Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

101 „Svakako. Mora doći." Prošao je još jedan mesec ispunjen tragedijama, komedijama, predavanjima, izletima i svime čega se Fontej mogao dosetiti da svojoj sirotoj dragoj pomogne kako bi joj vreme prošlo dok ne stigne Antonijev odgovor. Zanimljivo da čak ni Perdita nije uspela da Fontejevu brigu o sestri imperatora Cezara pretvori u sablazan. Jednostavno, niko ne bi verovao niti bi mogao da je Oktavija jedna od nevernih ţena. Fontej je bio njen čuvar, Cezar to nije krio i postarao se da se za njegove ţelje zna čak i u Atini. Sada su već svi pričali o Antonijevoj neprekidnoj strasti prema ţeni koju je Oktavijan nazvao Kraljica zveri. Fontej se našao u procepu; s jedne strane je ţudeo da pri tekne Antoniju u pomoć, ali s druge, sad već veoma zaljubljen u Oktaviju, mario je jedino za njeno dobrostanje. Antonijevo pismo nije bio veliki udarac kao ono prvo. Vrati se u Rim, Oktavija! Nemam nikakvog posla zbog kojeg bih v fqingfpql bvfvepqsuk fqnazkq v Aukpv, ra lg bgsoksngpq fa uv dgmat maf urgba fa sg suarat q swqlql fgck v Rkov. Pqpawnlao, wrauk sg v Rim! Šuq sg ukdg wqlpkma k qrrgog, rqtanlk kj qfoaj v Apukqjklv. Fqpugl oqžg fqek s plkoa knk pg, mamq žgnk. Pq qpqog tuq dvlgo, kzingfa daje tebi potrebniji nego meni. Tgbk zabraplvlgo fa k saoa fqđgt v Apukqjklv, laspq? Ifk v Rim, ne u Antiohiju. Moţda ju je ovaj udarac ostavio bez suza; Oktavija nije bila sigurna. Bol je bio strašan, ali je imao zaseban ţivot koji nekako nije bio povezan s njom, Oktavijom, sestrom imperatora Cezara i ţenom Marka Antonija. Cepao ju je i kidao, cedio sve iz nje, ali sve na šta je bila u stanju da misli bile su njegove dve kćerčice. Lebdele su u potpunoj tmini iza njenih očiju: Antonija, visoka i svetlokosa; mama Atija je govorila da je slika i prilika Julije, tetke Boţanskog Julija, ţene Gaja Marija. Antonija je sada imala pet godina i prolazila je

102 kroz ,,dobro“ razdoblje koje moţda neće potrajati. Tonila pak, crvenkastosmeđe kose i očiju, bila je ohola, nestrpljiva, nepomirljiva, strasna. Antonija jedva da je poznavala oca, a Tonila ga nikad nije ni videla. „Ista otac!“, vikala je avia Atija, iznurena preko svake mere Tonilinim ispadima i izlivima osećanja. „Ista otac“, šaputala bi Oktavija veoma neţno, voleći taj mali vulkan još više upravo zbog toga. A sada je, znala je, sve gotovo. Stigao je dan koji je jednom predvidela; do kraja ţivota će ga voleti, ali će morati da ţivi bez njega. Šta god da ga vezuje za egipatsku kraljicu veoma je jako, moţda neraskidivo. A ipak a ipak negde u duši Oktavija je znala da njihov brak nije sre ćan, da mu se Antonije ruga, donekle ga i mrzi. Sa mnom je, pomislila je, imao mir i zadovoljstvo. Tešila sam ga i smirivala. S Kleopatrom ima nesigurnost i nemir. Ona ga raspaljuje, podstiče, muči. „Takav brak će ga izludeti", rekla je Fonteju pokazavši mu i ovo pismo. „Hoće, da“, uspeo je Fontej da procedi. „Jadni Antonije! Kleopatra će ga preobratiti po svom ukusu." „Šta joj je po ukusu?“, upitala je Oktavija kao progonjena. „Voleo bih da znam, ali ne znam.“ „Zašto se nije razveo od mene?“ Fontej je izgledao zaprepašćeno, a potom ţalosno. „Edepol! Zašto mi to nije palo na pamet? Da, zašto se nije razveo od tebe? Njegova pisma bezmalo iziskuju da to učini." „Razmisli, Fonteju! Moraš znati. Šta god da je razlog, mora biti politički." „Ovo drugo pismo i nije iznenađenje, zar ne? Očekivala si ovakav odgovor." „Da, da! Ali zašto ne i razvod?" pitala je uporno. „Mislim da to znači da nije sasvim srušio sve mostove za sobom", kazao je lagano Fontej. ,,U njemu još postoji potreba da se oseća kao Rimljanin s rimskom ţenom. Ti si zaštita, Oktavija. Moţda time što se ne razvodi od tebe pokušava da ostane nezavisan. Ona ţena je svoje kandţe zarila u njega u trenutku

103 najvećeg očaja, kad bi utehu potraţio u bilo kome ko mu je bio pri ruci u njoj." „Postarala se za to." „Da, očigledno." „Ali zašto, Fonteju? Šta ţeli od njega?" „Zemlju. Moć. Ona je istočnjačka vladarka, unuka Mitridata Velikog. Iz nje ne progovaraju Ptolemeji, koji su već naraštajima lenji i bez velikih teţnji, koje više zanima kako da jedan drugom preotmu presto nego da pogledaju malo dalje u budućnost. Kleopatra ţudi da uveća drţavu, oseća mitridatsku i seleukidsku glad za tim." „Otkud toliko znaš o njoj?", upitala je radoznalo Oktavija. „Razgovarao sam s ljudima kad sam bio u Aleksandriji i Antiohiji." ,,I šta si mislio o njoj kad si je upoznao?" „Dva zaključka su se istakla više od ostalih. Prvo, sasvim je opsednuta sinom koga je rodila s Boţanskim Julijem. Drugo, pomalo liči na Tetidu sposobna je da se pretvori u sve što smatra neophodnim da bi ostvarila svoje ciljeve." „U guju, sipu... zaboravila sam u šta još izuzev da je Pelej nije puštao iz ruku dok se opet nije pretvorila u Tetidu.“ Zadrhtala je. „Jadni Antonije! Rešio je da je ne pušta iz ruku." Odlučio je da promeni predmet razgovora iako se nije mogao setiti ničega što bi je oraspoloţilo. „Ideš li kući?“, upitao je. „O da. Ne volim da se namećem, ali bi li mi mogao naći brod?“ ,,I bolje od toga“, uzvratio je lako. „Tvoj brat mi je naloţio da se staram o tebi, što znači da ću ići s tobom.“ Olakšanje, ako ne i radost; Fontej je posmatrao kako joj se na licu vidi da se pomalo opušta i poţe leo svom snagom da je on, Gaj Fontej Kapiton, moţe nagovoriti da ga zavoli. Brojne ţene su rekle da bi ga mogle voleti i dve zakonite ţene sigurno jesu, ali bile su nikogovićke. Dugo nakon što je ikad pomišljao pronašao je ţenu svog srca, svojih snova. No ona je volela drugog i voleće ga i dalje. Baš kao što će i on voleti nju. ,,U kakvom čudnom svetu ţivimo", rekao je i uspeo da se nasmeje suvo. „Jesi li u stanju da po podne gledaš Trojanke?

104 Priznajem da je komad o ţenama koje gube svoje muţeve isuviše sličan tvom trenutnom stanju, ali Euripid je pravi majstor, a glumci su sjajni. Demetrije iz Korinta igra Hekabu, Dorisk igra Andromahu, a Aristogen, za koga kaţu da je neverovatan u toj ulozi, Jelenu. Hoćeš li poći?“ „Da, molim“, rekla je s osmehom na usnama, pa čak i u očima. „Šta je moj jad u poređenju s njihovim? Ja makar imam svoj dom, svoju decu i svoju slobodu. Prijaće mi da gledam jade trojanskih ţena, pogotovo što nikad nisam videla predstavu. Ĉula sam da pogađa usred srca, pa ću moći da plačem zbog tuđih nevolja." Oktavijan je plakao zbog sestrinih nevolja kad je mesec dana docnije stigla u Rim. Bio je septembar i spremao se da krene u prvi pohod protiv plemena Ilirika. Obrisavši suze, dva pisma koja mu je Fontej predao bacio je na radni sto i trudio se da se pribere. Bitka je dobijena, škripao je zubima besno, ali nije bio besan na Fonteja. „Hvala ti što si došao pre no što sam mogao da se vidim s Oktavijom", kazao je Fonteju i pruţio ruku. „Poneo si se časno i ljubazno prema mojoj sestri i ona to ne mora da mi kaţe. Je li... je li veoma utučena?" „Nije, Cezare, ona se ne ponaša tako. Antonijevo ponašanje ju je pogodilo, ali je nije porazilo." S tim zaključkom se Oktavijan sloţio kad ju je video. „Moraš doći da ţiviš ovde sa mnom", kazao je obgrlivši joj ramena. „Dovedi decu, naravno. Livija Druzila ţeli da imaš društvo, a Karina je predaleko." „Ne, Cezare, to ne mogu učiniti", odvratila je odlučno Oktavija. „Ja sam Antonijeva ţena i ţiveću u njegovoj kući dok mi ne naredi da odem. Molim te, nemoj me nagovarati i prisiljavati na to! Neću se predomisliti." Uzdahnuvši, posadio ju je u stolicu i privukao drugu za sebe, pa seo uz nju i uzeo je za ruke. „Oktavija, on ti se neće vratiti." „Znam to, Mali Gaju, ali to ništa ne menja. I dalje sam mu ţena, što znači da od mene očekuje da brinem o njegovoj deci i kući kako

105 ţena mora činiti kad joj je muţ van zemlje." ,,A novac? On ne moţe da brine o tebi." „Imam svoj novac." To ga je razljutilo iako je gnev bio usmeren na Antonijevu bezosećajnost. „Tvoj novac je tvoj, Oktavija! Narediću da ti Senat dodeli dovoljno sredstava od Antonijeve plate da bi se odrţavala njegova imovina ovde u Rimu. I njegove vile.“ „Ne, preklinjem te, nemoj! Pošteno ću beleţiti troškove, a on mi ih moţe isplatiti kad se vrati kući.“ „Oktavija, on se ne vraća kući!“ „Ne moţeš u to biti siguran, Cezare. Ne tvrdim da razumem muške strasti, ali poznajem Antonija. Ova Egipćanka je moţda još jedna Glafira, moţda čak još jedna Fulvija. Zasiti se ţena kad mu postanu dosadne.“ „Zasitio se tebe, draga moja.“ „Ne, nije“, uzvratila je hrabro. „Ja sam mu još ţena, od mene se nije razveo.“ „Zato da bi svoje senatore i vitezove zadrţao u svom taboru. Niko ne moţe reći da je zauvek u kandţama egipatske kraljice kad se nije razveo od tebe, svoje prave ţene.“ „Niko ne moţe reći? Ma hajde, Cezare! Ti to ne moţeš reći, to je ono što hoćeš da kaţeš! Ja nisam šlepa! Ţeliš da Antonije izgleda kao izdajnik zbog tvojih ciljeva, ne zbog mojih.“ „Veruj u to ako moraš, ali to nije istina.1' „Ostajem ovde“, bilo je sve što je rekla. Oktavijan ju je ostavio ne osećajući ni iznenađenje niti bilo šta više od zanemarljive razdraţenosti; poznavao ju je kako ju je mogao poznavati samo mlađi brat, koji ju je, četiri godine stariju, pratio kao da je vezan za povodac, slušao misli izrečene naglas, devojačke razgovore s njenim drugaricama, znao u koga je kao mlada devojka bila zaljubljena. Antonije je pobudio tu zaljubljenost mnogo pre no što je sazrela dovoljno da ga voli kao ţena. Kad je Marcel došao da je zaprosi, prihvatila je svoju sudbinu bez reči protivljenja jer je znala šta joj je duţnost i nije ni sanjala o braku s Antonijem. U to vreme je bio toliko upetljan u Fulvijinu mreţu da je osamnaestogodišnjaki nja, razborita kao Oktavija, napustila svaku nadu koju je ikad gajila a verovatno i nije.

106 „Neće se preseliti ovamo?“, upitala je Livija Druzila kad se vratio. „Ne.“ Livija Druzila je coknula jezikom. ,,C! Kakva šteta!“ Nasmejao se i s ljubavlju joj pomilovao obraz. „Koješta! Veoma se raduješ. Ti, ţeno, ne voliš decu i dobro znaš da bi ta razmaţena deca milela svuda da ţive ovde ma koliko pokušavali da ih obuzdamo/' Zakikotala se. „Avaj, istina je! Mada, Cezare, nisam neobična ja već Oktavija. Deca su ţeljena i radovala bih se da ostanem u drugom stanju. Ali naspram Oktavije, i mačka izgleda kao nemarna majka. Iznenađena sam što je pristala da ode u Atinu bez njih.“ „Otišla je bez njih zato što da nastavim poređenje s mačkama zna da je Antonije mačor i prema deci ima isti odnos kao i ti. Sirota Oktavija!" „Treba da ti je bude ţao, Cezare, svakako, ali ne gubi iz vida činjenicu da je bolje da se s bolom suoči sad nego kasnije."

107 20 Dok su Publije Kanidije i njegovih sedam legija prodirali u Jermeniju i obavljali dobar posao, Antonije je ostao u Siriji, navodno da nadgleda rat protiv Seksta Pompeja u provinciji Aziji i okuplja veliku vojsku za svoj naredni pohod na Parćansku Mediju. Ništa drugo do izgovor; ta godina mu je bila potrebna da se polako i mučno ispetlja iz svojih tegoba prouzrokovanih vinom. Dok je ujak Plank upravljao Sirijom, sestrić Titije bio je Antonijev zamenik i vojsku je poveo u Efes da Furniju, Ahenobarbu i Aminti od Galacije pomogne da pokore Seksta Pompeja. Upravo ga je Titije saterao u ugao u Mideju u Frigiji i Titije je bio taj koji ga je sproveo do azijske obale u Miletu. Tu je ubijen po Titijevom naređenju, što je Antonije glasno osudio. Optuţio je ujaka Planka da je nagovorio Titija na to, ali ujak Plank je uporno tvrdio da je naređenje, i to tajno, moralo stići od Antonija, koji treba da snosi krivicu. Nije tako!, urlao je Antonije. Ko je kriv moţda se nikad neće saznati, ali Antoniju je taj kratki mali rat izvesno išao naruku. Nasledio je tri dobre legije veterana koje je Sekst unovačio i koji su se dosađivali, kao i dvojicu sjajnih rimskih pomoraca, Decima Turulija i Kasija Parmenzisa, poslednje preţivele ubice Boţanskog Julija. Nakon što su Antoniju ponudili svoje usluge i Antonije ih prihvatio, Oktavijan je Antoniju napisao bezmalo izbezumljeno pismo. „Ako je još nešto bilo neophodno da me uveri da si učestvovao u zaveri da se ubije moj boţanski otac, Antonije, ovo me je uverilo“, pisao je Oktavijan sitnim urednim rukopisom. „Od svih strašnih, izdajničkih, odvratnih postupaka u tvojoj jezivoj sluţbi, ovaj je najgori. Iako si znao da su cezaroubice, primio si ih u svoju sluţbu umesto da ih javno pogubiš. Ne zasluţuješ da budeš na mestu rimskog magistrata, čak ni najniţeg. Ti mi nisi kolega, ti si mi neprijatelj baš kao što si neprijatelj svim pristojnim, časnim rimskim muškarcima. Platićeš za ovo, Antonije, kunem se Boţanskim Julijem. Platićeš.“ „Jesi li učestvovao u zaveri?“, upitala je Kleopatra. Antonije je delovao povređeno. „Ne, naravno da nisam! O,

108 Jupiteru, prošlo je deset godina otkako je Cezar ubijen i pitaj me šta više volim dvojicu mrtvih osumnjičenih za cezaroubistvo ili dvojicu ţivih rimskih pomorskih zapovednika? Nema mesta pitanju." „Da, shvatam kako razmišljaš. Ipak..." „Šta?„ „Nisam sigurna da verujem u tvoje poricanje u vezi s Cezarovim ubistvom.“ „Baš me briga veruješ li ili ne! Zašto ne odeš u Aleksandriju i ne vladaš lično za promenu? Onda bih na miru mogao da osmišljam svoj rat.“ Kleopatra je uradila kako je Antonije predloţio; nun dinum kasnije Filopator je isplovio odvozeći faraona u Aleksandriju. Njena spremnost da ga ostavi bila je dokaz njenog uverenja da se Antonije napokon oporavio od tegoba koje je vino nanelo njegovom telu i, što je još vaţnije, umu. Zaista je bio neverovatan! Svaki drugi muškarac njegovih godina iz toga bi izašao s oţiljcima koji ukazuju na telesno propadanje, ali ne i Marko Antonije. Bio je krepak kao i uvek, svakako krepak dovoljno da vodi svoj besmisleni pohod. Ali ovog puta neće marširati u Fraaspu, u to je bila sigurna. Bez odsutnog Kanidija biće teško, ali mesecima je brusila Antonijeve teţnje i davala im drugačiji oblik. Ni pogledom ni rečju, naravno, nije pokazala da bi Antonije trebalo da gleda na zapad ka Rimu; neprestano je ponavljala da Oktavijan mora krenuti na istok sad kad je poraţen Sekst Pompej, pogubljen po njenoj zamisli. Zamašno mito Luciju Munaciju Planku, a zatim i sinu njegove sestre Titiju, i posao je završen. Kako se Lepid prisilno povukao, a Sekst Pompej nestao zauvek, tvrdila je, ne postoji niko ko bi Oktavijana sprečio da vlada čitavim svetom izuzev Marka Antonija. Uveriti Antonija da Oktavijan ţeli da vlada svetom nije bilo teško, pogotovo nakon što je pronašla neočekivanog saveznika koji je podrţavao njene tvrdnje. Kao da je umeo da nanjuši upraţnjeno mesto pored Antonija, Kvint Delije se pojavio u Antiohiji da zauzme mesto koje je Gaj Fontej napustio i

109 pričao je protiv Fonteja on je, kleo se Delije, sada Oktavijin rob, zaljubljeni predmet sprdnje. Kako nije imao ni delić Fontejeve časti i blagosti, Delije nije bio prava zamena. On se, međutim, mogao kupiti, a kad rimski plemić jednom proda svoje usluge, kupljen je zauvek. Bilo je to, izgleda, pitanje časti mada je ta čast bila jeftina. Kleopatra ga je kupila. Delija je zaposlila na mesto koje je ostavio Fontej; ponovo je imao ulogu Antonijevog izaslanika. Slučaj Ventidija i Samosate bledeo je iz Antonijevog sećanja i više nije izgledao kao veliki prestup. Osim toga, Antoniju je nedostajalo Fontejevo, muško društvo, pa je Delija prihvatio kao zamenu, mada ţalosno neodgovarajuću. Da je Ahenobarb bio u Siriji, sve bi bilo drugačije, ali Ahenobarb je imao obaveze u Bitiniji. Deliju ništa nije stajalo na putu. A ni Kleopatri. Trenutno je Delije bio zauzet zadatkom koji je osmislila Kleopatra. Njih dvoje, Delije i Kleopatra, nisu imali velikih teškoća da uvere Antonija u veliki značaj zadatka; Delije je trebalo da kao Antonijev izaslanik otputuje na dvor Artavazda od Medije i tamo predloţi savezništvo Rima i Medije koje nije išlo u prilog Parćanima. Medija, čija je prestonica bila Fraaspa, pripadala je kralju Parćana; Artavazd je vladao Medijom Atropatenom, manjom i ne popustljivijom. Kako mu se zemlja, izuzev na jednom delu s Jermenijom, graničila s Parćanima, Artavazd je bio u sukobu; samoočuvanje mu je nalagalo da ne učini ništa što bi uvredilo kralja Parćana, a častohleplje ga je nagonilo da na Mediju gleda gladnim očima. Kad je započeo Antonijev nesrećni pohod, on i njegov jermenski imenjak bili su sigurni da niko ne moţe potući Rim, ali kad je Antonije krenuo na onaj strašni marš iz Artaksate, i jedan i drugi Artavazd mislili su drugačije. Šaljući Delija Artavazdu od Medije, Kleopatra je pokušavala da stvori savez kako bi međanski kralj mirovao dok mu Rim pokorava imenjaka. Mogućnost da se to izvede postojala je zahvaljujući nevolji na dvoru kralja Fraata, gde su prinčevi iz drugorazredne porodice Arsakida kovali zaveru protiv njega. Ma koliko rođaka da uspeš da pobiješ, razmišljala je Kleopatra, uvek postoji neko ko se pritaji toliko da ga ne vidiš dok ne bude prekasno.

110 Naterati Antonija da uvidi da se ne sme upustiti u ovu parćansku zbrku tako što će po drugi put pokušati da osvoji Fraaspu bilo je mnogo teţe, ali je na kraju uspela neprestano govoreći o novcu. One četrdeset četiri hiljade talenata što mu je Oktavijan poslao progutali su troškovi rata isplate nekim legijama, naoruţavanje novih legija, kupovina namirnica koje legionari vole da jedu, od hleba do mahunarki za kašu, kao i konja, mazgi, šatora hiljadu i jedna potrepština. A nekako su, kad god bi vojskovođa, ma kojem narodu pripadao, opremao novu vojsku, trţištem upravljali prodavci; vojskovođa je sve kupovao po najvišim cenama. Kako Kleopatra i dalje nije pristajala da plaća za parćanske pohode, a Antonije više nije imao zemlju koju bi joj ustupio u zamenu za zlato, uhvatio se u njenu briţljivo postavljenu klopku. „Zadovolji se potpunim pokoravanjem čitave Jerme nije“, kazala je. „Ako Delije uspe da sklopi savez sa Arta vazdom od Medije, tvoj pohod će biti veoma uspešan, a to je nešto što Senatu moţeš predstaviti glasom od kakvog će mu se zatresti krovne grede. Sebi ne moţeš dozvoliti da izgubiš još jednu prateću povorku a ni prste svojih vojnika, što znači da neće biti marševa u nepoznatu zemlju koja je isuviše daleko od rimskih provincija da bi pomoć stigla brzo. Ovaj pohod jednostavno ima za cilj da uveţbaš iskusne vojnike i prekališ novake. Biće ti potrebni kad se budeš suočio s Oktavijanom, to nikad nemoj zaboraviti.1' Primio je to ozbiljno, u to je bila sasvim sigurna, pa ga je stoga mogla ostaviti da napadne Jermeniju, a da pritom sama ne mora ostati u Siriji. Još nešto ju je navelo da ode kući pismo njenog kraljevskog namesnika Apolodora. Mada nije pruţalo pojedinosti, ukazivalo je da Cezarion stvara neprilike. O, Aleksandrijo, Aleksandrijo! Kako je lep bio grad nakon prljavih uličica i straćara Antiohije! Imala je i Aleksandrija podjednako toliko siromašnih u straćarama kao i Antiohija zapravo i više jer je bila veći grad ali svaka ulica je bila dovoljno velika da u

111 nju dopire vazduh, a vazduh je bio sladak, sveţ, suv, ni suviše vreo leti ni suviše hladan zimi. Straćare su bile nove; četrnaest godina ranije Julije Cezar i njegovi makedonski neprijatelji grad su doslovce sravnili i primorali je da ga obnovi. Cezar je ţeleo da Kleopatra poveća broj javnih vododrţa i narodu pruţi besplatna kupatila, ali to nije uradila zašto bi? Ako bi uplovila u Veliku luku, na obalu se iskrcavala unutar Kraljevske četvrti, a ako bi dolazila drumom, išla je Kanopskim putem. Ni u jednom ni u drugom slučaju nije morala prolaziti kroz meteţ Rakotide, a za onim što joj oči nisu videle ni srce joj nije ţalilo. Pošast je stanovništvo svela sa tri na jedan milion, no to je bilo šest godina ranije; odnekud se pojavilo milion ljudi, uglavnom tako što su se rađala deca, a manji broj se i doselio. Nijedan rođeni Egipćanin nije smeo ţiveti u Aleksandriji, ali je bilo mnogo polutana zbog mešanja sa siromašnim Grcima; oni su činili veliku potčinjenu klasu slobodnih građana, koji nisu bili građani čak ni pošto ju je Cezar podsticao da svim stanovnicima Aleksandrije da građanska prava. Apolodor je čekao na pristanu u Kraljevskoj luci, ali, ţeljnim pogledom je otkrila, ne i njen najstariji sin. Svetlost u njenim očima je zgasla, ali je Apolodoru dozvolila da joj poljubi ruku kad se uspravio posle naklona i nije se bunila kad ju je odveo u stranu i na licu mu se ukazala potreba da joj odmah, tog trenutka kad je stigla saopšti vaţnu vest. „O čemu je reč, Apolodore?“ „O Cezarionu.“ „Šta je uradio?“ „Ništa još. Posredi je ono što namerava da uradi." „Zar ti i Sosigen ne moţete da ga obuzdate?4* „Pokušavamo, Ovaploćena Izido, ali to je sve teţe i teţe.“ Nakašljao se i delovao kao da mu je neprijatno. „Semenici su mu se spustili i sebe smatra muškarcem.“ Ukopala se i uperila razrogačene zlatne oči u svog najodanijeg slugu. „Ali... ali nema još trinaest godina!“ „Imaće trinaest za tri meseca, veličanstvo, i raste kao korov. Već je visok četiri i po kubita. Glas mu se menja, telo mu više nalikuje muškom nego dečjem.“ „O, bogovi, Apolodore! Ne, ne govori mi ništa više, preklinjem te! Naoruţana ovim podatkom, mislim da je bolje da sama stvorim

112 sopstveno mišljenje." Nastavila je da korača. „Gde je on? Zašto nije došao da me dočeka?“ „Usred je pisanja zakona i hteo je da ga završi pre nego što stigneš." „Piše zakoni „Da. On će ti, kćeri boga Ra, reći sve o tome verovatno i pre no što uspeš da prozboriš." Ĉak i ovako upozorena, Kleopatra je, ugledavši sina, ostala bez daha. Za godinu dana koliko je odsustvovala iz deteta je izrastao u mladića, ali nije bio onako nezgrapan kakvi su muškarci obično u tom uzrastu. Koţa mu je bila čista i preplanula, gusta zlatna kosa ošišana kratko umesto da bude duga kakva je inače kod mladih, a telo mu je, kako je Apolodor i rekao, bilo telo muškarca. Već! Sine moj, moj lepi mali dečače, šta ti se dogodilo? Izgubila sam te zauvek i srce mi je slomljeno. Ĉak su ti se i oči promenile toliko stroge i sigurne, toliko... nepopustljive. Sve to nije bilo ništa u poređenju s tim koliko je ličio na oca. To je bio Cezar iz mladićkih dana, Cezar kakav je bio kao flamen Dialis, dok su na njemu bili laena i apex, obeleţja naročitog rimskog sveštenika Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Da se Cezar u devetnaestoj godini oslobodi tog mrskog svešteničkog poloţaja, za to je bio potreban Sula, ali ovde je stajao Cezar kakav bi verovatno bio da Gaj Marije nije pokušao da mu zabrani bavljenje vojničkim pozivom. Duguljasto lice, kvrgav nos, čulne usne u čijim uglovima su se videle bore nastale osmehom Cezarione, Cezarione, ne još! Nisam spremna. Prešao je široki prostor između radnog stola i mesta na kojem je Kleopatra stajala kao ukopana; u jednoj ruci je drţao debeli svitak, a drugu je pruţio njoj. „Mama, lepo je videti te“, kazao je dubokim glasom. „Ostavila sam dečaka, vidim muškarca", uspela je da kaţe. Predao joj je svitak. „Upravo sam ga završio", rekao je, „ali ga, naravno, moraš pročitati pre no što naloţim da stupi na snagu." Svitak je bio teţak; pogledala je u njega, pa u Cezariona. „Zar neću dobiti poljubac?", upitala je. „Ako ţeliš." Ovlaš ju je poljubio u obraz, a zatim joj, kao da je zaključio da to nije dovoljno, poljubio i drugi. „Eto! A sad ga

113 pročitaj, mama, molim te!" Vreme je da potvrdi svoju nadmoć. „Kasnije, Cezarione, kad budem imala slobodan trenutak. Najpre idem da vidim tvoju braću i sestru. Onda namera vam da večeram na kopnu. A potom, sastanak s tobom, Apolodorom i Sosigenom i tada mi moţeš reći sve o tome što si ovde napisao." Stari Cezarion bi se raspravljao; ovaj novi nije. Slegnuo je ramenima i uzeo svitak. „Zapravo, to je dobro. Radiću na njemu još malo dok se ti budeš bavila drugim stvarima." „Nadam se da nameravaš da prisustvuješ večeri!" „Taj obrok nikad ne jedem zašto gnjaviti kuvare da spremaju fina jela koja mi ništa ne znače? Uzmem sveţ hleb i ulje, salatu, malo ribe ili jagnjetine i jedem dok radim." „Ĉak i danas, kad sam tek stigla kući?“ Sjajne plave oči su zasvetlucale; osmehnuo se. „Treba da osetim griţu savesti, je li? Dobro, doči ču na večeru.'1 Otišao je i seo za svoj radni sto, već razmotao svitak i nad njega nadvio glavu čim je napipao stolicu i privukao je. Noge su je odnele u dečju sobu kao da su pripadale nekoj drugoj ţeni, ali ovde je makar vladao razum, zdrav razum. Ira i Harmion su pritrčale da je zagrle i poljube, a onda se povukle da posmatraju voljenu gospodaricu kako gleda svoje troje mlađe dece. Ptolemej Aleksandar Helios i Kleopatra Selena su sastavljali sla galicu, prizor s cvećem, travom i leptirima naslikan na tankom drvetu koje je neki vešt majstor testericom ise kao na male nepravilne komade. Blizanac Sunce lupao je igračkomčekićem po deliću koji se nije uklapao, dok je njegova sestra Mesec besno gledala. Tada je čekić otela bratu i njime ga udarila po glavi. Sunce je zajaukao, Mesec vrisnula od radosti; trenutak kasnije ponovo su se posvetili slagalici. „Ĉekić je napravljen od plute“, šapnula je Ira. Kako su lepi! Sad su bili petogodišnjaci i izgledom toliko različiti da niko ne bi pomislio da su blizanci. Sunce je bio primereno zlatne kose, očiju i koţe, lep pre po istočnjačkim nego po rimskim merilima; lako se moglo vi deti da će kad sazri imati povijen nos, visoke jagodice. Mesec je imala gustu, kovrdţavu crnu kosu, neţno

114 lice i krupne oči boje ćilibara obrubljene dugim crnim trepavicama; lako se moglo videti da će kad sazri biti veoma lepa na sebi svojstven način. Ni jedno ni drugo nisu ličili na Antonija, a ni na svoju majku. Mešanje dve različite vrste izrodilo je decu koja su likom bila privlačnija od oba roditelja. Mali Ptolemej Filadelf, s druge strane, bio je Marko Antonije od glave do pete: krupan, snaţan, crvenkaste kose i očiju, nosa koji se povija do brade preko malih, punih usana. Rodio se, po rimskom kalendaru, u oktobru dve godine ranije, te je sad imao osamnaest meseci. „On je pravo najmlađe dete“, promrmljala je Harmion. „Ne pokušava da govori, ali hoda kao otac.“ ,,Pravo?“, upitala je Kleopatra uzimajući mu nemirno telo u zagrljaj koji mu se nije dopadao. „Najmlađi obično ne govore jer stariji govore umesto njih. On brblja, oni razumeju.“ ,,O.“ Ţurno je spustila Filadelfa kad joj je mlečne zube zario u ruku, kojom je zamlatarala od bola. „On je stvarno kao njegov otac, zar ne? Odlučan. Ira, neka mu dvorski draguljar napravi narukvicu od ametista. Ona čuva od vina.“ „Pokidaće je, veličanstvo.“ „Onda kratku ogrlicu ili broš nije vaţno, samo neka nosi ametist." „Nosi li Antonije svoj?", upitala je Ira. „Sada nosi", rekla je smrknuto Kleopatra. Iz dečje sobe otišla je u svoje kupatilo u društvu Harmion i Ire. U Rimu su, znala je, pričali bajke o njenom kupatilu; da je napunjeno magarećim mlekom, da je veliko kao ribnjak, da ga osveţava sićušni vodoskok, da se toplota vode meri tako što se u nju najpre zagnjuri rob. Nijedna od tih priča koje su počele dok je boravila u Rimu nije bila istinita; kada koju je Julije Cezar otkrio u šatoru Lentula Krusa nakon Farsala bila je daleko ra skošnija. Kleopatrina je bila pravougaona, obične veličine, napravljena od neuglačanog crvenog granita. Punili su je robovi, koji su običnu vodu donosili u amforama, u nekim vruću, u nekim hladnu; uobičajeni postupak, pa je toplota vode bila uglavnom ista.

115 „Druţi li se Cezarion sa svojom mlađom braćom i sestrom?“, upitala je dok joj je Harmion trljala leđa i pohvala ih vodom. „Ne, veličanstvo", odgovorila je Harmion uzdišući. „Dopadaju mu se, ali ga ne zanimaju." „To i ne iznenađuje", rekla je Ira pripremajući mirisni melem. „Razlika u godinama je prevelika da bi bili bliski, a prema njemu se nikad niko nije ophodio kao prema de tetu. Takva je sudbina faraona." „Tačno. Opaska je potvrđena za večerom, kojoj je Cezarion prisustvovao telom, ali ne i duhom; taj je bio negde drug de. Ako bi mu neko pruţio nešto od hrane, pojeo bi to, uvek ono najjednostavnije. Sluge su očigledno naučene šta da mu ponude. To što je jeo ribu bilo je utešno, a jeo je i jagnjetinu, ali je zanemarivao ţivinu, mladog krokodila i ostalo meso. Krckav hleb, sneţnobeo u meri u kojoj su ga pekari bili u stanju napraviti, predstavljao je najveći deo njegovog obroka, umočen u maslinovo ulje ili, za vreme doručka, u med, kako je rekao majci. „Moj otac se hranio jednostavno", rekao je odgovarajući na prekor Kleopatre, koja je pokušavala da ga nagovori da jede raznovrsniju hranu, ,,i nije mu štetilo, zar ne?" „Ne, nije", priznala je i odustala. Veće je odrţavala u prostoriji namenjenoj toj svrsi gde se nalazio dovoljno veliki mermerni sto, za kojim su na jednom kraju sedeli ona i Cezarion, a sa strana su mogla sesti po četvorica ljudi; suprotni kraj je uvek bio prazan kao počasno mesto za boga Amuna Ra, koji nikad nije uspevao da dođe. Tog dana Apolodor je sedeo naspram Sosigena i Kaema. Njihova kraljica zauzela je svoje mesto, razdraţena što nije zatekla Cezariona, ali pre no što je uspela da izusti prekor, ušao je noseći pregršt spisa u naručju. Svima se oteo uzdah zaprepašćenja; Cezarion je otišao do mesta namenjenog bogu Amunu Ra i tu seo. „Zauzmi mesto koje ti je namenjeno, Cezarione" rekla je

116 Kleopatra. „Ovo je moje mesto." „Pripada Amunu Ra, a čak ni faraon nije Amun Ra." „Sklopio sam sporazum s Amunom Ra, da ga predstavljam na svim većanjima", rekao je mirno mladić. „Glupo je sedeti na mestu s kojeg ne mogu da vidim jedino lice koje moram videti, faraone tvoje." „Vladamo zajedno, stoga treba da sedimo zajedno." „Da sam tvoj papagaj, faraone, mogli bismo. Ali sad kad sam postao muškarac, ne nameravam da budem tvoj papagaj. Kad smatram da je neophodno, neću se sloţiti s tobom. Klanjam se tvojim godinama i iskustvu, ali ti se moraš pokloniti meni kao onome ko je na višem poloţaju u našoj zajedničkoj vladavini. Ja sam muški faraon, moje je pravo da imam poslednju reč." Tišina je usledila nakon ovog razboritog govora, tokom kojeg su Kaem, Sosigen i Apolodor netremice gledali u sto, a Kleopatra u svog buntovnog sina. Sama je kriva; uzdigla ga je na tron, postavila ga za miropoma zanog i osveštanog faraona Egipta i kralja Aleksandrije. Sada nije znala šta je najbolje da učini i nije verovala da ima dovoljno uticaja na ovog neznanca da sebe samu potvrdi kao osobu na višem poloţaju. O dajte bogovi da ovo ne bude početak rata između Ptolemeja na vlasti!, pomislila je. Da ovo ne bude sukob Ptolemeja Trbušastog i Kleopatre Majke! Ali u njemu ne vidim nimalo pokva renosti, pohlepe ni divljaštva. On je jedan Cezar, a ne jedan Ptolemej! To znači da mi se neće pokoriti, da smatra da je mudriji od mene i pored svih mojih „godina i isku stva“. Moram ustuknuti, moram popustiti. „Shvatam te, faraone", rekla je bez ljutnje. „Ja sedim na ovom kraju, a ti na tom.“ Nesvesno je dlanom protrljala vrat, gde je napipala otok koji je otkrila dok se kupala. „Ţeliš li nešto da kaţeš o svom vođenju drţavnih poslova u mom odsustvu?" „Ne, sve je prošlo glatko. Delio sam pravdu bez potrebe da proverim prethodne slučajeve i niko nije osporio moje presude. Javna kasa Egipta valjano je vođena, kao i javna kasa Aleksandrije. Prepustio sam beleţniku i ostalim magistratima Aleksandrije da obave sve neophodne popravke javnih zgrada i odobrio popravke

117 raznih hramova i svetilišta duţ obale Nila kako je traţeno." Lice mu se izmenilo, postalo ţivahnije. „Ako nemaš nikakvih pitanja i nisi čula nikakve prituţbe na moje vladanje, smem li zamoliti da saslušaš moje namere za budućnost Egipta i Aleksandrije?" „Dosad nisam čula nikakve prituţbe", odvratila je Kleopatra oprezno. „Nastavi, Ptolemej u Cezare." Spustio je sveţanj svitaka na sto i sada govorio ne gledajući u zapise. Prostorija je bila mračna jer je dan bio na izmaku, ali ćudljivi zraci svetlosti, zaigrani sa česticama prašine, treptali su istom brzinom kako su se napolju njihali listovi palmi. Jedan zrak, postojaniji od ostalih, osvetlio je okruglu ploču Amuna Ra na zidu iznad Cezarionove glave; Kaemovo lice odavalo je izgled proroka, izgovorio je nešto duboko iz grla, isuviše prigušeno da bi se razumelo, i drhtave ruke poloţio na sto. Moţda mu je lice delovalo sivo zbog svetlosti što je bledela; Kleopatra nije znala, ali je bila svesna da joj Kaem neće saopštiti ma kakvo priviđenje da mu se ukazalo. A to je značilo da je zlokobno. „Najpre ću se pozabaviti Aleksandrijom“, kazao je ţustro Cezarion. „Mora biti promena promena koje će se odigrati smesta. Ubuduće ćemo slediti rimski primer i sirotinji davati poklon u ţitu. Imovinsko stanje će se, naravno, proveravati. A i cena ţita neće se menjati kako bi odraţavala troškove ukoliko je kupljeno izvan zemlje u prilikama kad Nil ne plavi. Dodatni trošak će se nadoknaditi iz javne kase Aleksandrije. Međutim, ti zakoni će se primenjivati jedino na količinu ţita koju mala porodica troši mesečno medimnus. Svaki Aleksandrinjanin koji mesečno kupuje više od te količine moraće platiti vaţeću cenu.“ Zastao je, podignute brade, izazovnog pogleda, ali niko nije progovorio. Nastavio je. „Oni stanovnici Aleksandrije koji trenutno nemaju građanska prava dobiće građanska prava. To podrazumeva sve slobodne ljude uključujući i oslobođenike. Time ćemo doći do spiskova građana i sluţbe za izdavanje potvrde o ţitu, bilo da je potvrda za besplatno ţito ili onaj jedan medimnus mesečno po povoljnijoj ceni. Sve gradske magistratu re, od beleţnika naniţe, biće popunjene na najpošteniji ' način na slobodnim izborima i trajaće svega godinu dana. Svakom građaninu, bilo da je

118 Makedonac, Grk, Jevrejin, metek ili egipatski polutan, biće dozvoljeno da se kandiduje, a biće doneti zakoni kojim se kaţnjava i potkupljivanje birača kao i potkupljivanje sluţbenika na duţnosti." Još jedna stanka, dočekana dubokom tišinom. Cezarion je shvatio da će otpor, kad se pojavi, biti neumoljiv. „Na kraju“, objavio je, „na svakom većem raskršću sazidaću mermernu česmu. Imaće nekoliko odvoda za točenje vode i prostranu vododrţu za pranje odeće. Za kupanje ljudi sagradiću javna kupatila u svakoj gradskoj četvrti izuzev u Beti, gde Kraljevska četvrt već ima odgovarajuće prostorije." Vreme je da se iz muškarca preobrazi u dečaka; s iskrama u očima, pogledao je svako lice za stolom. ,,Eto!“, uzviknuo je, sada se smejući. „Zar sve to nije sjajno?“ „Zaista sjajno“, rekla je Kleopatra, „ali jednostavno nemoguće." „Zašto?" „Zato što Aleksandrija nema novca za tvoje zamisli." „Otkad narodna uprava košta više od gomile Makedonaca sa stalnom sluţbom koji su isuviše zauzeti doterivanjem sopstvenih gnezda da bi gradski novac trošili na ono na šta ga treba trošiti? Zašto da javni prihod ide na njihov raskošni ţivot? I otkad mladića treba uško piti da bi zauzimao viši poloţaj u sluţbi kralja i kraljice? Zašto ţene ne mogu da čuvaju naše princeze koje su de vice? Uškopljenici, u današnje doba? To je uţasno!" „Nesporno", kazao je Kaem, kome su se usne trgnule od uţasa koji se video na Apolodorovom licu; on je bio uškopljenik. ,,I otkad opšte pravo glasa košta više nego ono po izboru?" pitao je Cezarion. „Uspostavljenje izborne sluţbe će koštati, da. Besplatno ţito će koštati. Ţito po povoljnoj ceni će koštati. Ĉesme i kupatila će koštati. Ali ako se uţivaoci raskošnih gnezda skinu sa svojih mesta na vrhu kokošarnika i ako svaki građanin plaća sve svoje poreze umesto što se oči zatvaraju na poreze određenih ljudi, mislim da se novac moţe naći.“ „O, prestani da se ponašaš kao dete, Cezarione!", rekla je umornim glasom Kleopatra. „Ne znači da razumeš novčane poslove samo zato što primaš ogroman novac za troškarenje! Naći novac, besmislica! Ti si dete s dečjim zamislima o svetu."

119 Nestala je sva radost; Cezarionovo lice poprimilo je izraz bolne, nepokolebljive gordosti. „Ja nisam dete!", procedio je kroz zube, glasom hladnim poput Rima zimi. „Znaš li na šta trošim svoj novac za troškarenje, faraone? Plaćam nadnice desetini računovođa i pisara! Pre devet meseci sam im naručio da ispitaju prihode i rashode Aleksandrije. Naši makedonski magistrati, od tumača do njihove sluţbe u kojoj rade nećaci i rođaci, pokvareni su! Podli!“ Rukom, na kojoj je prsten s rubinom ble snuo crvenim ţarom, dodirnuo je svitke. „Sve je ovde, sve do poslednje utaje, pronevere, prevare, sitne krađe! Kad su stigli svi podaci, bilo me je sramota da sebe nazovem kraljem Aleksandrije!" Ako tišina moţe da grmi, ova je grmela. Kleopatra je delom bila ushićena ranom zrelošću svoga sina, ali de lom je bila i toliko ljuta da ju je desni dlan zasvrbeo da ošamari malo čudovište. Kako se usudio! A kako je divno što se usudio! I šta je mogla odgovoriti? Kako se iz ovog mogla izvući nenarušenog dostojanstva, neuniţe nog ponosa? Sosigen je odgodio taj gadni trenutak. „Ţeleo bih da znam, faraone, odakle ti ove zamisli? Od mene ih sigurno nisi dobio, a ne verujem da su tek tako iznikle iz tvoje glave. Dakle, odakle ti?" Ĉak i dok je pitao, Sosigen je bio svestan grča u grudima, čiste tuge za izgubljenim Cezarionovim dečaštvom. Uvek je bilo zadivljujuće pratiti razvoj ovog istinskog čuda od deteta, pomislio je, jer on je, kao i njegov otac, istinsko čudo od deteta. No to je značilo kraj dečaštva. Još kao detence u naručju izgovarao je uglađene rečenice; svi su primećivali kakav moćan um ţivi u malom Cezarionu. Njegov otac pak ni jedan jedini put nije izustio ništa o tome niti je izgledalo da to i vidi; moţda su mu pogled zamaglila se ćanja na sopstveno detinjstvo. Kakav je bio Julije Cezar kad je imao dvanaest godina? Kako se, na primer, njegova majka ophodila prema njemu? Ne onako kako se Kleopatra ophodila prema Cezarionu, zaključio je Sosigen u tom malenom časku dok je čekao da Cezarion odgovori. Kleopatra je svog sina gledala kao boga, pa je njegov duboki um sluţio jedino da uveća njenu nerazbo ritost. O, daje samo Cezarion bio malo... običniji! Sosigen se dobro sećao kako je nagovarao Kleopatru da

120 petogodišnjem dečaku dozvoli da se igra sa decom izvesnih Makedonaca visokog roda poput beleţnika i računovođe. Ti su se dečaci pred Cezarionom povlačili u strahu, ih su ga udarah pesnicom i nogom, ili ga okrutno ismevali. Sve je to podnosio ne ţaleći se, podjednako rešen da savlada njih koliko je danas rešen da savlada nevolje Aleksandrije. Ali videvši njihovo ponašanje, Kleopatra je oterala svu decu, devojčice kao i de čake, i zabranila im dodir sa svojim sinom. Ubuduće se, naredila je, Cezarion mora zadovoljiti sopstvenim društvom. Na to je Sosigen doneo štene mešanca. Uţasnuta, Kleopatra bi kuče udavila. Cezarion je, međutim, ušao upravo u pogodnom trenutku, ugledao psa i pretvorio se u malog petogodišnjaka. Lica ovenčanog osmehom, pruţio je ruke da uzme nemirno kučence i tako je Fidon ušao u Cezarionov ţivot. No dečak je znao da njegovoj majci Fidon neće biti po volji i morao je sakriti od nje koliko mu znači pas. I opet to nije bilo prirodno. I opet je Cezarion bio prisiljen da se ponaša kao odrastao. Brigom izjedan starac ţivi u njemu, dok dečak, kakav mu nikad nije dozvoljeno da bude, vene izuzev u tajnim trenucima provedenim daleko od majke i prestola na kojem je sedeo kao njoj jednak. Jednak? Ne, to ne, to nikad! Cezarion je u svakom pogledu nadmoćniji od svoje majke i u tome je tragedija. Stigao je i mladićev odgovor na pitanje. Najednom je bio mali dečak, ozarenog lica. „Fidon i ja lovimo pacove u potkrovlju palate strašnih pacova ima gore, Sosigene! Neki su veliki skoro kao Fidon, zaista! Mora da vole papir jer su pojeli gomile i gomile starih zapisa neki pripadaju čak i drugom Ptolemeju! Bilo kako bilo, pre nekoliko meseci Fidon je našao kutiju koju nije uspeo da izgrize malahit ukrašen lapisom. Prelepa! Kad sam je otvorio, otkrio sam da su u njoj svi spisi koje je, dok je boravio u Egiptu, moj otac pisao. Tebi, mama! Saveti, ne ljubavna pisma. Zar ih nikad nisi pročitala?" Crvena u licu, Kleopatra se sećala kako ju je Cezar na terao da jaše na magarcu kroz porušenu Aleksandriju, prisiljavao je da vidi

121 šta se mora uraditi i kojim redom. Najpre smeštaj za običan narod tek nakon toga hramovi i javne zgrade. O, i naizgled beskrajna predavanja! Kako su joj išla na ţivce dok je ono za čim je ţudela bila ljubav! Nemilosrdna uputstva šta se mora uraditi, od građanskih prava za sve do besplatnog ţita za sirotinju. Ništa od svega toga nije poslušala izuzev što je Jevrejima i metecima dala građanska prava jer su pomogli Cezaru da zadrţi Aleksandrinjane dok ne stignu njegove legije. Nameravala je da ih u nekom trenutku svima da. Ali umešali su se njena boţanska priroda i njegovo ubistvo. Nakon što je ubijen, njegove promene je smatrala besmislenim. Pokušao je da uvede promene u Rimu i ubili su ga zbog njegove oholosti. Stoga je njegove spiskove i naređenja i objašnjenja stavila u tu kutiju od malahita ukrašenog lapisom i dala je kućepazitelju palate da je odloţi daleko od očiju i daleko od misli. Ono na šta nije računala bio je vredni dečak s psom pacolovcem. O, kakvu štetu je izazvalo njegovo otkriče! Cezarion je sada zaraţen bolešću svog oca; ţeli da izme ni ono što se poštuje vekovima, što čak i oni koji bi imali koristi ne ţele da promene. Zašto te spise nije bacila u vatru? Njen sin tada ne bi našao ništa izuzev pacova. „Da, pročitala sam ih“, rekla je. „Zašto onda nisi postupila po njima?“ „Zato što Aleksandrija ima sopstvene mos maiorum, Cezarione. Sopstvene običaje i predanja. Vladari, bilo da upravljaju gradom ih drţavom, ne moraju da pomaţu sirotinji, nevolji koju jedino gladovanje moţe izlečiti. Rimljani svoje siromahe nazivaju proleterima, što znači da drţavi ne mogu dati ništa izuzev dece ni poreze, ni procvat. Ali Rimljani imaju i običajno čovekoljubije, te zato hrane svoju sirotinju na račun drţave. Aleksandrija a ni druga mesta nemaju takve običaje. I da, slaţem se da su naši magistrati iskvareni, ali Makedonci su prvobitni doseljenici i smatraju da imaju pravo na povlastice koje donosi sluţba. Pokušaj da im oduzmeš poloţaj i na ago ri će te iskidati na komade ne Makedonci nego sirotinja. Građansko pravo Aleksandrije dragoceno je, ne daje se onima koji ga ne zasluţuju. A što se tiče izbora oni su farsa. “ „Voleo bih da moţeš da čuješ sebe. Sve je to sranje.“ „Ne budi prost, faraone."

122 Izrazi su mu se smenjivali na licu kao drhtaji na konjskim sapima, najpre detinjasti ljutnja, bes, otpor a zatim su polako odavali zrelost čvrstu odlučnost, ledenu rešenost. „Biće po mome", rekao je. „Pre ili kasnije, biće po mome. Moţeš me sprečavati neko vreme jer moţeš pozvati dovoljno aleksandrijskih građana da me spreče. Ja, faraone, nisam budala i znam koliki će otpor izazvati moje promene. Ali one će se dogoditi! A kad se budu dogodile, neće biti ograničene na Aleksandriju. Mi smo faraon zemlje duge hiljadu milja, ali široke najviše deset milja izuzev oblasti TaŠe, zemlje koja uopšte nema slobodnih građana. Oni pripadaju nama kao i zemlja koju obrađuju i usevi koje ţanju. A što se tiče novca! Imamo ga toliko da ga nikad ne moţemo potrošiti, a stoji pod zemljom kod Memfisa. Iskoristiću ga da poboljšam egipatski narod.“ „Neće ti zahvaliti", odvratila je stisnutih usana. „Zašto i bi? Po pravu je to njihov novac, a ne naš.“ „Mi smo“, rekla je odsečno izgovarajući svaku reč, „Nil. Mi smo sin i kćerka otelovljenja Amuna Ra, Izide i Horusa, gospodari dveju moćnica Gornjeg i Donjeg Egipta, papirusa i pčele. Naša je svrha da budemo plodni, da donesemo procvat podjednako i velikim i malim. Faraon je bog na zemlji i sudbina mu je da nikad ne umre. Tvoj otac je morao da umre da bi postao boţanstvo, dok si ti bog još otkako si začet. Moraš verovati!" Skupio je svoje svitke i ustao. „Hvala ti što si me saslušala, faraone.1* „Daj mi tvoje spise! Ţelim da ih pročitam.*1 To je izazvalo smeh. „Mislim da ne“, odgovorio je i otišao. „Sad makar znamo gde smo", rekla je Kleopatra ostalima. „Na ivici provalije." „Menjaće se kako sazreva“, tešio ju je Sosigen. „Da, hoće“, kazao je Apolodor. Kaem nije rekao ništa. „Slaţeš li se, Kaeme?“, upitala je. „Ili ti je priviđenje reklo da se neće promeniti?“ „Moje priviđenje nije imalo nikakvog smisla", prošaputao je Kaem. „Bilo je zbrkano, zbunjujuće zaista, faraone, nije značilo ništa.“

123 „Sigurna sam da je značilo tebi, ali nećeš da mi kaţeš,.“ „Ponavljam, nema šta da se kaţe.“ Ali iskrao se korakom koji je odavao njegove godine, a čim se udaljio dovoljno da ga ne vide, zaplakao je. Kleopatra je traţila da joj večeru donesu u njene odaje, ali nije pozvala svoje dve sluškinje; dan je bio dovoljno naporan i Harmion i Ira morale su biti umorne. Mlađa devojka Makedonka, naravno sluţila ju je dok je bezvoljno prebirala po hrani, a onda joj pomogla da se svuče i spremi za spavanje. Među onima koji su bili dobrostojeći i imah mnogo slugu, nije bio običaj da se u postelji nosi odeća. Oni koji su spavali odeveni bili su ili izveštačeni poput pokojne Ciceronove ţene Terencije ili nisu imali dovoljno slugu da im redovno peru posteljinu. Krivac za to što je uopšte trošila vreme razmišljajući o ovome bio je Antonije; prezirao je ţene koje su u postelju odlazile odevene i ispričao joj zašto, čak i ko. Oktavija, skromna pre nego izveštačena ţena, nije se protivila da naga vodi ljubav, rekao je, ali kad bi se čin završio, odenula bi tanku halju. Njen izgovor (tako mu je delovalo) bio je to što bi nekom od dece noću mogla hitno zatrebati, a ne bi dozvolila da je sluga koji bi došao da je probudi vidi nagu. Mada, po Antonijevim rečima, imala je lepo telo. Iscrpevši ovaj, Kleopatra je prešla na čudnije vidove Antonijeve veze s Oktavijom bilo o čemu samo da ne mora da razmišlja o današnjem danu! Odbio je da se razvede od Oktavije, tvrdoglavo istra javao dok je Kleopatra nastojala da ga uveri da mu je razvod najbolje rešenje. Sada je bio njen muţ; rimski brak nije imao svrhu. Ali dok ga je ohrabrivala na to, otkrilo se da je Antoniju Oktavija i dalje draga i ne samo zato što je majka dvoje od njegove rimske dece. Obe su bile de vojčice, stoga barem za Kleopatru nevaţne. No ne i Antoniju, činilo se; već je razmišljao za koga će ih udati iako je Antonija imala pet, a Tonila nepune dve godine. Ahenobarbov sin Lucije bio je određen da se oţeni Antonijom, ali Antonije još nije odlučio ko će

124 biti Tonilin muţ. Kao da je išta od toga vaţno! Kako da mu raskine te rimske veze? Kakvu korist od njih ima faraonov muţ, faraonov poočim? Kakva je korist od rimske ţene, čak i ako je Oktavijanova sestra? Za Kleopatru je Antonijeva vernost Oktaviji bila znak da se još nadao da će s Oktavijanom postići dogovor koji bi i jednom i drugom dozvolio da zadrţe svoj deo drţave. Kao da je ona granica na reci Drini što deli Zapad od Istoka trajna ograda gde pas Antonije i pas Oktavijan reţe i jedan drugom pokazuju zube, a da pritom nikad ne moraju da se sukobe. O zašto Antonije ne moţe da uvidi da takav sporazum neće opstati? Ona je to znala i Oktavijan je to znao. Njene uhode u Rimu bili su puni priča o Oktavijanovim spletkama da je okalja u rimskim i italskim očima. Nazivao ju je Kraljicom zveri, pleo priče o njenom kupatilu, o njenom ličnom ţivotu i tvrdio da je Antonija uništavala opojnim sredstvima i vinom. Njene uhode su izveštavale da su zasad Oktavijanovi napori da ocrni Antonija bezuspešni; niko u njih zapravo nije verovao još ne. Njegovih sedamsto senatora i dalje su bili odani, a njihovu naklonost Antoniju potpirivala je njihova mrţnja prema Oktavijanu. Mala pukotina u čvrstom zidu njihove odanosti pojavila se nakon što se saznala prava priča o parćanskom pohodu, ali ga je napustila samo šačica njih. Ostali su zaključili da propast pohoda nije Antonijeva greška; priznati da jeste značilo je priznati da je Oktavijan u pravu, a to nisu mogli učiniti. Antonije... Sada je započinjao pohod na Artavazda od Jermenije i mora mu biti dozvoljeno da ga pokori. No pre no što je Antonije mogao pomišljati da krene protiv Artavazda od Medije Atropatene, Kvint Delije mora uspeti da stvori savez koji nijedan rimski vojskovođa, uključujući i Antonija, neće moći odbiti. Neke pojedinosti sporazuma nisu mogle biti zapisane, čak ni povere ne Antoniju ticale su se Egipta i Medije i toga da, kad Rim bude pokoren i postane deo nove egipatske drţave, Artavazd Međanin moţe udariti na kralja Parćana svom snagom četrdesetpedeset rimskih legija i preuzeti pre sto za kojim je ţudeo više nego i za čim. Kleopatrina cena bila je mir, mir koji mora trajati dok Cezarion ne odraste dovoljno da zauzme mesto svog oca.

125 Eto. Ime se najzad nametnulo, nije se moglo izbeći. Ako se događaji ovog, njenog prvog dana po povratku u Aleksandriju, uzmu kao dokaz Cezarionove izuzetne ličnosti, onda će i on izrasti u istog onakvog vojnog velikana kakav mu je bio otac. Očeve ţelje su ga vodile, a njegov otac je ubijen tri dana pre nego što je trebalo da krene u petogodišnji pohod protiv Parćana. Cezarion će ţeleti da pokori oblast istočno od Eufrata, a kad uspe, vladaće od Atlantskog okeana do reke Okeana dalje od Indije kraljevstvom daleko većim od onog koje je Aleksandar Veliki imao na svom vrhuncu. Niti će njegova vojska odbiti da ide dalje na istok niti će njegove satrapije ugroziti pobunjeni zapovednici s namerom da mu sruše drţavu i rasparčaju je među sobom. Jer njegovi zapovednici biće njegova braća i njegovi rođaci iz Antonijevog braka s Fulvijom. Spojeni krvnom odanošću, ujedinjeni, a ne podeljeni. Ništa od ovoga nije smatrala nemogućim. Sve što je iziskivalo da ovo urodi plodom bila je njena gvozdena odlučnost, a ona ju je imala. Da joj savetnici nisu pripadali sasvim, makar bi je jedan od njih pitao šta će se desiti s ovom tananom građevinom teţnji ako njen sin ne bude izrastao u vojnog velikana kakav mu je bio otac. Pitanje koje bi ionako odbacila. Dečak je rano sazreo kao i njegov otac, bio je podjednako nadaren, njemu sličan kao bob bobu. Bio je Julije, polovina njegove krvi bila je Cezarova. A vidi šta je Oktavijan, koji ima daleko manji deo Julija u sebi, uradio sa osamnaest, devetnaest, dvadeset godina. Preuzeo je nasledstvo, dvaput marširao na Rim, primorao Senat da ga proizvede u starijeg konzula. Puki mladić. Pored Cezariona, međutim, Oktavijan je bio beznačajan. Samo, kako će Cezariona odvratiti od one teţnje za savršenim koju bi, znala je, preoblikovao Cezarov osećaj za stvarnost? Cezarove zamisli za Aleksandriju i Egipat bile su ogledne, ono što je osećao da moţe sprovesti u Egiptu svojom nadmoći nad njegovim vladarom, Kleopatrom. Mislio je da ukaţe na uspeh svojih zamisli u njenom kraljevstvu, a iste promene pokušavao je da uvede u Rim doslednije nego što je vreme dozvoljavalo. Usamljenost je bila njegova propast; nije mogao pronaći kolege koje bi verovale u njegove zamisli. A neće moći, znala je, ni Cezarion. Stoga Cezariona

126 mora nagovoriti da odustane od sprovođenja svojih zamisli. Ustala je iz postelje i otišla u izuzetnu malu prostoriju spojenu s njenim odajama u kojoj su stajale statue bogova Ptah, Horus, Izida, Oziris, Sekmet, Hator, Sobek, Anubis, Montu, Taueret, Tot i još desetina. Neki su imali glave zveri, bilo je tačno, ali mnogi nisu. Svi su predstavljah vidove ţivota uz reku, što se nije mnogo razlikovalo od rimskih numina i prirodnih sila. Više su, u stvari, ličili na njih nego na grčke bogove, koji su bili ljudi divovskih razmera. I zar nisu Rimljani nekim od svojih bogova morali, kako su vekovi prolazili, dati lik? Optočena zlatom, prostorija je bila oivičena ovim statuama, obojenim ţivim bojama koje su sijale čak i pri slabim plamičcima noćnih svetiljki. U središtu se nalazila prostirka iz Persepolja; Kleopatra je na nju klekla i ispruţila ruke preda se. „Oče moj Amune Ra, moji braćo i sestre u boţanstvu, ponizno molim da date prosvetljenje svom sinu i bratu Ptolemeju Cezaru koji je faraon. Ponizno molim da meni, njegovoj zemaljskoj majci, date još deset godina koje su mi neophodne da ga dovedem do pune slave kako nameravate. Nudim vam svoj ţivot kao jamstvo za njegov i preklinjem vas da mi pomognete da obavim ovaj teški zadatak." Završivši s molitvom, nastavila je s poniznim drţanjem i tako je zaspala i probudila se tek u zoru, s izlaskom sunca. U grču, zbunjena, ukočena. Na povratku u postelju, ţureći pre no što sluge dođu na duţnost, prošla je pored ogromnog ogledala od uglačanog srebra i zastala, trgnuvši se, pa se zagledala u odraz ţene u ogledalu. Mršava kao i uvek, sitna, ruţna. Malja nije imala; odstranjivane su joj briţno. Izgledala je pre kao dete nego kao ţena, izdvajalo se jedino njeno lice. Oblik mu se promenio, izduţilo se, očvrsnulo, premda nije odavalo nijednu boru. Bilo je to lice ţene koja ima pune trideset četiri godine, čije su krupne, zlatnoţute oči bile zakriljene tugom. Razdanjivalo se; nastavila je da stoji i da se ogleda. Ne, nije to telo deteta! Tri trudnoće, jedna s blizancima, pretvorile su joj koţu na trbuhu u mlitav pergament, opušten, zbrčkan, zagasitosmeđ. Zašto me Antonije voli?, upitala je svoj odraz, zapre pašćena. I

127 zašto ja ne mogu da volim njega? Sredinom prepodneva pronašla je Cezariona, rešena da se raspravi s njim. Po svom običaju, otišao je u zaliv ispod palate da pliva i sada je sedeo na steni nalik savršenstvu kakvo bi mogao izvajati Fidija ih Praksitel. Na sebi je imao samo bedrenu pregaču, još dovoljno mokru da njegovoj majci pokaţe da je zaista muškarac. Spoznaja ju je uţasnula, ali ona nije bila od onih koji se povlače pred svojim osećanjima, pa je sela na drugu stenu odakle mu je mogla videti lice. Cezarovo lice, sve više i više. „Nisam došla da prekoravam, zanovetam i grdim“, kazala je. Blistavi osmeh otkrio je pravilne bele zube. „Nisam to ni očekivao, mama. Šta je posredi?“ „Molba, rekla bih.“ „Onda je iznesi.“ „Daj mi vremena, Cezarione*', rekla je najmednijim glasom. „Treba mi vremena, ali ga imam manje nego ti. Duguješ mi vreme." „Za šta?“, upitao je oprezno. „Da naš narod u Aleksandriji i Egiptu pripremim za promenu." Namrštio se, nezadovoljan, ali nije rekao ništa. Ţurno je nastavila. „Neću ti reći da ne ţiviš dovoljno dugo da bi imao dovoljno iskustva s ljudima, bilo da su ti podanici ili kolege ti bi to porekao. Ali moraš uzeti u obzir moje godine i iskustvo i smatrati da je vredno saslušati me! Zaista, sine moj, ljude treba obrazovati da bi prihvatili promenu. Ne moţeš izdati faraonske ukaze koji ljudima trenutno nameću promenu, a da pritom ne očekuješ otpor. Divim se temeljnosti tvojih istraţivanja i priznajem da ima istine u mnogo čemu što si rekao. Ali ono što ti i ja znamo da je istina drugima nije tako očigledno. Obični ljudi, čak i makedonski plemići, imaju svoje navike. Opiru se promeni kao što se opire mazga na povocu. Svet muškarca ili ţene ograničen je u poređenju s našim svetom malo njih putuje, a i oni koji putuju ne idu dalje od Delte ili Tebe na odmor ako imaju novca. Beleţnik Aleksandrije nikad nije otišao

128 dalje nego do Peluzija, pa kako misliš da on vidi svet? Je li ga briga za Memfis, a kamoli za Rim? A ako to vaţi za njega, kako misliš da će se osećati nevaţniji ljudi?“ Lice mu je odavalo izraz svojeglavosti, ali mu se u očima videla nesigurnost. „Ako sirotinja dobije besplatno ţito, mama, ne mogu zamisliti da će se pobuniti.“ „Slaţem se i zato predlaţem da počneš time. Ali ne preko noći, molim te! Sledeću godinu provedi radeći na onome što bi tvoj otac nazvao pripremama, stavi sve na papir i tada ponovo dođi pred veće. Hoćeš li postupiti tako?“ Poklon u ţitu je za njega očigledno bio prva stavka; ispostavilo se da je pogodila. „Neće mi trebati toliko vre mena“, rekao je. „Svega mesecdva.“ „Ĉak su i velikom Cezaru bile potrebne godine da napravi nacrt zakona“, odvratila je. „Ne moţeš ići prečicom, Cezarione. Sa svakom promenom postupaj valjano, uredno, savršeno. Uzmi rođaka Oktavijana za primer e taj sve radi savršeno i nisam toliko zadrta da to ne priznam! Imaš mnogo vremena, sine moj. Sve radi postupno, molim te. Razgovaraj dugo pre no što delaš ljudi moraju biti paţljivo pripremljeni za promenu kako ne bi osećali da im se bez upozorenja nameće. Molim te?“ Lice mu se opustilo; sada se smešio. ,,U redu, mama, shvatam šta govoriš.“ „Daješ li časnu reč, Cezarione?“ „Dajem.“ Nasmejao se: bio je to jasan, privlačan zvuk. „Barem me nisi naterala da se zakunem bogovima.“ „Veruješ li u naše bogove dovoljno da zakletvu datu pred njima smatraš svetom, obavezujućom do smrti?“ „O da.“ „Ja te vidim kao čoveka od reči, čoveka koji se ne mora obavezati zakletvom.“ Sišao je sa stene, zagrlio je i poljubio. „O hvala ti, mama, hvala ti! Uradiću kako kaţeš.“ I tako se, pomislila je posmatrajući ga kako ljupko poput plesača skače sa stene na stenu, postupa s njim. Ponudiš mu delić onog što ţeli i uveriš ga da je to dovoljno. Ovog puta sam postupila mudro i

129 nepogrešivo sagledala svoj put. Mesec dana kasnije Kleopatra je shvatila da neprestano dodiruje vrat i proverava onaj otok. Nije izgledao niti se pipao kao izraslina, ali kad je Ira primetila njenu novu naviku, pa i sama pogledala otok, zahtevala je da se njena gospodarica posavetuje s lekarom. „Ali ne s ulizičkom grčkom varalicom! Pozovi Hapdefana“, rekla je Ira. „Ozbiljno ti govorim, Kleopatra! Ako ga ti ne pozoveš, pozvaću ga ja.“ Godine su prema Hapdefanu bile blage; izgledao je skoro isto kao kad je sledio Cezara po Egiptu do Male Azije, Afrike, Španije i Rima, budno drţeći na oku Cezarovu „padavicu", koja se, shvatio je, javljala samo onda kad bi Cezar dugo zaboravio da jede, čemu je taj svadljivi i teški bolesnik bio sklon. Nakon Cezarove smrti, Hapdefan se Cezarovim brodom vratio u svoju otadţbinu, a onda, pošto je godinu dana proveo kao kraljevski lekar u Aleksandriji, dobio dozvolu da se vrati u Ptahovo svetili šte u Memfisu. Lekarski red bio je pod zaštitom Ptahove ţene Sekmet; njegovi pripadnici su imali obrijane glave, nosili bele lanene halje što su počinjale ispod bradavica i blago se širile do poruba ispod kolena; od lekara je zahte vano da nemaju ţene. Putovanja su mu proširila vidike, i kao čoveku i kao lekaru; sada je bio priznat kao lekar koji je najbolje u Egiptu umeo da odredi od čega pati bolesnik. Najpre je paţljivo pregledao Kleopatru, opipao joj bilo, omirisao dah, prepipao kosti, zagledao se u njene donje očne kapke, zatraţio da pruţi ruke, gledao kako ide pravom linijom. Tek tada se usredsredio na nevolju, opipao joj vilicu, grlo i vrat. „Da, faraone, ovo je otok, a ne izraslina", kazao je. „Uzrok otoku nije učauren kao mehur ivice se naprosto spajaju s okolnim tkivom koje nije oteklo. Viđao sam slične kod onih koji ţive u Egiptu reke, ali retko u Aleksandriji, Delti i Peluziju. Zove se guša.“ ,,Je li zloćudno?", upitala je suvih usta. „Nije, veličanstvo. To ne znači da se neće uvećati. Guše uglavnom budu veće, ali rastu veoma sporo, godinama. Tvoja je

130 odskora, pa uvek postoji izgled da će rasti brzo. Ako je tako, onda će ti oči postati buljave kao ţablje. Ne, ne, ne plaši se! Ne verujem da ćeš zbog ove guše imati buljave oči, ali lekar koji ne upozori bolesnika na sve mogućnosti nije dobar lekar. No nije da nemaš i druge znake bolesti, veličanstvo. Ruke ti tek neznatno drhte, a srce ti lupa pomalo prebrzo. Neka ti Ira opipa bilo svakog jutra pre no što usta neš iz postelje" njoj i Harmion uputio je najlepši osmeh „jer je Harmion sklona preterivanju. Posle mesec dana Ira će znati kolika ti je brzina otkucaja i moći će da prati rad srca. Srce je, vidiš, u tvojim grudima povezano sa sudovima u kojima je krv i zato se moţe proceniti kad se opipa bilo na ručnom zglobu. Da nema ovih sudova, srce bi lutalo onako kako Grci misle da luta materica." „Postoji li napitak koji mogu uzimati? Bog kojem treba da prinesem ţrtvu?" „Ne, faraone." Zastao je i blago se nakašljao. „Tvoje raspoloţenje, veličanstvo. Jesi li uznemirenija nego ranije? Razdraţuju li te sitnice?" „Da, Hapdefane, ali samo zato što je moj ţivot bio veoma teţak u protekle dve godine." „Moţda", bilo je sve što je rekao i pao ničice pred nju; iz prostorije se povukao na dlanovima i kolenima. „Olakšanje je znati da nije zloćudno", rekla je Kleopatra obraćajući se Iri i Harmion. „Da, zaista, ali ako bude rasla, izobličiće te", odvratila je Ira. „Jezik pregrizla!", uzviknula je Harmion, ustremivši se ţestoko na Iru. „Nisam to rekla ne razmišljajući, luckasta usedelice! Isuviše brineš da ćeš izgubiti lepotu i sve nade za muţa da bi videla da kraljica mora biti spremna pre no što se išta dogodi, eto kakva si!“ Harmion je stajala dureći se, nemoćna da uzvrati, dok se Kleopatra smejala ispuštajući prvi zvuk veselja otkako je stigla kući. „Hajde, hajde!" rekla je kad je došla do daha. „Tebi je trideset četiri, a ne četrnaest obe ste usedelice." Umesto osmehnutog ukazalo se namršteno lice. „Oduzela sam vam mladost i priliku za brak, znam to dobro. Koga u mojoj sluţbi susrećete izuzev uškopljenika i staraca?"

131 Harmion je zaboravila na uvredu i zakikotala se. „Ĉujem da je Cezarion imao nešto da kaţe o uškoplje nicima." „Otkud znaš?" „Kako ne bismo znale? Apolodor je skrhan." „O taj nesrećni dečak!"

132 21 Kralj Artavazd od Jermenije nije imao nikakvog izgleda da pobedi ogromnu silu koju je Antonije poveo na njega, ali se nije predao mirno, što je Antoniju pruţilo nekoliko pristojnih bitaka da se oprobaju neiskusni, a prekaljeni očvrsnu. Sad kad više uopšte nije pio vino, povratio je svoju sposobnost da vodi bitke, a s njom i samopouzdanje. Kleopatra je imala pravo njegov pravi neprijatelj bilo je vino. Trezan i u naponu snage, priznao je sebi da je dve godine ranije trebalo da ostane u Karani s ostacima svoje vojske i tamo im pruţi Kleopatrinu pomoć; on im je pak nametnuo još jedan marš od petsto milja pre no što im je pristigla ikakva pomoć. Nema svrhe ţaliti za prošlošću, rekao je sebi okrepljeni Antonije. Titije je upravljao provincijom Azijom umesto Furnija, a Plank je ostao u Siriji; Ahenobarb se pak pridruţio pohodu, a Kanidije je, kao i uvek, bio Antonijeva verna desna ruka. Bezbedna u Artaksati, njegova vojska logo rovala je udobno, on sam je bio u dobrom raspoloţenju i počeo je pripremati napad na drugog Artavazda. Do zime je bilo dovoljno vremena da napadne i pobedi; Jermenija je pala i njen kralj je početkom jula bio zarobljen. A tada, pre no što je mogao započeti marš na Mediju Atropatenu, Kvint Delije je stigao u Artaksatu s ogromnom pratnjom u kojoj su bili sam kralj Artavazd od Medije Atropatene, njegove ţene, deca, nameštaj, zadivljujući broj dragocenosti, a među njima stotinu divovskih međanskih konja i sve Antonijeve izgubljene ratne sprave. Vrlo zadovoljan sobom, onog časa kad je ugledao Antonija, Delije je pokazao sporazum koji je zaključio s međanskim kraljem Artavazdom. Antonije je ćutao, sve gnevniji. „Ko ti je dao pravo da pregovaraš o bilo čemu u moje ime?“, upitao je. Lice nalik faunovom razvuklo se u izraz iznenađenja, smeđe oči raširile se zaprepašćeno. „Pa ti! Marko Antonije, mora da se sećaš! Sloţio si se s kraljicom Kleopatrom da je najbolji pristup Mediji Atropateni da se Artavazd privuče na stranu Rima. Sloţio si se, jesi, kunem se!"

133 Nešto u njegovom stavu uverilo je Antonija, sada zbunjenog. „Ne sećam se da sam izdao takvo naređenje", promrmljao je. „Još si bio bolestan", rekao je Delije brišući znoj sa čela. „Mora da je to jer naredio si da se to obavi." „Da, bio sam bolestan, toga se sećam. Šta se dogodilo u Mediji?" „Uverio sam kralja Artavazda da mu je jedini izlaz sa radnja s Rimom. Njegovi odnosi s kraljem Parćana pogoršali su se otkako je Mones otišao u Ekbatanu i rekao Fraatu da su Međani pobegli sa svim što je bilo u tvojoj pratećoj povorci Mones je očekivao deo plena. Da sve bude gore, Fraatu prete suparnici koji po ţenskoj strani imaju medan ske krvi. Artavazdu iz Medije nije bilo teško da shvati da ćeš pokoriti Jermeniju ukoliko joj ne priskoči u pomoć. A to nije mogao učiniti s obzirom na stanje u svojoj zemlji. I govorio sam i govorio dok ga nisam naterao da uvidi da mu je najbolja mogućnost da stupi u savez s Rimom." Antonijev gnev je uminuo; sećanja su se vraćala. Bilo je to zabrinjavajuće još gore, zastrašujuće. Koliko se drugih odluka, naredaba i značajnih razgovora nije se ćao? „Daj mi pojedinosti, Delije." „Artavazd je došao lično kako bi pokazao da su mu na mere iskrene, čak je doveo svoje ţene i decu. Ako se slaţeš, ţeli da ponudi ruku svoje četvorogodišnje kćerke Jotape tvom egipatskom sinu Ptolemeju Aleksandru Heliosu. Ostalo petoro dece, uključujući sina koga mu je rodila glavna ţena, biće predato kao taoci. Doneo je i mnogo darova, od međanskih konja do zlatnih poluga, te drago kamenje svog kraljevstva lapis lazuli, tirkiz, jaspis, kor nelijan i gorski kristal. Sve tvoje ratne sprave su ovde, sva ratna oprema, čak i ovan dugačak osamdeset stopa. “ „Dakle, izgubio sam samo dve legije i njihove orlove.11 Antonije je i dalje govorio mirnim glasom. „Ne, njihovi orlovi su kod nas. Artavazd ih očito nije odmah poslao u Ekbatanu, a kad je nameravao da ih pošalje, Mones je Fraata već okrenuo protiv njega." U vedrijem raspoloţenju, Antonije se nasmejao. „To se neće dopasti dragom Oktavijanu! U Rimu je digao veliku galamu zbog moja četiri izgubljena orla."

134 Sastanak s Artavazdom od Medije veoma je razveselio Antonija. Uz malo negodovanja i bez imalo mrţnje, uslo vi sporazuma koje je Delije pripremio izmenjeni su, prihvaćeni i potpisani uz pečate Rima i Medije Atropatene. Zbilo se to nakon što je Antonije paţljivo pregledao darove dovezene u pedeset kola zlato, drago kamenje, kovčege parćanskih zlatnih novčića, nekoliko kovčega vrhunskog nakita. No moţda nijedan dar nije oduševio Antonija koliko sto ogromnih konja, visokih i snaţnih dovoljno da izdrţe teţinu katafrakta. Ratne sprave i oprema su podeljeni polovinu će kasnije Kanidije odneti u Karanu, a druga polovina biće otpremljena u Siriju. Kanidije je trebalo da prezimi u Artaksati s trećinom vojske pre no što se smesti u Karani. Antonije je seo da piše Kleopatri u Aleksandriju. Ngfqsualgt ok opqiq, žgpkcg oqla, k lgfwa dgkam da te vidim. Nalrrg, ogđvuko, kfgo v Rko fa qfržko urklvoh. O mamaw rngp! Onoliki kolimk lg koaq Pqorgl Maipvs pamqp tuq lg rqrazkq Mkurkfaua. Owa ksuqdpladma mranlgwsuwa qbknvlv znatom i dragim kamenjem mada nemaju statue dostojne Fidije ili bilo kog Grka. Anahitina suauva qf dksuqi znaua, wksqma tgsu mvbkua, kfg v Rko za jrao Jvrkugra Nalbqnlgi k Nalwgegi k ugm lg oank fgq lgr ogpsmqi plena. Bkeg uk fraiq fa sazpat fa lg Dgnklg smnqpio sporazum koji si uqnkmq žgngna fa, Rko k Mgfkla Aurqraugpa safa sv sawgzpkck. Aruawazf qf Jgrogpklg oql lg zarqbnlgpkm k mqradaeg pa oqo urklvohv. Mpqiq lg wrgogpa rrqtnq qumamq lg wqlsmqwqđa pa swqo trijumfu prikazao istinski kraljevskog vladara na tako visokom rqnqžalv. Dkwkeg sg dkuaw Rko. Ostalo mi je svega petnaest dana do sekstilskih ka lendi i uskoro sg wraeao v Rko. Dko sg qmqpda oql urklvoh, zarnqwkev rrgoa Aleksandriji, bilo more nemirno ili ne. Mnogo toga treba obaviti, vmnlvdvlvek k sogtuaplg wgnkmqi nlvfsuwa v Aruamsauk. Tv ev qsuawkuk Kapkfkla k urgekpv swqlkj wqlpkma. Prgqsuang fwg urgekpg wraukev v Siriju i smestiti ih u logore kod Antiohije i Damaska. Devetnaesta ngikla rnqwkeg sa opqo v Rko fa pa urklvohv rrgfsuawnla oqlv

135 vojsku, kopanla k sugiqwa qwgpdapkj nqwqrqo. Da, pa bqlktuv mqf Naksuane pozdravili su me kao imperatora. Vgqoa sao fqbrq kzvzgw tuq og oanq vzpgok rawalv dvfpk rrqrvsuk v sgeaplv. Zpat nk fa sg pksao sgeaq fa sao Dgnkla rqsnaq Aruawazfv v Mgfklv? Mqrao sg qsnqpkuk pa ugbg fa rquwrfko lqt rqpgtuq pa tua ok bvfg smrgpvua ražpla. Šanlgo uk jknlafv rqnlvbaca, mranlkcg oqla, k žvdim da tvoje skevtpq, wrardklg ugnq vzogo v parvdje. Jesi li dobro? Je li Cgzarkqp fqbrq? A pata fgca? Pktk ok v Apukqjklv. Bkeg wrgogpa lgr qwq tanlgo rq inaspkmv mqlk eg lajauk ianqrqo. Vqnko ug. Stvorivši veoma neţan savez s izvesnom Jermenkom, Pubiije Kanidije se nije ţalio što tu mora zimovati. Gospa je bila u nekom neodređenom srodstvu s kraljevskom porodicom, tečno je govorila grčki, bila izuzetno načitana i, mada ne u prvom cvetu mladosti, lepa. Njegova rimska ţena nije bila uzvišenog roda, jedva da je i umela da čita i zapravo i nije bila prava druţbenica. Klimena je stoga Kanidiju izgledala kao dar jermenskih bogova koje je pokorio, kao nešto naročito samo za njega. Antonije je sa svoje dve trećine vojske marširao preko Karane ka Siriji; Ahenobarb ga je pratio do Sirijskih vrata na Amanu, a onda kopnom nastavio ka svojoj provinciji Bitiniji. Samo su Delije, Cina, Skaur i unuk pogubljenog Krasa ostali u njegovoj pratnji do Antiohije. Tu je Antonija zateklo pismo od Kleopatre. Kamq uq oksnkt, Apuqpklg, urklvoh v Rkov? Jgsk nk rqnvfgq? Jesi li sve zabqrawkq? Da uk qpfa qswgžko raoegplg. Daq sk ok rgd fa egt sg kz lgrogpsmqi rqjqfa wraukuk ogpk v Angmsapfrklv k uq s rngpqo. Daq sk ok rgd fa egt swql rngp rrkmazauk u Aleksandriji. O urklvohv v Rkov pklg bknq pk rgek oafa rrgurqstavljam da te ne oqiv srrgdkuk fa vdkpkt qpq tuq oqrat. Ank faq sk rgd fa eg Angmsapfrkla bkuk rrgda qf Rkoa k fa eg uwql rngp bkuk rqmnqplgp ogpk maq mranlkck k haraqpv. Šua fvivlgt Rimu i Oktavklapv, rgck ok? Ngrrgsuapq rafk rrqukw ugbg, a tuq sg

136 ogpg ukdg la sao Kranlkca zwgrk, pgrrklaugnl Rkoa. Swamqi fapa govori to, svakog dana rimski narod je sve gnevniji. Ja im nisam vdkpkna pktua, ank maf snvtat Omuawklapa, rqoksnkq bk fa sao Mgfgla k Medvza vlgfpq. A safa sg wraeat Rkov k Omuawklk, fa sg uaoq vnaivlgt žgpkpqo brauv k ugtmq sugdgpk rngp rqmnaplat parqfv mqlk eg ual rngp vrqurgbkuk fa srvtk ogpg? Zaksua oksnko fa oqra fa sk rqnvfgq, Apuqpklg, maf qrratuat uvrede koje mi Oktavijan i Rim stalpq papqsg, maf žgnkt fa sg fqfwqrkt pgrrklaugnlkoa Eikrua urklvohvlvek vsrgf ngina rkosmkj zokla. Jgsk nk dqwgm bgz kqng dasuk fa parvsukt ogpg, swqi pal vernijeg saveznika, prijatelja k žgpv! zarad ljudi koji se podsmevaju tebi kao i meni, koji te ismeva ju kao moju lutku, koji wgrvlv fa sao ug qfgpvna v žgpsmv janlkpv k fa rrgf uqbqo jqfao qfgwgpa v qmnqr raupkma? Kažv fa sk Ajkn v jargov mranla Lkmqogfa, qsnkmapqi nkca k v ngrrtawko svmplaoa. Žgnkt nk zaksua fa sg rqmažgt rrgf nlvfkoa mqlk uamq rrkdalv kza uwqlkj ngđa? Daq sk rgd fa egt fqek v Angmsapfrklv k la ug, ovžv, fržko za rgd. Građapk Angmsapfrklg k parqf Eikrua wkfgnk sv Apuqpkla, fa, ali ne kao mog surrvžpkma. Narvsukna sao swqlg mranlgwsuwq fa bkj s uqbqo ktna v Skrklv k sa sqbqo fqpgna dkuavo brodovlje ugodnosti za tvoje rimske vojnike. Smem li te podsetiti da sam ja platila taj milosrdni pohod? O, Apuqpklg, pgoql og kzpgwgrkuk! Ng ksogwal og maq tuq sk ksoglaq uqnkmg žgpg. Rgmaq sk fa og wqnkt, a zauko sg k qžgpkq mnome. Treba li ja, faraqp k mranlkca, fa bvfgo qfbadgpa? Drhtavih ruku, Antonije je ispustio pismo kao da je usijano, nepodnošljivo bolno. Napolju je vladala buka, Antiohija se bavila svojim poslom, galama dopirala kroz otvorene kapke prozora na njegovoj radnoj sobi; uţasnut, zaprepaščen, zurio je u sjajni četvorougao sve tlosti što je ispunjavala jedan takav otvor, najednom smrznut do kosti uprkos vrelini sirijskog leta. Jesam li dao reč? Jesam li? Zašto bi rekla da jesam ako nisam? O, šta se događa s mojim pamćenjem? Je li mi se um pretvorio u onaj alpski sir s rupama? Imam osećaj da je bistar i u poslednje vreme znam da mi je um bistar. Ponovo sam onaj stari ja. Da, ova dva

137 propusta za koja dosad znam dogodila su se u Belom Selu i Antiohiji dok sam se oporavljao od pijanstva. Za to i jedino za to razdoblje vezani su moji propusti. Šta sam uradio, šta li sam rekao? Za šta sam još dao reč? Ustao je i počeo da korača, svestan grča u ţelucu, bespomoćnosti za koju nije mogao kriviti nikog do samog sebe. U radosnom naletu novostečenog samopouzdanja, nestanku sete i gneva, savršeno jasno je video šta mu je izbor, kako da ponovo stekne ugled u Rimu. Egipat? Aleksandrija? Šta su oni izuzev strana mesta kojima vlada strana kraljica? Da, voleo ju je voleo ju je dovoljno da se njom oţeni ali on nije ni Egipćanin ni Aleksandrinjanin. On je Rimljanin. Svaka nit njegovog bića bila je rimska. I, mislio je u Artaksati, još ima vremena da izgladi nesuglasice s Oktavijanom. I Ahenobarb i Kanidije verovali su da je to moguće; Ahenobarb se čak rugao Kleopatrinim pričama da Oktavijan širi sablaţnji ve glasine. Da je to istina, pitao je Ahenobarb, zašto bi sedamsto senatora u Rimu i dalje bilo verno Antoniju? Zašto su moćnici i vitezovi, poslovni ljudi, bili onako odani Antoniju? Opšte je poznato da je njegovo uređenje Istoka napredovalo sporo, ali sada je sve na mestu i veoma povoljno za rimsku trgovinu. Novac je počeo da pristiţe i u Riznicu; porezi će se napokon plaćati. Tako je govorio Ahenobarb, a Kanidije potvrđivao klimajući glavom. Sada ni jedan ni drugi nisu bili tu u Antiohiji da ga osokole; tu je bio samo Delije i skupina po poloţaju mlađih ljudi, unuka i pranećaka čuvenih i odavno mrtvih predaka. I je li se mogao osloniti na Delija? Ništa mu nije padalo na pamet što bi potvrdilo da se u ovome ne moţe osloniti na Delija, ali on je gledao samo svoju korist i nije delao ni iz načela ni pošteno kad je bio smrtno uvređen kao u vezi s Ventidijem i Samosatom. Ipak... ovo s tim nije imalo ništa zajedničko. Da je samo Plank ovde! No on je otišao u provinciju Aziju da poseti Titija. Nije se mogao obratiti nikom izuzev Deliju. Delije je, pomislio je Antonije, makar znao da sam imao jedan propust u pamćenju. Moţda će se setiti i ostalih. „Jesam li dao reč da ću plen iz pohoda odneti u Aleksandriju?1*, upitao je Delija nekoliko trenutaka kasnije. Kako je Delije takođe dobio pismo od Kleopatre, znao je tačno šta

138 da kaţe. „Jesi, Marko Antonije, dao si“, slagao je. „Pa zašto, Jupitera ti, Delije, nisi to spomenuo u Artaksati ili dok smo išli na jug?“ Delije se nakašljao snishodljivo. „Dok nismo stigli do Amana, nisam bio u tvom društvu. Gnej Ahenobarb mi nije naklonjen.11 ,,A posle Amana?“ „Priznajem da sam to smetnuo s uma.“ „I ti, je li?“ „Dešava se to svima nama.“ „Dakle, dao sam reč?“ „Jesi." „Kojim bogovima sam se zakleo?“ „Telus, Solu i Liberu Pateru." Antonije je zastenjao. „Ali otkud ih Kleopatra zna?“ „Ne znam, Antonije, ali nekoliko godina je bila Cezarova ţena, govori latinski kao Rimljanka i ţivela je u Rimu. Imala je svakako mnogo prilika da zna kojim se bogovima zaklinju Rimljani/' „Onda me to obavezuje. Strašno obavezuje." „Bojim se da je tako, da.“ „Kako ću reći ostalima?" „Nemoj", odvratio je odlučno Delije. „Smesti Devetnaestu u dobar logor kod Damaska vreme je divno tamo i kaţi legatima da ideš u Rim preko Aleksandrije. Nedostaje ti ţena i ţeliš da joj pokaţeš plen." „To je odlaganje i laţ." „Veruj mi, Marko Antonije, to je jedini način. Kad stigneš u Aleksandriju, imaćeš desetinu razloga zbog kojih nećeš moći da proslaviš trijumf u Rimu bolest, vojna opasnost." „Zašto sam dao reč?" uzviknuo je Antonije stisnutih pesnica. „Jer ti je to Kleopatra traţila, a nisi bio u stanju da je odbiješ.“ Eto!, pomislio je Delije, makar ti toliko mogu vratiti, egipatska harpijo. Antonije je uzdahnuo i udario se dlanovima po ko lenima. „Ako treba da idem u Aleksandriju, najbolje da pođem pre no što se Plank vrati. On će me ispitivati pomnije nego mlađi poput Cine i Skaura.“

139 „Kopnom?" „Sa svim tim plenom? Nemam izbora. Jerusalimska legija se moţe sastati sa mnom i biti mi pratnja." Antonije se okrutno iscerio. „Mogu da posetim Iroda i saznam tačno šta se događa." U septembru deset milja dnevno pod nemilosrdnim sirijskim suncem do kraja oktobra, moţda čak i duţe; miljama duga povorka kola s naporom se kretala od Antiohije ka jugu i kod reke Eleutera zašla u zemlje koje je sada posedovala Kleopatra. Put od osamsto milja prešli su za dva i po meseca tokom kojih je Antonije uporno jahao ili koračao brzinom kojom se kretala povorka, ali nije činio samo to; odlazio je nakratko da obiđe sve moćnike, uključujući i aleksandrijske sluţbenike koje je Kleopatra postavila da brinu o njenim zemljama. Onima koji su njegovo putovanje pratili pomalo zbunjeno, izgledao je kao da mu je putovanje izgovor da proveri šta se događa u juţnoj Siriji. Etnarsi Sidona i Tira ţalili su se sada kad su u celosti bili okruţeni egipatskim posedima; Kleopatra je uvela putarinu na svim drumovima što su vodili iz ova dva velika trgovačka središta i oporezivala svu robu koja se iz njih otpremala kopnom. Nabatejski kralj Malh otišao je čak do Antiohije Ptolemeide da bi se ogorčeno poţalio na Kleopatrino pravo na nalazišta bitumena koja joj je dodelio Antonije. „Neka ti je i ţena, Marko Antonije", rekao je pobe sneli Malh, „podla je! Kad je otkrila da zbog troškova bitumen donosi tek malu zaradu, imala je drskosti da mi proda moja nalazišta za iznos od dvesta talenata godišnje! I odredila da ih naplaćuje Irod\ O ne, ne za sebe već za nju! Zla, zla!“ „Šta očekuješ da ja uradim?" upitao je Antonije, sve stan da ne moţe učiniti ništa i gnušajući se te činjenice. „Ti si joj muţ i rimski trijumvir! Naredi joj da mi moja nalazišta vrati bez nadoknade! Pripadaju Nabateji otkako je sveta i veka.“ „Ţao mi je, ne mogu ti pomoći", odvratio je Antonije. „Rim više ne upravlja tvojim nalazištima bitumena."

140 Irod, drugi učesnik u ovome, pozvan je da se s Antonijem sretne u Jopi. Ista sudbina zadesila je i Iroda; mogao je povratiti svoje vrtove balsama za dvesta talenata godišnje ali samo ako i od kralja Malha naplaćuje dvesta talenata godišnje. „To je odvratno!" doviknuo je Antoniju. „Odvratno! Tu bi ţenu trebalo bičevati! Ti si joj muţ izbičuj je!" „Da si joj ti muţ, Irode, sigurno bi bila izbičeva na", uzvratio je Antonije, proţet divljenjem prema Kleopatrinom lukavstvu kojim je podgrevala neprijateljstvo između Iroda i Malha. „Rimljani, bojim se, ne bičuju svoje ţene. Niti se moţeš ţaliti meni. Vrtove jerihonskog balsama predao sam kraljici Kleopatri, pa se moraš obratiti njoj a ne meni." ,,Ţene!“, glasio je odgovor razgnevljenog Iroda. ,,A to me navodi na nešto izuzev balsama“, rekao je Antonije glasom rimskog guvernera, „no tiče se ţena. Znam da si Sadokovog sledbenika po imenu Ananel postavio za jevrejskog prvosveštenika čim si stupio na tron. Ali tvoja tašta kraljica Aleksandra taj je poloţaj ţelela za svog šesnaestogodišnjeg sina Aristobula. Je li tako?“ ,,Jeste!“, prosiktao je Irod u svom najgadnijem raspoloţenju. ,,I ko je slučajno Aleksandrina najbolja prijateljica? Pa Kleopatra! Njih dve su se zaverile protiv mene znajući da sam isuviše kratko na tronu da bih uradio ono što bih voleo da uradim da ubijem tu staru krmaču Aleksandru, koja se u sve meša! Vrlo brzo se dodvorila Kleopatri! Jamstvo da ostane u ţivotu! No pitam te, šesnaestogodišnji prvosveštenik? Besmislica! Osim toga, on je Hasmonejac a ne Sadokov sledbenik. Bio je to prvi potez koji je Aleksandra povukla u lukavoj igri da moj presto preuzme za Aristobula.11 Irod je raširio ruke. „Hoću da kaţem, Marko Antonije, učinio sam sve moguće da pomirim rođake svoje ţene!“ „Pokorio si se, međutim, ţeljama svoje tašte, koliko čujem.“ „Da, da, prošle godine sam Aristobula postavio za prvosveštenika! Mada to nije koristilo ni njemu ni njegovoj majci.“ Irodovo lice odraţavalo je izraz nepravedno zatočenog zatvorenika. „Aleksandra i Kleopatra su skovale zaveru da izgleda kao da je

141 Aristobul u ţivotnoj opasnosti kakva glupost! Trebalo je da pobegne iz Jerusalima i Judeje i potraţi utočište u Egiptu. A onda, nakon što tamo boravi kratko vreme, trebalo je da se vrati s vojskom i preotme presto presto koji si ti dao meni!“ „Načuo sam nešto takvo“, rekao je oprezno Antonije. „To toliko nije odgovaralo istini da je mladi Aristobul rado prihvatio moj poziv da odemo na izlet." Irod je uzdahnuo, pogledao ţalosno. „Ĉitava porodica je krenula, uključujući Aleksandru, njenu kćerku, moju ţenu, naša četiri mala sina, moju rođenu voljenu majku veseo skup, uveravam te. Odabrali smo lepo mesto gde reka tvori veliko plivalište, mestimično veoma duboko, ah ne i opasno ako kupač nije isuviše pustolovan. Aristobul je bio isuviše pustolovan otišao je da pliva a nije umeo da pliva.“ Mesnata ramena su se uzdigla pa oborila. „Treba li još nešto da kaţem? Mora da je upao u rupu jer mu je najednom samo glava bila iznad vode i dozivao je pomoć. Nekoliko straţara zaplivalo je da ga spase, no bilo je prekasno. Utopio se." Antonije je razmišljao o priči znajući da će ga, kad se susretnu, Kleopatra ispitivati. Naravno, vrlo dobro je znao da je Irod izmislio „slučajnu" smrt, ali za to nije bilo nikakvog dokaza, hvala svim bogovima. Ţene, zaista! Ovo putovanje na jug otkrivalo je sve više i više Kleopatrinih osobina, ne kao osobe već kao vladara. Lakomo je ţu dela za širenjem, za vlašću, lukavo zametala neprijateljstvo među svojim neprijateljima, nije se ustručavala da se sprijatelji s obudovelom kraljicom čiji su muţ i deca ratovali protiv Rima. I kako je vešto upravljala njime, Antonijem, da ostvari svoje ciljeve. „Ne vidim kako se slučajno davljenje moţe pripisati tebi, Irode, naročito ako se, kao što kaţeš, dogodilo pred očima mladićeve majke i čitave porodice." „Kleopatra je ţelela da me osude i pogube, zar ne?" „Bila je nezadovoljna, tačno je. Dobro je što smo se ti i ja... hm... mimoišli u Laodikeji. Da smo se tada sreli, moţda bih postupio drugačije. Ovako nisam našao nikakav dokaz koji bi upućivao da ti stojiš iza toga, Irode. Štaviše, ti si taj koji dodeljuje poloţaj prvosveštenika. Moţeš naimenovati koga god ţeliš. Mogu li te, međutim, pitati zašto ne proglasiš to zvanje doţivotnim?"

142 ,,Sjajno!“, odvratio je Irod, ozaren. ,,U stvari, otići ću i korak dalje. Lično ću čuvati sveta obeleţja i pozajmljivati ih prvosvešteniku kad god po Mojsijevom zakonu treba da ih nosi. Kaţu da imaju čarobnu moć, pa ne ţelim da prvosveštenik s njima ide među narod i stvara mi nevolje. Kunem ti se, Antonije, ja se svog trona neću odreći! Kad vidiš Kleopatru, reci joj to.“ „Veruj mi da Rim neće blagonaklono gledati ni na kakav hasmonejski preporod u Judeji1*, odvratio je Antonije. „Hasmonejska kraljevska porodica nikad nije predstavljala ništa drugo do nevolju, pitaj koga hoćeš od pokojnog Aula Gabinija pa nadalje.” Povorka kola nastavila je putovanje, naročito zamorno za Antonija nakon što su za sobom ostavili Gazu; nadalje se drum granao u kopno preko suve zemlje, zbog čega je napajanje stotina i stotina volova bilo teţak posao. Povorka se nije mogla drţati obale zbog Delte Nila, sto pedeset milja široke lepeze neprohodnih močvara i kanala preko kojih nije vodio nijedan drum. Jedini kopneni put u Aleksandriju vodio je juţno od Memfisa kod vrha Delte, a zatim na sever duţ kanopskog ogranka Nila. Krajem novembra putovanje se najzad okončalo; Antonije je u najveći grad na svetu ušao kroz Kapiju sunca na istočnom kraju Kanopskog puta, gde je mnoštvo uzbuđenih sluţbenika preuzelo brigu o kolima i povelo ih na ograđeno zemljište kraj Mareotskog jezera. Sam Antonije odjahao je u Kraljevsku četvrt. Jerusalimska legija već je marširala nazad u Judeju; Antonije je morao verovati da je strah od Kleopatre drţao lopovske prste podalje od blaga što se nalazilo u svakim kolima. Nije došla da ga dočeka kod Kapije sunca, a ta činjenica je nesumnjivo značila da je nezadovoljna. Jedina osoba koja je imala više uhoda od Oktavijana bila je Kleopatra, razmišljao je Antonije prilazeći glavnoj palati. Očigledno je znala sve što je radio. „Apolodore, mili stari bezmude", rekao je kad se pojavio kraljevski namesnik. „Gde je njeno kenjkavo veli čanstvo?“ ,,U svojoj primaćoj odaji, Marko Antonije. Radujem se što te

143 vidim!" Antonije je s osmehom zbacio svoj ogrtač na pod i otišao da se s lavicom sretne u njenom brlogu. „Šta misliš time što moje satrape podvrgavaš ispitivanju i naredbama o njihovom ponašanju na zemljama koje više ne zanimaju Rim?“, upitala je. „Kakva dobrodošlica", kazao je bacivši se u stolicu. „Slušam naređenja odrţim svoju reč donoseći plen tebi u Aleksandriju i sve što dobijam za svoje nevolje jeste neprijatno pitanje. Upozoravam te, Kleopatra, da umeš da odeš predaleko. Na osamsto milja sam morao gledati tvoje podvale, tvoje gospodarenje narodima koji nisu Egipćani pogubljuješ, zatvaraš, zavađaš kraljeve, seješ neslogu zar nije vreme da se prisetiš da sam ja potrebniji tebi nego ti meni?“ Lice joj se zaledilo, u očima joj je blesnuo uţas; ćutala je jedan dug trenutak dok se borila da joj se na licu ukaţe izraz koji bi ga umirio. „Trezan sam“, rekao je pre no što je uspela da progovori, ,,a prav i zdrav Marko Antonije nije puzavi sluga kakav postaje kad mu vino savlada sposobnost da misli. Ni kap vina nisam popio otkako sam te poslednji put video. Vodio sam uspešno rat protiv lukavog neprijatelja. Povratio sam samopouzdanje. I pronašao sam mnoge razloge zbog kojih, kao trijumvir Istoka i najviši predstavnik Rima na Istoku, moram prezreti postupke Egipta na Istoku. Mešaš se u delanje rimskih poseda, kraljevakli jenata u sluţbi Rima. Šepuriš se kao maleni Zevs, razme ćeš se svojom moći kao da imaš vojsku od dvesta pedeset hiljada ljudi i um Gaja Julija Cezara na vrhuncu." Uzeo je vazduh, očiju zaţarenih i gnevnih. ,,A istina je da ti bez mene nisi ništa. Nemaš vojsku. Nemaš sjajan um. U stvari, vidim vrlo malu razliku između tebe i Iroda od Judeje. Oboje ste svirepi, pohlepni i lukavi kao pacovi. No ovog trenutka, Kleopatra, prema Irodu imam više naklonosti i poštovanja nego prema tebi. Irod je makar besramni divljak koji se ne prerušava. Ti se pak jednog dana prikazuješ kao zavodnica, drugog kao boginja pomoći, kao tiranin, kao proţdrljivac, kao lopov, a onda se gle! vraćaš nekoj blaţoj masci. To prestaje ovde i prestaje sad čuješ li me?“ Pronašla je pravi izraz jad. Bešumne suze skliznule su joj niz

144 lice, kršila je lepe male ruke. Nasmejao se, činilo se, iskreno. „Stvarno, Kleopatra! Zar ne moţeš da smisliš ništa bolje od suza? Imao sam četiri ţene pre tebe i dobro poznajem suze. Najdelotvornije ţensko oruţje, vaspitana je da veruje. E na treznog Marka Antonija deluju kao voda što kaplje na granit za trag koji ostavljaju treba hiljadu godina, a toliko vremena nije dato ni boginjama na zemlji. Obaveštavam te da ćeš vrtove balsama Irodu vratiti bez nadoknade, kao i bitumen Malhu. Zatvorićeš svoje kapije kod Tira i Sidona gde naplaćuješ putarinu, a tvoji upravitelji u oblastima koje sam ti prodao prestaće da primenjuju egipatski zakon. Rečeno im je da nemaju pravo da ikog pogube ili utamniče ukoliko rimski prefekt ne presudi tako. Kao i svi ostali kraljeviklijenti, plaćaćeš danak Rimu i svoja buduća dejstva ograničićeš na Egipat. Je li to jasno, gos po?“ Prestala je da plače, sada ljuta. No tu ljutnju još nije mogla pokazati ovom Marku Antoniju. „Šta je, smišljaš kako da me nagovoriš da popijem pehar vina?“, podsmehnuo se osećajući se kao da je pokorio čitav svet sad kad je smogao hrabrosti da se usprotivi Kleopatri. „Nagovaraj koliko hoćeš, draga moja. Nećeš uspeti. Kao i Odisejeva posada, i ja sam zapušio uši kako ne bih mogao čuti pesmu sirene. Niti ćeš me, ako ti se više dopada uloga Kirke, ponovo pretvoriti u svinju koja se valja u tečnom blatu zahvaljujući tebi.“ „Radosna sam što te vidim“, prošaputala je; gnev je nestao. „Volim te, Antonije. Volim te mnogo. I u pravu si, prekoračila sam svoja ovlašćenja. Sve će biti učinjeno kao što ţeliš, svečano se zaklinjem.“ „Telus, Solom i Liberom?“ „Ne, Izidom koja oplakuje svog mrtvog Ozirisa." Ispruţio je ruke. „Onda priđi i poljubi me.“ Ustala je da to učini, no pre no što je stigla do Antonijeve stolice, na vrata je grunuo Cezarion. „Marko Antonije!", uzviknuo je mladić prilazeći da zagrli Antonija, koji je ustao. „O, Marko Antonije, ovo je divno! Niko mi nije rekao da si došao dok nisam Apolodora sreo u hodniku." Antonije se odmaknuo od Cezariona i zurio, zapanjen. „Jupitera

145 mi, ti bi mogao biti Cezar!“, kazao je ljubeći Cezariona u oba obraza. „Stasao si u muškarca." „Drago mi je da to neko uviđa. Moja majka odbija da to primeti.“ „Majke ne vole da im sinovi odrastaju. Moraš im oprostiti, Cezarione. Dobro si, vidim. Vladaš li više sada?“ „Malo više, da. Rešavam kako će se poklon u ţitu dostavljati aleksandrijskoj sirotinji. Potom kako mesečno podeliti jedan medimnus po povoljnijoj ceni.“ „Izvrsno! Pokaţi mi.“ Udaljili su se zajedno, gotovo podjednako visoki, toliko je Cezarion porastao. Nikad neće biti herkulovske građe kao Antonije, ali će biti viši, razmišljala je Kleopatra, koju su ostavili za sobom. Grozničavo razmišljajući, prišla je prozoru koji je gledao na more Njihovo more koje će, ako se njen muţ bude pitao, verovatno i ostati Njihovo more. Nastupila je prebrzo, shvatala je sad; pretpostavljala je da će Antonije ponovo dohvatiti krčag s vinom. Nije, međutim, pokazao ni nagoveštaj ničeg sličnog. Da nije bio svedok njenim postupcima u juţnoj Siriji, moţda bi ga bilo lakše prevariti; no ti postupci su ga razbesneli, probudili mušku ţelju da bude nadmoćniji supruţnik. Ona ljigava guseni ca Irod! Šta li je rekao Antoniju što ga je trglo? A Malh i gradovi u Fenikiji? Izveštaji koje su poslale njene uhode nisu bili tačni jer nijedan nije pomenuo Antonijeve za povesti u vezi s njenim posedima niti je ijedan prisustvovao njegovim razgovorima s Malhom, Irodom, Sidonom i Tirom. Koliko je samo bio u pravu! Bez njega ona nije bila ništa. Nema vojsku, ni sjajan um vojskovođe ili vladara. Sada je više nego ikad dotad shvatila da joj je prvi moţda i jedini zadatak da Antonija uveri da ne bude podanički poslušan Rimu. To je bio izvor svega. Ja nisam, razmišljala je koračajući goredole, čudovište kakvim me on prikazuje. Ja sam vladar koga je sudbina dovela do moći u trenutku kad mogu da se izborim za potpunu samostalnost, da povratim izgubljene egipatske oblasti, da budem velika ličnost na svetskoj pozornici. Moje teţnje čak se i ne tiču mene same! Tiču se mog sina. Cezarovog sina. Naslednika ne samo Cezarovog imena

146 koje je već obesmrćeno u njegovom zvaničnom nazivu Ptolemej Petnaesti Cezar, faraon i kralj. Mora ispuniti svoje obećanje, ali prerano je! Još deset godina se moram boriti da zaštitim njega i njegovu sudbinu nemam vremena koje bih gubila voleći druge ljude, ljude poput Marka Antonija. On to oseća; ovih poslednjih dugih meseci koje smo proveli razdvojeni zbacio je lance koje sam skovala da bi bio vezan uz mene. Šta da radim? Šta da radim? Kad joj se Antonije ponovo pridruţio, veseo, pun ljubavi, spreman za postelju, odlučila je kojim će putem ići. Posredno će nagovoriti Antonija, naterati ga da uvidi da mu Oktavijan nikad neće dopustiti da postane prvi čovek Rima koga niko ne spori, te kakva je korist i dalje biti ve ran Rimu? Morala ga je uveriti treznog, dok vlada sobom da sam moţe vladati Rimom jedino ukoliko krene u rat protiv Oktavijana, večite prepreke. Njen prvi korak bio je da priredi da Antonije prođe Aleksandrijom slično kako bi to učinio na rimskom trijumfu, onoliko slično koliko je smela. Bilo je to lakše jer je jedini Rimljanin koga je doveo sa sobom kao druga bio Kvint Delije, koji je od nje dobio naređenja da Antonijevo rasuđivanje udalji od načina na koji se izvodi rimski trijumf. Na kraju krajeva, sa sobom nije imao nijednu legiju, čak nijednu kohortu rimskih vojnika. Neće biti svečanih pokretnih prikaza, odlučila je, već samo ogromnih ravnih kola s okićenim volovima koji će vući paţljivo osmišljene okvire s raznim dragocenostima. I Antonije se neće voziti ničim sličnim drevnim kolima s četvoropregom kakvim se vozi rimski trijumfator; na sebi će imati faraonski oklop i kacigu i voziće se faraonskom dvokolicom. Neće biti ni roba koji će mu nad glavom drţati lovorov venac i šaputati mu na uvo da je samo običan smrtnik. Lovoru tu, u stvari, i nije bilo mesto; tvrdila je da u Egiptu lovor zapravo i ne raste. Najteţe joj je bilo da nagovori Antonija da kralj Artavazd od Jermenije mora biti okovan zlatnim lancima i vođen iza magarca kao zarobljenik; na rimskom trijumfu su zarobljenici visokog poloţaja bili okićeni kraljevskim obeleţjima i hodali su kao slobodni

147 ljudi. Antonije je pristao na lance misleći da se time uklanja svaki nagoveštaj rimskog trijumfa. Ono na šta nije računao bio je Kvint Delije, kome je Kleopatra naloţila da Poplikoli u Rim pošalje pismo koje će izazvati nevolje. Kakva bruka, Lucije! Kraljica zveri najzad je prevagnula. Marko Antonije je trijumfovao u Aleksandriji umesto u Rimu. O, jeste bilo razlika, ali nijedna vredna pomena. No snkdpqsuk og paiqne fa q uqog rktgo. Iamq mažg fa lg rngp wgek qf qpqi tuq lg Pqorgl Vgnkmk vzgq qf Mkurkfaua, ksukpa lg fa lgsug wgek ank pklg toliko veliki. I pored toga, pripada Rimu a ne Antoniju. A on je, na kraju tguplg rq tkrqmko angmsapfrklsmko vnkcaoa vz zainvtvlv eg mnkcaplg kz jknlafa k jknlafa irna, vtaq v Sgrarksqw jrao k rngp rqswgukq Serapisu! Da, plen ostalg v Angmsapfrklk maq wnaspktuwq plgiqwg mranlkcg k mranlafgdama. Usrvu, Pqrnkmqna, Cgzarkqp lg snkma k rrknkma Bqžapsmqi Jvnkla, ra pe volim ni da pooksnko tua bk sg Oktavijanu dogodilo da Cezariona ikada vide u Italiji, a kamoli u Rimu. Mpqiq fqmaza rqsuqlk fa lg v swg vogtapa Kranlkca zwgrk. Kranl Aruawazf qf Jgrogpklg wqđgp lg v napckoa, oqžgt nk zaoksnkuk? A qpfa, maf sg tgupla zawrtkna, pklg vfawnlgp wge badgp v uaopkcv. Apuqpklg pklg rgmaq pk rgd q napckoa pk q uqog tuq ov lg žkwqu rqtugđgp. Op lg, Pqrnkmqna, plgpa bvfala, njen rob. Mogu jedino da oksnko fa ia qrkla, fa plgpk swgtugpkck srrawnlalv parkumg mqlg uk k la, qbkdpk Rkonlapk, pg oqžgoq pk fa zaoksnkoq. Prgrvtuao ugbk fa qfnvdkt tua qf swgia qwqi urgba razglasiti Omuawklap bk, rnatko sg, uqog rrkfaq wgnkmk zpadal, dam uqnkmk fa svom kolegi trijumviru objavi rat. Eto!, pomislio je Delije odlaţući pisaljku od trske. Poplikolu će ovo podbosti da izbrblja makar nešto svakako dovoljno da to stigne sve do Oktavijana. Daje mu oruţje, no Antonija oslobađa odgovornosti. Ali ako je rat ono što ona ţeli, na kraju će doći do rata. No biće to rat koji će mu, kad Antonije pobedi, omogućiti da zadrţi poloţaj u Rimu i bez muke uspostavi samostalnu vladavinu. A egipatska kraljica biće zaboravljena. Znam daje Antonije daleko

148 od toga da bude njen rob; on je i dalje svoj. Delije nije imao pameti da nanjuši Kleopatrinu najskriveniju teţnju niti da namiriše dubinu Oktavijanove prepredenosti. Plaćeni sluga dvostruke krune, bespogo vorno je radio šta mu se kaţe. Pre no što je pronašao glasnika i brod kojim će kratko pismo poslati Poplikoli u Rim, napisao je uznemiravaju ći dodatak: O, Poplikola, sve gore od goreg! Sasvim zanet, Antonije je vrrawq vdgsuwqwaq v qbrgfv v angmsap frklsmqo ikopazkqpv, mqlk lg, otkako je grad obpqwnlgp, wgek qf aiqrg, ra lg k ogsuq swkj lawpkj okupljanja. Ogromno postolje podignuto je u gimnazionu, a na njemu lg rasrqrgđgpq rgu rrgsuqna. Na wrjv lgfap rrgsuq. Sugrgpkm pkžg lgfap rrgsuq. Jqt lgfap sugrgpkm pkžg urk fgdla rrgsuqna. Na palwktgo lg sgfgq Cezarion sa swko haraqpsmko qbg ngžlkoa. Vkđao kj dgsuq, ank ev uk kj vmraumq opisati: na glavi crvenobela, wgqoa wgnkma k ugtma uwqrgwkna iz dva fgna zqwg sg fwqsurvma mrvpa. Nabrapa bgna napgpa janlkpa, tkrqma ogrlica od dragog kaogpla k znaua qmq wraua k raogpa, tkrqm, fraivnlkoa qruqdgp znaupk rqlas, brqlpg parvmwkcg pa rvdpko zinqbqwkoa, oktkcaoa k ingžplgwkoa, rrsugplg k pa rvmaoa k pa pqžpko rrsukoa. Dnapqwk k uabapk kscrtani kanom. Neverovatno. Jgfap sugrgpkm pkžg sg fgna lg Kngqraura, žgpaharaqp. Isua qbgngžla kzvzgw tuq lg plgpa janlkpa padkplgpa qf znauqo rrqumapg tkanine i pokriva joj i grudi. Na palpkžgo sugrg pkmv sgfgnq lg urqlg fgcg mqlv je izrodila Antoniju. Ptolemej Aleksandar Helios na sebi je imao qfqrv rareapsmqi mranla uklara, znaupk rrsugpqwk qmq wrata, kitnjast, fraivnlkoa qruqdgp janlguam k svmpla. Nlgiqwa sgsura Kngqraura Selena na sgbk lg koana pgtuq kzogđv haraqpsmg k irdmg qfgžfg; sgfgna lg v srgfkpk. S frvig surapg lql lg sgfgq fgdadke qf pgpune tri iqfkpg, pamkpđvrgp maq mranl Mamgfqpklg nlvbkdasua mara tkrqmqi oboda s dijademom priwgzapqo qmq iqrplgi fgna, nlvbkdasuk qiruad, ljubidasua uvpkma, nlvbkdasug dkzog. Oirqopa swgukpa uksmana sg v ikopazkqpv, za mqlk sg mažg fa rrkoa suq jknlafa nlvfk oafa, zpalvek Circus Maximus, sumnjam u to. Postavili su klurg za ingfaqcg, ank ksrrgsgcapg wgžbadmko spravama. Kleopatra i njenq dguwqrq fgcg ksrrwa sv sualank v fpv

149 postolja dok niko drugi do Marko Antonije nije ujahao na wgnkdapsuwgpqo ogđapsmqo mqplv, rrqtarapqo skwko rgiaoa, crpg gubice, grive i repa. Am mu je od obojene nlvbkdasug mqžg, vmratgp k obrubljen zlatom. Sjahao je s mqpla k rrktaq rqsuqnlv. Na sgbk lg imao purpurnu tuniku i purrvrpk qiruad, aj ov lg oamar znaupk qmnqr bio rimski. Dodajem da sam ja, njegov legat, sedeo blizu i mogao da sve vidim dobro. Antonije je Cezariona uzeo za ruku, poveo ga stepenicama uz posuqnlg fq palwktgi rrgsuqna k uv ia sogsukq. Swgukpa lg inaspq mnkcana. Kaf lg fgdam bkq pa swqo ogsuv, Apuqpklg ia lg poljubio u oba obraza, a zatim se uspravio i zagrmeo da voljom Rkoa Cgzarkqpa rrqinatawa mranlgo paf mranlgwkoa, wnafarqo sveta. Svetina lg rqnvfgna. Zauko lg rqwgq Kngqraurv fq pkžgi rrgsuqna k sogsukq k plv. Prqinatgpa lg mranlkcqo paf mranlgwkoa, vladarkom Egipta, Sirije, egejskih ostrwa, Krkua, Rqfqsa, dkuawg Kilikije i Kapadokije. Aleksandar Helios (njegova mala verenica sede la je na sugrgpkmv vz plgia) rrqinatgp lg mranlgo Isuqma swgia ksuqdpq qf Evhraua k swgia lvžpq qf Kavmasa. Kngqraura Sgngpa rrqinatgpa lg mranlkcqo Kkrgpakmg k Kkrra, a oank Puqngogl Filadelf proglatgp lg mranlgo Mamgfqpklg, Grdmg, Tramklg k qbnasti oko Euksinskog mora. Jesam li spomenuo Epir? Dobio je i to. Za sve to vreme Antonije je bio ozbiljan kao da istinski veruje u uq tuq rafk oafa ok lg maspklg rgmaq falg uq vdkpkq lgfpqsuawpq fa zavsuawk Kngqraurkpq zapqwguaplg. Uz dkplgpkcv fa wgnkmk brql spomenutij zgoanla rrkrafa Rkov knk Pardapkoa, bknq lg pg wgrqwaupq ingfauk mamq qwq rguqrq bkwa rrqinatgpq wnafarkoa qbnasuk kojima ne vladaju i ne mogu vladati. Aleksandrinjani su pak smatrali da je to divno! Takvo klicanje pksao dvq dgsuq. Namqp tuq lg qbrgf mrvpksapla zawrtgp, rguqrq wnafara sktnq lg s rqsuqlja i popelo se u nekakva kola poput ravnog ngžktua pa mqlgo lg rgu rrgsuqna. Dqfalgo fa Eikrau oqra rnkwauk v znauv lgr lg swkj fgsgu rrgsuqna bknq qf dksuqi znaua k qruqdgpq uqnkmko dragim kamenjem da su bnksuank k rrgsklawank sg wktg pq rkosma bludnica qmkegpa suamngpko mvinkcaoa. Ta mqna, v mqla lg bknq vrrgipvuq fgsgu bgnkj ogđapsmkj mqpla ugret je bio dovoljno lak da ih ne udavi provedena su Kraljevskim putem, zatim niz Kanopski put, a svoje putowaplg sv zawrtkna mqf Sgrargvoa, ifg lg rrwqswgtugpkm,

150 ovtmarac rq kogpv Kago, kzwgq pgmamaw wgrsmk qbrgf. Narqf sg gostio za deset hinlafa qirqopkj suqnqwa rrgrvpkj jrapg tuq pkmaf rrg pklg vdkplgpq, mqnkmq sjwauao, k tuq lg vrađgpq pa Apuqpklgw zahtev. Zabawa lg bkna pgqbvzfapkla dam k qf rkosmg lawpg iqzbg. Dwa fqiađala Apuqpklgw „urklvoh" k rqmnapla plg swgua Kleopatri i njenoj deci ostavila su me bez daha, Poplikola. Ovom drugom sam dao nazkw ,,farkwaplg“. Skrquk Apuqpklg! Dwrsuq lg vjwadgp v plgpu klopku, kunem se. I qrgu, ugbk rrgrvtuao fa qfnvdkt tua egt qf qwqga razglasiti, ali parawpq, Omuawklap eg fqbkuk kzwg tualg swqlkj vjqfa, ra oksnko fa qwq pgegt oqek fviq rrkmrkwauk. Amq zpat tua sg fgtawa, koat rrkliku za borbu. Pismo je otišlo u Rim; Delije se smestio u divnu malu palatu u Kraljevskoj četvrti da zimu provede s Antonijem, Kleopatrom i njenom decom. Antonije i Cezarion su bili veliki prijatelji i odlučili su da sve rade skupa, bilo da love nilske konje ili krokodile na Nilu, izvode vojne veţbe ili trke dvokolica na trkalištu ili plivaju u moru. Ma koliko da je pokušavala, Kleopatra nije uspela da Antonija navede da se oda vinu; odbijao je i najmanji gutljaj, otvoreno govoreći da će, okusi li ga, početi da pijanči. Da joj ne veruje i da je svestan njenih namera, bilo je očigledno po načinu na koji bi omirisao tečnost u svom peharu kako bi se uverio da je unutra voda. Cezarion je sve to primećivao i tugovao. Sam između njih, video je obe strane. Njegova majka, znao je, činila je sve ne da bi ostvarila svoje ciljeve, već njegove, Cezarionove, dok se Antonije, veoma zaljubljen u nju, neumorno opirao njenim pokušajima da ga udalji od Rima. Nevolja je, razmišljao je mladić, u tome što nije siguran ţeli li ono što njegova majka ţeli za njega; nije naslućivao sudbinu kao njegov otac, a i majka. Dosad mu je iskustvo sa svetom govorilo da ima toliko toga da učini samo u Aleksandriji i Egiptu da neće stići ni to da završi čak ni da ţivi sto godina. Ĉudno, imao je više sličnosti s Oktavijanom nego sa Cezarom jer je ţudeo da ono što ima bude savršeno do poslednje pojedinosti i uzmicao od pomisli da preuzme dodatno breme na svoja pleća jer bi ga to neminovno