Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

201 Senatu niti na rostri na Forumu. Iz Rima je otišao početkom proleća, ali vratio se, budan kao pasptičar, no nije činio ništa. Stoga su Ahenobarb, Sosije, desetorica pretora i trista članova Senata pohitali Apijevim putem u Tarent na konjima ili u cizijima, ostavljajući svoje porodice da putuju u nosiljkama sa stotinama volovskih zaprega sa slugama, nameštajem, tkaninama, lepezama, tričarijama i namirnicama. Sve je na kraju isplovilo iz Tarenta, koji je bio najbliţa luka za brodove koji plove u Atinu oko Tenarskog rta ili u Patru u Korintskom zalivu. Svega trista senatora! Ahenobarb je bio razočaran što nije mogao nagovoriti odane antonijevce, a kamoli ne opredeljene, ali broj je ipak bio dovoljno značajan da Oktavijan, verovao je, ne moţe stvoriti radnu upravu bez velike guţve. Taj zaključak je donet uglavnom na osnovu osećanja o sopstvenoj posebnosti; Ahenobarb je bio čovek s Palatina i gledao je na Rim kao odabrani čovek s Palatina. Antonije ih je oduševljeno dočekao i ţurno ustanovio antisenat u većnici Efesa. Ozlojeđeni bogati trgovci, puki socii, izbačeni su iz svojih zdanja; srećom, Efes je bio veliko trgovačko središte i Antoniju je pruţio dovoljno zgrada da smesti ovaj ogromni priliv vaţnih ljudi i njihovih porodica. Mesni moćnici premestili su se u Smirnu, Milet i Prijenu, što je dovelo do nestanka trgovačkog prevoza iz luke još jedna srećna okolnost; tu će se moći usidriti više ratnih brodova. Šta će se dogoditi s gradom kad rimski skup ode, nije brinulo Antonija ni njegove kolege, što je šteta; Efesu će trebati godine da ponovo procveta. Kleopatra nimalo nije bila zadovoljna pojavom Ahenobarba i vlade u izgnanstvu koji su odlučno odbili da joj dozvole da prisustvuje sednicama antisenata. To ju je navelo da Ahenobarbu uputi nerazborite reči: „Zaţalićeš zbog ovoga kad budem sudila na Kapitolu!“ „Meni nećeš suditi, gospo!“, odvratio je. „Ako ti budeš sudila na Kapitolu, ja ću biti mrtav i svi dobri Rimljani sa mnom! Upozoravam te, Kleopatra, da takve zamisli iz biješ sebi iz glave jer

202 se nikad neće ostvariti!" „Kako se usuđuješ da me osloviš imenom!", rekla je ledenim glasom. „Obraćaj mi se rečima ‟tvoje veličanstvo‟ i pokloni se!" „Ne pada mi na pamet, Kleopatra! u Otišla je smesta Antoniju, koji se vratio iz Atine u tmurnom, mutnom raspoloţenju koje je protumačila kao posledicu pijanstva na Samosu; Lucilije ju je obavestio. „Hoću da prisustvujem zasedanju senata i hoću da se ona seljačina Ahenobarb kazni!" uzviknula je stojeći čvrsto stisnutih pesnica i usana pretvorenih u tanku crvenu crtu. „Draga moja, nikako ne moţeš prisustvovati zasedanju senata posvećen je Kvirinu, bogu rimskih muškaraca. I ja nisam u poloţaju da... hm... kaţnjavam ljude uzvišene poput Gneja Domicija Ahenobarba. Rimom ne vlada kralj već narod. Ahenobarb je meni ravan kao i svi Rimljani ma koliko bili siromašni ili neugledni. U očima zakona, Rimljani su jednaki. Primus interpares, Kleopatra sve što mogu biti jeste prvi među jednakima." „Onda se to mora promeniti." „To se ne moţe promeniti. Nikad. Jesi li mu zaista rekla da ćeš suditi na Kapitolu?", upitao je Antonije mr šteći se. „Jesam. Kad poraziš Oktavijana i Rim bude naš, sede ću tamo kao Cezarionov zamenik dok on ne bude imao dovoljno godina.“ „To neće moći da učini čak ni Cezarion. On nije Rimljanin, što je prvi razlog. A drugi je to što nijedan ţivi čovek, muškarac ili ţena, ne ţivi na Kapitolu. Posvećen je našim rimskim bogovima.“ Lupnula je nogom. „Ne razumem te! Jednog trenutka imenuješ mog sina kraljem nad kraljevima, a već sledećeg razgovaraš s nekolicinom Rimljana i opet si pravi Rimljanin! Odluči se! Hoću li i dalje plaćati borbu da svet pripadne mom sinu ili ću se okrenuti i vratiti u Aleksandriju? Ti si budala, Antonije! Veliki, nespretni, neodlučni bezumnik!“ Antonije je u odgovor zaćutao; vreme će joj pokazati da će, kad bude porazio Oktavijana, Rim i dalje biti ono što je oduvek i bio republika u kojoj nema kralja. U međuvremenu, plaćala je sve troškove. Zbog toga nije bila vlasnica rimske vojske, ali ovaj pohod jeste bio njen. O, mogao bi je nagovoriti da se vrati u Egipat. To su

203 mu govorili svi gnevni legati, a njih je svakim danom bivalo sve više. No ako je pošalje kući, ona će sa sobom odneti i ratnu blagajnu, svih dvadeset hiljada talenata zlata. Neki su mu, poput Atratina, otvoreno rekli da treba naprosto da ubije krmaču, zapleni ratnu blagajnu i Egipat pripoji drţavi. Znajući da nije sposoban da to uradi, ćutke je trpeo Kleopatrine napade i podsećao svoje legate ko plaća. Ali nekima, poput Atratina, na kraju je Oktavijanova vladavina bila draţa nego Kleopatrina. „Kako je mogu poslati kući?“, upitao je Kanidija, jednog od njene dvojice rimskih pristalica. „Ne moţeš, Antonije, znaš da ne moţeš.“ „Zašto onda toliko njih zahteva da to učinim?“ „Zato jer nisu navikli da ţena zapoveda i nikako da utuve u svoje glupave glave da onaj ko plaća muzičare odlučuje šta će se svirati." „Hoće li ikad to utuviti u svoje glupave glave?“ Kanidije se nasmejao istinski smešnom pitanju. „Ne, neće. Potvrdan odgovor podrazumevao bi prefinjenost, helenističke stavove ništa od tih vrlina oni ne poseduju.“ Kleopatrin drugi pristalica bio je Lucije Munacije Plank, kome je dala izdašno mito. To ulaganje joj je takođe do nelo i Marka Titija, njegovog nećaka, premda je Titiju, otvoreno neposlušnijem od Planka, bilo teško da sakrije koliko prezire novu poslodavku svog ujaka. Ono što Kleopatra nije razumela o Planku bila je Plankova nepogrešiva sposobnost da odabere pobedničku stranu u svakom sukobu između mogućih takmaca za mesto prvog čoveka Rima. Kao i deda sadašnjeg Lucija Marcija Filipa, Plank je bio rođeni preletač i u tome da se strane menjaju kad god to nalaţe unutrašnji osećaj nije video ništa sramno. I, kako je u Efesu krajem meseca rekao Titiju: „Počinjem da uviđam kako je Antonije nesposoban kad ima posla s Onom ţenom. Mislim da je glupost da mu daje opojna sredstva ili da ga omađija kao Mars zmiju. Ne, njega za nju vezuju njegovi nedostaci on je papučić, a svi mi znamo mnoge takve muţeve. Radije bi oteo

204 Kerbera s vrata Hada negoli se njoj usprotivio, bilo da je posredi sitnica ili krupna odluka. Iskusio sam to dok sam mislio da sam zaljubljen u Fulviju ona me je mogla prevariti, kinjiti ili naterati da uradim sve što poţeli, a kao i Kleopatra, i ona je pokušala da zauzme zapovednič ki šator. No za nepromišljenost Antonije ju je nagradio razvodom, ali Kleopatra? Ona mu je mama, ljubavnica, najbolji prijatelj i s njom deli zapovedništvo.“ „Moţda je u tome suština11, kazao je zamišljeno Titije. „Ĉitav Rim već dvadeset godina na Antonija gleda kao na prirodnu silu. Njemu se svake noći diţe deset puta, ostavio je za sobom čitav niz slomljenih srca, kopiladi i rogonja, lupao je drugima glave kao da su dinje, vozio kola s upregnutim lavovima njegov čudesni ţivot na dobrom je putu da postane mit. Ostavio je traga u Senatu, hrabro se borio kod Farsala i odneo sjajnu pobe du kod Filipa. A sada svi mi koji ga volimo otkrivamo da naš uzor ima slabost njime u celosti vlada Kleopatra. Strašan udarac.“ „Neizbeţna moć Nemeze... Plaća za svoj čudesni ţivot. E pa, Titije, mi ćemo gledati i čekati. Još imam prijatelja u Rimu, obaveštavaće me kako se Oktavijan nosi s ovom predstojećom opasnošću. Onog časa kad sreća prevagne na Oktavijanovu stranu napuštamo tabor.“ „Moţda bi tabor trebalo da napustimo sad.“ „Ne, mislim da ne“, odvratio je Plank. Kleopatrina nadmenost i neuljudnost umnogome su se zasnivale na nesigurnosti, što je bilo i novo i uznemira vajuće; podneblje iz kojeg je poticala i dotadašnje ţivotne okolnosti nikad je nisu proţele svešću da je ţena, svakako ona koja je kraljica, slabija od muškarca. Nikad joj nije palo na pamet da, sa ulaskom u svet rimskih muškaraca, ni njen poloţaj ni njeno neprocenjivo bogatstvo ne mogu na njih uticati i naterati ih da je posmatraju kao sebi ravnu. Njena osnovna greška bila je pretpostavka da je njihovu odbojnost izazvalo to što je strankinja; da je razlog tome njen pol bilo joj je toliko neverovat no da na to nije ni pomišljala. Stoga je, kad je oponašala svoje rimske neprijatelje u Antonijevom krugu, činila to

205 da bi delovala više kao Rimljanka, a manje kao strankinja. Noseći kacigu s perjanicom, grudni oklop preko veriţnjače i kratak mač na draguljima optočenom remenu, marširala je po vojnom sedištu psujući kao svaki legat, pod utiskom da je gledaju prezrivo jer ne uspeva da se ponaša kao Rimljanka. Kad je obilazila logore pre Antonijevog povratka iz Atine, u oklopu i s psovkama na usnama, legionari su joj se otvoreno smejali, centurioni se trudili da priguše grohotan smeh, vojni tribuni je odmeravali kao da je nakaza, a mlađi legati vređali i dalje ne obraćajući paţnju na nju. Jednom prilikom je od zapovednika legije zahtevala da išiba primipilus centuriona zbog neposlušnosti; čovek je, nezastrašen, ravnodušno odbio. „Beţi i igraj se s lutkama, ne s igračkamavojnicima!“, obrecnuo se. Pruţio joj je odgovor, ali ga ona nije shvatila. Niti je, budući strankinja, shvatala šta znači to što ţenske usne izgovaraju prostote i ţensko telo na sebi ima vojnu opremu. Ţene se nisu mešale u muška posla, ne lično i ne muškarcima pod nosom. Kad se Antonije vratio iz Atine, zahtevala je odmazdu, koju je odbio i radije joj rekao da se drţi dalje od logora ako ne ţeli da izgleda kao budala; nije se dosetio da ona ne razume razloge rimskog neprijateljstva. Ako ga i nije sasvim poslušala, starala se da ubuduće posećuje samo logore koji pripadaju Antonijevim nerimskim saveznicima. Ah, oni su znali kako da se ophode prema njoj! Polemonov sin Likomed (sam Polemon vratio se u Pont da čuva daleki istok od Međana i Parćana), Aminta od Galacije, Arhelaj Sisen od Kapadokije, Dejotar Filadelf od Paflagonije i ostali kraljeviklijenti koji su došli u Efes puzili su oko nje. Primetila je da se Irod od Judeje nije pojavio niti poslao vojsku; kad su njene ţalbe na ophođenje prema njoj po Antonijevom povratku odbačene po kratkom postupku, skrenula mu je paţnju na Irodovo odsustvo, što ga je dovoljno uznemirilo da kralju Jevreja napiše pismo. Irodov odgovor stigao je brzo, prepun kitnjastih poniznih izraza koji su u suštini i ukratko govorili da ga je stanje u Jerusalimu sprečilo da bude prisutan kao i da pošalje vojsku.

206 Otvorena pobuna je na pragu, stoga hiljadu izvinje nja, ali... Dovoljno istinito, mada ne i pravi razlog Irodovog propusta. Irodov nagon za opstanak bio je izuzetno istančan kao i Plankov, a Irodu je njegov govorio da Antonije moţda neće pobediti u ovom ratu. Kako bi se zaštitio, poslao je lepo pismo Oktavijanu u Rim uz poklon za Hram Jupitera Najboljeg i Najvećeg sfingu od slonovače koju je izdeljao sam Fidija. Nekad je pripadala Gaju Veru, koji ju je ukrao iz provincije Sicilije, a Hortenziju je data umesto novca kao nadoknada što je Vera (neuspešno) branio od mnogih optuţbi za iznudu. Iz Hortenzijevih je stigla u ruke jednog Perkvicijena za hiljadu talenata; otišavši pod stečaj, taj Perkvicijen ju je prodao za sto talenata nekom feničan skom trgovcu, čija ju je pak udovica, koja o umetnosti nije znala ništa, za deset talenata prodala Irodu. Njena prava vrednost, pretpostavljao je Irod, bila je negde između četiri i šest hiljada talenata, a čuo je da Antonije Kleopatru obasipa umetničkim delima. Kraljica Aleksandra je znala da je statua kod Iroda, a ako to izbrblja Kleopatri, to delo uskoro neće biti njegovo. Mrzeći svoju egipatsku susetku svim svojim bićem, zaključio je da je najpodesnije da statua bude u Rimu na javnom i vrlo svetom mestu. Da ga uzme iz Hrama Jupitera Najboljeg i Najvećeg, Kleopatra bi zaista morala da sedi na Kapitolu. Statua je predstavljala ulaganje u budućnost Irodovog kraljevstva i samog Iroda. Ako Antonije pobedi oh, i ne misli na to, isuviše je vezan za Kleopatru! Ne znajući da odraţava Atratinova osećanja, Irod je zaključio da je Antonijev jedini izlaz iz trenutne neprilike da Kleopatru ubije, a Egipat prisajedi ni drţavi. Kako su se krajem leta vojska i brodovlje počeli pre meštati iz Efesa u Grčku, Antonije je naišao na najbolji dar za Kleopatru kako bi joj skrenuo misli s neprestanih rasprava i svađa u zapovedničkom šatoru: poslao je u Pergam i naredio da se dvesta hiljada svitaka iz pergam ske biblioteke pošalje u Aleksandriju. „Malo obeštećenje za knjige koje je spalio Cezar", kazao je. „Mnogi od njih su prepisi, ah ima knjiga koje postoje samo u Pergamu.“

207 „Ludo!“, rekla je neţno razbarušivši mu kosu. „Izgorelo je skladište knjiga na obali, a ne aleksandrijska biblioteka. Te su knjige u muzeju." „Onda ću ih vratiti Pergamu.“ Uspravila se. „Nećeš! Ako ostanu u Pergamu, neki rimski guverner će ih zapleniti za Rim.“

208 24 „Ĉuo sam neobičnu glasinu", kazao je Mecena Oktavijanu kad se ovaj u aprilu vratio u Rim. Znajući da su Ahenobarb i Sosije vatreni antonijevci, a i rešeni da ostanu na poloţaju do kraja godine, Oktavijan je smatrao pametnim da ode iz Rima neposredno posle Nove godine i ostane dok ne bude video hoće li neustrašivi dvojac uspeti da preokrene Senat. U tome zasad nisu uspeli, a Oktavijanova veoma osetljiva čula govorila su i da neće. Rim je za njega bio bezbedan i nastaviće da to bude i dalje. ,,Glasinu?“, upitao je. „Da je Ahenobarba i Sosija njihov gospodar u Aleksandriji lišio moći. Antonije je Ahenobarbu naredio da u Senatu pročita izdajničko pismo, ali se Ahenobarb nije usudio.“ „Imaš li to pismo?“ „Ne. Ahenobarb ga je spalio i, umesto toga, odrţao govor. Zatim je govorio kad je u februaru Sosije drţao fasces. Mlaka beseda.“ „Mlaka? Pridev koji sam ja čuo bio je ‟vatrena'.“ „Nije mogla ostvariti svoj cilj, preokrenuti Senat. Sa zabata Kurije Hostilije visile su ledenice, ali se Sosije ipak znojio. Zapravo su obojica naših konzula neposlušni i nemirni kao mazge koje u štali namirišu dim.“ „Neposlušni i nemirni?“ „Da. Da ostanem pri poređenju s mazgama, ako pokušaš da ih izvedeš, suprotstavljaće se. Neposlušni. Ali ne mogu ni ostati. Nemirni. Pripisao sam ponašanje naših konzula još jednoj glasini da nameravaju da pobegnu u izgnanstvo i sa sobom povedu Senat.“ „A mene ostave da upravljam Rimom i Italijom bez zakonskog ovlašćenja. Ponavljaju ono što je Pompej Magnus uradio nakon što je Boţanski Julije prešao Rubikon. Nisu se toga baš prvi dosetili.“ Oktavijan je slegnuo ramenima. „No ovog puta to neće uspeti. Za glasanje ću imati dovoljno ljudi u Senatu i moći ću da imenujem konzule sufekte. Šta misliš, koliko je senatora naš lepi dvojac uspeo da nagovori da krenu s njima?" „Ne više od trista, mada će otići skoro svi pretori u upravi je ovo godina antonijevaca.“ „Dakle, još imam sto okorelih antonijevaca u Rimu koji će mi

209 zabadati noţeve u leđa.“ „Otišli bi svi oni, a s njima i mnogo neopredeljenih, da nije Kleopatre. Toj gospi imaš da zahvališ što u Senatu imaš dovoljno ljudi za glasanje. Dok ona u Antonijevoj blizini lebdi kao smrad, Cezare, uvek će se naći okorelih antonijevaca da ti zabodu noţ u leđa jer oni neće obigravati oko Kleopatre." ,,A je li istina da Antonije premešta legije i brodovlje u Efes?“ „O da. Kleopatra zahteva. Ona je s njim." „Što znači da je najzad odrešila kesu. Kako srećan mora daje Antonije!" Kapci obrubljeni dugim trepavicama prekrili su Oktavijanove oči. „Ali kako nepromišljen! Moţe li zaista pomišljati na građanski rat ili je ovo smicalica koja treba da me natera da svoje legije premestim istočno od Drine?" „Zaista verujem da nije vaţno šta Antonije misli. Kleopatra je ta koja je rešena da ratuje." „Ona je strankinja. Da Antonija mogu izbrisati s ove tablice, bio bi to rat protiv stranca rešenog đa napadne Italiju i opljačka Rim. Pogotovo ako Antonijeve snage iz Efesa krenu zapadno u Grčku ili Makedoniju." „Rat protiv stranca daleko je poţeljniji. Međutim, u Efes dolazi rimska vojska i rimska vojska će moţda otići u Grčku. Kleopatra nema svojih vojnika, samo brodovlje, a ono ne predstavlja glavninu. Šezdeset ogromnih petica‟ i šezdeset mešovitih trirema i birema od ukupno petsto ratnih brodova." „Moram znati šta je pisalo u Antonijevom pismu, Mecena! Prokleti Ahenobarb! Zašto je on morao biti konzul ove godine? Pametan je. Glupak bi pročitao pismo iako je izdajničko." „Ni Sosije nije glup, Cezare." „Onda je najbolje da budu dalje od Rima i Italije. Manje štete mogu načiniti u Efesu." „Hoćeš reći da se nećeš protiviti njihovom odlasku iz zemlje?" „Upravo to. Dok su ovde, zagorčavaće mi ţivot. Samo, gde ću naći novac za rat? I ko će pristati na još jedan građanski rat?" „Niko", odvratio je Mecena. „Baš tako. Svi će na to gledati kao na borbu dvojice Rimljana za nadmoć, a mi znamo da je to borba protiv Kraljice zveri. No to ne

210 moţemo dokazati! Šta god kaţemo za Antonija delovaće kao izgovor za građanski rat. U pitanju je moj ugled! Isuviše često su navođene moje reči da nikad neću otići u rat protiv Antonija. Sada izgledam kao licemer." Agripa je progovorio; dosad je sedeo i slušao. „Znam da niko neće odobravati građanski rat, Cezare, i saose ćam s tobom. Ali se nadam da shvataš da se sad moraš pripremati za rat. Kako se stvari odvijaju na Istoku, do rata će doći sledeće godine. To znači da ne moţeš raspustiti ilirske legije. Takođe ćeš morati da okupiš brodovlje." „Ali kako ću platiti legije? I kako ću sagraditi još ratnih brodova? Potrošio sam sve iz Riznice da sto hiljada veterana naselim na dobru zemlju!", uzviknuo je Oktavijan. „Pozajmi od moćnika. I ranije si to činio“, kazao je Agripa. „I da uvalim Rim u ogromne dugove? Skoro polovina novca Seksta Pompeja nikad nije stigla do Riznice otišla je na plaćanje zajmova i kamate. Ne mogu to ponovo uraditi, naprosto ne mogu. To vitezovima daje isuviše moći nad drţavom." „Onda uvedi poreze14, rekao je Mecena. „Ne usuđujem se! Barem ne na ono na šta bih morao uvesti porez." „Jesi li već izračunao iznos?“, upitao je Mecena. „Naravno da jesam. Jedna od Antonijevih najčešćih uvreda na moj račun govori kako sam pre računovođa nego vojskovođa. Za trideset legija pod orlovima i ukupno četiristo brodova morao bih svakom rimskom građaninu od najvišeg do najniţeg naplatititi porez u iznosu od jedne četvrtine njegovog godišnjeg prihoda", odvratio je Oktavijan. Agripa je zinuo. „Dvadeset pet posto?" „Toliko iznosi četvrtina." „Krv bi potekla ulicama", kazao je Mecena. „Porez naplati i ţenama", rekao je Agripa. „Atika ima godišnji prihod od dvesta talenata. Kad zloćudna izraslina odnese Atičkog a to ne moţe trajati još dugo Atika će imati petsto talenata. A ja sam mu glavni naslednik, pa ti je njegov novac siguran." „Ma hajde, Agripa! Zar ne pamtiš šta su ţene uradile pre

211 jedanaest godina kad su trijumviri pokušah da im nametnu porez? Hortenzija je još vrlo ţiva, predvodiće još jednu pobunu. I misliš li da ţenama daš pravo glasa? Jer to bismo morali da učinimo." „Ne vidim kakva je razlika između Kleopatrine vladavine i vladavine rimskih ţena", uzvratio je Agripa. ,,U pravu si, Cezare. Oporezovati se moraju samo muškarci." Imajući sada zadivljujuću većinu u Senatu, Oktavijan je za nove konzule naimenovao Lucija Kornelija Cinu i Marka Valerija Mesalu, rođaka Mesale Korvina. Umesto da naimenuje nove pretore, radije je zatvorio sudove. Preostalih sedamsto senatora, dakako, nisu svi bili njegovi ljudi, ali Oktavijan se ponašao kao da jesu i objavio da će naredne godine sam biti stariji konzul, a da će mu mlađi kolega biti Mesala Korvin. Ako naredne godine dođe do rata, Oktavijan je morao imati svu vlast do koje je mogao doći. „Vladavina naroda predstavlja prazne reći sve dok Kleopatra i njen poslušnik Marko Antonije prete Rimu, svestan sam toga", obratio se Oktavijan Senatu, „ali dajem vam svoju reč, oci i upisani, da ću, čim nestane ova pretnja s Istoka, Senatu i narodu Rima vratiti valjanu upravu. Jer Rim je na prvom mestu, daleko ispred pukih ljudi ma kakva da su im imena i politički stavovi. Vladam trenutno jer neko mora! Iako je moj trijumvirat istekao, prošle su godine otkako su Senat i narod upravljali drţavom, a ja sam svih ovih jedanaest godina neprekidno učestvovao u vlasti." Uzeo je vazduh, pogledao redove s obe strane kurul skog postolja gde je opet postavio svoju stolicu od slonovače. „Ono što ţelim da naglasim ovog jutra jeste to da za trenutno stanje krivcem ne smatram Marka Antonija. Krivac je Kleopatra ona i samo ona! Ona je ta koja maršira uporno na zapad, a ne Antonije, koji je njena igračka, njena lutka. Ples koji on igra egipatski je! Šta smo ja ili Rim učinili da zasluţimo pretnju jedne vojske, mornarice? Rim i ja smo obavili svoju duţnost ne ugrozivši Antonija na Istoku ni jedan jedini put! Pa zašto on ugroţava Zapad? Odgovor je ne ugroţava ga on! Kleopatra ga ugroţava!"

212 I tako dalje, i tako dalje. Oktavijan nije rekao ništa novo, a ne rekavši ništa novo, nije uspeo da osvoji stotinu neopredeljenih i stotinu preostalih antonijevaca. Niti je, kad je objavio da će svim rimskim muškarcima na ime poreza uzeti dvadeset pet posto prihoda, mogao osvojiti Senat. A senatori su pobesneli, izašli na ulice i ugodili vitezovima poslovnim ljudima lično predvodeći krvave nemire koji su usledili. Nemajući izbora, Oktavijan je proskribovao trista četiri člana Antonijevog antisenata u Efesu. Tako je od draţbe i prodaje njihovih italskih pose da dobio dovoljno novca da plati ilirske legije. Agripa, mnogo bogatiji nakon što je Atički skratio smrtnu bolest bacivši se na mač koji nikad u ţivotu nije upotrebio, zahtevao je da plati dvesta brodova. „Ali ne nezgrapne velike petice‟", rekao je Oktavijanu. „koristiću liburnijske lađe, nijedne druge do liburnijske. Male su, pokretljive, brze i jeftine. Nauloh je pokazao koliko su dobre." Ovo objašnjenje nije sasvim uverilo Oktavijana, muškarca sitne građe. „Zar veličina nije vaţna?", upitao je. „Nije", odgovorio je kratko Agripa. Sredinom leta neki senatori su se sa istoka zaputili nazad u Rim puni priča o Onoj ţeni i njenom pogubnom uti caju na Antonija; oni su Oktavijanovom cilju doprineli više nego što je moglo sve njegovo besedništvo. Niko od tih izbeglica, međutim, nije mogao dati čvrst dokaz da je predstojeći rat Kleopatrina zamisao. Svi su oni, kad su naterani, morali priznati da je Antonijevo mesto u zapo vedničkom šatoru i dalje ispred kraljičinog. Zaista se činilo kao da se Antonije odlučio za građanski rat. Zatim je stigla sablaţnjiva vest da se Antonije razveo od svoje rimske ţene. Oktavija je odmah pozvala brata. „Razveo se od mene“, rekla je pruţajući Oktavijanu kratku poruku. „Moram da napustim njegovu kuću i decu povedem sa sobom.“ U očima joj nije bilo suza, ali se videla ranjivost umiruće

213 ţivotinje; Oktavijan joj je pruţio ruku. „O, mila moja!“ „Imala sam dve godine, najsrećnije u mom ţivotu. Sada mi je jedina nevolja što nemam dovoljno novca da porodicu smestim negde drugde ukoliko nas ne zbijem u Marcelovu kuću.“ „Doći ćeš u moju kuću“, rekao je smesta. „Dovoljno je prostrana da ti i deca dobijete čitavo krilo. Osim toga, Tiberija i Druza će radovati da im drugari za igru ţive pod istim krovom. Uz osobu koja je majčinstvu sklonija od Livije Druzile i koja će nadgledati svu našu decu, mislim da ću Juliju uzeti od Skribonije, pa i nju smestiti u našu kuću.“ „O! Ah... hm... ako treba da nadgledam Juliju kao i Tiberija i Druza, biće mi potreban još jedan par majčinskih ruku Skribonijin.“ Oktavijan ju je oprezno pogledao. „Ne verujem da će se Livija Druzila sloţiti.“ Oktavija je u sebi pomislila kako će se Livija Druzila sloţiti sa svakim korakom koji bi podrazumevao da je neće gnjaviti pleme male dece. „Pitaj je, Cezare, molim te!“ Livija Druzila je smesta shvatila Oktavijinu nameru. „Izvrsna zamisao!“, rekla je s osmehom sfinge. „Oktavija ne moţe sama preuzeti teret, a nema svrhe to očekivati od mene. Bojim se da nemam majčinsku narav.“ Pogledala je blago zastavši. „Ah... ukoliko, to jest, ne ţeliš da baciš oko na Skriboniju?" ,,Ja?“ Izgledao je zaprepaščeno. „Edepol, šta mi ona znači? Nakon Klodije veoma mi se dopala. Onda je postala goropadna, ne znam zašto. Godine, verovatno. Ah viđam je kad god posetim Juliju i sada se sjajno slaţemo.“ Livija Druzila se zakikotala. „Domus Livia Drusilla će verovatno izgledati kao harem! Vrlo istočnjački. Kleopatri bi se to dopalo.“ Skočivši na nju, u šali ju je gricnuo za vrat, pa sasvim zaboravio na Skriboniju, Oktaviju, decu i hareme. Nevolja je stigla iz drugog pravca: Gaj Skribonije Kurion, osamnaestogodišnjak, izjavio je da se neće seliti u drugu kuću; ići će na istok da se pridruţi Marku Antoniju. „O, Kurione, zar moraš?“, upitala je Oktavija, uţasnuta. „To će veoma raţalostiti ujaka Cezara.11

214 „Cezar meni nije ujak!“, kazao je mladić prezrivo. „Ja pripadam Antonijevom taboru." „Ako odeš, kako ću uveriti Antila da ne ode i on?“ „Lako. On još nije muškarac." „Ali to je lakše reći nego učiniti11, kazala je Gaju Fonteju, koji se ponudio da joj pomogne da preseli domaćinstvo. „Kad Antil puni šesnaest?" „Ne zadugo. Rođen je one godine kad je umro Boţanski Julije." „Onda mu je tek trinaest." „Da. Ali toliko je neobuzdan i nagao! Pobeći će.“ „Trinaestogodišnjaka će uhvatiti. Sasvim je drugačije s mladim Kurionom. Punoletan je i gospodar sopstvene sudbine." „Kako da kaţem Cezaru?" „Nećeš morati. Ja ću", odvratio je Fontej, koji bi uradio sve samo da Oktaviju poštedi bola. Razvevši se, postala je slobodna za brak makar na papiru ali Fontej je bio isuviše mudar da bi govorio o sopstvenoj ljubavi. Sve dok bude ćutao, osigurano mu je mesto u njenom ţivotu; onog časa kad objavi šta oseća, ona će ga udaljiti od sebe. Bolje nego da čeka da joj vreme isceli rane. Ukoliko je i vreme u stanju da to učini. Nije znao. Odmetništvo Saturnina, Aruntija i Atratina, između ostalih, nije napravilo velike pukotine u Antonijevom krugu sledbenika, ali kad su Plank i Titije otišli, za sobom su ostavili primetan jaz. „Sve je opet kao u ratnom logoru Pompeja Magnusa", rekao je Plank Oktavijanu kad je stigao u Rim. „Nisam bio s Magnusom, ali kaţu da je svako imao drugačije mišljenje i da ih Magnus nije mogao obuzdati. I kad se odigrala bitka kod Farsala, nije mogao da primeni Fabijevu taktiku, što je ţeleo. Labijen je vodio vojsku i izgubio. Niko nije mogao pobediti Boţanskog Julija iako je Labijen mislio da on moţe. O, kakve svađe i razmirice! Ništa u poređenju s onim što se događa u Antonijevom ratnom logoru, veruj mi, Cezare. Ona ţena zahteva da se njena reč sluša, iznosi svoje mišljenje kao da je vaţnije od Antonijevog i bez muke ga ismeva pred njegovim

215 legatima, senatorima čak i centurionima. A on prihvata sve to! Ulaguje joj se, trči za njom ona na sofi leţi na locus consularis, molim te! Koliko je samo Ahenobarb mrzi! Svađaju se kao divlje mačke, pljuju, reţe no Antonije neće daje postavi na njeno mesto. Jednog dana za večerom ju je uhvatio grč u nozi moţeš li da veruješ da je Antonije pao na kolena da joj trlja stopalo? Moglo se čuti kako leptirića sleće na jastuk od paperja, tolika je tišina zavladala u trpezariji. A onda se vratio na svoje mesto kao da se ništa nije dogodilo! Mislim da je ta zgoda Titija i mene primorala da zaključimo da je došlo vreme da odemo.“ „Ĉujem svakojake čudne glasine u Rimu, Lucije Munacije, i toliko ih je da ne znam u šta da verujem1*, rekao je Oktavijan pitajući se kolika će Plankova cena biti. „Veruj u one najgore i nećeš mnogo pogrešiti.“ „Kako onda da uverim ove magarce u Rimu da je to Kleopatrin rat a ne Antonijev?“ „Hoćeš reći da i dalje misle da Antonije zapoveda?“ „Da. Naprosto ne mogu da prihvate pomisao da je strankinja u stanju da utiče na velikog Marka Antonija.“ „Nisam mogao ni ja dok to i sam nisam video.“ Plank se zacerekao. „Moţda bi trebalo da prirediš obilazak Samosa tamo su trenutno, na putu ka Atini za never nike. Kad jednom vide, nikad neće zaboraviti.“ „Neozbiljnost ti ne priliči, Lucije Munacije.“ „Onda ozbiljno, Cezare. Moţda bih ti mogao ponuditi bolje oruţje, ali postoji cena.“ Dragi, nepomirljivi Plank! Odmah otvoreno, bez okolišanja. „Kaţi svoju cenu.“ „Sledeće godine mesto konzula sufekta za mog nećaka Titija.“ „Nije baš omiljen u Rimu otkako je pogubio Seksta.“ „Jeste to učinio, da, ali je naređenje stiglo od Antonija.“ „Ja mu sigurno mogu izdejstvovati posao, ali ga ne mogu zaštititi od klevetnika.“ „On sebi moţe priuštiti telohranitelje. Onda smo se dogovorili?“ „Jesmo. A sad, šta mi moţeš ponuditi zauzvrat?“ „Kad je Antonije bio u Antiohiji, dok se još oporavljao od vina, napravio je oporuku. Ne znam je li mu to poslednja, ali Titije i ja smo mu bili svedoci. Verujem da ju je poneo u Aleksandriju kad je

216 otišao Sosije ju je svakako doneo u Rim.“ Oktavijan se namrštio. „Šta Antonijeva oporuka ima s ovim?“ ,,Sve“, odgovorio je jednostavno Plank. „To nije zadovoljavajući odgovor. Govori naširoko.“ „Bio je dobro raspoloţen kad nas je pozvao da mu budemo svedoci i izneo je nekoliko primedaba koje su i Titija i mene navele da pomislimo da je spis vrlo sumnjiv. Izdajnički, u stvari, ukoliko se spis koji se ne vidi dok ne umre onaj ko ga je napisao moţe smatrati izdajničkim. Antonije je očigledno mislio da izdaja ne postoji posle smrti, pa otud i njegove neoprezne opaske. “ „Budi jasniji, Lucije Munacije, molim te!“ „Ne mogu. Antonije je bio isuviše nejasan. Ali Titije i ja mislimo da bi ti koristilo da pogledaš Antonijevu opo ruku.“ „Kako mogu? Oporuka je neprikosnovena.“ „To ti moraš rešiti, Cezare.“ „Zar mi ne moţeš ništa reći o njenom sadrţaju? Kakve je tačno opaske izgovorio?“ Već ustavši, Plank je namestio nabore toge, naizgled sasvim zadubljen u to. „Zaista treba da smislimo odev ni predmet prikladniji za sedenje nego što je toga... Kako voli Aleksandriju i Onu ţenu... Da, toge su nezgodne... Kako njen sin treba da ima prava... Prokletstvo! Uprljala se!“ I izašao je napolje i dalje se doterujući. Ne toliko izdajnički, dakle. Izuzev što je Plank zaista smatrao da će Antonijeva oporuka pomoći njemu, Oktavijanu. Kako će proteći mnogi meseci dok Titije ne dođe do mesta konzula sufekta, Plank je sigurno znao da, ukoliko Oktavijanu pred nosom maše laţnim mamcem, Titije nikad neće sesti na kurulsko postolje. Ali kako da dođe do Antonijeve oporuke? Kako? „Sećam se da mi je Boţanski Julije pričao da vestalke čuvaju više od dva miliona oporuka na spratu, u prizemlju, dole u podrumu1, kazao je Liviji Druzili, jedinoj kojoj je mogao poveriti takvu goruću vest. „Imaju red po kojem ih odlaţu. Oporuke iz provincija i stranih zemalja u jednom delu, italske oporuke u drugom, a rimske u trećem. Ah Boţanski Julije nije podrobno govorio o tom redu, a u to vreme nisam znao koliko će to biti vaţno, pa ga nisam zapitkivao za

217 pojedinosti. Glupo, glupo!" Udario se pesnicom po kolenu. „Ne brini, Cezare, ja ću ti ostvariti ciljeve." Krupne ta mnoplave oči Livije Druzile bile su zamišljene; sedela je, razmišljala, pa se nasmejala. „Mogao bi početi time što ćeš učiniti nešto lepo za Oktaviju11, rekla je tada, „a kako sam ja nepopravljivo ljubomorna ţena, moraćeš to učiniti i za mene.“ „Ti, ljubomorna na Oktaviju?“, upitao je u neverici. „Ljudi izvan kruga naših bliskih prijatelja ne moraju znati kako stvari stoje između Oktavije i mene, zar ne? Ĉitav Rim ozlojeđen je zbog razvoda nepromišljeni čovek! Nikad nije smeo da nju i decu izbaci iz kuće, to mu šteti više nego sve tvoje izmišljotine o Kleopatrinom uti caju na njega." Na lepom licu ukazao se blag, snen izraz. „Bilo bi sjajno kad bi tvoje uhode narodu Rima i Italije mogle reći koliko voliš svoju sestru i svoju ţenu, s koliko neţnosti i obzira se odnosiš prema njima. Sigurna sam da bi Lepid, dozvoliš li mu da stanuje u Domus Publica, bio toliko zahvalan da bi predloţio malu počast za Oktaviju i mene kao znak te zahvalnosti." Zurio je u nju onako zaslepljenog izraza koji bi se pojavio kad bi oštrica njenog uma bila britkija od njegove. „Kad bih samo znao šta smeraš ovim, najdraţa, ali ne znam.“ „Pomisli na stotine Oktavijinih statua koje si podigao širom Rima i Italije i moje statue što su im se priDruzile. Zar ne bi bilo lepo da se na natpise doda jedan redak? Neka zaprepašćujuća nova počast?" ,,I dalje ne razumem." „Nagovori velikog pontifika Lepida da Oktaviji i meni dodeli doţivotni poloţaj vestalskih devica." „Ali vi niste vestalke! A ni device, kad smo već kod toga!" „Počasne, Cezare, počasne! Objavi to uz zvuke truba na trgovima od Mediolanuma i Akvileje do Regija i Tarenta! Tvoja sestra i tvoja ţena su primeri bez premca, toliko da ih njihova čestitost i ponašanje u braku stavlja u istu ravan s vestalkama." „Nastavi!", rekao je nestrpljivo. „Poloţaj vestalskih devica dozvoliće nam da ulazimo u vestalski deo Domus Publica kad god poţelimo. Nema potrebe mešati Oktaviju ako i ja imam tu povlasticu jer ja ti mogu saznati gde se

218 tačno čuva Antonijeva oporuka. Apuleja neće sumnjati u moje porive zašto bi? Njena majka tvoja je polusestra, večera s nama redovno, veoma sam joj draga. Ne mogu ukrasti oporuku za tebe, ali ako pronađem gde se nalazi, moţeš brzo doći do nje.“ Njegov zagrljaj ju je gotovo smrskao i ostavio bez daha, ali nije se protivila. Za Liviju Druzilu nije bilo većeg zadovoljstva nego da moţe predloţiti nešto što Cezar nije smislio sam. „Livija Druzila, ti si sjajna!“, uzviknuo je oslobađajući je iz zagrljaja. ,,Znam“, rekla je blago ga odgurnuvši. „A sad na posao, ljubavi moja! Za ovo treba nekolike nundinae, a ne smemo čekati predugo." Gubitak trijumvirskog poloţaja nije bio Lepidu ni pribliţno bolan koliko njegovo izgnanstvo iz grada Rima, pa je, kad ga je Oktavijan posetio i kazao mu šta treba da učini kako bi se vratio u Domus Publica, bez okleva nja pristao da Oktaviju i Liviju Druzilu uzdigne u ravan vestalskih devica. Nije to bilo puko počasno zvanje. Obe ţene postale su neprikosnovene i nepovredive; mogle su ići svuda bez iole straha jer se nijedan čovek, pa bio on i najveći ološ i razbojnik, nije usuđivao da dodirne ve stalsku devicu. Kad bi to učinio, bio bi zauvek proklet bio bi sacer bezboţan, lišen građanskih prava, izbiče van i pogubljen, a sva njegova imovina, sve do najobičnije kupe, bila bi zaplenjena. Njegova ţena i deca umrli bi od gladi. Ĉitav Rim i Italija veselili su se; ukoliko je odobravanje bilo upućeno pre Oktaviji nego Liviji Druzili, potonja gospa nimalo nije marila. Umesto toga, pozvala se na večeru u vestalsku trpezariju da upozna svoje drugarice sveštenice. Velika vestalka Apuleja bila je Oktavijanova rođaka i dobro je poznavala Liviju Druzilu još od doba kad je mlada i trudna Livija pre udaje za Oktavijana dobila utočište u Vestinom hramu. „Predznak", rekla joj je Apuleja kad je njih sedam selo na stolice da jede za stolom. „Veoma sam se brinula, sada mogu priznati. O koliko je olakšanje bilo kad tvoj boravak nije imao nikakve

219 religiozne posledice! Bio je to predznak ovoga, sigurna sam." Ne baš pametna ţena, Apuleja, ali duboko poštovanje koje je uţivala umnogome ju je oblikovalo u ono što se očekuje od velike vestalke. Odevena samo u belo, na sebi je imala haljinu s dugačkim rukavima, preko kojih je padala tunika s prorezima s obe strane, nosila lanac i kolajnu s ve stalskom amajlijom, a na glavi vence od sedam slojeva usukane vune povrh kojih je lebdeo tanani veo. Svojim malim stadom upravljala je gvozdenom rukom, svesna činjenice da čestitost vestalki predstavlja sreću Rima. S vremena na vreme bi muškarac (poput Publija Klodija) nasrnuo na čednost neke vestalke i doveo je pred sud, ali takvo nešto neće se dogoditi za Apulejine vladavine! Sve vestalke sedele su za stolom krcatim ukusnom hranom i s krčagom penušavog belog vina iz Alba Fucentije. Dve maloletne vestalke pile su vodu s Juturninog izvora, dok su preostale tri, odevene kao Apuleja, mogle piti vino. Livija Druzila, sedma, nije morala da se odene kao vestalka, ali jeste bila u belom. „Moj muţ malo i neodređeno govori o vašem poslu koji se tiče oporuka", kazala je Livija Druzila kad su devojčice otišle. „Postoji li mogućnost da to jednom vidim?" Apulejino lice se razvedrilo. „Naravno! U svako doba." „Ah... sada?" „Svakako, ako ţeliš." Livija Druzila je tako otišla u isti onaj obilazak kao i Boţanski Julije kad je postao veliki pontifik, videla stalke s pergamentima na koje su unošene pojedinosti oporuke, odvedena je na sprat da vidi mnogobrojne pretince, pa u podrum i kroz prostorije za odlaganje u prizemlju. Bilo je to zadivljujuće, pogotovo za ţenu poput ove koja je i sama vodila računa o tačnosti i redu. „Imate li poseban deo za senatore?", upitala je nakon što je tokom obilaska izrazila veliko divljenje. „O da. Te su ovde, na ovom spratu." ,,A ako su bih konzuli, da li takve razlikujete od običnih senatora?" „Naravno." Livija Druzila je uspela da deluje i stidljivo i zavere nički. „Ne

220 bih ni sanjala da ti zatraţim da mi pokaţeš testament moga muţa", kazala je, „ali bih rado volela da vidim oporuku nekog ko uţiva jednak poloţaj. Gde je, na primer, oporuka Marka Antonija?" ,,Oh, on je na posebnom mestu", odgovorila je smesta Apuleja ne sumnjajući ništa. „Konzul i trijumvir, ali ne zapravo deo Rima. On je ovde, sasvim sam." Povela je Liviju Druzilu ka polici iza zastora koji je odvajao sluţbenu prostoriju za prijem oporuka od strogo vestal skog dela i bez oklevanja dohvatila veliki svitak koji je sam stajao na polici. „Izvoli", rekla je pruţajući spis Liviji Druzili. Oktavijanova ţena je odmerila teţinu spisa, pa pogledala crveni pečat Herkul, IMP. M. ANT. TRI. Da, ovo je Antonijeva oporuka. Smesta ju je vratila sme jući se. „Mora da ima mnoga zaveštanja“, kazala je. „Svi veliki ih imaju. Najkraća od svih bila je oporuka Boţanskog Julija kakva mudrost, kakva jezgrovitost!“ „Ĉitate li ih, dakle?“ Apuleja je pogledala uţasnuto. „Ne, ne! Naravno, vidimo oporuku nakon što njen sastavljač umre, kad njegov ili njen izvršilac testamenta dođe da je uzme. Izvršilac je mora otvoriti u našem prisustvu jer moramo staviti V.V. na kraju svake odredbe. Tako se ništa ne moţe dodati kad oporuka ode iz naših ruku.“ ,,Sjajno!“, rekla je Livija Druzila. Brzo je poljubila Apuleju u obraz i stegnula joj ruku. „Moram da idem, ali još jedno, vrlo vaţno pitanje otvori li se ikad, draga moja, ijedna oporuka pre no što njen sastavljač umre?“ Još jedan uţasnut pogled. „Ne, nikad! To bi značilo da smo prekršile naše zavete, a to nikad ne činimo.“ Livija Druzila se vratila u domus Livia Drusilla, gde je muţa zatekla u radnoj sobi. Jedan pogled na njeno lice bio je dovoljan da Oktavijan pisare i sluţbenike pošalje napolje. ,,Dakle?“, upitao je. „Drţala sam Antonijevu oporuku u ruci“, kazala je, ,,i mogu ti

221 tačno reći gde se čuva." „Dakle, toliko smo napredovali. Misliš li da će mi Apuleja dozvoliti da je otvorim?" „Ne, čak i ako je osudiš za nečednost i zakopaš je s krčagom vode i veknom hleba. Bojim se da ćeš je morati oteti od nje i ostalih." „Cacat!“ „Predlaţem da svoje Germane noću odvedeš u Vestin hram, Cezare, i rasporediš ih po čitavom području ispred vrata na koja se ulazi kad se pohranjuje oporuka. Moraćeš to izvesti uskoro jer mi je rečeno da će se Lepid vrlo brzo useliti u deo koji pripada velikom pontifiku. Sigurno će biti buke, a ne ţeliš da ti Lepid dotrči iz svog dela da vidi šta nije u redu. Sutra uveče, ne kasnije." Oktavijan je dugo morao da lupa na vrata pre no što su se odškrinula i kroz maleni otvor provirilo prestrašeno lice; kućepaziteljka. Dvojica Germana odgurnula su ţenu i uvela svog gospodara okruţenog svetlošću baklji dok su ga pratili ostali Germani. „Odlično!", rekao je Oktavijan Arminiju. „Uz malo sreće, uzeću ga pre no što se pojave vestalke. Moraće da se obuku." Umalo mu je uspelo. „Šta to radiš?" upitala je Apuleja s vrata koja su vodila u lične odaje vestalki. Oktavijan se uspravio s Antonijevom oporukom u ruci. „Zaplenjujem izdajnički spis", kazao je nadmeno. „Izdajnički, kako da ne!“, obrecnula se velika vestalka zakoračivši da ga spreči da izađe. „Vraćaj to, Cezare Oktavijane!" U odgovor je oporuku iznad glave dodao Arminiju, toliko visokom da je, kad ju je podigao, Apuleja nije mogla dohvatiti. „Ti si sacer!“, prodahtala je kad su ušle još tri vestalke. „Koješta! Ja sam konzular koji vrši svoju duţnost." Apuleja je ispustila jeziv krik. „Upomoć, upomoć, upomoć!" „Ućutkaj je, Kornele", rekao je Oktavijan drugom Germanu.

222 Kad su i tri preostale vestalke počele vrištati, Germani su ućutkali i njih. Očiju hladnih i sjajnih kao u crnog leoparda, Oktavijan je gledao u četiri ţene pri lelujavoj jarkoj svetlosti. „Uzimam ovu oporuku iz vaših ruku", kazao je, „i to nikako ne moţete sprečiti. Zarad vaše sopstvene sigurnosti, savetujem da nikom ne kaţete ni reč o onome što se ovde dogodilo. Ako budete rekle, ne mogu biti odgovoran za svoje Germane, koji nemaju nikakvog poštovanja prema vestalkama i vole da obljube devicu ma ko da je ona. Tacete, gospe. Ozbiljno vam govorim." Zatim je otišao ostavljajući sreću Rima da plače i rida. Sazvao je Senat prvog mogućeg dana i izgledao samo uvereno i slavodobitno. Lucije Gelije Poplikola, koji je odlučio da ostane u Rimu kako bi pravio nevolje Oktavijanu, osećao je kako mu se koţa na rukama i vratu jeţi i ledeni strah gmiţe niz kičmu. Šta li sada smera mali crv? I zašto Plank i Titije izgledaju kao da pucaju od veselja? „Dve godine govorim članovima ovog doma o Marku Antoniju i njegovoj potčinjenosti Kraljici zveri", započeo je Oktavijan stojeći pred svojom kurulskom stolicom s debelim svitkom u desnoj ruci. „Ništa što sam rekao nije moglo uveriti mnoge među vama koji ste danas ovde da govorim istinu. ‟Daj nam dokaz!‟, vikali ste neprestano. Vrlo dobro, imam dokaz!" Podigao je svitak uvis. ,,U ruci imam poslednju volju i testament Marka Antonija i tu su svi dokazi koje mogu traţiti čak i najvatrenije Antonijeve pristalice." „Poslednja volja i testament?" upitao je Poplikola, uspravivši se. „Da, poslednja volja i testament." „Oporuka je neprikosnovena, Oktavijane! Niko je ne moţe otvoriti dok je ţiv njen sastavljač!" „Ukoliko u njoj nije izdajnički sadrţaj." „Ĉak i ako je tako! Treba li čoveka smatrati izdajnikom zbog onoga što kaţe posle svoje smrti?" „O da, Lucije Gelije. Sasvim sigurno."

223 „Ovo je protivzakonito! Neću ti dozvoliti da nastaviš!" „Kako ćeš me sprečiti? Ako nastaviš da me prekidaš, narediću svojim liktorima da te izbace. A sad sedi i slušaj!“ Poplikola se osvrnuo i videvši radoznalost na svakom licu oko sebe, priznao sebi da je poraţen. Zasad. Neka mlado čudovište učini najgore što ume, a onda... Seo je, namrgođen. Oktavijan je razvio svitak, ali nije čitao iz njega; nije morao, znao je sve napamet. „Ĉuo sam kako neki od vas Marka Antonija nazivaju najvećim Rimljaninom od svih Rimljana. Posvećen napretku Rima, hrabar, smeo, izuzetno sposoban da proširi rimsku vlast na čitav Istok. Zato je i traţio i dobio! Istok u svoju nadleţnost posle Filipa. To je bilo pre svega deset godina. Za tih deset godina Rim ga bezmalo nije ni video, toliko je potpuno i predano Antonije obavljao svoju duţnost. Ili su makar tako mislili oni među vama poput Lucija Gelija Poplikole. No iako je moţda na istok otišao s najboljim namerama, njegova odlučnost nije istrajala. Zašto? Šta se desilo? Odgovor vam mogu dati jednom rečju Kleopatra. Kleopatra, Kraljica zveri. Moćna ča robnica, ogrezla u mračne obrede i umeće ljubavi i trovanja. Zar se ne sećate kralja Mitridata Velikog, koji je sam sebe trovao ispijajući dnevno sto otrovnih napitaka i potom pio sto merica protivotrova? Kad je pokušao da se ubije otrovom, nije mu uspelo. Jedan od njegovih te lohranitelja morao gaje probosti mačem. Takođe bih vas podsetio da je kralj Mitridat bio Kleopatrin deda. Krv u njihovim ţilama po svojoj prirodi je štetna za Rim. Najpre su se sreli u Tarsu, gde je bacila čini mada ne sasvim delotvorno. Iako mu je rodila blizance, Antonije nije bio s njom sve do zime one godine kad se pripremao da napadne Kraljevstvo Parćana. Pozvao ju je u Antiohiju i došla je. I ostala i sledila logor neukusno kao svaka druga istočnjačka bludnica. Da, krenula je s Antonijem i njegovom velikom vojskom kad su marširali ka gornjem toku Eufrata! Antonije se tada dozvao pameti i naredio joj da ode kući njegov poslednji čin nezavisnosti! O zašto naš hrabri Antonije nije nastavio da joj se suprotstavlja?*1 Oktavijan je slegnuo ramenima. „Na to pitanje nemam odgovor.“

224 Poplikola je klonuo, ruku prekrštenih na grudima; Plank u prednjim redovima i Titije u srednjem redu neprestano su se vrpoljili od nestrpljenja, primetio je Oktavijan. Nastavio je da govori utihnulom Senatu. „Nema potrebe zadrţavati se na nesrećnom pohodu vođenom protiv Parćanske Medije jer je razdoblje posle njegovog strašnog povlačenja ono što treba da nas zanima više nego gubitak jedne trećine rimske vojske. Antonije je uradio ono što Antonije radi najbolje odao se vinu dok mu nije rasturilo um. Poremećen i bespomoćan, za pomoć se obratio Kleopatri. Ne Rimu već Kleopatri. A ona je u Belo Selo stigla donoseći darove koji su prevazilazili maštu novac, hrana, oruţje, lekovi, hiljade slugu i mnoštvo lekara. Iz Belog Sela par se preselio u Antiohiju, gde je Antonije konačno uspeo da sastavi oporuku. Jedan primerak pohranjen je ovde u Rimu, drugi u Aleksandriji, gde je Antonije završio prošle zime. Ali tada je već sasvim bio pod Kleopatrijim uti cajem, opojnim sredstvima i vlašću. Vino mu više nije bilo potrebno, na raspolaganju mu je bilo štošta bolje, od Kleopatrinih napitaka do njenog laskanja. Ishod toga je da je krajem proleća ove godine čitavu vojsku i mornaricu prebacio u Efes. Efes! Hiljadu milja zapadno od me sta gde je vojska potrebna na granici od Male Jermenije do juţne Sirije, da tamo sprečava parćanske upade. Zašto je onda svoju vojsku i mornaricu prebacio u Efes? I zašto ih je potom odatle prebacio u Grčku? Je li njemu pretnja Rim? Ili Italija? Jesu li vojske i brodovlje zapadno od reke Drine povukli neki vojni potez u njegovom pravcu? Ne, nisu! I ne morate u to verovati zato što ja tako kaţem to je očigledno i poslednjem među vama!“ Pogledom je prešao preko redova u začelju, gde su sedeli pedari koji nemaju pravo na reč. Tada je, polako i paţljivo, sišao s kurulskog postolja i stao nasred prostorije. „Ni na jedan trenutak ne verujem da je ova dela napada na svoju otadţbinu Marko Antonije počinio dobrovoljno. Nijedan Rimljanin ne bi, izuzev onih koji su bih nepravedno stavljeni van zakona i hteli da se vrate Gaj Marije, Lucije Kornelije Sula, Boţanski Julije. No je li proglašeno da je Marko Antonije hostis? Ne, nije! Do dana današnjeg njegov poloţaj ostaje isti kakav je uvek i bio Rimljanin iz

225 Rima, poslednji od mnogih naraštaja Antonija koji su sluţili svojoj zemlji. Ne uvek mudro, ali uvek s vatrenim rodoljubljem. Pa šta se dogodilo Marku Antoniju?11, upitao je Oktavijan zvonkim glasom, mada je ovo bio govor gde senatore nije trebalo trgnuti iz blagog dremeţa. Bili su sasvim budni i slušali pomno. ,,I opet odgovor leţi u jednoj reči Kleopatra. On je njena igračka, njen lutak da, svi vi moţete nabrajati isto što i ja, to znam! Ali skoro niko od vas mi nikad nije verovao, znam i to. Danas sam u stanju da vam ponudim dokaz da je ono što govorim zapravo ublaţeni prikaz Antonijeve izdaje učinjene po Kleopatrinom nagovoru. Strankinja, ţena, poklonica zveri! Moćna čarobnica, sposobna da začara jednog od najsnaţnijih, najvećeg među Rimljanima. Znate da ta ţena, strankinja, ima najstarijeg sina čije očinstvo pripisuje Boţanskom Juliju. Mladić, sada pet naestogodišnjak, sedi pored nje na egipatskom presto lu kao Ptolemej Petnaesti Cezar, molim vas! Za jednog Rimljanina on je kopile i nije rimski građanin. Onima među vama koji veruju da je sin Boţanskog Julija, mogu dati dokaz da nije da je sin roba koga je Kleopatra uzela da se zabavi. Sklona je zaljubljivanju, ima mnogo ljubavnika i oduvek je imala mnogo ljubavnika. Njih najpre upotrebi kao ljude s kojima telesno opšti, a zatim kao ţrtve svojih otrova da, isprobava ih na njima dok ne umru! Kao što je umro rob koji je otac njenog najstarijeg sina. Zašto je ovo vaţno, pitate? Zato što je laskanjem privolela sirotog Antonija da to kopile proglasi kraljem nad kraljevima, a ona sada ide u rat protiv Rima kako bi de čaka postavila na Kapitol! Ovde sede ljudi, oci i upisani, koji pod zakletvom mogu izjaviti da je njena omiljena pretnja da im kaţe kako će stradati kad bude svoj presto postavila na Kapitol i sudila u ime svog sina! Da, ona očekuje da Antonijevu vojsku iskoristi kako bi pokorila Rim i pretvorila ga u kraljevstvo Ptolemeja Petnaestog Cezara!“ Nakašljao se. „No hoće li Rim i dalje biti najveći grad na svetu, središte zakona, pravde, trgovine i društva? Ne, neće! Svetska prestonica se mora preseliti u Aleksandriju! Rim će biti ostavljen da se pretvori u ništavilo.“ Svitak se otvorio i iz Oktavijanove visoko podignute ruke razmotao se sve do crnobelih pločica na podu. Nekoliko senatora

226 skočilo je na taj šum, toliko je bio iznenadan, ali Oktavijan ih je zanemario i nastavio dalje. „Dokaz leţi u ovom spisu, Antonijevoj poslednjoj volji i testamentu! Sve što ima, uključujući svoj imetak, poslove i novac u Rimu i Italiji, ostavlja kraljici Kleopatri. Kune se da je voli, voli, voli, voli! To mu je jedna i jedina ţena, srţ njegovog bića. Tvrdi da je Ptolemej Petnaesti Cezar zakoniti sin Boţanskog Julija i naslednik svega što je Boţanski Julije ostavio meni, svom rimskom sinu! Zahteva da se njegova čuvena darivanja poštuju, što znači daje Ptolemej Petnaesti Cezar kralj Rima! Rima koji nema kralja!“ Začuo se ţamor; oporuka je bila otvorena i mogao ju je pogledati svako ko ţeli da proveri ono što govori Oktavijan. „Oci i upisani, jeste li gnevni? I treba da budete! Ali to nije najgore što stoji u Antonijevoj oporuci! To se nalazi u odredbi o sahrani koja nalaţe da, ma gde da ga smrt zatekne, njegovo telo treba predati egipatskim pogrebnicima koji svuda putuju s njim i koji će mu telo balsamovati kako to čine Egipćani. Zatim zahteva da bude sahranjen u njegovoj voljenoj Aleksandriji! Uz njegovu voljenu ţenu Kleopatru!" Graja je nastala jer su senatori poskakali s tronoţaca, stolica od slonovače, mašući pesnicama i vičući. Poplikola je čekao dok se nisu utišali. „Ne verujem ni u jednu reč!“, uzviknuo je. „Oporuka je krivotvorena! Kako bi ti inače pala u ruke, Oktavijane?" „Oteo sam je od vestalskih devica koje su je dobro branile", odvratio je mirno Oktavijan. Dobacio je svitak Poplikoli, koji ga je podigao i pokušao da ga ponovo savije. „Ne trudi se da gledaš početak ili sredinu, Lucije Gelije. Gledaj kraj. Proveri pečat." Drhtavih ruku, Poplikola je pogledao pečat, neoštećen jer je Oktavijan pri otvaranju vodio računa da ga ne polomi, a onda našao odredbu koja govori kako postupiti s Antonijevim telom i gde ga premestiti. Gutajući pljuvačku, sav uzdrhtao, zavitlao je svitak s treskom. „Moram se s njim videti i pokušati da ga urazumim", rekao je usta jući nespretno na noge koje su ga jedva drţale. Zatim se, otvoreno plačući, okrenuo ka ostalima i ispruţio drhtave ruke. „Ko će poći sa mnom?"

227 Ne mnogi. Oni koji su otišli s Poplikolom ispraćeni su siktanjem i pogrdama; Senat je najzad uveren da Marko Antonije više nije Rimljanin, da je omađijan, pod Kleopatrinim činima i da se zbog nje sprema da maršira na svoju otadţbinu. „O kakva pobeda!", rekao je Oktavijan Liviji Druzili kad se vratio kući, nošen na ramenima Agripe i Kornelija Gala, koji su bili dobar dvojac. Pred svojim vratima ih je, međutim, poslao kući s Mecenom i Statilijem Taurom i pozvao ih da sutradan dođu na večeru. Nešto sočno kao ova pobeda moralo se podeliti s njegovom ţenom, koja mu je onakvom lukavštinom uveliko olakšala zadatak. Jer znao je da Apuleju i njene druţbenice ne moţe primorati da mu pokaţu gde je pohranjena oporuka, a ne bi se usudio da napravi premetačinu. Morao je tačno znati gde se nalazi oporuka. „Cezare, nikad nisam sumnjala u ishod", kazala je pri bijajući se uz njega. „Uvek češ upravljati Rimom." Progunđao je i neveselo oborio ramena. „To još nije izvesno, meum mel. Vest o Antonijevoj izdaji olakšaće mi prikupljanje poreza, ah na porez će svi gledati popreko dok ne uverim čitavu zemlju da je u suprotnom jedina mogućnost da padnemo pod vlast Egipta po egipatskom zakonu. Da neće biti besplatnog ţita, da neće biti pozo rišta, da neće biti poslovanja, da više nijedna klasa neće imati nezavisan Rim. To još nisu shvatili, a bojim se da im neću moći objasniti pre no što se egipatska sekira u Antonijevim moćnim rukama obruši na nas. Moraju uvideti da ovo nije građanski rat! To je rat protiv strane sile u rimskom ruhu." „Neka to tvoje uhode ponavljaju ad nauseam, Cezare. Izloţi im Antonijeve postupke najjednostavnijim rečima ljudima moraš govoriti jednostavno ako ţeliš da shvate", rekla je Livija Druzila. „Ali ima još nešto, zar ne?" „O da. Više nisam trijumvir i ako mi u početku rata ne krene dobro, neki slavoljubivi vuk iz prvih senatskih redova proliće mi krv Livija Druzila, snaga kojom drţim vlast je neznatna! Šta ako se Polion vrati na scenu s Publijem Ventidijem kao desnom rukom?"

228 „Cezare, Cezare, ne budi tako turoban! Moraš javno pokazati da je ovo rat protiv strane sile. Zar ne postoji način?" „Postoji jedan ali nije dovoljan*, odvratio je. ,,U samim počecima Republike, poslali su fecijale da pregovaraju sa stranim napadačem. Njegov vođa je bio pater patratus, a uz njega je bio verbenarius. Taj čovek je nosio bilje i zemlju uzete na Kapitolu. Bilje i zemlja fecijalima su davali čarobnu zaštitu. No potom je to postalo isuviše nezgodno i umesto toga se veliki obred odrţavao u Beloninom hramu. Nameravam da oţivim taj obred i da mu prisustvuje što više ljudi. Jeste početak, ali nikako i kraj.“ „Otkud sve to znaš?“, upitala je radoznalo. „Boţanski Julije mi je ispričao. Bio je veliki poznavalac naših drevnih obreda. Postojala je nekolicina njih koje je to zanimalo Boţanski Julije, Ciceron, Nigidije Figul i Apije Klaudije Pulher, mislim. Boţanski Julije mi je smejući se pričao kako je uvek ţeleo da odrţi obred, ali nikad nije imao vremena.“ „Onda ga ti moraš odrţati umesto njega, Cezare.“ ,,Hoću.“ „Dobro! Šta još?“, upitala je. „Ne mogu da se setim ničega izuzev širenja glasina. Ali to neće učvrstiti moj poloţaj.“ Širom otvorenih očiju, dugo je zurila u prazno, a onda duboko udahnula. „Cezare, ja sam unuka Marka Livija Druza, plebejskog tribuna koji umalo nije spre čio Italski rat zakonom po kojem bi svi u Italiji imali rimska građanska prava. Nije to učinio samo zato što je ubijen. Sećam se da su mi pokazali noţ gadnu stvar cu za sečenje koţe. Druz je umirao danima, urlajući od b olova. “ Zastavši, pomno joj je posmatrao lice i nije znao čemu vodi njena priča, ali je imao osećaj da će njene reči imati ogromnu vaţnost. Ponekad je njegova Livija Druzila bila vidovita ili ne baš vidovita, već zastrašujuća, ono zemaljska. „Nastavi", ohrabrio ju je. „Druzovo ubistvo ne bi bilo neophodno da nije uradio nešto izvanredno, nešto što mu je ugled uzdiglo toliko visoko da ga je moglo srušiti jedino ubistvo. Potajno su mu se svi italski negrađani zakleli kao lični saveznici. Daje njegov zakon usvojen, svi u Italiji bi mu bili klijenti i bio bi toliko moćan da bi mogao vladati kao doţivotni diktator da je tome teţio. A je li neće se saznati nikad."

229 Uvukla je obraze i izgledala kao da nije s ovog sveta. „Pitam se... postoji li mogućnost da zatraţiš narodu Rima i Italije da ti poloţe zakletvu kao lični saveznici?" Najpre se smrzao, a sada je drhtao. Znoj mu je izbio po čelu, slivao se u oči i štipao ga. „Livija Druzila! Kako si se toga setila?" „Njegova sam unuka iako je moj otac bio Druzov usvojeni sin. To je oduvek bila jedna od porodičnih priča, vidiš. Druz je bio najhrabriji među hrabrima." „Polion... Salustije... neko je u istoriji tog doba morao sačuvati u kakvom obliku se polagala zakletva." Osmehnula se. „Nema potrebe da igru odaješ njima i njima sličnim. Zakletvu znam napamet i mogu ti je reći naizust." „Nemoj! Još ne! Zapiši mi je, a onda mi pomozi da je prilagodim sopstvenim potrebama, a one nisu kao Druzove. Ĉim budem mogao, urediću da se odrţi obred fecijala i kazati uhodama da počnu pričati. Udaraću po Kraljici zveri, traţiti od Mecene da izmisli neverovatne poroke kojima je odana, da napravi spisak ljubavnika i strašnih zločina. Kad bude išla u mojoj trijumfalnoj povorci, niko je ne sme saţaljevati. Toliko je krhka da bi poneko mogao doći u iskušenje da se saţali na nju ukoliko ne bude poznata kao spoj harpije, furije, sirene i Gorgone pravo čudovište. Antonija ću naopačke posesti na magarca i na glavu mu staviti rogonjine rogove. Neću mu dozvoliti da izgleda plemenito ni kao Rimljanin.11 „Udaljavaš se od predmeta razgovora", rekla je blago. „O! Da, tako je. Na Novu godinu postajem stariji konzul, pa ću krajem decembra postaviti natpise u svakom gradu, varoši i selu od Alpa do pete poluostrva. Natpis će najaviti zakletvu i ponizno moliti svakog ko ţeli da je poloţi da je poloţi. Bez prisile, bez nagrada. To mora biti čist, očigledan dobrovoljni čin. Ako ljudi ţele da se oslobode pretnje koju predstavlja Kleopatra, onda se moraju zakleti da će biti uz mene dok ne obavim posao tako da budem zadovoljan. I ako se dovoljno ljudi zakune, niko se neće usuditi da mi prolije krv, da mi oduzme im perijum. Ako ljudi poput Poliona odbiju da je poloţe, neću ih kazniti ni sad ni ubuduće." „Uvek moraš biti iznad odmazde, Cezare." „Svestan sam toga." Nasmejao se. „Neposredno nakon Filipa

230 duboko sam razmišljao o ljudima poput Sule i mog boţanskog oca, pokušavao da uvidim gde su pogre šili. I shvatio sam da su voleli da ţive raskošno, neobično, a da Senatom i skupštinama upravljaju gvozdenom rukom. Sam sam pak odlučio da budem tih, nenametljiv čovek i da Rimom vladam kao dragi, dobri stari tata." Belona je bila prvobitna rimska boginja rata iz vremena kad su rimska boţanstva bila puke sile bez lika i pola. Njeno drugo ime bilo je Nerio, još tajanstvenija pojava neraskidivo povezana s Marsom, potonjim bogom rata. Kad je Apije Klaudije Cek osveštao hram da Belonu prizove na svoju stranu u doba etrurskih i sa mnitskih ratova, u zgradu je stavio njenu statuu; i zgrada i statua su bile lepe i dobro odrţavane, oslikane ţivim bojama koje su redovno obnavljane. Kako rat nije bio nešto o čemu se moglo razgovarati unutar pomerijuma, Belonino svetilište nalazilo se na Marsovom polju izvan svetih granica i bilo je prostrano. Kao i svi rimski hramovi, i ovaj je bio podignut na visoko postolje. Da bi se ušlo, moralo se preći dvadeset stepenika raspoređenih u dva niza po deset; na širokom odmorištu između dva niza stepenika, tačno u sredini, stajao je četvrtasti stub od crvenog mermera, visok četiri stope. U dnu stepeništa čitav juger je bio popločan, a njegove granice oivičene izduţenim postoljima na kojima su bile postavljene statue velikih rimskih vojskovođa. Bili su tu Fabije Maksim Kunktator, Apije Klaudije Cek, Scipion Afrikanac, Emilije Paul, Scipion Emilijan, Gaj Marije, Boţanski Julije i mnogi drugi, svi toliko lepo oslikani da su izgledali kao ţivi. Kad se Kolegij fecijala, kojih je bilo dvadeset, okupio na Beloninom stepeništu, izašli su pred veliki skup senatora, vitezova, pripadnika treće, četvrte i pete klase, kao i nekih proletera. Mada se Senat morao smestiti u celi ni, Mecena je iz svih društvenih slojeva paţljivo odabrao ostale koji će prisustvovati događajima. Tako su ljudi iz Subure i s Eskvilina bih zastupljeni podjednako kao oni s Palatina i Karine.

231 Prisutni su bili i svi ostali sveštenički kolegiji, kao i svaki liktor na duţnosti u Rimu, pa je to bio ţivopisni prizor prugastih crvenoljubičastih toga, okruglih ogrtača i kaciga od slonovače zvanih apex, pontifika i augura s togama navučenim preko glave. Fecijali su nosili tamnocrvene toge preko nagog trupa, kako je bio običaj u početku, i bili su gologla vi. Verbenarius je drţao bilje i zemlju uzete s Kapitola i najbliţe njemu stajao je pater patratus, čija je uloga bila ograničena na sam kraj obreda. Duge besede uglavnom su izgovarane na jeziku toliko starom da ga više niko nije razumeo, a izgovarao ih je fecijal, koji je usavršio nerazumljivi govor; niko nije ţeleo da pogreši jer bi čak i naj zanemarljivija greška značila da se sve mora početi iz početka. Ţrtvena ţivotinja bio je mali vepar kojeg je četvrti fecijal ubio kremenim noţem starijim od Egipta. Najzad je pater patratus ušao u hram, iz kojeg je izašao noseći listoliko koplje čije je kopljište pocrnelo od starosti. Sišao je niz gornji niz od deset stepenika i stao pred mali stub s kopljem podignutim za bacanje i srebrnog vrška što se presijavao na hladnom, blistavom suncu. „Rim je ugroţen!" uzviknuo je na latinskom. „Preda mnom je neprijateljska zemlja koju štite rimske vojskovođe! Objavljujem daje ime neprijateljske zemlje Egipat! Bacajući ovo koplje, mi, Senat i narod Rima, započinjemo sveti rat protiv Egipta oličenog u egipatskom kralju i kraljici!" Iz njegove ruke koplje je poletelo preko stuba i slete lo na juger otvorenog prostora zvanog neprijateljska zemlja. Jedan jedini deo pločnika je bio uklonjen, a pater patratus je bio vrhunski ratnik; koplje se drhteći zabolo u zemlju ispod podignutog pločnika. Burno klicanje se začulo dok su ljudi bacali malene drvene lutke na koplje. Stojeći sa strane s ostalima iz Kolegija pontifika, Oktavijan je posmatrao sve ovo i bio zadovoljan. Drevni, zadivljujući, pravi deo predačkih običaja. Rim je sada zvanično bio u ratu, ah ne protiv Rimljanina. Neprijatelji su bili Kraljica zveri i Ptolemej Petnaesti Cezar, vladari Egipta. Da, da! Koliko je sreće imao što je uspeo da Agripa postane pater patratus, a zar Mecena nije bio dobar mada mlitav verbenarius? Kući je išao okruţen stotinama klijenata i, za promenu, sasvim

232 uţivao. Ĉak su i moćnici zašto se najbogatiji uvek najviše opiru plaćanju poreza? danas bili dareţljivi prema njemu iako to nije moglo trajati duţe od prve naplate poreza. Završio je pripreme za naplatu poreza koristeći spisak građana koji je sadrţao i podatke o prihodima i gde su se promene unosile svakih pet godina. Po pravu su ovo obavljali cenzori, ali cenzori su već desetlećima bili malobrojni. Trijumvir na Zapadu u poslednjem desetleću, Oktavijan je preuzeo cenzor ske duţnosti i postarao se da podatak o prihodu svakog građanina odgovara trenutnom stvarnom stanju. Naplata njegovog novog poreza bila je sloţen zadatak koji je iziskivao velike prostorije Porticus Minucia na Marsovom polju. Nameravao je da prvi dan naplate pretvori u nešto poput svetkovine. Nije moglo biti veselja, ah treba da vlada rodoljubivo osećanje; kolonade i područje gde se nalazi Porticus Minucia bili su ukrašeni jarkocrvenim zastavama s oznakom SPQR, prikazima ţenskog tela, nagih grudi, sa šakalovom glavom, koja rukama kao kandţama savija i krši slova SPQR; na drugima se video mladić ruţan poput maloumnika, s dvostrukom krunom, a ispod je pisalo: OVO JE SIN BOŢANSKOG JULIJA? NEMOGUĆE! Ĉim je sunce odskočilo visoko iznad Eskvilina, pojavila se povorka predvođena Oktavijanom u punom sjaju njegove svešteničke toge, glave ovenčane lovorom, obeleţjem trijumfatora. Iza njega je išao Agripa, tako đe ovenčan, s izuvijanim štapom augura i u crvenolju bičastoj togi. Zatim su nastupali Mecena, Statilije Taur, Kornelije Gal, Mesala Korvin, Kalvizije Sabin, Domicije Kalvin, bankari Balbi i Opiji, te mnoštvo Oktavijanovih najodanijih pristalica. To, međutim, nije bilo dovoljno Oktavijanu, koji je između sebe i Agripe umetnuo tri ţene; Livija Druzila i Oktavija nosile su odeţde vestalskih devica, što je treću, Skriboniju, bacilo u zasenak. Oktavijan je napravio čitavu predstavu plativši više od dvesta talenata, koliko je iznosilo dvadeset pet posto ne govog prihoda, premda se nisu videle vreće s novcima. Samo list hartije menica od njegovih bankara. Livija Druzila je zakoračila ka stolu. „Ja sam rimski građanin!1*, uzviknula je glasno. „Kao ţena, ne plaćam poreze, ali ţelim da platim ovaj porez jer je potreban kako bi se Kleopatra od Egipta

233 sprečila da naš voljeni Rim pretvori u pustinju, lišenu ljudi i novca! Dajem za ovaj cilj dve stotine talenata! “ Oktavija je odrţala isti govor i dala isti iznos novca, no Skribonija je mogla dati svega pedeset talenata. Nije vaţno; sad je svetina, koja se brzo uvećavala, klicala toliko gromko da je sasvim prigušila glas Agripe, koji je platio osamsto talenata. Dobar posao za jedan dan. Ah nije iziskivao toliko probirljivosti i strpljenja kao onaj koji su Oktavijan i njegova ţena obavili sastavljajući zakletvu odanosti. ,,Oooh!“, uzdahnuo je Oktavijan gledajući prvobitnu zakletvu koja je šezdeset godina ranije polagana Marku Liviju Druzu. „Kad bih se samo usudio da ljude nateram da se zakunu da će mi biti klijenti kao što je to učinio Druz!“ „Italici u to vreme nisu imali patrone, Cezare, jer nisu bili rimski građani. Danas svako ima patrona.11 „Znam, znam! Koliko bogova da navedemo?" „Svakako ne samo Sola, Telus i Libera. Druz ih je stavio više mada sam se čudila što je naveo Marsa pošto makar u to vreme nije bilo rata.“ „Mislim da je znao da će doći do rata", rekao je Oktavijan spremno podigavši pisaljku. „Lari i penati, šta misliš?" „Da. I Boţanski Julije, Cezare. On učvršćuje tvoj poloţaj." Zakletva je postavljena po čitavoj Italiji, s kraja na kraj poluostrva, na Novu godinu; u Rimu je krasila zid rostre na Forumu, tribunal gradskog pretora, sva raskršća na kojima je postojalo svetilište posvećeno larima i sve trţnice mesa, ribe, voća, povrća, ulja, ţita, bibera i začina kao i prostore unutar glavnih kapija, od Kapenske do Kvirinalske. „Tako mi Jupitera Najboljeg i Najvećeg, Sola, Telus, Libera, Veste, lara i penata, Marsa, Belone i Nerio, Boţanskog Julija, bogova i junaka koji su osnovali i pomagali narod Rima i Italije u njihovim borbama, zaklinjem se da će mi prijatelji i neprijatelji biti oni koje imperator Gaj Julije Cezar sin Boţanskog Julija smatra svojim

234 prijateljima i neprijateljima. Zaklinjem se da ću raditi u korist imperatora Gaja Julija Cezara sina Boţanskog Julija u njegovom ratu protiv kraljice Kleopatre i kralja Ptolemeja od Egipta i u korist svih ostalih koji poloţe ovu zakletvu čak i po cenu svog ţivota, svoje dece, svojih roditelja i svog imetka. Ako trudom imperatora Gaja Julija Cezara sina Boţanskog Julija narod Egipta bude poraţen, zaklinjem se da mu se obavezujem ne kao klijent već kao prijatelj. Preuzimam na sebe da ovu zakletvu prenesem na koliko god drugih ljudi mogu. Zaklinjem se iskreno, svestan da će moja vera biti pravedno nagrađena. I ako se laţno kunem, neka mi budu oduzeti ţivot, deca, roditelji i imetak. Neka bude tako. Tako se zaklinjem.“ Objavljivanje zakletve izazvalo je uzbuđenje jer je Oktavijan nije najavio; jednostavno se pojavila. Pored nje je stajao Mecenin ili Oktavijanov zastupnik, pripremljen da odgovara na pitanja i čuje da je zakletva poloţena. Pisar je sedeo u blizini kako bi zapisao imena onih koji su je poloţili. Sada je vest o nevoljnoj izdaji Marka Antonija proneta svuda; ljudi su znali da on nije krivac, a takođe su znali da Egipat ţeli rat. Antonije je bio Kleopatrino oruđe, njeno sredstvo za razaranje; drţala ga je zatvorenog i opijenog da joj sluţi kao ljubavnik i kao ratnik. Izmišljotine o njoj su se umnoţavale dok je nisu počeli smatrati neljudskim čudovištem koje čak i svoje kopile Ptolemeja ,,Cezara“ koristi za sopstvene telesne uţitke. Egipatski vladari upraţnjavali su rodoskvrnuće kao nešto prirodno, a šta je moglo biti toliko nerimsko? Ako Marko Antonije to odobrava, više nije Rimljanin. Zakletva je podsećala na mah talas na pučini mora; nekoliko njih poloţilo ju je smesta, a poloţivši je, nago varili su druge da to i sami učine sve dok se mali talas nije pretvorio u plimu zakletvi. Sve Oktavijanove legije su je poloţile, kao i posade i veslači na njegovim brodovima. I najzad, znajući da je nepolaganje zakletve ubrzano postajalo dokaz izdaje, poloţio ju je čitav Senat. Izuzev Poliona, koji je odbio. Veran svojoj reči, Oktavijan nije izvršio

235 odmazdu. Protivljenje porezu je prestalo; sve što su ljudi sada ţeleli bio je poraz Kleopatre i Ptolemeja, svesni da njihov poraz podrazumeva prestanak poreza. Agripa, Statilije Taur, Mesala Korvin i ostali zapovednici i pomorske starešine poslani su na svoja mesta, dok se Oktavijan u Rimu spremao da krene i sam. „Mecena, upravljaćeš Rimom i Italijom u moje ime“, rekao je, ne shvatajući da se raskrupnjao i promenio u poslednjih nekoliko meseci. Prethodnog septembra napunio je trideset jednu godinu i lik mu je sada bio određen; izgledao je snaţno, ah spokojno, i dalje lep, ali muţevan. „Senat to nikad neće dozvoliti", odvratio je Mecena. Oktavijan se osmehnuo. „Senat neće biti tu da se protivi, dragi moj Mecena. Vodim ih sa sobom u pohod.“ „O, bogovi“, kazao je slabašnim glasom Mecena. „Stotine senatora put su u ludilo." „Ni najmanje. Imaću posla za svakog od njih i dok su pod mojim nadzorom, ne mogu sedeti u Rimu i smišljati silne nepodopštine." ,,U pravu si." „Uvek sam u pravu."

236 25 Kleopatra je radila pod strašnim teškoćama, teškoćama koje su se samo uvećale kad su ona i Antonije napustili Efes i krenuli u Atinu. U korenu njene brige nalazilo se uverenje da joj Antonije ne saopštava sve svoje misli i namere; kad god je maštala kako donosi odluke na Kapitolu u Rimu, u očima bi mu zaiskrilo veselje koje je, govorilo joj je ono što je znala o njemu, dokaz neverice. Jeste, zaključio je da se Oktavijan mora zaustaviti i da je rat jedino što mu je preostalo da ga zaustavi, ali u njegove namere vezane za Rim nije mogla biti toliko sigurna. I mada je uvek stajao na njenu stranu u onim raspravama u zapovedničkom šatoru, činio je to kao da one i nisu zapravo vaţne kao da je ugoditi njoj vaţnije nego usrećiti legate. Takođe je razvio znatnu sposobnost da izbegne njene optuţbe o pomanjkanju odanosti kad bi mu iznela svoje sumnje. Moţda i stari, moţda ga pamćenje više ne sluţi savršeno, ali je li zaista duboko u sebi verovao da će Cezarion biti kralj Rima? Nije bila sigurna. Svega devetnaest od Antonijevih trideset rimskih legija zaplovilo je ka zapadnoj Grčkoj; preostalih jedanaest dobile su zadatak da štite Siriju i Makedoniju. Antonijeve kopnene snage, međutim, uvećalo je četrdeset hiljada pe šaka i konjanika dar kraljevaklijenata koji su bezmalo svi lično došli u Efes i tu saznali da u Atinu neće ići s Antonijem i Kleopatrom. Umesto toga, trebalo je sami da odu na određeno ratište u zapadnoj Grčkoj. A to se nije dopalo nijednom od njih. Marko Antonije je bio taj koji je ţeleo da putuje odvojeno od svojih kraljevaklijenata plašeći se da će mu oni, ako budu svedoci Kleopatrine neograničene vlasti u zapovedničkom šatoru, napraviti još više nevolja stavljajući se na njenu stranu a protiv rimskih zapovedni ka. Samo je on znao koliko je njegovo stanje očajno jer samo je on znao punu meru u kojoj je njegova egipatska ţena rešena da kaţe šta ima. A sve je to bilo toliko glupo! Ono što je ţelela Kleopatra i ono što su ţeleli njegovi rimski zapovednici bilo je obično jedno te isto; nevolja je bila u tome što ni ona ni oni nisu hteli da to priznaju.

237 Gaj Julije Cezar bi lako uočio slabost Antonija kao vojskovođe, a jedino je Kanidije imao takvu moć zapaţanja, a na Kanidija, čoveka niskog porekla, uglavnom nisu obraćali paţnju. Jednostavno, Antonije je bio u stanju da vodi bitku, ali ne i pohod. Njegova vedra vera da će sve ići dobro izdala ga je kad su posredi bile pripreme i nevolje sa snabdevanjem, uvek zanemarene. Osim toga, Antonije je isuviše vodio računa kako da ugađa Kleopatri da bi mislio na opremu i snabdevanje; svoju snagu posvetio je obigravanju oko nje. Njegovim starešinama je to delovalo kao slabost, ali Antonijeva prava slabost bila je njegova nesposobnost da je ubije i zapleni njenu ratnu blagajnu. To su mu zabranjivali i ljubav prema njoj i ose ćaj za poštenu igru. Stoga je ona, ne shvatajući, likovala u svojoj nadmoći nad Antonijem, namerno izazivala njegove zapoved nike zahtevajući od njega ovo i ono kao dokaz njegove odanosti i nije uviđala da njeno ponašanje umnogome Antoniju oteţava zadatak a da njeno prisustvo sa svakim danom njima postaje sve odvratnije. Na Samosu je došao na zamisao i zahtevao da tu ostane i pijanči; njegovi legati nastavili su put u Atinu, a on je Kleopatru imao za sebe. Ako misli da je pijan, tim bolje; vino iz njegovog pehara kradom je završavalo u njegovoj noćnoj posudi od čistog zlata, njenom poklonu. Njena sopstvena, veselo je naglasila, na dnu je imala orla i slova SPQR, pa je mogla mokriti i prazniti creva pravo na Rim. Time je stekla osudu i razbijenu noćnu posudu, ali ne pre no što je glasina dospela do Rima, gde ju je Oktavijan koristio u punoj meri. Još jedna teškoća doprinosila je njenom sve većem uverenju da Antonije ipak nema sjajan vojnički um iako nije uviđala da njeno sopstveno ponašanje onemogućava da Antonije u ovaj rat uđe sa svojim starim poletom i primerenim poloţajem. Na kraju je bivalo po njegovom, da, ali neprestane svađe ubijale su mu duh. „Idi kući“, govorio joj je umorno, stalno i iznova. „Idi kući, a ovaj rat prepusti meni.“ Ali kako je to mogla učiniti kad ga je prozrela? Da ode u Egipat, Antonije bi postigao dogovor s Oktavijanom i sve njene namere bi propale.

238 U Atini je odbio da putuje dalje na zapad strahujući od dana kada će se Kleopatra ponovo pridruţiti njegovoj vojsci. Kanidije je bio izvrstan zamenik vojskovođe; bio je u stanju da nadzire sve u zapadnoj Grčkoj. Njegova glavna duţnost, pomislio je Antonije sam za sebe, jeste da svoje legate zaštiti od kraljice, duţnost toliko zahtevna da je zanemario svoju prepisku s Kanidijem, što nije bilo teško kako bi bilo čoveku koji nije posvećen uţicima kao Antonije. Ni na jedno pismo koje je govorilo o snabdevanju jednostavno nije obraćao paţnju. Vest o tome da je Oktavijan uzeo i pročitao njegovu oporuku Antonija je ostavila bez daha. „Ja, izdajnik!“ upitao je u neverici Kleopatru. „Otkad ono što čovek ostavi posle smrti znači da je izdajnik? Cacat, ovo je više nego dovoljno! Oduzeli su mi zakoniti trijumvirat i imperijum! Kako se Senat usuđuje da stane na stranu gde je taj odvratni mali fellator? On je taj koji je počinio svetogrđe! Niko ne moţe otvoriti oporuku još ţivog čoveka, no on je to učinio! A oni su mu oprostili!" Zatim je objavljena zakletva odanosti. Polion je jedan primerak poslao u Atinu uz pismo u kojem je naveo da je odbio da poloţi zakletvu. „Antonije, on je toliko lukav!“, pisao je Polion. „Nikakva odmazda nije izvršena nad onima koji su odbili da se zakunu namerava da njegova clementia, senka njegovog boţanskog oca, zadivi buduće naraštaje! Ĉak je poslao poruke magistratima Bononije i Mutine tvojih gradova, krcatih tvojim klijentima! da niko ne sme biti primoran da se zakune. Saznajem da će zakletva vaţiti i u Oktavijanovim provincijama koje nisu te sreće. Svaki stanovnik provincije mora se zakleti ţeleo to ili ne nemaju izbor kao Bononija, Mutina i ja. Mogu ti reći, Antonije, da se ljudi zaklinju u ogromnom broju i sasvim dobrovoljno. Zaklinju se mnogi meštani Bononije i Mutine i ne zato što su zastrašeni. Toliko su siti neizvesnosti u poslednjih nekoliko godina da bi se zakleli na centunculus lakrdijaša ako misle da bi im mogao doneti sigurnost. Oktavijan te je razdvojio od

239 predstojećeg pohoda ti si puka opijena i pijana budala Kraljice zveri. Ono što na mene ostavlja najveći utisak jeste to što Oktavijan nije prestao da pominje egipatsku kraljicu. Uz nju je kralja Ptolemeja Petnaestog Cezara imenovao kao njoj ravnog napadača." Kleopatrino lice je posivelo kad je drhtavim prstima spustila Polionovo pismo. „Antonije, kako Oktavijan moţe to da učini Cezarovom sinu? Njegovom rođenom sinu, istinskom nasledniku i pukom detetu!“ „Uviđaš valjda i sama“, rekao je Ahenobarb čitajući pismo. „Cezarion je prošlog juna napunio šesnaest godina on je muškarac." „Ali on je Cezarov sin! Njegov jedini sin!“ „I slika i prilika svog oca“, rekao je hladno Ahenobarb. „Oktavijan dobro zna da bi, vide li ga Rim i Italija, mladić imao mnoštvo sledbenika. Senat će mu ţurno dode liti rimska građanska prava i Oktavijana lišiti bogatstva njegovog takozvanog oca i svih njegovih klijenta, što je daleko vaţnije." Ahenobarb ju je besno pogledao. „Postupila bi bolje, Kleopatra, da si ostala u Egiptu i u ovaj pohod poslala Cezariona. Na većima bi bilo manje svađe." Ustuknula je jer nije bila u stanju da se nadmeće s Ahenobarbom. „Ne. Ako je to što kaţeš tačno, imala sam pravo što sam Cezariona ostavila u Egiptu. Ja moram osvajati za njega, pa ga tek onda prikazati." „Ti si budala, ţeno! Sve dok je Cezarion u zabitom kraju Našeg mora, nevidljiv je. Oktavijan moţe objavljivati letke tvrdeći da nimalo ne nalikuje Cezaru i niko mu to ne moţe osporiti. A ako Oktavijan stigne do Egipta, tvoj i Cezarov sin će umreti neviđen." „Oktavijan nikad neće stići do Egipta!", uzviknula je. „Naravno da neće", umešao se Kanidije. „Porazićemo ga sad u zapadnoj Grčkoj. Pouzdano znam da se Oktavijan opredelio za šesnaest legija u punom sastavu i sedamnaest hiljada germanskih i galskih konjanika. Oni su sva njegova kopnena vojska. Njegova mornarica se sastoji od dvesta velikih ‟petica‟, koje su se dobro pokazale kod Nauloha, i dvesta bednih malih liburnijskih lađa. Brojčano smo jači od njega u svakom pogledu." „Dobro rečeno, Kanidije. Nikako ne moţemo izgubiti." Zatim je zadrhtala. „Neka pitanja mogu se re šiti samo ratom, ali ishod je

240 uvek neizvestan, zar ne? Pogledaj Cezara. Neprijatelj je od njega uvek bio brojčano nadmoćniji. Kaţu da je ovaj Agripa skoro podjednako dobar.“ Odmah po prijemu Polionovog pisma premestili su se u Patru, na ušće Korintskog zaliva u zapadnoj Grčkoj; sada je stigla čitava vojska, kao i mornarica koja je oko najzapadnijeg poluostrva Peloponeza uplovila u Jadran. Premda je nekoliko stotina lađa ostavljeno da štiti Metonu, kao i Korkiru i ostala vojno značajna ostrva, glavno brodovlje i dalje je imalo oko četiristo osamdeset kvinkverema od kojih veće nikad nisu sagrađene. Te ogromne lađe imale su osam ljudi na tri vesla u jednom redu, bile sasvim natkrivene i imale kljunove od čiste bronze okruţene hrastovim gredama; potpalublja su im bila ojačana pojasevima četvrtastog drveta presvučenog i povezanog gvoţđem što su sluţili kao štitnici i sprečavali neprijatelja da u njima napravi rupe. Bile su dvesta stope dugačke, s kobilicom širokom pedeset stopa, stajale deset stopa iznad površine vode u ravni središnjeg dela broda, a još dvadeset pet stopa kod krme i pramca. Svaka je imala četiristo osamdeset veslača i sto pedeset mornara, te bila načičkana visokim kulama s ratnim spravama. Uz sve to bile su neprobojne, korisne u odbrani; ali vukle su se brzinom puţa, beskorisne u napadu. Antonijev zapovednički brod Antonija čak je bio i veći. Šezdeset Kleopatrinih brodova bilo je iste veličine i oblika, ali drugih šezdeset bile su prostrane trireme s četvoricom ljudi po veslu i mogle su se kretati brzo bilo da se jedri ili da se vesla. Iako otmeno oslikan i pozlaćen, njen zapovednički brod Cezarion bio je brz i osmišljen pre za bekstvo nego za borbu. Kad je sve bilo spremno, Antonije se zadovoljno zavalio ne nalazeći ništa loše u tome što izdaje naredbe toliko okvirne da su mnoge pojedinosti prepuštene sposobnosti legata, od kojih su neki bih dobri, neki osrednji, a neki beznadeţni. Smestio se na pravcu što vodi od ostrva Korkire ka Metoni, peloponeskoj luci severno od rta Akrite. Bogud od Mauretanije,

241 izbegao od svog brata Bokha, dobio je zapovedništvo u Metoni, dok je drugo veliko pomorsko uporište na ostrvu Leukasu dodeljeno Gaju Sosiju. Vojske je bilo čak i u Kirenaiki u Africi. Lucije Pinarije Skarp, pranećak Boţanskog Julija, drţao ju je s brodovljem i četiri legije. Bilo je to neophodno kako bi se zaštitile isporuke ţita i hrane iz Egipta. Ogromna spremišta namirnica smeštena su na Samos, kod Efesa i u mnogim lukama na istočnoj obali Grčke. Antonije je odlučio da zanemari zapadnu Grčku i se verni Epir; pokušaj da ih zadrţi razvukao bi mu ratište i umanjio gustinu vojske i brodova, te je stoga dopustio Oktavijanu da zauzme i njih i Egnacijev drum, veliki istočni put. Strah od predugačkog i nedovoljno branjenog ratišta opsedao ga je toliko da je čak ispraznio

242 Korkiru. Njegovo glavno uporište bilo je Ambrakijski zaliv; ta ogromna vodena površina, nepravilnog oblika i bezmalo sasvim okruţena kopnom, ulivala se u Jadransko more na duţini od nepune milje. Juţni krak ušća bio je rt Akcij i tu je Antonije smestio svoj zapovednički šator, a legije i pomoćne čete raširio oko njega na milje i milje močvarnog, nezdravog tla prepunog komaraca. Premda u logoru nije boravila dugo, kopnena vojska je već zapadala u škripac. Upala pluća i barska groznica bile su široko rasprostranjene, čak su i najotporniji ljudi imali gadne na zebe, a počela se javljati i oskudica hrane. Njegov lanac snabdevanja nije bio dobro uređen, a sve što bi Kleopatra predloţila da se isprave nedostaci bilo je zanemareno ili namerno usporavano. No ni ona ni Antonije nisu o snabdevanju mislili mnogo, uvereni da je njihova zamisao o čuvanju namirnica na istočnoj strani kopna dobra strategija; Oktavijan bi morao da obiđe Peloponez da bi dospeo do spremišta. Ali ono što nisu uzeli u obzir bio je visoki, nepristupačni, gotovo neprohodni lanac planina što su se pruţale kao debeli greben od Makedonije do Korintskog zaliva i razdvajale istočnu Grčku od zapadne. Drumovi su bili puke utabane staze ako su i postojali. Jedini je od legata Publije Kanidije uvideo koliko je neophodno glavninu te hrane i ţita brodom dopremiti oko Peloponeza, ali Antoniju, raspoloţenom da se inati, bilo je potrebno mnogo dana da odobri potrebnu opremu i ljudstvo, koji su onda morali ploviti na istok pre no što izvrše naređenje. A za to je trebalo vremena. Vremena, ispostavilo se, Antonije i Kleopatra nisu imali. Bilo je toliko dobro poznato da su u poznu zimu i rano proleće prednosti na strani onih koji su na istočnom delu Jadrana da niko u Antonijevom zapovedničkom šatoru nije verovao da će Oktavijan i njegove snage preći ili moći da pređu Jadransko more pre leta. No te godine su svi vodeni bogovi, od Oca Neptuna do Lara Permarina, bili na Oktavijanovoj strani. Duvali su vrlo oštri zapadni vetrovi, što

243 je bilo neobično i neuobičajeno. Značilo je to da vetar duva u leđa Oktavijanu, a u lice Antoniju. A on nije mogao sprečiti Oktavijana niti da plovi niti da se iskrca gde god poţeli. Dok su lađe za prevoz vojnika nadirale preko Jadrana iz Brundizija, Marko Agripa je odvojio polovinu od svojih četiristo lađa i napao Antonijevo uporište Metonu. U potpunosti je uspeo, naročito zato što je, pošto je ubio Boguda, jednu polovinu njegovih brodova uništio, a drugu zaposeo i stavio u sopstvenu sluţbu, pa to isto učinio Sosiju na Leukasu. Sam Sosije je pobegao, što je predstavljalo vrlo malu radost. Jer Antonije i Kleopatra su sada bili potpuno odsečeni od ţita i namirnica koje bi se dopremile morem ma odakle da stiţu. Najednom je jedini put za prehranu pešaka i pomorskih snaga vodio preko kopna, ali Antonije je tvrdio da njegovi rimski vojnici neće biti tovarne ţivotinje pa čak ni voditi tovar ne ţivotinje! Neka za promenu Kleopatrini lenji Egipćani urade nešto! Neka se oni postaraju za kopnene isporuke! Svi magarci i mazge na istoku zemlje prisvojeni su i natovareni do krajnjih granica izdrţljivosti. No egipatski nadzornici, ispostavilo se, jedva da su imali iole obzira prema ţivotinjama, zaboravljali su da ih napoje i ravnodušno ih posmatrali kako umiru dok su povorke prelazile Dolopske planine. Stoga je na hiljade Grka prisiljeno, uz pretnju mačem, da vreće i ćupove s namirnicama stavi na ramena i peške pređe osamdeset strašnih milja od kraja Malijskog do Ambrakijskog zaliva. Među tim ne srećnim nosačima nalazio se i Grk po imenu Plutarh, koji je preţiveo ovo teško iskušenje i posle svoje unuke zabavljao mračnim pričama kako su noseći ţito prešli osamdeset strašnih milja. Krajem aprila Agripa je imao prevlast na Jadranskom moru i svi Oktavijanovi vojnici bezbedno su se iskrcali u Epiru oko Torine, u zaleđu Korkire. Odlučivši da mu Korkira bude glavno pomorsko uporište, Oktavijan je s kopnenim snagama nastavio na jug ne bi li Antonija iznenadio kod Akcija.

244 Do ovog trenutka sve Antonijeve pogrešne odluke bile su ukorenjene u štetnom uticaju koji je Kleopatra imala na njegove legate. No sada je sam počinio kobnu grešku u Ambrakijski zaliv uterao je kao u tor svaki brod koji je imao, ukupno četiristo četrdeset lađa preostalih čak i nakon gubitaka koje je pretrpeo od Agripe. S obzirom na veličinu i sporost njegovih brodova, bilo je nemoguće, izuzev pod savršenim okolnostima, izvesti zatočeno brodovlje iz zaliva kroz tesnac širok nepunu milju. I dok su Antonije i Kleopatra nemoćno sedeli, njihova ostala uporišta pala su Agripi u ruke Patra, čitav Korintski zaliv i zapadni Peloponez. Oktavijanov trud da se kreće dovoljno brzo ne bi li iznenadio Antonijevu kopnenu vojsku nije urodio plodom; bilo je kišno, zemlja močvarna, a njegovi ljudi se razboljevali od nazeba. Rukovođen izveštajima svojih izvidnika, Antonije i cezaroubica Decim Turulije krenuli su s nekoliko legija i galaćanskom konjicom i potukli vodeće legije; Oktavijan je bio prinuđen da se zaustavi. Antonije, kome je pobeda bila očajnički potrebna, postarao se da ga vojnici na bojnom polju pozdrave kao imperatora (po četvrti put u njegovoj sluţbi) i veoma je uveličao svoj uspeh. Uz bolest i sve oskudnije obroke, raspoloţenje u njegovim logorima bilo je izuzetno loše. Njegov zapovednički lanac bio je veoma nezadovoljan, za šta je imao da zahvali Kleopatri. Nije se trudila da ostane u pozadini, redovno je obilazila područje kako bi prigovarala i grdila, i vladala se hladno i nadmeno. Po sopstve nom uverenju, nije učinila ništa loše; premda je njena veza s Rimljanima trajala sad već punih šesnaest godina, i dalje nije uspevala da shvati pojam jednakosti, koji nije podrazumevao klanjanje nijednom muškarcu ili ţeni, čak ni onima rođenim da nose dijademu. Kriveći je za neprilike u kojima su se obreli, obični legionari su joj se podrugivali, vikali i siktali na nju, reţali na nju kao hiljade malih pasa. Nije mogla ni zapovediti da budu kaţnjeni. Njihovi centurioni i legionari naprosto nisu obraćah paţnju na nju. Oktavijan se najzad ulogorio na dobrom, suvom tlu blizu severnog kraka zaliva i svoje ogromno uporište s izvorom snabdevanja na jadranskoj obali povezao utvrđenjem zvanim „dugački zidovi“. Nastao je bezizlazan poloţaj izlazak iz zaliva je s

245 mora sprečavao Agripa, a Oktavijan je Antoniju oduzeo priliku da se premesti na tlo koje nije toliko močvarno. Glad je još više podigla svoju ruţnu glavu, a za njom je usledio očaj. Jednog dana kad su zapadni vetrovi duvali tek povremeno, Antonije je deo svog brodovlja pod Tarkondimotovim zapovedništvom poslao iz zaliva. Agripa ga je dočekao sa svojim pouzdanim liburnij skim lađama i potukao. Sam Tarkondimot je poginuo; samo nagla promena u pravcu vetra omogućila je glavnini Antonijevog brodovlja da se s mukom vrati u svoje zatočeništvo. Agripu je začudila činjenica da je pokušaj proboja predvodio kraljklijent i da ni na jednom brodu nije bilo rimskih vojnika, ali je potez protumačio kao Antonijevu sumnju u pobedu. U stvari, razlog je bila nesloga na većanjima koje je potišteni Antonije i dalje redovno odrţavao. Antonije i Rimljani ţeleli su kopnenu bitku, ali su Kleopatra i kra ljeviklijenti ţeleli pomorsku. Obe strane su mogle videti da su u nezavidnom stanju i obe strane su počele uviđati da moraju odustati od napada na Italiju, vratiti se u Egipat i tamo smisliti bolju strategiju. Da bi to učinili, međutim, najpre su Oktavijana morali poraziti dovoljno ubedljivo da omoguće povlačenje brojnih snaga. Hrana je pristizala preko planina u dovoljnim količinama da ne dođe do izgladnjivanja, ali su se obroci morali smanjiti. U tom pogledu Kleopatra je pretrpela poraz koji je ubrzano otuđio nerimske snage, punih sedamdeset hiljada ljudi. Antonije je svojih šezdeset pet hiljada rimskih vojnika krišom snabdevao većim obrocima, ali nedovoljno krišom. Tajna je procurila do kraljevaklijenata, koji su se ţestoko pobunili i prezreli ga zbog toga. I Kleopatru su smatrali slabom jer nije bila u stanju da nagovori ili zastraši Antonija kako bi obustavio ovaj nepravedni postupak. Barska i trbušna groznica harale su logorima kad je stiglo leto. Niko, bio Rimljanin ili ne, nije ni pomišljao niti imao poleta da odrţava veţbe ni kopnenih ni pomorskih snaga. Skoro sto četrdeset hiljada Antonijevih ljudi sedelo je zaludno, gladno, bolesno i nezadovoljno. Ĉekali su da neko s vrha smisli izlaz. Nisu traţili čak ni bitku, što je bio siguran znak da su digli ruke od svega.

246 A onda je Antonije smislio rešenje. Trgavši se iz turobnog raspoloţenja, sazvao je svoje zapovednike i objasnio: „Imamo sreće ovde, blizu smo reke Aherona“, rekao je pokazujući na mapu. „Oktavijan je ovde ni pribliţno toliko srećan. Primoran je da pitku vodu dovede s reke Oropa, veoma udaljene od njegovih logora. Stiţe kroz uzduţ presečena, izdubljena debla, umesto kojih postavlja glinene cevi koje Agripa donosi iz Italije. Ali u ovom trenutku je njegovo vodostanje neizvesno. Stoga ćemo mu preseći pristup snabdevanju i prinuditi ga da se povuče sa sadašnjeg poloţaja bliţe Oropu. Naţalost, udaljenost koju moramo preći da bismo ga iznenadili onemogućava napad pešaka u punoj meri, barem u početku." Nastavio je pokazujući desnim kaţiprstom vaţne oblasti i govorio vrlo samouvereno; raspoloţenje u zapovedničkom šatoru se popravilo, naročito kad je Kleopatra ćutala. „Stoga ćeš, Dejotare Filadelfe, povesti svoju konjicu i tračansku konjicu Remetalk će biti zamenik za povednika i predvoditi napad. Znam da ćeš morati veoma dugo zaobilaziti oko istočnog dela zaliva, ali Oktavijan neće gledati šta se dešava tamo, predaleko je. Marko Lurije će povesti deset rimskih legija i pratiti te koliko god bude mogao u stopu. U međuvremenu ću splavovima pešake prebaciti preko zaliva i ulogoriti ih tik ispod Oktavijanovih zidova. Neće biti naročito obeshrabren, a kad mu budem ponudio bitku, na mene neće obraćati paţnju. Isuviše je dobro utvrđen da bi bio zabrinut. Kad se tvoji pešaci, Lurije, susretnu s konjicom Dejotara Filadelfa, uništićeš milje i milje Oktavijanovog vodovoda, a onda opljačkati njegova severna spremišta hrane. Kad sazna šta se događa, izaći će da se premesti duţ Oropa. A kad bude usred toga i dok mu bude pomagao Agripa mi ćemo se izvući i poći u Egipat.14 Uzbuđenje se rasprostranilo; bio je to vrstan potez i imao je mnogo izgleda da uspe. Ali nezadovoljstvo je ubrzo poraslo pošto su vesti urednije pristizale rimskoj vojsci; jedan trački starešina je prebegao Oktavijanu i podrobno mu preneo Antonijeve namere. Oktavijan je bio u prilici da sa svojim Germanima presretne konjicu.

247 Bitke i nije bilo. Dejotar Filadelf i Remetalk su na licu mesta prišli Oktavijanu, spojili svoje snage s Germanima i krenuli u napad na pešake koji su pristizali. Ovi su se pak okrenuli i pobegli prema Akciju. Kad je čuo za propast, Antonije je okupio poslednji deo svoje konjice, deo snaga iz Galacije pod zapovedniš tvom Aminte, i lično krenuo da svoje legije ipak povede u bitku. No kad se Aminta susreo sa svojim kolegama i Germanima, prebegao je i on i sebe i svojih dve hiljade konjanika ponudio Oktavijanu. Osujećen i očajan, Antonije je svoje legije vratio u Akcij, uveren da se na tom groznom mestu ne moţe dobiti nijedna kopnena bitka. „Ne znam kako da se probijem!“, doviknuo je Kleopatri dok su mu nade tamnele i smanjile se poput mumije. „Bogovi su me napustili, a i sreća! Da su vetrovi duvali kao što uvek duvaju, Oktavijan nikad ne bi bio u stanju da pređe Jadran! Ali duvali su mu u leđa i pokvarili sve moje namere! Kleopatra, Kleopatra, šta da radim? Sve je gotovo!" „Šššš, šššš“, tiho mu je mrmljala milujući mu gustu kovrdţavu kosu i prvi put opazila da u njoj ima i sedih vlasi. Prosed bezmalo preko noći! I sama je priznala istu tu nemoć, uţasan strah da su i njeni kao i Antonijevi bogovi stali na Oktavijanovu stranu. Kako je inače mogao da preplovi Jadran kad za to nije vreme? I kako je inače dobio vojskovođu onako dobrog kao što je Agripa? No najvaţnije pitanje od svih, zašto nije Marka Antonija prepustila njegovoj neizbeţnoj sudbini i pobegla kući u Egipat? Iz odanosti? Ne, svakako ne! Šta je, na kraju krajeva, dugovala Antoniju? Bio je njena budala, njeno sredstvo, njeno oruţje! To je oduvek znala! Pa zašto mu je sad odana? Nije imao ni umeća ni hrabrosti za ovaj poduhvat, nikad i nije. Voleći je, naprosto je pokušavao da bude ono što je njoj potrebno. Kriv je Rim, mislila je milujući ga i dalje. Ĉak ni vladar veliki i moćan poput Kleopatre od Egipta iz Rimljanina ne moţe iskoreniti Rim. Bezmalo sam uspela. Ali tek bezmalo. Nisam to mogla učiniti ni Cezaru, a ne mogu ni Antoniju. Pa zašto sam onda ovde? Zašto ove poslednje nundinae primećujem da sam neţnija prema njemu, da ga više ne kinjim? Da sam ljubazna prema njemu,

248 ja koja nisam ljubazna? A onda ju je spoznaja ophrvala s uţasom kakve iznenadne prirodne nesreće poput lavine, poplave, zemljotresa: Ja ga volim! Grleći ga zaštitnički, poljubila mu je lice, ruke, zglobove na rukama i, preneraţena, prepoznala ovo novo osećanje koje se kradom uvuklo u nju, napalo je, osvojilo. Volim ga, volim ga! O, siroti Marko Antonije, najzad si se osvetio! Volim te koliko i ti mene potpuno, bezgranično. Moje zazidano srce se grči, puca, otvara da primi Marka Antonija, a to je posledica njegove ljubavi prema meni. Ponudio mi je svoj rimski duh, otišao u noć toliko mračnu i crnu da ne vidi ništa izuzev mene. A ja sam, prihvatajući ovu ţrtvu, zavolela njega. Šta god da nosi budućnost, budućnost će biti ista za nas oboje. Ne mogu ga napustiti. „O, Antonije, volim te!“, uzviknula je grleći ga. Dok je leto proticalo, legati su na desetine napuštali Antonija, a senatori na stotine prilazili Oktavijanu. Bilo je lako preveslati zaliv jer Antonije, utonuo u beznađe, nije hteo da ih zaustavi. Njihove molbe za utočište uvek su se vrtele oko One ţene, uzroka propasti. No jedan uhoda je prijavio nešto čudno o Kleopatri: Remetalk od Trakije naročito je jetko prekoravao Antonija dok se Oktavijan nije obrušio na njega. ,,Quin tacesr, prasnuo je. „To što mi se dopada izdaja ne znači da mi se moraju dopadati izdajnici.1' Za Antonija je najgori udarac stigao krajem jula; ne krijući odvratnost prema Kleopatri zapravo, obznanjujući je otvoreno otišao je i Ahenobarb. „Ĉak ni zbog tebe, Antonije, Onu ţenu ne mogu tr peti više nijedan dan. Znaš da sam bolestan, ali verovatno ne znaš da umirem. A ţelim da umrem u valjanom rimskom okruţenju, lišen i najmanjeg daha One ţene. O kakva si ti budala, Marko! Bez nje bi pobedio. S njom nemaš nikakvih izgleda." Plačući, Antonije je gledao kako čamac odvozi Gneja Domicija Ahenobarba preko zaliva, a onda za njim poslao sve Ahenobarbove

249 stvari. Za Kleopatrine uporne prigovore nije imao sluha. Dan nakon što je otišao Ahenobarb, za njim su krenuli Kvint Delije i poslednji senatori. Dan kasnije Oktavijan je Antoniju poslao ljubazno pismo. „Tvoj najverniji prijatelj Gnej Domicije Ahenobarb umro je mirno prošle noći. Ţelim da znaš da sam ga lepo dočekao i prema njemu se poneo s mnogo obzira. Koliko shvatam, njegov sin Lucije verenik je tvoje starije kćeri iz braka s mojom sestrom Oktavijom. Sporazum o zarukama ćemo poštovati, Ahenobarbu sam dao reč. Biće zanimljivo posmatrati potomka para koji povezuje krv Boţanskog Julija, Marka Antonija i porodice Ahenobarb, zar ne? Borba neprestana, takoreći, budući da su se Ahenobarbi oduvek protivili Julijima." „Nedostaje mi, nedostaje mi!“, rekao je Antonije dok su mu suze nesavladivo klizile niz obraze. „Bio je moj okoreli neprijatelj1*, rekla je Kleopatra stisnutih usana. Na sekstilske ide Kleopatra je sazvala ratno veće. Toliko nas je malo, toliko malo!, pomislila je dok je neţno sme štala Marka Antonija na njegovu kurulsku stolicu. „Smislila sam nešto“, objavila je Kanidiju, Poplikoli, Sosiju i Marku Luriju, jedinim preostalim višim legatima. „Moţda se, međutim, nečeg dosetio još neko. Ako je tako, volela bih da to čujem pre no što budem govorila.'1 Govorila je ponizno, delovala iskreno. „Smislio sam nešto", kazao je Kanidije, veoma zahvalan za ovu neočekivanu priliku da izloţi svoju zamisao a da pritom sam ne mora sazvati veće. Prošli su meseci otkako je ikakvo poverenje mogao ukazati Antoniju, koji se pretvorio u ostatke negdašnjeg čoveka. Ona je kriva, niko drugi. A kad pomisli da ju je nekad slavio! Toga više neće biti. „Govori, Publije Kanidije", rekla je. I Kanidije je izgledao ostarelo i pored vitkog tela i sklonosti ka telesnom radu. Nije, međutim, izgubio ništa od svoje otvorenosti.

250 „Najpre moramo ostaviti brodovlje", kazao je, ,,a pod tim ne podrazumevam da spasemo zapovedničke lađe. Moramo ostaviti sve brodove, uključujući i lađu kraljice Kleopatre." Ukočivši se, Kleopatra je zaustila da progovori, a onda se predomislila. Neka Kanidije do kraja iznese svoju besmislenu zamisao, a onda napadaj! „Povući ćemo kopnenu vojsku usiljenim maršom u Makedonsku Trakiju, gde ćemo imati mesta za kretanje, prostora da zametnemo bitku na tlu po svom izboru. Bićemo u savršenom poloţaju da okupimo dodatne snage iz Male Azije, Anadolije, čak i Dakije. Moţemo upo trebiti sedam makedonskih legija, koje su trenutno oko Tesalonike dobri ljudi, Antonije, kao što znaš. Predlaţem oblast iza Amfipolja, gde je vazduh čist i suv. Ove godine je bilo dovoljno padavina da neće biti pe ščanih oluja kao što se dogodilo kad smo se borili kod Filipa. Ţetva će stići dok mi stignemo tamo i biće bogata. Ovaj potez će našim obolelim vojnicima dati vremena da povrate snagu, a raspoloţenje će popraviti sama činjenica da odlazimo iz ovog groznog mesta. Štaviše, ne verujem da Oktavijan i Agripa mogu marširati Cezarovom brzinom Oktavijanu, čujem, ponestaje novca. Moţda će čak odlučiti da pohod ne vodi tako daleko od Italije kad dolazi zima, a putevi snabdevanja su nesigurni. Marširaćemo kopnom, dok će on morati da svoje brodovlje preseli iz Jadrana u gornji Egej. Nama brodovlje neće biti potrebno, ali pošto ćemo zaprečiti Egnacijev drum, on će se za snabdevanje morati osloniti na brodove." Kanidije je zastao, ali kad je Kleopatra htela da progovori, podigao je ruku tako zapovednički da je odustala. Ostali su gutali svaku njegovu reč, budale! „Tvoje veličanstvo", nastavio je Kanidije, obraćajući se sada njoj, „znaš da sam ti bio najveći pobornik. Ali više nisam. Vreme je pokazalo da pohod nije mesto za ţenu, a pogotovo kad ta ţena boravi u zapovedničkom šatoru. Tvoje prisustvo je posejalo neslogu, gnev, otpor. Zbog tvog prisustva smo izgubili dragocene ljude i još dragoce nije vreme. Tvoje prisustvo je iz rimskih vojnika iscrpio ţivotnu snagu, volju da pobede. Tvoj pol je stvorio toliko