagao sa Cezarom. „Je li došao kralj Artavazd?“, upitao je Antonije. ,,Koji?“ Antonije je zatreptao. „Mislio sam na jermenskog.“ „Jeste, ovde je, čeka na prijem s tijarom u ruci. Ali čeka i Artavazd od Medije Atropatene.“ „Medije Atropatene?' „Tako je. Obojica su se uplašili posle mog izleta u Kaukas i obojica su zaključili da će u ovom sukobu s Parćanima pobediti Rim. Artavazd od Jermenije ţeli da mu se vrati njegovih sedamdeset dolina u Mediji Atropateni, a Artavazd od Medije Atropatene ţeli da vlada Kraljevstvom Parćana." Antonije je zaurlao od smeha. „Kanidije, Kanidije, kakva sreća! Samo kako ćemo ih razlikovati po ime nima? „Ja jermenskog nazivam jermenskim, a ovog iz Medije Atropatene jednostavno međanskim." „Nemaju li kakve telesne osobine koje nam mogu posluţiti?" „Ova dvojica nemaju! Liče kao blizanci zbog svih tih međurođačkih brakova, valjda. Kitnjaste suknjice i halje ci, laţne brade, mnoštvo kovrdţa, povijeni nosevi, crne oči i crna kosa.“ „Deluje kao da su Parćani." „Sve je to isto, pretpostavljam. Jesi li spreman da ih vidiš?" „Govori li ijedan od njih grčki?" „Ne, a ni aramejski. Govore sopstvene jezike i parćan ski." „Dobro je onda što imam Monesa." Antonije, međutim, nije Monesa imao zadugo. Nakon što je pri

27 nekoliko prilično neobičnih prijema radio kao tumač ljudima koji nisu imali predstavu o tome kako druga strana razmišlja, Mones je odlučio da se vrati u Nikeforij on je, kako je podsetio Antonija, kralj arabljanskih ša tordţija i treba da svoje novo kraljevstvo pripremi za rat. Uz duboke izraze zahvalnosti i uveravanja da će trojica ljudi koje je pronašao biti bolji tumači od njega, Mones je otišao na jug. „Voleo bih da mu verujem", rekao je Kanidije Aheno barbu. „Voleo bih da mu verujem, ali mu ne verujem. Budući da sad više ništa ne moţemo promeniti, jedino što nam preostaje, Kanidije, jeste da se pomolimo bogovima da nismo u pravu." ,,A ako jesmo, da Mones ne moţe učiniti ništa što bi omelo Antonijeve namere." „Više bih voleo da nam je vojska daleko manja. On se ponaša kao dete kad su posredi jermenski katafrak ti! Ali kao čovek koji je dobro upoznao i jermenske i parćanske katafrakte, mogu ti reći da se jermenski ne mogu uporediti s parćanskim“, odvratio je Kanidije s uzdahom. „Njihovi oklopi su tanji i slabiji, a konji im nisu mnogo veći od naših u Italiji pre bih ih nazvao kopljanicima s veriţnjačama nego pravim katafrakti ma. No Antonije je ushićen što je dobio šesnaest hiljada takvi h.“ „Još šesnaest hiljada konja koje treba hraniti", kazao je Ahenobarb. „I moţemo li Jermeniji ili Mediji verovati više nego što verujemo Monesu?“, upitao je Kanidije. „Moţda Jermeniji. Mediji nikako. Koliko ima odavde do Artaksate?“, upitao je Ahenobarb. „Dvesta milja, moţda nešto više.“ „Moramo li da idemo tamo?“ „Misliš, među same Jermene. Naţalost, moramo. Nikad mi se nije dopadala ova zamisao o ulasku na mala vrata iako bi bila dobra da zemljište nije onako grozno. Najpre stiţemo u Fraaspu, pa u Ekbatanu, pa Suzu, pa onda u Mesopotamiju. A misli li on da će prateća povorka uspeti da odrţi korak? Valjda ne misli!" „To je Marko Antonije", uzvratio je Ahenobarb. „Jedan je od onih vojskovođa koji veruju da će se, ukoliko nešto ţarko ţele, to i dogoditi. I moţe biti veoma dobar u pohodu kakvi su bili Filipi. Ali

28 kako će se izboriti s nepoznatim?" „Sve se svodi na dva pitanja, Ahenobarbe. Prvo je li Mones izdajnik? Drugo moţemo li verovati Jermeniji? Ako je odgovor na prvo odrečan, a na drugo potvrdan, Antonije će uspeti. U suprotnom neće.“ Ovog puta je prateća povorka krenula u Artaksatu, pre stonicu Jermenije, gotovo istog časa nakon što je stigla u Karanu što je prilično razgnevilo Opija Statijana, koji nije imao priliku da se odmori, okupa, dođe do kakve ţene i razgovara s Antonijem. Nameravao je da Antoniju preda spisak svega onog što je smatrao da se moţe ostaviti u Karani ne bi li se smanjila povorka i moţda malo ubrzalo njeno kretanje. Ali ne, naređenje je stiglo da se ide dalje i da se nosi sve. Ĉim stigne u Artaksatu, povorka treba da krene ka Fraaspi. I opet ni odmora, ni kupanja, ni ţene ni prilike za razgovor s Antonijem. Antonije je bio uznemiren i nestrpljiv da započne pohod, uveren da će svojim ulaskom na mala vrata spreči ti marš Parćana. Neko ih je sigurno upozorio da će prva na udaru biti Fraaspa bilo je isuviše istočnjaka i svakojakih stranaca da bi se sačuvala ovako velika tajna ali Antonije je računao na brzinu i nameravao da se kreće podjednako brzo kao što je to Cezar činio u svojim pohodima. Rimska vojska će stići u Fraaspu mnogo ranije nego što je očekuju. Stoga se nije zadrţavao u Artaksati već je, čim je mogao, krenuo dalje najkraćim mogućim putem. Artaksatu je od Fraaspe delilo petsto milja, a zemljište nije bilo ni neravno ni visoko kao oblast koju su prešli od Karane do Artaksate. Ali Antonija su njegovi međanski i jermenski vodiči obavestili da ide u pogrešnom pravcu zarad lakšeg prelaska. Svaki greben, svaki prevoj, svaka udolina, pruţali su se od istoka ka zapadu, i mada bi bilo mnogo lakše marširati istočno od ogromnog jezera Matijane, jedini planinski prevoj podrazumevao je marš niz zapadnu stranu jezera, što je značilo uspinjati se i spuštati se niz mnoge visove. Na juţnom kraju jezera vojska je morala najpre krenuti na istok da bi se okrenula i udarila na Fraaspu; novi lanac planina, visokih petnaest hiljada sto-

29 pa i više, prostirao se na zapad. Šesnaest legija, deset hiljada galskih konjanika, pedeset hiljada stranih vojnika, i konjanika i pešaka, te šesnaest hiljada jermenskih katafrakta sto četrdeset hiljada ljudi krenulo je na marš. Više od pedeset hiljada ih je jahalo. Takvim mnoštvom nije zapovedao čak ni Aleksandar Veliki, razmišljao je Antonije likujući, potpuno uveren da ga ne moţe poraziti nijedna sila na svetu. Kakva pustolovina, koliki poduhvat! Najzad će nadmašiti Cezara. Na prateću povorku naišli su razočaravajuće brzo; još nije prešla planinski prevoj da bi se spustila do jezera Matijane, pa je morala preći još četiristo milja. Iako je Kanidije ubeđivao Antonija da ne ţuri toliko i da se ne udaljava previše od prateće povorke, Antonije je pred log odbio. Donekle opravdano; ako bude napredovao istom brzinom kao prateća povorka, prekasno će stići u Fraaspu da bi je zauzeo pre zime čak i ako ne bude pruţala ozbiljniji otpor. Osim toga, napredovali su lako uprkos neprestanom uspinjanju i silaţenju preko planina. Antonije se zadovoljio poslavši poruku Statijanu da određene delove povorke razdvoji od ostalih i pokuša da sve ubrza smanjujući opterećenje kola najprikladnijih da napreduju. Poruka nikad nije stigla do Statijana. Izvidnici i čete u potrazi za hranom nisu znali da je Artavazd od Medije svoje snage pridruţio Monesu; četrdeset hiljada katafrak ta i konjanikastrelaca pratilo je Rimljane na udaljenosti dovoljnoj da ne budu primećeni. Kad je prateća povorka prešla prevoj što vodi ka jezeru Matijani, kola su se kretala jedna za drugim jer je vrlo loš drum bio uzan i Statijan je odlučio da se tako, jedna za drugim, kreću dok zemljište ne bude malo ravnije. Deset hiljada međanskih ka tafrakta istovremeno je napalo čitavu povorku. Kako je nastao prekid u vezama, Statijan nije znao šta se gde i kad dešava i svoje dve legije nije sa sigurnošću mogao poslati ni u jednom pravcu. Dok je oklevao, njegovi ljudi su pobijeni, a oni koji su preţiveli napad ubijeni su naknadno kako Antonije ne bi doznao šta se dogodilo s njegovim zalihama i opremom. Kakav ulov! Za samo jedan dan sva kola do poslednjih odlazila su na sever i istok u Mediju Atropatenu, daleko od Antonijevog domašaja. Njegove snage sada su imale jedino

30 jednomesečne zalihe koje su nosile sa sobom i ostale su bez ratnih sprava i opsadne opreme. Kad je to obavio, Mones je parćanske snage, njih trideset hiljada, poveo za Antonijem, ali nije napadao. Sada je dva srebrna orla Statijanovih legija mogao dodati na onih devet u Ekbatani sedam Krasovih, a sada četiri Antonijeva. Ne znajući za sve to, Antonije je u Fraaspu stigao netaknut i otkrio da Fraaspa nije ruţno, od blatnjavih cigala podignuto mesto iz njegove mašte, daleko od toga; bio je to grad veličine Ataleje ili Trala, opasan zidinama iza ogromnih kamenih bedema i nekoliko snaţnih kapija. Antonije je pri prvom pogledu shvatio da će morati da podigne opsadu. Stoga se sa svojom vojskom smestio da opkoli gradsko stanovništvo osećajući veliko olakšanje što oblast oko Fraaspe obiluje zrelom pšenicom, koju se niko od Parćana nije dosetio da spali, i debelim ovcama. Imaće hrane. Dan za danom je prolazio, a od prateće povorke nije bilo ni traga. „Gde je Statijan, pošast ga odnela?“, pitao je Antonije, svestan da se jedna od dve čete u potrazi za hranom ne vraća. „Pokušaću da ga nađem“, kazao je Polemon, koji je odlučio da se pridruţi svojim praćkašima. Odjahao je s hiljadu lakih konjanika drsko mašući Parćanima na zidinama Fraaspe, pun poverenja u Antonija i njegovu veličanstvenu vojsku. Dan za danom je prolazio, a Polemon se nije vraćao. Kako nije bilo drveća koje bi Rimljani posekli za opsadu, jedino što je Fraaspljane zadrţavalo unutar njihove utvrde bilo je rimsko mnoštvo; grad je očigledno bio dobro snabdeven i imao je izvore vode. Duga opsada, spora opsada. Jul je došao i prošao, sekstil nastupao, a od prateće povorke i dalje nije bilo ni traga. Da mu je samo onaj ovan od osamdeset stopa! Pretvorio bi kapije Fraaspe u iverje. „Shvati, Antonije", rekao je Publije Kanidije nakon što je vojska pred Fraaspom bivakovala sedamdeset dana, „prateća povorka ne dolazi jer više ne postoji. Nemamo drvo za izgradnju opsadnih kula, nemamo katapulte, baliste, nemamo ništa. Dosad smo izgubili dvadeset pet hiljada stranih novaka poslanih u potragu za hranom, a danas su Kilikijci, Jevreji, Sirijci i Kapadočani glatko odbili da se

31 pomere. Kao što je svima poznato, to znači da treba prehraniti dvadeset pet hiljada usta manje, ali više ne donosimo dovoljno hrane s polja da bi odrţali tela i duh. Negde tamo, izvan domašaja naših izvidnika barem onih koji su uspeli da se vrate parćanska vojska radi ono što je Fabije Maksim uradio Hanibalu.'1 Tih dana se neprestano osećao kao da mu je olovo u ţelucu, i taj znak Antonije više nije mogao zanemarivati predstavljao je saznanje o porazu. Tamne zidine Fraaspe su se podsmevale, a on je bio onako izgubljen, onako nemoćan, u stvari, kao što je slutio već mesecima. Ĉak godinama. Sve je to vodilo ovome neuspehu. Je li ga zato obuzimala seta? Jer više nije imao sreće? I gde je neprijatelj? Zašto Parćani ne napadaju ako su mu već pokrali zalihe i opremu? Proţeo ga je još gori, strasniji uţas neće mu biti ponuđena čak ni prilika da se bori, da na ratištu slavno pogine kao Kras, da se u svojim po slednjim časovima iskupi za sve jezive greške lošeg pohoda. Samo zato se Krasovo ime pominjalo s poštovanjem, s tugom za njegovom obnevidelom glavom prikovanom za zidine Artaksate. A Antonijevo ime? Ko će ga pamtiti ako ne dođe do bitke? „Ne nameravaju da nas napadnu dok smo ovde, zar ne?“, upitao je Kanidija. „Tako to ja tumačim, Marko", odgovorio je Kanidije ne dozvolivši da mu se u glasu oseti saţaljenje; znao je o čemu razmišlja Antonije. „Tako to tumačim i ja“, rekao je Ahenobarb mršteći se. „Neće zametnuti bitku s nama, ţele da umiremo lagano i od prizemnijih stvari nego što su rane nanete mačem. Imali smo i izdajnika u svojim redovima koji im je sve rekao Mones.“ „Ne ţelim da se ovako završi!“, uzviknuo je Antonije zanemarujući reči o Monesu. „Treba mi više vremena! Fraaspa se ne moţe prehranjivati unedogled, nijedan grad nema tolike zalihe u svojim zidinama, čak ni Ilij! Ako izdrţimo još neko vreme, Fraaspa će se predati.11 „Mogli bismo je napasti", rekao je Marko Titije. Niko se nije trudio da odgovori; Titije je bio kvestor, mlad i luckast, spreman na sve. Antonije je sedeo na kurulskoj stolici od slonovače i gledao u

32 daljinu, lica bezmalo zanetog. Najzad se prenuo iz sanjarenja i pogledao Kanidija. „Koliko još moţemo izdrţati ovde, Publije?" „Početak je septembra. Još najviše jedan mesec, a i to je previše. Ako ne uđemo u Fraaspu pre zime, moramo se povući u Artaksatu istim putem kojim smo došli. Petsto milja. Legionari to mogu preći za trideset dana ako moraju, ali glavninu pomoćnih četa koje su nam preostale predstavljaju pešaci, a oni ne mogu postići takvu brzinu. To znači da vojsku treba podeliti da bi se sačuvale legije. Galski vojnici koji su preţiveli potragu za hranom biće u redu trebalo bi da još bude trave. Ukoliko je hiljade katafrakta nisu izgazile u blato i zemlju. Kao što dobro znaš, Antonije, bez izvidnika pipamo kao slepci u bazilici." „To i jesmo." Antonije se suvo osmehnuo. „Kaţu da se Pompej Magnus vratio kad je bio na tri dana od Hirkanskog mora jer nije mogao podneti pauke, a ja bih rado podneo milione najvećih, najdlakavijih pauka samo da dobijem pouzdan izveštaj o onome što nas čeka ako se odlučimo na povlačenje." „Ići ću ja", rekao je nestrpljivo Titije. Ostali su ga pogledali. „Ako se jermenski izvidnici nisu vratili, Titije, zašto misliš da ćeš ti?“, upitao je Antonije; drag mu je bio Titije, Plankov nećak, i pokušavao je da ga blago odgovori. „Ne, hvala ti što si se ponudio, ali moramo nastaviti da šaljemo Jermene. Niko drugi ne moţe da preţivi." „Ali u tome i jeste suština!" kazao je ozbiljno Titije. „Oni su neprijatelji, Marko Antonije, ma šta se pretvarali da su. Svi znamo da su Jermeni podmukli kao i Međani. Dozvoli mi da idem! Obećavam da ću se čuvati." „Koliko ljudi ţeliš da povedeš?" „Nikog, Publije Kanidije. Ići ću sam na ovdašnjem konjiću. Nekom neupadljive boje. Nosiću nogavice od kozje koţe i haljetak, stopiti se s okolinom. A moţda ću sa sobom povesti desetak ovdašnjih konjića kako bih izgledao kao uzgajivač konja ili konjovodac." Antonije se nasmejao i potapšao Titija po leđima. „Zašto ne? Dobro, Titije, idi! Samo vrati se.“ Uspeo je da se osmehne široko.

33 „Moraš se vratiti! Jedini kvestor koga znam a koji je u sabiranju bio gori od tebe bio je Marko Antonije, ali on je sluţio daleko zahtevnijem gospodaru Cezaru." Niko iz zapovedničkog šatora nije video kako Marko Titije odlazi na svoj zadatak jer niko nije ţeleo da sećanje na njegovo veselo, pegavo lice ponese u budućnost kao nešto više od nesrećnog dosadnog kvestora Titija, zaduţenog za vojni novac i potpuno nesposobnog da vodi računa i o sopstvenom. Prošao je nundinum otkako je otišao kad je vetar pro menio pravac i počeo duvati sa severa. S vetrom su stigle kiša i susneţica. Tog dana su neki Fraaspljani na zidinama pekli ovcu i miris pečenja provejavao je ogromnim logorom u ravnici način da se opsadnicima pokaţe da Fraaspa ima obilje hrane za zimu, da se neće predati. Antonije je sazvao ratno veće, ali ne sastanak svojih prijatelja već skup koji je obuhvatao sve njegove legate i tribune, a uz njih i primipilus i pilus prior centurione ukupno šezdeset ljudi. Savršen broj za lično obraćanje; mogli su ga čuti svi, a nije se morao zamarati glasnicima koji bi pratili njegove reči i dalje prenosili ono što je rekao. Oni kojima je zapoveđeno da se okupe značajno su se zgledali nijedan stranac nije bio prisutan. Sastanak za legije pre nego za čitavu vojsku. „Bez opsadnih sprava ne moţemo zauzeti Fraaspu“, počeo je Antonije, ,,a današnja mala predstava govori da se Fraaspljani i dalje dobro hrane. Sedimo ovde sto dana i ogoleli smo okolna polja, ali smo zato i platili izgubili smo dve trećine pomoćnih jahačkih četa.“ Udahnuo je i trudio se da izgleda strogo i odlučno, kao vojskovođa koji potpuno vlada i sobom i stanjem. „Vreme je da se ide, momci“, kazao je. „Po današnjim vremenskim prilikama znamo da iz leta prelazimo odmah u pravu zimu, i to poslednjeg dana septembra. Sutra, na oktobarske kalende, krećemo ka Artaksati. Ono na šta Fraaspljani neće biti spremni jeste brzina legija u pokretu. Kad se sutra ujutro probude, za nama će ostati samo

34 logorske vatre. Naredite ljudima da nose jednomesečnu zalihu ţita centurijske mazge neka nose hranu i drvo za ogrev, a mazge upregnute u kola prenosiće tovar šta ne moţemo poneti na leđima i na mazgama, moramo ostaviti za sobom. Hrana i ogrev se nose, sve ostalo ostaje." Glavnina njih očekivala je ovakvo obaveštenje, ali nikom se nije dopalo što ga čuju. Antonije je, međutim, u jedno mogao biti siguran ovi ljudi su Rimljani i neće oplakivati sudbinu pomoćnih četa koje su podnosili ali ih nikad nisu cenili. „Centurioni, od ovog trenutka do prvog svitanja svaki legionar mora znati stanje i razumeti šta mora činiti da bi preţiveo marš. Ne znam šta je pred nama i samo čeka naše povlačenje, ali rimske legije se ne predaju niti će se predati na predstojećem maršu. Zemljište upućuje da će nam trebati mesec dana da stignemo do Artaksate, pogotovo ako se nastave kiša i susneţica, što podrazumeva blatnjavo tlo i ledeno vre me. Svaki čovek iz opreme mora izvaditi čarape ako ima nazuvke od koţe zeca ili lasice, tim bolje. Ostati suv biće velika bitka, a to je jedina koju ćemo voditi, momci. Parćani su tu i upotrebljavaju fabijevsku taktiku napadače zaostale vojnike, ali se neće upuštati u borbu sa čitavom vojskom. Najgore je što odavde do Artaksate nema čak ni dovoljno drveta za potpalu, pa neće biti ni vatre da se ogrejemo. Svako ko za ogrev upotrebi šatorski kočić, deo grudobrana ili kopljište biće bičevan i pogubljen sve to nam moţe zatrebati za odbranu od parćanskih napada. A ne moţemo verovati ni stranim novacima, uključujući i Jermene. Jedine jedinice koje Rim očekuje da sačuvamo jesu njegove legije.1' Nakratko je nastupila tišina koju je prekinuo Kanidije. „Poredak, Antonije?", upitao je. „Agmen quadratum tamo gde je zemljište dovoljno ravno, Kanidije, a gde nije, svakako kvadrat. Ne zanima me koliko je uzak put nikad ne marširamo razdvojeni, je li jasno?" Sa svih strana začuo se ţamor. Ahenobarb je zaustio da postavi još neko pitanje kad se na kraju skupa primetilo komešanje; nekolicina se razmakla kako bi Marku Titiju omogućila prolaz do Antonijevog mesta, na licima im se video širok osmeh, a poneko

35 je mladog kvestora potapšao po leđima. „Titije, pseto jedno!“, uzviknuo je oduševljeno Antonije. „Jesi li pronašao Parćane? Kakvo je stvarno stanje?“ „Jesam, Marko Antonije, našao sam ih“, odvratio je Titije smrknutog lica. „Njih četrdeset hiljada pod zapo vedništvom našeg prijatelja Monesa jasno sam ga video u nekoliko navrata, a jahao je u zlatnoj veriţnjači i na kacigi imao krunicu. Parćanski princ napokon značajan kao što je bio Pakor, po Ventidijevom opisu.“ Vest o Monesu ovog puta nije bila iznenađenje čak ni za Antonija, njegovog najupornijeg pobornika. Kralj Fraat ih je prevario i u njihove redove ubacio izdajnika. „Koliko su udaljeni?", upitao je Fontej. „Tridesetak milja, i to tačno između nas i Artaksate." „Katafrakti? Konjanicistrelci?", upitao je Kanidije. ,,I jedni i drugi, ali više je konjanikastrelaca." Titije se načas osmehnuo. „Pretpostavljam da više nemaju dovoljno katafrakta posle Ventidijevog pohoda ima ih oko pet hiljada, ne više. Ali mnoštvo strelaca. Ĉitava vojska je na konjima, a zemljište su dobro izgazili uz ovu kišu, naši vojnici će posrtati po blatu." Zastao je i upitno pogledao Antonija. „Barem pretpostavljam da namera vamo da se povučemo?" „Tako je. Vratio si se u poslednjem trenutku, Titije. Dan kasnije i ne bi nas zatekao." „Imaš li da kaţeš još nešto?" upitao je Kanidije. „Samo da se ne ponašaju kao ratnici koji predoseća ju bitku. Pre kao sila rešena da zadrţi odbrambeni poredak. Napašće nas, naravno, ali ukoliko Mones nije bolji vojskovođa nego što mislim da jeste, videvši ga kako sav vaţan jaše naokolo, trebalo bi da budemo u stanju da odbijemo svaki njegov napad ukoliko smo na vreme upozoreni." „Upozorenja nam neće trebati, Titije", kazao je Ahenobarb. „Poredak će biti agmen quadratum, a kad ne bude moguć, marširaćemo u kvadratu." Skup je mirno prešao na raspravu o pojedinostima povlačenja koje će od četrnaest legija ići prve, koje po slednje, koliko često će se odmarati ljudi na spoljnom obodu kvadrata čije će mesto zauzimati

36 drugi, koliko veliki će biti kvadrati, koliko tovarnih mazgi moţe biti u svakom kvadratu i najmanje veličine hiljadu i jedna odluka morala se doneti pre no što prvo stopalo s nazuv kom i kaligom krene na marš. Na kraju je Fontej postavio pitanje koje niko drugi nije hteo da postavi. „Antonije, pomoćne čete. Trideset hiljada pešaka. Šta se dešava s njima?" „Ako su u stanju da odrţe korak, mogu nam biti zaštitnica u kvadratu. Ali neće odrţati korak, Fonteju, to svi znamo." Antoniju su se ovlaţile oči. „Veoma mi je ţao zbog toga i kao trijumvir Istoka ja sam odgovoran za njih, ali legije se moraju očuvati po svaku cenu. Ĉudno, stalno mislim da ih imamo šesnaest, ali naravno, nemamo. Statijanove dve su odavno nestale." „Uključujući neborce, osamdeset četiri hiljade ljudi. Dovoljno da oblikuju snaţan čeoni deo povorke dok mogu da odrţavaju agmen. Imamo četiri hiljade galskih vojnika i još četiri hiljade Galaćana koji nam mogu štititi bokove, ali ako ne bude dovoljno trave, snaći će ih nevolje pre no što pređemo i pola puta", kazao je Kanidije. „Pošalji ih kao prethodnicu, Antonije", rekao je Fontej. ,,I da nam zemlju izgaze još više? Ne, putovaće s nama i čuvaće nam bokove. Ako ne mogu da se izbore sa strel cima i katafraktima koje će na njih poslati Mones, mogu makar da uđu u kvadrat. Galski konjanici su mi naročito dragoceni, Fonteju. Svojom voljom su krenuli na ovaj pohod i od kuće ih deli čitav svet“, odvratio je Antonije i podigao ruke. ,,U redu, slobodni ste. Na marš krećemo s prvim svetlom, a do izlaska sunca ţelim da svi budu u pokretu." „Ljudima se neće dopasti povlačenje", rekao je Titije. „To dobro znam!" uzvratio je oštro Antonije. „Zato nameravam da postupim kao Cezar. Biću u svakoj povorci i lično razgovarati s ljudima, čak ako mi za to bude potreban čitav nundinum.“ Agmen quadratum bio je poredak u kojem je dovoljno jaka vojska postrojena u povorke na širokom prostoru, spremna da se u tren oka okrene i zauzme borbeni poloţaj. Takav poredak takođe je

37 omogućavao da se kvadrati stvore vrlo brzo. Sada je došlo vreme kad je i najgluplji vojnik shvatio smisao dana, meseci, čak i godina nemilosrdne obuke; njegovi pokreti morali su biti vođeni nagonom, bez ikakvog razmišljanja. S pomoćnim pešačkim snagama iza ove, milju duge povorke legionara, povlačenje je počelo dobro iako u susret studenom severcu koji je ledio blato i pretvarao ga u polje ispresecano kao noţ oštrim usecima što su bili klizavi, naporni i pravili razderotine. Najviše što su legije mogle preći u jednom danu bilo je dvadeset milja, ali čak i to je bilo prebrzo za pomoćne čete. Trećeg dana, dok je Antonije i dalje obilazio vojnike šaleći se i predviđajući pobedu naredne godine sad kad znaju šta ih očekuje, Mones i Parćani napali su zaštitnicu, a strelci u jednom naletu pogađali desetine ljudi. Nekolicina je izginula, a oni isuviše teško ranjeni da izdrţe napor morali su biti ostavljeni; dok se ogromno prostranstvo jezera Matijane pomaljalo poput mora, svi izuzev šačice pripadnika pomoćnih četa nestali su; nije se znalo jesu li ih Parćani pogubili ili prodali u roblje. Raspoloţenje je bilo iznenađujuće dobro dok zemljište nije postalo toliko strmo da su se, umesto u povorkama, morali kretati u kvadratima. Kad god je mogao, Antonije je traţio da kvadrati budu veličine kohorte, što je značilo da šest centurija maršira u četiri reda na četiri strane kvadrata, a oni u spoljnom redu drţali su štitove kao kad obrazuju kornjaču. U sredini su se nalazili neborci, mazge i ono malo ratnih sprava koje su uvek pratile centurije škorpioni s drvenim sulicama i vrlo mali katapulti. Kad bi bili napadnuti, sve četiri strane kvadrata otvarale su se za borbu, pri čemu je zadnji red vojnika nosio duga opsadna koplja koja će zabadati u trbuhe konja nateranih da uskoče među njih Mones, činilo se, nije bio spreman da to učini. Ako su katafrakti postali retkost u parćan skim zemljama zahvaljujući starom Ventidiju, uzgoj velikih konja iziskivao je još više vremena. Dani su proticali dok su sumornom brzinom prelazili između sedamnaest i devetnaest milja uzbrdonizbrdo, uzbrdonizbrdo; sada su svi bili svesni da ih Parćani prate. Ĉarke su izbijale između galaćanske i galske konjice i katafrakta, ali vojska je napredovala u

38 valjanom poretku i prilično dobrom raspoloţenju. Sve dok, penjući se na jedan od još viših vrhova ne bi li prešli preko prevoja visokog jedanaest hiljada stopa, nisu naišli na mećavu kakva se u Italiji nikad nije vide la. Zaslepljujući sneg poput bezobličnog belog zida, vetar koji zavija, podloga koja nestaje pod nogama usled čega su ljudi do butina propadali u praškaste kristale. Što su uslovi bivali gori, to su Antonije i njegovi legati bili vedriji, išli među vojsku, razveseljavali ljude, govorili im koliko su hrabri, izdrţljivi i koliko se ne ţale. Kvadrati su sada bili veličine manipula i u samo tri reda. Preko prevoja će kvadrati morati biti veličine centurije, ali ni Antonije ni ostali nisu smatrali da je prevoj verovatno mesto za napad nije bilo dovoljno prostora. Najgore od svega je bilo što su se, premda je svaki u opremi imao tople nogavice, čarape, divan vodootporni kruţni sagum i marame, legionari ipak smrzavali ne mo gavši da se ogreju uz vatru. Prešavši dve trećine udaljenosti, vojska je najzad ostala bez najdragocenije potrepštine uglja. Niko nije mogao ispeći hleb, skuvati bob; ljudi su sada teško koračali ţvaćući sirova zrna pšenice, svoju jedinu namirnicu. Glad, promrzline i bolest postale su toliko ozbiljne da čak ni Antonije nije bio u stanju da oraspoloţi ni najvatrenije vojnike, koji su mrmljali o smrti u snegu i kako nikad više neće ugledati prosveće ni svet. „Samo da pređemo preko prevoja!“, doviknuo je Antonije svom jermenskom vodiču Kiru. „Valjano si nas vodio dve nundinae nemoj me izneveriti, Kire, prekli njem te!“ „Neću, Marko Antonije", čovek je odgovorio na uţasnom grčkom. „Sutra će čeoni kvadrati početi da prelaze, a onda znam gde moţemo nabaviti ugalj.“ Tamno lice mu se smrklo. „Mada, treba da te upozorim, Marko Antonije, da ne veruješ kralju Jermenije. On je uvek u vezi sa svojim bratom u Mediji, a obojica su ljudi kralja Fraata. Bojim se da je tvoja prateća povorka bila preveliko iskušenje.'1 Antonije je ovog puta slušao; ali trebalo je preći još sto milja do Artaksate, a raspoloţenje legija bilo je sve sumornije i primicalo se neredima. „Ĉak pobuni”, rekao je Antonije Fonteju kad je jedna polovina

39 vojske prešla greben, a druga još prelazila ili čekala da pređe. „Ne usuđujem se da pokaţem lice.“ „To je tačno za sve nas“, odgovorio je neveselo Fontej. „Već sedam dana su na sirovoj pšenici, prsti na nogama su im pocrneli i otpadaju, kao i nosevi. Strašno! I smatraju da si za to kriv ti, Marko ti i samo ti. Nezadovoljnici pričaju da si prateću povorku morao da drţiš na oku.“ „Nisam, u stvari, kriv ja“, rekao je Antonije tuţno, „već košmar neuspešnog pohoda koji im nije pruţio priliku da se pokaţu u borbi. Smatraju da su samo sedeli u logoru sto dana gledajući u grad koji im je pokazao medicus nabijte ga sebi u guzicu, Rimljani! Mislite da ste veliki? E pa niste. Razumem..." Zaćutao je kad je Titije ţurno prišao, naizgled uplašen. „Marko Antonije, pobuna je na pomolu!“ „Reci mi nešto što ne znam, Titije." „Ne, ovo je ozbiljnol Sutra ili večeras, a moţda i sutra i večeras. Najmanje šest legija je umešano." „Hvala ti, Titije. Sad idi i sredi delovodnike ili izračunaj koliko dugujemo vojnicima ili već nešto bilo šta!“ Titije je otišao, ovog puta nemoćan da se doseti reše nja. „Biće večeras", rekao je Antonije. „Da, slaţem se", kazao je Fontej. „Hoćeš li mi pomoći da padnem na svoj mač, Gaju? Među najneprijatnijim posledicama ovako mišićavih grudi i ruku jeste to što mi skraćuju doseg. Ne mogu da uhvatim balčak dovoljno dobro da mač zabodem duboko i sigurno.4' Fontej se nije protivio. „Hoću", kazao je. Njih dvojica su čitavu tu noć proveli u šatoru čekajući da počne pobuna. Za Antonija, već očajnog, ovo je bio odgovarajući kraj najgoreg pohoda koji je jedan rimski vojskovođa vodio još otkako su Karbona germanski Kimbri isekli na komade ili otkako je Cepionova vojska izginula kod Arauziona ili najgore od svega kad je Hanibal kod Kane potukao Paula i Varona. Ni jedne jedne svetle tačke da obasja ambis potpunog poraza! Karbonova, Cepionova, Paulova i Varonova vojska makar je izginula boreći se! Njegova vojska pak nije imala ni najmanju priliku da pokaţe svoju hrabrost nijedne

40 bitke, samo nemoć. Ne mogu zameriti vojnicima što se bune, razmišljao je Antonije sedeći s mačem u krilu, spreman. Nemoć. To osećaju, snaţno kao i ja. Kako unucima da pričaju o pohodu Marka Antonija na Parćansku Mediju a da ne pijunu i pri samom spomenu? Bedan je, razbijen, sasvim lišen ponosa i ugleda. Miles gloriosus, to je Antonije. Hvalisavi vojnik. Savršen lik za farsu. Kočoperan, gord, pun sebe i svog značaja. Njegov uspeh je, međutim, isprazan kao i on sam. Smešan čovek, sprdnja od vojnika, neuspešan vojskovođa. Antonije Veliki. Ha. A zatim je pobuna iščezla na onom visokom prevoju kao da legionari nikad i nisu pričali o njoj. Ujutro su ljudi i dalje prelazili prevoj, koji je sredinom popodneva ostao za njima. Nekako je Antonije našao snage da ode među ljude pretvarajući se da nije čuo ni reč o pobuni. Dvadeset sedam dana nakon rasturanja logora pod Fraaspom, četrnaest legija i tek delić konjice stigli su u Artaksatu, trbuha ispunjenih s nešto malo hleba i onoliko konjskog mesa koliko su se mogli naterati da pojedu. Vodič Kir je Antoniju rekao gde se moţe poharati dovoljno uglja za kuvanje. U Artaksati je Antonije najpre vodiču Kiru dao kesu novca i dva dobra konja i poslao ga galopom i najbrţim putem na jug. Kirov zadatak bio je hitan i tajna, naročito čuvana od Artavazda. Kirovo odredište bio je Egipat, gde je zatraţio prijem kod kraljice Kleopatre; novac koji mu je Antonije dao, otet prethodne zime u Antiohiji, bio mu je propusnica do kraljice. Naređeno mu je da je iz moli da dođe u Belo Selo i donese pomoć za Antonijeve vojnike. Belo Selo je bilo mala luka nedaleko od Berita u Siriji, daleko neuglednije mesto od luka kakve su Berit, Sidon, Jopa. Kir je otišao sa zahvalnošću i hitro; da ostane u Jermeniji nakon odlaska Rimljana značilo bi smrtnu presudu jer je Rimljane vodio dobro, a to Artavazd od Jermenije nije ţeleo. Trebalo je da Rimljani tumaraju, izgubljeni, bez hrane i ogreva, dok svi do poslednjeg ne budu mrtvi.

41 Ali pored četrnaest nepotpunih legija lepo ulogore nih na obodu Artaksate, kralju Artavazdu nije preostalo ništa do da se ulaguje i moli Antonija da tu prezimi. Ne verujući nijednoj Artavazdovoj reči, Antonije je odbio da se zadrţi. Naterao je kralja da otvori ţitnice, a onda, prikladno snabdeven, krenuo u Karanu u susret olujama i snegu. Legionari, sada naizgled prekaljeni, tih poslednjih dvesta milja prelazili su teškim korakom, ali vedri jer su noću mogli da zapale vatre. I u Jermeniji je drveta bilo malo, ali se Jermeni iz Artaksate nisu usudili da se usprotive kad su se rimski vojnici obrušili na njihovo drvo za ogrev i zaplenili ga. Pomisao da će Jermeni umirati od hladnoće Rimljane nije ganula nimalo. Nisu oni marširali ţvaćući sirova zrna pšenice zahvaljujući istočnjačkoj podmuklosti! U Karanu, odakle je pohod počeo na prošle majske kalende, Antonije je stigao sredinom novembra. Svi njegovi legati primetili su ravnodušnost, zbunjenost, ali samo je Fontej znao koliko je Antonije bio blizu samoubistva. Znajući to, ali nimalo raspoloţen da to poveri i Kanidiju, Fontej je sebi dao zadatak da Antonija nagovori da nastavi na jug u Belo Selo. Kad bude tamo, mogao je, ukoliko bude potrebno, Kleopatri poslati još jednu poruku. Ali najpre je Antonije morao doţiveti najgore od nepopustljivog Kanidija. Njihov odnos nije uvek bio prijateljski jer je Kanidije još na početku pohoda video šta će se dogoditi i smesta je bio za povlačenje. Nije odobravao ni način na koji je prateća povorka okupljena i vođena. Sve je to, međutim, sada bila prošlost, a on se pomirio sa sobom i sopstvenim teţnjama. Njegova budućnost bila je uz Marka Antonija bez obzira na sve. „Popis je stigao i potpun je, Antonije", rekao je neumoljivo. „Od tridesetak hiljada pomoćnih pešaka nije preţiveo niko. Od deset hiljada galskih konjanika ostalo je njih šest hiljada, ali su izgubili konje. Od deset hiljada galaćanskih konjanika ostalo je četiri hiljade, ali su izgubili konje. Svi su na poslednjih sto milja zaklani i posluţili kao hrana. Od šesnaest legija, dve Statijanove nestale su i njihova sudbina je nepoznata. Preostalih četrnaest legija pretrpelo je teške

42 gubitke, ali nisu poumirali već su uglavnom zadobili promrzline. Ljudi koji su ostali bez prstiju na nogama moraće se povući iz sluţbe i kolima poslati kući. Bez noţnih prstiju ne mogu marširati. Sagum je, međutim, spasao prste na rukama. Izuzev Statijanove dve, svaka legija je bila u punom sastavu skoro pet hiljada vojnika, više od hiljadu neboraca. Sada svaka legija ima nepune četiri hiljade vojnika i moţda petsto neboraca.“ Kanidije je uzeo vazduh i gledao svuda izuzev Antoniju u lice. „Evo brojeva. Pomoćnih peša ka trideset hiljada. Pomoćnih konjanika deset hiljada, ali dvadeset hiljada konja. Ĉetrnaest hiljada legionara se više nikad neće boriti, a uz njih i osam hiljada Statijanovih. Neboraca devet hiljada. Ukupno sedamdeset hiljada ljudi, dvadeset hiljada konja. Dvadeset dve hiljade su legionari. Polovina vojske, i to ne bolja polovina. Nisu svi mrtvi, ali kao da jesu.“ „Biće bolje", rekao je Antonije drhtavih usana, „ako kaţemo da je trećina mrtva, petina onesposobljena. O, Kanidije, izgubiti toliko ljudi ne zametnuvši bitku! Ne mogu da kaţem ni da smo prošli kao kod Kane.“ „Makar niko nije prošao ispod jarma, Antonije. Ovo nije sramota, ovo je jednostavno nesreća uzrokovana vremenskim prilikama." „Fontej kaţe da treba da nastavim do Belog Sela kako bih sačekao kraljicu, poslao joj još jednu poruku ukoliko bude potrebno." „Dobra zamisao. Idi, Antonije." „Vodi vojsku najbolje što moţeš, Kanidije. Krzneni ili koţni nazuvci za sve, a kad naiđeš na mećavu, sačekaj da prođe u dobrom logoru. Budeš li se drţao Eufrata, biće, pretpostavljam, malo toplije. Samo neka budu u pokretu, a obećaj im da će ih, kad stignu u Belo Selo, dočekati Elisijska polja toplo sunce, obilje hrane i sve bludnice koje budem mogao da okupim u Siriji." Blagost je doţiveo sudbinu ostalih konja kad se ugalj pojavio između planinskog prevoja i Artaksate. Nogu koje su mu se bezmalo vukle po zemlji, Antonije je iz Karane krenuo na mesnom konjiću i u pratnji Fonteja, Marka Titija i Ahenobarba. Mesec dana kasnije stigao je u Belo Selo i otkrio da je mala luka zbunjena njegovom pojavom; Kleopatra nije došla niti gaje iz Egipta

43 sačekala ikakva poruka. Antonije je Titija poslao u Aleksandriju, ali ne s velikim nadama; nije ţelela da Antonije krene u ovaj pohod i nije bila ţena koja prašta. Neće biti pomoći ni novca da oporavi ostatke svojih legija, i mada je to što legije jesu desetkovane, ali ne i uništene, njemu ličilo na uspeh, ona će verovatni je oplakivati izgubljene pomoćne novake. Obuzela ga je utučenost koja se pretvorila u takav crni očaj da se Antonije latio krčaga s vinom, nemoćan da se suoči s mislima o ledenoj hladnoći, truleţnim noţnim prstima, pobuni one strašne noći, redovima i redovima lica što odraţavaju mrţnju, vojnicima koji ga preziru zbog gubitka voljenih konja, o sopstvenim bednim odlukama, uvek pogrešnim i uvek poraţavajućim. On i samo on snosio je krivicu za tolike smrti, za toliko ljudskog jada. Nepodnošljivo! Stoga je u piću nalazio zaborav i nastavljao da pije. Dvadeset-trideset puta dnevno izašao bi iz svog šatora, s punim krčagom u ruci, oteturao se do obliţnje obale i gledao ka ulazu u luku gde se nisu videli nijedan brod, nijedno jedro. „Dolazi li ona?“, pitao bi nekog ko bi se zatekao u blizini. „Dolazi li? Dolazi li?“ Mislili su da je lud i beţali istog časa kad bi ga videli da se pojavljuje iz šatora. Ko treba da dođe? Vratio bi se u šator, nastavio da pije, a onda opet izlazio: „Dolazi li ona? Dolazi li?“ Januar je prošao, februar došao, a zatim i kraj februara, a ona nije došla niti je poslala poruku. Ni glasa od Kira i Titija. Antonija na kraju ni noge više nisu drţale; leţao je s krčagom vina u šatoru i pokušavao da pita svakog ko bi ušao: „Dolazi li ona?“ „Dolazi li ona?“, upitao je kad je početkom marta pri metio pomeranje šatorskog krila, besmisleno mrmljanje onima kojima veliko iskustvo nije govorilo šta Antonije pokušava da kaţe. „Došla je“, odvratio je tihi glas. „Ona je ovde, Antonije.1* Prljav, smrdljiv, Antonije je nekako uspeo da se podigne na noge; pao je na kolena, a ona se spustila pored njega i privukla mu glavu na grudi

44 dok je plakao i plakao. Bila je uţasnuta, mada to je tek puka reč; nije ni izdaleka opisivala osećanja koja su se kovitlala u njenom umu i uništavala joj telo u danima koji su usledili nakon što je razgovarala s Fontejem i Ahenobarbom. Kad je Antonije u suzama zaspao, pa su ga mogli okupati i smestiti u postelju udobniju od njegovog vojničkog logorskog leţaja, bolni postupak treţnjenja i uzdrţavanja od vina napregnuo je Kleopatrinu dovitljivost do krajnjih granica; Antonije nije bio dobar bolesnik s obzirom na stanje njegovog uma odbijao je da govori, ljutio se kad mu uskrate vino i činilo se da ţali što je uopšte i poţeleo da Kleopatra bude tu. Stoga su Fontej i Ahenobarb morali razgovarati s njom, prvi vrlo rad da pomogne kako god moţe, a drugi i ne pokušavajući da prikrije da mu je mrska i da je prezire. Stoga se trudila da uţase podeli u skupine u nadi da će, prilazeći svemu razborito, moći da jasnije uvidi kako da isceli Marka Antonija. A ako treba da preţivi, mora biti isceljen! Od Fonteja je saznala sve o tom kobnom pohodu, uključujući i pojedinosti o noći kad je samoubistvo delo valo kao jedina mogućnost. O mećavama, ledu i snegu dubokom do butina nije znala ništa pošto je sneg videla samo tokom one dve zime u Rimu, a one nisu bile oštre, rečeno joj je tada; Tibar se nije zaledio, a retke pahuljice bile su čarolija, potpuno bezglasan svet prekriven beli nom. Ni izbliza, zaključila je, za poređenje s povlačenjem iz Fraaspe. Ahenobarb se više usredsredio da joj predstavi strašne slike stopala i noseva što trule usled promrzlina, ljudi koji ţvaću sirovu pšenicu, Antonija koji gubi razum zbog izdaje svih, od saveznika do vodiča. „Platila si za ovu propast", rekao je Ahenobarb, ,,a ni načas nisi pomislila na opremu koja nije bila spremna, a trebalo je da bude, poput tople odeće za legionare." Šta je mogla da odgovori? Da to nisu bile njene brige već da su Antonije i njego\ praefectus fabrum bili nadleţni za njih? Da je tako rekla, Ahenobarb bi njen odgovor pripisao samoočuvanju na

45 Antonijevu štetu; bilo je jasno da on ne ţeli da čuje ni reč protiv Antonija, da svu krivicu radije svaljuje na nju jer je pohod plaćen njenim novcem. Stoga je kazala: „Sve je već bilo spremno kad je stigao moj novac. Kako bi Antonije krenuo na pohod da nije bilo mog novca?“ „Ne bi bilo pohoda, kraljice! Antonije bi i dalje sedeo u Siriji s velikim dugom snabdevačima sve opreme, od veriţnjača do ratnih sprava.“ ,,A tebi bi bilo draţe da je nastavio tako nego da ima novac i da moţe da krene u pohod?" ,,Da“, prasnuo je Ahenobarb. „To znači da ga ne smatraš sposobnim vojskovođom." „Shvati to kako hoćeš, kraljice. Ja više nemam šta da kaţem.“ Ahenobarb je izjurio odišući mrţnjom. „Je li u pravu, Fonteju?“, upitala je svog saosećajnog doušnika. „Je li Marko Antonije nesposoban da vodi veliki poduhvat?” Iznenađen i zbunjen, Fontej je u sebi proklinjao Ahenobarbov brzopleti jezik. „Ne, veličanstvo, nije u pravu, ali on ne govori baš to što si shvatila. Da nisi pratila vojsku do Zeugme s namerom da ideš i dalje i da nisi izlagala svoje mišljenje na većima, ljudi poput Ahenobarba ne bi mogli da upute nijednu zamerku. Ono što je Ahenobarb govorio znači da si ti pokvarila pohod zahtevajući da se vodi na određen način da bi, bez tebe, Antonije bio drugačiji čovek i ne bi doţiveo poraz i ne za metnuvši bitku.“ „To nije pošteno!" rekla je bez daha. „Nisam Antoniju izdala nijedno naređenje! Nijedno!" „Ja ti verujem, gospo. Ali Ahenobarb neće nikad." Kad je počela pristizati u Belo Selo tri nundinae nakon što je stigla egipatska kraljica, vojska je zatekla malu luku zagušenu brodovima i logorima raspoređenim po obodu grada. Kleopatra je dovela lekare, vidare, naizgled čitavu legiju pekara i kuvara da nahrane vojnike boljom hranom od one koju su im davale sluge iz redova neboraca, udobne postelje, čistu meku odeču; otišla je čak tako daleko da je svoje robove poslala da pokupe sve morske jeţeve iz plićaka na velikom delu obale kako bi se svi mogli kupati bez straha od najgoreg zla što je postojalo na obalama ovog dela Našeg

46 mora. Ako Belo Selo i nije baš bilo slika i prilika Elisijskih polja, prosečnom legionaru je veoma ličilo na njih. Raspoloţenje se znatno popravilo, naročito među ljudima koji nisu izgubili prste na nogama. „Veoma sam zahvalan", rekao joj je Publije Kanidije. „Mojim momcima treba pravi odmor, a ti si im to omogućila. Kad se oporave, zaboraviće najgore nevolje." „Izuzev na truleţne prste i noseve", odvratila je gorko Kleopatra.

47 17 Julijeva luka je dovršena na vreme da Agripa moţe obučavati svoje veslače i pomorce tokom blage zime kad su na Novu godinu Lucije Gelije Poplikola i Marko Kokcej Nerva stupili na konzulsku duţnost. Kao i obično, istomišljenik je porazio neopredeljenog; nepristrasni treći na pregovorima za postizanje Brundizijskog sporazuma, Lucije Nerva je izgubio od svog brata, koji je bio Oktavijanov pristalica. Prisutnom u Rimu da bi bio Antonijev osmatrač, Poplikoli je dat zadatak da upravlja Rimom; Oktavijan nije ţeleo da Poplikola pokuša da po bedu nad Sekstom Pompejem pripiše Antonijevoj stranci, i dalje velikoj i vrlo glasnoj. Sabin je bio odgovarajući nadzornik izgradnje Julijeve luke i ţeleo je visoko zapovedništvo, ali kako s njim nije bilo lako, u Oktavijanovim očima bio je neprikladan; dok je Agripa bio zauzet u Julijevoj luci, Oktavijan je Senatu izneo svoje predloge. „Kako si bio konzul, izjednačen si sa Sabinom“, rekao je Agripi kad je ovaj došao u Rim da podnese izveštaj, „pa su Senat i narod doneli ukaz da ćeš ti, a ne Sabin, biti glavni zapovednik na kopnu i glavni zapovednik na moru. Pod mojim vodstvom, naravno.4* Dvogodišnje upravljanje Onostranom Galijom, konzulat i Oktavijanova vera u njegov poduhvat za Agripu su značili mnogo. U prilikama u kojima bi ranije pocrveneo i poricao svoje zasluge, sada bi naprosto bivao pomalo vaţan i izgledao zadovoljno. I dalje za sebe nije mislio da je značajan, ali mu se samopouzdanje uvećalo, no pritom nije pravio Antonijeve kobne greške; Marko Agripa nije bio lenj, nije zanemarivao pojedinosti i uredno je vodio prepisku! Kad bi primio pismo, Agripa je na njega smesta odgovarao i to toliko saţeto da primalac nije mogao imati ni najmanju nedoumicu u pogledu sadrţaja. Sve što je Agripa rekao u odgovor na vest o svom ogromnom zadatku bilo je: „Kako ţeliš, Cezare.44 „Međutim44, nastavio je Oktavijan, „ponizno bih te zamolio da mi pronađeš malo brodovlje ili dvetri legije kojima ću zapovedati. Ţelim da u ovom ratu učestvujem lično. Otkako sam se oţenio Livijom Druzilom, čini se da sam se sasvim oslobodio astme, čak i u

48 blizini konja, pa bi trebalo da preţivim i da se pritom ne izloţim novom mnoštvu izmišljotina o mom kukavičluku.44 Reči su izgovorene mirno, ali sjaj u njegovim očima odavao je odlučnost da zauvek spere sa sebe ljagu iz Filipa. „To sam svakako nameravao, Cezare“, rekao je Agripa smešeći se. „Ako imaš vremena, voleo bih da razgovaramo o ratnom pohodu." „Livija Druzila bi trebalo da bude ovde." „Slaţem se. Je li kod kuće ili kupuje odeću?" Oktavijanova ţena nije imala mnogo mana, ali ljubav prema lepoj odeći bila je izvesno jedna od njih. Zahtevala je da se lepo oblači, imala savršen ukus, a na nakitu, koji je njen muţ redovno uvećavao, zavidela joj je svaka ţena u Rimu. To joj inače štedljivi Oktavijan nije zamerao jer je ţeleo da njegova ţena bude iznad svih ostalih u svakom pogledu; mora izgledati i ponašati se kao nekruni sana kraljica i tako uspostaviti svoju nadmoć nad drugim ţenama. Jednog dana će to biti veoma vaţno. „Mislim da je kod kuće." Oktavijan je pljesnuo rukama i čoveku koji se pojavio rekao da ode po gospu Lidiju Druzilu. Ušla je časak kasnije, odevena u lelujave slojeve tkanine vrlo tamne plave boje u koju je ponegde bio ušiven safir što bi blesnuo pod zrakom svetlosti. Ogrlica, naušnice i narukvice bile su od safira i bisera, kao i dugmad što su joj na određenim razmacima skupljala rukave. Agripa je zatreptao, ošamućen. „Ukusno, mila moja", kazao je Oktavijan poput se damdesetogodišnjaka; tako je delovala na njega. „Da, ne mogu da shvatim zašto su safiri toliko neomiljeni", rekla je smeštajući se u stolicu. „Smatram daje njihova tamna boja prefinjena." Oktavijan je glavom klimnuo pisarima i sluţbenicima koji su stajali slušajući pomno. „Idite da ručate ili da prebrojite ribe u jedinom ribnjaku koji Germani još nisu poharali", kazao im je. Obratio se Agripi: „O samo da ne ţivim iza utvrđenih zidina! Reci mi da ću ove godine moći da ih srušim, Agripa!“ „Ove godine, sigurno, Cezare.“

49 „Govori, Agripa.“ No Agripa je najpre raširio veliku mapu na prostranom stolu što je sluţio kao mesto za sređivanje mnoštva spisa koje je zauzeti trijumvir sakupio obavljajući svoje duţnosti; mapa je prikazivala Italiju od Jadrana do Toskanskog mora, Siciliju i provinciju Afriku. „Upravo sam završio prebrojavanje i mogu ti reći da ćemo imati četiristo jedanaest brodova1, rekao je Agripa. „Svi, izuzev onih sto četrdeset, spremni su i čekaju u Julijevoj luci.“ „Antonijevih sto dvadeset i Oktavijinih dvadeset u Tarentu“, kazao je Oktavijan. „Tačno. Da nameravaju da plove kroz Mesanski tesnac, bili bi ugroţeni, ali neće ići blizu tesnaca. Ići će okolnim putem na jug i na Siciliju pristati kod rta Pahina, a onda se obalom prikrasti na sever

50 da napadnu Sirakuzu. Ovo brodovlje ide Tauru, koji će takođe imati i četiri kopnene legije. Nakon što zauzme Sirakuzu, treba da krene preko obronaka Etne, usput zauzimajući sela, i legije dovede do Mesane, gde će biti središte najţešćeg otpora. Ali Tauru će trebati pomoć i da zauzme Sirakuzu i dok potom bude marširao kopnom.“ Svetlosmeđe oči usađene pod Agripinim istaknutim čelom iznenada su zadobile zelen odsjaj. „Najopasniji zadatak jeste mamac koji se sastoji od šezdeset velikih petica‟ posebno odabranih da izdrţe tešku pomorsku bitku voleo bih da ih ne izgubim, ako je moguće, iako su mamac. Ovo brodovlje će ploviti od Julijeve luke kroz tesnac kao pojačanje Tauru. Sekst Pompej će raditi ono što i uvek radi vrebaće u tesnacu. I napašće naš mamac kao lav jelena. Cilj je da se Sekstova paţnja prikuje za tesnac i, shodno tome, za Sirakuzu zašto bi brodovlje sastavljeno od velikih petica plovilo na jug nego da napadne Sirakuzu? Uz malo sreće, moje brodovlje, koje će ići za mamcem, preteći će Seksta i uspeti da legije iskrca kod Mila.“ „Ja ću zapovedati brodovljem-mamcem“, rekao je nestrpljivo Oktavijan. „Daj mi taj zadatak, Agripa, molim te! Povešću Sabina sa sobom, pa se neće osetiti kao da je preskočen pri dodeljivanju vaţnog posla.“ „Ako ţeliš brodovljemamac, Cezare, tvoje je.“ „Dosad dvokraki napad usmeren na istočni deo ostr va“, kazala je Livija Druzila. „Ti ćeš, Agripa, ka Mesani krenuti sa zapada, dok će Taur Mesani prići s juga. A šta je sa zapadnim delom Sicilije?“ Agripino lice odraţavalo je nezadovoljstvo. „Za to ćemo, gospo, morati, bojim se, upotrebiti Marka Lepida i neke od isuviše brojnih legija koje je nagomilao u provinciji Africi. Kratka je plovidba od Afrike do Lilibeja i Agrigenta, bolje da je preduzme Lepid. Sekstovo središte moţda jeste u Agrigentu, ali on se u toj oblasti neće zadrţavati kad se toliko toga događa oko Sirakuze i Mesane.“ „Nisam ni mislila da će se on zadrţati tamo, ali njegova riznica hoće“, odvratila je Livija Druzila i pogledala odlučno. „Ma šta da radimo, ne moţemo dopustiti Lepidu da utekne s bogatstvom Seksta Pompeja. A on će to pokušati." „Svakako“, rekao je Oktavijan. „Naţalost, prisustvovao je našem