Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

301 „Ostani ovde dok ne umreš, Marko Antonije", preklinjao je Kaem. „Ne, ţelim da umrem gledajući nju. Odnesite me kod nje.“ Najpre su se sa svojim alatkama popela dvojica sve štenika koja su vršila balsamovanje, a onda su stajali na ispustu otvora dok su druga dvojica sveštenika Antonija smestila u korpu postavljenu belim prekrivačima. Sveštenici ispred grobnice čekrkom su podigli korpu; kod otvora su je vukli preko poluga dok je nisu spustili u grobnicu, gde su je sada dočekivala ona prva dvojica sveštenika. Kleopatra je čekala i očekivala da vidi beţivotnog Antonija, lepog u smrti, bez vidljivih rana. „Kleopatra!" zaprepastio se. „Rekli su da si mrtva!" „Ljubavi moja, ljubavi moja! Još si ţiv!" „Zar ovo nije šala?", upitao je pokušavajući da se na smeje uprkos kašlju koji ga je gušio. „Cacat! Krvare mi pluća." „Stavite ga na moju postelju", rekla je sveštenicima i obigravala, dosađivala, dok ga nisu namestili po njenoj volji. Jarkocrvena postavljena tunika nije otkrivala krv što se videla na belim prekrivačima na kojima je leţao, ali za svojih trideset devet godina Kleopatra je videla obilje krvi i nije se uplašila. Dok, kako su sveštenici bili le kari, nisu skinuli tuniku nameravajući da čvršće previju ranu i zaustave krvarenje. Kad je na tom veličanstvenom telu ugledala širom otvorenu, neveliku ranu ispod rebara, Kleopatra je morala stegnuti zube da ne bi ispustila uzvik protivljenja, prvi udarac ţalosti. On će umreti no to je i očekivala. Ali ne i stvarnost. Bol u njegovim očima, grč strašnog bola pod kojim se naglo povio kao luk dok su se sveštenici borili da ga previju. Rukom joj je drobio prste, kosti, ali je znala da mu to što je dodiruje daje snage, pa je istrpela. Kad su ga namestili udobno koliko se moglo, privukla je stolicu uz postelju i sela obraćajući mu se neţnim, tihim glasom, a njegove oči, sjajne od uţitka, gledale su samo njeno lice. Iz časa u čas, iz sata u sat, pomagala mu je da pređe Reku, kako je rekao, i dalje Rimljanin u duši. „Hoćemo li zaista šetati zajedno Svetom mrtvih?“ „Uskoro, ljubavi moja.“

302 „Kako ću te naći?" „Ja ću pronaći tebe. Samo sedi na neko lepo mesto i čekaj." „Lepša sudbina od večnog sna." „O da. Bićemo zajedno." ,,I Cezar je bog. Hoću li morati da te delim s njim?" „Ne, Cezar pripada rimskim bogovima. On neće biti tamo." Mnogo je vremena prošlo dok nije skupio hrabrost i ispričao joj šta se dogodilo na trkalištu. „Moja vojska me je napustila, Kleopatra. Do posled njeg čoveka." „Dakle, nije bilo bitke." „Ne. Bacio sam se na svoj mač." „Bolje to nego Oktavijan." „Tako sam i mislio. O, ali ovo je naporno! Sporo, pres poro." „Uskoro će biti gotovo, najdraţa ljubavi. Jesam li ti rekla da te volim? Jesam li ti rekla koliko te mnogo volim?" „Jesi i najzad ti verujem." Prelazak iz ţivota u smrt je, kad je nastupio, bio toliko tanan da nije shvatila da se odigrao sve dok, htevši da mu izbliza pogleda oči, nije videla da su mu ţenice ogromne i prekrivene tankim zlaćanim sjajem. Šta god da je Marko Antonije bio, otišlo je; u naručju je drţala ljušturu, deo koji je napustio. Vrisak se prolomio; njen vrisak. Zavijala je kao ţivotinja, čupala pune ruke kose, cepala halju dok joj dojke nisu ostale gole i grebala ih noktima, zavijajući, cvileći, udarajući se kao poludela. Kad su pomislile da će Kleopatra sebi naneti tešku povredu, Harmion i Ira su pozvale sveštenike i Kleopatri u grlo na silu ulile sirup od maka. Tek nakon što ju je napitak ošamutio, sveštenici su telo Marka Antonija mogli preneti u njegovu odaju sa sarkofagom i tamo početi bal samovanje. Pao je mrak; Antonije je umirao jedanaest sati, ali na kraju je bio onaj stari Antonije, onaj veliki Antonije. U smrti je napokon pronašao sebe.

303 28 Cezarion je spokojno nastavljao drumom ka Memfisu premda su ga dvojica slugu, obojica stariji Makedonci, podsticali da jaše do Shedije, a odatle da se čamcem preveze u Leontopolj na Peluzijskom Nilu. Time bi izbegao mogući susret s Oktavijanovom vojskom, govorili su; bio je to takođe kraći put do Nila. „Kakva glupost, Prakside!“, nasmejao se mladić. „Najkraći put do Nila jeste drum ka Memfisu.“ „Samo kad na njemu nije rimska vojska, sine boga Ra.“ ,,I ne nazivaj me tako! Ja sam Parmenid iz Aleksandrije, mlađi bankar koji ide da pregleda račune Kraljevske banke u Koptu.“ Šteta što je mama zahtevala da povedem ova dva psačuvara, pomislio je Cezarion, iako oni na kraju neće biti vaţni. Znao je tačno kuda ide i šta će uraditi. Pre svega, neće ostaviti mamu u nevolji kakav bi sin pristao na to? Nekad ih je povezivala vrpca kroz koju se njena krv ulivala u njega dok je leţao obavijen neţnom, toplom tečnošću koju je pripremila za njega. A čak i kad je ta vrpca presečena, ona nevidljiva što se proteţe čitavim svetom vezivala ih je i dalje. Naravno daje mislila na njega kad ga je poslala u deo zemlje toliko nepoznat da neće razumeti ni običaje ni jezik. Ali on je mislio na nju kad je krenuo nameravajući da ode nekud drugde i učini nešto sasvim drugačije. Na raskršću gde je shedijski drum vrveo od saobraćaja vedro je pozdravio nekoliko drugih putnika u blizini, blago udario kamilu prutom i odgalopirao niz drum za Memfis. „Brrr! Brrr!“, podsticao je ţivotinju drţeći se nogama čvrsto za prednji deo sedla kako ne bi pao; ţivotinja je koračala čudno, obema nogama s iste strane stupala je napred što je značilo da napreduje ljuljajući se kao da plovi uzburkanim morem. „Moramo ga sustići'1, rekao je Praksid, uzdišući. „Brrr! Brrr!“, i dvojica muškaraca dali su se u poteru za Cezarionom, koji im je brzo izmicao. Nekoliko milja dalje, baš kad su mu se pribliţavah njegovi psičuvari, Cezarion je ugledao Oktavijanovu vojsku. Obuzdao je kamilu i naterao je da hoda lagano, a onda skrenuo s druma. Niko

304 ga nije primetio; i vojnici i starešine bih su zaneti pesmama jer su znali da je marš, na kojem su prešli hiljadu milja, pri kraju i da ih čeka dobar logor dobra legionarska hrana, aleksandrijske de vojke koje će im se dati milom ili silom, i nesumnjivo mnoštvo zlatnih molitvenih predmeta koji nikom visoko gore neće nedostajati. Jedan-dva, jedan-fwa, fqđqsoq rq Apuqpkla! Tri-dgukrk, urk-dgukrk, Kucamo ti na dveri! Pet-tgsu, rgu-tgsu, Antonije je kao bolest! Sedam-osam, sedam-osam, Antonije, sudbinu ti sada nosam! Devet-deset, devet-deset, Ouktnk soq k sukink qrgu! Cezar, Cezar! I za ovtmq k za žgpsmq rrawk ogtuar! Aleksandrija! Aleksandrija! Aleksandrija! Zadivljen, Cezarion je primetio kako vojnici menjaju brzinu kojom izgovaraju reći da bi odrţavali korak, onaj jednostavni hod levadesna, levadesna, a onda je, krećući se polako dalje, shvatio da svaka kohorta ima svoju pesmu i da neki vojnik dobrog glasa i hitrog uma izmišlja nove reči između strofa. Video je Antonijevu vojsku, i ovde u Egiptu i u Antiohiji, ali njegovi vojnici nikad nisu pevali pesme. Verovatno zato što nisu bili na maršu, pomislio je. Uzbudilo ga je to čak i kad reči nisu bile pohvalne za njegovu majku, o kojoj su, izgleda, rado pevali. Guja, kuja, krmača, krastača, Kraljica zveri, sveštenicima ga meri. Ah! Bio je tu vojskovođin jarkocrveni vexillum propo nere, na štapu u dubokoj cevi koju je drţao čovek odeven u lavlju koţu; kad vojskovođa postavi šator, vijoriće se pred njim. Oktavijan, najzad! Kao i ostali njegovi legati, i on je išao peške i bio odeven neupadljivo, u koţnu halju jednostavne smeđe boje. Zlatna kosa ga

305 je odala čak i da jarkocrveni steg nije. Tako je mali\ Ne viši od pet i po stopa, pomislio je Cezarion, zapanjen. Vitak, preplanuo, lepog lica, ah ne ţenskastog, mahao je malim ruţnim rukama u skladu s (pristojnom) pesmom. „Cezare Oktavijane!“, uzviknuo je skidajući kapuljaču. „Cezare Oktavijane, dolazim da se dogovorimo!" Oktavijan se ukopao u mestu, pa se polovina njegove vojske koja je bila iza njega zaustavila, a oni ispred su nastavili dok mlađi legat na konju nije odjahao napred. Na jedan neverovatan, vrtoglavi trenutak Oktavijan je zaista pomislio da gleda Boţanskog Julija onakvog kakav je morao izgledati da se moţe prikazati kao duh. A onda su mu zaslepljene oči opazile neupadljivu boju ogrtača, mladića koji ima crte Boţanskog Julija i shvatio je da je to Cezarion. Sin Kleopatre i njegovog boţanskog oca. Ptolemej Petnaesti Cezar od Egipta. Dva starija muškarca dojahala su na kamilama; Oktavijan se naglo obratio Statiliju Tauru. „Uhvati ih i dečaku stavi kapuljaču, Taure! Smesta!“ Dok su vojnici spuštah breme s leđa i ramena odavno naviknutih na teret i određene manje skupine otišle do obliţnjeg Mareotskog jezera da donesu vodu, Oktavijanov zapovednički šator podignut je na brzinu. Nije se moglo izbeči prisustvo njegovih zapovednika u predstojećem razgovoru ili barem na početku razgovora; i Mesala Korvin i Statilije Taur opazili su otkrivenu zlatnu glavu, privid Boţanskog Julija duh? „Odvedi onu dvojicu i smesta ih pogubi“, rekao je Tauru, ,,a onda se vrati. Ne dozvoli da iko s njima razgovara pre no što umru, pa ostani dok se to ne obavi, je li jasno?“ Trojica ljudi putovali su s Oktavijanom više po izboru nego zbog ikakvog vojnog umeća, koje i nisu imah. Jedan je bio plemić, a druga dvojica njegovi sopstveni oslobođenici. Gaj Prokulej je bio polubrat Meceninog šuraka Varona Murene, čoveka čuvenog po obrazovanju i blagoj naravi. Gaj Julije Tirs i Gaj Julije Epafrodit bili su Oktavijanovi robovi i sluţili su mu toliko dobro da ih je posle manumisije ne samo uzeo u svoju sluţbu već im je poklonio i

306 poverenje. Jer takvog čoveka kakav je Oktavijan izludelo bi neprestano višemesečno društvo vojnih ljudi poput njegovih starijih legata. Zato su tu bili Prokulej, Tirs i Epafrodit. Kako su svi Oktavijanovi zapovednici, od Sabina preko Kalvina do Korvina, shvatali daje njihov gospodar osobenjak, niko se nije uvredio niti naljutio otkrivši da Oktavijan u pohodu voli da obeduje sam to jest, s Prokulejem, Tirsom i Epafroditom. Trebalo je malo vremena da se Oktavijan povrati od zaprepašćenja, i to iz mnogih razloga, a pre svega zato što je pronašao riznicu Ptolemeja sledeći do poslednjeg slova opis mesta kako mu ga je preneo njegov boţanski otac. To je izveo sa svoja dva oslobođenika; nijedan rimski plemić nikad neće videti šta se nalazi u stotinama malih prostorija u mnoštvu onih malih zamršenih podzemnih hodnika što počinju u Ptahovom svetilištu i do kojih se stizalo pritiskom na određeni kartuš i silaskom u mračnu unutrašnjost. Nakon što je nekoliko sati lutao kao rob primljen u Elisijska polja, okupio je svoje ,,mazge“ Egipčane koji su preko očiju imah povez sve dok nisu dobrano zašli u hodnike, a onda počeli da iznose ono što je Oktavijan smatrao da će mu trebati da bi Rim ponovo postavio na noge uglavnom zlato, nešto lapis lazulija, gorskog kristala i alabastera koji će dati vajarima da sačine divna umetnička dela što će krasiti rimske hramove i javna mesta. Kad je opet izašao na svetlost dana, njegova kohorta je poubijala Egipćane i preuzela povorku kola već na putu ka Peluziju i brodu koji će ih odneti u Rim. Vojnici su moţda nagađali šta je u sanducima na osnovu njihove teţine, ah niko nije otvorio nijedan jer je na svakom stajao pečat sa sfingom. Kad mu je s pleća palo breme pri pogledu na više bogatstva no što je i sanjao da postoji, Oktavijan je bio toliko ushićen, slobodan i bezbriţan da njegovi legati nisu mogli dokučiti šta je to u Memfisu što ga je toliko izme nilo. Pevao je, zviţdao, bezmalo poskakivao od radosti kad je vojska krenula drumom ka Aleksandriji, jazbini Kraljice zveri. S vremenom će im se, naravno, razjasniti šta se moralo dogoditi u Memfisu, ali tada će i oni a i sve ono zlato ponovo biti u Rimu, a svaka prilika da neku sitnicu sakriju u sinus toge biće izgubljena.

307 Kad ga je Cezarion pozdravio ni petnaest milja od trkališta i predgrađa Aleksandrije, Oktavijan još nije smislio čitavu strategiju. Zlato je bilo na putu ka Rimu, da, ali šta da radi s Egiptom i kraljevskom porodicom? S Markom Antonijem? Kako najbolje čuvati riznicu Ptolemeja? Koliko ljudi zna kako da joj pristupi? Kome je od svojih mogućih saveznika, od kralja Parćana do Artavazda od Jermenije, Kleopatra rekla za nju? O proklet da je dečak što se ovako neočekivano i nenajavljeno pojavio! Pred čitavom vojskom! Kad se Statilije Taur vratio, Oktavijan je kratko klimnuo glavom. „Uvedi ga, Taure. Lično.“ Ušao je, i dalje pokrivene glave, ali je brzo zbacio ogrtač i stajao u običnoj koţnoj tunici za jahanje. Toliko visok! Viši nego što je bio Boţanski Julije. Oktavijanovi zapovednici su se svi zaprepastili. „Šta radiš ovde, kralju Ptolemeju?“, upitao je Oktavijan iz kurulske stolice od slonovače u koju se smestio. Neće biti rukovanja ni srdačne dobrodošlice. Nikakvog lice merja. „Došao sam da se dogovorimo." „Je li te majka poslala?" Mladić se nasmejao otkrivajući još jednu sličnost s Boţanskim Julijem. „Ne, naravno da nije! Misli da sam na putu ka Bereniki, odakle treba da plovim u Indiju." „Bolje bi postupio da si je poslušao." „Ne. Ne mogu je ostaviti ne bih je ostavio da se sasvim sama suoči s tobom." „Ima Marka Antonija." „Ako sam ga dobro procenio, on će biti mrtav." Oktavijan se protegnuo, zevnuo dok mu oči nisu za suzile. „Vrlo dobro, kralju Ptolemeju, dogovoriću se s tobom. Ali ne pred ovolikim ušima. Gospodo legati, slobodni ste. Setite se zakletve koju ste poloţili meni lično. Ne ţelim da se ovo dalje došapne ni jednom jedinom čo veku niti o ovome danas moţete razgovarati među sobom. Je li jasno?" Statilije Taur je klimnuo potvrdno; on i ostali legati su otišli. „Sedi, Cezarione." Prokulej, Tirs i Epafrodit su se smestili uz bočnu stranu šatora

308 izvan pogleda obojice učesnika u ovoj drami, jedva dišući od straha. Cezarion je seo; plavozelene oči bile su jedino na njemu što nije nasledio od Boţanskog Julija. „Šta misliš da ti moţeš postići što Kleopatra ne moţe?“ „Mirno raspoloţenje, za početak. Ti me ne mrziš kako bi i mogao kad se nikad nismo sreli? Ţelim da tebi kao i Egiptu donesem koristan mir." „Iznesi svoje predloge." „Da se moja majka povuče iz javnog ţivota u Memfis ili u Tebu. Da njena deca, čiji je otac Marko Antonije, odu s njom. Da ja vladam u Aleksandriji kao kralj i u Egiptu kao faraon. Kao klijent Gaja Julija Cezara sina Boţanskog Julija, kao njegov najodaniji, najverniji kraljklijent. Daću ti sve zlato koje traţiš, kao i ţito da hraniš Italiju." „Zašto bi ti vladao mudrije nego što je tvoja majka?“ „Zato što sam ja rođeni sin Gaja Julija Cezara. Već sam počeo ispravljati greške koje su počinili mnogi naraštaji porodice Ptolemeja ustanovio sam poklon u ţitu za sirotinju, aleksandrijska građanska prava dao sam svim stanovnicima Aleksandrije i radim na ustanovljavanju izbora." „Hmmm. Vrlo cezarovski, Cezarione." „Našao sam, vidiš, njegove spise one koji sadrţe njegove namere za Aleksandriju i Egipat kako bih ih izveo iz ustajalosti koja u Egiptu traje hiljadu godina. Uvideo sam da su njegove zamisli ispravne, da smo ogrezli u nemilosrdni valov povlastica za više klase." „O zaista govoriš kao on!“ „Hvala ti.“ „Zajednički nam je boţanski otac, tačno je", rekao je Oktavijan, „ali ti daleko više ličiš na njega." „Tako mi je majka uvek govorila. I Antonije." „Zar ti nije palo na pamet šta to znači, Cezarione?" Mladić je gledao bezizrazno. „Ne. Šta bi to moglo značiti izuzev da je to činjenica?" „Ĉinjenica. Tu je ukratko nevolja." „Nevolja?" „Da." Oktavijan je uzdahnuo i skrstio krive prste. „Da ne

309 izgledaš igrom slučaja kao što izgledaš, kralju Ptolemeju, pristao bih da se dogovorim s tobom. Ovako, nemam izbora. Moram te usmrtiti." Cezarion se zaprepastio, krenuo da ustane, pa malak sao. „Hoćeš da kaţeš da ću sa svojom majkom hodati u tvojoj trijumfalnoj povorci i da će me potom čekati da vitelj? Ali zašto? Zašto je moja smrt neophodna? A kad smo kod toga, zašto je neophodna i smrt moje majke?" „Grešiš, sine Cezarov. Nikad nećeš hodati u mojoj trijumfalnoj povorci. U stvari, ne bih te pustio da priđeš Rimu ni na hiljadu milja. Zar ti niko nikad nije ništa objasnio?" „O čemu ti to?“, upitao je Cezarion gledajući ogorčeno. „Ne igraj se više sa mnom, Cezare Oktavijane!" „Tvoja sličnost s Boţanskim Julijem predstavlja pret nju za mene." „Ja, pretnja zbog sličnosti? To je bezumno!" „Sve samo nije bezumno. Slušaj me i ja ću ti objasniti čudno je da ti to majka nikad nije objasnila! Moţda je mislila da bi je ti, ako saznaš, smesta izbacio s Kapitola! Ne, sedi i slušaj! Govorim otvoreno o Kleopatri, ah ne da bih te izazivao nego zato što je ona moj neumoljivi neprijatelj. Dragi moj dečače, morao sam da kopam rukama i nogama, svom svojom snagom, da ustanovim svoju nadmoć u Rimu. Ĉitavih četrnaest godina! Počeo sam kad mi je bilo osamnaest, usvojen kao rimski sin mog boţanskog oca. Prihvatio sam nasleđe i povinovao mu se iako su mi se protivili mnogi ljudi, uključujući Marka Antonija. Sada imam trideset dve godine i kad ti budeš mrtav najzad sam bezbedan. Moja mladost nije bila kao tvoja. Bio sam bolešljiv i slab. Ljudi su se sprdali na račun moje hrabrosti. Nastojao sam da izgledam kao Boţanski Julije uveţbavao njegov osmeh, nosio čizme s potpla tama da bih izgledao viši, oponašao njegov izgovor i be sednički postupak. Dok najzad, kad je ovozemaljski lik Boţanskog Julija izbledeo iz sećanja ljudi, nisu mislili da je morao izgledati kao ja. Je li ti sada jasnije, Cezarione?" „Ne. Ţalim zbog tvojih nevolja, rođače, ah ne uspe vam da shvatim kako je moj izgled povezan s tim.“ „Izgled je stoţer na kojem se zasniva moj put. Ti nisi Rimljanin i

310 nisi odgojen kao Rimljanin. Ti si stranac." Oktavijan se nagnuo napred, sevajući očima. „Dopusti mi da ti kaţem zašto su Rimljani, razloţan i razuman narod, obogotvorili Gaja Julija Cezara, što nimalo nije u rimskoj prirodi. Voleli su ga! Priča se za mnoge vojskovođe da bi njihovi vojnici dah ţivot za njih, ali samo za Gaja Julija Cezara da bi za njega ţivot dao čitav narod Rima i Italije. Kad je išao Forumom, sporednim ulicama ili sirotinjskim krajem Rima ili nekog drugog italskog grada, prema ljudima koje je susretao ophodio se kao prema sebi ravnima šalio se s njima, slušao njihove pričice o jadima, pokušavao da pomogne. Rođen i odrastao među straćarama u Suburi, među proleterima se kretao kao jedan od njih govorio je njihovim jezikom, spavao s njihovim ţenama, ljubio njihovu smrdljivu novorođenčad i plakao kad bi ga ganule njihove muke kao što se često događalo. A kad su ga ubili oni tašti, pravi skorojevići i poklonici novca, narod Rima i Italije nije mogao podneti da ga izgubi. Oni su od njega stvorili boga, a ne Senat! U stvari, Senat je predvođen Markom Antonijem! pokušao na sve načine da uništi cezaropo klonstvo. Bez uspeha. Njegovi klijenti bih su brojni kao čitava legija, a ja sam ih nasledio uz njegovo bogatsvo.“ Ustao je, zaobišao radni sto, stao pred naizgled uznemirenog mladića i pogledao ga. „Dopustim li da te narod Rima i Italije vidi, Ptolemeju Cezare, zaboraviće na sve drugo. Primiče te u svoja srca i naručja izbezumljeni od radosti a ja? Biću zaboravljen preko noći. Ĉetrnaestogodišnji rad će biti zaboravljen. Ulizički Senat će ti se dodvoravati, proglasiti te rimskim građaninom i verovatno ti već sledećeg dana podariti konzulat. Vladaćeš ne samo Egiptom i Istokom, već Rimom, nesumnjivo šta god odlučiš da budeš, bilo di ctator perpetuus bilo rex. Sam Boţanski Julije počeo je ublaţavati naše mos maiorum, a onda smo ih nas trojica trijumvira ublaţili čak i više, i sad kad sam Antoniju oduzeo svaku nadu da će mi biti suparnik, ja sam nesporni gospodar Rima. Pod uslovom, to jest, da ni Rim ni Italija nikad ne vide tebe. Nameravam da Rimom i njenim posedima vladam kao samodrţac, mladi Ptolemeju Cezare. Jer Rim je napokon baš u pravom stanju da prihvati vladavinu samodršca.

311 Da te ljudi u Rimu vide, prihvatili bi te. Ali ti bi vladao kao što te je naučila tvoja mama kao kralj, s Kapitola deleći pravdu, Minos na kapiji Hada. Ti u tome ne vidiš ništa loše i pored svih svojih slobodoumnih promena u Aleksandriji i Egiptu. Moja vladavina pak biće nevidljiva. Ja neću nositi ni di jademu ni tijaru da bih obznanio svoj poloţaj niti ću svojoj miloj ţeni dozvoliti da bude kraljica. Nastavićemo da stanujemo u našoj sadašnjoj kući i pustićemo da Rim misli kako njime upravlja narod. Zato moraš umreti. Da bi Rim ostao rimski." Jedno za drugim, osećanja su se smenjivala na Cezarionovom licu zaprepašćenje, ţalost, uviđavnost, gnev, tuga, razumevanje. Ali ni zbunjenost ni smetenost. „Razumem", rekao je lagano. „Zaista razumem i ne mogu ti zameriti." „Ti si pravi sin boţanskog Cezara, a po svemu što sam čuo o tebi, nasledio si njegov blistavi um. Ţao mi je što nikad neću videti jesi li nasledio i njegovo vrhunsko vojničko umeće, ah imam nekoliko vrlo dobrih zapovedni ka i ne plašim se kralja Parćana, a s njim nameravam da sklopim mir, a ne da ga napadnem. Jedan od temeljnih stubova moje vladavine biće mir. Rat je suštinski najrazornija ljudska delatnost, uništava sve, od ljudskih ţivota do novca, i neću dozvoliti rimskim legijama da određuju kakvo će stanje vladati u Rimu i ko će njime upravljati." Sada govori, osetio je Cezarion, kako bi odloţio pogubljenje. O, mama! Zašto mi se nisi poverila? Zar nisi znala ono što mi je Cezarov pravi rimski sin upravo rekao? Antonije je morao znati, ah Antonije je bio tvoja lutka. Ne zato što si mu davala opojna sredstva ili zato što se ponekad opijao, već zato što te je voleo. Trebalo je da mi kaţeš. A onda, moţda nisi to shvatala, Antonije je moţda bio isuviše obuzet ţeljom da ti pokaţe kako je dostojan tvoje ljubavi da bi moje nevolje smatrao vaţnim... Cezarion je sklopio oči, naloţio sebi da misli, da onaj sjajni um smisli rešenje njegovih neprilika. Postoji li i najmanji izgled za

312 bekstvo? Ne osećajući ni najmanju nadu, uzdahnuo je. Ne, nema izgleda za bekstvo. Jedino što moţe učiniti jeste da Oktavijanu oteţa ubistvo, da izjuri iz šatora vičući da je Cezarov sin nije čudo što je Taur onako zurio u njega! No bi li njegov otac ţeleo da se tako ponaša njegov nerimski sin? Ili bi Cezar od njega zahtevao krajnju ţrtvu? Znao je odgovor i ponovo je uzdahnuo. Oktavijan je Cezarov pravi sin po Cezarovoj sopstvenoj ţelji i volji; ni pomena o njegovom drugom sinu u Egiptu. A kad se sve sagleda, ono što je Cezar ce nio više od svega u svom ţivotu bio je dignitas. Dignitas! Ta najveća od rimskih vrlina, lična postignuća, dela, snaga čoveka. Ĉak i u svojim poslednjim trenucima Cezar je u celosti očuvao svoj dignitas; umesto da se bori i dalje, onaj delić vremena koji mu je preostao iskoristio je da jednim naborom toge prekrije lice, a drugi povuče preko kolena kako Brut Kasije i ostali ne bi videli izraz njegovog lica na samrti niti mu ugledali polni ud. Da, pomislio je Cezarion, i ja ću sačuvati svoj dignitas! Umreću kako mi priliči, prekrivenog lica i uda. Biću dostojan svog oca. „Kad ću umreti?“, upitao je mirnim glasom. „Sada, u ovom šatoru. Taj posao moram obaviti sam jer to ne mogu poveriti nikom drugom. Ako ti smrt bude bolnija zbog moje neumešnosti, izvinjavam se zbog toga." „Moj otac je rekao: ‟Neka bude neočekivana.‟ Sve dok to budeš imao na umu, Cezare Oktavijane, biću zadovoljan." „Ne mogu ti odrubiti glavu." Oktavijan je bio vrlo bled, a nozdrve su mu se širile dok se trudio da umiri usne. Na njima se ukazao iskrivljen osmeh. „Nemam tu snagu mišića ni toliku hrabrost. A i ne ţelim da ti vidim lice. Tirse, dodaj mi onu tkaninu i ono uţe." „Kako onda?" upitao je Cezarion ustavši. „Mačem ispod rebara u srce. Ne pokušavaj da pobe gneš, to ti neće promeniti sudbinu." „To mi je jasno. Javnije, ali mnogo gadnije. No beţaću ako ne pristaneš na moje uslove."

313 „Navedi ih." „Da budeš blag prema mojoj majci." „Biću blag." ,,I prema mojoj maloj braći, mojoj sestri?" „Neće im nedostajati ni vlas s glave." „Imam li tvoju reč?" „Imaš.“ „Onda sam spreman." Oktavijan je Cezarionu glavu obmotao tkaninom i oko vrata mu vezao uţe kako se toboţnja kapuljača ne bi pome rila. Tirs mu je pruţio mač; Oktavijan je proverio oštricu i video daje oštra kao brijač. Tada je pogledao u zemljani pod, namrštio se, pa glavom dao znak prebledelom Epafroditu. „Pomozi mi, Dite." Oktavijan je uhvatio Cezariona za ruku. „Pomeraj se s nama", rekao je i pogledao u belu tkaninu. „Kako si hrabar! Disanje ti je plitko i mirno." Glas koji je mogao pripadati Marku Antoniju začuo se ispod kapuljače. „Prestani da pričaš i završi s tim već jednom, Oktavijane!" Ĉetiri koraka dalje nalazio se jarkocrveni persijski čilim; Epafrodit i Oktavijan su Cezariona pomerali dok nije stajao na njemu; više se nije moglo odlagati. Završi s tim, Oktavijane, završi s tim! Postavio je mač i zario ga jednim brzim pokretom s više snage no što je mislio da ima; Cezarion je uzdahnuo i srušio se na kolena, a Oktavijan za njim i dalje steţući orla od slonovače jer nije mogao da ga pusti. „Je li mrtav?“, upitao je pogledavši uvis. „Ne, ne! Šta god da radiš, ne otkrivaj mu lice!" „Ţila na vratu mu ne kuca, Cezare", kazao je Tirs. „Onda sam to dobro izveo. Umotaj ga u čilim." „Pusti mač, Cezare." Uzbuđenje ga je protreslo; prsti su mu se opustih i najzad je ispustio mač. „Pomozi mi da ustanem." Tirs je telo umotao u čilim, ali je bilo toliko dugačko da su mu virila stopala. Velika stopala, kao Cezarova.

314 Oktavijan se skljokao u najbliţu stolicu s glavom među kolenima, boreči se za vazduh. „0, nisam ţeleo da to učinim!" „To se moralo učiniti", kazao je Prokulej. „Šta sad?" „Pozovi šest neboraca s lopatama. Neka mu odmah ovde iskopaju grob." ,,U šatoru?", upitao je Tirs, koji je izgledao kao bolestan. „Zašto ne? Brţe, Dite! Ne ţelim da ovde provedem noć, a ne mogu izdati naređenje dok dečak ne bude sahranjen. Ima li prsten?" Tirs se zavukao pod ćilim, pa se pojavio s prstenom. Uzimajući ga jednom rukom dobro je, dobro, ne drhti Oktavijan je zagledao prsten. Na njemu je bilo urezano ono što Egipćani zovu Ureus, uspravljena kobra. Kamen je bio smaragd, a po ivici je nešto bilo napisano hijeroglifima. Ptica, oko iz kojeg pada suza, nekoliko ta lasastih crta, još jedna ptica. Dobro, posluţiće. Ako ga mora pokazati kao dokaz Cezarionove sudbine, posluţiće. Stavio ga je u svoju kesu. Sat docnije legije i konjica ponovo su bile u pokretu, ali nisu daleko odmakli aleksandrijskim drumom; Oktavijan je odlučio da nekoliko dana logoruje i uljuljka Kleopatru kako bi mislila da joj je sin pobegao i putovao ka Indiji. Iza njih, gde je šator stajao onako kratko, nalazilo se parče ravne, paţljivo nabijene zemlje; pod njom, na dubini od punih šest stopa, leţalo je telo Ptolemeja Petnaestog Cezara, faraona Egipta i kralja Aleksandrije, umotano u ćilim, natopljen njegovom krvlju. Sve se vraća, sve se plaća, pomislio je Oktavijan te noći u istom onom šatoru, podignutom na drugom me stu, neuznemiren Antonijevom pobedom nad prethodnicom. O Onoj ţeni već postoji legenda, a jedan njen deo glasi da se, kako bi videla Cezara, prokrijumčarila umotana u ćilim. Cezar je pričao da je to bila jeftina prostirka od rogoza, ali su je istoričari pretvorili u veoma lep čilim. Sada je svršeno s njenim nadama i snovima, okončanim u ćilimu. A ja se najzad mogu opustiti. Najveća opasnost koja mi je pretila uklonjena je zauvek. Umro je hrabro, to mu moram priznati.

315 Nakon onog poraza poslednjeg dana jula kad se Antonijeva vojska predala, Oktavijan je odlučio da u Aleksandriju ne uđe kao osvajač, na čelu ogromne konjice i legija koje su se protezale miljama. Ne, u Kleopatrin grad će ući tiho, neupadljivo. Samo on, Prokulej, Tirs i Epafrodit i, naravno, njegova germanska telesna straţa. Nema svrhe izlagati se ubici i bodeţu zarad bezimenosti. Starije legate je ostavio na trkalištu da pokušaju popisati Antonijeve vojnike i napraviti nekakav red u velikom meteţu. Primetio je, međutim, da narod Aleksandrije ne pokušava da beţi. To je značilo da su se pomirili s prisustvom Rima i da će slušati njegove glasnike kad budu objavljivah sudbinu Egipta. Kad mu je Kornelije Gal javio da je udaljen nekoliko milja na zapad, Oktavijan mu je naloţio da njegovo brodovlje zaobiđe aleksandrijske dve luke i usidri se na pravcima nedaleko od trkališta. „Kako je lepo!“, rekao je Epafrodit dok je četvorka prilazila Sunčevoj kapiji nakon što je svanulo na kalende, prvog dana sekstila. I zaista je bilo, jer je Sunčeva kapija na istočnom kraju Kanopskog puta bila sagrađena iz dva ogromna stuba povezana nadvratnikom, četvrtastim i uobičajenim za Egipat svakome ko je video Memfis. Ah boje su blistale pod zlatnim zracima izlazećeg sunca, a jednostavan beli kamen izgledao je kao pozlaćen svakog jutra u ovo vreme. Publije Kanidije je čekao nasred izuzetno široke ulice odmah posle kapije, na riđem konju. Oktavijan je dojahao do njega i zaustavio se. „Nameravaš li opet da pobegneš, Kanidije?*1 „Ne, Cezare, završio sam s beţanjem. Predajem ti se uz samo jedan zahtev. Da poštuješ moju hrabrost pruţajući mi brzu smrt. Na kraju krajeva, mogao sam se baciti na svoj mač.“ Hladne sive oči zamišljeno su gledale Antonijevog zapovednika. „Odrubljivanje glave, ali nikakvo bičeva nje. Moţe?“ „Da. Hoću li ostati građanin Rima?“ „Ne, bojim se da nećeš. Ima još nekih senatora koje treba

316 zastrašiti." „Neka bude tako." Kanidije je podbo konja i nastavio da jaše. „Predaću se Tauru." „Ĉekaj!" uzviknuo je oštro Oktavijan. „Marko Antonije gde je?" „Mrtav." Ţalost je preplavila Oktavijana snaţnije i iznenadni je nego što je očekivao; sedeo je milujući svog javnog konja i plakao gorko dok su Germani u čudu razgledali Kanopski put, a njegova tri prijatelja poţelela da nisu tu. „Bili smo rođaci, nije moralo doći do ovoga." Oktavijan je oči obrisao Prokulejevom maramicom. „O, Marko Antonije, jadna budalo!" Ukrašeni zid Kraljevske četvrti razdvajao je Kanopski put od palata i zgrada što su se nalazile u njoj; blizu njegovog kraja gde se spajao s neravnom stranom Akrona, pozorišta koje je nekad bilo tvrđava, stajala je kapija Kraljevske četvrti. Niko je nije čuvao; kapija je bila širom otvorena za sve. „Zaista nam treba vodič kroz ovaj lavirint", rekao je Oktavijan zastavši da pogleda raskoš svuda oko sebe. Kao da je bio u stanju da izusti ţelju i da mu se ostvari ma šta da je poţeleo, jedan stariji muškarac se pojavio između dve male dorske palate od mermera i išao ka njima noseći u levoj ruci dugačku zlatnu palicu. Veoma visok i lep, muškarac je na sebi imao nabrani laneni ogrtač obojen purpurom i oko struka širok zlatan pojas optočen dragim kamenjem; slagao mu se s ogrlicom na vratu, narukvicama na obe gole mišićave podlaktice. Na glavi nije imao ništa izuzev dugih sedih uvojaka povezanih širokom trakom zlatom prošivene purpurne tkanice. „Vreme je da se sjaše", rekao je Oktavijan skliznuvši na tlo, popločano uglačanim mrkim mermerom. „Arminije, čuvaj kapiju. Ako mi budeš potreban, poslaću Tirsa. Ne veruj nikom drugom." „Cezare Oktavijane", rekao je pridošlica poklonivši se duboko. „Cezar je dovoljno. To ‟Oktavijan‟ dodaju samo moji neprijatelji. A ti si?" „Apolodor, kraljičin kraljevski namesnik." „O dobro. Odvedi me njoj."

317 „Bojim se da je to nemoguće, domine." „Zašto? Je li pobegla?" upitao je steţući pesnice. „O, pošast odnela tu ţenu! Hoću da se ovo završi!" „Ne, domine, ovde je, ah u svojoj grobnici." „Mrtva? Mrtva? Ne moţe biti mrtva, ne ţelim da bude mrtva!" „Nije, domine. U svojoj je grobnici, ali ţiva." „Odvedi me tamo." Apolodor se okrenuo i zaputio u zagonetni lavi rint zgrada, a Oktavijan i njegovi prijatelji su ga sledili. Ubrzo su naišli na još jedan od onih visokih zidova sa ţivopisnim slikama u dve ravni i neobičnim zapisima, hijeroglifskim kako je Oktavijan naučio u Memfisu. Svaki, štapu nalik znak bio je reč, ali njemu nerazumljiva. „Sada ćemo ući u Semu", rekao je Apolodor zastav ši. „Ovde su sahranjeni članovi porodice Ptolemeja, kao i Aleksandar Veliki. Kraljičina grobnica je uza zid ka moru, ovde.“ Pokazao je na četvrtastu građevinu od crvenog kamena. Oktavijan je pogledom obuhvatio velika bronzana vrata, skelu i čekrk, korpu. „Makar neče biti teško izvesti je odatle11, kazao je. „Prokuleju, Tirse, uđite kroz otvor na vrhu skele.“ „Ako učiniš to, domine, ona će čuti da stiţeš i umreće pre no što tvoji ljudi stignu do nje“, kazao je Apolodor. „Cacat! Moram da razgovaram s njom i ţelim je ţivu!“ „Postoji cev ovde, pored vrata. Duni u nju i to će njenom veličanstvu dati znak da neko spolja ima da kaţe nešto.“ Oktavijan je dunuo. Na to se začuo glas, zaprepašćujuće razgovetan, ah promukao. ,,Da?“, pitao je. „Ja sam Cezar i ţelim da razgovaram s tobom. Otvori vrata i izađi." „Ne, ne!“, začule su se dve reči izgovorene cikom. „Neću razgovarati s Oktavijanom! S bilo kim samo ne s Oktavijanom! Neću izaći, a ako pokušaš da uđeš, ubiću se!“ Oktavijan je dao znak Apolodoru, koji je izgledao iscrpljeno. „Reci njenom neprijatnom veličanstvu da je ovde sa mnom Gaj Prokulej i pitaj hoće li razgovarati s njim.“ ,,Prokulej?“, začuo se tanki jasni glas. „Da, razgovara ću s

318 Prokulejem. Antonije mi je na samrti rekao da mogu verovati Prokuleju. Neka govori." „Kroz ovo neće moći da razlikuje glasove", došapnuo je Oktavijan Prokuleju. No očigledno je mogla da uoči razliku između glasova jer kad je Oktavijan, dozvolivši joj da razgovara s Prokulejem, pokušao da se umeša u ovaj neobični razgovor, prepoznala ga je i nije htela da razgovara. Nije htela da govori ni s Tirsom ni sa Epafroditom. „Ne mogu da verujem!“, uzviknuo je Oktavijan. Obrušio se na Apolodora. „Donesi vino, vodu, hranu, stolice i sto. Ako moram da nagovorim njeno neprijatno veličanstvo da izađe iz ove tvrđave, neka nam makar bude udobno." Ali udobnost nije bila moguća za sirotog Prokuleja; cev je bila postavljena isuviše visoko na zid da bi mogao sedeti na stolici, iako se posle nekoliko sati Apolodor pojavio s visokom stolicom koju je, pretpostavio je Oktavijan, namenski napravio, pa je zato prošlo toliko vremena. Prokuleju je naređeno da uve ri Kleopatru da je bezbedna, da Oktavijan nema na meru da je ubije i da su joj deca bezbedna. Deca su joj bila najveća briga, i to ne samo njihova bezbed nost nego i sudbina. Dok Oktavijan ne pristane da jedno od njih vlada u Aleksandriji a drugo u Tebi, nije htela da izađe. Prokulej se svađao, molio, nagovarao, preklinjao, ponovo svađao, ulagivao, navaljivao, sve bezuspešno. „Ĉemu ova farsa?", upitao je Tirs Oktavijana kad je pao mrak i sluge iz palate stigle s bakljama da osvetle deo gde su se nalazili. „Mora znati da joj ne moţeš obećati to što traţi! I zašto neće da razgovara neposredno s tobom? Zna da si ovde!" „Zato što se plaši da, ukoliko razgovara neposredno sa mnom, niko drugi neće čuti šta kaţemo. Ovo je njen način da se njene reči nekako trajno zabeleţe zna da je Prokulej učenjak, da zapisuje događaje." „Sigurno moţemo ući odozgo dok je mrak?" „Ne, još nije dovoljno umorna. Ţelim da bude toliko iznurena da postane neoprezna. Tek tada moţemo ući.“ „Trenutno sam ti, Cezare, glavna nevolja ja“, kazao je Prokulej.

319 „Klonuo sam, um mi se muti. Spreman sam da učinim sve za tebe, ali mi telo otkazuje." U tom trenutku stigao je Gaj Kornelije Gal; lepo lice bilo mu je odmorno, a sive oči budne. Oktavijan je došao na zamisao. „Pitaj njeno neprijatno veličanstvo hoće li razgovarati s drugim ali podjednako uglednim piscem", rekao je. „Kaţi joj da si bolestan ih da te zovem kaţi joj nešto, bilo šta!" „Da, razgovaraću s Galom", kazao je glas, sad kad je proteklo dvanaest sati ne onako odlučan. Razgovor je još trajao kad je sunce izašlo i nastavio se kako je odmicalo jutro dvadeset četiri sata. Srećom, mala površina ispred vrata bila je dobro zaštićena od let njeg sunca. Glas joj je postao veoma slab; zvučala je sada kao da više nema snage da zapoveda, ali imajući Oktaviju za sestru, Oktavijan je znao koliko se uporno ţena bori za svoju decu. Najzad je, kad je podne odavno prošlo, klimnuo glavom. „Prokuleju, razgovaraj opet ti. To će je razbuditi, usredsrediće se na cev. Gale, povedi moja dva oslobođe nika i uđi u grobnicu kroz otvor. Hoću da se to obavi nečujno ništa da ne zvecne, ne zaškripi, ne šušne. Ako uspe da se ubije, gurnuću vas svojom rukom duboko u govna." Kornelije Gal je bio poput mačke, vrlo tih i gibak; kad su sva trojica stajali kod otvora, odlučio je da se dole sam spusti niz uţe. Pri slaboj svetlosti baklje ugledao je Kleopatru i njene dve pratilje zbijene oko cevi za govor; kraljica je ţivo mahala rukama dok je govorila, sasvim usredsređena na Prokuleja. Jedna sluškinja ju je pridrţavala ispod desnog pazuha, druga ispod levog. Gal se kretao munjevito. I pored toga, snaţno je kriknula i bacila se ka bodeţu na obliţnjem stolu; oteo joj je bodeţ i s lakoćom je zgrabio iako su ga dve iscrpljene sluškinje greba le i udarale. Tada su mu se priDruzili Tirs i Epafrodit i tri ţene su savladane. Tridesetosmogodišnji muškarac u punoj snazi, Gal je ţene prepustio brizi oslobođenika, podigao dve teške bronzane poluge s vrata, odmaknuo ih i otvorio grobnicu. Svetlost je nadrla; zatreptao je, zaslepljen. Kad su ţene izvedene napolje, doslovce iznete, sam Oktavijan je

320 nestao. Nikako nije nameravao da se suoči s Kraljicom zveri ni u tom trenutku ni za još mnogo dana. Gal je kraljicu u naručju odneo u njene lične odaje, a dvojica oslobođenika nosila su Harmion i Iru. Homo novus stariji legat zaprepastio se Kleopatrinim izgledom kad je svetlost dana pala na nju; haljina kruta i ulepljena od krvi, dojke obnaţene i prekrivene dubokim ogrebotinama, kosa umršena i ponegde iščupana iz korena. „Ima li ona lekara?“, upitao je Apolodora. „Da, domine." „Onda ga smesta pozovi. Cezar ţeli da kraljica bude čitava i zdrava, namesniče.“ „Je li nam dozvoljeno da joj pomognemo?" „Šta je rekao Cezar?" „Nisam se usudio da pitam." „Tirse, idi i saznaj", naredio je Gal. Odgovor je stigao odmah: kraljici Kleopatri se ne srne dozvoliti da napusti sopstvene odaje, ali svako ko joj je potreban moţe da joj dođe i sve što traţi treba joj dati. Zlatnih očiju ogromnih i praznih, Kleopatra je leţala na sofi, sada nimalo kraljevska pojava. Gal joj je prišao. „Kleopatra, čuješ li me?“ ,,Da“, zakreštala je. „Dajte joj vina!“, prasnuo je i sačekao dok nije popila neki gutljaj. „Kleopatra, donosim ti poruku od Cezara. Moţeš se slobodno kretati po svojim odajama, jesti šta god ţeliš, sluţiti se noţevima za voće i meso, videti koga god ţeliš. Ali ako sebi oduzmeš ţivot, tvoja deca će odmah biti ubijena. Je li to jasno? Razumeš li?“ „Da, razumem. Kaţi Cezaru da neću pokušati da sebi naudim. Moram ţiveti zbog svoje dece.“ Pridigla se na lakat kad je ušao egipatski sveštenik obrijane glave u pratnji dva pomoćnika. „Smem li da vidim svoju decu?“ „Ne, to nije moguće." Pala je na sofu i prekrila oči lepom rukom. „Ali još su ţivi? „Imaš moju i Prokulejevu reč da je tako.“

321 „Ako ţene ţele da budu vladari", rekao je Oktavijan svojoj četvorici prijatelja za kasnom večerom, „ne treba da se udaju i rađaju decu. Retko koja ţena moţe nadvladati majčinsku ljubav. Ĉak se i na Kleopatru, koja mora da je ubila na stotine ljudi uključujući sestru i brata moţe uticati ako se samo zapreti njenoj deci. Jedan kralj nad kraljevima je u stanju da ubije svoju decu, ali ne i kraljica kraljeva." „Koji je tvoj cilj, Oktavijane? Zašto joj ne dopustiš da okonča ţivot?“, upitao je Gal, u mislima smišljajući uzvišenu pesmu. „Ukoliko sve ovo nije da bi hodala na tvom trijumfu?" „Kleopatra je poslednji zarobljenik koga ţelim na svom trijumfu! Zar ne moţeš zamisliti naše sao sećajne bake i mame duţ puta povorke kako gledaju ovu jadnu, mršavu, sirotu ţenicu? Ona da bude pret nja Rimu? Ona, veštica, zavodnica, bludnica? Dragi moj Gale, plakali bi za njom, ne bi je mrzeli. Korita suza, reke suza, okeani suza. Ne, ona umire ovde u Aleksandriji." „Pa zašto ne sad?", upitao je Prokulej. „Zato, Gaju, što je najpre moram slomiti. Mora se podvrgnuti novoj vrsti rata ratu ţivaca. Moram igrati na njenu osetljivost, mučiti je brigom o deci, drţati je na oštrici noţa." ,,I dalje ne razumem", rekao je Prokulej nabravši čelo. „Sve je to povezano s načinom na koji će je stići smrt. Kako god da umre, čitav svet mora videti da je to njen izbor, a ne ubistvo iza kojeg stojim ja. Iz ovoga moram izaći netaknut, plemeniti Rimljanin koji se prema njoj ophodio dobro, dao joj svaku moguću slobodu kad se vratila u svoju palatu i nikad joj nije zapretio smrću. Ako se otruje, mene će okriviti. Ako se izbode noţem, mene će okriviti. Ako se obesi, mene će okriviti. Njena smrt mora toliko priličiti egipatskoj prirodi da niko ne posumnja da ja išta imam s tim." „Nisi je video", rekao je Gal uzimajući ptiče uronjeno u neobične, ukusne začine. „Ne, i ne nameravam. Još. Najpre je moram slomiti." „Dopada mi se ova zemlja", kazao je Gal, čiji je jezik zagolicala čudna mešavina ukusa na krckavoj koţici pti četa.

322 „To je izvrsna vest, Gale, jer te ostavljam ovde da njome vladaš u moje ime." „Cezare! Moţeš li to učiniti?", upitao je zahvalni pe snik. „Zar neće biti provincija pod vlašću Senata i naroda?" „Ne, to se ne sme dozvoliti. Ne ţelim da se ovamo pošalje nikakav kradljivi prokonzul ih propretor uz odobrenje Senata", odvratio je Oktavijan ţvaćući ono za šta je mislio da je egipatska biljka koja odgovara celeru. „Egipat će pripadati meni lično, baš kao što Agripa danas doslovce poseduje Siciliju. Beznačajna nagrada za moju pobedu nad Istokom." „Hoće li ti Senat udovoljiti?" „Bolje bi mu bilo." Ĉetvorica muškaraca su ga posmatrala, činilo se, u novom svetlu; ovo nije bio čovek koji se godinama uzalud borio protiv Seksta Pompeja niti se, dovodeći sve u opasnost, kockao sa spremnošću otadţbine da mu poloţi zakletvu. Ovo je bio Caesar Divi Filius, siguran da će jednog dana biti bog i nesporni gospodar sveta. Odlučan, hladan, odmeren, dalekovid, nezaljubljen u vlast radi vlasti, neumorni pobornik Rima. „Šta ćemo sada raditi?", upitao je Epafrodit. „Zauzećeš svoje mesto u velikom hodniku ispred kraljičinih odaja i beleţiti sve koji joj dolaze. Niko joj ne sme dovesti decu. Neka se muči dvetri nundinae." „Zar ne bi trebalo da se hitno vratiš u Rim?“, upitao je Gal, nestrpljiv da bude prepušten sam sebi u ovoj divnoj zemlji. „Ne pomeram se dok ne ostvarim svoj cilj.“ Oktavijan je ustao. „Napolju još ima svetlosti. Ţelim da vidim grobnicu." „Veoma lepo“, primetio je Prokulej kad su prošli odajama koje su vodile do Kleopatrine sobe sa sarkofagom, „ali u palati ima vrednijih stvari. Misliš li da je to uradila na merno kako bismo joj dopustili da zadrţi svoje dragoce nosti za zagrobni ţivot u koji veruju?“ „Verovatno." Oktavijan je razgledao sobu sa sarkofagom i sam

323 sarkofag, iz jednog komada alabastera, s kraljičinim likom na gornjem delu, izuzetno oslikanom. Od vrata u dnu sobe dopirao je neprijatan miris; Oktavijan je upao u Antonijevu sobu sa sarkofagom i ukopao se u mestu, očiju raširenih od uţasa. Nešto nalik Antoniju leţalo je na dugačkom stolu: telo uronjeno u nitrum, lice još vidljivo jer se, to su znah, Antonijev mozak morao odstraniti u malim grumenima kroz nozdrve, a šupljina u lobanji ispuniti mirom, cimetom i smrvljenim kadom. Oktavijanu se povraćalo; sveštenici koji su obavljali balsamovanje nakratko su podigli pogled, pa opet prionuli na posao. „Antonije, da bude mumija!", rekao je, „Mislim da je potrebno tri meseca da se to završi. Tek će onda ukloniti nitrum i umotati ga u zavoje. Odvratno nerimski! To je uvredilo Senat daleko više nego što je Aleksandrija." „Hoće li Kleopatra ţeleti isto?“ „O da “ „I hoćeš li dozvoliti da se ovaj ogavni postupak nastavi?“ „Zašto ne?“, upitao je Oktavijan ravnodušno, okrećući se da pođe. „Dakle, zato postoji otvor u zidu. Da sveštenici mogu dolaziti i odlaziti. Kad završe i nju i njega zaprečiće vrata i zazidati otvor“, rekao je Gal predvodeći ih. „Da. Ţelim da se oboje svedu na ovo. Tako će pripadati starom Egiptu i neće postati lemures da proganjaju Rim.“ Kako su dani lagano proticali a Kleopatra nije sarađivala, Kornelije Gaj je smislio zašto Oktavijan neće da vidi kraljicu plaši se nje. Njegove nemilosrdne glasine protiv Kraljice zveri ophrvale su čak i njega; ako se nađe licem u lice s njom, ne zna hoće li ga nadvladati njena čarob njačka moć. U jednom trenutku počela se izgladnjivati, ali Oktavijan je to zaustavio preteći da će joj ubiti decu. Ista stara priča, ali uvek je delovala uspešno. Kleopatra je opet počela da jede. Rat ţivaca i

324 volje nemilosrdno se nastavljao između njih, a nijedan učesnik nije pokazivao znake popuštanja. Oktavijanova nepopustljivost, međutim, uticala je snaţnije na Kleopatru nego što je ona to znala; da je bila u stanju da nepristrasnije sagleda svoje nevolje, uvidela bi da se Oktavijan ne usuđuje da joj ubije decu, koja su sva bila vrlo mala. Moţda ju je zaslepilo uve renje da je Cezarion uspeo da pobegne; no ma šta da je bio razlog, uporno je smatrala da su joj deca u opasnosti. A onda, dok se sekstil bliţio kraju a septembar pomaljao preteći ravnodnevničkim burama, Oktavijan je Kleopatru potraţio u njenim odajama. Leţala je ravnodušno na sofi; ogrebotine, modrice i ostali tragovi njene ţalosti zbog Antonijeve smrti zaceli li su. Kad je ušao, otvorila je oči, pogledala, pa okrenula glavu. „Odlazite", rekao je odsečno Harmion i Iri. „Da, odlazite", kazala je Kleopatra. Privukao je stolicu uz sofu i seo razgledajući pomno; nekoliko poprsja Boţanskog Julija krasilo je prostoriju, kao i jedno divno poprsje Cezariona, koje ga je prikazivalo nedugo pre smrti jer je izgledao pre kao muškarac nego kao mladac. „Liči na Cezara, zar ne?“, upitala je prateći mu pogled. „Da, veoma." „Bolje ga drţati u ovom delu sveta, na bezbednoj udaljenosti od Rima", kazala je svojim najmilozvuč nijim glasom. „Njegov otac je uvek nameravao da mu sudbinu veţe za Egipat ja sam ta koja je na sebe uzela da mu proširi vidike, ne znajući da uopšte ne ţudi za tim. On ti, Oktavijane, nikad neće predstavljati opasnost zadovoljan je da Egiptom vlada kao tvoj kraljklijent. Najbolji način da zaštitiš sopstvene ciljeve u Egiptu jeste da ga staviš na oba prestola i zabraniš svim Rimljanima da uđu u zemlju. On će se postara ti da imaš sve što ţeliš zlato, ţito, danak, papir, lan." Uzdahnula je i protegnula se malo, svesna bola. „Niko u Rimu nikad ne mora čak ni da zna da Cezarion postoji."

325 Skrenuo je pogled s poprsja na nju. O, zaboravila sam koliko su lepe njegove oči!, pomislila je podjednako srebrne koliko i sive, toliko ispunjene svetlošću i obrubljene onako gustim, dugim providnim trepavicama. Zašto onda nikad ne otkrivaju njegove misli? Ništa više no što otkriva njegovo lice. Lepo lice, pod seča na Cezarovo, ali nije četvrtasto, oblik kostiju nije toliko vidljiv. I, za razliku od Cezara, on če sačuvati gustu zlaćanu kosu. „Cezarion je mrtav." Ponovio je: „Cezarion je mrtav." Nije odgovorila. Pogled je uperila u njegove oči i gledala ga, nepomična kao mrtvaja, a oči su joj postale ze lenkastosmeđe; s lica joj je za tili čas nestala sva boja, lepa koţa postala je sivobela. „Došao je da me vidi dok sam marširao aleksandrij skim drumom iz Memfisa, jahao je kamilu i bio s dva starija pratioca. Prepun zamisli da me moţe nagovoriti da poštedim tebe i dvostruko kraljevstvo. Tako mlad! U takvoj zabludi o čestitosti ljudi! Toliko siguran da me moţe nagovoriti. Rekao mi je da si ga poslala na put, da je trebalo da iz Berenike otplovi u Indiju. A kako sam već pronašao riznicu Ptolemeja da, gospo, Cezar te je izdao i rekao mi kako da je pronađem pre no što je umro nisam morao mučiti Cezariona da to saznam od njega. Niti bi mi rekao ma na kakve muke da je stavljen. Veoma hrabar mladić, lako sam to video. No nije mu se moglo dozvoliti da ostane u ţivotu. Jedan Cezar je dovoljan, a taj Cezar sam ja. Ubio sam ga svojom rukom i sahranio pored druma ka Memfisu u neobeleţen grob.“ Okretao je noţ. „Telo mu je umotano u ćilim.“ Zatim je prebirao po kesi o pojasu i pruţio joj nešto. „Njegov prsten, ali ga ne moţeš zadrţati. Sada pripada meni.“ „Ubio si Cezarovog sina?“ „Sa ţaljenjem, ali jesam. Bio mi je rođak, grize me sa vest. Ali sam spreman da ţivim s košmarima." Telo joj se uvijalo, treslo. „Govoriš li mi ovo da bi uţivao gledajući moj bol? Ili je to politika?1'

326 „Politika, naravno. Lično si mi velika neprijatnost, Kraljice zveri. Bila bi već mrtva samo što se na mene ne moţe gledati kao na nekog ko ima išta s tvojom smrću vrlo teško!" „Ne ţeliš me za svoj trijumf?" „Edepol, ne! Da izgledaš kao Amazonka, rado bih te naterao da hodaš u povorci, ali ne takvu kao zlostavljano, poluizgladnelo mače." „Šta je s ostalim mladićima? Antilom? Kurionom?" „Pogubljeni, kao i Kanidije, Kasije Parmenzis i Decim Turulije. Poštedeo sam Cinu on je nikogović." Suze su joj lile niz lice. ,,A Antonijeva deca?", proša putala je. „Dobro su. Neozleđena. Nedostaju im majka, otac, veliki brat. Rekao sam im da ste svi mrtvi neka svoje otplaču sad dok je primereno." Pogled mu je odlutao na statuu Boţanskog Julija u odeţdi egipatskog faraona vrlo neobično. „Ne uţivam u ovome, znaš. Ne raduje me nimalo što ti stvaram toliku patnju. Ah to ipak činim. Ja sam Cezarov naslednik! I nameravam da vladam svetom s kraja na kraj Našeg mora. Ne kao kralj, čak ni kao diktator, već kao običan senator koji ima sve moći plebejskih tribuna. Toliko ispravno! Biće potreban Rimljanin da bi se svetom vladalo kako njime treba vladati. Neko ko ne uţiva u vlasti već u poslu" „Vlast je povlastica vladara", kazala je ne razumevaju ći ga. „Koješta! Vlast je kao novac sredstvo. Vi ste budale, vi istočnjački samodršci. Niko od vas ne voli posao, rad.“ „Uzimaš Egipat." „Naravno. Ne kao provinciju u kojoj vrvi od Rimljana. Moram valjano nadgledati riznicu Ptolemeja. S vremenom će narod Egipta u Aleksandriji, Delti i duţ Nila o meni misliti kao što misle o tebi. A ja ću Egiptom upravljati bolje nego ti. Straćila si ovu lepu zemlju na rat i lično slavoljublje, potrošila novac na brodove i vojnike pogrešno verujući da brojnost uvek pobeđuje. Ono što pobeđu je je rad. I, rekao bi Boţanski Julije, red.“ „Kako ste vi Rimljani samouvereni! Ubićeš moju decu?" „Nikako! Od njih ću stvoriti Rimljane. Kad otplovim za Rim, oni će poći sa mnom. Podizaće ih moja sestra Oktavija. Najlepša i najmilija od svih ţena! Nikad nisam mogao oprostiti onom klipanu

327 Antoniju što ju je povre dio." „Odlazi", rekla je okrećući mu leđa. Spremao se da krene kad je ponovo progovorila. „Reci mi, Oktavijane, mogu li nekog poslati na selo da mi donesu malo voća?" „Ne ako ćeš ga otrovati", rekao je oštro. „Nateraću tvoje sluškinje da probaju svako parče na mestu koje im pokaţem prstom. I najmanji nagoveštaj da si umrla od otrova i ja ću biti okrivljen. I ne zamišljaj ništa pretera no! Ako pokušaš da izgleda kao da sam te ja ubio, zada viću sve troje tvoje preostale dece. Ozbiljno ti govorim! Ako me okrive za tvoju smrt, je li vaţno ako ubijem i tvoju decu?“ Setio se još nečeg i rekao: „Nisu čak ni naročito dobra deca.“ „Neće biti otrova", kazala je. „Otkrila sam jedini način na koji ću umreti a da za to ne moţeš nikako biti okrivljen. Biće jasno čitavom svetu da sam sama, svojom voljom izabrala svoju smrt. Umreću kao faraon Egipta, kako priliči i kako je valjano." „Onda moţeš poslati po voće.“ „Još nešto." „Da?" „To posebno voće poješću u svojoj grobnici. Moţeš da pregledaš kako sam umrla nakon što to bude obavljeno. Ali zahtevam da dopustiš sveštenicima da Antonija i mene balsamuju. Potom zapečati grobnicu. Ako sam ne budeš u Egiptu, to mora učiniti tvoj zamenik." „Kako ţeliš." Upijala je pogledom Cezarionovo poprsje; nema više suza, za njih je prošlo vreme. Moj lepi, lepi dečače! Koliko si bio sin svoga oca, a koliko pak nisi. Prevario si me tako pametno da nisam ni posumnjala u tvoje namere. Verovati Oktavijanu? No bio si isuviše lakoveran da shvatiš kolika si mu pretnja, nedovoljno Rimljanin. A sada leţiš u neobeleţenom grobu, bez grobnice, bez čamca da zaploviš Rekom noći, bez hrane i pića, bez udobne postelje. Mada mislim da Oktavijanu mogu oprostiti sve izuzev čilima. Njegov podrugljivi mali udarac. Ono što ne zna jeste da ti je njegova osveta

328 dala jedinstven sarkofag, dovoljan da neko vreme čuva tvoj ka. „Zovi Kaema", rekla je kad su ušle Ira i Harmion. Uvek je imao onaj bezvremeni izgled Ptahovog sveštenika, ovaj vođa reda, prognan iz svog svetilišta da bi sluţio faraonu, ali ovih dana je izgledao pomalo kao mumija. „Ne moram ti reći da je Cezarion mrtav.“ „Ne, kćeri boga Ra. Onog dana kad si me ispitivala, video sam da će ţiveti samo do svoje osamnaeste." „Umotali su ga i sahranili pored druma ka Memfisu gde bi trebalo da bude neki znak da se vojska zaustavila. Sada ćeš se, naravno, vratiti u Ptahovo svetilište, čuvati svoje dvokolice, kolica i natovarene magarce. Nađi ga, Kaeme, i sakrij ga u mumiju bika. Neće te zadrţati dugo, ako te i zadrţe uopšte. Odnesi ga u Memfis i tajno sahrani. Još ćemo mi pobediti Oktavijana. Kad budem u Svetu mrtvih, moram videti svog sina u njegovom punom sjaju.“ „Biće učinjeno", odvratio je Kaem. Harmion i Ira su plakale. Kleopatra ih je pustila da se isplaču, a onda ih ućutkala pokretom ruke. „Dosta! Vreme se bliţi, potrebno mi je da se izvesne stvari obave. Neka Apolodor pošalje po korpu svetih smokava. Potpunu. Razumete li?" „Da, veličanstvo", prošaputala je Ira. „Koju ćeš odeţdu odenuti?" upitala je Harmion. „Dvostruku krunu. Moj najbolji okovratnik, pojas i narukvice. Nabranu belu haljinu s ogrtačem s kuglicama, koji sam nosila pred Cezarom pre mnogo godina. Bez obuće. Išarajte mi kanom dlanove i stopala. Sve to dajte sveštenicima da bude spremno onog dana kad me budu stavljah u sarkofag. Već imaju svečani oklop mog voljenog Antonija, onaj koji je nosio kad je krunisao moju decu." ,,Deca?“, upitala je Ira, setivši se. „Šta je s njima?“ „Idu u Rim da ţive s Oktavijom. Ne zavidim joj.“ Harmion se nasmešila kroz suze. „Ne kad je posredi Filadelf! Pitam se je li Oktavijana udario nogom u ceva mcu? ,,Verovatno.“ „O, gospo!“, uzviknula je Harmion, izgubljena. „Nije trebalo da se ovako završi!“ ,,I ne bi da nisam srela Oktavijana. Krv Gaja Julija Cezara je

329 veoma jaka. A sad me ostavite.“ Ĉovek treba, pomislila je Kleopatra šetajući po sobi ali i dalje ne skidajući pogled s Cezarionovog poprsja, da u ovom trenutku misli o svom čitavom ţivotu, ali ja to ne ţelim. Mogu samo da mislim o Cezarionu, njegovoj pa perjastoj zlaćanoj kosi i glavi što mi leţi na nedrima dok ispija moje mleko velikim, dugim gutljajima. Cezarion koji se igra drvenim trojanskim konjem znao je ime svake od pedeset lutkica u utrobi konja. Cezarion, odlučan da ima svoja prava kao faraon. Cezarion koji podiţe ruke ka svom ocu. Cezarion koji se smeje s Antonijem. Uvek i zauvek, Cezarion. O, ali drago mi je što je gotovo! Više ni trenutka ne mogu podneti da hodam ovom dolinom suza. Greške, tuge, udarci, borbe. Udovištvo. I zbog čega? Zbog sina koga nisam razumela, dvojice muškaraca koje nisam ra zumela. Da, ţivot je dolina suza. Veoma sam zahvalna što imam priliku da iz nje odem pod svojim uslovima. Korpa smokava stigla je s porukom od Kaema, koji je pisao da je sve urađeno kao što je zapovedila, da će je Horus dočekati kad stigne, da je sam Ptah pribavio sredstvo. Okupala se temeljito, odenula jednostavnu haljinu i s Harmion i Irom otišla u svoju grobnicu. Ptice su pevale novoj zori, mirisni aleksandrijski povetarac neţno pirkao. Poljubac Iri, poljubac Harmion; Kleopatra je zbacila haljinu i stajala naga. Kad je podigla poklopac s korpe, smokve su se uskomešale kako se ogromna kraljevska kobra kretala po granicama svog zatvora. Eto! Sad! Kleopatra je prihvatila njeno telo obema rukama tik ispod raširenog klobuka kad se zaljuljala izlazeći iz korpe i ponudila joj svoja ne dra. Napala ju je uz čujan udarac, udarac toliko snaţan da se Kleopatra zateturala i ispustila je. Zmija je smesta odgmizala i sakrila se u mračni ugao; na kraju će pronaći put i izaći. Harmion i Ira su sedele s njom dok je umirala, što nije trajalo dugo, ali je bilo veoma bolno. Krutila se, grčila, pala u nemirnu besvest. Kad je nastupila njena smrt, dve ţene su se spremile za

330 sopstvenu. Iz senke su istupili sveštenici koji vrše balsamovanje da telo faraona uzmu i poloţe na goli sto. Noţ kojim su napravih rez u njenoj slabini bio je od opsidijana; kroz otvor su izvadili jetru, ţeludac, pluća i creva. Sve je oprano, umotano i napunjeno smrvljenim biljem i začinima izuzev tamjanom, zabranjenim, a onda stavljeno u ka nopsku posudu uz nitrum i smolu. Mozak će stići kasnije, nakon što dođe rimski osvajač. Kad je došao s Prokulejem i Kornelijem Galom, nitrum joj je prekrivao čitavo telo izuzev grudi i glave; znah su da Rimljani ţele da vide kako je umrla. „O, bogovi, pogledaj koliki su ubodi zmijskih zuba!“, rekao je Oktavijan pokazujući na njih. A onda se obratio glavnom svešteniku za balsamovanje: „Gde ste stavili njeno srce? Voleo bih da joj vidim srce.“ „Srce se ne odstranjuje, o veliki, a ni bubrezi", rekao je čovek klanjajući se duboko. „Ĉak i ne izgleda kao ljudsko biće.“ Oktavijan očigledno nije bio ganut, ali je Prokulej po bledeo, izvinio se i izašao. „Telo se smanjuje kad iz njega izađe ţivot“, rekao je Gal. „Znam da je bila sitna ţena, ali sada izgleda kao dete.“ ,,Varvarski!“, rekao je Oktavijan i izašao. Doţiveo je veliko olakšanje i oduševio se njenim re šenjem njihove nedoumice zmija! Savršeno! Prokulej i Gal su videli tragove zmijskih zuba, javno će posvedoči ti kako je umrla Kleopatra. Kakvo li je čudovište morala biti ta zmija!, pomislio je. Voleo bih da sam je video i to s mačem u ruci. Kasno te noći, pomalo pripit bio je to mučan mesec Oktavijan je uzmaknuo da mu sluga skine prekrivače s postelje kako bi mogao leći. Tu, sklupčana nasred postelje, leţala je sedam stopa duga kobra, debela kao muška mišica. Oktavijan je vrisnuo.

331 ŠESTI DEO PREOBRAŽAJ Od 29. do 27. godine p. n. e.

332

333 29 Kad se Kleopatrino troje ţive dece ukrcalo da isplovi ka Rimu pod starateljstvom oslobođe nika Gaja Julija Admeta, putovali su sami; kao i Boţanski Julije kad je odlazio iz Egipta, Oktavijan je odlučio da bi mogao urediti i azijsku Siriju i Anadoliju pre no što se vrati u Rim. Ugovorenu količinu zlata koju je poslao u Riznicu trebalo je prodati da bi se iskovali denariji i se sterciji ni previše ni premalo ni jednih ni drugih. Poslednje što je Oktavijan ţeleo bio je pad vrednosti novca nakon tolikih godina lošeg stanja privrede. Tegoban posao, najminkla oqla fgwqlmq, ank qsg eao fa qfqbrawat oqlg razoktnlaplg; uwqlg ov lg lgfkpk rrawk svrarpkm. Pqjrapk swqlg žgnlg pa ogsuq mqlg pgegt zabqrawkuk k dvwal kj za urgpvuam maf fqđgo mvek. Awal, lqt opqiq ogsgck pg. Amq wanlapq vrgfko Isuqm, qwaoq se ne morao wraeauk iqfkpaoa. Tgtmq lg wgrqwauk fa lg Kranlkca zwgrk oruwa k v swqlql irqbpkck, tamo svedena na lutku koja izgleda kao da je napravljena od sngrnlgpqi rgriaosmqi rgriaogpua. Snkdpq nvumaoa mqlg parqf uqnkmq wqnk maf rvuvlveg rrgfsuawg fqđv v iraf. Video sam neke mumije u Mgohksv, swg voquapg v zawqlg. Swgtugpkck pksv bknk srgepk maf sao ko zarqwgfkq fa kj qfoqualv, ank sv rqsnvtank lgr oruwk pksv rrkradali palwktql mnask. Tgm bqiauk uriqwac, plgiqwa žgpa k plkjqwa oadma. Ng oqiv fa sg qfnvdko fa li prorafalv oktkek knk sg ksuqrk sanq. Bknq fa lg lgfpq knk frviq, nkcg sg vsvdg maq tuq sg fqiqfknq Aukdmqo. Vkfk sg fa lg uq qsuauam nlvfsmqi bkea k oqžg sg rrgupostaviti kako je osoba izgledala, je li bila lepa, i tako dalje. Donosim neke od ovih mumkla v Rko k kznqžkev kj pa rqmrgupqo rrkmazv v urklvohannoj rqwqrck maq k pgmqnkmq swgtugpkma, uamq fa parqf oqžg wkfguk swamk fgq uqi lgzkwqi rqsuvrma. Kranlkca zwgrk pgma uq dkpk, ank rqoksaq pa Antonija me izjeda. Nesumnjivo je mumificirani Marko Antonije kzazwaq wgnkmq zapkoaplg ogđv qpkoa qf pas mqlk sv bknk v Eikruv. Prqmvngl ok mažg fa lg Hgrqfqu qrksaq rqsuvram v swqlql rasrrawk, ank mamq lg rksaq pa irdmqo, sao ia pkmaf pksao rrqdkuaq pg maq tmqnsmk zafauam. Ostavio sam Kornelija Gala da upravlja Egiptom kao

334 praefectus. Veoma je zadovoljan, toliko da je pesnik nestao, rrkwrgogpq oamar. Swg q dgov rrkda lgsv kznguk pa mqlg žgnk fa qfg na jug u Nubiju i dalje odatle u Meroju na zapad u beskrajnu pusukplv. Tamqđg lg vwgrgp fa lg Ahrkma wgnkmq qstrvo i namerava da je qrnqwk v gikrausmko brqfqwkoa mqlk sv sairađgpk fa rvuvlv v Ipfklv. Ng sogualv ok qwk namqoksngpk rqmvtalk ksuražkwapla lgr eg sg bawkuk plkoa. Bqnlg plkoa pgiq fa sazpao fa wrgog rrqwqfk plvtmalvek qmq Memfisa u potrazi za zakopanim blagom. O stanju u zemlji dobro se brkpg smvrkpa zwapkdpkma mqlg sao nkdpq qfabraq. Owq rksoq uk sukžg s Kngqraurkpqo onafqo fgcqo, lgzkwqo trojkom malenih Antonija s pri mesom Ptolemeja. Potrebna im je strogost koju Omuawkla pgeg bkuk srrgopa fa rrkogpk, ali ne brinem. Ngmqnkmq ogsgck žkwqua s Jvnqo, Marcgnqo k Tkbgrklgo vmrqukeg kj. A rqsng egoq wkfguk. Nafao sg fa ev Sgngpv, maf qfrasug, vfauk za mranlamnklgp ua, fqm fgdack rrgfsuawnlalv wgev pgwqnlv. Žgnko fa swa sgeapla pa plkjqwq rqrgmnq bvfv kzbrksapa, ra rgck Omuawklk fa eg Aleksandar Helios odsad biti poznat kao Gaj Antonije, a Ptolemej Fknafgnh maq Lvcklg Apuqpklg. Nafao sg fa fgdack pksv palraogupklk. Kamq pgev zarngpkuk Apuqpklgw koguam v Iuanklk, Jvn, Gal k Lvcklg eg koauk rrksuqlap rrkjqf. Srgeqo, opqiq uqia lg vpqwdgpq knk rrqfauq, ra pkmaf pgeg bkuk wgqoa bqiauk, ug suqia pk rrgupla ogpk. Pogubljena su samo tri Antonijeva zapovedni ka. Ostali su pkmqiqwkek, vpvck snawpkj nlvfk qfawno pokojnih. Pomilovao sam ih rqf vsnqwqo fa ok rqnqžg zamnguwv v pgtuq kzogplgpqo qbnkmv. Nq uq pg zpadk fa plkjqwa kogpa pgeg fqsrguk pa oql ualpk srksam. Ujqfa eg bkuk qfrgđgpa fa rrauk swakog od njih, sigurno. Ja sam Cezar, ali nisam Cezar. Šuq sg ukdg uwqi zajugwa za pgtuq Kngqraurkpg qfgeg k pamkua, najdraža oqla Lkwkla Druzila, swg eg uq sukek v Rko, ank bkeg kznqžgpq pa oqo urklvohv. Kaf sg uq zawrtk, uk k Omuawkla oqžgug odabrati popgtuq tuq ev wao la mvrkuk mamq Rkzpkca pg bk bkna qboapvua. Krađg wktg pgeg bkuk. Osual ok fqbrq. Pksaev rqpqwq kz Skrklg. Iz Antiohije Oktavijan je otišao u Damask i odatle kralju Fraatu u Seleukeju na Tigrisu poslao izaslanika.

335 Taj čovek, koji je imao teţnje ka parćanskom prestolu i zvao se Arzak, nije ţeleo da ponovo stavlja glavu u lavlju čeljust, ali Oktavijan je bio nepokolebljiv. Kako su rimske legije bile raspoređene s kraja na kraj Sirije, Oktavijan je bio siguran da kralj Parćana neće učiniti ništa nepromišljeno, pa tako ni nauditi izaslaniku rimskog osvajača. Dok je počinjala zima krajem te godine kada su umrli Kleopatrini snovi, Oktavijan se u Damasku sreo s desetinom parćanskih plemića i skovao novi sporazum: sve istočno od Eufrata biće pod vlašću parćanske drţave, sve zapadno od Eufrata biće pod vlašću rimske drţave. Naoruţane snage nikad neće preći tu moćnu mlečnopla vu vodu. „Ĉuli smo da si mudar, Cezare", rekao je glavni par ćanski izaslanik, ,,a naš sporazum to potvrđuje." Šetali su mirisnim vrtovima, po kojima je Damask bio čuven, kao nezgrapan dvojac: Oktavijan u purpurom obrubljenoj togi, Taksil u kitnjastoj suknji i haljetku, s nizom zlatnih alki oko vrata i malom okruglom, biserima ukrašenom kapom bez oboda na crnoj sitno ukovrdţa noj kosi. „Mudrost je uglavnom zdrav razum", rekao je Oktavijan smešeći se. „Moja karijera je bila toliko pro menljiva da bi propala desetinu puta da nije bilo dve stvari mog zdravog razuma i moje sreće." „Tako mlad!", divio se Taksil. „Moj kralj se tvojoj mladosti divi više nego ičemu drugom." „Trideset tri sam napunio prošlog septembra", rekao je Oktavijan zadovoljno. „Bićeš na čelu Rima još mnogo desetleća." „Svakako. Nadam se da to isto mogu reći za Fraata?" „Među nama, Cezare, ne. Dvor je uzburkan otkako je Pakor napao Siriju. Predviđam da će Parćani imati mnogo kraljeva pre no što se završi tvoja vladavina.“ „Hoće li poštovati ovaj sporazum?" „Da, sasvim sigurno. Pruţa im mogućnost da se obračunaju s onima koji teţe prestolu."

336 Jermenija je otpala pošto se odigrala bitka kod Akcija; Oktavijan je krenuo na iscrpljujuće putovanje uz Eufrat do Artaksate; pratilo ga je petnaest legija na maršu koji se, činilo se nekim vojnicima, neprestano ponavlja. Ali ovaj će biti poslednji. „Odgovornost za Jermeniju prepustio sam kralju Parćana", rekao je Oktavijan Artavazdu od Medije, „pod uslovom da on ostane na svojoj strani Eufrata. Tvoj deo sveta nije najjasniji jer leţi severno od gornjeg toka Eufrata, ali moj sporazum utvrđuje ovdašnju granicu kao pravac između Kolhide na Euksinskom moru i jezera Matijane. A to Rimu daje Karanu i oblasti oko planine Ararat. Vraćam tvoju kćerku Jotapu tebi, kralju Međana, jer treba da se uda za sina kralja Parćana. Tvoja je duţnost da odrţavaš mir u Jermeniji i Mediji.“ ,,I sve je završeno", kazao je Oktavijan Prokuleju, „bez iz ginulih i obogaljenih.“ „Nisi morao da ideš lično u Jermeniju, Cezare.“ „Tačno, ali sam ţeleo da vidim zemlju. Narednih godina, dok budem sedeo u Rimu, moţda će mi biti potrebno lično poznavanje svake istočnjačke zemlje. Inače bi neki novi vojni čovek ţeljan slave mogao da me prevari." „Niko to nikad neće uraditi, Cezare. Šta ćeš učiniti sa svim kraljevimaklijentima koji su stali uz Kleopatru?“ „Sigurno neću traţiti novac od njih. Da Antonije nije pokušao da ovim narodima uvede poreze na novac koji oni naprosto nemaju, sve je moglo ispasti sasvim drugačije. Antonijevo uređenje je izvrsno i ne vidim svrhe poništavati ga samo da bih utvrdio svoju moć.“ „Cezar je zagonetka“, rekao je Statilije Taur Prokuleju. „Kako to misliš, Tite?“ „Ne ponaša se kao osvajač.11 „Ne verujem da o sebi misli kao o osvajaču. On naprosto sklapa delove sveta koji Senatu i narodu Rima moţe predati kao završen, potpun u svakom pogledu."

337 ,,Ha!“, izustio je Taur. „Senatu i narodu Rima, kako da ne! On ne namerava da ispusti dizgine. Ne, ono što mene zanima, staro momče, jeste kako namerava da vlada jer vladati mora.“ Bio je konzul po peti put kad je podigao šator na Marsovom polju u pratnji svoje dve omiljene legije, Dvadesete i Dvadeset pete. Tu je morao ostati dok ne proslavi svoje trijumfe, sveukupno tri: za osvajanje Ilirika, za pobedu kod Akcija i za rat u Egiptu. Iako nijedan od ta tri nije mogao nadmašiti neke od trijumfa odrţanih u prošlosti, svaki je nadmašio prethodne u pogledu uticaja na najšire slojeve. Njegove Antonije u prikazima su predstavljali ostareli gladijatori teškog koraka i sporog uma, njegove Kleopatre bile su gorostasne Germanke koje su svojim Antonijima upravljale drţeći ih na psećim ogrlicama i povocima. „Divno, Cezare!“, rekla je Livija Druzila nakon što je završen trijumf posvećen Egiptu i njen muţ došao kući s raskošne gozbe u Hramu Jupitera Najboljeg i Najvećeg. „Da, i ja sam tako mislio“, odvratio je zadovoljno. „Neki od nas, naravno, pamte Kleopatru iz njenih dana u Rimu i zaprepastili smo se koliko je porasla." „Da, isisala je Antonijevu snagu i porasla kao slon.“ „Vrlo zanimljivo poređenje!" Zatim je stigao rad, a to je bilo ono što je Oktavijan voleo najviše. Iz Egipta je otišao kao vlasnik sedamdeset legija, nezamislivog mnoštva koje je iz sluţbe mogao lako otpustiti samo zahvaljujući zlatu iz riznice Ptolemeja. Nakon paţljivog razmatranja odlučio je da Rimu ubuduće neće biti potrebno više od dvadeset šest legija; nijedna od njih neće biti smeštena u Italiji ili Italskoj Galiji, što je značilo da nijedan slavoljubivi senator, dovoljno pametan da ga istisne, neće imati vojsku pri ruci. I tih dvadeset šest legija će na kraju činiti stajaću vojsku koja će sluţiti pod orlovima šesnaest

338 godina i pod stegovima još četiri godine. Svaka od četrdeset četiri legije koje je raspustio bila je rasturena i raštrkana s kraja na kraj Našeg mora, na zemlju oduzetu gradovima koji su podrţali Antonija. Ti veterani nikad neće ţiveti u Italiji. U samom Rimu počeo je preobraţaj na koji se Oktavijan zavetovao: iz cigle u mermer. Svaki hram je ponovo oslikan odgovarajućim bojama, trgovi i vrtovi su ulepšani, a plen s Istoka raspoređen je na ukrašavanje hramova, foruma, cirkusa, trţnica. Ĉudesne statue i slike, čuveni egipatski nameštaj. Milioni svitaka pohraniće se u javnu biblioteku. Senat je, naravno, Oktavijanu izglasao svakojake počasti; prihvatio je tek nekolike i nije mu se dopadalo kad su u Senatu uporno govorili da je dux vođa. Imao je potajne ţelje, ali nisu bile sramne prirode; poslednje što je ţeleo bilo je da izgleda kao običan silnik. Stoga je ţiveo kako priliči senatoru njegovog poloţaja, ah nikad razmetljivo. Znao je da ne moţe nastaviti da vlada bez povlađivanja Senata, ali je isto toliko sigurno znao da nekako mora to telo učiniti bezopasnim a da pritom ne izgleda kao da sam predstavlja opasnost. Pomagalo je što je nadzirao fiscus i vojsku, dve moći kojih nije nameravao da se odrekne, ah nisu mu omogućili ni mrvicu lične nepovredivosti. Za to su mu bile potrebne moći plebejskog tribuna ne na godinu ili desetleće, već doţivotno. Radio je s tim ciljem na umu, postepeno ih gomilajući dok najzad nije imao najveću od svih moć da stavi veto. On, od svih najneobdareniji za pesmu, morao je senatorima pevati pesmu sirena toliko zavodljivu da zauvek prionu na vesla. Kad je napunila osamnaest, Marcela se udala za Marka Agripu, po drugi put konzula; nije prestala da voli svog turobnog, ćutljivog junaka i ušla je u brak uverena da će ga očarati. Oktavijino obdanište se, činilo se, nikad nije smanjivalo i pored odlaska Marcele i Marcela, njenih najstarijih. Imala je Jula, Tiberija i Marciju, koji su imali po četrnaest godina; Celina, Selena, Selenin blizanac novonazvan Gaj Antonije i Druz imali su po dvanaest, Antonija i Julija po jedanaest, Tonila devet, novonazvani Lucije

339 Antonije sedam, a Vipsanija šest. Ukupno dvanaestoro dece. „Ţao mi je što Marcel odlazi", rekla je Gaju Fonteju, „ali ima sopstvenu kuću i treba u njoj da ţivi. Sledeće godine treba da bude contubernalis u Agripinoj sluţbi." „Šta će biti s Vipsanijom sad kad je Agripa oţenjen?" „Ostaće sa mnom mudra odluka, mislim. Marcela neće ţeleti da je nešto podseća na poslednjih nekoliko godina u obdaništu, a Vipsanija bi to činila. Osim toga, Tiberije bi bio potišten." „Kako opstaju Kleopatrina deca?“, upitao je Fontej. „Mnogo bolje!" „Dakle, takozvanim Gaju i Luciju Antoniju najzad je dosadilo da ih udaraju Tiberije, Jul i Druz?" „Ĉim sam se osmelila da zatvorim oči pred tim, da. Bio je to dobar savet, Fonteju, mada mi se nije mnogo dopao u početku. Sada jedino moram da uverim Gaja Antonija da se ne prejeda o kakav proţdrljivac!" „Bio mu je i otac u mnogo čemu." Fontej se leđima naslonio na stub u novim prelepim vrtovima koje je Livija Druzila napravila oko starih Hortenzijevih ribnjaka za šarane, i skrstio ruke kao da se brani. Sad kad je Marko Antonije mrtav i grobnica u Aleksandriji zapečaćena za uvek, odlučio je da okuša svoju sreću s Oktavijom, koja je imala mnoge godine da oţali poslednjeg muţa. Budući da je imala četrdeset, njeni dani za rađanje dece vero vatno su prošli, a u obdanište neće stići nijedna prinova. Ukoliko ne bude unučića. Zašto da ne pokuša? Ona i on su bili toliko dobri prijatelji da više nije mislio da će ga odbiti zarad uspomene na Antonija. Kakav lep muškarac!, mislila je posmatrajući ga; onako osetljive prirode, naslutila je da mu je nešto na umu. „Oktavija..." počeo je, pa zastao. „Da?" ohrabrila ga je, radoznala. „Kaţi mi!" „Mora da znaš koliko te volim. Hoćeš li se udati za mene?“ Od zaprepašćenja su joj se ţenice raširile, a telo zate glo. Uzdahnula je i zavrtela glavom. „Hvala ti za ponudu, Gaju Fonteju, a najviše za ljubav. Ali ne mogu." „Ne voliš me?“ „Volim te. Ljubav je rasla iz godine u godinu, a ti si bio toliko

340 strpljiv. Ali ne mogu se udati ni za tebe niti za ikog drugog." „Imperator Cezar", rekao je stisnutih usana. „Da, imperator Cezar. Ĉitavom svetu me prikazuje kao otelotvorenje ţenske odanosti, majčinske brige. A dobro se sećam kako se osećao kad je naša majka posrnula! Da se ponovo udam, Rim bi se razočarao u mene." „Moţemo li onda biti ljubavnici?" Razmislila je o tome, a sočne usne izvile su joj se u osmeh. „Pitaću ga, Gaju, ali će njegov odgovor biti ne." „Ipak ga pitaj!" Otišao je da sedne na ivicu ribnjaka, očiju ispunjenih svetlošću, s osmehom upućenim njoj. „Dobiću odgovor, Oktavija, čak i ako je to ne. Pitaj ga odmah.“ Njen brat je radio za svojim stolom a kad nije? Podigao je pogled, nabrao čelo. „Mogu li te videti nasamo, Cezare?" „Naravno." Na jedan pokret ruke pisari su poţurili napolje. „Dakle?" „Dobila sam ponudu za brak." To je izazvalo nezadovoljno mrštenje. „Od koga?" „Od Gaja Fonteja." „Ah!" Skrstio je prste. „Dobar čovek, jedan od mojih najpouzdanijih pristalica. Bi li ţelela da se udaš za njega?" „Da, ali samo s tvojim pristankom, brate.“ „Ne mogu pristati.11 „Zašto?“ „Hajde, Oktavija, znaš zašto! Ne zato što bi taj brak njega isuviše uzvisio, već zato što bi ti pala isuviše nisko." Ramena su joj se opustila; sela je u stolicu i oborila glavu. „Da, shvatam to. Ali veoma je teško, Mali Gaju." Ime iz dečjih dana nateralo mu je suze na oči; zatrep tao je da ih otera. „Kako, teško?" upitao je. „Veoma bih volela da se udam. Dala sam ti mnoge godine ţivota, Cezare, ne ţaleći se i ne očekujući nagradu. Dopustila sam ti

341 da me uzdigneš na poloţaj na kojem sam ravna vestalkama. Ah još nisam istrošena i osećam da zaista zasluţujem neku nagradu." Podigla je glavu. „Ja nisam kao ti, Cezare. Ne ţelim da budem više od svih ostalih. Ţelim da ponovo osetim muški zagrljaj. Ţelim da budem ţeljena i potrebna na ličniji način nego što je s decom." „To nije moguće", procedio je kroz zube. „Šta ako bismo postali ljubavnici? Vrlo neprimetno i tajno, da niko ne zna. Daj mi makar to!" „Voleo bih, Oktavija, ah ţivimo u providnoj bari. Sluge ogovaraju, moje uhode ogovaraju. Nemoguće je." „Moguće je! Priče o nama kolaju neprekidno tvoje ljubavnice, moji ljubavnici Rim bruji! Misliš li da Rim Fonteja već ne smatra mojim ljubavnikom kad toliko vremena provodimo zajedno? Šta bi se promenilo izuzev što bi izmišljotina postala istina? Stara je i prastara, Cezare, jedva vredna da zapalacaju jezici." Slušao je ne odajući ništa, spuštenih kapaka; sada ih je podigao i na licu mu se ukazao najlepši osmeh Malog Gaja. ,,U redu, neka ti Fontej bude ljubavnik. Ali niko drugi i nikad javno, ni pogledom ni pokretom ni reč ju. Ne dopada mi se ta mogućnost, ali ti nemaš ni mrvicu razvratnog u sebi.“ Pljesnuo je dlanovima o kolena. „Obavestiću Liviju Druzilu. Njena pomoć će biti drago cena.“ Oktavija je ustuknula. „Cezare, ne! Ona neće odobriti!* „Zapravo, hoće. Livija Druzila nikad ne zaboravlja da u našoj porodici postoji samo jedna majka.“ Poslednji deo te godine bio je bremenit nevoljama koje ni Oktavijan ni Agripa nisu predvideli. Kao i uvek, u ko renu nevolja bila je čuvena porodica, ovog puta Liciniji Kras. Bio je to rod star koliko i Republika, a njegov sadašnji vodeći član posegnuo je za vlašću toliko pametno da nije mogao videti kako je neuspeh moguć. Ali taj skorojević, ta varalica Oktavijan s njim se obračunao sjajno u skladu s ustrojstvom i preko Senata, za koji je Marko Licinije Kras pretpostavio da će ga podrţati. No Senat ga nije podrţao. Krasova sestra Licinija bila je ţena Kornelija Gala, pa je stoga

342 Kornelija Gala povezala s događajima. Dok je bio guverner Egipta, ostvario je velika postignuća kao istraţivač; uspeh mu je udario u glavu u tolikoj meri da je svoje podvige uklesao na piramide, hramove Izide i Hator i raznorazne spomenike u Aleksandriji. Takođe je svuda podigao divovske spomenike sa sopstvenim likom, što je postupak zabranjen svim Rimljanima, čije statue nikad nisu premašivale veličinu običnog čoveka. Ĉak je i Oktavijan veoma vodio računa da to poštuje; činjenica da se njegov prijatelj i pristalica Gal toga nije pridrţavao predstavljala je udarac. Pozvan u Rim da odgovara za svoju oholost, Kornelije Gal je sa svojom ţenom izvršio samoubistvo usred suđenja za izdaju pred Senatom. Nikad ne zanemarujući takav nauk, Oktavijan je od tada slao samo obične ljude niskog porekla da upravljaju Egiptom i postarao se da bivši konzuli koji upravljaju provincijama odlaze u oblasti u kojima nema velike vojske. Bivši pretori nasledili su vojsku; kako su ţeleli da postanu konzuli, postojala je veća verovatnoća da će se ponašati dolično. Na trijumf će pravo imati Oktavijanova porodica, niko drugi. „Lukavo“, rekao je Mecena. „Tvoje senatorske ovce pristale su kao jagnjad bee, bee, bee.“ „Novom Rimu ne moţe se dozvoliti da gaji častoljive ljude tako da svoje namere javno pokazuju i vitezovima, a kamoli običnim ljudima. Neka osvajaju vojne počasti, dakako, ali u sluţbi Senata i naroda Rima, a ne da bi uzvisili sopstvene porodice“, kazao je Oktavijan. „Smislio sam kako da uškopim plemstvo, bilo staro ili novo. Mogu da ţive bogato koliko god ţele, ali nikad ne mogu steći javnu slavu. Dozvoliću im hrabrost, ali slavu nikad.“ „Treba ti još jedno ime izuzev Cezara“, rekao je Mecena, zagledan u divno poprsje Boţanskog Julija do neto iz Kleopatrine palate. „Nije mi promaklo da ti dux i princeps ne znači ništa. Imperator je bolje da zamre, a Divi Filius više nije potrebno. Ali koje ime?“ ,,Romul!“, uzviknuo je ţeljno Oktavijan. „Cezar Romul!“ „Nemoguće!“, zastenjao je Mecena. „Dopada mi se Romul!“

343 „Moţe ti se dopadati koliko hoćeš, Cezare, ali to je ime osnivača Rima i prvog rimskog kralja.'1 „Ţelim da se zovem Cezar Romul!“ Oktavijan od toga nije hteo da odustane ma koliko se opirali Mecena i Livija Druzila. Na kraju su se obratili Marku Agripi, koji je tih dana boravio u Rimu jer je bio konzul za staru i biće konzul i za novu godinu. „Marko, ubedi ga da ne moţe biti Romul!“ ,,Pokušaću“, rekao je Agripa, „ali ništa ne obećavam.“ „Ne znam čemu tolika vika“, rekao je smrknuto Oktavijan kad su razgovarali. „Treba mi ime koje priliči mom poloţaju, a ne mogu smisliti nijedno koje je i upola toliko dobro kao Romul.“ „Hoćeš li se predomisliti ako neko nađe bolje ime?“ „Da, naravno da hoću! Nisam slep, vidim da Romul podrazumeva kraljevski poloţaj!“ „Nađi mu bolje ime“, rekao je Agripa Meceni. Boljeg imena dosetio se pesnik Vergilije. „Šta kaţeš na“, upitao je oprezno Mecena, ,,Avgust?“ Oktavijan je zatreptao. „Avgust?' „Da, Avgust. To znači najuzvišeniji od uzvišenih, najslavniji od slavnih, najveći od najvećih. I nikad ga niko nije koristio kao kognomen baš niko.“ ,,Avgust.“ Oktavijan ga je izgovarao, isprobavao. „Avgust... Da, dopada mi se. Vrlo dobro, neka bude Avgust.“ Trinaestog dana januara, kad je imao trideset pet godina i po sedmi put bio konzul, Oktavijan je sazvao Senat. „Vreme je da se odreknem sve svoje vlasti“, rekao im je. „Opasnosti su prošle. Marko Antonije, jadna budala, mrtav je već dve i po godine, a s njim i Kraljica zveri, koja ga je podlo iskvarila. Mali strahovi i prolazni uţasi tog vremena takođe su prošli, puke beznačajnosti u poređenju sa snagom i slavom Rima. Bio sam odani čuvar Rima, njegov neumorni pobornik. Stoga vas sada, na ovaj dan, oci i upisani, obaveštavam da se odričem svih svojih provincija ţitnih ostrva, Španija, Galija, Makedonije i Grčke, provincije Azije, Afrike,

344 Kirenaike, Bitinije i Sirije. Predajem ih Senatu i narodu Rima. Sve što ţelim da zadrţim jeste moj dignitas, koji podrazumeva moj ugled čoveka koji je konzular, vaš princeps senatus, i moj lični poloţaj počasnog tribuna plebsa.“ Senat je neusiljeno zagrmeo. „Ne, ne!“, zatutnjalo je u Oktavijanovim ušima sa svih strana. „Ne, veliki Cezare, ne!“, začuo se Plankov glas, najglasniji. „Zadrţi Rim u svojim pouzdanim rukama, prekli njemo te!“ „Tako je, tako je, tako je!“, sa svih strana. Farsa se nastavljala satima, ustuknuli Oktavijan pokušavao da se usprotivi govoreći da više nije potreban, a Senat tvrdio da jeste. Najzad je Plank, postojani prevrtlji vac, odloţio rešavanje ovog pitanja dok se Senat ne sastane ponovo za tri dana. Šesnaestog dana januara, Senat, oličen u Luciju Munaciju Planku, obratio se svom najsjajnijem ugledniku. „Cezare, tvoja će ruka uvek biti potrebna1', kazao je Plank svojim najmilozvučnijim glasom. „Stoga te molim da zadrţiš svoj imperium maius nad svim rimskim provincijama i da nastaviš kao stariji konzul za doglednu budućnost. Tvoja savesna briga za dobrostanje Republike nije nam promakla i radujemo se što je pod tvojim sta rateljstvom Republika dobila novu snagu, obnovljena za sva vremena." Govorio je još pun sat i najzad se primakao kraju gromkim glasom koji je odjeknuo odajom. „Kao naročit znak zahvalnosti ovog tela, ţelimo da ti damo ime Cezar Avgust i predlaţemo zakon po kojem ga neće koristiti nijedan drugi čovek! Cezar Avgust, najuzvišeniji od uzvišenih, najhrabriji od hrabrih! Cezar Avgust, najveći čovek u istoriji Rimske republike!" ,,Prihvatam.“ Šta je drugo preostalo da se kaţe? „Cezar Avgust!“, zagrmeo je Agripa i zagrlio ga. Prvi među njegovim pristalicama, prvi među njegovim prijateljima. Avgust je izašao iz Kurije hostilije Boţanskog Julija okruţen mnoštvom senatora, ali podruku s Agripom. U hodniku je zagrlio

345 svoju ţenu i sestru, a onda prišao rubu stepeništa i, podigavši obe ruke, pozdravio svetinu koja je klicala. Već je postojao jedan Romul, pomislio je. Ja sam Avgust, i jedinstven. KRAJ SERIJALA

346 O AUTORKI KOLIN MEKALOU (19372015) rođena je u Australiji. Po obrazovanju neurofiziolog, osnovala je Odeljenje za neurofiziologiju u sidnejskoj bolnici Royal North Shore, a potom deset godina radila kao istraţivač i predavač na Medicinskom fakultetu Univerziteta Jejl. Spisateljsku karijeru započela je romanom Tim, nakon čega je usledio svetski bestseler Ptice umiru pevajući. Ţivela je sa svojim suprugom Rikom Robinsonom na ostrvu Norfok na Juţnom Pacifiku.

347