Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

51 cenkanju s Antonijem, pa dobro zna koliko je vaţan Agrigent. I da, vojno gledano, nije prvi cilj. Seksta ćemo morati poraziti kod Mesane, koju od Agrigenta deli polovina ostrva i nekoliko planinskih ve naca. No Agrigent posmatram kao još jedan mamac. Lepid ne moţe sebi priuštiti da svoja dejstva ograniči na zapad ukoliko hoće da očuva svoj poloţaj trijumvira i veliki doprinos pobedi. Zato će u Agrigent razmestiti nekoliko legija dok ne bude mogao da se vrati i isprazni riznicu. Stoga mu nećemo dozvoliti da se vrati.“ „Kako nameravaš da to uradiš, Cezare?“, upitao je Agripa. „Još ne znam. Veruj mi na reč, to će se dogoditi Lepidu.“ „Verujem ti“, kazala je Livija Druzila, zadovoljna. ,,I ja“, dodao je Agripa, odan i veran. Ţeleći da izbegne ravnodnevničke bure, Agripa napad nije započeo sve do početka leta, nakon što je iz Afrike stigla vest da je Lepid spreman i da će isploviti na julske ide. Statilije Taur, koji je morao da pređe daleko najveći put, trebalo je iz Tarenta da isplovi petnaest dana ranije, na kalende, dok su Oktavijan, Mesala Korvin i Sabin iz Julijeve luke krenuli dan pre ida, a Agripa dan posle ida. Bilo je dogovoreno da se Oktavijan na Siciliji iskr ca nešto juţnije od vrha Italskog poluostrva, kod Tauromenija, te da zapoveda glavninom vojske; Taur je tu trebalo da mu se pridruţi nakon što pređe Etnu. Oktavijanov prijatelj Mesala Korvin trebalo je s legijama da maršira preko Lukanije do Vibona, a iz te luke da doplove do Tauromenija. Sve bi to bilo dobro da neočekivana oluja nije Oktavijanovom brodovljumamcu nanela više štete nego udarci Seksta Pompeja. Sam Oktavijan nasukao se na italskoj strani tesnaca s polovinom svojih legija; druga polovina, iskrcavši se u Tauromeniju, čekala je da Taur priđe i da Oktavijan stigne. Dugo čekanje. Ĉak i nakon što se oluja smirila dve nundinae kasnije, Oktavijana i Mesalu Korvina osujetila je šteta naneta njihovim lađama za pre voz vojnika. Dok su popravljene, već je uveliko bio sek stil, a čitavo ostrvo zahvaćeno

52 kopnenim borbama. Lepid nije imao nikakvih nevolja. Stigao je u Lilibej i Agrigent na vreme, iskrcao dvanaest legija i krenuo i na sever i na istok preko planina zaputivši se ka Mesani. Baš kako je Oktavijan i predvideo, u Agrigentu je razmestio još četiri legije, uveren da se neće vratiti niko drugi do on da prebere riznicu Seksta Pompeja. Agripa je, međutim, bio pobednik pohoda. Znajući veličinu Taurovog tarentskog brodovlja i precenjujući veličinu Oktavijanovog mamcabrodovlja, Sekst Pompej je sve lađe koje je imao usredsredio u tesnacu, rešen da zadrţi Mesanu, pa time i istočni deo ostrva. Agripinih dvesta jedanaest kvinkverema i trirema stoga je malo Pompejevo brodovlje poslalo na dno mora nedaleko od Mila, a zatim su se četiri legije tu bezbedno iskrcale. Agripa je potom prodro daleko na severnu obalu ka zapadu pre no što je okupio ratne brodove i vrebao u blizini obale kod Nauloha. Sekstu Pompeju, čini se, nije palo na pamet da je prezreni Oktavijan u stanju da na njega pošalje tolike brodove i vojnike. Loša vest sledila je za lošom vešću: Lepid je zauzimao zapadni deo Sicilije, Agripa je zauzimao severnu obalu, a sam Oktavijan je najzad preplovio tesnac. Sicilija je vrvela od vojnika, ali je retko koji od njih pripadao Sekstu Pompeju. Uţasnut i očajan, mlađi sin Pompeja Velikog odlučio je da sve stavi na kocku u jednoj velikoj pomorskoj bici i isplovio da se susretne s Agripom. Protivničko brodovlje se srelo kod Nauloha, a Sekst beše uveren da su brojnost i veština na njegovoj strani. Više od trista lađa pod vrhunskim zapovednicima i posadom, on sam kao vrhovni zapovednik šta jedan apuljanski klipan poput Marka Agripe misli da radi, da potuče Seksta Pompeja, koga na moru niko nije porazio deset dugih godina? Ali Agripini brodovi napadali su ţešće i imali uobičajeno Agripino tajno oruţje harpax. Običnu čakiju pretvorio je u nešto što se moţe ispaliti iz škorpiona mnogo dalje nego rukom. Neprijateljski brod bi tada bio privučen pomoću čekrka, sve vreme pod kišom sulica iz škorpiona i zapaljenih sveţnjeva sena. Dok se to dešavalo, Agripin brod bi okrenuo pramac i prošao uz neprijateljsku lađu lomeći joj vesla. Potom su pomorci preko mostova zvanih gavrani prelazili na neprijateljski brod i dokrajčili

53 ga ubijajući sve koji nisu poskakali u vodu, gde bi se udavili ili su ih iz mora izvlačili kao ratne zarobljenike. Agripa je smatrao da su kljunovi dobri, ali da retko potope brod i uglavnom mu dozvole da pobegne. Harpax, pokošena vesla i talas pomoraca nepromenljivo su podrazumevali ţrtve osuđene na propast. Dok su mu suze klizile niz lice, Sekst Pompej je po smatrao kako se uništava njegovo zdruţeno brodovlje. U poslednjem trenutku okrenuo je zapovednički brod ka jugu i pobegao, rešen da ga neće u okovima provesti Forumom kako bi mu za izdaju sudili tajno u Senatu, kao Salvidijenu. Jer dobro je znao da će ga njegov poloţaj zaštititi od uobičajene sudbine čoveka za koga je proglašeno da je hostis da ga ubije prvi čovek koji ga ugleda. To je mogao da podnese. Sakrio se u malom zalivu i po mraku prošao kroz tesnac, a zatim zaplovio na istok da zaobiđe Peloponez i potraţi utočište kod Antonija koji je, znao je, u pohodu; pritajiće se na nekom prihvatljivom mestu dok se Antonije ne vrati. Mitilena na Lezbosu njegovom ocu je pruţila pri beţište; postupiće isto tako i prema sinu, Sekst je bio siguran. Otpor na kopnu bio je neznatan, naročito nakon trećeg dana septembra, dana kad je Agripa pobedio kod Nauloha. Sekstove „legije“ bile su sastavljene od razbojnika, robova i oslobođenika, slabo obučenih i ne baš hrabrih. Sekst ih je koristio samo da bi zastrašivao mesno stanovništvo; protiv pravih rimskih legija nisu imali nikakvih izgleda za pobedu. Uglavnom su se predali, kukajući za milost. Lepid je uţivao u svojoj nadmoći i nije ţurio da pređe na drugu stranu ostrva. I pored toga, pred Mesanu je stigao pre Oktavijana i naišao na najodlučniji otpor na ravnoj obali severno od Tauromenija. Kad je Lepid stigao u Mesanu, zatekao je Pompejevog guvernera Plinija Rufa kako nudi predaju Agripi. Tu uvredu Lepid nije mogao da podnese. Smesta je glasnika poslao Rufu zahtevajući da se preda njemu, a ne Agripi, nikogoviću niskog porekla. To bi moţda i bilo prihvatljivo da predaju nije prihvatio u svoje, a ne u

54 Oktavijanovo ime. Kad je Oktavijan stigao u Agripin logor, zatekao je za penjenog Agripu novo iskustvo! Za sve godine koje su proveli zajedno nikad nije video razgnevljenog Agripu. „Znaš li šta je uradio taj cunnus* . u r l a o je Agripa. „Rekao je da je on pobedio na Siciliji, a ne ti, trijumvir Rima, Italije i ostrva! Rekao je... rekao je... ne mogu ni da mislim, toliko sam besan!“ „Hajde da se vidimo s njim“, smirivao ga je Oktavijan, „razrešimo razmirice i dobijemo izvinjenje. Šta kaţeš?" „Zadovoljiću se jedino ako dobijem njegovu glavu", promrmljao je Agripa. Lepid, međutim, nije bio raspoloţen za pomirenje. Oktavijana i Agripu je primio noseći jarkocrveni paluda mentum i lep zlatan oklop, na čijem je grudnom delu bio prikaz Emilija Paula na bojištu kod Pidne, čuvena pobe da. Pedesetpetogodišnjak, Lepid nije bio mlad i snaţno je osećao kako ga puki mladići bacaju u zasenak. Rešio je sad ili nikad; vreme je da se dosegne moć koja mu je, čini se, uvek izmicala. Po poloţaju je bio ravan Antoniju i Oktavijanu, ali ga niko nije shvatao ozbiljno i to se moralo promeniti. Svaku Sekstovu ,,legiju“ koju je pronašao uvrstio je u sopstvenu vojsku, te je u Mesani imao ukupno dvadeset dve legije i to bez one četiri koje su čuvale Agrigent i onih koje je ostavio da nadziru provinciju Afriku. Da, vreme je da se dela! „Šta ţeliš, Oktavijane?“, upitao je nadmeno. „Ono što mi pripada', odgovorio je tiho Oktavijan. „Ne pripada ti ništa. Ja sam porazio Seksta Pompeja, a ne ti i tvoje proste pristalice." „Ĉudno, Lepide. Zašto li sam mislio da je Seksta Pompeja porazio Marko Agripa? Sekst je sve stavio na kocku u pomorskoj bici u kojoj nisi učestvovao." „Moţeš dobiti more, Oktavijane, ali ne i ovo ostrvo", rekao je uspravljajući se oholo. „Kao trijumvir iste moći kakva je i tvoja, proglašavam da je odsad Sicilija deo Afrike i da ću njome ja upravljati iz Afrike. Afrika je moja, do deljena mi je Tarentskim sporazumom na još pet godina. Samo", nastavio je pakosno se smeškajući, „pet godina nije dovoljno. Afriku, uključujući i Siciliju,

55 uzimam zauvek." „Senat i narod će ti oduzeti i jedno i drugo ako ne budeš paţljiv, Lepide." „Neka onda Senat i narod krenu u rat protiv mene! Pod svojim zapovedništvom imam trideset legija. Naređujem ti da sa svojim pristalicama odeš u Italiju, Oktavijane! Smesta odlazi iz moje provincije!" „Je li to tvoja konačna reč?“, upitao je Oktavijan steţući čvrsto Agripinu mišicu kako bi ga sprečio da isuče mač. „Jeste." „Jesi li zaista spreman za još jedan građanski rat?“ „Jesam.“ „Misliš da će te Marko Antonije podrţati kad se vrati iz Kraljevstva Parćana. Ali neće, Lepide. Veruj mi, neće.“ „Ne zanima me šta on radi ili ne radi. Idi sad, Oktavijane, dok još imaš ţivota u telu.“ „Ja sam Cezar već izvestan broj godina, a ti si samo... Lepidus Turpis Lepid Sramotni." Oktavijan se okrenuo i izašao iz najlepšeg zdanja Mesane i dalje sprečavajući Agripu da potegne mač. „Cezare, kako se usuđuje! Nemoj mi reći da moramo da se borimo protiv njega!“, uzviknuo je Agripa najzad se oslobodivši Oktavijanovog stiska. Oktavijanu se na usnama pojavio najlepši osmeh; oči, uperene u Agripu, izgledale su blistave, neduţne, privlačno mlade. „Dragi Agripa! Ne, nećemo morati da se borimo, obećavam ti.“ Više od toga Agripa nije uspeo da sazna. Oktavijan je jednostavno rekao da neće biti građanskog rata, čak ni malog vojnog sukoba, čarke, borbe, obuke. Narednog jutra Oktavijan je nestao u zoru; do trenutka kad ga je izbezumljeni Agripa pronašao, sve je bilo gotovo. Sam i odeven u togu, ušao je u Lepidov ogromni logor i obilazio hiljade vojnika smešeći im se, čestitajući im i privlačeći ih sebi. Poloţili su moćne zakletve Telus, Solu i Liberu Pateru daje Cezar njihov jedini zapovednik, daje Cezar njihov miljenik, njihov zlatokosi znak sreće, divifiUus. Šaroliki novaci iz osam legija Seksta Pompeja raspušteni su tog

56 istog dana i, pod jakom straţom, o svojoj sudbini razmišljali prilično samouvereno; Lepid im je obećao slobodu, a kako su o Oktavijanu znali malo, i od njega su očekivali isto. „Tvoja trka je završena, Lepide1, kazao je Oktavijan kad je zapanjeni Lepid grunuo u njegov šator. „Pošto si u krvnom srodstvu s mojim boţanskim ocem, poštede ću ti ţivot i neće ti se za izdaju suditi u Senatu. Ali ću od tog istog tela traţiti da ti oduzmu poloţaj trijumvira i sve provincije. Povući ćeš se iz javnog ţivota i nećeš se više kandidovati ni za šta, čak ni za cenzora. Moţeš, međutim, da zadrţiš poloţaj velikog pontifika. On se dode ljuje doţivotno i biće tvoj dok si ţiv. Zahtevam da ploviš na mom brodu sa mnom, ali ćeš se iskrcati u Circeji, gde imaš vilu. Ni zbog čega nećeš kročiti u Rim niti će ti biti dozvoljeno da stanuješ u Domus Publica“ Iznurenog lica, Lepid je slušao grčevito gutajući pljuvačku. Kad nije mogao smisliti ništa što bi odgovorio, klonuo je u stolicu i naborom toge prekrio lice. Oktavijan je odrţao reč. Premda je bio prepun Antonijevih klijenata i pristalica, Senat je, kako mu je zatraţeno, bez reči protivljenja doneo ukaze o Lepidu. Lepidu je bio zabranjen ulazak u Rim i lišen je svih javnih duţnosti, počasti, provincija. Ţito se te godine prodavalo po ceni od deset sestercija po modiju i Italija se veselila. Kad su Oktavijan i Agripa otvorili riznicu u Agrigentu, otkrili su zapanjujući iznos od sto deset hiljada talenata. Antonijevih četrdeset posto četrdeset četiri hiljade talenata odvojeno je i poslano mu u Antiohiju istog trena kad je njegovo atinsko brodovlje bilo spremno da isplovi. Da bi se sprečila krađa, novac je zaključan u okovane kovčege od hrastovi ne, a svaki je zakovan i zapečaćen grumenom olova koji je nosio oznaku kakva se nalazila na Oktavijanovom pečatnjaku sa sfingom IMP. CAES. DIV. FIL. TRI. Svaki brod nosio je šesto šezdeset šest kovčega, u svakom kovčegu po jedan talent teţak sto pedeset šest libri. „To će ga sigurno obradovati", rekao je Agripa, „mada mu se neće dopasti što si zadrţao Oktavijinih dvadeset lađa."

57 „One će krenuti u Atinu sledeće godine sa dve hiljade odabranih vojnika i Oktavijom kao naročitim darom. On joj nedostaje." Ali deo plena namenjen Rimu što je sada iznosilo šezdeset posto, pošto je Lepid uklonjen iz računice u Rim na kraju nije stigao netaknut. Šezdeset šest hiljada kovčega ukrcano je na lađe za prevoz vojnika koje su najpre morale svratiti u Julijevu luku i tu iskrcati dvadeset legija koje je Oktavijan vodio kući; neki vojnici će se povući iz sluţbe, ali glavnina će ostati pod orlovima iz razloga nepoznatih svima izuzev Oktavijanu. Pronela se vest o ogromnom blagu. Predstavnici legija na kraju sicilijanskog pohoda nisu bili poštovanja vredna niti rodoljubiva druţina. Kad su ih Oktavijan i Agripa poslali u Kapuu i smestili u logor na obodu grada, predstavnici dvadeset legija došli su kao izaslanstvo pred Oktavijana preteći pobunom ukoliko svakom čoveku ne isplati izdašnu nagradu. Oktavijan je video da zaista misle to što govore. Saslušao je njihovog govornika ne pokazujući šta misli, a zatim upitao: „Koliko?" „Hiljadu denarija četiri hiljade sestercija svakom", rekao je Lucije Decidije. „Inače će se pobuniti svih dvadeset legija." „Uključuje li to i neborce?“ Očigledno ne; lica su delovala zbunjeno. Decidije je, međutim, mislio brzo. „Svakom od njih po sto denarija.“ „Izvinite me dok uzmem računaljku i izračunam koliko je to ukupno“, kazao je Oktavijan, naizgled miran. Upravo je to i uradio; kuglice od slonovače letele su naprednazad po tankim prutovima brţe nego što je ijedan neobrazovani predstavnik legija mogao pratiti. O kakva je pojava taj mladi Cezar! „To je petnaest hiljada sedamsto četrdeset četiri talenta srebra", kazao je nekoliko trenutaka kasnije. „Drugim rečima, iznos koji se uobičajeno nalazi u čitavoj Rimskoj riznici." „Gerrae, nije!“, kazao je Decidije, koji je umeo da čita i piše, ali se

58 nije nimalo razumeo u račun. „Ti si varalica i laţov!“ „Uveravam te, Decidije, da nisam ni jedno ni drugo. Jednostavno govorim istinu. Da ti dokaţem ovo, kad vas isplatim da, isplatiću vas! novac ću staviti u sto hiljada kesa po hiljadu za vojnike i dvadeset hiljada kesa po stotinu za neborce. Denarija, ne sestercija. Te kese ću postaviti na zborište i predlaţem da nađeš dovoljan broj legionara koji umeju da broje kako bi proverili da je u svakoj kesi tačan iznos. Mada brţe je vagati nego brojati“, završio je ozbiljno. „Zaboravio sam da kaţem da je nagrada za svakog centuriona četiri hiljade denarija", dodao je Decidije. „Prekasno, Decidije! Centurioni će dobiti isto što i obični vojnici. Pristao sam na vaš prvobitni zahtev i naknadno ga neću menjati, jasno? Otići ću i nešto dalje naknadno jer sam trijumvir i imam tu povlasticu i reći ću ti da ne moţete dobiti i ovu nagradu i očekivanu zemlju. Ovim vam je isplaćen odlazak iz sluţbe i s tim se naše obaveze završavaju. Ako dobijete zemlju, biće to po mojoj volji. Potrošite novac koji bi trebalo da je u Riznici uz moje najbolje ţelje, ali ne traţite više ni sad ni ubuduće. Jer Rim više neće isplaćivati velike nagrade. Ubuduće će se rimske legije boriti za Rim, a ne za vojskovođu ili u građanskom ratu. I ubuduće će rimske legije imati platu, ušteđevinu i male nagrade kad im prestane sluţba. Neće se više dodeljivati zemlja niti bilo šta drugo što Senat i narod ne odobre. Ustanovljavam stajaću vojsku od dvadeset pet legija, čiji će svi ljudi neprekidno sluţiti dvadeset godina. Stalni, a ne trenutni posao. Baklja što se nosi za Rim, a ne sveća za vojskovođu. Jesam li dovoljno jasan? Gotovo je, Decidije, s današnjim danom.“ Dvadesetorica predstavnika slušali su u sve većem uţasu jer na tom lepom mladom licu bilo je nešto Cezarovo pa sad više nije bilo ni lepo ni mlado kao nekad. Znali su da ozbiljno misli to što je rekao. Kao predstavnici, bili su najborbeniji i najpodmitljiviji među sebi ravnima, ali čak i najborbeniji i najpodmitljiviji čo vek čuje kad se zatvore vrata, a jedna su se zatvorila tog dana. Moţda će i budućnost doneti pobune, ali Cezar je rekao da svakog umešanog u pobunu čeka smrtna kazna. „Ne moţeš pogubiti nas sto hiljada", kazao je Decidije. „Ne mogu?“ Oktavijanove oči su se raširile i zablistale još više.

59 „Koliko biste opstali kad bih obavestio tri mi liona ljudi u Italiji da ih ucenjujete, da uzimate novac iz njihovih kesa? Zato što nosite veriţnjaču i mač? To nije dovoljno dobar razlog, Decidije. Da narod Italije zna, rastrgao bi vas sto hiljada na komadiće." Prezrivo je odmahnuo rukom. „Idite, svi vi! I pogledajte kolike su vam nagrade kad nagomilam kese na zborištu. Onda ćete znati koliko ste traţili." Izašli su naizgled bojaţljivi, ali odlučni. „Imaš li njihova imena, Agripa?" „Da, sve do poslednjeg. I još nekolicinu." „Rasturi ih i pomešaj s ostalima. Mislim da je bolje da svaki doţivi nezgodu, zar ne?" „Fortuna je ćudljiva, Cezare, ali lakše je namestiti da neko strada u bici. Šteta što je gotovo s pohodima." „Nije!" odvratio je Oktavijan najsrdačnijim glasom. „Sledeće godine idemo u Ilirik. Ako ne odemo, Agripa, plemena će se ujediniti s Besima i Dardanima i preko Karnskih Alpa ući u Italsku Galiju. To je najniţi i najlakši put u Italiju i jedini razlog što nije upotrebljen za napad jeste nedostatak jedinstva među plemenima. A ona su romanizovana na pogrešan način. Predstavnici legija biće junaci, a mnogi će izginuti pokušavajući da osvoje venac za hrabrost. Usput, dodeliću ti mornarički venac." Zakikotao se. „Odgovaraće ti, Agripa sve ono zlato." „Hvala ti, Cezare, veoma lepo od tebe. Ali Ilirik?" „Ne, pobuna. S tim će biti gotovo ne zvao se ja Cezar i ne bio sin boga. Ah! Izgubio sam skoro šesnaest hiljada talenata na beznačajan pohod u kojem se više ljudi udavilo nego što je poginulo od mača. Ako ni zbog čega drugog osim zbog ogromnih nagrada, više neće biti građanskih ratova. Legije će se boriti u Iliriku za Rim i samo za Rim. Biće to pravi pohod gde se zapovednik neće oboţavati niti će od njega zavisiti dodeljivanje nagrada. Iako ću i sam ići da se borim, to je tvoj pohod, Agripa. Tebi verujem." „Neverovatan si, Cezare." Oktavijan je delovao iskreno iznenađen. ,,Zašto?“, upitao je. „Hrabro si istupio protiv ove bedne skupine pravih zlikovaca. Jutros su došli ovamo da te zastraše, a ti si, zapravo, zastrašio njih. Otišli su kao prestravljeni ljudi.“ Ukazao se osmeh koji je (ili je

60 makar tako mislila Livija Druzila) bio u stanju da rastopi bronzanu statuu. „O, Agripa, moţda i jesu pravi zlikovci, ali su takva deca\ Znam da makar jedan od osam legionara mora umeti da čita i piše, ali ubuduće, kad budu deo stajaće vojske, svi će morati da budu pismeni i da znaju da računaju. Zimovnik će biti prepun učitelja. Da zaista imaju pravu sliku o tome koliko je njihova pohlepa upravo koštala Rim, razmislili bi dobro. Zato lekcije počinju sad, s tim kesama novca.“ Uzdahnuo je, pogledao ţalosno. „Moram poslati po čitavu kohortu sluţbenika Riznice. Biću ovde dok se to ne završi, Agripa, pred mojim očima. Nema izgleda ni za najmanju utaju, proneveru ili prevaru.“ „Hoćeš li ih isplatiti u cistoforima? Bilo ih je mnogo u Sekstovom blagu, a sećam se priče o bratu velikog Cicerona koji je isplaćen u cistoforima.“ „Cistofori će biti pretopljeni i prekovani u sestercije i denarije. Moji pravi zlikovci i ljudi koje predstavljaju biće isplaćeni u denarijima kako su zahtevali." U očima mu se pojavio sanjarski izraz. „Pokušavam da zamislim koliko će visoke biti gomile kesa, ali ne uspevam." Oktavijan se u Rim mogao vratiti tek u januaru, kad je izvršio zadatak. Sam događaj je pretvorio u nekakvu predstavu nateravši svakog od sto dvadeset hiljada ljudi da prođe zborištem i pogleda omanja brda kesa, a zatim odrţao govor koji je više podsećao na mrtvog Cezara nego na njega samog. Način na koji je izloţio svoje reči bio je nov; stajao je na visokom postolju i obratio se onim centurionima za koje su mu njegove uhode rekle da su istinski uticajni ljudi, a svaki od njegovih uhoda odrţao je isti govor po jednoj centuriji i to ne čitajući s papira, već govoreći po sećanju. To je zapanjilo Agripu, koji je znao sve o Oktavijanovim uhodama, ali nikad nije shvatio koliko ih ima. Centurija se sastojala od osamdeset vojnika i dvadeset neboraca; bilo ih je šezdeset u svakoj legiji, a dvadeset legija okupljeno je da vidi kese i čuje govor. Hiljadu dvesta uhoda! Nije čudo što je znao sve što je trebalo znati. Mogao se pretvarati da je Cezarov sin, ali istina je bila da Oktavijan nije ličio ni na koga, čak ni na svog boţanskog oca. Bio je nešto sasvim novo

61 kao što su oni s velikom moći zapaţanja, poput pokojnog Aula Hircija, uvideli još na samom početku njegove sluţbe. Njegove građanske uhode bili su ljudi koji se nisu mogli zaposliti doslovce nigde drugde neradnici koji ogovaraju i vole da dobiju malu platu samo da se vrzmaju po trţnici i pričaju, pričaju, pričaju. Kad bi neki od njih dojavio dragocen podatak svom nadređenom u velikom, paţljivo sazdanom lancu, kao nagradu bi dobio nekoliko denarija, ali samo ukoliko se dokaţe da je podatak tačan. Oktavijanove legionarske uhode novac su dobijale samo za obaveštenja; plate im je isplaćivao Rim. Kad je zbor završen, legije su znale da će se iz sluţbe povući samo veterani Mutine i Filipa; da će se naredne godine mnogi od njih boriti u Iliriku i da se pobuna neće trpeti ni zbog čega, a najmanje zbog nagrada. Na najmanji nagoveštaj pobune, leđa će biti ogoljena za bi čevanje, a potom će leteti glave. Agripa je najzad odrţao trijumf za svoje pobede u Onostranoj Galiji; Kalvin, sa svojim španskim plenom i strašnim ugledom čoveka koji se prema pobunjenim vojnicima odnosi okrutno, zaštitio je oštećenu malu Regiju, najstariji rimski hram, skupim mermerom i spoljašnost joj ukrasio statuama; Statilije Taur je dobio zadatak da upravlja Afrikom i svede njene legije na dve; ţito je stizalo kako treba i po staroj ceni; veoma zadovoljni Oktavijan naredio je da se sruše utvrde oko Livijine kuće. Na kraju Palatina, na uglu gde se sreću Via Triumphalis i Circus Maximus, podigao je udobna boravišta za Germane i na imenovao ih posebnom telesnom straţom. Iako je išao iza dvanaestorice liktora, kakav je bio običaj, on i njegovi liktori hodali su okruţeni Germanima u oklopima. Nova pojava u Rimu, nenaviknutom da vidi naoruţane vojnike unutar svetih granica grada izuzev za vreme vanred nog stanja. Iako su legije pripadale Rimu, Germani su pripadali Oktavijanu i isključivo Oktavijanu. Bilo ih je šest stotina i bili su cohors pretoria, zvanično određeni zaštitnici magistrata, senatora i trijumvira, ali nijedan magistrat i senator nije bio u zabludi; kad bi zatrebalo, odgovarali su jedino Oktavijanu, koji je najednom postao naročit onako kako to čak ni Cezar nije bio. Bogati i moćni senatori i vitezovi oduvek su unajmljivali telohranitelje, ali bile su to šarolike

62 skupine bivših gladijatora koji nikad nisu izgledali kao pravi vojnici. Oktavijan je svoje Germane odenuo veličanstveno i odrţavao ih u dobrom stanju, a proleterima pričinjavao zabavu zahtevajući da Germani svoje veţbe svakodnevno izvode u Velikom cirkusu. Niko više nije vikao, siktao ni pljuvao na Oktavijana kad je prolazio gradskim ulicama ili se pojavio na Forumu; spasao je Rim i Italiju od gladi bez pomoći Marka Antonija, čije se pozajmljeno brodovlje nekako nikad nije pominjalo. Zadatak da Italiju uredi do deljen je Sabinu, koji je otkrio da uţiva u poslu što se sastojao u potvrđivanju tapija na zemljište, proce njivanju javnog zemljišta u raznim gradovima i mu nicipijama, odrţavanju popisa veterana, uzgajivača ţita i svakog koga je Oktavijan smatrao dragocenim ili vrednim paţnje, te popravljanju drumova, mostova, javnih zgrada, luka, hramova i ţitnica. Sabinu je tako đe dodeljena skupina pretora koji su saslušavali tuţbe, a njih je bilo mnogo; Rimljani svih klasa voleli su da se parniče. Dvadeset dana posle bitke kod Nauloha, Oktavijan je napunio dvadeset sedam godina; bio je u srcu rimske politike i rata punih devet godina. U jednom mahu duţe nego Cezar ili Sula, koji je iz Rima povremeno odsustvovao godinama. Oktavijan je bio sastavni deo Rima. To se videlo po mnogo čemu, ali naročito po njegovom drţanju. Vitak, ne visok, odeven u togu, kretao se otmeno, dostojanstveno i s neobičnim dahom moći bila je to moć čoveka koji je opstao uprkos svim nevoljama i iz njih izašao pobedonosno. Narod Rima, od najviše do najniţe klase, navikao je da ga viđa, a kao ni Julije Cezar, ni Oktavijan nije bio toliko gord da ne bi razgovarao sa svima. I to i pored germanskih telohra nitelja, koji su znali da ne treba da se mešaju kad bi prošao između njih da popriča s nekim građaninom. Ako su im mačevi u koricama i bili spremni, naučili su da prikriju svoju zabrinutost i tu i tamo se na lošem latinskom obraćali ponekom iz svetine ko nije pokušavao da dopre do Cezara. I izgledali su divno.

63 Do Nove godine, kad je onaj srećniji Pompej istog imena, Sekst Pompej, preuzeo konzulske duţnosti s kolegom Lucijem Kornificijem, novosti o velikim po bedama na Istoku počele su stizati u Rim; širile su ih Antonijeve uhode na Poplikolin podsticaj. Antonije je porazio Parćane, osvojio ogromnu zemlju za Rim, nakupio neizrecivo blago. Njegove pristalice su bile ushićene, njegovi neprijatelji zbunjeni. Oktavijan, najvaţniji ne vernik, poslao je posebne uhode na Istok da otkriju jesu li glasine tačne. Na martovske kalende sazvao je Senat, što obično nije činio. A kad jeste, pojavio bi se svaki do posled njeg senatora, iz radoznalosti i sve većeg poštovanja. Još nije sasvim uspeo; još je bilo senatora koji su ga nazivali Oktavijanom, nisu pristajali da ga oslovljavaju kao Cezara, ali njihov broj je bivao sve manji. A činjenica da je devet godina opstao uprkos svim opasnostima unosila je i određeni strah. Ako njegova moć i dalje bude rasla, a Marko Antonije uskoro ne dođe kući, ništa ga neće sprečiti da postane šta god ţeli da bude. I iz toga se rađao strah. Kao trijumvir zaduţen za Rim i Italiju, sedeo je na kurulskoj stolici od slonovače postavljenoj na magi stratsko postolje na kraju nove kurije, koju je podigao njegov boţanski otac, što je trajalo toliko dugo da nije bila završena sve do one godine kad je poraţen Sekst Pompej. Kako je njegov imperijum bio maius, poloţajem je nadvisivao konzule, čije su mu kurulske stolice od slonovače bile postavljene s obe strane i dalje od njegove. Ustao je da govori, bez beleški, prave kičme, kose poput zlatnog venca, u zgradi koja je bila tolika da je bila prilično mračna. Kroz visoke prozore odozgo je dopirala svetlost koju je gutao mrak unutrašnjeg prostora dovoljno velikog da primi hiljadu ljudi smeštenih u dva niza od po tri reda, raspoređena s obe strane postolja. Uglavnom su sedeli na malim tronošcima viši magistrati u donjem redu, niţi magistrati u srednjem, a pedari, kojima nije bilo dozvoljeno da uzmu reč, u najvišem redu. Kako nije bilo stranaka u pravom smislu, nije bilo vaţno sedi li neko sleva ili zdesna, premda su oni koji su pripadali određenoj skupini obično sedeli skupa. Neki su brzopisom beleţili svaku reč za sopstvene potrebe, ali šestorica sluţbenika su beleţili svaku reč za potrebe Senata kao zvaničnog

64 tela, a potom bi njihove beleške bile prepisane, na njih stavljeni pečati konzula i potom odlagane u arhiv smešten u susednoj zgradi gde su se nalazile sluţbene prostorije Senata. „Uvaţeni konzuli, konzulari, pretori, bivši pretori, edili, bivši edili, plebejski tribuni, bivši plebejski tribuni, oci i upisani, ovde sam da podnesem izveštaj o onome što je učinjeno. Ţalim što ovaj izveštaj nisam mogao podneti ranije, ali bilo je neophodno da otputujem u provinciju Afriku i postavim Tita Statilija Taura na mesto guvernera, te da lično vidim kakav je nered stvorio bivši trijumvir Lepid. Znatan nered, koji se uglavnom sastoji od okupljanja neverovatnog broja legija koje je kasnije upotrebio pokušavajući da preuzme vlast nad Rimom. To stanje sam, kao što znate, rešio. Nikad više, međutim, neće nijednom bivšem magistratu bilo kojeg poloţaja i imperijuma biti dozvoljeno da novači, naoruţava i obučava legije u svojoj provinciji ili da uveze legije u svoju provinciju ukoliko nema izričitu saglasnost Senata i naroda Rima. Dalje. Moje najstarije legije, veterani Mutine i Filipa, biće raspuštene i dobiće zemlju u Africi i na Siciliji, gde je još veći nered nego u Africi i koja vapi za dobrom upravom, valjanim poljodeljstvom i naprednim stanovništvom. Ovi veterani će biti naseljeni na sto do dvesta jugera zemlje na kojoj se mora gajiti pšenica i gde će se svake četvrte godine saditi mahunarke. Stare latifundije na Siciliji biće podeljene izuzev one koja je data imperatoru Marku Agripi. On će biti vrhovni nadzornik ve teranapoljodelaca i tako će ih osloboditi tereta prodaje njihovih useva, što će on činiti u njihovo ime i plaćati im pošteno. Predstavnici ovih legija zadovoljni su mojom zamišlju i jedva čekaju da se povuku iz sluţbe. Posle njihovog odlaska Rimu će ostati dvadeset pet dobrih legija, dovoljno ljudi da podnesu teret svakog rata koji Rim mora voditi. Vrlo uskoro će sluţiti u Iliriku, koji nameravam da pokorim u naredne dvetri godine. Krajnje je vreme da narod istočne Italske Galije bude zaštićen od najezde Japuda, Dalmata, ostalih ilirskih plemena. Da je moj boţanski otac poţiveo, ovo bi već bilo učinjeno. Stoga taj zadatak sada pada na mene i ja ću ga obaviti s Markom

65 Agripom. Jer sam ne mogu i neću napuštati Rim na duţe od nekoliko meseci. Dobro se upravlja kad se upravlja neposredno, a mene su Senat i narod Rima počastvovali zadatkom uspostavljanja dobre uprave.“ Oktavijan je sišao s kurulskog postolja, krenuo duţ duge drvene klupe ispod postolja gde su sedela desetorica tribuna plebsa, i došao do središta poda ukrašenog mozaikom. Tu je govorio okrećući se ukrug veoma polako kako bi ga svaki senator dobro video i gledao mu i lice koliko i potiljak. Venac zlatne svetlosti pomerao se za njim i vitko telo proţimao tako da se sticao utisak kao da je s onog sveta. „Imali smo nerede i nemire otkako je Sekst Pompej počeo ometati snabdevanje ţitom“, nastavio je ravnim glasom, smiren. „Riznica je bila prazna, ljudi su gladovali, cene skakale, što je značilo da niko ko nema novac ne moţe ţiveti kao što svi Rimljani treba da ţive dostojanstveno i pomalo udobno. Oni koji sebi nisu mogli priuštiti jednog roba namnoţili su se. Proleteri kojima nije stizala vojnička plata bili su u takvom škripcu da je bilo prilika kad se nijedna radnja u Rimu nije usuđivala da otvori svoja vrata. Nije to njihova greška, oci i upisani! Greška je naša jer se nismo obračunali sa Sekstom Pompejem. Nismo imali ni brodovlje ni novac da se obračunamo s njim, kao što svi dobro znate. Trebalo je da prođu četiri godine oskudice i štednje da bismo prikupili brodove koji su nam bili potrebni, a prošle godine je to učinjeno i Marko Agripa je Seksta Pompeja zauvek uklonio s mora.“ Glas mu se promenio, poprimio oštar prizvuk. ,,S kopnenim četama Seksta Pompeja obračunao sam se oštro kao i s njegovim mornarima i veslačima. Oni koji su bili robovi vraćeni su svojim gospodarima uz zahtev da nikad ne budu oslobođeni. Ako njihovi prethodni gospodari nisu mogli biti pronađeni jer ih je Sekst Pompej pobio, ovi robovi nabijeni su na kolac. Da, zaista nabijeni na kolac! Kolac nabijen kroz čmar među najvaţnije delove tela. Oslobođenici i stranci izbičevani su i na čelo im je utisnut ţig. Pomorski zapovednici su pogubljeni. Bivši trijumvir Marko Lepid ţeleo je da ih uvrsti u svoje legije, ali Rim ne mora i ne treba da trpi takav ološ. Njih je stigla smrt ili ţivot u ropstvu, kako i jeste ispravno i valjano.

66 Rimski konzuli, pretori, edili, kvestori i vojnički tribuni imaju izvesne duţnosti koje će obaviti predano i umeš no. Konzuli oblikuju zakone i odobravaju preduzeća. Pretori saslušavaju tuţbe, građanske i krivične. Kvestori brinu o rimskom novcu, bilo da su pridruţeni Riznici, nekom guverneru ili luci. Edili vode računa o samom Rimu, starajući se o odrţavanju vodosnabdevanja, slivnika, trţnica, zgrada i hramova. Kao trijumvir zaduţen za Rim i Italiju, pomno ću pratiti rad ovih magistrata i očekujem od njih da budu dobri magistrati." Osmehnuo se, pa se ukazao blesak belih zuba i izraz pomalo nestašan. „Cenim pozlaćenu statuu s mojim likom što je postavljena na Forumu i govori kako sam ponovo uspostavio red na kopnu i moru, ali dobru upravu cenim više. A Rim još nije toliko bogat da statue moţe podizati od svojih prihoda. Trošite mudro, oci i upisani!" Prošetao se, a zatim vratio na postolje i stajao da izusti, kako su svi očekivali, kraj svog govora, koji je, zaključili su s velikim olakšanjem, bio kratak premda zastrašujući. ,,I poslednje, ali svakako ne i nevaţno, oci i upisani, saznao sam da je imperator Marko Antonije odneo velike pobede na Istoku, da mu čelo krase lovori i da mu je plen ogroman. Probio se u zemlje parćanskog kralja sve do Fraaspe, tek dvesta milja od Ekbatane, i svuda je bio uspešan. Jermenija i Medija pod njegovom su čizmom, a njihovi kraljevi njegovi podanici. Stoga mu za hrabra dela posvetimo dvadeset dana zahvalnosti! Svi koji se slaţu neka kaţu da!“ „Da!“, prolomilo se uz klicanje i trupkanje nogu; Oktavijan je pogledom prelazio po redovima i brojao. Da, još uvek oko sedam stotina pristalica. „Bio sam brţi“, rekao je zadovoljno Liviji Druzili kad se vratio kući, ,,i njegovim ljudima nisam pruţio priliku da sa svojih klupa izvikuju vesti o Antonijevim delima.“ „Zna li iko za Antonijev neuspeh?“, upitala je. „Izgleda da ne zna. Predloţivši da mu se posvete dani zahvalnosti, onemogućio sam svakog da se usprotivi."

67 ,,I sprečio predloge da se za pobedu nagradi igrama ili onim što bi postalo poznato svima, sve do posled njeg proletera11, odvratila je, zadovoljna. „Izvrsno, ljubavi moja, izvrsno!“ Privukao ju je uza se na sofu i poljubio joj očne kapke, obraze, slasne usne. „Raspoloţen sam da vodim ljubav", promrmljao joj je na uvo. „Hajdemo onda“, prošaputala je uzimajući ga za ruku. Zagrljeni, napustili su primaću sobu Livije Druzile i ušli u njenu spavaću odaju. Sad, dok je ispunjen zadovoljstvom! Sad, sad!, mislila je svlačeći se i pohotljivo se ispruţila na postelju. Poljubi mi grudi, poljubi mi trbuh, poljubi ono ispod trbuha, prekrij me poljupcima, ispuni me svojim semenom! Šest nundinae kasnije, Oktavijan je ponovo sazvao Senat, naoruţan brdom dokaza koje je znao da neće čitati, ali ih je ipak morao imati pri ruci. Ovog puta započeo je objavljujući da u Riznici ima dovoljno da se neki porezi ukinu i neki smanje, a zatim izjavio da će se valjana republikanska uprava ponovo uspostaviti čim se završi pohod u Iliriku. Trijumviri neće biti potrebni, kandidati za konzule svoja imena mogu istaći bez trijumvirskog odobrenja, Senat će imati vrhovnu vlast, a skupštine se sastajati redovno. Sve ovo dočekano je klicanjem i burnim pljeskom. „Međutim", rekao je Senatu zvonkim glasom, „pre no što završim, moram se pozabaviti poslovima na Istoku. To jest, poslovima imperatora Marka Antonija. Pre svega, Rim je primio veoma mali danak iz provincija Marka Antonija otkako je on preuzeo duţnosti trijumvira zaduţenog za Istok ubrzo posle Filipa, pre nekih šest i po godina. To što sam ja, trijumvir za Rim, Italiju i ostrva, bio u stanju da smanjim jedne i ukinem druge poreze, isključivo je moja zasluga, bez doprinosa i pomoći Marka Antonija. I pre no što neko s prvih ili srednjih klupa skoči da mi kaţe kako mi je Marko Antonije poklonio sto dvadeset brodova za pohod protiv Seksta Pompeja, moram svima vama reći da je Rimu naplatio za te brodove. Da, naplatio je Rimu! Ĉujem li da pitate: 'Koliko?‟ Ĉetrdeset četiri hiljade talenata, oci i upisani! Iznos koji predstavlja

68 četrdeset posto blaga iz riznice Seksta Pompeja! Preostalih šezdeset šest hiljada talenata otišlo je Rimu, ne meni. Ponavljam, ne menil Novac je otišao da se plate ogromni javni dugovi i uredi snabdevanje ţitom. Ja sam Rimu sluga i nemam ţelju da budem gospodar Rima! Od Rima zarađujem jedino ako je ta zarada davnašnji običaj. Tih sto dvadeset brodova koštalo je po trista šezdeset šest talenata, i Antonije ih je pozajmio, nije ih dao. Nova kvinkverema košta sto talenata, ali morali smo unajmiti brodovlje Marka Antonija. U Riznici nije bilo novca, a sebi nismo mogli dozvoliti da za još godinu dana odla ţemo pohod protiv Seksta Pompeja. Stoga sam, u ime Rima, pristao na tu iznudu jer to jeste iznuda!" Sada je već nastao meteţ, s klupa su dovikivane uvrede ili pohvale; Antonijevih sedamsto poslušnih senatora bilo je svesno da se moraju braniti i stoga dvostruko glasnije. Staloţen, Oktavijan je čekao da bes umine. „Ah, a je li Riznica dobila tih šezdeset šest hiljada talenata srebra?11, upitao je Poplikola. „Nije! Predato je svega pedeset hiljada talenata! Šta se dogodilo s preostalih šesnaest hiljada? Da nisu završili u tvojim kovčezima, Oktavijane?" „Nisu", odvratio je blagim glasom Oktavijan. „Isplaćene su rimskim legijama kako bi se sprečila veoma ozbiljna pobuna. O tome nameravam da razgovaram s članovima ovog tela drugom prilikom jer to mora prestati. Danas Senat raspravlja o tome kako Marko Antonije upravlja Istokom. To je prevara, oci i upisani! Prevara! Rimski magistrati, od mene pa nadalje, ne dobijaju nikakve vesti o Antonijevim dejstvima na Istoku kao što ni Rimska riznica ne dobija poreze od Istoka!" Zastao je prelazeći pogledom po klupama, najpre udesno, pa ulevo, zadrţavši se najduţe na Antonijevim ljudima, koji su počeli uzmicati. Da, pomislio je, znaju. Jesu li mislili da neću saznati? Jesu li mislili da sam bio iskren kad sam ih naterao da Antoniju izglasaju dane zahvalnosti? „Sve na Istoku je prevara" kazao je glasno, „uključujući i navodne pobede Marka Antonija nad Parćanima. Nema nikakvih pobeda, oci i upisani. Nijedne. Antonije je poraţen. Pre no što je

69 prihvatio trijumvirat, u letnjoj palati parćanskog kralja u Ekbatani nalazilo se sedam rimskih orlova, izgubljenih kad su Marko Kras i sedam legija pobijeni kod Kare. Sramota koju oplakuju svi pravi Rimljani! Gubitak orla znači gubitak legije u okolnostima gde neprijatelj drţi i nadzire bojište nakon što je bitka završena. Tih sedam orlova predstavljaju rimsku sramotu jer to su bili jedini koje neprijatelj ima. Da, upotre bio sam prošlo vreme! Namerno! Jer za šest i po godina koliko Marko Antonije upravlja Istokom, još četiri orla otišla su u letnju palatu u Ekbatani! Izgubio ih je Marko Antonije! Prva dva pripadala su dvema legijama koje je Gaj Kasije ostavio u Siriji, kojima je Antonije poverio od branu Sirije dok je pijančio u Atini pošto su Parćani napali. A šta je bila njegova duţnost? Pa da ostane u Siriji i istera neprijatelja! Nije to uradio. Pobegao je u Atinu da nastavi svoj razuzdani ţivot. Njegov guverner Saksa je ubijen. Ubijen je i Saksin brat. Je li se Antonije vratio da ih osveti? Ne, nije! Upravljao je onim što mu je od Istoka ostalo iz Atine, a kad su Parćani isterani, pobedio ih je Publije Ventidije, običan mazgar! Dobar čovek, vrhunski vojskovođa, čovek na koga Rim moţe biti ponosan, ponosan, ponosan! Dok mu je zapovednik pijančio u Atini i odlazio na izlete preko Jadrana da muči mene, kolegu, što nisam ostvario ciljeve zacrtane našim sporazumom. Ali ja sam ostvario svoje ciljeve, a kad je došlo vreme, bio sam lično tamo. To što sam u svom pohodu zapovedniš tvo poverio Marku Agripi bila je posledica pukog zdra vorazumskog razmišljanja. On je daleko bolji vojskovođa od mene ili, pretpostavljam, od Marka Antonija! Jer ja sam Marku Agripi dao odrešene ruke, dok je Antonije Ventidiju sputao i ruke i noge. Trebalo je da Parćane drţi spremne za svog zapovednika dok zapovednik ne bude raspoloţen da podigne mišićavu guzicu, pa bilo to za pet meseci ili za pet godina! Srećom po Rim, Ventidije je zanemario svoja naređenja i isterao Parćane. Ne mogu a da ne pomislim, oci i upisani, kako bi, da je Ventidije poslušao naređenja, Antonije odveo legije u poraz! Baš kao sada!“ Prestao je da govori samo da bi oslušnuo duboku tišinu osam stotina ljudi, uglavnom Antonijevih, zapre pašćenih, zapitanih koliko Oktavijan zna, uţasnutih predstojećim završetkom. Ni povik

70 protivljenja, ni jedan jedini! „Prošlog maja“, nastavio je Oktavijan uobičajenim glasom, „Antonije je poveo moćnu silu iz Karane u Maloj Jermeniji na istok na dugi marš. Šesnaest rimskih legija devedeset šest hiljada ljudi i pomoćne čete konjice i pešaka iz njegovih provincija, što je još pedeset hiljada ljudi zaustavili su se u Artaksati, prestonici Jermenije, a zatim krenuli na putovanje u nepoznatu zemlju predvođeni nekim Jermenima kojima je Antonije verovao. Jedna od tragedija moje priče, oci i upisani, jeste to što je Marko Antonije pokazao izvanrednu sposobnost da poverenje pokloni pogrešnim ljudima. Njegovi savet nici su se mogli protiviti koliko ţele, ali Antonije nije hteo da sluša mudre savete. Verovao je kome nije trebalo da veruje, počev od kralja Jermenije, a onda i kralja Medije. Dvojica Artavazda najpre su ga prevarili, a onda ga ošišali kao ovcu. Naš siroti Antonije izgubio je prateću povorku, najveću koju je ikad okupio jedan rimski zapovednik, i usput izgubio dve hrabre legije Gaja Opija Statijana iz ugledne bankarske porodice. Još dva orla otišla su u Ekbatanu, te sa četiri koje je izgubio Antonije, ukupno jedanaest orlova krasi letnju palatu kralja Fraata! Tragedija? Da, naravno! Ali i više od toga, oci i upisani nevoljal Koji će strani neprijatelj strahovati od Rima kad rimski vojnici gube orlove?11 Ovog puta tišinu su narušili tihi jecaji; nisu svi senatori čuli priču, a čak i oni koji jesu, nisu znali pojedinosti. Oktavijan je nastavio. „Bez opsadne opreme, koju je s ostalom opremom opljačkao kralj Artavazd od Medije, Marko Antonije je uzaludno sedeo pod Fraaspom više od stotinu dana i nije mogao da je zauzme. Ĉete poslane u potragu za hranom bile su prepuštene milosti Parćana koji su vrebali predvođeni izvesnim Monesom, Parćaninom kome je Antonije verovao u potpunosti. Kad je stigla jesen, Antoniju nije preostalo ništa do da se povuče. Petsto milja u Artaksatu, u stopu praćen Monesom i parćanskim razbojnicima koji su pobili na hiljade zalu talih, uglavnom njegovih pomoćnih četa koje ne mogu da pešače poput rimske legije. Ali jednog rimskog guvernera koji povede pomoćne čete čast obavezuje da ih zaštiti kao da su Rimljani, a Antonije ih je namerno napustio da bi spasao svoje legije. Moţda bismo ja ili Marko Agripa postupili isto u sličnim

71 okolnostima, ali sumnjam da bi ijedan od nas izgubio prateću povorku dopuštajući joj da zaostane na stotine milja iza vojske. Povlačenje je izvršeno i vojska je smeštena u privremeni logor u Karani krajem novembra. Antonije je potom pobegao u malu sirijsku luku Belo Selo, ostavljajući Publija Kanidija da dovede vojnike, kojima je očajnički bila potrebna pomoć. Neki su stradali na tom posled njem maršu od posledica strašne hladnoće, mnogi su zbog promrzlina izgubili prste na rukama i nogama. Od sto četrdeset pet hiljada ljudi više od trećine je stradalo, najviše pomoćnih vojnika. Na rimsku čast bačena je ljaga, oci i upisani. Pominjem gubitak jednog određenog čoveka, kraljaklijenta koga je naimenovao Marko Antonije Polemona od Ponta, koji je veoma doprineo pobedama Publija Ventidija i Antoniju velikodušno na raspolaganje stavio svoje snage, uključujući i samog sebe. Dodajem da sam, u ime Rima, odlučio da se malo blaga Seksta Pompeja potroši na otkup kralja Polemona, koji ne zasluţuje da umre kao parćanski zarobljenik. Riznicu će to koštati vrlo malo dvadeset talenata." Jecaji su se sada jasno čuli, mnogi senatori sedeli su s na borima toge navučenim preko glave. Mračan dan za Rim. „Kazao sam da je Antonijevoj vojsci očajnički bila potrebna pomoć. Ali kome se Antonije obratio za pomoć? Kuda je otišao po pomoć? Je li poslao po vas, oci i upisani? Je li poslao po mene? Ne, nije! Poslao je po Kleopatru od Egipta! Strankinju, ţenu koja se moli zverimabogo vima, koja nije Rimljanka! Da, poslao je po nju! I dok je čekao, je li obavestio Senat i narod o svom pogubnom pohodu? Ne, nije! Obeznanjivao se od pića puna dva me seca zastajući deset puta dnevno samo da izjuri iz šatora i pita: ‟Dolazi li ona?‟, kao dečačić koji plače za mamom. ‟Hoću mamu!‟, ono je što je zapravo neprestano govorio. ‟Hoću mamu, hoću mamu!‟ Dečačić Marko Antonije, trijumvir Istoka. I na kraju je došla, oci i upisani. Kraljica zveri došla je i donela hranu, vino, dovela lekare, lekovito bilje, zavoje, neobično voće, sve izobilje Egipta! I dok su vojnici hramljući ulazili u Belo Selo, ona im je pomagala. Ne u ime Rima, već u ime Egiptal Dok je Marko Antonije, pijan, leţao s glavom u njenom krilu i cmizdrio! Da,

72 cmizdrio!" Poplikola je skočio na noge. „To nije istina!", povikao je. „Laţeš, Oktavijane!" Oktavijan je ponovo strpljivo čekao da prestane graja, a na usnama mu je lebdeo blag osmeh nalik sunčevom zraku na vodi. Bio je to početak da, sasvim sigurno, bio je to početak. Nekolicina Antonijevih senatora koji mu nisu pripadali svim srcem bila je dovoljno gnevna da napusti njega i njegove ciljeve. Sve što je bilo potrebno jeste reč cmizdrio. „Imaš li da predloţiš nešto?“, upitao je Kvint Laronije, jedan od Oktavijanovih pristalica. „Ne, Laronije, nemam", odvratio je odlučno Oktavijan. „Došao sam danas u kuriju mog boţanskog oca da ispričam priču, da kaţem ono što jeste. Govorio sam to mnogo puta ranije a ponavljam i sad! ja neću ići u rat protiv drugog Rimljanina! Ni zbog čega, čak ni zbog ovog, neću ni pomišljati na rat protiv trijumvira Marka Antonija! Nek se sam snalazi! Neka i dalje pravi grešku za greškom dok ovaj dom ne odluči da, poput Marka Lepida, i njega treba skloniti s poloţaja i iz provincija. Ja to neću predloţiti, oci i upisani, ni sad ni ubuduće." Zastao je i pogledao ţalosno. „Ukoliko, to jest, Marko Antonije ne odbaci svoja građanska prava i svoju otadţbinu. Molimo se Kvirinu i Solu da Marko Antonije to nikad ne učini. Danas neće biti rasprave. Zasedanje je završeno." Sišao je s postolja i po crnobelom podu otišao do velikih bronzanih vrata na drugom kraju, gde su se oko njega okupili njegovi liktori i Germani. Vrata nisu bila zatvorena mudro smišljeno i ne sluteći ništa, konzuli nisu zahtevali da se zatvore; napolju su sluša oci, koji su takođe često odlazili na Forum, čuli sve. Za jedan sat će skoro svi u Rimu znati da Marko Antonije uopšte nije junak. „Vidim tračak nade“, kazao je Liviji Druzili, Agripi i Meceni dok su obedovali tog popodneva. ,,Nade?“, upitala je njegova ţena. „Kakve nade, Cezare?“ „Jesi li pogodio?“, upitao je Mecenu.

73 „Nisam, Cezare. Kaţi nam, molim te.“ „Jesi li ti pogodio, Agripa?“ „Moţda.“ „Da, ti bi mogao pogoditi. Ti si bio sa mnom kod Filipa, čuo mnogo šta što ne govorim nikom drugom.“ Oktavijan je zaćutao. „Molim te, Cezare!“, uzviknuo je Mecena. „Iznenada mi je došlo dok sam govorio u Senatu. Bez pripreme s obzirom na predmet govora. Zabavno je pričati priče koje ne treba besediti. Naravno, Marka Antonija poznajem čitav ţivot i u izvesnom razdoblju mi se dopadao, zaista. Bio je sušta suprotnost meni krupan, snaţan, druţeljubiv. Onakav kakav to mi je moje zdravlje govorilo ja ne mogu biti. Ali onda, pretpostavljam kao i moj boţanski otac, razočarao sam se. Pogotovo nakon što je Antonije pobio osamsto građana na Forumu i podmitio legije mog boţanskog oca. Kakva tuga! Nije mu moglo biti dopušteno da bude naslednik. Najgore od svega bilo je to što je čvrsto verovao da će biti naslednik, pa sam ja došao kao najgori udarac u njegovom ţivotu. Krenuo je da me uništi ali svi znate sve ovo, pa ću preći na sadašnjost.11 Paţljivo je odabrao jednu maslinu, ubacio je u usta, saţvakao i progutao dok su ostali posmatrali bez daha. „Bio je to onaj deo kad sam Antonija predstavio kao dečačića koji plače za mamom ‟Hoču mamu!‟ I najednom sam video budućnost, ali nejasno, kao kroz komad ćilibara. Sve zavisi od dve stvari. Prva je Antonijev niz velikih razočaranja, od toga što je izbačen iz Cezarove oporuke pa do parćanskog pohoda. Ne moţe da se izbori s razočaranjem, ono ga lomi. Uništava mu sposobnost da jasno razmišlja, ozlojeđuje ga, navodi ga da se snaţno oslanja na svoje posrednike i nagoni ga na pijančenje.“ Uspravio se na sofi i podigao malu, nelepu ruku. „Druga je egipatska kraljica Kleopatra. Ona će biti presudna za sve, i za njegovu i za moju sudbinu. Ako za Antonija bude doslovce predstavljala majku, poslušaće svaki njen prohtev, naređenje, zahtev. To mu je u prirodi, moţda zato što mu je prava majka takvo... razočaranje. Kleopatra je vladarka i rođena je da vlada. Od smrti Boţanskog Julija nema ni savet ni pomoć. A već ima i izvesnu

74 istoriju s Antonijem zimu je u Aleksandriji proveo ljubakajući se, a ona mu je rodila sina i kćerku. Prošle zime je s njim bila u Antiohiji i rodila mu je još jednog sina. U običnim okolnostima jednostavno bih je smatrao jednom od Antonijevih mnogih kraljevskih ljubavnica, ali njegovo ponašanje u Belom Selu ukazuje da je on vidi kao nekog bez koga ne moţe kao svoju mamu.“ ,,A šta je tačno to što si video nejasno, kao kroz ćili bar?“, upitala je Livija Druzila, blistavih očiju. „Obavezivanje. Antonija prema Kleopatri. Nerimljanki koja se neće zadovoljiti prilično bednim darovima koje joj Antonije daje Kipar, Fenikija, Filistija, Kilikija Trahija i zarada od balsama i bitumena. Isključio je Tir u Siriji i Sidon, te Seleukeju u Kilikiji vaţna trgovačka središta gde je pravi novac. No vratiću se u Senat za nekih mesec dana da se ţalim na ove poklone date Kraljici zveri zar ne mislite da je ovo dobro ime za nju? Odsad ću njeno ime neprestano gurati uz Antonijevo. Govoriti o njenom stranom poreklu, o njenom uticaju na Boţanskog Julija. Njenim velikim teţnjama. Njenim namerama prema Rimu kroz njenog najstarijeg sina koga naziva Cezarovim sinom kad čitav svet zna da je dečak niskog porekla, dete nekog egipatskog roba koga je iskoristila da utoli svoju neobuzdanu telesnu pohotu. Fuj!“ „Jupitera mi, Cezare, to je sjajno!" uzviknuo je Mecena radosno trljajući ruke. Zatim se namrštio. „Ali hoće li to biti dovoljno?", upitao je. „Ne vidim da se Antonije odriče svojih građanskih prava niti čak da ga Kleopatra ohrabruje na to. Korisniji joj je kao trijumvir." „Na to ne mogu da odgovorim, Mecena, budućnost je isuviše nejasna. Međutim, ne mora se zvanično odreći građanskih prava. Moramo učiniti da izgleda kao da to čini." Oktavijan je spustio noge sa sofe i sačekao dok pljeskom dlana o dlan sluga nije prizvan da mu veţe uzice na cipelama. „Reći ću svojim ljudima da počnu pričati", kazao je pruţajući ruku Liviji Druzili. „Dođi, mila moja, hajde da pogledamo nove ribe."

75 ,,O, Cezare, ta je čisto zlato!", uzviknula je, zadivljenog lica. „Nema nijednu manu!" „Ţenka i bremenita." Stisnuo joj je prste. „Kako se zove? Ima li nekih predloga?" „Kleopatra. A onaj ogromni muţjak tamo je Antonije." Pored je plivao mnogo manji šaran, crn kao so mot, s prugama morskog psa. „To je Cezarion", kazao je Oktavijan pokazujući na njega. „Vidiš? Kruţi neprime ćen, još dete, ali opasan." „A ovaj je“, rekla je Livija Druzila pokazujući na sve tlozlatnu ribu, „imperator Cezar, sin Boţanskog Julija. Najlepši od svih.“

76 18 Do početka maja poslednji Antonijevi vojnici stigli su do Belog Sela i neţne pomoći koje su im pruţale Kleopatrine stotine robova; nesvesni političkog mnjenja kakvo je njeno prisustvo uz Antonija izazivalo, vojnici su joj bili vrlo zahvalni. Glavnina onih koji su imali promrzline nije se mogla spasti, ali poneko je i sačuvao pocrnele prste, a egipatsko lečenje bilo je bolje od rimskog i grčkog. Oko deset hiljada legionara više nikad neće u ruke uzeti mač niti izdrţati dug marš. Na Antonijevo iznenađenje, njegovo atinsko brodovlje stiglo je u Seleukeju Pijeriju početkom tog meseca i donelo četrdeset tri hiljade hrastovih kovčega (tri broda su potonula u buri kod Tenarskog rta) s Antonijevim delom blaga Seksta Pompeja. Dočekano je s olakšanjem jer Kleopatra sa sobom nije done la novac i zaklela se da neće više davati novac za jalove pohode protiv Parćana. Antonije je bio u stanju da obogaljenim vojnicima podeli velike otpremnine i ukrca ih na lađe, vrati u Atinu i raspusti iz vojske; njihove najbolje godine su završene. Dobijeni novac mu je takođe omogućio da počne prikupljati novu vojsku prošaranu veteranima iz prvog pohoda koji je predstavljao gorko razočaranje. „Zašto je, bogova ti, Oktavijan to uradio?“, upitala je Kleopatra. „Šta je uradio, ljubavi moja?“ „Poslao ti deo Sekstovog blaga.“ „Zato što je čitavu karijeru izgradio na velikoj ljubaznosti. To ostavlja dobar utisak u Senatu, a i šta će mu novac? On je trijumvir u Rimu, na raspolaganju mu je Riznica.“ „Mora da je puna do tavanice1, kazala je zamišljeno. „To sam i shvatio iz Oktavijanovog pisma.“ „Koje mi nisi dao da pročitam." „Nemaš pravo da ga pročitaš." „Ne slaţem se. Ko ti je doveo pomoć u ovu zabit? Ja, a ne Oktavijan! Daj mi pismo, Antonije." „Kaţi: molim." „Neću! Moje je pravo da ga pročitam! Daj mi ga."

77 Sipao je vino u pehar i ţedno ispio. „Počinješ da preteruješ", rekao je podrigujući. „Šta ţeliš, vojničke čizme?“ „Moţda", kazala je pucnuvši prstima. „Duguješ mi, Antonije, daj mi pismo." Mrgodeći se, pruţio joj je jedan jedini list Fanijevog papira koji je pročitala, kao što je i Cezar radio, u tren oka. ,,Tja!“, pljunula je zguţvavši ga i bacila ga u ugao šatora. „Jedva da je polupismen!" „Zadovoljna što tu nema ništa?" „Nisam ni mislila da ima, ali sam ti ravna po moći, poloţaju, bogatstvu. Tvoj pravi saradnik u našem istočnjačkom preduzeću. Meni se mora pokazati sve, baš kao što moram prisustvovati svim tvojim većanjima i sastancima. To Kanidije razume, ali ne i nikogovići poput Titija i Ahenobarba." „Za Titija ću se sloţiti, ali Ahenobarb? Daleko je od nikogovića. Hajde, Kleopatra, ne budi toliko oštra! Pokaţi mojim kolegama onu svoju stranu koju, izgleda, samo ja vidim ljubaznu, neţnu, obzirnu." Njeno malo stopalo u pozlaćenoj sandali udarilo je o zemljani pod u šatoru, a lice joj se smrklo još više. „Dosta mi je Belog Sela, u tome je nevolja", rekla je grizući usnu. „Zašto se ne preselimo u Antiohiju, gde konačište ne škripi i ne stenje svaki put kad vetar dune?“ Antonije je zatreptao. „Nema razloga, zaista", odvratio je, glasom koji je odavao iznenađenje. „Hajde da pređemo u Antiohiju. Kanidije moţe da nastavi ovde, da sprema vojsku." Uzdahnuo je. „Proći će godinu dana dok ne budem mogao da ih ponovo povedem u Fraaspu. Ono izdajničko pseto, Mones! Skinuću mu glavu, kunem se!“ „Ako mu skineš glavu, hoćeš li manje piti?" „Verovatno", rekao je i spustio pehar kao da je u njemu lava. „Zar ne razumeš?" uzviknuo je zadrhtavši. „Izgubio sam svoju sreću! Ako sam je ikad i imao. Da, imao sam sreće kod Filipa, ali samo kod Filipa, čini mi se sada. Pre i posle nimalo sreće. Zato moram nastaviti da se borim protiv Parćana. Mones mi je ukrao i sreću i dva orla. Ĉetiri, ako računaš dva koja je ukrao Pakor. Moram ih povratiti, i svoju sreću i orlove." Stalno isto, pomislila je, uvek ista stara priča o izgubljenoj sreći i

78 pobedi kod Filipa. Pijanci stalno pričaju jedno te isto kao da u tome postoji neki biser mudrosti što ima moć da izleči svaku nesreću i zlo na svetu. Dva meseca u Belom Selu sluša Antonija kako priča jedno te isto, juri sopstveni rep. Moţda će se popraviti kad budemo u novom i drugačijem mestu. Premda on nema naziv za ono što ga muči, ja to nazivam dubokom setom. Ravnodušan je, spava isuviše dugo kao da ne ţeli da se probudi i vidi svoj ţivot iako sam i ja deo njega. Oseća li da je trebalo da izvrši samoubistvo one noći kad je pretila pobuna? Rimljani su čudni, imaju tu čast koja ih nagoni da se bace na svoj mač. Za njih nije dragocen ţivot već je u njemu prelomna tačka dignitas i ne plaše se da umru kako je to kod glavnine ljudi, uključujući Egipćane. Stoga Antonijevu setu moram iščupati iz korena ili će ga udaviti. Vratiti mu njegov dignitas. Potreban mi je, potreban mi je! Zdrav i čitav, stari Antonije. Sposoban da porazi Oktavijana, a mog sina stavi na presto Rima koji je prazan već petsto godina. I čeka na Cezariona. O kako mi nedostaje Cezarion! Ako stignemo do Antiohije, mogu ubediti Antonija da odemo u Aleksandriju. Kad bude tamo, oporaviće se. Ali u Antiohiji su čekala iznenađenja, a nijedno od njih nije bilo prijatno. Antonija je dočekala gomila pisama koje mu je iz Rima poslao Poplikola i na svako spolja stavio datum kako bi ih Antonije čitao po redu. U pismima je do najmanjih pojedinosti opisan Oktavijanov pohod protiv Seksta Pompeja, ali je bilo i jasno da Poplikola najviše ţali što i sam nije učestvovao u onome što je nazvao dobro izvedenim dejstvima. U Italiji se Oktavijan nije krio u nekoj močvari, čak ni za vreme teških borbi nakon što se najzad iskrcao u Tauromeniju. Teškoće s disanjem, vedro je govorio svakom ko je hteo da ga sluša, nestale su otkako se oţenio. Ha!, pomislio je Antonije. Dve hladne ribe lepo plivaju zajedno. Vest o Lepidovoj sudbini gaje razljutila; prema uslovi ma njihovog sporazuma, imao je pravo da glasa o pitanju kakvo je izbacivanje Lepida sa svih javnih poloţaja i provincija, ali se

79 Oktavijan nije ni potrudio da stupi u vezi s njim, navodeći da je Antonije u Mediji odsečen od sveta. Trideset legija! Kako je Lepid uspeo da skupi i petnaest u zabiti poput provincije Afrike? A Senat, uključujući i njegove, Antonijeve pristalice, izglasao je da se siroti Lepid izgna iz samog Rima! Tugovao je u svojoj vili u Circeji. Bilo je tu pismo i od njega, Lepida, puno izgovora i sa mosaţaljenja. Njegova ţena, Brutova sestra Junija Minor (Junija Major bila je ţena Servilija Vatije), nije mu uvek bila verna i oteţavala mu je ţivot sad kad nije mogla da ga izbegne. Kukao je, kukao, kukao. Antoniju je dosadilo Lepidovo kukanje, pa je pocepao pismo i ne pročitavši ga do kraja. Moţda Oktavijan donekle i ima pravo kad je posredi Lepid; mali crv je svakako postupio pametno s Lepidovom vojskom. Kako je lepo odigrao onu ulogu ljupkog mladića! Oktavijanov opis Lepidovih nezgoda bio je nešto drugačiji, mada je i on imao da kaţe ponešto o novačenju neprijateljskih legija u rimsku vojsku kako je Lepid postupio s legijama Seksta Pompeja. „Smatrao sam da je krajnje vreme da Senat i narod Rima jasno uvide da je gotovo s danima kad se prema neprijateljskim vojnicima postupa blago; popustljivost ne vodi ničemu do razočaranju, naročito kad rimski legionari moraju pored sebe trpeti ljude protiv kojih su se borili prethodnih dana. Znajući da će ovim prezrenim ljudima zemlja biti dodeljena kad se povuku iz sluţbe isto kao da nikad nisu podigli mač protiv Rima, pro menio sam to. Prema vojnicima, mornarima i veslačima Seksta Pompeja postupano je veoma oštro", pisalo je u Oktavijanovom pismu. „Zarobljavati ljude nije rimski običaj, kao što rimski običaj nije ni oslobađati poraţene neprijatelje kao da su Rimljani. Sekst Pompej je u svojim legijama i posadama imao malobrojne Rimljane. Oni koje je imao bili su hostis. U drugačijim okolnostima moţda bih ih prodao u roblje, ali odlučio sam da posluţe kao primer. Sam Sekst Pompej pobegao je kao i Libon i dvojica ubica mog boţanskog oca Decim Turulije i Kasije Parmenzis. Pobegli su na istok i stoga postali tvoja nevolja, ne moja. Govorka se da su zatraţili utočište u Mitileni.“ To nikako nije bilo sve što je Oktavijan imao da kaţe. Nastavio je

80 mirno, sigurnim i jakim rečima; ovo je bio novi Oktavijan, pobednik, obasut izvanrednom srećom i svestan toga. Bilo je to pismo na koje Antonije nije mogao pljunuti niti ga pocepati. „Dosad si dobio svoj deo blaga Seksta Pompeja i moje propratno pismo, i moram ti reći da ovaj ogroman iznos, isplaćen u kovanicama Republike, poništava moju obavezu da ti pošaljem dvadeset hiljada vojnika. Naravno, slobodno moţeš doći u Italiju da ih novačiš, ali ja nemam ni vremena ni sklonosti da tvoj prljavi posao obavljam umesto tebe. Odabrao sam dve hiljade najboljih ljudi, voljnih da sluţe s tobom na Istoku, i uskoro ću ih poslati u Atinu. Kako sam lično video da su na sedamdeset tvojih ratnih brodova kobi lice pune truleţi i školjki, pokloniću ti sedamdeset novih petica‟ iz sopstvenog brodovlja, kao i nešto izvrsne ratne i opsadne opreme, kako bih ti pomogao da za meniš ono što si izgubio u Mediji. Nikakav trijumf nikom nije dodeljen za pohod protiv Seksta Pompeja, na koga se mora gledati kao na Rimljanina. Moram, međutim, veoma pohvaliti Marka Agripu, koji se pokazao podjednako sjajan zapovednik i na moru i na kopnu. Lucije Kornificije, mlađi konzul ove godine, bio je hrabar i mudro je zapovedao, kao i Sabin, Statilije Taur i Mesala Korvin. Na Siciliji vlada mir i za nju je sada stalno zaduţen Marko Agripa, jedini koji je tamo dobio staru latifundiju. Taur je otišao da upravlja provincijom Afrikom; plovio sam s njim do Utike i nadgledao početak njegove uprave, pa te mogu uveriti da on neće prekoračiti svoja ovlašćenja. U stvari, svoja ovlašćenja neće prekoračiti niko, od konzula preko pretora do guvernera i mlađih magistrata. I obavestio sam rimske legije da im velike nagrade više neće biti isplaćivane. Ubuduće će se boriti za Rim, a ne za pojedinog čoveka.“ I tako dalje, i tako dalje. Došavši do kraja dugačkog svitka, Antonije ga je dobacio Kleopatri. „Pročitaj ovo!“, prasnuo je. „Psetance zamišlja da je vuk i da je pritom vođa čopora." Pročitavši ga za deseti deo vremena koje je Antoniju bilo potrebno, Kleopatra je drhtavim prstima odloţila svitak i zlatne oči usredsredila na Antonijevo lice. Nije dobro, nije dobro! Dok je Antonije doţiveo neuspeh na Istoku, Oktavijan je bio uspešan na

81 Zapadu. I to ne polovično; potpuna i sjajna pobeda donela je Riznici bogatstvo, što znači da Oktavijan ima sredstva da opremi i obuči nove legije prema svojim potrebama, a i da odrţava brodovlje. „Strpljiv je“, glasila je njena primedba. „Veoma strpljiv. Ĉekao je šest godina da to uradi, a kad je uradio, bilo je to sveobuhvatno. Mislim da ovaj Marko Agripa mora biti izuzetan čovek." „Oktavijan je prikovan uz njega", gunđao je Antonije. „Priča se da su ljubavnici." „To me ne bi iznenadilo." Antonije je slegnuo ramenima, uzeo sledeće pismo, daleko kraće. „Od Furnija, iz provincije Azije." Ni vesti iz provincije Azije nisu bile dobre. Furnije je pisao da su Sekst Pompej, Libon, Decim Turulije i Kasije Parmenzis stigli u Mitilenu, luku na ostrvu Lezbosu, krajem prošlog novembra, i da nisu sedeli zaludni. Tu se nisu dugo zadrţali; u januaru su već bili u Efesu i novačili dobrovoljce među veteranima koji su se s godinama prihvatili zemlje u provinciji Aziji. U martu su imali tri potpune legije i bili spremni da napadnu Anadoliju. Preplašeni Aminta, kralj Galacije, udruţio je snage s Furnijem. Do trenutka kad je Antonije dobio njegovo pismo, Furnije je očekivao da će izbiti rat. „Trebalo je da se rešiš Seksta Pompeja još pre mnogo godina", rekla je Kleopatra otvarajući staru ranu. „Kako sam mogao kad je Oktavijanu skretao paţnju s mene?", upitao je Antonije poseţući za krčagom vina. „Nemoj.“, kazala je oštro. „Još nisi pročitao Poplikolino najnovije pismo. Ako moraš da piješ, Antonije, čini to kad završiš posao." Poput deteta je poslušao, što ju je uverilo da mu je njeno dobro mišljenje potrebnije od vina. Samo, šta će ona kad mu vino bude potrebnije od nje? Sinula joj je misao ametist! Ametist je imao čarobnu moć nad vinom, sprečavao je zavisnost od vina. Naručiće od kraljevskog draguljara u Aleksandriji da mu od ametista napravi naj veličanstveniji prsten na svetu. Kad ga bude nosio, preva zići će svoju potrebu za vinom. Poplikola je, naravno, oduvek znao da Antonijev pohod protiv Parćana nije uspeo; upravo je on nadaleko po Rimu širio priče da je Antonije odneo veliku pobedu smatrajući da će uspeti onaj ko jedan prikaz događaja razglasi prvi. Prethodno je pobedonosno pisao

82 obaveštava jući Antonija da su Rim i Senat poverovali u njegovu priču i smejao se činjenici daje dane zahvalnosti za Antonijevu ,,pobedu“ izglasao niko drugi do Oktavijan. Njegovo najnovije pismo bilo je sasvim drugačije. Uglavnom je od reći do reči naveo Oktavijanov govor u Senatu opisujući Antonijev pohod kao neverovatan neuspeh; uhode koje je Oktavijan poslao na Istok saznale su sve do poslednje pojedinosti. Kad je mrmljajući stigao do kraja svitka, Antoniju su suze lile niz obraze; Kleopatra ga je posmatrala uznemirena, zgrabila svitak i pročitala taj oštar i snaţan politički napad. O kako se Oktavijan usudio da njeno učešće u događajima predstavi kao zloćudno! Kraljica zveri! „Hoću mamu!“ Pametna kleveta. Kako će joj sada uspeti da is celi Antonija? Proklet bio, Oktavijane, proklet bio! Neka te Sobek i Taueret usisaju kroz nozdrve i udave, saţvaću i pregaze! A onda je shvatila šta joj je činiti i pitala se kako se toga nije dosetila ranije. Antonije će morati biti otuđen od Rima, nateran da uvidi da mu sudbina i sreća počivaju u Egiptu, ne u Rimu. Napraviće mu gnezdo u Aleksandriji, toliko udobno i laskavo, toliko ispunjeno razonodom da nikad neće poţeleti da bude igde drugde. Moraće da se oţeni njome; kakva je sreća što jednoţen ci poput Rimljana strane brakove ne smatraju zakonitim! Ako zasad Antonije mora ostati veran Oktaviji, to nije vaţno. U stvarnosti će njegov egipatski brak značiti daleko više među onima s kojima ima značajne lične odnose među njegovim kraljevimaklijentima, drugorazrednim prinčevima. Sedela je s Antonijevom glavom u krilu i zagledala se u poprsje Cezara, savršenog druga koji joj je oduzet. Poprsje je bilo iz Afrodizije, čiji su vajari i slikari bili bez premca, i sve na njemu je bilo verno, od svetlozlatne boje kose do prodornih očiju, svetloplavih s tamnim krugovima. Talas ţalosti što ju je preplavio potisnut je nemilosrdno. Ţivi s onim što imaš, Kleopatra, nemoj čeznuti za onim što je moglo biti. Biće to rat, mora biti rat. Jedino pitanje jeste, kad? Oktavijan bezobzirno laţe da više neće biti građanskih ratova moraće da ratuje protiv Antonija inače će izgubiti ono što ima. Ali ne još,

83 sudeći po onom govoru. Namerava da vrhunski obuči svoje legije pokoravajući plemena Ilirika, a kaţe da će ti pohodi trajati moţda i tri godine. To znači da imamo tri godine da se pripremimo, a onda ćemo mi napasti Zapad, mi ćemo napasti Italiju. Moraću Antoniju dopustiti da se s Parćanima obračuna u mislima, tako da njegove legije ojačaju a da pritom ne stradaju. Jer Antonije kao vojskovođa nije ravan Cezaru. Mora da sam to oduvek znala, ali sam verovala da se posle Cezarove smrti niko ţivi ne moţe meriti s Antonijem. Ali sada kad ga poznajem bolje, shvatam da nedostaci koje pokazuje kao čovek takođe utiču na njegovu sposobnost da zapoveda vojskom. Ventidije je bolji od njega, a mislim i da je Kanidije. Neka Kanidije obavlja pravi posao, a Antonije uţiva ugled i zaslepljuje svet prividom poput čarobnjaka. Najpre, brak. To ćemo obaviti čim budem mogla da pošaljem po Kaema. Kanidija ću poslati u prvi deo ovog besmislenog pohoda, postarati se da Jermenija bude pokorena, a Medija zastrašena isuviše da bi nešto preduze la. Antoniju neću dozvoliti da ode u Kraljevstvo Parćana. Potrudiću se da ubedim Antonija da je pobedom nad Jermenijom i Medijom Atropatenom pobedio Parćane. Sludeću ga vinom, a upravljati lično. Zašto ne bih mogla da vodim pohod podjednako dobro kao i neki muškarac? O, Antonije, zašto nisi mogao biti ravan Cezaru? Kako bi tada sve bilo lako! Jednog dana, najkasnije za deset godina, Cezarion mora postati kralj Rima jer onaj koji je kralj Rima jeste kralj sveta. Nateraću ga da sruši hramove na Kapitolu i tu sagradi svoju palatu sa zlatnom dvoranom u kojoj će suditi. A egipatski ,,bogovizveri“ postaće rimski bogovi. Jupiter Najbolji i Najveći pašće ničice pred Amunom. Obavila sam svoju duţnost prema Egiptu: tri sina i jedna kćerka. Nil će nastaviti da plavi. Imaću vremena da se posvetim osvajanju Rima, a Antonije će mi biti saradnik u tom poduhvatu. Antoniju su suze prestale da teku; podigla mu je glavu, osmehnula mu se neţno i očistila mu lice mekanom lanenom maramicom. „Osećaš li se bolje, ljubavi moja?“, upitala je ljubeći mu čelo. „Bolje", kazao je, poniţen.

84 „Popij pehar vina, prijaće ti. Imaš posla, treba da urediš vojsku. Ne obraćaj paţnju na Oktavijana! Šta on zna o vojsci? Najverovatnije će doţiveti neuspeh u Iliriku." Antonije je pio dok nije ispraznio pehar. „Popij još", tiho je izustila Kleopatra. Krajem juna venčali su se po egipatskom obredu; Antonije je dobio naziv faraonovog supruţnika, što mu se, izgleda, dopalo. Sad kad je odustala od zamisli da tron deli s treznim Antonijem, iako samo u ulozi supruţnika, opustila se malo shvatajući tek tada koliko su tegobni bili pokušaji da Antonija drţi podalje od vina otkako se vratio iz Karane. Uzaludan posao. Okrenula se Kanidiju pošto je Antonija pozvala na veće koje su činili njih troje i niko više. No postarala se da Antonije bude trezan; nije nameravala da njegovim zapovednicima otkrije do koje mere ide njegova slabost mada će se to sigurno dogoditi jednog dana. Ahenobarb, jedini koji bi imao primedbe na sastanak samo ovo troje, vratio se u Bitiniju i sada bio upetljan u Furnijev rat protiv Seksta Pompeja, koji je zaključio da mu Bitinija savršeno odgovara i kovao zaveru da, pre nego što je zauzme, ubije neukrotivog Ahenobarba. Takvu sudbinu Ahenobarb nije nameravao da dopusti. Pošto ga je Kleopatra unapred dobro podučila, Antonije je počeo izlaţući svoje namere za predstojeći pohod na način koji nije otkrivao njeno briţljivo podučavanje. „Na raspolaganju imam dvadeset pet legija", rekao je Publiju Kanidiju ni najmanje ne zaplićući jezikom, „ali one u Siriji su, kao što znaš, nepotpune. Koliko ima ljudi u svakoj legiji, Kanidije?" ,,U prošeku svega po tri hiljade ljudi. Pet kohorti, mada neke imaju i po osam, a neke dve. Nazivam ih legijama, ukupno ih je trinaest." „Od njih je jedna, ona u Jerusalimu, u punom sastavu. U Makedoniji ih ima još sedam, sve su potpune, u Bitinije dve, takođe potpune, i tri koje pripadaju Sekstu Pompeju, u punom sastavu." Antonije se osmeh nuo, naizgled onaj stari. „Lepo od njega što ih je

85 unovačio za mene, zar ne? Biće mrtav do kraja ove godine i zato njegove i Ahenobarbove legije računam kao svoje. Mislim, međutim, da moram imati trideset legija, od kojih neće sve biti u punom sastavu niti prekaljene. Predlaţem da najnepotpunije sirijske legije pošaljemo u Makedoniju, a makedonske snage dovedemo ovamo za moj pohod." Kanidije je gledao sumnjičavo. „Razumem tvoje razloge, Marko Antonije, ali ti zdušno savetujem da jednu makedonsku legiju ostaviš tamo gde je. Neka ovamo dođe šest legija, ali tamo nemoj slati nikog od sirijskih vojnika. Sačekaj dok ne unovačiš još pet legija, pa pošalji njih. Slaţem se da će se neiskusni novi vojnici snaći u Makedoniji Dardani i Besi se još nisu oporavili od Poliona i Cenzorina. Imaćeš svojih trideset legija." ,,Dobro!“, kazao je Antonije osećajući da mu se raspoloţenje popravlja i da je bolje nego što je bilo mese cima. „Trebaće mi deset hiljada konjanika, galaćanskih i tračanskih. Konjicu više ne mogu novačiti u Galijama, Oktavijan ih nadzire i nesklon je saradnji. Odbio je da mi da četiri legije koje mi duguje, taj mali nitkov!" „Koliko ćeš legija povesti na istok?“ „Dvadeset tri, u punom sastavu i iskusne. Sto trideset hiljada ljudi, uključujući neborce. Bez pomoćnih četa ovog puta, prevelika su nevolja. Konjica makar moţe da odrţava korak s legijama. I sada ćemo čitavim putem marširati u kvadratima, a prateća povorka će biti u sredini. Gde zemlja bude dovoljno ravna agmen quadratum.“ „Slaţem se, Antonije." „Smatram, međutim, da moramo nešto učiniti ove godine iako moram da ostanem ovde i vidim šta će biti sa Sekstom Pompejem. Ove godine ćeš morati da predvodiš ti, Kanidije. Koliko legija moţeš okupiti da kreneš odmah?" „Sedam potpunih legija ako sjedinim kohorte.11 „Dovoljno. To neće biti dug pohod ma šta da se dogodi, nemoj da te uhvati zima ukoliko nemaš topao zi movnik. Aminta moţe smesta da pokloni dve hiljade konjanika sudeći po njegovom pismu, oni će uskoro biti ovde. Pretpostavljam da bi ih, ukoliko nije tako, zadrţao da se obračuna sa Sekstom.“ ,,U pravu si, Sekst neće opstati“, rekao je opušteno Kanidije.

86 „Uđi u Jermeniju iz Karane. Vaţno je da ove godine odrţimo lekciju Artavazdu od Jermenije. Tako će sledeće godine biti zreo za branje.“ „Kako ţeliš, Antonije.“ Kleopatra se nakašljala; dvojica muškaraca su je pogledala iznenađeno, zaboravivši da je prisutna. Zbog Kanidija se trudila da deluje ako ne baš skromno, barem popustljivo, razumno. „Predlaţem da počnemo graditi brodovlje“, kazala je. Kanidije nije mogao da prikrije zaprepašćenje. „Zašto?“, upitao je. „Ne nameravamo da se borimo na moru.“ „Ne sada, slaţem se“, odvratila je sabrano ne dozvoljavajući sebi da pokaţe nezadovoljstvo. „Moţda će nam, međutim, biti potrebno ubuduće. Treba mnogo vremena da se izgradi brod, pogotovo onoliko brodova koliko će nama trebati. Ili, moţda je najbolje reći, koliko će nam moţda trebati.“ „Za šta?“, upitao je Antonije, zbunjen podjednako kao i Kanidije. „Publije Kanidije nije pročitao zapis Oktavijanovog govora u Senatu, pa mu ne zameram. Ali ti jesi, Antonije, i rekla bih da je poruka jasna jednog dana Oktavijan će doploviti da te smrvi.“ Na trenutak nijedan muškarac nije rekao ništa; Kanidije je bio svestan grča u ţelucu. Šta namerava ova ţena? „Pročitao sam govor, veličanstvo*1, rekao je. „Poslao mi ga je Polion, s kojim se dopisujem kad god mogu. Ali ne vidim da govor sadrţi pretnju Marku Antoniju već samo ocenu koju Oktavijan nije osposobljen da da. U stvari, ponavlja da neće ići u rat protiv drugog Rimljanina i ja mu verujem." Lice joj se skamenilo; kad je progovorila, glas joj je bio leden. „Dozvoli mi da kaţem, Kanidije, da sam mnogo veštija kad je posredi politika. Jedno je šta Oktavijan kaţe. Ono što radi sasvim je drugo. A uveravam te da namerava da zgazi Marka Antonija. Stoga ćemo se pripremiti, a s pripremama počinjemo sad, ne sledeće godine niti za dve godine. Dok tvoji ljudi odlaze na parćansku odiseju, ja ću obaviti dobar posao na obalama Vašeg mora traţeći da se grade najveći mogući brodovi.“ „Zadovolji se peticama... hm, kvinkveremama... gos po!“, uzvratio je Kanidije. „Sve veće od toga presporo je i nezgrapno. “

87 „Na kvinkvereme sam i mislila“, rekla je oholo. Kanidije je uzdahnuo, pa lupio dlanovima o butine. „Rekao bih da to ne moţe škoditi.“ „Ko će to platiti?“, upitao je sumnjičavo Antonije. „Ja, naravno“, kazala je Kleopatra. „Moramo imati najmanje petsto ratnih brodova i barem toliko lađa za prevoz vojnika.“ „Lađe za prevoz vojnika!“ zapanjio se Kanidije. „Za šta?“ „Mislila bih da im sam naziv govori.“ Zaustivši najpre da odgovori, Kanidije je zaćutao, klimnuo glavom i otišao. „Zbunila si ga“, rekao je Antonije. „Svesna sam toga iako ne vidim zašto.“ „Ne poznaje te, draga moja“, uzvratio je Antonije, pomalo umoran. „Protiviš li se?“, upitala je stisnuvši zube. Sitne crvenkaste oči razrogačile su se. „Ja? Edepol, ne! Tvoj je novac, Kleopatra. Troši ga kako ţeliš.“ „Popij nešto!“, obrecnula se, a onda se obuzdala i uputila mu najčarobniji osmeh. „U stvari, ovog puta ću ti se pridruţiti. Kućepazitelj mi kaţe da je vino koje je kupio od starog Asandra, trgovca vinom, iz izuzetno dobre berbe. Znaš li da je Asander iskvareni oblik imena Aleksandar?11 „To nije najpametniji način da se promeni predmet razgovora, ali udovoljiću ti.“ Osmehnuo se. „No ako misliš da piješ, moraćeš piti sama.“ ,,Molim?“ „Oporavio sam se sasvim, završio sam s vinom.“ Zinula je u čudu. ,,Šta?“ „Ĉula si me. Kleopatra, volim te do ludila, ali zar si zaista mislila da nisam primetio tvoju nameru da me napijaš?" Uzdahnuo je i nagnuo se, ozbiljan. „Mada misliš da znaš kroz šta je moja vojska prošla u Mediji, ne znaš. Niti znaš kroz šta sam prošao ja. Da bi znala, morala si da budeš tamo, a nisi bila. Ja, zapovednik vojske, nisam ih zaštitio jer sam u neprijateljsku zemlju grunuo kao vepar u trku. Verovao sam šaputanju parćanskog uhode, a nisam verovao upozorenjima svojih legata. Julije Cezar me je uvek grdio zbog brzopletosti i bio je u pravu. Za neuspeh mog međanskog pohoda

88 kriv sam isključivo ja i to znam. Ja nisam budala niti beznadeţni zavisnik od vina. Ti samo misliš da jesam! Bilo mi je neophodno da bih izbrisao svoje propuste u Mediji tako što sam se opijao kako bih zaboravio! Takav sam! A sada prošlo je. Ponovo kaţem, volim te više od ţivota. Nikad neću moći prestati da te volim. Ali ti nisi zaljubljena u mene i pored svih svojih predstava, a glava ti je puna spletki i smišlja nja kako da osiguraš da bogovi znaju šta za Cezariona. Ĉitav Istok? I Zapad takođe? Treba li da postane kralj Rima? Neprestano sanjaš o tome, zar ne? Svalila si sop stvene teţnje na pleća sirotog dečaka...“ „Zaista te volim!“, uzviknula je i prekinula ga. „Antonije, ne pomišljaj da te ne volim! A Cezarion... Cezarion...“ Koprcala se, isuviše prestravljena ovakvim Antonijem da bi smislila objašnjenje. Uzeo ju je za ruke i protrljao ih. ,,U redu je, Kleopatra. Razumem“, kazao je blago, smešeći se. Oči su mu zasu zile, usne zadrhtale. ,,A ja, sirota budala, učiniću sve što ţeliš. To je sudbina svakog muškarca zaljubljenog u samovoljnu ţenu. Samo mi dopusti pravo da to učinim trezveno.1* Suze su nestale, nasmejao se. „To ne znači da se opet neću prihvatiti vina! Ne mogu obuzdati sklonost ka uţivanju, ali kad pijem, pijem preterano. Mogu bez vina, što znači da ću, kad sam najpotrebniji, biti tu... za tebe, za Ahenobarba ili Poplikolu... i za Oktaviju." Zatreptala je i odmahnula glavom. „Iznenadio si me“, rekla je. „Šta si još primetio?“ „To je moja tajna. Zapovedio sam Planku da upravlja Sirijom", rekao je prelazeći na nešto novo. „Sosije ţeli da se vrati kući. A Titije vodi moje sirijsko brodovlje u Milet s prokonzulskim imperijumom. Treba da se obračuna sa Sekstom Pompejem.“ Zasmejao se. „Vidiš kako si uvek u pravu, ljubavi moja? Već mi treba brodovlje!" „Kakva su Titijeva naređenja?", upitala je sumnjičavo. „Da mi Seksta dovede ovde, u Antiohiju." „Za svečano pogubljenje?" „Kako vi istočnjački vladari volite pogubljenja! Moţda će mi", rekao je prepredeno Antonije, „pošto si toliko re šena da gradiš brodove, biti potreban kao pomorski zapovednik. Od njega nema boljeg."

89 19 „Imam zadatak za tebe, draga moja", rekao je za večerom Oktavijan svojoj sestri. Zastala je drţeći u ruci maleni komad jagnjetine s tankim ali izvrsnim slojem soli sa zrnima slačice i bibera. Njegova primedba prekinula ju je u razmišljanju o tome koliko se jelovnik na Oktavijanovim večerama izmenio otkako se oţenio Livijom Druzilom. Sve poslastice savršenog ukusa! A ipak, imala je dobar razlog da zna da ništa nije uzalud potrošeno, od kuvarove vrtoglavo visoke plate do novca datog za kupljene sastojke i namirnice; Livija Druzila je lično ispitivala trţište i cenkala se ţestoko. Ni kuvar nije patio od glavobolje niti je krijumčario poneku poslasticu u sopstvenu kuhinju; Livija Druzila drţala ga je na oku kao soko. „Zadatak, Cezare?", upitala je Oktavija paţljivo grizući više mesa nego loja; tako je loj trajao duţe. „Da. Jesi li raspoloţena da otputuješ u Atinu i vidiš svog muţa?" Oktaviji se lice ozarilo, razvedrila se. „O, Cezare, jesam, molim te!" ,,I mislio sam da se nećeš protiviti." Namignuo je Meceni. „Imam jedan poslić koji ti moţeš obaviti bolje nego iko drugi." Nabralo joj se čelo. „Poslić? Je li to zadatak?" „Ponekad", odvratio je ozbiljno Oktavijan. „Šta moram da učinim?" „Da Antoniju predaš dve hiljade odabranih vojnika najboljih među najboljima kao i sedamdeset novih ratnih brodova, jednog ogromnog opsadnog ovna, tri manja, dvesta balista, dvesta velikih katapulta i dvesta škorpiona." „Bogovi! Treba li da budem zapovednik čitavog ovog... hm... poklona?" upitala je svetlucavih očiju. „Ništa mi nije draţe nego da te vidim toliko srećnu, ali ne. Gaj Fontej ţudi da se pridruţi Antoniju, pa će on biti zapovednik", odgovorio je Oktavijan ţvaćući štapić celera. „Ti moţeš da Antoniju odneseš moje pismo." „Sigurna sam da će se obradovati poklonima."

90 „Ne toliko koliko tvojoj poseti, ja sam siguran", kazao je Oktavijan mašući prstom. Pogled mu je s Oktavije prešao na sofu koju su delili Mecena i Agripa i pomalo se ţalosno zadrţao na Agripi. Retko su mu zamisli bile pogrešne, ali ova svakako jeste, pomislio je. Gde sam po grešio? Sve je krenulo od činjenice da Agripa nije oţenjen, a tako, odlučila je Livija Druzila, više ne moţe; ako je smatrala da je izraz u njegovim očima isuviše neţan kad je gleda, to je zadrţala za sebe, a Oktavijana je jednostavno obavestila da je krajnje vreme da se Agripa oţeni. Ne sumnjajući ništa, razmislio je o njenoj primedbi i zaključio da je ona, kao i obično, u pravu. Sad kad je imao bogatstvo, zemlju i imetak, nijedan briţni otac za Agripu nije mogao pomisliti da je lovac na bogatstvo; osim toga, bio je veoma privlačan. Retko koja ţena, od petnaest do pedeset godina, da nije pred Agripom postajala nestašna ili očijukala s njim. A on, avaj, to nije ni primećivao. Nema ćeretanja, nema mnogo ljubaznosti, takav je bio Agripa. Ţene su se obeznanjivale, on je zevao ili bi, još gore, izjurio iz prostorije. Kad ga je Oktavijan pitao zašto se ne ţeni, zatreptao je i delovao kao da mu je neugodno. „Ţeliš li da kaţeš da treba da se oţenim?", upitao je. „Da, zapravo. Ti si posle mene najvaţniji čovek u Rimu, a ţiviš kao jedan od onih istočnjačkih pustinjaka. Postelja ti je vojnička, imaš više oklopa nego toga, nemaš čak ni sluškinju", odvratio je Oktavijan. „A kad te zasvrbi" zakikotao se, postiđen „počešeš se s nekom seljačkom klipačom s kojom nikako ne moţeš imati stalnu vezu. Ne kaţem da moraš ostaviti seljačke klipače, shva taš to, Agripa. Samo kaţem da treba da se oţeniš." „Niko me neče", odgovorio je otvoreno. „Ali tu grešiš! Dragi moj Agripa, lep si, bogat i na visokom poloţaju. Konzular si!" „Jesam, ali nemam poreklo, Cezare, i ne dopada mi se nijedna od onih uštogljenih Klaudija, Emilija, Sempronija i Domicija. Ako bi pristale, bilo bi to samo radi mog prijateljstva s tobom. Ne privlači me zamisao o ţeni koja me prezire." „Onda pogledaj malo niţe, ali ne mnogo niţe", nagovarao ga je

91 Oktavijan. „Imam savršenu ţenu za tebe." Agripa je pogledao sumnjičavo. „Je li ovo delo Livije Druzile?" „Ne, časna reč, nije! Ovo je sve moja zamisao." „Ko je ona, dakle?" Oktavijan je duboko udahnuo. „Kćerka Atičkog", kazao je gledajući pobedonosno. „Savršena, Agripa, zaista! Nije senatorska kćerka, mada priznajem da je to samo zato što njen tata više voli da zarađuje kako to ne čine senatori. Ima krvnu vezu s Cecilijima Metelima, te je dovoljno visokog roda. I naslednica je jednog od najvećih bogatstava u Rimu!“ „Premlada je. Znaš li uopšte kako izgleda?11 „Ima sedamnaest, skoro osamnaest godina i da, video sam je. Zgodna pre nego lepa, dobro građena i izuzetno dobro obrazovana, kako bi se i očekivalo od kćerke Atičkog." „Voli li da čita ili da kupuje?“ „Da čita.“ Na ozbiljnom licu videlo se olakšanje. „To je dobro. Je li crna ili plava?'1 „Smeđa.“ „O “ „Vidi, da imam dovoljno odraslu rođaku, mogao bi se njome oţeniti uz moj blagoslov!", uzviknuo je Oktavijan odmahnuvši rukama. „Je li? Je li tako zaista, Cezare?" „Jeste, naravno da jeste! Ali pošto nemam, hoćeš li ili nećeš uzeti Ceciliju Atiku?" „Nikad se ne bih usudio da pitam." „Ja ću pitati. Hoćeš li?" „Izgleda da nemam mnogo izbora, pa... hoću." I tako je sve obavljeno iako Oktavijan nije sasvim shvatio koliko je protivan bio mladoţenja. Agripa je bio nepopustljiv s trinaest; sa dvadeset sedam bio je okovan malterom s kojim je toliko voleo da se poigrava. Ukoliko nije bio u Oktavijanovom društvu i u izvesnoj meri u društvu Livije Druzile bio je turoban, ćutljiv i večito na oprezu. Na venčanju je sve delovalo dobro jer je nevesta, kao i sve njene drugarice, bila zaljubljena u veličanstveno privlačnog i

92 nedostiţnog Marka Vipsanija Agripu. Posle mesec dana braka visoki, ljupki ljiljan (kako ju je nazvala Livija Druzila) svenuo je i potamneo. Svoje nevolje izrekla je saosećajnoj Liviji Druzili, a Livija Druzila ih je prenela Oktavijanu. „Prava propast!", uzviknula je. „Sirota Atika misli da mu do nje nimalo nije stalo nikad ne razgovara s njom! A njegova zamisao o vođenju ljubavi molim te, ljubavi, oprosti mi što ću biti prosta podseća na pastuva s kobilom! Grize je za vrat i... i... prepustiću to tvojoj mašti. Srećom", nastavila je turobnim glasom, „bračnim duţnostima se ne prepušta veoma često." Kako su ovo bile Agripine odlike koje nikad nije očekivao da sazna niti je to ţeleo sad, Oktavijan je pocrve neo i poţeleo da je bilo gde izuzev tu sa svojom ţenom. Znao je da njegove ljubavničke veštine nisu potpune, ali je takođe znao da Livija Druzila uzbuđenje nalazi u moći i da moţe da se opusti. Šteta što Atika nema takve sklonosti no ona nije bila šest godina u braku s Klaudijem Neronom, što bi joj devojačke snove pretvorilo u nepopustljivu ţensku odlučnost. „Onda se moramo nadati da će zaneti s Agripom", rekao je. ,,U detetu će naći nekog drugog ko će je zanimati." „Dete nije zamena za zadovaljavajućeg muţa", kazala je Livija Druzila, lično izuzetno zadovoljna. Namrštila se. „Nevolja je u tome što ima osobu kojoj se poverava." „Šta hoćeš da kaţeš? Da će ono što se događa u Agripinom braku postati nadaleko poznato?" „Da je tako jednostavno, ne bih brinula ovoliko. Ne, osoba kojoj se poverava njen je stari učitelj i oslobođenik Atičkog po imenu Kvint Cecilije Epirota. Sudeći po njenim rečima, najljubazniji muškarac koga je upoznala." „Epirota? Poznato mi je to ime!“, uzviknuo je Oktavijan. „Uvaţeni učenjak. Prema Meceninim rečima, poznavalac Vergilija.“ „Hmmm... Sigurna sam da si u pravu, Cezare, ali mislim da joj on nekako ne pruţa pesničku utehu. O, čedna je! Ali koliko će još biti ako Agripu pošalješ u Ilirik?" „To je u rukama bogova, draga moja, a ja nemam na meru da guram nos u Agripin brak. Moramo se nadati da će stići dete kojim

93 će se baviti." Uzdahnuo je. „Moţda veoma mlada devojka nije za Agripu. Je li trebalo da predloţim Skriboniju?" Bilo kako bilo, kad je Oktavija došla na večeru s Mecenom i njegovom Terencijom i Agripom i njegovom Atikom, glavnini rimske više klase bilo je jasno da Agripin brak ne cveta. Gledajući Agripin sumorni izraz, njegov najstariji prijatelj ţudeo je da mu kaţe reči utehe, ali nije mogao. Makar je, pomislio je, Atika u drugom stanju. I imao je neophodnu snagu da Atičkom nagovesti da njegovog voljenog oslobođenika Epirotu valja drţati dalje od njegove voljene kćerke. Ţene koje čitaju, pomislio je, podjednako su ranjive kao i ţene koje kupuju. Oktavija je gotovo odskakutala kući, u palatu na Karini, toliko je bila srećna. Najzad će videti Antonija! Dve godine su protekle otkako ju je ostavio na Korkiri; Antonija Minor, poznata kao Tonila, već je hodala i govorila. Lepa devojčica s očevom tamnocrvenom kosom i crvenkastim očima, ali srećom bez njegove brade i barem zasad njegovog nosa. A kakva narav! Antonija je bila više majčino dete, dok je Tonila bila sasvim na oca. Prestani, Oktavija, prestani! Prestani da razmišljaš o svojoj deci i misli na svog muţa koga ćeš videti uskoro. Kakva radost! Kakvo zadovoljstvo! Otišla je da potraţi svoju švalju, vrlo sposobnu ţenu koja je veoma cenila svoj poloţaj u Antonijevom domaćinstvu i, osim toga, bila veoma privrţena Oktaviji. Bile su zanete razgovorom o tome koje haljine Oktavija treba da ponese u Atinu i koliko novih treba da sašije da bi obradovala svog muţa kad je kućepazitelj došao i oba vestio je da je u posetu svratio Gaj Fontej Kapiton. Poznavala ga je mada ne baš dobro; bio je s njima na njenoj i Antonijevoj poslednjoj zajedničkoj plovidbi, ali ju je mučnina sprečavala da izlazi iz svoje brodske odaje, a i njen put se okončao na Korkiri. Stoga je visokog, zgodnog, besprekorno odevenog Fontej a pozdravila s izvesnom uzdrţanošću ne znajući zašto je došao.

94 „Imperator Cezar kaţe da ti i ja treba da ovaj dar predamo Marku Antoniju u Atini“, rekao je ne pokušavajući da sedne, „pa sam smatrao da treba da svratim i vidim treba li ti nešto posebno tokom plovidbe i ţeliš li da nešto poneseš u Atinu, komad nameštaja ili moţda neku nekvarljivu robu?" Od njenih očiju, pomislio je gledajući kako se izrazi smenjuju u njima, lepše nikad nisam video, toliko upečatljive, ali ne zbog boje već dobrote koju odaju, bezgranične ljubavi. Kako Antonije moţe da je vara onako? Da je moja, zauvek bih joj bio veran. Još jedna protivreč nost kako je moguće da je ona Oktavijanova rođena sestra? I još jedna: kako ona uspeva da voli Antonija i Oktavijana? „Hvala ti, Gaju Fonteju", rekla je uz osmeh, „ne mogu da se setim ničega, uistinu, izuzev" pogledala je preplašeno „mora, a to niko ne moţe da sredi." Nasmejao se, uzeo joj ruku i ovlaš je poljubio. „Gospo, daću sve od sebe! Ocu Neptunu, Vulkanu Zemljotrescu i Larima Permarinima biće prinete znatne ţrtve da more bude mirno, vetrovi povoljni i naša plovidba brza.“ S tim recima je otišao ostavljajući Oktaviju da gleda za njim svesna da oseća naročito olakšanje. Kakav ljubazan čovek! Uz njega će sve proći dobro ma kakvo da bude more. More je bilo upravo takvo kakvo je Fontej zatraţio da bude kad je prineo ţrtve; čak je i obilazak Tenarskog rta prošao bez opasnosti. No dok je Oktavija mislila da se on samo brine za njeno dobrostanje, Fontej je znao koliko su lične njegove nade; ţeleo je društvo ove lepe ţene sve vreme plovidbe, što je značilo da je ne sme mučiti morska bolest. Nije joj mogao pronaći manu čitavim putem, sve dok nisu pristali u Pirej. Prijatna, oštroumna, s njom se razgovaralo lako, ni načas nije bila licemerna niti je u njenom stavu bilo onog što je nazivao „rimska matro na“ boţanstvena! Nije čudo što joj je Oktavijan podigao statue, nije čudo što je običan svet poštuje, uvaţava i voli! Dve nundinae koje je proveo u Oktavijinom društvu od Tarenta do Atine pamtiće do kraja ţivota. Ljubav? Je li

95 to bila ljubav? Moţda, ali zamišljao je da u tome nije bilo niţih poriva koje je povezivao s tom rečju kad je po sredi odnos muškarca i ţene. Da se pojavila usred noći i zahtevala čin ljubavi, ne bi je odbio, ali se nije pojavila; Oktavija je pripadala nekoj višoj ravni, podjednako boginja kao i ţena. Najgore je bilo to što je znao da Antonije neće biti u Atini da je dočeka, to što je znao da je Antonije u snaţnim kandţama kraljice Kleopatre u Antiohiji. To je znao i Oktavijin brat. „Poveravam ti svoju sestru, Gaju Fonteju“, rekao je Oktavijan tren pre no što je povorka krenula iz Kapue u Tarent, „jer mislim da si iskreniji od ostalih Antonijevih stvorenja i verujem da si častan čovek. Naravno, tvoj glavni zadatak jeste da pratiš ovu raznovrsnu vojnu opremu za Antonija, ali od tebe zahtevam nešto više ako si voljan." Bila je to uobičajena Oktavijanova podrugljiva pohvala bio je jedno od Antonijevih „stvorenja" ali Fontej se nije uvredio jer je naslutio da je ovo naprosto uvod u nešto daleko vaţnije što je Oktavijan ţeleo da kaţe. I to je i čuo: „Ti znaš šta Antonije radi, s kim to radi, gde to radi i verovatno zašto to radi“, kazao je Oktavijan u besednič kom raspoloţenju. „Naţalost, moja sestra nema predstavu šta se dešava u Antiohiji i ja joj to nisam ni rekao jer je moguće da Antonije naprosto... ah... ispunjava vreme ispunjavajući Kleopatru. Moguće je da će se vratiti mojoj sestri onog časa kad dozna da je ona u Atini. Ne verujem u to, ali moram to uzeti u obzir. Ono što te molim jeste da u Atini ostaneš uz Oktaviju ukoliko Antonije ne dođe. Ako ne bude došao, Fonteju, sirotoj Oktaviji će biti potreban prijatelj. Vest o tome da je Antonijevo neverstvo ozbiljno Oktaviju će skrhati. Verujem da nećeš biti ništa više do prijatelj, ali briţan prijatelj. Moja sestra je deo sreće Rima, bezmalo vestalka. Ako je Antonije razočara, mora biti vraćena kući, ali ne na silu. Razumeš li?“ „Sasvim, Cezare", odgovorio je bez oklevanja Fontej. „Ne moţe joj se dopustiti da napusti Atinu dok ne izgubi svaku nadu." Sećajući se tog razgovora, Fontej je iskrivio lice; sada je ovu gospu poznavao daleko bolje nego tada i znao je da mu je veoma stalo do njene sudbine.

96 A ovo je sad Grčka; svoje ţrtve sada treba da prinese grčkim bogovima majci Demetri, otetoj kćerki Persefoni, glasniku Hermesu, Posejdonu morskih dubina i kraljici Heri. Pošaljite Antonija u Atinu, dopustite mu da raskine veze s Kleopatrom! Kako mu se onakva suvo njava, ruţna ţenica moţe dopadati više od lepe Oktavije? Ne moţe, naprosto ne moţe! Oktavija je prikrila razočaranje vešću da je Antonije u Antiohiji, ali je znala dovoljno o strašnom pohodu na Fraaspu da shvati kako Antonije verovatno više ţeli da u ovom trenutku bude uz svoje vojnike. Stoga mu je sme sta pisala da je stigla u Atinu i o poklonima koje donosi, od vojnika do ovnova i ratnih sprava. Pismo je obilovalo vestima o njegovoj i ostaloj deci, porodici i događajima u Rimu i nevešto nagoveštavalo da će, ukoliko nije mogao da dođe u Atinu, on od nje zahtevati da doputuje u Antiohiju. Od trenutka kad je napisala svoje pismo do Antonijevog odgovora što je trajalo punih mesec dana morala je podneti obnavljanje prijateljstava i poznanstava uspostavljenih za vreme njenog prethodnog boravka. Uglavnom su svi ti ljudi bili bezopasni, ali kad je kućepazitelj najavio da je stigla Perdita, Oktavija se sneveselila. Ova starija rimska matrona bila je ţena moćnog trgovca, veoma bogata i opasno dokona. Perdita joj je bio nadimak koji je nosila ponosno; taj nadimak nije označavao da je sama upro pašćena, već da smišlja tuđu propast. Perdita je bila razaračica, donosilac loših vesti. „O, sirota, sirota moja draga!", uzviknula je ušetavši u primaću odaju odevena u tananu vunu najnovije boje, upadljive crvenoljubičaste, okićena mnoštvom ogrlica, narukvica, grivni i naušnica što su zveckale kao zarobljenički lanci. „Perdita. Lepo je što te vidim", rekla je Oktavija ne razmišljajući i istrpela poljupce i stisak ruku. „Mislim da je to sramota i nadam se da ćeš mu to i reći kad ga vidiš!", uzviknula je Perdita smeštajući se u stolicu. „Šta je sramota?", upitala je Oktavija. „Kako šta, pa Antonijevabesramna veza s Kleopatrom!" Oktaviji su se usne izvile u osmeh. „Je li besramna?", upitala je. „Draga moja, oţenio se njom!"

97 „Je li?" „Jeste. Venčali su se u Antiohiji istog časa kad su tamo stigli iz Belog Sela." „Otkud znaš?" „Peregrin je dobio pisma od Gneja Cine, Skaura, Titija i Poplikole", odvratila je Perdita; Peregrin je bio njen muţ. „Istina je. Rodila mu je još jednog sina prošle godine." Perdita je ostala pola sata, uporno sedeći iako joj domaćica nije ponudila nikakvo posluţenje. Za to vreme je ispričala čitavu priču koju je znala, od Antonijevog više mesečnog opijanja dok je čekao Kleopatru do svih pojedinosti o braku. Ponešto je Oktavija već znala premda ne onako kako je Perdita prikazala događaje; slušala je paţljivo, njeno lice nije odavalo ništa, a ustala je čim je mogla da prekine ovu neprijatnu predstavu. Preko njenih usana nije prešla nijedna reč o sklonosti muškaraca da imaju ljubavnice kad su razdvojeni od zakonitih ţena niti bilo kakva primedba koja bi doprinela Perditinom prepričavanju onoga što je uradila tog jutra. Naravno, ova ţena će pričati laţi, ali oni kojima će ih pričati neće naći nikakvu potvrdu Perditine priče kad se susretnu s Oktavijom. A Oktavija je primaću odaju zatvorila čak i za sluge na čitav sat nakon što je Perdita otišla, bučno izlazeći na atičko sunce. Kleopatra, kraljica Egipta. Je li zbog ovoga njen brat o Kleopatri govorio onako jetko, čak i na večeri? Koliko su ostali znali dok je ona doslovce ţivela u neznanju? Znala je za decu koju je njen muţ izrodio s Kleopatrom, kao i za dečaka rođenog prethodne godine, ali se nije brinula zbog njih; jednostavno je pretpostavljala da je kraljica Egipta plodna ţena koja se, kao i sama Oktavija, ne trudi da spreči začeće. Lično je imala utisak da je ta ţena, koja je Boţanskog Julija volela strasno, celim srcem, potraţila utehu u njegovom rođaku kako bi izrodila još dece i osigurala presto za sledeći naraštaj. Oktaviji sasvim izvesno nikad nije palo na pamet da Antonije neće biti neveran; takva mu je bila priroda, a kako je to mogao promeniti? Ali Perdita je pričala o večnoj ljubavi! Oh, iz nje su izbijali zlo i pakost, pa zašto joj verovati? No crv je ubačen pod Oktavijinu koţu i kroz utrobu joj je počeo probijati do srca, njenih nada, njenih

98 snova. Nije mogla poreći da je njen muţ zatraţio pomoć od Kleopatre niti da je i dalje u naručju te neverovatne vladarke. Ali ne, onog trenutka kad čuje da je ona, Oktavija, u Atini, Kleopatru će vratiti u Egipat, a sam doći u Atinu. Bila je sigurna u to, uverena u to! I pored toga, čitav taj sat hodala je gore-dole po sobi, borila se s Perditinim crvom koji se probijao, razborito razmišljala, prizivala sve svoje izvore zdravog razuma. Jer nije bilo razloţno da se Antonije zaljubi u ţenu kojoj je najviše slave donelo to što je zavela Boţanskog Julija, vi sokoumnog muškarca s izuzetnim osećajem za lepo, čo veka neobičnog i istančanog ukusa. Nalikovao je Antoniju koliko kreda nalikuje siru. Uobičajeno poređenje, ali ipak nedovoljno. Nalikovao je Antoniju koliko rubin perlici od crvenog stakla? Ne, ne, zašto gubi vreme na smešna po ređenja? Jedino zajedničko Boţanskom Juliju i Antoniju jeste krv Julija, a po onome što je brat Cezar rekao, to i jeste jedini razlog što je Kleopatra htela da vidi Antonija. Jednom se, otkrio je brat Cezar, njemu ponudila jer u njemu teče krv Julija; njena deca moraju imati krv Julija. Pomisao da s kraljicom i vladarkom ode u postelju i podari joj decu Antoniju se morala veoma dopasti i tako je Oktavija gledala na to kad je saznala za njihovu vezu. Ali ljubav? Ne, nikad! Nemoguće! Kad je Fontej svratio u svakodnevnu uobičajenu kratku posetu, Oktavija je bila nevesela; ispod onih lepih očiju videli su se podočnjaci, osmeh joj je bledeo, a ruke bile nemirne. Odlučio je da bude otvoren. „Ko ti prenosi glasine?'*, upitao je. Zadrhtala je i pogledala ţalosno. „Zar je očigledno?", upitala je. „Nikom osim meni. Tvoj brat mi je poverio tvoje do brostanje i tu sam duţnost ozbiljno shvatio. Ko?" „Perdita." „Uţasna ţena! Šta ti je rekla?" „Ništa zapravo što nisam već znala, osim za brak." „Ali nije posredi šta je rekla, već kako je rekla, je li tako?" „Jeste." Usudio se da je uzme za one nemirne ruke, palčevima joj pomilovao nadlanice da joj, moglo bi se shvatiti, pruţi utehu ili

99 ljubav. „Oktavija, slušaj me!“, kazao je veoma ozbiljno. „Ne misli na najgore, molim te. Prerano je, i za tebe a i za svakog! isuviše kratkotrajno da bi se donosili zaključci. Ja sam Antonijev dobar prijatelj, poznajem ga. Moţda ne toliko dobro kao ti, njegova ţena, ali na drugačiji način. Moţda je brak s Egiptom nešto što je smatrao neophodnim za sop stvenu upravu na mestu trijumvira za Istok To na tebe ne moţe uticati ti si mu zakonita ţena. Ovaj nevaţeći brak jeste pokazatelj njegovih nevolja na Istoku, gde ništa ne ide onako kako je zamišljao. Mislim da je to način da zaustavi bujicu svojih razočaranja." Pustio joj je ruke pre no što bi mogla pomisliti da je dodir isuviše ličan. „Shvataš li?“ Izgledala je bolje, opuštenije. „Da, Fonteju, shvatam. I hvala ti od srca.“ „Ubuduće za Perditu nisi kod kuće. Dotrčaće sledeći put kad Peregrin dobije pismo od nekog od svojih veselih drugova! Ali nećeš je primiti. Obećavaš?" „Obećavam", uzvratila je smešeći se. „Onda imam dobre vesti. Po podne se daje predstava Oedipus Rex. Daću ti nekoliko trenutaka da se doteraš, a onda idemo da vidimo jesu li glumci zaista dobri. Priča se da su sjajni." Mesec dana nakon što je Oktavija poslala pismo u Antiohiju, stigao joj je Antonijev odgovor. Šua rafkt v Aukpk bgz fwafgsgu jknlafa nlvfk mqlg ok fvivlg uwql brat? Ovde se pripremam za rqpqwpk rqjqf pa Pareapsmv Mgfklv k rqrgf za rrgratevlvegi oaplma waljanih rimskih vojnika, a Oktavijan koa frsmqsuk fa ok rqtanlg swgia fwg jknlafg? Tq lg rrgwktg, Omuawkla, rrgwktg. Omuawklap fqbrq zpa fa sg urgpvupq pg oqiv wraukuk v Iuanklv fa nkdpq pqwadko ngikqparg, a pat fqiqwqr lg rq frazvogwaq fa eg ok qp vpqwadkuk dgukrk ngiklg. Lgiklg sv ok rrgmq potrebne. Safa fqbklao invrawq rksoq qf ugbg mqla bng bgegt q qwqo k qpqo fguguv oksnkt nk fa v qwakvom trenutku brinem o deci? Moja je briga Omuawklap mqlk pklg rqtuqwaq fqiqwqr. Dgukrk ngiklg, pg dgukrk

100 kohorte! Nalbqnlg ogđv palbqnlko, zaista! I misli li tvoj brat da mi treba ogroman ovan za razbijanje zidina kad sedim nadomak libanskih kedrova? Pqtasu ia qfpgna, k plgia k swg v wgzk s plko! Spustila je pismo, oblivena hladnim znojem. Ni reč ljubavi, nijedan izraz neţnosti, ni pomena o njenom dolasku, samo napadi na Cezara. „Ne kaţe mi čak ni šta ţeli da se uradi s ljudima i opremom koju sam donela“, rekla je Fonteju. Osećao je da mu se lice koči i da ga koţa peče kao da ga šiba peščana oluja. Krupne oči, uprte u njega, toliko prozirne da su bile prozori u njene najličnije misli, ispunile su se suzama koje su joj potekle niz obraze kao da i nije svesna toga. Fontej je iz sinusa svoje toge izvadio maramicu i pruţio joj je. „Razvedri se, Oktavija", rekao je, jedva vladajući glasom. „Ĉitajući pismo koje si dobila, pomišljam na dve stvari. Prvo, da ono odraţava onakvog Antonija kakvog oboje znamo ljutitog, nestrpljivog, tvrdoglavog. Vidim i čujem ga kako besni goredole po sobi i izvikuje prvi odgovor na ono što smatra Cezarovom uvredom. Ti si naprosto posrednik, glasnik koga ubija ne bi li dao oduška sopstvenom gnevu. Ali ono drugo je ozbiljnije. Mislim da je Kleopatra sedela, slušala, beleţila i ovaj odgovor lično govorila u pero. Da je Antonije odgovorio, barem bi nagovestio šta ţeli da se učini s onim što je, na kraju krajeva, poklon u opremi i ratnim spravama, kao i vojnicima, a sve mu to očajnički treba. Kleopatra, vojna neznalica, ne bi pak razmišljala o tome. Ona je napisala pismo, a ne Antonije." Odgovor je imao smisla; Oktavija je obrisala suze, iz duvala nos, pogledala uţasnuto u Fontejevu vlaţnu maramicu i osmehnula se. „Upropastila sam je, mora da se opere", kazala je. „Hvala ti, dragi Fonteju. No šta mi je činiti?" „Hajde sa mnom na predstavu da gledamo Aristofanove Oblakinje, a onda piši Antoniju kao da ovo pismo nije ni napisano. Pitaj ga šta ţeli da se uradi s Cezarovim darovima." ,,I da pitam kad namerava da dođe u Atinu? Smem li?"