Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

151 onemogućilo da išta učini valjano. Njegova majka nije imala taj njegov otpor kako je i mogla? Rođena i odgojena u leglu zmija poput Ptolemeja Auleta, zamišljala je da vladati znači drugima prepustiti beskorisno svakodnevno upravljanje, a ti drugi su najve rovatnije bili podjednako uspešne ulizice koliko i istinski daroviti. Dobro je znao ograničenja svoje majke. Takođe je znao zašto je pokušavala da Antoniju oduzme ono rimsko u njemu, njegovu nezavisnost i rasuđivanje. Nju neće zadovoljiti ništa drugo do vlast nad čitavim svetom, a Rim je smatrala svojim neprijateljem. I s pravom; vlast utvrđena u Rimu neće joj biti predata bez rata. O zašto nije stariji! Tada bi se s Kleopatrom mogao suočiti kao njoj ravan i odlučno joj reći da ono što ona ţeli za njega nije to što on ţeli. Ovako, dosad joj nije rekao ništa o sop stvenim osećanjima shvatajući da bi njegovo mišljenje odbacila kao dečačko. Ali on nije dečak, nikad zapravo i nije bio dečak! S rano sazrelim umom koji je nasledio od oca i kraljevskim poloţajem od ranog detinjstva, hranio se znanjem kao izgladneli pas krvlju samo zato što je voleo da uči. Svaku činjenicu bi prihvatio, pohranio da je se smesta seti kad mu zatreba i, kad bi se nakupilo dovoljno znanja o nečemu, to bi upoređivao. No nije voleo vlast i nije znao je li to vaţilo i za njegovog oca. Ponekad je pomišljao da jeste; Cezar se uzdigao do visina Olimpa zato što bi u suprotnom bio prognan i lišen svakog po mena u rimskim analima. Tu sudbinu Cezar nije mogao podneti. No nije se mnogo trudio da ţivi, Cezarion je to nekako znao. Moj tata, koga još otkako sam prohodao pamtim toliko ţivo da upravo ovog časa mogu da zamislim njegovo lice, njegovo visoko snaţno telo. Moj tata, koji mi očajnički nedostaje. Antonije je veličanstven čovek, ali nije Cezar. Ovde mi je potreban moj tata da me posavetuje, a to je nemoguće. Ohrabren, potraţio je Kleopatru i pokušao da joj kaţe šta oseća, ali je ispalo kao što je očekivao. Nasmejala mu se, uštinula ga za obraz, poljubila ga s ljubavlju i rekla mu da ide i radi ono što rade dečaci njegovih godina. Povređen, osamljen, bez ikoga kome bi se obratio, u mislima se još više udaljio od majke i počeo da izostaje s večere. Da ode Antoniju, nikad mu nije palo na pamet; Antonija je smatrao Kleopatrinim plenom i mislio je da će i Antonijev odgovor

152 biti isti kao i njen. Izostanci s večere postali su po brojnosti upravo srazmerni Kleopatrinom sve nemilosrdnijem ponašanju prema muţu, prema kome se u svojim preduzećima ophodila, razmišljao je Cezarion, pre kao prema sinu negoli kao sebi ravnom. Bilo je, međutim, i lepih dana, ponekad i duţih razdoblja; u januaru je kraljica izvukla Filopator iz spremištai Nilom otplovila

153 do Prvog katarakta iako nije bilo pravo vreme za proveru nilomera. Za Cezariona divno putovanje. Već je bio na tom putovanju, ali je bio mlađi; sada je bio dovoljno odrastao da shvati svaku pojedinost tog iskustva, od sopstvene boţanske prirode do jednostavnosti ţivota uz moćnu reku. Ĉinjenice su pohranjene; kasnije, kad zaista bude faraon, ovim ljudima će pruţiti bolji ţivot. Na njegov zahtev zaustavili su se u Koptu i kopnenim karavanskim putem otišli do Mios Hormosa u Arabljanski za liv; ţeleo je da ode dalje do Berenike, dalje niz Zaliv, ali je Kleopatra to odbila. Iz Mios Hormosa i Berenike egipatsko brodovlje plovilo je ka Indiji i Taprobani, i tu se vraćalo donoseći začine, biber, bisere, safire i rubine. Ovde je bila i luka za brodovlje Roga Afrike; nosilo je slonovaču, cimet, mir i kad sa afričke obale oko Roga. Posebno brodovlje donosilo je zlato i dragulje koji su kopnom otpremani u Zaliv iz Etiopije i Nubije; zemlja je bila isuviše nepristupačna, a Nil isuviše ispresecan kataraktima i brzacima da bi se koristila reka. Na povratku, sada nošeni strujom, zastali su u Memfisu, ušli u Ptahovo svetilište i videli dragocene podzemne hodnike koji su se račvah na velikoj duţini prema poljima s piramidama. Ni Cezarion ni Antonije ih nisu videli, ali Kaem, njihov vodič, pazio je da ne dopusti Antoniju da vidi gde i kako se pristupa ulazu; vođen je s povezom na očima i mislio je da je sve velika šala dok, kad su mu skinuli povez, nije ugledao bogatstvo Egipta. Za Cezariona je to predstavljalo čak i veće čudo; nije mogao ni da zamisli koliko bogatstva ima, i ostatak dugog putovanja proveo je čudeći se majčinom tvrdičluku. Mogla je da hrani čitavu Aleksandriju bez ikakve teškoće, a gunđala je zbog njegovog neznatnog poklona u ţitu! „Ne razumem je“, promrmljao je Antoniju dok je Filopator uplovljavao u Kraljevsku luku. Primedba je Antonija nasmejala do suza.

154 22 Osvajanje Ilirika trebalo je da traje tri godine, ali prva, ona ista godina kad je Antonije trebalo da bude stariji konzul, bila je najteţa, naprosto zato što je trebalo godinu dana da se shvati kako je najbolje da se pristupi poslu. Kao i sva Oktavijanova preduzeća, i ovo je bilo pripremljeno podrobno koliko jedan vojni zahvat moţe biti. Gaj Antistije Vet, guverner Italske Galije za vreme pohoda na Ilirik, trebalo je da se obračuna s nemirnim plemenima koja su ţivela u Dolini Salasa na severoza padnoj granici; iako je bila stotinama milja udaljena od Ilirika, Oktavijan nije ţeleo da ijedan deo Italske Galije prepusti na milost varvarskim plemenima, a Salasi su i dalje bili neprilika. Stvarni pohod na Ilirik bio je podeljen na tri zasebna ratišta jedno na moru, dva na kopnu. Ponovo u milosti, Menodor je dobio zapovedništvo nad jadranskim brodovljem; njegov posao bio je da pretraţuje ostrva uz Istriju i Dalmaciju i počisti liburnijske gusare s mora. Statilije Taur dobio je zapovedništvo nad skupinom legata koji su nadirali na istok iz Akvileje preko prevoj a na planini Okri prema gradu Emoni i, na kraju, gornjem toku reke Save. Tu su ţiveli Taurisci i njihovi saveznici koji su neprestano napadali Akvileju i Tergestu. Agripa je trebalo da udari jugozapadno od Tergeste u zemlje Dalmata i grad Seniju; odatle će zapovedništvo preuzeti sam Oktavijan, krenuti na istok, preko planina, i spustiti se na reku Kolapis. Kad stigne na reku, marširaće na Sisciju, na ušću Kolapisa i Save. Bila je to divlja i nepoznata zemlja. Širenje glasina počelo je daleko pre pohoda jer je osvajanje Ilirika bilo deo Oktavijanove zamisli da narodu Italije i Rima jasno stavi do znanja da on i jedino on brine o njihovoj bezbednosti podjednako kao i o dobrostanju. Kad Italska Galija bude oslobođena spoljašnje opasnosti, čitavo planinama omeđeno italsko ,,bedro“ biće bezbed no kao i sredina italske ,,čizme“. Ostavljajući Mecenu da upravlja Rimom pod ravnodušnim okom konzula, Oktavijan je iz Ankone otplovio u Tergestu, a odatle odjahao da se Agripinim legijama pridruţi sa zvanjem vrhovnog

155 zapovednika. Ilirik je predstavljao veliko iznenađenje; koliko god daje bio naviknut na guste šume, Oktavijan je naslutio da su ove sličnije zelenim pustopoljima germanskih šuma nego bilo čemu u Italiji i ostalim prosvećenim oblastima. Vlaţna, mračna šuma pruţala se u beskraj, divovska drveta bila gušća no što se moglo zamisliti, a zemlja pod njima je bila toliko zaklonjena od svetlosti da su tu rasle samo paprati i pečurke. Narod, sada Japudi, lovili su jelene, medvede, vukove, divlja goveda i divlje mačke, neke za hranu, a neke da bi štitili svoja bedna sela. Samo na nekolikim čistinama obrađivali su zemlju i gajili proso i pir, izvor bezbojnog hleba. Ţene su drţale pokoju kokošku, ah ishrana im je bila jednolična i ne baš puna hranljivih sastojaka. Trgovina, koja se odvijala u jednom jedinom središtu Nauportu, podrazumevala je medvede koţe, krzno i zlato iz reka Korkorasa i Kolapisa. Agripu je pronašao u Avendu, koji se predao pri jednom pogledu na legije i onu zastrašujuću opsadnu opremu. Avendo je bio poslednji koji im se mirno predao; kad su legije počele prelaziti Kapelsko gorje, pokazalo se da u šumama raste šiblje i ţbunje kroz koje se ne moţe proći ukoliko se staza doslovce ne proseče. „Nije čudo“, rekao je Oktavijan Agripi, „što je mir uspostavljen u zemljama mnogo udaljenijim od Italije nego što je Ilirik, dok je sam Ilirik nepokoren. Mislim da bi čak i moj boţanski otac pobeleo na ovom groznom me stu.“ Stresao se. „Takođe marširamo ako tu reč mogu da upotrebim posprdno u opasnosti od napada. Zbog šiblja ne moţe da se vidi čeka li nas zaseda.“ ,,Tačno“, kazao je Agripa, čekajući da vidi šta predlaţe Cezar. „Bi li koristilo da pošaljemo neku kohortu na okolne grebene? Moţda bi imali priliku da opaze kako napadači prelaze kakvu čistinu. “ „Dobra taktika, Cezare“, odvratio je Agripa, zadovoljan. Oktavijan se osmehnuo. „Nisi mislio da ću se doseti ti, zar ne?“ „Nikad te ne potcenjujem, Cezare. Prepun si iznenađenja." Izvidničke kohorte osujetile su zasede; Terpon je pao, čekao ih je Metul. Bilo je to najveće naselje u oblasti, s dobro utvrđenim drvenim uporištem na litici visokoj dvesta stopa. Kapije su mu bile

156 zatvorene, stanovnici prkosni. „Misliš li da ga moţeš zauzeti?“, upitao je Agripa Oktavijana. „Ne znam, ali znam da ti moţeš." „Ne, jer neću biti ovde. Taur je u nedoumici treba li da nastavi na istok ili da krene na sever ka Panoniji?" „Rim mora umiriti i istok i sever, pa bolje da kreneš i odlučiš umesto njega. Ali meni ćeš nedostajati!" Oktavijan je paţljivo osmotrio Metul i zaključio da je najbolje da napadne tako što će sa dna doline podići nasip sve do zidina, visokih dvesta stopa i napravljenih od trupaca. Legionari su vedro kopali i nasipali kamenom prošaranu zemlju do određene visine. No Metuljani, koji su godinama ranije zarobili opsadne sprave i opremu od Aula Gabinija, brzo su upotrebili izvrsne rimske ašove i lopate da podriju nasip; isprese can hodnicima, nasip se srušio. Oktavijan ga je iznova podigao ali ne tik uz metulske stene. Sada je stajao zasebno, sa svake strane poduprt debelim daskama. Uz njega je podignut još jedan nasip. Sposobne da naprave sve, legionarske zanatlije počele su graditi drveni okvir između stena tvrđave i dva rimska nasipa; kad skela dosegne visinu zidina, preko nje će sa svakog nasipa po dva mosta voditi do zidina. Svaki od četiri prilazna mosta bio je dovoljno širok da osmorica vojnika stoje jedan do drugog, pa će u napadu odmah učestvovati veliki broj ljudi. Agripa se vratio baš u trenutku kad je počeo napad na zidine Metula i zamišljeno obišao opsadne radove. „Avarik u maloj razmeri i daleko slabiji", kazao je. Oktavijan je izgledao skrhano. „Pogrešio sam? To nije ono što nam treba? O, Marko, nećemo traćiti ţivote ljudi! Ako nije dobro, sruši ovo, molim te! Smislićeš nešto bolje." „Ne, ne, dobro je", tešio ga je Agripa. „Avarik je imao murus Gallicus i čak je i Boţanskom Juliju trebalo mesec dana da podigne postolje od debala. Ovo će za Metul biti dovoljno."

157 Za Oktavijana je mnogo toga zavisilo od ovog pohoda na Ilirik, više čak i od političkog značaja pohoda. Osam godina je proteklo od Filipa, a uprkos pohodu na Seksta Pompeja, ljudi su se i dalje podsmevali da je kukavica, da se isuviše plaši da bi se suočio s neprijateljskim vojnicima. Astma je najzad nestala i smatrao je da napad neće doţiveti u ovakvom okruţenju, vlaţnom i pošumljenom. Verovao je da ga je brak s Livijom Druzilom izlečio jer se sećao kako je Hapdefan, egipatski lekar njegovog boţanskog oca, govorio da je srećan porodični ţivot najbolji lek. Ovde u Iliriku morao je steći novi ugled kao hrabar vojnik. Ne kao vojskovođa, već kao onaj koji se bori u prvim redovima, s mačem i štitom, isto onako kako je to njegov boţanski otac činio u mnogim prilikama. Negde je morao pronaći priliku da bude u prvim borbenim redovima, ali dosad mu to nije uspevalo. Moralo je to biti neusiljeno i napeto, vidljivo onima koji se bore oko njega nešto zaista izuzetno, vredno da se prepričava po legijama. Ako se to dogodi, više ga neće pratiti izmišljotina iz Filipa. Oţiljke iz bitke moći će pokazati svima. Dobio je priliku kad je u zoru, dan nakon Agripinog povratka, počeo napad na Metul. Ţeleći da se po svaku cenu reše rimskog prisustva, Metuljani su neopaţe ni probili izlaz iz tvrđave i izašli podno skele usred noći. Testerama su presekli noseće grede, ali ne do kraja; teţina legionara koji su nadirali na most dovela je do rušenja. Tri od četiri mosta srušila su se, a na desetine vojnika palo u dolinu. Srećnim slučajem Oktavijan se nalazio blizu preostalog mosta. Kad su njegovi vojnici zastali i počeli da se povlače, zgrabio je štit, izvukao mač i potrčao u prvi red več na pola puta. „Hajdemo, momci!“, povikao je. „Cezar je ovde, moţete vi to!“ Njegova pojava učinila je čudo; kličući i izvikujući ratne pokliče Marsu Nepobedivom, vojnici su se zbili i, s Oktavijanom na čelu, krenuli. Umalo su uspeli. Baš pred zidom most je popustio uz zaglušujuće zvuke pucanja; Oktavijan i vojnici koji su stajali neposredno iza njega pali su u dolinu. Ne mogu da umrem!, ponavljao je u sebi Oktavijan, ali nije gubio prisebnost. Dok je padao s drvenog okvira, zgrabio je kraj slomljene

158 grede i drţao se dovoljno dugo da uoči još jednu ispod, pa se s visine od dvesta stopa spustio postepeno. Imao je utisak da mu je ruka iščašena, šake i podlaktice su mu bile prepune cepki, a negde je u desno koleno zadobio strašan udarac, ali kad se obreo na mahovinom obrasloj zemlji pod drvenom građom, bio je i dalje ţiv. Izbezumljeni ljudi rasklanjali su gomilu građe dovikujući svojim uţasnutim drugovima da je Cezar povre đen, ali ne i mrtav. Dok su ga izvlačili, pazeći koliko su mogli na njegovu desnu nogu, stigao je Agripa, poble deo. Oktavijan je podigao pogled na lica nad sobom, u teškim bolovima, ali rešen da ne bude slabić i da to ne pokaţe. „Šta je ovo?“, upitao je. „Šta radiš ovde, Agripa? Diţi nove mostove i zauzimaj ovu nesrećnu malu tvrđavu!" Kako su mu Oktavijanovi košmari o kukavičluku bili dobro poznati, Agripa se osmehnuo. „Očekivano!" po vikao je zvonkim glasom. „Cezar je teško povređen, ali naše naređenje je da zauzmemo Metul! Hajdemo, momci, da počnemo iz početka!" Bitka je, što se tiče Oktavijana, bila završena; stavljen je na nosila i odnet u lekarski šator prepun ranjenika, toliko ranjenika da su leţali posvuda i oko šatora. Neki su bili zastrašujuće nepomični, neki stenjali, jaukali, vikali. Kad su vojnici koji su ga nosili hteli da sve ranjenike gurnu u stranu kako bi Cezar smesta dobio neophodnu paţnju, Oktavijan ih je zaustavio. ,,Ne!“, prodahtao je. „Spustite me! Ĉekaću dok lekari ne budu smatrah da je na moje rane došao red.“ I od toga ga nisu mogli odgovoriti. Neko mu je čvrsto privezao koleno da bi zaustavio krvarenje, a onda je legao i čekao svoj red, dok su vojnici pokušavali da ga dodirnu za sreću, a oni koji su imali snage da puze hvatali ga za ruku. To nije značilo da ga je, kad je na njega došao red, pregledao pomoćni lekar. Glavni lekar Publije Kornelije lično mu je pregledao koleno, dok mu je neki potčinjeni vadio cepke iz šaka i podlaktica. Kad je skinut zavoj, Kornelije je progunđao. „Gadna rana, Cezare", kazao je pipajući paţljivo. „Slomio si čašicu, a njeni delići su na nekim mestima probili koţu. Srećom, nijedan od velikih

159 krvnih sudova nije oštećen, a rana, iako polako, krvari mnogo. Moraću da izvadim de liće a to će biti bolno." „Vadi, Kornelije", rekao je s osmehom Oktavijan, sve stan da svi ostali u ogromnom šatoru gledaju i slušaju. „Ako viknem, sedi na mene." Nije znao odakle je smogao snage da izdrţi sledeći sat; dok mu je Kornelije obrađivao koleno, Oktavijan je razgovarao s ostalim ranjenicima, šalio se s njima i sopstve nim mukama nije pridavao vaţnost. U stvari, da nije bilo bolova, čitavo iskustvo bilo bi zadivljujuće. Koliko zapo vednika ikad uđe u lekarski šator da lično vide šta rat moţe da učini?, pitao se. Ono što sam danas video još je jedan razlog zašto ću, kad budem nesporni prvi čovek Rima, podići Pelion na Osu da izbegnem rat zarad rata, rat kako bi se osigurao trijumf nakon što se okonča gu vernerska sluţba. Moje legije će biti u pripravnosti, neće napadati. Boriće se jedino kad ne bude druge mogućnosti. Ovi ljudi su nezamislivo hrabri i ne zasluţuju da pate nepotrebno. Namera da zauzmem Metul bila je loša, nisam računao da će neprijatelj biti dovoljno oštrouman da učini što je učinio. I zato sam budala. Ali srećna budala. Zato što sam povređen zbog sopstvene greške, vojnici mi neće zameriti grešku. „Moraš da se vratiš u Rim“, rekao je Agripa nakon što se Metul predao. Prilazni mostovi ponovo su izgrađeni na čvršćem okviru i postavljene straţe kako metuljanski kopači ne bi ponovili svoj potez; sama činjenica da je Cezar teško ranjen podstakla je ljude da uđu u Metul. A Metul je spaljen do temelja nakon što je neke stanovnike zahvatio strah. Nije bilo ni plena ni zarobljenika koje bi prodali u roblje. „Bojim se da si u pravu", uspeo je da odgovori Oktavijan; bol je bio jači nego onog trenutka kad je zadobio povredu. Stezao je pokrivače očiju upalih u duplje. „Moraćeš nastaviti bez mene, Agripa." Suvo se nasmejao. „Ništa ne moţe sprečiti uspeh, znam! U stvari, pokazaćeš se još bolje." „Ne krivi sebe, Cezare, molim te.“ Agripa se namrštio. „Kornelije mi kaţe da ti je koleno upaljeno i zamolio me da te nagovorim da popiješ sirup od maka kako bi ublaţio bol.“

160 „Moţda kad odem odavde, ali dotad ne mogu. Sirup od maka nije na raspolaganju običnom legionaru, a neki od njih imaju gore bolove od mene.“ Oktavijan je iskrivio lice i pomerio se na šatorskoj postelji. „Ako treba da izbrišem Filipe, moram nastaviti ovako.“ „Samo dok to znači da ćeš preţiveti, Cezare.“ ,,Oh, preţiveću ja!“ Trebalo je pet nundinae da se Oktavijan, koji nije mogao ustati iz nosiljke, prebaci u Tergestu i još tri da preko Ankone stigne u Rim. Apenine je prešao u bunilu izazvanom zaraţenom ranom, no pomoćni lekar, koji je putovao s njim, probušio je čir što se stvorio, pa se Oktavijan, kad su ga uneli u njegovu kuću, osećao bolje. Livija Druzila ga je obasula suzama i poljupcima, a onda mu rekla da će spavati u drugoj prostoriji dok on ne bude van opasnosti. ,,Ne“, kazao je odlučno, „ne! Izdrţao sam sve samo zahvaljujući pomisli da ću leţati pored tebe u našoj postelji." Oduševljena koliko i zabrinuta, Livija Druzila se sloţila da deli njegovu postelju pod uslovom da mu na po vređeno koleno stave zaobljeni zaklon od trske. „Cecilije Antifan će znati kako da ga izleči“, rekla je. „Serem se na Cecilija Antifana!“, zareţao je Oktavijan ţestoko. „Ako ništa drugo, draga moja, na ovom pohodu sam naučio da su naši vojni lekari daleko sposobniji od svih grčkih lekara u Rimu. Publije Kornelije mi je pruţio usluge Gaja Licinija i Gaj Licinije če nastaviti da me leči, je li jasno?“ „Jeste, Cezare.“ Bilo zbog lečenja Gaja Licinija ili zato što je Oktavijan u dvadeset devetoj bio daleko boljeg zdravlja nego kad mu je bilo dvadeset, čim je smešten u sopstvenu postelju pored Livije Druzile, oporavak je tekao brzo. Kad je prvi put izašao iz kuće i otišao na Forum, hramao je uz pomoć dva štapa, ah dve nundinae kasnije hodao je ţivahno pomaţući se samo jednim, a i njega je ubrzo odbacio. Ljudi su mu klicali; niko, čak ni najverniji među Antonijevim senatorima, više nije pričao o Filipima. Koleno (zgodno mesto za

161 gadnu ranu, shvatio je) moglo se otkriti da ga pogledaju, pa su nad njim negodovali i uzvikivali sad kad zavoji nisu bili neophodni. Ĉak su i oţiljci na njegovim rukama i podlakticama izazivali divljenje jer su neke cepke bile velike. Njegovo junaštvo bilo je očigledno. Ubrzo posle njegovog oporavka stigla je vest o nevoljama kod Siscije, koju je zauzeo Agripa. Kao zapovedni ka vojske u gradu ostavio je Fufija Gemina, ah Japudi su ţestoko napali. Oktavijan i Agripa su krenuli da je oslobode, ali su otkrili da je Fufije Gemin uspeo da pobunu suzbije bez njih. Stoga su obredi na prvi dan nove godine mogli proteći kako je nameravano; Oktavijan je postao stariji konzul, a Agripa, premda konzular, preuzeo je duţnosti kurulskog edila. Po mnogo čemu ovo je trebalo da bude godina Agripine najveće slave jer je započeo ogromno ispitivanje snabdevanja vodom i odvodnih kanala u Rimu. Obnavljanje Marcijevog akvedukta je završeno, a Julijev akvedukt proširen kako bi se više vode dovelo do Kvirinala i Viminala, koji su se dosad uglavnom oslanjali na izvore. Divno, jeste, ali beznačajno u poređe nju s onim što je Agripa preduzeo u moćnim rimskim odvodnim kanalima. Tri podzemna toka omogućila su izvodljivost ovog spleta zasvođenih podzemnih prolaza; postojala su tri ispusta, jedan tik ispod Trigarija, gde je Tibar bio čist i moglo se plivati, jedan u Rimskoj luci, a jedan, najveći, gde je Cloaca Maxima isticala samo s jedne strane Drvenog mosta. Tu je otvor (nekad se tu izlivala reka Spinon) bio dovoljno velik da se u Veliku kloaku moţe ući čamcem na vesla. Ĉitav Rim se divio obilascima koje je Agripa vršio u svom čamcu, iscrtavao mreţu kanala, beleţio gde se nalaze zidovi koje treba podupreti ili opraviti. Neće se više, obećao je Agripa, zagušivati odvodni kanali kad se izlije Otac Tibar. Štaviše, rekao je ovaj sjajni čovek, nije nameravao da se odrekne nadzora nad odvodnim kanalima i vodo snabdevanjem ni kad mu prestane duţnost edila; dok je ţiv, Marko Agripa će sedeti kao crni pas pred prostorijama preduzeća za vodosnabdevanje i odvodne kanale koja su predugo kinjila Rim. Među narodom je jedino Oktavijan uspevao da bude upola omiljen

162 kao Agripa. Zastrašivši preduzeća za vodosnabdevanje i odvodne kanale, Agripa je potom sve opsenare, proroke, gatare i nadrilekare prognao iz Rima. Skinuo je prašinu s tegova i mera i naterao sve trgovce da se pridrţavaju propisanih mera, a zatim prešao na građevinare. Neko vreme je pokušavao da visinu svih insula ograniči na sto stopa, ali uskoro je otkrio da tom zadatku nije dorastao čak ni Marko Agripa. Ono što je mogao i uradio bilo je da se poštara da otvor cevi što vode do česmi bude odgovarajuće veličine; neće više biti rasipanja vode u lepim stanovima na Palatinu i Karini! „Zapanjuje me“, kazala je Livija Druzila svom muţu, „kako Agripa uspeva da čini sve ovo i da pritom vodi pohod u Iliriku! Do ove godine sam mislila da si ti naj neumereniji radnik u Rimu, ali ma koliko da te volim, Cezare, moram reći da Agripa čini više.“ Oktavijan ju je zagrlio i poljubio u čelo. „Ne ljutim se, meum mel, jer znam zašto je tako. Da Agripa samo kod kuće ima ţenu dragu kao što si ti, ne bi toliko radio. Ovako, koristi svaki izgovor kako vreme ne bi provodio s Atikom." „U pravu si“, odvratila je tuţno. „Šta moţemo da uradimo?" „Ništa.“ „Razvod je jedino rešenje." „O tome odluku mora doneti sam.“ Tada se svet Livije Druzile okrenuo naglavačke, onako kako ni ona ni Oktavijan nisu očekivali. Tiberije Klaudije Neron, star jedva pedeset godina, umro je toliko iznenadno da je kućepazitelj otkrio njegovo telo, još pogrbljeno nad radnim stolom. Oporukom, koju je Oktavijan otvorio, sve što je imao ostavio je starijem sinu Tiberiju, ali nije kazao šta ţeli da se uradi sa dečacima. Mladi Tiberije imao je osam godina; njegov brat Druz, rođen nakon što mu se majka udala za Oktavijana, tek je napunio pet. „Mislim, draga moja, da ih moramo uzeti", rekao je Oktavijan zaprepašćenoj Liviji Druzili. „Cezare, ne!“, prodahtala je. „Vaspitani su da te mrze! Ne vole ni

163 mene, bar koliko znam nikad ih ne viđam! O ne, molim te, ne čini mi to! Ne čini to sebi!“ Oktavijan nije imao nikakvih zabluda o Liviji Druzili; iako je tvrdila suprotno, nije bila stvorena za majku. Njena deca kao da nisu postojala, toliko je malo mislila na njih, a kad bi je neko upitao koliko često ih posećuje, ţurno bi se pozvala na Neronovu zabranu nije poţeljna. Bilo je prilika kad se pitao koliko se trudi da ostane u drugom stanju s njim, ali nije ţalio što ne ostaje. I koliko je samo srečan! Bogovi su mu dali sinove Livije Druzile. Ako mala Julija ne bude imala sinove, njegovo ime će i dalje imati ko da nasledi. „Učinićemo to“, rekao je glasom koji je njegovoj ţeni jasno govorio da se neće predomisliti. „Siroti dečaci nemaju nikog izuzev rekao bih prilično dalekih rođaka. Porodice Klaudija Nerona i Livija Druza nisu srećne. Ti si majka ovoj deci. Ljudi će očekivati da ih uzmemo.“ „Ne ţelim to, Cezare.“ „Znam. I pored toga, stvar je već gotova. Poslao sam po njih i treba da stignu ovamo svakog časa. Burgundin sprema odgovarajuće prostorije za njih primaću sobu, dve odaje za spavanje, učionicu i lični vrt. Verujem da su te prostorije pripadale mladom Hortenziju. Sutra ću im lično kupiti pedagoga dok Burgundin ode u Neronovu kuću da pokupi njihove stvari. Siguran sam da ima igračaka od kojih ne bi voleli da se rastanu, kao i odeće i knjiga. Ali neću preuzeti njihovog sadašnjeg pedagoga čak i ako su veoma vezani za njega. Ţelim da prestanu da nas ne vole, a to se bolje radi pod okriljem neznanaca." „Zašto ih ne smestiš sa Skribonijom i malom Julijom?" „Zato što je to kuća ţena, vrste na koju nisu navikli. Neron u svom domaćinstvu nije imao nijednu ţenu, čak ni pralju“, odvratio je Oktavijan. Hteo je da je poljubi, ali je odmaknula glavu. „Ne budi nerazumna, draga, molim te. Prihvati svoju sudbinu milostivo kako priliči Cezarovoj ţeni.“ Razmišljala je grčevito ne bi li ga pretekla. Kako neobično, da ţeli njene sinove! Jer ţeli ih, to je očito. I pošto ga je volela i shvatala da joj sudbina zavisi od njega slegnula je ramenima, nasmešila se i sama ga poljubila.

164 „Pretpostavljam da ne moram da ih viđam često“, rekla je. „Onoliko često koliko treba da čini dobra rimska majka. Kad nisam u Rimu, očekujem da zauzmeš moje mesto uz njih.“ Dečaci su stigli ukočeni i neuplakani, oči im nisu bile crvene što bi ukazalo da su se već isplakali. Nijedan se nije sećao svoje majke, niti je ikad video očuha, čak ni na Forumu; Neron ih je drţao u kući pod strogim nadzorom. Tiberije je imao crnu kosu i oči, maslinastu koţu i prilično pravilne crte lica; bio je visok za svoje godine, ali vrlo mršav. Kao da, pomislio je Oktavijan, ne veţba dovoljno. Druz je bio divan; razlog zbog kojeg je Oktavijanu odmah prirastao za srce krio se u njegovoj sličnosti s majkom iako su mu oči bile izrazitije plave. Ĉupa crnih kovrdţa, pune usne, visoke jagodice. Kao i Tiberije, i on je bio visok i mršav je li Neron ikad puštao svoju decu da trče, da nabace pokoji mišić na kosti? „Ţao mi je što vam je umro tata \ kazao je Oktavijan ozbiljnog lica, trudeći se da deluje iskreno. „Meni nije“, odvratio je Tiberije. „Ni meni", dodao je Druz. „Ovo je, dečaci, vaša mama“, rekao je Oktavijan ne znajući šta drugo da kaţe. Naklonili su se, radoznalih pogleda. Tiberiju su ovaj muškarac i ţena izgledali ljubazno i neusiljeno, ni nalik onom što je zamišljao slušajući toliko godina kako njegov otac o njima govori s velikim prezirom. Da je Neron bio neţan i otvoren, njegova osećanja bi se upila u ovog starijeg dečaka; ovako su mu izgledala neosnovana. Bolan od surovih batina, krijući i suze i osećaj da je nepravedno kaţnjavan, Tiberije je ţudeo, ţudeo, ţu deo da se oslobodi strašnog oca, čoveka koji je pio previše vina i zaboravljao da je nekad i sam bio dečak. Sada je oslobođenje stiglo, ali u onih nekoliko kratkih sati nakon što je pronađeno Neronovo telo Tiberije je očekivao da će ga od loše stići još gora sudbina. Umesto toga, otkrio je da je Oktavijan naročito ljubazan, moţda

165 zbog toga što je bio neobično svetao i imao one ogromne, spokojne sive oči. „Imaćete svoje prostorije", govorio je Oktavijan, sada s osmehom, ,,i lep vrt za igru. Morate učiti, naravno, ah ţelim da imate mnogo vremena za razonodu. Kad budete stariji, vodiću vas sa sobom ako putujem vaţno je da vidite sveta. Bi li vam se to dopalo?*1 ,,Da“, odgovorio je Tiberije. „Lice ti je ozbiljno*, kazala je Livija Druzila privlačeći ga. „Smeši li se ikad, Tiberije?“ ,,Ne“, odgovorio je nalazeći veliku utehu u njenom le pom mirisu i oblinama. Spustio je glavu na njena nedra i zatvorio oči da je bolje oseti, da upije taj cvetni miris. Vreme je za Druza, koji je zurio u Oktavijana kao u blistavu zlatnu statuu. Ĉučnuvši da bi bio iste visine, Oktavijan mu je pogladio obraz, uzdahnuo i zatreptao da odagna suze. „Dragi mali Druze“, rekao je, pao na kolena i zagrlio dete. „Budi srećan s nama!“ „Na mene je red, Cezare“, rekla je Livija Druzila, ali nije ispuštala Tiberija. „Dođi, Druţe, da te zagrlim.*1 Ali Druz se, traţeći utehu, pripio uz Oktavijana i nije hteo da ga pusti. Za večerom su zaprepašćeni novi roditelji, koji su ose ćali ogromno olakšanje, otkrili poneki od razloga zbog kojih su dečaci opstali uz Nerona nezatrovani njegovom mrţnjom. Tajne su bile neduţne, ali uţasne; bilo je to de tinjstvo ispunjeno hladnim, bezličnim i ne uvek podnošljivim nemarom. Njihov pedagog je bio najjeftiniji u Stihovim knjigama, pa ni jedan ni drugi dečak nisu dobro čitali ni pisali. Premda ih nije tukao, naređeno mu je da prenese sve uvrede izgovorene na račun oca, koji je s velikim zadovoljstvom upotrebljavao prut. Što je više pio, to su batine bile strašnije. Nisu imali nijednu igračku, što je Oktavijana rasplakalo; on sam bio je obasut igračkama dobijenim od majke pune ljubavi, imao je sve najbolje u Filipovoj kući. Miran i tih čovek koga su mnogi nazivali hladnim poput leda, Oktavijan je ipak imao i neţniju stranu, što je izbijalo kad god bi bio u društvu dece. Ni jedan jedini dan ne bi protekao kad je bio u Rimu a da nije makar nekoliko trenutaka odvojio da vidi malu

166 Juliju, čarobno dete kome je sad bilo šest godina. I iako nije ţudeo za sinovima takvo nešto bi bilo u neskladu s rimskim nazorima ţudeo je za dečjim društvom, što je bila osobina koju je delio sa svojom sestrom, čije je obdanište često posećivao ujak Cezar, zabavan i veseo, uvek je smišljao nove igre. Sada, posmatrajući svoje posinke za večerom, opet je sebi mogao reči da ima sreće. Tiberije će očito pripadati Liviji Druzili, iz koje je, činilo se, sasvim iščilela odbojnost prema prvorođenom detetu. Ah, ali dragi mali Druz! Mi imamo jedan drugog, pomislio je Oktavijan, toliko srećan da se osećao kao da će pući. Ĉak je i sama večera bila čudo za dečake, koji su jeli halapljivo, nesvesno otkrivajući da je Neron štedeo i na kakvoći i na količini hrane koja im je sluţena. Livija Druzila ih je opominjala da ne budu proţdrljivi, a Oktavijan ih ohrabrivao da probaju malo ovog, malo onog. Srećom, kapci su im se sklapali pre no što su na red stigli slatkiši; Oktavijan je odneo Druza, a Burgundin Tiberija u spavaće odaje, ušuškao ih među perjane dušeke i perjane pre krivače; ledena zima je trajala i dalje. ,,I kako se sad osećaš, ţeno?“, upitao je Oktavijan Liviju Druzilu dok su se spremali za odlazak u postelju. Stisnula mu je ruku. „Mnogo bolje o, mnogo bolje! Stid me je što se nisam više trudila da ih posećujem, ah nikad nisam pretpostavila da se Neronova mrţnja prema nama neće preneti na njih. Kako se jadno ponašao prema njima! Cezare, oni su patriciji! Imao je svaku priliku da ih pretvori u naše neumoljive neprijatelje, a šta je uradio? Batinama ih je naterao da ga zamrze. Nije mario za njihovo dobrostanje izgladnjivao ih, zanemarivao. Veoma mi je drago što je mrtav i što o dečacima moţemo da se staramo valjano.11 „Sutra moram da obavim njegovu sahranu.“ Spustila je dlan na grudi. „O, bogovi, zaboravila sam! Pretpostavljam da Tiberije i Druz moraju da pri sustvuju?“ „Bojim se da je tako, da. Odrţaću posmrtni govor s rostre.“ „Pitam se ima li Oktavija neku crnu dečju togu?“ Oktavijan se nasmejao. „Sigurno. Poslaću, dakako, Burgundina da pita. Ako ne bude imala, poslaću Burgundina u Porticus Margaritaria da ih kupi.“

167 Priljubljujući se uz njega, poljubila ga je u obraz. „Mora da te prati sreća Julija, Cezare! Ko bi ikad predvi deo da će naši dečaci ovako sazreti? Danas smo stekli dva vaţna saveznika za tvoje ciljeve." Dan posle sahrane Oktavijan je dečake odveo da upoznaju svoje rođake. Oktavija, koja je prisustvovala pogrebu, ţudela je da im poţeli dobrodošlicu u porodično okrilje. Bezmalo šesnaestogodišnjak i na ivici da zvanično postane muškarac, Gaj Skribonije Kurion spremao se da napusti dečje društvo i postane contubernalis. Crvenokosi pegavi mladić ţeleo je da sluţi pod Markom Antonijem, ali ga je Antonije odbio. Stoga će otići Agripi. Antil, stariji od Antonijeva dva sina iz braka s Fulvijom, sada je imao jedanaest godina i već je ţudeo za vojničkim pozivom. Julu, drugom sinu, bilo je osam godina. Bili su lepi dečaci, Antil riđ na oca, Jul smeđ na majku. Jedino su u domaćinstvu kakvo je Oktavijino mogli biti toliko uspeš no odgojeni jer oba dečaka su bila naprasita, pustolovna i ratoborna. Oktavijina neţna ali čvrsta ruka omogućila im je, kako je govorila kroz smeh, da i dalje budu „pripadnici gens humana Njena kćerka Marcela imala je trinaest godina, me sečnicu i sve izglede da bude velika lepotica. Tamna na oca, posedovala je sebi svojstvenu narav zavodljiva, nadmena i sklona zapovedanju. Marcel je imao jedanaest godina i bio još jedno tamnokoso lepo dete. On i Antil, njegov vršnjak, nisu podnosili jedan drugog i svađali su se ţestoko; ništa što je Oktavija mogla učiniti nije uspelo da ih natera da vole jedan drugog, pa je ujak Cezar, kad god je bio u Rimu, pozivan da im lenjirom udara packe po dlanovima. Sam Oktavijan je Marcela smatrao daleko dopadljivijim od njih dvojice jer je imao mirnu narav i bio pametniji od Antila. Celina, Oktavijina mlađa kćerka iz braka s Marcelom Minorom, imala je osam godina; bila je zlatokosa, plavooka i veoma lepa. Postojala je velika sličnost između nje i male Julije, koja je bila redovan član Oktavijinog obdaništa jer su Oktavija i Skribonija bile veoma dobre prijateljice. Petogodišnja Antonija imala je kosu boje peska i zelenkaste oči no,

168 avaj, nije bila lepa pošto je imala Antonijev nos i bradu. Po prirodi je postala gorda i hladna i smatrala je da su joj zaruke s Ahenobarbovim sinom Lucijem ispod časti. Naravno, čulo se kako se često ţali i pita postoji li neko bolji. Najmlađa od svih, Tonila je imala kestenjastu kosu i ćilibarţute oči i srećom je ličila više na Julije nego na Antonije. Kao ličnost, izrastala je u odlučnu, oštroumnu i goropadnu osobu. Jul i Celina su bili skoro istog uzrasta kao Tiberije, dok će Antonija i Druz uskoro napuniti šest godina. Ma kakve spletke i prepirke se odvijale kad je ovo leglo dece bilo bez Oktavijinog nadzora, bili su dobro vaspita ni i vedri. Ubrzo je postalo jasno da se Druzu trogodišnja Tonila dopada mnogo više nego plačljiva Antonija; uzeo ju je pod svoje i potčinio je. Teţe je bilo za Tiberija, koji je, ispostavilo se, stidljivo dete, u sebe nesigurno i nesposobno za razgovor. Najljubaznija od Marcela, Celina se s njim smesta sprijateljila kao da je naslutila njegovu nesigurnost, dok ga je Jul, otkrivši da Tiberije ništa ne zna o jahanju, dvobojima s igračkommačem i istoriji rimskih ratova, gledao s vidljivim prezirom. „Mislite li da ćete uţivati u posetama tetki Oktaviji?" pitao je Oktavijan vodeći dećake kući preko Foruma, gde su ga sa svih strana pozdravljali i zaustavljali svakih nekoliko koraka da mu zatraţe uslugu ih prenesu kakvu političku glasinu. Dečaci su bili zadivljeni, ne samo što im je to bio prvi odlazak u grad, već i s Oktavijanovom pratnjom dvanaestoricom liktora i germanskim telohrani teljima. Uprkos napadima i pričama protiv Oktavijana koje je njihov otac godinama ponavljao, u toj jednoj šetnji bilo je jasno da je Oktavijan Cezar, moraju naučiti da ga zovu tako daleko vaţniji od Nerona. Njihov novi pedagog bio je slobodan čovek, Burgundinov nećak po imenu Gaj Julije Kimbrik. Kao i svi potomci Cezarovog voljenog Burgunda, bio je veoma visok i mišićav, svetlokos, okruglog lica, zatupastog nosa i svetlih plavih očiju. I sada je bio uz njih, pokazivao ovo i ono što je smatrao vrednim dečačke paţnje. U njemu je bilo toliko toga što se moţe dopasti, a ništa od čega se strahuje. Ne samo da će ih podučavati u učionici, već će im zadavati veţbe u

169 njihovom vrtu i s vremenom ih učiti vojničkoj veštini pa će, kad napuni dvanaest godina, ne sasvim nepripremljen svaki dečak moći da odlazi na Marsovo polje i vojne veţbe. „Mislite li da ćete uţivati u posetama tetki Oktaviji?“, upitao je ponovo Oktavijan. „Da, Cezare", odgovorio je Tiberije. „O da!“, uzviknuo je Druz. ,,A mislite li da će vam se dopasti Kimbrik?“ ,,Da“, odgovorili su uglas. „Ne dozvoli da te stidljivost savlada, Tiberije. Nestaće čim se navikneš na novi ţivot." Oktavijan se svom posin ku osmehnuo zaverenički. „Jul je siledţija, ali kad na te duge kosti nabaciš malo mišića, premlatićeš ga.“ Vrlo utešna pomisao; Tiberije je pogledao Oktavijana i prvi put pokušao da se osmehne. ,,A kod tebe, mladi čoveče“, kazao je Oktavijan Druzu, „ne vidim nikakav znak stidljivosti. Sasvim si u pravu što ti se Tonila sviđa više od Antonije, ali nadam se da ćeš kasnije pronaći više zajedničkog s Marcelom, iako je on malo stariji od tebe.“ Livija Druzila je dečake dočekala uz poljupce i poslala ih s Kimbrikom u učionicu. „Cezare, imam sjajnu zamisao!1', uzviknula je čim su ostali sami. „Kakvu?", upitao je oprezno. „Nagradu za Marka Agripu! Zapravo, dve nagrade." „Agripa ne radi zarad nagrade, najdraţa." „Da, da, znam to! Ipak treba da dobije nagrade vezi vaće ga i dalje za tebe kako odmiču godine." „On nikad neće biti vezan jer osećanje potiče iz toga ko je on i šta je." „Da, da, dal Ah zar ne bi za njega bilo odlično da se oţeni Marcelom?" „Njoj je trinaest godina, Livija Druzila." „Trinaest, ali kao da joj je trideset. Za četiri godine imaće sedamnaest dovoljno za brak. Sve se manje poznatih porodica pridrţava starog običaja da devojke ostaju u roditeljskom domu dok ne napune osamnaest.“

170 „Svakako ću razmisliti o tome." ,,A tu je i Agripina kćerka Vipsanija. Znam da će, kad stari Atički umre, njegovo bogatstvo pripasti Atiki, ali čujem da je u oporuci odredio da, ukoliko Atika umre, sve mora pripasti Agripi11, kazala je uzbuđeno Livija Druzila. „Stoga je to dete izuzetno poţeljno, a kako je Tiberijevo nasledstvo toliko jadno, mislim da bi trebalo da se oţeni Vipsanijom.“ „Njemu je osam godina, a ona nema još ni tri.“ „O, bogova ti, Cezare, ne budi toliko glup! Znam koliko im je godina, ali stasaće za brak pre nego što kaţeš Alameleh!“ ,,Alameleh?“, upitao je s mukom. „To je reka u Filistiji.“ „Znam, ali nisam znao da ti znaš.“ „O idi i baci se u Tibar!“ Dok je porodični ţivot za Oktavijana predstavljao sve veću radost, javni i politički potezi nisu donosili plodove koje je vredelo ubirati. Iako su širili glasine i moţda klevetali Antonija, Oktavijanove uhode nisu uspele da onih sedamsto senatora poljuljaju u uverenju da je Antonije čovek koga treba slediti. Iskreno su verovali da će se Antonije uskoro vratiti u Rim; i morao je, zapravo, ako ni zbog čega a ono da proslavi trijumf za po bede u Jermeniji. U pismima iz Artaksate hvalisao se ogromnim plenom, od šest stopa visokih statua od čistog zlata do kovčega punih parćanskog zlatnog novca i doslovce stotina talenata lapis lazulija i gorskog kristala. Sa sobom je vodio Devetnaestu legiju i već traţio da Oktavijan nađe zemlju na koju će se ti legionari povući iz sluţbe. Da se nije širio izvan Senata, Antonijev uticaj bi bio prevaziđen, ali čitava prva i druga klasa, hiljade ljudi uključenih u ovaj ili onaj posao, kleli su se u Antonijevu pamet, čast, vojnu veštinu. Da sve bude gore, sve veći porez pristizao je u Riznicu, publikani i moćnici svih vrsta zujali su po provinciji Aziji i Bitiniji kao pčele po cveću šišajući nektar, a sad je izgledalo i da će u Riznicu dospeti ogroman plen. Anahitina statua od čistog zlata biće Antonijev dar Hramu Jupitera Najboljeg i Najvećeg, a glavnina preostalih umetničkih dela

171 prodaće se, kao i nakit. Vojskovođa, njegovi legati i legije dobiće udeo što im pripada po zakonu, ali Riznici će pripasti sve ostalo. Iako su prošle godine otkako je Antonije proveo više od nekoliko dana u Rimu poslednji put četiri godine ranije i dalje je bio omiljen među ljudima koji su imali uticaja. Jesu li ti ljudi marili za Ilirik? Ne, nisu. U Iliriku ništa nije obećavalo da će biti trgovine, a nekolicini koja je ţivela u Rimu i imala vile u Kampaniji i Etruriji bilo je svejedno jesu li Akvileja ili Mediolanum sravnjeni sa zemljom. Jedino dobro što je Oktavijan uspeo da učini bilo je to što se potrudio da svi u Italiji, od najvišeg do najniţeg, znaju Kleopatrino ime. O njoj su svi mislili sve najgore; nevolja je bila u tome što ih nije mogao natera ti da uvide da ona vlada Antonijem. Da neprijateljstvo između Oktavijana i Antonija nije bilo toliko poznato svima, Oktavijan bi moţda i uspeo, ali oni koji su vole li Antonija naprosto su Oktavijanove tvrdnje pripisivali tom neprijateljstvu. A onda je Gaj Kornelije Gal stigao u Rim. Premda je bio Oktavijanov dobar prijatelj, ovaj siromašni pesnik sklon ratovanju izmolio je Oktavijanov oproštaj i otišao da sluţi kao jedan od Antonijevih legata baš na vreme da propusti povlačenje iz Fraaspe. Stoga je u Siriji, dok je Antonije pio, bio dokon i vreme koristio sastavljajući lirske, lepe ode, u kojima se osećao Pindarov uticaj, i povremeno pisao Oktavijanu. Ţaleći se na činjenicu da mu kesa s novcem nije nimalo teţa, drţao se Sirije sve dok se Antonije nije rešio posledica pijanstva i krenuo u Jermeniju. Kleopatru je mrzeo ţestoko i uporno; niko se više od njega nije obradovao kad se vratila u Egipat i ostavila Antonija da se snalazi bez nje. Star trideset četiri godine kad je zatraţio razgovor s negdašnjim prijateljem Oktavijanom, Gal je bio izuzetno lep, ali u toj lepoti bilo je neke surovosti, što je pre bio odraz spoljnog izgleda nego naravi. Njegove ljubavne elegije Amores već su mu donele slavu i bio je blizak prijatelj Vergiliju, s kojim je imao mnogo zajedničkog u pogledu porekla; obojica su bili italski Gali. Nije, dakle, pripadao patricijima Kornelijima. „Nadam se da mi moţeš posuditi nešto novca, Cezare", rekao je prihvatajući pehar vina koji mu je pruţio Oktavijan. Ţalostan osmeh nabrao mu je uglo ve lepih sivih očiju. „Nije da baš prosjačim“,

172 nastavio je. „Jednostavno, potrošio sam šta sam imao da bih platio brzo putovanje od Aleksandrije do Rima znajući da bi zbog zime vesti o onom što se dogodilo u Aleksandriji sporo pristigle u Rim.“ Oktavijan se namrštio. ,,U Aleksandriji? Šta si radio tamo?“ „Pokušavao da od Antonija i one čudovišne krmače Kleopatre izvučem deo jermenskog plena koji mi pripada." Slegnuo je ramenima. „Nisam uspeo. Niti će iko drugi.“ „Poslednje što sam čuo“, kazao je Oktavijan smešta jući se u svoju stolicu, „jeste da Antonije obilazi juţnu Siriju to jest, ono što nije prepisao Kleopatri.11 ,,Varka“, rekao je Gal namrgodivši se. „Kladim se da niko u Rimu ne zna da je Antonije čitav jermenski plen do poslednjeg sestercija odneo u Aleksandriju. Tamo je odrţao trijumfalnu povorku, na zadovoljstvo građana Aleksandrije i njihove kraljice, visoko na zlatnom postolju na uglu Kraljevskog i Kanopskog puta.“ Uzeo je vazduh, pa otpio veliki gutljaj. „Nakon što je trijumfovao, sve je posvetio Serapisu sopstveni udeo, udele svojih legata, udele legija i udeo Riznice. Potom je Kleopatra odbila da isplati udeo vojsci premda je Antonije uspeo da je uveri da vojnici moraju biti isplaćeni i to brzo. Ljudi poput mene su bili toliko uniţeni da čak nismo pozvani na javne predstave." „O, bogovi!", procedio je Oktavijan, potresen do srţi. „Imao je smelosti da pokloni nešto što nema pravo da poklanja?" „O da. Na kraju će, siguran sam, čitava vojska biti plaćena, ali Riznica neće. Trpeo sam Aleksandriju nakon trijumfa, ali kad je Antonije obavio ono što Delije naziva 'darivanje‟, osetio sam takvu čeţnju za Rimom da sam morao doći iako još uvek nisam primio nadoknadu." „Darivanje?" ,,Oh, divan obred u novom gimnazionu! Postupajući kao ovlašćeni predstavnik Rima, Antonije je Ptolemeja Cezara javno proglasio kraljem nad kraljevima i vladarom sveta! Kleopatra je imenovana kraljicom nad kraljevima, a njeno troje dece koje je rodila s Antonijem dobili su glavninu Afrike, Parćansko kraljevstvo, Anadoliju, Trakiju, Grčku, Makedoniju i sva ostrva na istočnom kraju Našeg

173 mora. Zaprepašćujuće, zar ne?“ Oktavijan je sedeo otvorenih usta, razrogačenih očiju. ,,Neverovatno!“ „Moţda, ali stvarno i pored svega. To je činjenica, Cezare, činjenica\“ „Je li Antonije svojim legatima dao ikakvo objašnje nje? „Jeste, jedno neobično. Ne znam šta Delije zna on uţiva poseban poloţaj. Nama ostalima a svi smo mlađi legati rečeno je kako je Antonije dao reč da će plen dati Kleopatri, da je posredi njegova čast.“ ,,A čast Rima?“ „Nema je nigde.“ U narednih pola sata Oktavijan je od Gala, čoveka koji vidi svet kao što ga vidi pesnik, izvukao čitavu priču do poslednje pojedinosti. U krčagu se količina vina smanjila, ali Oktavijan nije zamerio ni to ni pozamašan iznos koji će platiti Galu što je ovo obaveštenje dobio od njega pre svih ostalih u Rimu. Sjajno otkriće! Zima je ove godine stigla rano i bila vrlo duga; nije čudo što je proteklo toliko vremena. Trijumf i „darivanje11 dogodili su se u decembru, a sada je bio april. Međutim, upozorio je Gal, imao je razloga da veruje da je Delije Poplikoli sve ove vesti javio u pismu najmanje dva meseca ranije i pismo poslao brodom koji nije potonuo. Napokon je za saopštavanje preostala još jedna, po slednja čudnovatost. Oktavijan se nagnuo napred, oslonjen laktovima na radni sto, a bradom na dlanove. „Ptolemej Cezar je dobio više naimenovanje od svoje majke?" „Zovu ga Cezarion. Da, jeste.“ ,,Zašto?“ „Ta ţena ga oboţava! U poređenju s njim, sinovi koje je rodila Antoniju su nevaţni. Sve je za Cezariona." „Je li on, Gale, sin mog boţanskog oca?“ „Nesumnjivo", odgovorio je odlučno Gal. „Slika i prilika Boţanskog Julija u svakom pogledu. Nemam dovoljno godina da se sećam kako je Boţanski Julije izgledao kao mladić, ali Cezarion izgleda baš kako zamišljam da je izgledao Boţanski Julije u tim

174 godinama." ,,A njemu je?“ „Trinaest. Napuniće četrnaest u junu.“ Oktavijan se opustio. „Još je dete, dakle." „O ne, sve samo ne dete! Već je prilično zreo, Cezare ima dubok glas i izgleda kao odrastao muškarac. Ĉujem da mu je pamet velika koliko i prerano sazrela. On i njegova mama neguju veoma različita mišljenja, sudeći po Delijevim pričama." „Ah!" Oktavijan je ustao i pruţio ruku Galu, pa se snaţno i srdačno rukovao s njim. „Ne mogu ti reći koliko sam zahvalan za tvoju predanost, pa će umesto mene govoriti nešto što je opipljivije. Idi u Opijevu banku u slede ći nundinum i sačekaće te lep poklon. Štaviše, kako sam sada staratelj nad imetkom svog posinka, mogu ti ponuditi Neronovu kuću, za koju ćeš narednih deset godina plaćati tričav najam." ,,A sluţbu u Iliriku?", upitao je ţeljno pesnikratnik. „Naravno. Neće ti doneti mnogo u pogledu plena, ali ćeš učestvovati u dobrim bitkama." Vrata su se zatvorila za Gajem Kornelijem Galom, koji je lebdeo nekoliko stopa iznad pločnika idući ka Vergilijevoj kući; Oktavijan je stajao usred svoje radne sobe sređujući mnoštvo podataka po redosledu koji mu omogućava da ih valjano proceni. To što je Antonije mogao učiniti nešto ovako glupo prenerazilo ga je i uvek će predstavljati najzagonetniju primesu u čitavom tom za mešateljstvu. Jer Oktavijan je pretpostavljao da nikad neće saznati razlog svemu tome. Dao reč? To nije imalo smisla. Kako nikad nije verovao sopstvenim glasinama, Oktavijan bezmalo nije znao šta da radi. Bezmalo. Moţda je harpija stvarno opila Antonija, premda je do ovog trenutka Oktavijan sumnjao da postoje napici koji mogu nadvladati najvaţnija ţivotna načela. A šta je Rimljaninu vaţnije od Rima? Antonije je rimski plen sručio Kleopatri u krilo i ne razmišljajući, činilo se, moţe li je nagovoriti da njegovim vojnicima isplati postotak plena koji im pripada. Je li je na kolenima preklinjao pre no što je pristala da isplati barem obične vojnike? O, Antonije, Antonije! Kako si mogao? Šta će reći moja sestra? Kakva uvreda! No postojalo je nešto vaţnije od svega ostalog Ptolemej Cezar.

175 Cezarion. Saznanje da oboţava svog najstarijeg sina nekako je bolje objašnjavalo Kleopatrine postupke. Zaprepašćenje izazvano činjenicom da je dečak slika i prilika svog oca, sve do rane zrelosti, pameti. Za dva meseca četrnaestogodišnjak koga svega pet godina deli od cezarovske smelosti, cezarovske pronicljivosti. Niko bolje od Oktavijana nije znao šta moţe učiniti krv Julija; na kraju krajeva, i sam se s osamnaest borio za vlast. I izborio! Ovaj dečak je imao mnoge prednosti već naviknut da vlada, uporan dovoljno da se sukobljava s majkom, nesumnjivo tečno govori latinski kao i ona i stoga sposoban da obmane Rim da bude viđen kao pravi Rimljanin. Kad je Oktavijan otvorio vrata svoje radne sobe i otišao da pronađe Liviju Druzilu, već je znao šta mu je činiti i kojim redom će to obaviti. Pametnica je odmah prešla na srţ stvari. „Šta god da uradiš, Cezare, ne moţeš dozvoliti da Italija i Rim vide ovog dečaka!“, uzviknula je stegnutih pesnica. „On ti je propast.“ „Slaţem se, ali kako da to sprečim?" „Kako god umeš. Pre svega tako što ćeš Antonija zadrţati na Istoku dok tvoja vlast u Rimu ne bude vrhovna. Jer ako dođe, sa sobom će dovesti Cezariona. To je razborit potez. Ako je majka toliko posvećena dečaku, neće se protiviti da je ostave u Egiptu. Njen je sin onaj koji je kralj nad kraljevima. Svi Antonijevi senatori i vitezovi učiniće sve kad vide rođenog sina Boţanskog Julija! Ĉinjenica da je polutan i da čak nije rimski građanin neće ih zaustaviti, to znamo i ti i ja. Stoga Antonija moraš zadrţati na Istoku po svaku cenu!“ „Trijumf u Aleksandriji i darivanja‟ su početna tačka. Moja je sreća što u Korneliju Galu imam besprekornog svedoka.“ Pogledala je zabrinuto. „Ali hoće li ti ostati odan? Pre dve godine te je napustio zbog Antonija/1 „Posledica slavoljublja i oskudice. Vratio se gnevan i platio sam mu veoma dobro. Moţe voditi računa o Neronovoj kući, što je dodatna nagrada. Mislim da zna gde mu je najbolje." „Sazvaćeš Senat, naravno." „Naravno." ,,I Meceni i svojim uhodama naloţiti da čitavoj Italiji ispričaju šta

176 je učinio Antonije?" „To se podrazumeva. Moj mlin za glasine će kraljicu Kleoopatru samleti u prah." ,,A dečak? Ima li načina da na njega bacimo ljagu?" „Opije putuje u Aleksandriju. Ĉinjenica da Kleopatra odbija da ga primi nije ni pribliţno dobro poznata. Reći ću Opiju da napiše letak o Cezarionu i kaţe da nimalo ne liči na mog boţanskog oca.“ „I da je u stvari sin egipatskog roba.“ Nasmejao se. „Moţda bi trebalo da prepustim tebi da ga sama napišeš.“ „Bih da sam ikad bila u Aleksandriji." Sklopila je dlanove oko Oktavijanove ruke i protresla je. „O, Cezare, nikad nismo bih u većoj opasnosti!" „Ne muči svoju lepu glavu, najdraţa. Ja sam sin Boţanskog Julija! Drugog neće biti.“ Vest o trijumfu i „darivanjima" potresla je Rim; isprva je u nju mogla poverovati samo nekolicina, ah postepeno su se drugi poput Kornelija Gala ili lično vratili ih su pisali pisma dopremljena brodovima koji su kasnili zbog zimskog nevremena. Trista Antonijevih senatora izašlo je iz njegovih redova i sedelo neopredeljeno dok su pogrde i optuţbe pljuštale u Senatu. Stotine vitezova, poslovnih ljudi, takođe je napustilo njegove redove. Ali ne dovoljno. Nikad dovoljno. Da je Oktavijan svoj pohod usmerio na Antonija, moţda bi izvojevao veću pobedu, ali bio je isuviše prepreden. Ţaoku je usmerio na kraljicu Kleopatru jer je jasno video svoj put ako dođe do rata, kao što se činilo neizbeţnim, neće to biti rat protiv Marka Antonija. Biće to rat protiv stranog neprijatelja Egipta. Ĉesto je ţudeo da neko poput Kleopatre šatre Antonija a da pritom ne izgleda da je Antonije njegova prava meta. Sada, prihvativši rimski plen i prisilivši Antonija da nju i njenu decu kruniše kao vladare sveta, Kleopatra je istupila kao neprijatelj Rima. „Ali to nije dovoljno1', rekao je snuţdeno Agripi. „Mislim da se ovako zakotrljao samo prvi kamičak što će na

177 kraju izazvati odron koji će srušiti čitav Istok", tešio gaje Agripa. „Budi strpljiv, Cezare! Ostvarićeš svoj cilj." Gnej Domicije Ahenobarb i Gaj Sosije stigli su u Rim u junu; obojica je trebalo da sledeće godine budu konzuli, nešto poput udara za Antonija, čije su pristalice bili. Premda su svi znali da su izbori namešteni, obojica su privlačili mnogo paţnje u svojim naročito izbeljenim togama dok su vrbovali glasače. Ahenobarbov prvi zadatak bio je da Senatu pročita pismo Marka Antonija, što je i učinio uz širom otvorena vrata Senata; bilo je vrlo vaţno da što više čestih poseti laca Foruma čuje šta Antonije ima da kaţe. S obzirom na to ko ga je napisao, pismo je bilo veoma dugo, što je Oktavijana (i ostale, od kojih mu nisu svi bili naklonjeni) navelo da pomisle kako je pisac imao pomoć pri sastavljanju pisma. Naravno, moralo se čuti u celosti, što je značilo da će biti mnogo dre meţa. Kako je i sam u prošlosti umeo podosta da dre ma u takvim prilikama, Ahenobarb je bio svestan te okolnosti i znao je kako da je reši. Sam je pismo pročitao mnogo puta i obeleţio odlomke koje su morali čuti sasvim budni ljudi. Stoga je jednoličnim glasom izgovarao ono nevaţno ili (što je bila velika mana ovog pisma) što se ponavljalo, dok je svaki vaţan deo najavljivao gromkim uzvikom od kojeg bi se svi u Senatu tr gli i prenuli i nastavljao do kraja tog dela vičući glasom čuvenim po jačini. Zatim bi opet govorio jednolično i tiše i svi su mogli da ponovo utonu u slatki dremeţ. I Antonijeve i Oktavijanove pristalice bile su toliko zahvalne zbog ovakvog načina izlaganja da je Ahenobarb stekao mnogo prijatelja. Oktavijan je sedeo na kurulskoj stolici u pročelju postolja za kurulske magistrate i s naporom se trudio da ostane budan premda se, kad je čitav Senat dremao, ose ćao dovoljno sigurnim da zadrema i sam. U zdanju nije bilo mnogo vazduha ukoliko ţestok vetar nije duvao kroz visoke otvore za svetlost, a toga dana nije bilo vetra; bio je početak leta. No bilo mu je lakše da ostane budan; imao je da razmisli o mnogo čemu, a blago hrkanje iz pozadine nije

178 predstavljalo smetnju. Njemu je početak pisma koje če postati poznato bio najzanimljiviji deo. ,,Istok“, pisao je Antonije (ili Kleopatra?), ,,u osnovi je stran rimskim predačkim običajima, stoga ga Rimljani ne mogu razumeti. Naš prosvećeni poredak najnapredniji je na svetu; slobodno biramo magistrate koji nam upravljaju, a kako bismo osigurali da nijedan magistrat za sebe ne pomisli da je nezamenljiv, njegova sluţba je ograničena na godinu dana. Samo u doba velike unutrašnje opasnosti poseţemo za duţom, diktatorskom upravom, kao što sada imamo trojicu oprostite mi, oci i upisani, dvojicu trijumvira koji nadziru rad konzula, pretora, edila i kvestora, ako ne i plebejskih tribuna. Ţivimo po slovu zakona, čiji je postupak propisan i nepristrasan...“ Iz svakog reda začuo se smeh; Ahenobarb je sačekao da buka utihne, pa nastavio kao da ga i nisu prekinuli. „... i razuman u kaţnjavanju. Mi ni za jedan zločin ljude ne šaljemo u zatvor. Manja nedela kaţnjavaju se globom, veća, uključujući i izdaju, oduzimanjem imetka i progonstvom na određenu udaljenost od Rima.“ Ahenobarb je podrobno opisao krivične zakone, vrste građana, podelu rimske vlasti na izvršnu i zakonodavnu, i mesto ţena u rimskom uređenju. „Oci i upisani, upravo sam izneo mos maiorum i, zapravo, način na koji Rimljanin vidi svet“, nastavio je. „Zamislite onda, ako moţete, rimskog guvernera s prokonzulskim imperijumom kako stiţe u neku istočnjačku provinciju poput Kilikije, Sirije ili Ponta. On pretpostavlja da njegova provincija razmišlja na rimski način i kad deli pravdu ili izdaje ukaz, on razmišlja kao Rimljanin. Ali“, zaurlao je Ahenobarb, „Istok nije rimski! Ne razmišlja na rimski način! Na primer, nigde se izuzev u Rimu sirotinja ne hrani na račun drţave. Sirotinja se na Istoku smatra neprilikom i pušta se da umire od gladi ako ne moţe da kupi hleb. Muškarci i ţene bivaju zatočeni u jezivim lagumima, ponekad zbog prekršaja koje bi Rimljanin smatrao vrednim nevelike globe. Oni na vlasti rade šta im

179 je volja jer zakoni su malobrojni, a i oni što postoje, često se različito primenjuju u zavisnosti od novčanog ili društvenog poloţaja optuţenog..." „Isto je i u Rimu!“, uzviknuo je Mesala Korvin. „Marko Kako iz Subure platiće talent na ime globe što se oblači kao ţena i priziva mušterije ispred Hrama Venere Erucine, a Lucije Kornelije Patricije se oslobađa i to ne samo na jedan način!" Senat se zatresao od smeha; Ahenobarb je čekao, ne mogavši da suzbije vlastiti smeh. „Pogubljenja su uobičajena. Ţene nemaju ni građanska prava ni novac. Nemaju pravo nasledstva, a ono što zarade mora se uloţiti u ime muškarca. Mogu se razvesti, ali ne i rastaviti. Zvanični poloţaji se mogu dobiti na izborima, ali je uobičajenije da se dobijaju ţrebom, a najuobičajenije po pravu rođenja. Porezi se prikupljaju sasvim drugačije nego u Rimu, a svako mesto ima svoj način oporezivanja." Oktavijanu su kapci pali; sada će Antonije (ili Kleopatra) očigledno preći na pojedinosti. Hrkanje je postalo glasnije, a Ahenobarb počeo govoriti jednoličnim glasom. „Rim ne moţe neposredno vladati na Istoku!", zagr meo je Ahenobarb. „Vladati se mora preko kraljevakli jenata. Šta je bolje, oci i upisani? Rimski guverner koji sprovodi rimske zakone na ljudima koji ih ne razumeju, vodi ratove koji ne koriste mesnom stanovništvu i stiče novčanu korist za sebe ili kraljklijent koji primenjuje zakone koje njegov narod razume i kome uopšte nije dozvoljeno da ide u rat? Rim od Istoka ţeli danak, kratko i jasno. Ponovo mu je dokazano izvan svake sumnje da danak bolje pritiče od kraljevineklijenta nego od rimskog guvernera. Kraljeviklijenti znaju kako da iscede svoje narode, kraljeviklijenti ne izazivaju ustanke." A onda opet jednolični glas; Oktavijan je zevnuo, oči su mu zasuzile, a zatim je odlučio da veţba mozak smišljajući kako da ukalja ugled kraljice Kleopatre. U to se zadubio kad je Ahenobarb počeo da grmi. „Pokušavati da se rimski vojnici razmeste po Istoku bezumno je! Oni prihvataju mesne običaje, oci i upisani! Pogledajte šta se

180 dogodilo sa četiri legije gabinijana ostavljenih da štite Aleksandriju u ime njenog kralja Ptolemeja Auleta! Kad ih je pokojni Marko Kalpurnije Bibul na duţnost pozvao u Siriju, odbili su da izvrše naređenje. Njegova dva starija sina, koje su štitili samo liktori, to su uporno zahtevali. I završilo se tako što su gabinija ni ubili njih, decu visokog rimskog guvernera! Kraljica Kleopatra je postupila za primer kad je pogubila kolovođe i sve četiri legije vratila u Siriju.. ,,Nastavi!“, dobacio je prezrivo Mecena. „Ĉetiri legije imaju ukupno dvesta četrdeset centuriona. Kao što je Marko Antonije već naglasio, centurioni su legijske sta rešine. Kaţe se da je Boţanski Julije oplakivao smrt centuriona, ali ne i smrt legata. A šta je uradila Kleopatra? Pogubila je deset najnesposobnijih glava, ali preostalih dvesta trideset centuriona nikad nije vratila u Siriju! Zadrţala ih je u Egiptu da ojača sopstvenu vojsku!“ „To je laţ!“, povikao je Poplikola. „Povuci reč, namirisani ţenskaću!“ ,,Mir“, rekao je Oktavijan umornim glasom. U Senatu je zavladala tišina. „Neke zemlje su dovoljno romanizovane ili hele nizovane da prihvate neposrednu rimsku upravu, da u njima budu razmeštene rimske čete. Tako je u Makedoniji, uključujući Grčku i priobalnu Trakiju, u Bitiniji i provinciji Aziji. I nigde drugde. Nigde! Kilikija nikad nije postala prava provincija, niti Sirija otkako ju je Pompej Magnus osnovao. No nismo pokušavali da zemlje poput Kapadokije i Galacije priključimo provincijama niti to treba da činimo! Kad je Pontom vladano kao delom Bitinije, ta uprava bila je sprdnja. Koliko je puta tokom svoje sluţbe guverner Bitinije otišao u Pont? Jednomdvaput, ako je uopšte i otišao!" Evo ga, pomislio je Oktavijan uspravljajući se u stolici. Sad ćemo čuti Antonijeve izgovore za njegove postupke. „Neću se izvinjavati za svoje odluke na Istoku“, govorio je Ahenobarb u Antonijevo ime, „jer su bile ispravne odluke. Prepustio sam neke bivše rimske neposredne posede vladavini novih kraljevaklijenata i osnaţio vlast kraljevaklijenata koji su oduvek vladali. Pre no što se odreknem sadašnjeg trijumvirskog poloţaja, završiću svoj rad tako što ću čitavu Anadoliju izuzev

181 provincije Azije i Bitinije dati kraljevimaklijentima, kao i čitavu azijsku Siriju. Njima će upravljati sposobni ljudi, pošteni i izuzetno odani Rimu, svom vrhovnom vladaru." Ahenobarb je duboko udahnuo, pa nastavio. „Egipat", kazao je puštajući da reč odjekne u potpunoj tišini, „Rimu je prirodni pratilac pre nego sva ostala istočnjačka kraljevstva. Time hoću da kaţem da je Rimu blizak rođak, isuviše povezan sa sudbinom Rima da bi predstavljao ikakvu opasnost. Egipat nema stalnu vojsku i ne pomišlja na osvajanja. Zemljama koje sam u ime Rima prepustio Egiptu bolje će vladati Egipat jer su sve one nekad veko vima pripadale Egiptu. Dok kralj Ptolemej Cezar i kraljica Kleopatra u tim zemljama uspostavljaju čvrstu vlast, Rimu se neće plaćati danak, ah u nekom trenutku danak će se plaćati ponovo.“ „Kakva uteha", rekao je Mesala Korvin. I sada kraj govora, pomislio je Oktavijan. Biće kratak, na svu sreću. Ahenobarb čita dobro, ah pismo nikad ne moţe zameniti besedu koju čovek izgovori lično. Naročito neko poput Antonija, veoma dobrog govornika. „Sve što Rim zaista ţeli od Istoka", zagrmeo je Ahenobarb, „jesu trgovina i danak! Moje odluke uvećaće i jedno i drugo.“ Seo je uz klicanje i pljesak, premda trista senatora koji su napustili Antonija nakon aleksandrijskog trijumfa i „darivanja" nije ni klicalo ni pljeskalo. Antonije ih je zauvek izgubio tim poslednjim delom pisma koji su svi pravi Rimljani smatrali dokazom Kleopatrine moći nad njim. Nije trebalo mnogo mašte da bi se zaključilo kako će i ono što preostane od Anadolije i azijske Sirije pripasti onom lepom pratiocu, onom bliskom rođaku, Egiptu. Oktavijan je ustao, drţeći nabore toge na levom ramenu levom rukom, i krenuo dok nije pronašao onaj zrak sunčeve svetlosti što je dopirao kroz mali otvor u krovu. Kad je pronađen, obasjao mu je kosu blistavim sjajem, a kako se zrak pomerao, tako se pomerao i on. Ono što nije znao niko izuzev Agripe jeste da je Oktavijan traţio da se napravi otvor. „Kakav neverovatan spis“, rekao je nakon što su ga pozdravili. „Marko Antonije, taj vrsni poznavalac Istoka! Kao da je rođen tamo,

182 moglo bi se reći. Po prirodi bi tako i moglo biti jer je veoma predan leţanju na sofama dok u usta ubacuje groţđe u tečnom kao i u čvrstom stanju, veoma predan oskudno odevenim igračicama i veoma predan svemu što je egipatsko. No moţda i grešim jer nisam nikakav poznavalac Istoka. Hm... da vidim... Koliko je godina proteklo od Filipa, otkako je posle te bitke Antonije otišao na Istok? Devet godina otprilike... Otad je Italiju posetio nakratko tri puta, a u dve od te tri prilike posetio je Rim. Samo jednom je u Rimu ostao nešto duţe. To je bilo pre četiri godine, nakon Tarenta seća te se sigurno, oci i upisani! Nakon što se potom vratio na Istok, moju sestru, svoju ţenu, ostavio je na Korkiri. Bila je u poodmakloj trudnoći, ali je dobrom Gaju Fonteju prepušteno da je odvede kući. Vrlo dobro, posle devet godina Marko Antonije zaista jeste stručnjak za Istok, to moram priznati. Ĉetiri godine je svoju rimsku ţenu drţao kod kuće, dok je svoju drugu ţenu Kleopatru, Kraljicu zveri, drţao uza se toliko da više ne moţe ţiveti bez nje. Ona ima istaknuto mesto u Antonijevom nizu kraljevaklijenata jer barem pokazuje svoju snagu, odlučnost. Avaj, isto ne mogu kazati za njegove ostale kraljeveklijente ţalostan skup. Pisar Aminta, razbojnik Tarkondimot, divljak Irod, Antonijev zet i ljigavi Grk Pitodor, razbojnik Kleon, ulizica Polemon, sin njegove ljubavnice Arhelaj Sisen mogao bih navesti još njih!“ „Radije prestani, Oktavijane!", doviknuo je Poplikola. „Cezare! Ja sam Cezar. Da, ţalostan skup. Istina je da danak počinje pristizati makar iz provincije Azije, Bitinije i rimske Sirije, ali gde je danak i od jednog kra ljaklijenta iz Antonijevog ţalosnog skupa? Naročito od onog blistavog dragulja, Kraljice zveri? Ĉovek bi pretpostavio daje njen novac bolje utrošen na kupovinu napitaka kojima poji Antonija jer ne mogu zamisliti da bi zdrav i prav Antonije rimski plen poklonio Egiptu. Niti bi čitav svet poklonio sinu Kraljice zveri i nekog bednog roba.“ Niko nije dobacio ništa; Oktavijan je zastao, smestio se lepo pod zrak svetlosti i strpljivo čekao na primedbu koja nije stizala. Tada je nastavio da govori o legijama i ponudio sopstveno rešenje za nevolju zvanu „prihvatanje mesnih običaja" premeštanje legija tako da se iz provincije u provinciju smenjuju na duţnosti.

183 „Ne nameravam da vam sasvim upropastim dan, moje kolege senatori, pa ću završiti ovim. Ako su legije Marka Antonija njegove legije! prihvatile mesne običaje, zašto on od mene očekuje da im u Italiji nađem zemlju na koju će se povući kad im istekne duţnost? Mislio bih da bi bih srećniji da im Antonije nađe zemlju u Siriji. Ili u Egiptu, gde izgleda i sam namerava da zauvek ţivi." Prvi put otkako je deset godina ranije stupio u Senat, Oktavijan je doţiveo da mu zdušno pljeskaju; čak su za tapšali i neki od Antonijevih četiristo senatora, a njegove pristalice i trista onih neopredeljenih pljeskali su mu ustavši sa svojih mesta. I niko, čak ni Ahenobarb, nije se usudio da izusti kakav uzvik negodovanja. Njegove reči su bile isuviše istinite da bi mu se tako uzvratilo. Senat je napustio podruku s Gajem Fontejem, koji je na majske kalende postao konzul sufekt; sopstvenog konzulata odrekao se drugog dana januara oponašajući Antonijev postupak prethodne godine. Biće još konzula sufekta, ali Fontej će ostati na duţnosti do kraja godine, što je bio znak uvaţavanja. Konzulat se pretvorio u tri jumvirski dar. Kao da je u stanju da čita Oktavijanove misli, Fontej je uzdahnuo i rekao: „Šteta je što sada svake godine ima toliko konzula. Moţeš li zamisliti da se Ciceron povuče s duţnosti da bi na poloţaj došao neko drugi?“ „Ili Boţanski Julije kad smo već kod toga“, rekao je smešeći se Oktavijan. „Slaţem se iako sam i sam stupio s duţnosti. Ali dopuštenjem da više ljudi bude na konzulskom mestu uklanja se upadljiv sjaj dugoročnog trijumvirata." „Barem te niko ne moţe optuţiti da ţudiš za vlašću." „Sve dok sam trijumvir, imam vlast." „Šta ćeš raditi kad trijumvirat istekne?" ,,A to će biti krajem ove godine. Uradiću nešto što mislim da Antonije neće prestaću da upotrebljavam naziv trijumvira i staviću svoju kurulsku stolicu u prvi red. Moji auctoritas i dignitas toliko su nesporni da mi pomanjkanje naziva neće škoditi." Prepredeno je pogledao Fonteja. „Kuda ćeš odavde?" „Gore na Karinu da posetim Oktaviju", odgovorio je lako Fontej. „Onda ću i ja s tobom ako nemaš ništa protiv."

184 „Biće mi drago, Cezare." Prolazak Forumom ometala je uobičajena svetina koja je zaustavljala Oktavijana, ali kad je dao znak dvadeset četvorici liktora, koji su pratili njega i Fonteja, da nastave bez obzira na prolaznike, germanski telohranite lji zbili su redove i napred i pozadi, pa je hod nastavljen brzim korakom. Prolazeći na Veliji pored kuće u kojoj je ţiveo rex sa crorum, Gaj Fontej je ponovo progovorio. „Cezare, misliš li da će se Antonije ikad vratiti u Rim?" „Misliš na Oktaviju", odvratio je Oktavijan, dobro znajući šta Fontej oseća prema njoj. „Da, ali ne samo na nju. Zar on ne uviđa da sve brţe gubi tlo pod nogama? Znam senatore kojima je doslovce pozlilo kad su saznali za aleksandrijski trijumf i darivanja" „On više nije onaj stari Antonije, to je sve." „Veruješ li iskreno u ono što kaţeš o Kleopatrinoj moći nad njim?" „Priznajem da je to počelo kao politička spletka, ali izgleda bezmalo kao da je ţelja postala stvarnost. Njegovo ponašanje se teško moţe pripisati bilo kakvim drugim okolnostima izuzev Kleopatrinom uticaju, ali nikako ne uspevam da otkrijem zašto ona ima takav uticaj. Iznad svega sam razloţan, pa varke poput opojnih sredstava odbacujem kao nemoguće." Osmehnuo se. „Ja, međutim, nisam vrstan poznavalac Istoka, pa moţda takvi napici zaista postoje." „Počelo je na njegovom poslednjem putovanju, ako ne i pre", kazao je Fontej. „Otvorio mi je dušu jedne olujne noći na Korkiri pričao o svojoj usamljenosti, besciljno sti, uverenju da ga je napustila sreća. Mislim da ga je čak i tada razjedala Kleopatra iako ni na kakav opasan način.“ Prezrivo je frknuo. „Kakva pametnica, kraljica Egipta! Nije mi se dopala. Ali ni ona nije bila naklonjena meni. Rimljani je zovu harpijom, ali ja o njoj pre razmišljam kao o sireni govori najlepšim glasom. On opija čula, tera čoveka da poveruje u sve što ona kaţe.“ „Zanimljivo", rekao je zamišljeno Oktavijan. „Jesi li znao da su iskovali novčiće sa svojim likovima na obe strane?"

185 „Zajedno?' „Da, zajedno." „Onda je on sasvim izgubljen." ,,I ja mislim. Ali kako da u to uverim one glupave senatore? Potreban mi je dokaz, Fonteju, dokaz.“

186 PETI DEO RAT Od 32. do 30. godine p. n. e.

187

188 23 ,,‟Tvoji postupci i dalje nisu potvrđeni", rekla je Kleopatra čitajući naglas Ahenobarbovo pismo. ,,‟Radim na tome u Senatu od trenutka kad sam postao stariji konzul, ali Oktavijan ima poslušnog plebejskog tribuna Marka Nonija Balba iz one mrske picenske porodice koji na sve što pokušam da učinim za tebe stavlja veto. Kad je na februarske kalende od mene preuzeo fasces, Sosije je zatim predloţio da se ukori Oktavijan, koga je optuţio da sprečava promene koje vršiš na Istoku. Moţeš triput da pogađaš šta se dogodilo Nonije je na predlog stavio veto.‟" Spustila je pismo i zlatne oči uperila na Antonija s onim hladnim ali ţestokim ţarom koji kazuje da se lavica sprema da skoči. „Jedini način na koji moţeš povratiti svoj ugled u Rimu jeste da marširaš na Oktavijana." „Ako to učinim, postajem napadač u građanskom ratu. Bio bih izdajnik i hostis.“ „Koješta! Sula je to učinio. I Cezar. Obojica su na kraju vladali Rimom. Šta je hostis, na šta se svodi? Ukaz o stavljanju van zakona koji nema uticaja." „Sula i Cezar su vladah nezakonito, kao diktatori." „Nije vaţno kako neko vlada, Antonije!" prasnula je. „Ukinuo sam diktaturu", odvratio je tvrdoglavo Antonije. „Onda je ponovo ozakoni kad poraziš Oktavijana! Samo kao privremeno sredstvo, dragi moj", ulagivala mu se. „O, valjda uviđaš, Antonije, da će, ukoliko ne bude zaustavljen, Oktavijan predloţiti da se tvoji postupci na Istoku ponište a nijedan hrabri plebejski tribun na njegov predlog neće staviti veto! Nakon toga moţe naimenovati sopstvene klijente za vladare u svim kraljevstvima na Istoku." Udahnula je, a oči su joj zasjale. „Predloţiće i da Egipat bude prisajedinjen kao rimska provincija." „Ne bi se usudio! Niti ću dozvoliti da poništi moje uređenje", procedio je Antonije kroz zube. „Moraćeš lično otići u Rim da učvrstiš antonijevske kičme ovih dana su prilično mlitave", kazala je podrugljivo, ,,a da bi otišao na to putovanje, najbolje je da sa sobom povedeš vojsku." „Oktavijan će pasti. Ne moţe stalno stavljati veto."

189 U Antonijevom glasu sumnja se nazirala tek toliko da Kleopatri postane jasno da će iz ove rasprave na kraju izaći kao pobednik. Odustala je od namere da Antonija nagovori da Italiju napadne otvoreno; slušaće o Oktavijanu kao o neprijatelju, ali o Rimu, čini se, neće nikad. Aleksandrija i Egipat mu se jesu ugnezdili u srcu, ali pored Rima, a ne umesto Rima. Neka bude tako. Nije vaţno šta je poriv sve dok se Antonije najzad pokrenuo. Da nije, ona bi zaista bila niko i ništa, kako ju je nazvao. Njene uhode u Rimu javljale su da je Oktavijan sve svoje veterane naselio na dobru zemlju u Italiji i Italskoj Galiji da ga hvali glavnina stanovništva. Izuzev što je koristio tribunsko pravo na veto, međutim, još nije gospodario Senatom; uz četiristo odanih antonijevaca i trista neo predeljenih, Antonije je i dalje imao malu nadmoć nad njim. No je li mala nadmoć dovoljna? ,,U redu", rekao je Antonije nekoliko dana kasnije, kad se podsticaji više nisu mogli trpeti, „prebaciću svoju vojsku i brodovlje bliţe Italiji. U Efes.“ Ispod oka je pogledao Kleopatru. „Ako, to jest, imam novac. To je tvoj rat, faraone, pa ga ti i plati.“ „Rado ću platiti pod uslovom da delimo zapovedništvo. Ţelim da prisustvujem svakom sastanku ratnog veća, ţelim da se poštuje moja reč, ţelim isti poloţaj kakav ti imaš. To znači da će moje mišljenje imati više uti caja od mišljenja bilo kog Rimljanina izuzev tebe.“ Preplavio ga je veliki umor; zašto uvek moraju postojati uslovi? Zar se nikad neće rešiti Kleopatre u ulozi gospodarice? Umela je da bude toliko zanosna, toliko neţna, toliko dobro društvo! No svaki put kad je pomislio da je prevladala ta strana njene ličnosti, pomolila bi se ona ruţnija glava. Ţudela je za vlašću više nego ijedan muškarac kog je poznavao, od Cezara do Kasija. I sve zbog Cezarovog sina! Nadarenog više no što se moţe zamisliti, ali mu cilj, slutio je Antonije, nije bila vlast. Šta će učiniti Kleopatra kad Cezarion odbaci sudbinu koju mu je ona izvajala? Ona o dečaku ništa nije znala, ništa. Niti je, neposredno poznajući samo dvojicu, išta znala o rimskim muškarcima. Ni Cezar ni Antonije nisu bili uobičajeni primeri, što će saznati bude li navaljivala da imaju zajedničko zapovedništvo.

190 Njegov osećaj za poštenu igru govorio mu je da bi, budući da je davala novac za pohod, trebalo da deli zapovedništvo, ali niko od njegovih kolega neće pristati da joj se takva povlastica da. Zaustio je da joj kaţe šta će se neminovno dogoditi, ali nije rekao ni reč. Na licu joj se videla odlučnost koja je nagoveštavala da Kleopatra neće saslušati nijedan razlog; u očima joj se videlo da predstoji oluja. Ako pokuša da joj kaţe šta će se pokazati kao tačno, ponovo će, po ko zna koji put, među njima izbiti svađa. Je li se ikad rodio čovek koji ume uspešno izači na kraj s vestom ţenom čija je vlast bezmalo neograničena? Antonije nije verovao u to. Moţda pokojni Cezar, ali on ju je poznavao kad je bila vrlo mlada i nad njom je uspostavio nad moč koju nije umela da uništi. Sada, posle toliko godina, bila je nepopustljiva. Daleko gore je bilo to što je njega, Antonija, videla kad je dotaknuo dno, naliven vinom do obeznanjenosti, i to je tumačila kao pokazatelj suštinske slabosti. Da, mogao ju je zastrašiti podsećajući je da ona nema ni vojsku ni mornaricu da ostvari svoje ciljeve, ali sledećeg dana bi opet ustala na noge i iznova počela da zanoveta. Uhvaćen sam, pomislio je, umršen u mreţu koju je izatkala i ne mogu se osloboditi ukoliko se ne lišim sopstvene borbe za vlast. Donekle oboje ţelimo isto Oktavijanovo uništenje. No ona bi otišla mnogo dalje, pokušala da sama uništi Rim. To joj neću dopustiti, ali ovog trenutka joj se ne mogu suprotstaviti. Moram dobiti na vremenu, izgledati kao da joj pruţam sve što ţeli. Uključujući i zajedničko zapovedništvo. „Pristajem", rekao je naizgled odlučno. Neka sve bude kao što ţeli Kleopatra zasad. Iskustvo će je naučiti da će je zapovednički šator rimskih muškaraca odbiti s prezre njem. Ipak je li je s prezrenjem mogao odbiti om? Ţiveći s njom, deleći postelju s njom, je li bio u stanju da je odbaci s prezrenjem? Vreme će mu i to pokazati. „Ţeliš zajedničko zapovedništvo", kazao je. „Ţeliš da mi budeš jednaka na sastancima ratnog veća.“ Potisnuo je jecaj. „Pristajem", ponovio je. I napokon je srušio svoje mostove. Neka sve bude kako Kleopatra ţeli; moţda će tada on imati mira. Seo je smesta da piše Ahenobarbu, upotrebljavajući svoj sad bivši

191 naziv trijumvira, i izloţio šta zahteva od Senata i naroda Rima potpunu vlast na Istoku koji Senat neće nadzirati ni na koji način, pravo da prikuplja danak po svojoj proceni, naimenovanje vladaraklijena ta, zapovedništvo nad svim legijama koje bi Rim mogao poslati istočno od reke Drine, potvrdu Senata za sve njegove actiones i još jednu potvrdu za sve zemlje i imenovanja koja je dodelio kralju Ptolemeju Cezaru, kraljici Kleopatri, kralju Ptolemeju Aleksandru Heliosu, kraljici Kleopatri Seleni i kralju Ptolemeju Filadelfu. „Imenovao sam kralja Ptolemeja Cezara za kralja nad kraljevima i vladara sveta. Niko mi ne moţe protivure čiti. Štaviše, podsetio bih Senat i narod Rima da je kralj Ptolemej Cezar zakoniti sin Boţanskog Julija i njegov naslednik po zakonu. Ţelim da se to potvrdi zvanično.“ Kleopatra je bila očarana; ruţna glava nestala je u tren oka. „O, najdraţi moj Antonije, trešće se od straha!" „Ne, usraće se, lepa moja gospo. A sad mi daj hiljadu poljubaca.'1 Dala mu ih je vatrena, uzavrela od pobede. Sada će se sve dogoditi! Antonije ide u rat; njegovo pismo Senatu predstavljalo je završnu reč. Dva spisa ţurno su poslata u Rim pismo i poslednja volja i oporuka Marka Antonija. Gaj Sosije je oporuku predao vestalskim devicama, čuvarkama oporuka svih rimskih građana; oporuka je bila svetinja, nije se mogla otvoriti dok njen sačinitelj ne umre, a vestalke su oporuke čuvale još od doba kraljeva. No kad je Ahenobarb polomio pečat na Antonijevom pismu i pročitao ga, ispustio je svitak kao daje uţareno ugljevlje. Prošlo je neko vreme pre no što je bio u stanju da ga ćutke pruţi Sosiju. „O, bogovi!“, prošaputao je Sosije i sam ispustivši spis. „Je li poludeo? Nijedan Rimljanin nema ovlašćenje da učini ni polovinu ovoga! Cezarovo kopile, kralj Rima? On na to misli, Gneju, on misli na to. I da Kleopatra vlada u ime kopileta? O mora da je poludeo!“ „Ili to ili je neprestano opijen." Ahenobarb je pogledao odlučno. „Ja ovo neću pročitati, Gaju, ne mogu. Spaliću ga i umesto toga

192 odrţati govor. Jupiteru! Kakvo bi ovo oruţje bilo za Oktavijana! Okrenuo bi čitav Senat na svoju stranu i pritom ne bi morao ni prstom da mrdne." „Ne pretpostavljaš", kazao je Sosije s oklevanjem, „da je Antonije ovo osmislio upravo da bi to postigao? Ovo je objava rata." „Rimu ne treba građanski rat", odvratio je umorno Ahenobarb, „mada pretpostavljam da bi Kleopatra to volela. Zar ne vidiš? Antonije nije napisao ovo, Kleopatra je." Sosije je seo i zadrhtao. „Šta da radimo, Ahenobarbe?" „Kao što sam rekao. Spalićemo pismo, a ja ću odrţati govor svog ţivota onim bednim iznemoglim starcima u Senatu. Niko nikad ne sme saznati da Kleopatra Antonija sasvim drţi u šaci." „Braniti Antonija do kraja, da. Ali kako ćemo ga izbaviti od Kleopatre? Predaleko je o prokleti Istok! Kao da juriš dugu. Pre dve godine sve je izgledalo kao da opet nastupa procvat publikani i poslovni ljudi bili su ushićeni. Ali poslednjih meseci primećujem promenu", rekao je Sosije. Antonijevi kraljeviklijenti pristiţu i izbacuju rimsku trgovinu. Prošlo je osamnaest meseci a da u Riznicu nije stigao nikakav istočnjački danak." „Kleopatra1, kazao je smrknuto Ahenobarb. „Svemu je kriva Kleopatra. Ako Antonija ne rastavimo od te ţene, izgubljeni smo.“ „Izgubljen je i on.“ Do sredine leta Antonije je svoju ogromnu vojsku i opremu iz Karane i Sirije premestio u Efes. Konjica, legije, opsadna oprema i prateća povorka polako su napredovale kroz središnju Anadoliju, najzad stiţući uz izuvija no korito reke Meandra do Efesa, gde su se logori pruţali oko lepog malog grada dalje nego što je dosezao pogled najoštrijeg oka. Uzavrelo mnoštvo ljudi, ţivotinja i sprava lagano se smirivalo dok su mesni trgovci i poljodelci davali sve od sebe da izvuku nekakvu zaradu od propasti kakvu su predstavljali vojni logori. Plodna zemlja koja je davala pšenicu i napasala ovce pretvarala se, u zavisnosti od vremenskih uslova, ili u besplodno blato ili u prašinu, dok su Antonijevi mlađi legati, ni razborita ni saosećajna druţina, pravili još veću nepriliku odbijajući da o stanju

193 razgovaraju s nekim od meštana. Krađe i silovanja učestali su vrtoglavom brzinom, kao i ubistva iz osvete, batinanje, otvoreni i prikriveni otpor uljezima. Cene su skočile. Srdobolja je dobila razmere zaraze. Bili su to neki od razloga zbog kojih je u sad već bivšim vremenima rimski guverner sticao veliki novac preteći da će njegove legije konačiti u gradu ukoliko mu grad ne plati iznos koji se kretao od sto do hiljadu talenata. Uţasnuti grad plaćao bi ţurno. Antonije i Kleopatra putovali su Filopatorom, koji je usidren u efeskoj luci uz uzvike divljenja. Tu je Antonije ostavio ţenu i lađu i manjim brodom se zaputio u Atinu; tamo je imao nesvršenog posla, kazao je Kleopatri. A ona je otkrila da ne moţe obuzdati ovog treznog Antonija onako kako je to radila u Aleksandriji; Efes je bio postojano rimsko tlo na kojem nije vladala kao što nisu ni njeni preci. Stoga običaji nisu nalagali klanjanje Egiptu. Kad god bi izašla iz guvernerove palate da pregleda grad ili neki od logora, ljudi su zurili u nju kao da ih je duboko uvredila. Nije ih mogla ni kazniti za nepristojnost. Publije Kanidije bio je stari prijatelj, ali ostali zapovednici i njihovi legati koji su preplavili Efes smatrah su je sprdnjom ili uvredom. Nikakvog poštovanja u provinciji Aziji! Raspoloţenje joj nije bilo veselo još od onog dana pre no što je Filopator isplovio iz Aleksandrije kad ju je Cezarion doveo u veoma neţeljen i neprijatan poloţaj. Njega su ostavljali da vlada Egiptom, a on taj zadatak nije ţeleo. Ne zato što je ţudeo da ode u rat sa svojom majkom i poočimom razlog njihovog odsustva predstavljao je srţ neprilike. ,,Mama“, rekao je Kleopatri, „ovo je ludost! Zar ne vidiš? Dovodiš u pitanje moć Rimal Znam da je Marko Antonije veliki vojskovođa i ima ogromnu vojsku, ali ako se posluţi svim svojim sredstvima, Rim ne moţe biti poraţen. Trebalo mu je sto pedeset godina da sruši Kartaginu, ali Kartagina jeste srušena i to tako da se više nikad ne uzdigne! Rim je strpljiv, ali neće mu trebati sto pedeset godina da sruši Egipat i Antonijev Istok. Molim te, preklinjem te, ne pruţaj Cezaru Oktavijanu priliku da krene na istok! On će Antonijevo smeštanje svih snaga u Efesu, toliko udaljenom od svake nemirne oblasti, smatrati objavom rata. Molim te, molim te, mama, preklinjem te, ne čini to!“

194 „Gluposti, Cezarione", rekla je nehajno idući od jednog do drugog mesta dok je nadgledala kako joj pripremaju stvari za put. „Antonije ne moţe biti poraţen ni na kopnu ni na moru, za šta sam se postarala pripremivši ogromnu ratnu blagajnu. Ako budemo odlagali, Oktavijan će samo jačati." Stajao je pored svog tek nastalog poprsja, koje je njegova majka naručila od Doroteja iz Afrodizijade, ne svestan da se pred majčinim očima udvojio kao da ima blizanca. Heril je poprsje obojio, savršeno preneo i najmanju promenu u boji koţe i kose i sjajno nacrtao oči. Statua je izgledala toliko ţivotno kao da će progovoriti, ali pored stvarnog Cezariona, koji je stajao uz nju onako uzbuđen i vatren, delovala je neugledno. „Mama", istrajavao je, „Oktavijan nije ni počeo da koristi sve što ima. I ma koliko da volim Marka Antonija, on nije ravan Marku Agripi ni na kopnu ni na moru. Oktavijan se moţda naziva glavnim u zapovedničkom šatoru, ali on će ratovanje prepustiti Agripi. Upozoravam te, sve se vrti oko Agripe! Opasan je! Rim nije izrodio njemu ravnog još od mog oca." „O, Cezarione, zaista! Brineš toliko da više i ne obraćam paţnju na tebe." Kleopatra je zastala drţeći u rukama jedan od Antonijevih omiljenih ogrtača. „Ko je taj Marko Agripa? Niko i ništa. Antoniju ravan? Svakako ne." „Onda makar ti ostani ovde u Aleksandriji", molio je mladić. Pogledala je zaprepašćeno. „Na šta misliš? Ja plaćam ovaj pohod, što znači da sam u ovom pohodu Antonijev saradnik. Smatraš li da sam početnik u ratovanju?" „Da, smatram. Jedino iskustvo koje imaš stekla si se deći na Kasionu i čekajući Ahilu i njegovu vojsku. Moj otac te je izvukao iz te zbrke, a ne tvoje nepostojeće vojno umeće. Ako budeš krenula s Markom Antonijem, njegove rimske kolege će misliti da je pod tvojim nadzorom i mrzeće te. Rimljani nisu navikli na strance u zapovednič kom šatoru. Ja nisam budala, mama. Znam šta u Rimu pričaju o tebi i Antoniju." Ukočila se. ,,I šta u Rimu pričaju o nama?" „Da si čarobnica, da si omađijala Antonija, da ti je on igračka, tvoja lutka. Da ga ti nagovaraš na sukob sa Senatom i narodom. Da

195 se ništa od onog što se dogodilo ne bi odigralo da ti nije muţ", rekao je Cezarion hrabro. „Nazivaju te Kraljicom zveri i smatraju da si glavni pokretač ovoga ti, a ne Antonije." „Preteruješ", rekla je Kleopatra pretećim glasom. „Ne, ne preterujem ako ne uspem da te odgovorim od ovoga! Naročito od ličnog učestvovanja. Najdraţa, naj lepša moja mama, ponašaš se kao da je Rim kralj Mitridat Veliki. Rim nije i nikad neće biti! istočnjački. Rim je Zapad. Nastoji samo da upravlja Istokom zbog sopstve nog opstanka." Pomno ga je posmatrala smišljajući koji pristup je najbolji. Odlučivši se, rekla je veoma blagim glasom: „Cezarione, nemaš još ni petnaest godina. Da, priznajem da si muškarac. I pored svega, veoma mlad i neiskusan muškarac. Mudro vladaj Egiptom i daću ti još ovlašćenja kad se Antonije i ja vratimo s pobedničkim lovorikama." Prestao je da se bori. Očiju punih suza, pogledao ju je, odmahnuo glavom i izašao iz prostorije. „Luckasti dečak", rekla je s ljubavlju Iri i Harmion. „Lepi dečak", uzdahnula je Harmion. „Ni dečak ni luckast", kazala je smrknuto Ira. „Zar ne shvataš, Kleopatra, da govori kao prorok. Trebalo bi da obratiš paţnju na njegove reći, a ne da ih odbacuješ." Isplovila je Filopatorom, a u ušima su joj i dalje odzvanjale Irine reci; zbog njih je, a ne zbog onog što je, zapravo, rekao Cezarion, bila nevesela, a to neraspoloţenje samo je uvećano stavom Antonijevih kolega u Efesu. No samodrţac kakav je bila, zbog svega toga bila je samo još oholija, neuljudnija, bahatija. Antonije nije bio kriv što je njegov brod pristao na Samosu; pukotina kroz koju je ulazila voda morala se zapušiti pre Atine, a Samos je bio najbliţe ostrvo. Savez Dionisovih zabavljača na Samosu je stvorio svoje sedište; dok je čekao, Antonije je pomislio da bi mogao i pogledati šta se dešava među opsenarima, plesačima, pelivanima, nakazama, muzičarima i ostalima koji su boravili u svojim veselim kućercima dok ih neka svetkovina ne bi odvela na drugu stranu. Trenutno nije bilo nijedne, obavestio ga je predsednik saveza Kalimah nakon što

196 mu je pokazao čudesnu obmanu pretvarajući bube što gami ţu po zemlji u svetlucave leptire. „Odlučili smo, međutim, da večeras priredimo svetkovinu u tvoju čast. Doći ćeš?“ Naravno da hoće! Opiranje porivu da pije vino nije bilo ništa u poređenju s njegovom neodoljivom potrebom da potraţi veselje u društvu niza zabavljača. Jedina nevolja, uskoro je otkrio, bilo je to što je trezan uţivao daleko manje; uzeo je čašu vina i nastavio da se opija. Događaja koji su usledili posle ove odluke nije se se ćao; bilo je tačno da mu je od vina pamćenje sve više slabilo što je bivao stariji. No njegov pisar Lucilije prisilio ga je da se vrati u svet treznih i to jednom jednostavnom rečenicom: „Kraljica će sigurno saznati." „O, Jupiteru!1', zastenjao je Antonije. „Cacatr Prošle su nundinae otkako je pukotina zapušena, otkrio je kad su ga, dok je posrtao i tresao se, Lucilije i lične sluge ukrcali na brod. Je li zaista popio toliko? Ili ga brţe uništava? Dok se treznio, postao je svestan novog straha godine raspusnog ţivota najzad su ga stizale. Prošli su dani kad je dizao nakovnje. Napunio je pedeset i jednu godinu i mišići su mu, kad bi savio ruku, bili mekani, a ne izbočeni i tvrdi. Pedeset i jedna! Godine uvaţenog konzulara. A Oktavijanu je svega trideset i tek krajem septembra će napuniti trideset jednu. Što je još gore, svi Oktavijanovi najbolji zapovednici bili su mladi ljudi, dok su njegovi bili kao i on sam i već prosedi. Kanidiju je preko šezdeset! O, kad je proletelo vreme? Osetio je nalet mučnine, pa je morao pohitati do brodske ograde i povratiti. Sluga mu je doneo da se napije vode, obrisao mu usne i bradu. „Hvata li te neka bolest, domine?“ ,,Da“, odvratio je Antonije tresući se. „Starost." No kad je brod pristao u Pirej, Antoniju se povratilo malo prošlogodišnjeg telesnog zdravlja, ali mu je raspoloţenje bilo neprijatno. „Gde je moja ţena Oktavija?'1, upitao je kućepazitelja u guvernerovoj palati. Ĉovek je gledao bezizrazno ne, zapanjeno. „Prošle su godine

197 otkako je gospa Oktavija boravila ovde, Marko Antonije." „Kako to misliš, godine? Treba da bude ovde, i ona i dvadeset hiljada vojnika koje je poslao njen brat!" „Mogu samo ponoviti, domine, da ona nije ovde. Niti ikakvi vojnici konače igde blizu Atine. Ako je gospodar Oktavijan poslao vojnike, mora da su otišli u Makedoniju ili kopnom u provinciju Aziju.“ Pamćenje se vraćalo; da, prošlo je pet godina otkako je Oktavija došla s četiri kohorte, a ne četiri legije. A on joj je naredio da mu vojne darove od Oktavijana pošalje u Antiohiju i da se ona vrati kući. Pet godina! Je li zaista toliko prošlo? Ne, moţda je prošlo svega četiri godine. Ili tri? Oh, je li vaţno? „Predugo sam odsustvovao iz Rima“, rekao je Luciliju smeštajući se za svoj radni sto. „Poslednji put si bio u Tarentu pre šest godina", odgovorio je Lucilije za svojim stolom. „Onda je Oktavija došla u Atinu pre četiri godine." ,,Da.“ „Piši, Lucilije... Oktaviji od Marka Antonija. Ovim se razvodim od tebe. Iseli se iz moje kuće u Rimu i nemoj stanovati ni u jednoj od mojih vila u Italiji. Ne vraćam ti miraz i više neću izdrţavati ni tebe ni svoju rimsku decu. Prihvati ovo kao obavezujući i konačan spis.“ Ne diţući pogled s papira, Lucilije je pisao. O, draga gospo! Ovim činom izgubljena je svaka nada za Antonijevo izbavljenje... Podigao je glavu, ustao i stavio papir pred Antonija. Jedan od njegovih vrhunskih darova bio je toliko dobar rukopis da ga nije morao prepisivati pravi pisar. Antonije ga je brzo pročitao, pa presavio. „Vosak, Lucilije." Crvena je bila uobičajena boja za zvanične spise. Lucilije je štapić drţao nad plamenom toliko vešto da se vosak nije obezbojio od dima i udaljio ga je čim je grumen veličine denarija leţao ukoso preko spoljnog prevoja. Antonije je svoj pečatni prsten snaţno pritisnuo u vosak. Herkul, okruţen slovima IMP. M. ANT. TRI. „Pošalji ga sledećim brodom u Rim“, rekao je odsečno Antonije, ,,i pronađi mi lađu koja plovi u Efes. Moj posao u Atini sasvim je završen." Suvo se osmehnuo. „Nikad ga i nije bilo.“

198 Ĉini se da nije mogao tačno odrediti trenutak kad je rimske mostove spalio za sobom, zaključio je Antonije isp lovljavajuči iz Pireja, već samo da je poticao od časa kad je spoznao da je dao reč da će sebe i svoj plen posvetiti Kleopatri i Aleksandriji. Njegova ljubav prema Oktaviji i svemu rimskom nije cvetala, dok je njegova ljubav prema Kleopatri postala sveobuhvatna. Zašto je tako, nije uistinu znao, izuzev da je ona u srţi njegovog bića, da joj se ne moţe usprotiviti čak ni kad su joj zahtevi besmisleni. Donekle je tako zbog propusta u pamćenju, da, ali ih i nije mogao kriviti za to. Moţda mu se velika kraljica sasvim nastanila u srcu jer je u njemu makar mogla naći vrednost; makar je za njega mislila da je moćan i vredan negovanja. Rim je pripadao Oktavijanu, pa zašto sasvim ne napustiti Rim? Na to se sve svodilo. Da ţeli da bude prvi čovek Rima, morao bi Oktavijana poraziti na bojnom polju. Kleopatra je to jasno uviđala još od samog početka. Opasno pijanstvo na Samosu i uţasne posledi ce, bolest i novi propusti u pamćenju naučili su ga da su mu najbolje godine prošle iako je znao da to nije ništa više do pijanstvo. Neodoljivo pijanstvo, a pravi razlog za plovidbu od Efesa do Atine bio je beg od ljubavi, propasti, zaveta Kleopatri. Zašto onda, pomislio je stiţući u Atinu manjeviše isceljen, da za sobom ne spali rimske mostove? Svi, od Kleopatre do Oktavijana, ţeleli su to, očekivali to, nisu od njega prihvatali ništa manje. Sada se morao vratiti u Efes pre no što Kleopatra stvori nove neprilike. No pre no što je stigao u Efest, Kleopatrino prisustvo imalo je ozbiljne posledice. Najpre su Saturnin i Aruntije otišli u Rim izjavljujući da će radije sluţiti čo veku koga mrze negoli bilo kojoj ţeni; Oktavijan je barem Rimljanin! Za njima je krenuo Atratin sa skupinom mlađih legata, koji su bili gnevni zbog načina na koji je Kleopatra obilazila logore nalazeći mane, čak i prezrivo govorila o neurednoj opremi ili o glavnim centurionima koji nisu stajali mirno kad im se obraćala.

199 Kad je Atratin stigao u Rim, Ahenobarb i Sosije su s uţasom saslušali njegove ţalbe. Ni u Rimu nije bilo dobro. Riznica je bila bezmalo prazna zahvaljujući troškovima za dobru zemlju za hiljade i hiljade veterana. Milioni i milioni sestercija iz riznice Seksta Pompeja su potrošeni ma kako to izgledalo neverovatno. Zemlja je bila skupa, a vrlo mali broj legionara pristajao je da se povuče u neku stranu zemlju poput Španija, Galija i Afrike. I oni su bili Rimljani, vezani za italsko tle. Da, bili su zadovoljni ali drţava je platila veliku cenu. Nije se, međutim, moglo poreći da se Oktavijan polako uzdiţe u Senatu i među moćnicima i vitezovima poslovnim ljudima; prilike na Antonijevom Istoku pro redile su se, a oni ljudi i preduzeća koji su dve godine ranije cvetali sada su se raspadali. Polemon, Arhelaj Sisen, Aminta i manje kraljevske porodice koje je naimenovao Antonije stekli su dovoljno samopouzdanja da donesu zakone koji su onemogućavali procvat rimske trgovine. A kao što su svi znali, podsticala ih je Kleopatra, pauk u središtu mreţe. „Šta ćemo preduzeti?" upitao je Sosije Ahenobarba kad je ljutiti Atratin otišao. „Razmišljam o tome još od Antonijevog pisma, Gaju, i verujem da je preostalo samo jedno.“ ,,Govori!“, uzviknuo je nestrpljivo Sosije. „Moramo učvrstiti rimsku crtu u Antonijevoj vladavini na Istoku i to je prvi šiljak ovih dvozubih vila“, rekao je Ahenobarb. „Drugi je da izvedemo da Oktavijan delu je nezakonito." „Nezakonito? Kako, za ime sveta, to moţeš izvesti?" „Upravu ćemo iz Rima prebaciti u Efes. Ti i ja smo konzuli. Pretori su uglavnom Antonijevi ljudi. Ne verujem da ćemo ijednog plebejskog tribuna podići s njihove klupe, ali polovina Senata ide s nama, bićemo nesporna vlada u izgnanstvu. Da, Sosije, iz Rima ćemo otići u Efes! Efes će tako postati središte uprave i Antonijev krug ćemo popuniti sa, recimo, pet stotina odanih Rimljana. Više nego dovoljno da prisilimo Kleopatru da se vrati u Egipat, gde i pripada." „To je Pompej Magnus uradio pošto je Cezar uh, Boţanski Julije!

200 prešao Rubikon. Odveo je konzule, pretore i četiristo senatora u Grčku." Sosije se namrštio. „Ali u to doba Senat je bio manji, u njemu nisu bili toliki novi homines. Sadašnji Senat ima hiljadu članova, a dve trećine su novi ljudi. Mnogi od njih su Oktavijanove pristalice. Ako treba da izgledamo kao vlada u izgnanstvu, moraćemo nagovoriti najmanje petsto senatora da pođu s nama, a mislim da oni to neće hteti." ,,I ja, zapravo, mislim tako. Moj cilj predstavljaju če tiristo okorelih antonijevaca. Nije većina, ali dovoljno ih je da glavninu naroda uverimo da Oktavijan krši zakon ako pokuša da umesto nas stvori novu vladu“, rekao je Ahenobarb samozadovoljno. „Kad to uradiš, Gneju, započeo si građanski rat.“ „Znam. Ali građanski rat je ionako neizbeţan. Zašto bi inače Antonije čitavu vojsku i mornaricu premestio u Efes? Misliš li da Oktavijan taj potez nije protumačio ispravno? Prezirem ga, ah svestan sam da je izuzetno pametan. U Oktavijanovoj glavi ţivi izvitopereni parnjak Cezarovog uma, veruj mi.“ „Kako znaš da je u glavi?“ ,,Šta?“, upitao je Ahenobarb tupo. „Um.“ „To zna svako ko je ikad bio na bojnom polju, Sosije. Pitaj svakog vojnog lekara. Um je u glavi, u mozgu.“ Ahenobarb je razdraţeno odmahnuo rukama. „Sosije, ne pričamo o građi ljudskog tela niti mestu gde se nalazi animusl Razgovaramo kako najbolje moţemo pomoći Antoniju da se izvuče iz egipatskog gliba i vrati u Rim!“ „Da, da, naravno. Izvini. Onda bolje da poţurimo. U suprotnom će Oktavijan sprečiti naš odlazak iz Italije." Oktavijan to, međutim, nije učinio. Njegove uhode su izvestile da izvesni senatori uţurbano delaju povlače novac iz banaka, imetak ostavljaju na sigurno, za put spremaju pokućstvo, ţene, decu, pedagoge, učitelje, vas pitačice, lične sluge i sluţavke, vlasuljare, stručnjake za negu lica i tela, čistačice, telohranitelje i kuvare. Ali nije povukao nijedan potez, to čak nije spomenuo ni u