Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 2 (Kraljica zveri)

251 nevolja da tvoje prisustvo, čak i da si jedan Julije Cezar a to sigurno nisi predstavlja uţasno breme Antoniju i njegovim zapovednicima. Stoga odlučno kaţem da se smesta moraš vratiti u Egipat.“ „To neću učiniti!1*, uzviknula je Kleopatra skočivši na noge. „Kako se usuđuješ, Kanidije! Moj novac omogućava ovaj rat, a moj novac sam ja! Neću otići kući dok se ovaj rat ne dobije!“ „Ne shvataš me, tvoje veličanstvo. A ja kaţem da ne moţemo dobiti ovaj rat sve dok si ti ovde. Ti si ţena koja ţeli da bude u koţi vojnika, a u tome nisi uspela. Ti i tvoji postupci koštali ste nas mnogo i krajnje je vreme da to shvatiš. Ako treba da pobedimo, moraš smesta otići kući!“ ,,Neću!“, procedila je kroz zube. „Štaviše, kako uop šte moţeš predloţiti da ostavimo brodove? Koštaju deset puta više od kopnene vojske, a ti ţeliš da ih prepustiš Oktavijanu i Agripi? To je isto kao da im prepuštaš čitav svet!“ „Nisam rekao da će biti prepušteni neprijatelju, veličanstvo. Mislio sam a to ću sad otvoreno reći da ih spalimo.“ „Da ih spalimo?“ Zagrcnula se, ruke su joj poletele ka grlu i onoj sve većoj izraslini. „Da ih spalimo? Sve ono drvo, sav onaj rad, sav onaj novac da ode u dim? Nikad! Ne, ne i ne! Imamo preko četiristo kvinkverema spremnih za borbu, a još više lađa za prevoz vojnika! Više nemamo konjicu, bezumniče! To znači da kopnena vojska nije u poloţaju da se bori sasvim je obogaljena! Ako išta treba ostaviti, neka to budu pešaci!“ ,,U kopnenim bitkama odlučuju pešaci, a ne konjica11, rekao je Kanidije, ne nameravajući da popusti ovoj ludoj ţeni i njenoj strasti prema vrednosti njenog novca. „Spalimo brodovlje i marširamo ka Amfipolju.“ Antonije je ćutke sedeo dok je besnela usmena bitka; Kleopatra se borila sama protiv Kanidija koga su podrţavali Poplikola, Sosije i Lurije. Ono što su rekli izgledalo je kao da zuji, lebdi, diţe se i spušta, meša boje na zidovima. Nestvarno, pomislio je Antonije. „Neću otići kući! Nećeš spaliti moje brodovlje!", vrištala je, a pljuvačka joj se skupljala u uglovima usana. „Idi kući, ţeno! Moramo spaliti brodovlje!" vikali su muškarci stisnutih pesnica, od kojih su neke mahale ka njoj.

252 Antonije se najzad prenuo; udario je dlanom po stolu. „Umuknute, svi vi! Umuknite i sedite!" Seli su, svi drhteći od gneva i ozlojeđenosti. „Nećemo spaliti brodovlje", rekao je Antonije umornim glasom. „Kraljica je u pravu, moraju se spasti. Ako spalimo sve svoje brodove, između Oktavijana i istočnog kraja Našeg mora neće stajati ništa. Egipat će pasti jer će nas Oktavijan naprosto zaobići kod Amfipolja. Otploviće pravo u Egipat i Egipat će pasti jer mi tamo ne moţemo stići pre njega ako marširamo kopnom. Setite se udaljenosti! Hiljadu milja do Helesponta, još hiljadu kroz Anadoliju, a onda još hiljadu do Aleksandrije. Moţda bi tu udaljenost Cezar mogao preći za tričetiri meseca, ali njegovi vojnici bi umrli za njega, dok bi našima usiljeni marš dosadio za mesec dana i napustili bi sluţbu." Njegova tvrdnja nije se mogla osporiti; Kanidije, Poplikola, Sosije i Lurije su se smirili, dok je Kleopatra sedela oborenog pogleda i bez pobedonosnog izraza lica. Napokon je shvatila da je njen pol to što ove budale ne mogu podneti, da to nije ni činjenica da je strankinja ni njen novac. Sva njihova mrţnja bila je usmerena na ţenu. Rimljani nisu voleli ţene i zato su ih ostavljali kod kuće čak i kad nisu radili ništa vaţnije do boravili u seoskoj vili! Najzad je imala rešenje zagonetke. „Nisam znala da je posredi moj pol“, rekla je Antoniju nakon što su četiri zapovednika otišla, mrmljajući turobno, ali uvereni da je on u pravu. „Kako sam mogla biti toliko slepa?“ „Zato što ti ţivot nikad nije podigao taj veo.“ Zavladala je tišina, ali ne neprijatna. Kleopatra je naslutila promenu u Antoniju, kao da je ogorčena i duga svađa između nje i njegove četvorice preostalih prijatelja probila njegov oklop, ulila mu ponovo malo snage. „Nisam sigurna da svoju zamisao i dalje ţelim da po delim s Kanidijem i ostalima", kazala je, „ali bih volela da je izloţim tebi. Hoćeš li je saslušati?" „Rado, ljubavi moja. Rado." „Ovde ne moţemo pobediti, to znam", rekla je, ali ţustro kao daje se to ne tiče. „Takođe shvatam daje kopnena vojska beskorisna.

253 Tvoji rimski vojnici odani su kao i uvek i niko od njih nije otišao. I, ukoliko je moguće, treba ih spasti. Ono što ţelim da učinim jeste da se probijem iz Ambrakijskog zaliva i pobegnem u Egipat. A postoji samo jedan način za to. Naše brodovlje mora zametnuti bitku. Bitku koju ćeš ti lično voditi s Antonije. Prepustiću tebi i tvojim prijateljima da razradite pojedinosti jer se ne razumem u pomorska pitanja. Ono što ţelim da učinim jeste da ukrcam što više tvojih rimskih vojnika na moje lađe za prevoz vojske, dok ti preostale ukrcavaš na najbrţe lađe. Ne trudi se oko kvinkve rema, toliko su spore da će biti zarobljene." Slušao ju je pomno, pogleda uprtog u njeno lice. „Nastavi." „Ovo je naša tajna, Marko, ljubavi moja. O tome ne moţeš govoriti čak ni Kanidiju, koga ćeš zadrţati na kopnu da zapoveda preostalim pešacima. Poplikoli, Sosiju i Luriju daj zapovedništvo nad svojim brodovljem, tako će imati šta da rade. Sve dok znaju da si ti lično tamo, neće posumnjati. Ja ću biti na Cezarionu tek toliko iza borbenih redova da vidim kad se otvori prolaz. A onog trenutka kad se prolaz ukaţe, beţimo u Egipat s tvojim vojnicima. Uz Antoniju ćeš imati brodić kad vidiš da plovim, krenućeš za mnom. Brzo ćeš me sustići i ukrcati se na Cezariona „Izgledaću kao da napuštam vojsku", rekao je Antonije mršteći se. „Ne kad se bude saznalo da si tako postupio da spaseš svoje legije." „Tvoju zamisao mogu poboljšati, voljena moja. Imam brodovlje i četiri dobre legije koje su u Kirenaiki s Pinarijem Škarpom. Daj mi jedan brod i otploviću u Paretonij po Pinarija i svoje ljude. Ponovo ćemo se sastati u Aleksandriji." „Paretonij? To je Libija, a ne Kirenaika." „Zato ovog časa šaljem brod u Kirenaiku. Narediću Pinariju da smesta maršira u Paretonij." „Budući da ovde ne moţemo spasti svih tvojih jedanaest legija, dobro će nam doći još četiri", kazala je zadovoljno. „Neka bude tako, Marko. Taj će brod čekati privezan uz Cezariona. Ali pre no što se u njega ukrcaš, moraš se oprostiti sa mnom na Cezarionu, molim te."

254 „To nije nikakva muka", rekao je uz smeh i poljubio je. Tajna je otkrivena, kao što je bilo neizbeţno, kad su se na septembarske kalende legije, stisnute kao sardine, ukrcale na Kleopatrine lađe za prevoz vojnika i sve ostale brodove za koje se mislilo da mogu ploviti brzo. Drugi dokaz da tu ima još nečeg izuzev pomorske bitke pruţen je pre toga: izuzev velikih ,,petica“, svi brodovi su uto varili jedra i ogromne količine vode i hrane. Kanidije, Poplikola, Sosije, Lurije i ostali legati pretpostavili su da će, odmah posle bitke, zaploviti ka Egiptu. Uverenje je učvršćeno kad je svako plovilo, koje nije bilo potrebno ili sposobno za plovidbu, izvučeno na obalu i spaljeno dovoljno daleko od izlaza iz Ambrakijskog zaliva da se dim raziđe pre no što ga opazi Oktavijan. Niko nije pretpostavljao da je ,,dim“ i sama bitka i da se neće voditi do kraja. Ponosni Rimljani kakvi su bili, Poplikola, Sosije i Lurije nisu mogli ni zamisliti da se borba ne vodi svim snagama. Kanidije, koji je prozreo ,,dim“, svojim kolegama nije rekao ništa, naprosto se usredsredivši da svoje vojnike koji nisu uspeli da se ukrcaju na brodove pošalje na marš pre no što Oktavijan shvati šta se događa.

255 26 Na Jadranu se vetar krajem leta mogao predvideti lakše nego u drugo godišnje doba duvao je sa zapada ujutro, a sredinom dana skretao ka severozapadu i idući više na sever, duvao sve jače. Oktavijan i Agripa nisu propustili znake predstojeće bitke mada im nijedan uhoda nije dojavio ništa o tome da su jedra, voda i hrana ukrcani na sve Antonijeve i Kleopatrine lađe za prevoz vojnika; da su to znali, moţda bi smislili poteze koji bi sprečili bekstvo. Ovako su naprosto pretpostavili da je neprijatelju dosadilo da sedi mirno i da je rešio da sve stavi na kocku i pokuša da Agripu porazi na moru. „Antonijeva strategija je jednostavna", rekao je Agripa Oktavijanu u njihovom zapovedničkom šatoru. „Mora da skrene moje brodove na najsevernijoj tački i krene na jug dakle, suprotno od tvog kopnenog logora i mog uporišta u Komarskom zalivu. Njegova kopnena vojska napašće tvoj logor i moje pomorsko uporište s dobrim izgledima za uspeh. Moja strategija je podjednako jednostavna. Moram sprečiti da mi brodove okrene niz vetar. Ko god brţe obavi skretanje pobediće u bici.“ „Onda je vetar malo povoljniji za tebe nego za njega", kazao je Oktavijan nestrpljiv od uzbuđenja. „Da. Ono što mi takođe ide u prilog jeste veličina, Cezare. One čudovišne Antonijeve petice‟ su prespore. On je div Antaj, mi smo, u poređenju s njim, patuljak Herkul“, osmehnuo se Agripa, ,,a izgleda da zaboravlja da je Herkul Antaja odigao od majke, zemlje. E pa u borbi vođenoj na vodi nema zemlje iz koje bi Antaj crpeo snagu.“ „Nađi mi brodovlje kojim ću zapovedati na juţnom kraju tvog borbenog reda“, kazao je Oktavijan. „Ne ţelim da ovu bitku presedim na kopnu i da me svako naziva plašljivcem. Ali ako budem dovoljno daleko od glavnog udara, ne mogu ti pokvariti taktiku ni najmanjom greškom. Koliko naših legionara nameravaš da upotrebiš, Agripa? Budući da će Antonije, ukoliko pobedi, napasti naš logor i luku?“ „Trideset pet hiljada. Svaki brod će imati harpax da privuče one

256 slonove iz daljine i koliko je god moguće pokretnih stepenica. Naša je prednost u tome što su naši vojnici obučeni i kao pomorci Antonije se nikad nije potrudio da to uradi. Ali, Cezare, nema svrhe sedeti na juţnom kraju našeg borbenog poretka. Bolje da budeš na mojoj liburnijskoj lađi kao moj zamenik. Verujem da se nećeš suprotstavljati mojim naređenjima.” „Hvala ti za lepe reći! Kad će se to odigrati?" „Sutra ujutro, sudeći po svim znakovima. Bićemo spremni." Drugog dana septembra Marko Antonije je izašao iz Ambrakijskog zaliva u šest skupina lično predvodeći naj severniju. Njegovo desno krilo, s njegove severne strane, sastojalo se od trojke po šest skupina, a u svakoj je bilo po pedeset pet ogromnih „petica"; Poplikola mu je bio zamenik. Agripa se nalazio dalje od obale nego što je Antonije očekivao, što je značilo da je morao veslati duţe no što je ţeleo. Sredinom jutra postigao je razdaljinu i spustio vesla da odmori veslače. Bitka je mogla početi tek sredinom dana, kad je vetar okrenuo ka severu. Kleopatra i njene lađe za prevoz vojnika iskoristile su prednost veće udaljenosti premeštajući se u tesnac kao da će biti podrška i uzdajući se da će Agripina neočekivana udaljenost od obale prikriti činjenicu da njene lađe prevoze vojnike. Vetar je počeo menjati pravac; obe strane prionule su na vesla i zdušno veslale na sever, a lađe na severnim krajevima obeju strana bile su razvučene tako da su stvoreni veći razmaci između Antonijevih „petica" nego između Agripinih liburnijskih lađa. Trka je bila izjednačena. Nijedna strana nije uspela da drugu okrene niz vetar. Umesto toga, dve krajnje skupine uhvatile su se ukoštac. Antonija i Agripin zapovednički brod Boţanski Julije prvi su se sukobili i za nekoliko trenutaka šest hitrih malih liburnijskih lađa kukama je zakačilo Antoniju i privlačilo je. Kad je uspeo da se osvrne, Antonije je primetio da je deset njegovih lađa takođe u nevolji, zakačene kukama s liburnijskih. Neke su gore le; nevaţno je bilo što se nisu mogle kljunovima probiti i potopiti kad će to učiniti

257 vatra. Vojnici sa šest liburnijskih lađa nalik prilepcima počeli su prelaziti na palubu Antonije; Antonije je odlučio da napusti brod. Video je da su se Kleopatra i njene lađe za prevoz vojnika probile iz zaliva i jedrile na jug uz pomoć oštrog severozapadnog vetra. Skočio je u brodić i udaljio se izbegavajući liburnijske lađe u plovilu čuvenom po svojoj brzini. Niko na Boţanskom Juliju nije primetio brodić, pola milje udaljen u trenutku kad se predala Antonija. Lucije Gelije Poplikola i još dve Antonijeve skupine brzo su se predale bez bitke, dok je Marko Lurije, koji je zapovedao središnjim delom Antonijevog brodovlja, okrenuo svoje lađe i doveslao ponovo u zaliv. Na juţnom kraju njegovog poretka i pod zapovedništvom Gaja Sosija, Antonijevo levo krilo sledilo je Lurijev primer. Bio je to potpuni slom, sprdnja od bitke. Ni dvadeset od preko sedam stotina brodova na moru nije učestvovalo u sukobu. Bilo je to toliko neverovatno, u stvari, da su Agripa i Oktavijan bili uvereni da je ovaj najčudniji od svih ishoda bio smicalica, da će narednog dana biti primenjena drugačija taktika. Stoga je čitave te noći Agripino brodovlje mirovalo na moru gubeći svaku priliku koju su moţda imali da sustignu Kleopatru i četrdeset hiljada rimskih vojnika. Kad narednog dana nije primenjena nikakva pametna strategija, Agripa je odveslao u Komar, pa su on i Oktavijan otišli da vide svoje zarobljenike. Od Poplikole su saznali zaprepašćujuću istinu Antonije je napustio zapovednički poloţaj i otišao za Kleopatrom, koja je pobegla. „Za sve je kriva Ona ţena!“, kriknuo je Poplikola. „Antonije nije ni nameravao da se bori! Ĉim je Antonija dokrajčena, uskočio je u brodić i odjurio da sustigne Kleopatru/' „Nemoguće!", uzviknuo je Oktavijan. „Kaţem ti, video sam svojim očima! A kad sam ga video, pomislio sam, zašto bih svoje vojnike i posadu dovodio u opasnost? Predaja je najednom delovala časnije. Nadam se da ćeš uzeti moju razboritost u obzir." „Staviću ti je na spomenik", odvratio je Oktavijan dobroćudno,

258 pa se obratio svojim Germanima: „Ţelim da bude smesta pogubljen. Uradite to." Samo je Sosije pošteđen ove sudbine; Aruntije se zaloţio za njega i Oktavijan ga je poslušao. Ispostavilo se da je Kanidije pokušavao da nagovori kopnenu vojsku da napadnu Oktavijanov logor, ali niko osim njega nije ţeleo bitku. Vojnici nisu hteli ni da udare na logor ni da marširaju na istok. Sam Kanidije je nestao dok su predstavnici legija postigli sporazum s Oktavijanom, koji je strane novake poslao kući, a Rimljanima našao zemlju u Grčkoj i Makedoniji. „Jer neću da mi ijedan od vas truje Italiju svojim pričama", kazao je Oktavijan predstavnicima legija. „Blagost jeste moja politika, ali vi nikad nećete otići kući. Budite kao vaš gospodar Antonije i naučite da volite Istok." Gaj Sosije je primoran da poloţi zakletvu o odanosti i upozoren da nikad ne sme protivrečiti Oktavijanovoj „zvaničnoj" priči o Akciju ma kakva da je. „Poštedeo sam te pod jednim uslovom ćutaćeš do pogrebne lomače. I ne zaboravi da je mogu potpaliti u svako doba.“ „Moram da se prošetam", rekao je Oktavijan Agripi dve nundinae posle Akcija, ,,i ţelim društvo, pa nemoj traţiti izgovore. Raščišćavanje se obavlja valjano, nisi potre ban.“ „Ti si na prvom mestu, Cezare. Kuda ţeliš da se pro šetaš?“ „Bilo kud samo ne ovde. Fuj! Smrad izmeta, mokraće i tolikih ljudi nepodnošljiv je. Moţda bih ga lakše podnosio da ima i malo krvi, ali je nema. Bitka kod Akcija bez kapi krvi!“ „Hajde da onda najpre odjašemo na sever dok ne budemo dovoljno daleko od Ambrakijskog zaliva da moţemo disati." „Izvrsna zamisao!" Jahali su dva sata i tako stigli dalje od Komarskog zaliva; kad su zašli u šumu, Agripa je zastao pored potoka što se presijavao prošaran suncem. Tekao je stenovitim koritom penušajući se, a mahovinom obraslo tlo oko njega odavalo je sladak miris zemlje. „Ovde", rekao je Agripa.

259 „Ovde se ne moţemo šetati." „Znam, ali tamo su dve lepe stene. Moţemo se sti okrenuti licem jedan prema drugom i razgovarati. Razgovarati, a ne šetati se. Zar to nije zapravo ono što ţeliš?" „Neustrašivi Agripa!" Oktavijan se nasmejao i seo. ,,U pravu si, kao i uvek. Evo mira, osame, razmišljanja. Jedini izvor zvuka je potok, a njegov ţubor je pesma." „Poneo sam mešinu razvodnjenog vina, onog falern skog koje voliš." „Verni Agripa!" Oktavijan je otpio, pa mešinu pruţio svom prijatelju. „Savršeno!" „Pričaj, Cezare." „Ovi dani barem ne donose ništa što bi izazvalo astmu." Uzdahnuo je i ispruţio noge. „Bitka kod Akcija bez kapi krvi deset od četiristo neprijateljskih brodova u sukobu, a svega dva zapaljena i potopljena. Moţda stotinu izginulih, ako i toliko. I za ovo sam narodu Rima i Italije uveo porez od dvadeset pet posto koji se čak i sad, već drugu godinu zaredom prikuplja? Prokleće me, moţda čak i raskomadati kad sve što budem mogao pokazati na šta je potrošen njihov novac jeste bitka koja nije bila bitka. Ne mogu čak izvesti Marka Antonija niti Kleopatru! Nadmudrili su me, otplovili. A ja sam, kao budala, verovao da je Antonije bolji i ostao da ga porazim umesto da pojurim za njim." „Hajde, Cezare, s tim je gotovo. Poznajem te, što znači da znam da ćeš Akcij uspeti da preobraziš u trijumf." „Danima razmišljam i ţelim da ti izloţim svoje zamisli jer znam da ćeš mi odgovoriti iskreno." Uzeo je nekoliko oblutaka i počeo ih slagati po svojoj steni. „Ne vidim drugu mogućnost do da namerno Akcij preobrazim u nešto što bi Homer ţeleo da opeva. Brodovlja su se susrela kao dva titana, sukobila od severa do juga zato su Poplikola, Lurije i ostali nestali. Samo je Sosije preţiveo. Neka Aruntije misli da su njegove molbe spasle Sosija ti znaš pravi razlog. Antonije se borio junački na Antoniji i pobeđivao kad je krajičkom oka opazio da Kleopatra izdajnički napušta i bitku i njega. Toliko je opojnih sredstava i dalje bilo u njegovom telu da se najednom prestravio, oteo brodić i krenuo za njom kao zaljubljeno

260 pseto za kučkom. Mnogi njegovi pomorski zapovednici videli su ga kako juri za Kleopatrom, dovikuje joj“ Oktavijan je podigao glas kao da viče 'Kleopatra, ne ostavljaj me! Preklinjem te, ne ostavljaj me!‟ Svuda naokolo plutali su mrtvi ljudi, jarboli i jedra isprepleteni u vodi, ali brodić koji je nosio Marka Antonija odmicao je kroz leševe za Kleopatrom. Nakon toga su Antonijevi zapovednici izgubili srčanost. A ti, Agripa, vrhunski u bici, potukao si svoje protivnike." „Dosad je kako valja", rekao je Agripa otpivši ponovo iz mešine. „Šta se dešava potom?" „Antonije sustiţe Kleopatru i penje se na njen brod. Ne zameri mi što govorim u sadašnjem vremenu to mi uvek pomaţe kad ukrašavam nešto o čemu se istina nikad neće saznati", kazao je majstor ukrašavanja. „Ali najednom dolazi sebi, u mislima vidi nesreću koju je onako kukavički ostavio za sobom videće taj fellator Antonije za one optuţbe o mom kukavičluku kod Filipa! Sad je red na njega vidi nesreću koju je onako kukavički ostavio za sobom. Uzvikuje bolno, navlači paludamentum na glavu i tri dana nepomično sedi na palubi. Kleopatra mu daje protivotrove, moli ga da siđe u potpalublje u njenu odaju, ali on neće da se pomeri, isuviše očajan zbog svog kukavičluka. Hiljade poginulih, a on je odgovoran!" „Ovo zvuči kao jedna od onih jeftinih epskih pesama koje kupuju mlade devojke", kazao je Agripa. „Da, zvuči, zar ne? Ali bi li se kladio da čitav Rim i Italija neće kupovati ovu?" „Nisam toliko glup. Kupovaće je čak i na skupom papiru. Kad Mecena još doda kitnjaste izraze, biće bespre korna." „Svakako mora ublaţiti ozlojeđenost prema meni zbog odlaska u rat. Ljudi vole da novac potroše na nešto vredno.“ „Osetljiv predmet razgovora, Cezare. Kako ćeš, za ime sveta, vratiti svoje dugove? Sad kad je Kleopatra poraţena, nemaš izgovor za prikupljanje poreza. No dok je ţiva, nećeš imati mira. Naoruţavaće se da opet pokuša, bio Antonije s njom ili ne. Ona ţeli da svetom vlada navodni sin Boţanskog Julija, a ne Antonije. Dakle novac.“

261 „Najpre ću iscediti Antonijeve kraljeveklijente dok ne budu ljubičasti kao tirski purpur i dok im oči ne iskoče. Na kraju ću napasti Egipat.“ Agripa je pogledao u sunce između drveća i ustao na noge. „Vreme je da krenemo nazad, Cezare. Ne ţelimo da nas ovde zatekne mrak. Po rečima Atičkog a on je znao šume su prepune medveda i vukova.“ Oko trista Antonijevih ratnih brodova bilo je neoštećeno, ali su sve lađe za prevoz vojnika otplovile s Kleopatrom. Oktavijan je isprva mislio da ih sve spali; zaljubio se u ubitačnu malu liburnijsku lađu i bio uveren da će se svi budući pomorski ratovi voditi liburnij skim lađama. Ogromne kvinkvereme su zastarele. Zatim je odlučio da zadrţi šezdeset Antonijevih čudovišta kao sredstvo zastrašivanja protiv gusarenja, koje je bivalo sve učestalije na zapadnom kraju Našeg mora. Poslao ih je u Julijev Forum, Cezarovu pomorsku naseobinu veterana na obali gde su se spajale galske provincije i Ligurija. Ostale su izvučene na obalu i zapaljene u Ambrakijskom zalivu, a dale su toliko veliki broj kljunova da su morah spaliti i mnoge od njih. Najlepši su sačuvani da ukrase stub ispred Hrama Boţanskog Julija na Forumu, ali ostali su razaslani širom Italije da podsete poreznike da je pret nja bila stvarna. Agripa je trebalo da se vrati u Italiju i počne smirivati veterane, koji su poslednjih godina uvek postajali surovi nakon što bi sluţba uključivala pobedu. I Senat je poslan kući i otišao je sa zahvalnošću; boravak van zemlje nije bio ugodan, čak ni za one koji su činili Antonijev antise nat. Na dnevnom redu je bila blagost; kad su pogubljeni Antonijevi pomorski zapovednici, nesporni vladar Rima je objavio da će još samo trojica ljudi u bekstvu biti pogubljeni Kanidije, Decim Turulije i Kasije Parmenzis, a ova potonja dvojica zato što su bili poslednje još ţive ubi ce Boţanskog Julija. Sam Oktavijan nameravao je da svoje legije povede kopnom u Egipat i usput obiđe kraljeveklijente. Ali to se nije ostvarilo. Iz Rima je stigla izbezumljujuća vest da Lepidov sin Marko kuje zaveru kako bi preoteo mesto pobednika kod Akcija. Poslavši legije na

262 istok pod zapovedništvom Statilija Taura, sam Oktavijan je i pored zimske bure prešao Jadran i vratio se u Italiju. Prelazak je bio najgori još od onog nezaboravnog neposredno pošto je Boţanski Julije ubijen, ali sad kad ga astma više nije mučila, Oktavijan ga je podneo prilično dobro. Iz Brundizija je u Rim Apijevim drumom putovao galopom u ciziju s četvoropregom mazgi, pa skrenuo na Latinski put kod Tejana Sidicinskog da izbegne Pomptinsku močvaru, gde je vladala barska groznica. Stigao je za jedan nundinum i shvatio da je put bio uzaludan. Gaj Mecena se s pobunom obračunao čak i pre no što je stigao Agripa. Marko Lepid i njegova ţena Servilija Vatija izvršili su samoubistvo. „Kako je to čudno", rekao je Oktavijan Meceni i Agripi. „Servilija Vatija je nekad bila moja verenica.“ Baš kako je očekivano, veterani su bili nemirni i pričali su o pobuni. Oktavijan se s njima obračunao hodajući neustrašivo kroz ogromne logore oko Kapue odeven u togu i s lovorovim vencem na glavi. Smešeći se i mašući, glasno govoreći svakom ko ga je mogao čuti o njihovoj hrabrosti i odanosti, potraţio je prave ljude i seo da obave teške pregovore. Kako su predstavnici legije uvek bili najlošiji vojnici, lenji i lakomi, govorio je o novcu i zemlji. „Za sedamosam godina zemlja se neće davati veteranima koji napuštaju sluţbu“, rekao je, „pa budite zahvalni što ćete svi vi danas ovde dobiti dobru zemlju. Osnivam vojni aerarium, riznicu odvojenu i različitu od one ispod Saturnovog hrama u Rimu. Drţava će u nju stavljati novac i taj novac će se ulagati uz kamatu od deset posto. Vojnici će takođe prilagati. U ovom trenutku moji činovnici računaju koliko će novca morati da bude u njoj da bi bila isplatljiva čak i kad se isplate mirovine. A one će biti izdašne i uz njih će se davati svota određena na osnovu svačije sluţbe. Ali zemlja više neće biti čak ni mogućnost." „Priče za budućnost!", kazao je Tornacije, glavni u skupini, naročito nepristojan. „Ovde smo zbog zemlje i velikih nagrada u gotovini sada, Cezare." „Znam da jeste", odvratio je srdačno Oktavijan, „ali nisam u poloţaju da vam udovoljim dok ne odem u Egipat i ne porazim

263 Kraljicu zveri. Tamo je plen koji će vam pruţiti ono što traţite." Podigao je ruku. „Ne, Tornacije, ne! Nema svrhe raspravljati se, a još manje biti nasilan. Rim i ja trenutno nemamo da vam damo ni sestercij. Dok ste u logoru, dobijaćete hranu i biće vam ugodno, ah bude li ijedan od vas podivljao, prema vama će se ophoditi kao prema izdajnicima. Ĉekajte! Budite strpljivi! Svoje nagrade ćete dobiti, ah ne još.“ „To nije dovoljno", rekao je Tornacije. „Mora biti dovoljno. Izdao sam ukaze svim gradovima i varošima u Kampaniji da svaku meru odmazde, bude li ijedan vojnik pokušao da ih opljačka i pohara, odobravaju Senat i narod Rima. Oni neće trpeti pobunjene vojnike, Tornacije, a ne verujem da imaš dovoljno uticaja na sve moje legionare da izazoveš opštu pobunu." „Prazne priče", promrmljao je Tornacije. „Ne, nisu. Moji ukazi se sada izdaju svakom logoru oko Kapue još dok mi ovde razgovaramo. Obavestiće ljude o mom nepovoljnom poloţaju i zamoliti ih da budu strpljivi. Uopšte uzev, glavnina ljudi je razborita. Uvideće šta im govorim." Tornacije i njegove kolege su splasnuli i zaćutali shvativši da je glavnina vojnika spremna da čeka dve godine koliko je Oktavijan traţio. „Jesi li im zapisao imena?", upitao je Agripu. „Naravno, Cezare. Nestaće bez mnogo buke." „Nadala sam se da ćeš moći da ostaneš kod kuće", kazala je Livija Druzila svom muţu. „Ne, najdraţa, takva mogućnost nikad nije postojala. Ne mogu dopustiti Kleopatri da se počne naoruţavati. Ĉak i sad kad se Senat vratio, zaštićen sam od pobune. Kad kapuanski vojnici shvate da se njihovi predstavnici nikako ne vraćaju, ponašaće se kako treba. A kako je Agripa redovno u Kapui, nijedan slavoljubivi senator neće moći da digne vojsku." „Narod se navikava da ti budeš na čelu Rima", rekla je smešeći

264 se. „Ĉak čujem da neki pričaju kako donosiš sreću, da si uprkos svemu uspeo da ih zaštitiš uprkos Sekstu Pompeju, a sada Kleopatri. Antonija jedva i po minju." „Nemam pojma gde je on jer nije u Aleksandriji s Onom ţenom." Ta tajna je razrešena nedugo zatim kad je iz Kirenaike stiglo pismo od Gaja Kornelija Gala. „Istog časa kad sam stigao u Kirenu, Pinarije mi je predao brodovlje i četiri legije", pisao je Gal. „Dobio je naređenja od Antonija da ide na istok kroz Libiju u Paretonij, ali izgleda da mu se nije dopalo da oponaša Katona Utičkog i da se muči stotinama milja duţ pustinjske obale. Stoga nije ni krenuo. Kad mi je pokazao naređenje od Antonija, shvatio sam zašto nije krenuo. Antonije ţeli još jednu, poslednju bitku, još s njim nije gotovo. Poslao sam po lađe za prevoz vojnika, Cezare, i kad stignu, ukrcaću legije i zaploviti ka Aleksandriji u pratnji Pinarijevog brodovlja. Mada ne pre proleća i ne pre no što dobijem odgovor od tebe kad da krenem. Oh, zaboravio sam da ti kaţem da je sam Antonije nameravao da se s Pinarijem i njegovim snagama sastane u Paretoniju." „Pravi pesnik", rekao je Agripa gunđajući. „Nikakve razloţnosti." „Kako je Atika?", upitao je Oktavijan menjajući predmet razgovora. „Veoma loše još otkad joj se tata bacio na mač. Ĉudno je to. Ponaša se više kao njegova udovica nego kao njegova kćerka. Neće da jede, pije previše, zapostavlja malu Vipsaniju kao da i ne voli dete. Naredio sam da je drţe na oku jer ne ţelim da preseće ţile u kupatilu. Njen ću novac naslediti ja. Pokušao sam da je nagovorim da ga ostavi Vipsaniji tebi ne bi bilo teško da ozakoniš izuzetak od lex Voconia de mulierum hereditatibus ali je odbila. Ukoliko joj se ipak nešto dogodi, Vipsaniji ću u miraz dati njeno bogatstvo.1' I tako je Oktavija nasledila još jedno dete; Atika je popila otrov i u mukama umrla tri dana nakon što je Agripa o njoj pričao Oktavijanu, prepuštajući njegovoj sestri da prihvati Vipsaniju. Ĉovek od reči, Agripa je novac nasle đen od Atike preneo na devojčicu, koja je tako postala izuzetno poţeljna za brak. Oktavijan je u sebi otkrio ljubav prema deci koja je, mada se nije

265 mogla meriti s Oktavijinom, bila jaka i za štitnička. Kad je Antil pokušao da pobegne i bio vraćen, nije kaţnjen. A kad god je Oktavijan bio kod kuće na večeri, obedu je prisustvovalo čitavo obdanište. Kako ih je sa Vipsanijom bilo dvanaest, Oktavija nije preterivala kad je bratu rekla da joj treba još jedan par majčinskih ruku. Za Liviju Druzilu je bilo vreme da se smisli koje će se dete oţeniti kojim; saterala je Oktavijana u ugao i primorala ga da sluša. „Antil i Jul će svoje neveste, naravno, morati da nađu drugde", rekla je s onim znalačkim potvrdnim izrazom na licu koji je Oktavijanu govorio da se ne raspravlja. „Tiberije se moţe oţeniti Vipsanijom. Njeno bogatstvo je ogromno i ona mu se dopada." „A Druz?“, upitao je. „Tonilom. I oni se dopadaju jedno drugom.11 Nakašljala se i pogledala strogo. „Marcel treba da se oţeni Julijom.“ Namrštio se. „Oni su prvi rođaci, Livija Druzila. Boţanski Julije nije odobravao brak prvih rođaka." „Tvoja je kćerka, Cezare, nekrunisana kraljica. Ma ko da joj je muţ, ako nije član porodice, tebi će predstavljati pretnju. Onaj ko se oţeni Cezarovom kćerkom tvoj je naslednik." ,,U pravu si, kao i uvek." Uzdahnuo je. „Vrlo dobro, neka onda budu Marcel i Julija." „Antonija je zbrinuta Lucije Ahenobarb. Nije izbor koji bih ja napravila, ah bila je u očevim rukama kad je napravljen ugovor o zarukama, a ti si obećao da ćemo ga poštovati." ,,A Atijina kćerka Marcija?" I dalje nije voleo da razmišlja o njoj i majčinom izdajstvu. „To prepuštam tebi." „Onda će se udati za nekog nikogovića, najbolje iz unutrašnjosti. Moţda čak da bude i puki socius. Na kraju krajeva, Antonije je jednu kćerku udao za takvog, za Pitodora iz Trala. Ostaje nam Marcela." „Mislila sam da se ona uda za Agripu." „Agripu? Dovoljno je star da joj bude otac!"

266 „Znam to, ludo! Ali zaljubljena je u njega, zar nisi primetio? Ĉezne i uzdiše i po čitav dan gleda u njegovo poprsje koje je kupila na trţnici." „To neće potrajati. Agripa nije pravi izbor za mladu devojku." „Gerrae! Ona je crnka, Atika je bila bledunjava ona je obla, Atika je bila suvonjava ona je prelepa, Atika je bila... hm, neugledna. I Agripa će se tako uzdići u redove prve porodice Rima, gde i pripada. Kako će drugačije stići dotle?“ Znao je kad je poraţen. „Vrlo dobro, draga moja. Marcela će se udati za Agripu. Ali ne dok ne napuni osamnaest, što će joj dati još godinu dana da prestane da ga voli. A ako se to dogodi, Livija Druzila, taj se brak neće sklopiti, pa ga sada više nećemo spominjati. Je li to jasno?“ ,,Sasvim“, zaprela je. Oskudevajući u novcu, ali verujući da će nešto dobiti od kraljevaklijenata, Oktavijan je zaplovio ka Efesu, u koji je stigao u maju u isto vreme kad i njegove legije i konjica. Svi kraljeviklijenti su bili tamo, uključujući i Iroda, koji je odisao ljupkošću i vrlinom. „Znao sam da ćeš pobediti, Cezare, i zato sam se opirao svim prekorima i siledţijstvu Marka Antonija", rekao je, deblji i još sličniji ţapcu nego ikad pre. Oktavijan ga je veselo odmerio. „O, niko ne moţe reći da nisi pametan", rekao je. „Pretpostavljam da ţeliš nagrade?" „Naravno, ali nijednu koja neće koristiti Rimu." „Kaţi koje su." „Vrtovi balsama u Jerihonu, nalazišta bitumena iz Asfaltnog jezera, Galileja, Idumeja, obe strane Jordana i obala Vašeg mora od reke Eleutera do Gaze." „Drugim rečima, čitavu Celesiriju." „Da. Ali tvoj danak će se plaćati tačno u dan, a moji sinovi i unuci će biti poslani u Rim da se obrazuju kao Rimljani. Nijedan kraljklijent ti nije odaniji od mene, Cezare." „Ni lukaviji. U redu, Irode, pristajem na tvoje uslove.“ Arhelaju Sisenu, koji je veoma neuspelo pruţio pomoć Antoniju, dozvoljeno

267 je da zadrţi Kapadokiju i dobio je Kilikiju Trahiju, deo Kleopatrinog dara. Aminta od Galacije zadrţao je Galaciju, ali je Paflagonija pri sajedinjena rimskoj provinciji Bitiniji, dok su Pizidija i Likaonija pripale provinciji Aziji. Polemonu od Ponta, koji je uspeo da odbrani istočnu granicu od Međana i Parćana, takođe je dozvoljeno da zadrţi svoje kraljevstvo, koje je sada prošireno i na Malu Jermeniju. Niko od ostalih nije prošao ni pribliţno dobro, a neki su izgubili i glavu. Sirija je postala rimska provincija sve do novih granica Judeje, ali gradovi Tir i Sidon su oslobođeni neposrednog nadzora u zamenu za danak. Malh od Nabateje izgubio je bitumen, ali ništa više; u zamenu za ono što je Oktavijan smatrao blagošću, Malh je trebalo da pazi na egipatsko brodovlje u Arabljanskom zalivu i tamo razreši sva neuobičajena dejstva. Kipar je pripojen Siriji, Kirenaika Grčkoj, Makedoniji i Kritu. Kleopatrina zemlja svela se na Egipat. U junu su Oktavijan i Statilije Taur ukrcali vojsku na lađe za prevoz, a odredište im je bio Peluzij, ulaz u Egipat. Auster, juţni vetar, zakasnio je, pa je plovidba bila izvodljiva. Kornelije Gal je trebalo da Aleksandriji priđe iz Kirenaike. Sve je bilo spremno za konačni poraz Kleopatre, Kraljice zveri.

268 27 Antonije i Kleopatra su na kraju zajedno otplovili u Paretonij. Još nije sišao sa Cezariona kad se na brod popeo Kasije Parmenzis i rekao mu da zbijeni vojnici vodu piju mnogo brţe nego što je praefectus fabrum očekivao. Stoga će čitavo brodovlje morati da pristane u Paretonij da napuni burad. Antonijevo je raspoloţenje bilo bolje nego što je Kleopatra očekivala; nije bilo znakova one sumorne sete u koju je zapao poslednjih meseci u Akciju niti mu je poraz bio na pameti. „Ĉekaj samo, ljubavi moja“, rekao joj je veselo dok se brodovlje spremalo da isplovi iz Paretonija s buradima punim vode i vojničkim trbusima punim hleba, kojeg tokom plovidbe nije bilo. „Samo čekaj. Pinarije ne moţe biti daleko. Ĉim stigne, Lucije Cina i ja ćemo krenuti za tobom u Aleksandriju. Morem. Pinarije ima dovoljno lađa za prevoz dvadeset četiri hiljade vojnika i dobro brodovlje koje će uvećati aleksandrijsko." Strasno ju je poljubio i otišao, osuđen da čeka u Paretoniju dok se ne pojavi Pinarije. Svega dvesta milja do Aleksandrije i Cezariona koliko su samo nedostajali Kleopatri! Još sve nije bilo izgubljeno, rekla je sebi; još moţemo dobiti ovaj rat. Sada je znala da Antonije nije umešan pomorac, ali je verovala da bi na kopnu mogao pobediti. Marširaće u Peluzij i Oktavijana poraziti tu, na egipatskoj granici. S rimskim vojnicima i njenom egipatskom vojskom imaće sto hiljada ljudi, više nego dovoljno da porazi Oktavijana, koji nije poznavao ovo tlo. Moţda bi mogli da razdvoje njegove snage na dva dela i svaki poraze u zasebnoj bici... Samo, kako da suzbije nezadovoljstvo Aleksandrinja na? Iako su poslednjih godina bili poslušniji, bila joj je poznata njihova davnašnja nepostojanost i plašila se da će dići ustanak bude li njihova kraljica uplovila u luku kao poraţena ţena koju ne prati njeno egipatsko brodovlje već izbegla rimska vojska. Zato je, pre no

269 što će se ukazati grad, sazvala svoje starešine i Antonijeve legate i dala im jezgrovita uputstva uzdajući se u činjenicu da vesti o Akciju još nisu doprle do Aleksandrinjana. Okićene i ukrašene, lađe za prevoz vojnika uplovile su u Veliku luku uz zvuke pobedničkih pesama kao da se osvajači vraćaju kući. Kleopatra, međutim, ništa nije prepuštala slučaju. Brodovlje se zaustavilo u sidrištu i vojska je ostala na lađama sve dok logor nije podignut nedaleko od trkališta; ona sama je na Cezarionu plovila duţ obale stojeći visoko na pramcu u zlatom protkanoj haljini koja se sjajem nadmetala s njenim nakitom. Klicanje se prolomilo dok su Aleksandrinjani jurili daje vide; malaksala od olakšanja, znala je da ih je obmanula. Kad je uplovljavala u Kraljevsku luku, ugledala je Cezariona i Apolodora kako stoje i čekaju na pristanu. O zaista je porastao\ Sada je bio viši od oca, širokih ramena, vitak a mišićav. Gusta kosa mu nije potamne la, ali mu je s lica, duguljastog i visokih jagodica, nestao svaki trag dečačkih crta. Bio je slika i prilika Gaja Julija Cezara! Najednom ju je preplavila ljubav ravna pravom oboţavanju; kolena su joj klecala toliko da se na kraju morala osloniti jer je noge nisu drţale, a oči su joj zasle pile iznenadne suze. Uz Harmion s jedne i Iru s druge strane, uspela je da brodskim stepenicama stigne do njegovog naručja. „O, Cezarione, Cezarione!“, rekla je između jecaja. „Sine moj, videti te najveća je radost!" „Izgubila si“, kazao je. Dah joj je zastao. „Otkud znaš?“ „Vidi se na tebi, mama. Ako si pobedila, zašto nijedan od tvojih brodova nije došao s tobom i zašto su rimski vojnici na ovim lađama? A što je najvaţnije, gde je Marko Antonije?11 „Njega i Lucija Cinu sam ostavila u Paretoniju“, odvratila je i uzela ga za ruku primoravajući ga da korača uz nju. „Ĉeka Pinarija da tamo stigne iz Kirenaike s brodovljem i još četiri legije. Kanidije je ostao u Ambrakijskom zalivu ostali su napustili sluţbu." Ništa nije rekao u odgovor, naprosto je ušao s njom u veliku

270 palatu, a onda ju je prepustio Harmion i Iri. „Okupaj se i odmori, mama. Videćemo se na kasnoj večeri.“ Okupala se, ali brzo. Odmarati se nije mogla, ali se obradovala kasnoj večeri jer će tako imati vremena da obavi što se mora učiniti. Jedino su Apolodor i uškopljenici u njenoj palati znali tajnu, koja se po svaku cenu morala čuvati od Cezariona; on to nikad ne bi odobrio. Tumač, beleţnik, noćni zapovednik, računovođa, vrhovni sudija i svi sluţbenici, koji su u njihovu sluţbu dospeli zahvaljujući rođačkim vezama, okupljeni su i pogubljeni. Razbojničke vođe su nestale iz Rakotide, demagozi sa agore. Pripremila je odgovore na pitanja koja će Cezarion sigurno postaviti kad primeti da su svi činovnici novi ljudi. Stare je, objasnila bi, preplavio talas rodoljublja i otišli su da sluţe u egipatskoj vojsci. Neće joj poverovati ni za trenutak, ali će, kako sam nije bio nemilosrdan da bi mogao zamisliti šta je uradila, pretpostaviti da su pobegli ne bi li izbegli rimsku vlast. Kasna večera je bila raskošna; kuvari su bili ushićeni kao i svi ostali u Aleksandriji. Ako im nije bilo jasno zašto je hrana u kuhinju vraćena bezmalo netaknuta, niko im ništa nije objasnio. Pošto su ubistva obavljena, Kleopatra se osećala bolje i delovala je sabrano. Ispričala je priču o Efesu, Atini i Akciju ne pokušavajući da nađe izgovor za sopstvene ludosti. Apolodor, Kaem i Sosigen takođe su slušali, po treseniji od Cezariona, čije je lice sve vreme odraţavalo ravnodušnost. Ĉuvši ovu strašnu vest, ostario je deset godina, pomislio je Sosigen, a ipak nikog ne optuţuje. „Antonijevi rimski prijatelji i legati nisu poštovali moje mišljenje11, rekla je, ,,i mada su zanovetali zbog mog pola, mislila sam da je u korenu njihovog neprijateljstva bila činjenica da sam strankinja. Ali pogrešila sam! Razlog je bio moj pol. Njima nije mogla naređivati jedna ţena ma koliko njen poloţaj bio uzvišen. Stoga nisu prestajali da Antoniju prigovaraju i traţe da me vrati u Egipat. Ne razumevajući zašto, nisam htela da odem.“ „Sve je to sada prošlost i više nije vaţno“, kazao je Cezarion s uzdahom. „Šta dalje nameravaš da učiniš?11 „Šta bi ti učinio?“, upitala je, najednom

271 radoznala. „Poslao bih Sosigena kao izaslanika Oktavijanu i pokušao da postignem mirovni dogovor. Ponudio bih mu koliko god ţeli zlata da nas ostavi na miru u našem malom delu Njihovog mora. Dao bih mu taoce kao zalog i dozvolio Rimljanima da redovno šalju nadzornike kako bi se uverili da se ne naoruţavamo kradom.“ „Oktavijan nas neće ostaviti na miru, za to ti dajem časnu reč.“ „Šta misli Antonije?" „Da se oporavimo i nastavimo borbu." „Mama, to je besmisleno!", uzviknuo je mladić. „Antonije više nije u najboljim godinama, a ja nemam iskustva da bih stupio na njegovo mesto. Ako je tačno to što kaţeš za ţene, onda te ovi rimski vojnici ovde u Aleksandriji nikad neće slediti. Sosigen mora povesti izaslanstvo u Rim ili već tamo gde je Oktavijan i pokušati da postigne mirovni sporazum. Što pre to bolje.“ „Sačekajmo da se Antonije vrati iz Paretonija“, molila je spustivši dlan na Cezarionovu ruku. „Onda moţemo da odlučimo." Odmahujući glavom, Cezarion je ustao. „To se mora učiniti sad, mama." Odbila je. Stav njenog sina govorio je mnogo, otvorio joj čula i um za ono što je trebalo da uvidi pre no što je otišla u Efes. Svaki delić njene snage i umnih sposobnosti bio je posvećen zamislima za njegovu budućnost, tu blistavu, slavodobitnu, veličanstvenu budućnost kralja nad kraljevima, vladara sveta. Sada je prvi put shvatila da on ništa od svega toga ne ţeli, da je zaista mislio ono što joj je rekao u nekoliko prilika kad ju je potraţio da joj to saopšti. Njena je bila ţudnja za tom sjajnom budućnošću, stavljala je sebe na njegovo mesto, pogrešno veru jući da niko ne moţe odoleti tom iskušenju, a svakako ne mladić boţanskog porekla, kraljevskog porekla, blistavog uma. Njegove vojne veţbe pokazale su da nije kukavica, te ga nije odbijao strah za sopstvenu koţu. Ono što je Cezarionu nedostajalo bilo je slavoljublje. A kako ga nema, nikad neće biti kralj nad kraljevima ni po čemu izuzev po pukom nazivu; nije imao poriva. Egipat i Aleksandrija su mu bili dovoljni, nije ţeleo ništa više.

272 O, Cezarione, Cezarione! Kako si mi mogao to učiniti? Kako moţeš leđa okrenuti vlasti? Gde je pošao naopako spoj moje i Cezarove krvi? Dvoje najslavoljubivijih ljudi koji su ikad kročili zemljom izrodili su hrabro ali blago, snaţno ali nečastoljubivo dete. Sve je bilo uzalud i ne mogu se utešiti čak ni pomišlju da na mesto svog prvenca postavim Aleksandra Heliosa ili Ptolemeja Filadelfa, koji jesu častoljubivi, ali ne i dovoljno pametni. Osrednji. Zbog Cezariona je Nil iz godine u godinu u ku bitima obilja, Cezarion je taj koji je Horus i Oziris. A on ne ţeli svoju sudbinu. On koji nije osrednji ţudi za osred njošču. Kakva sprdnja. O kakva tragedija! „Kad sam govorila da je dete koje niko ne moţe razmaziti, nisam shvatala šta to znači“, kazala je Kaemu nakon što je ona tiha večera završena i kad su Apolodor i Sosigen nestali, bledi u licu. „Ali sada shvataš", rekao je starac neţnim glasom. „Da. Cezarion ne ţudi ni za čim jer ne ţeli ništa. Da ga je Amun Ra stavio u telo egipatskog polutana i dao mu da peče hleb ili čisti ulice, on bi svoju sudbinu prihvatio zahvalno, srećan što moţe zaraditi dovoljno da se prehrani, unajmi kakvu kućicu u Rakotidi, oţeni se i dobije decu. Da neki paţljivi pekar ili ulični nadzornik primeti njegove zasluge i malo ga unapredi, bio bi oduševljen, ali ne zbog sebe već zbog svoje dece.“ „Videla si istinu." ,,A ti, Kaeme? Jesi li ti video Cezarionovu ličnost i prirodu onom prilikom kad si posiveo u licu i odbio da mi objasniš šta vidiš?" „Nešto slično tome, kćeri boga Ra. Nešto slično tome." Antonije se u Aleksandriju vratio mesec dana kasnije, baš pre no što su Aleksandrinjani saznali za poraz kod Akcija. Niko se nije bunio na ulicama, niko nije okupio rulju da krene na Kraljevsku četvrt. Samo su plakali i ridali premda su neki izgubili sinove i rođake na egipatskim brodovima. Kleopatra je izdala ukaz objašnjavajući da je tek nekolicina ovih ljudi zauvek izgubljena; ako Oktavijan ţeli da ih proda u roblje, ona će ih otkupiti ili će ih, ako ih Oktavijan oslobodi, dovesti kući čim bude moguće.

273 U onih mesec dana dok je čekala Antonija, brinula se za njega kao nikad pre; ljubav joj je obuzela srce, a to je podrazumevalo strah, sumnju, neprestanu brigu. Je li zdrav? Kako je raspoloţen? Šta se dešava u Paretoniju? Sve je to morala saznati od Lucija Cine. Antonije nije hteo ni da priđe palatama; preko brodske ograde skočio je u plićak i izašao na mali deo obale uz Kraljevsku luku. Ni s kim nije razgovarao otkako je isplovio iz Paretonija, kazao je Cina. „Zaista, gospo, nikad ga nisam video ovakvog, ovako očajnog.1' „Šta se dogodilo?" „Dobili smo vest da se Pinarije predao Korneliju Galu u Kirenaiki. Strašan udarac za Antonija, ali usledio je još gori. Gal plovi ka Aleksandriji sa svoje četiri legije i još četiri koje su pripadale Pinariju. Ima obilje lađa za prevoz vojnika, kao i sopstveno i Pinarijevo brodovlje. Stoga na Aleksandriju sa zapada stiţe osam legija i veliko brodovlje. Antonije je ţeleo da ostane u Paretoniju i tamo se bori protiv Gala, ah... veličanstvo, vidiš i sama da nije mogao." „Nije bilo dovoljno vremena da dovede vojsku iz Aleksandrije. Stoga je sebe uverio da je trebalo da svoje legije ostavi u Paretoniju. Ali za takvu odluku, Cina, morao je da bude vidovit!" „Sve smo pokušali, gospo, ali neće da čuje." „Moram mu otići. Molim te, nađi Apolodora i reci mu da ti nađe smeštaj." Kleopatra je potapšala Cinu po ruci i krenula peške ka malom zalivu, gde je ugledala pogrblje no telo Marka Antonija, koji je sedeo rukama privukavši kolena i brade oslonjene na šake. Utučen. Sam. Sva znamenja su protiv nas, pomislila je dok joj je ogrtač vijorio oko tela. Dan je bio oblačan, a vetar mnogo hladniji od onog koji zimi uobičajeno duva u Aleksandriji. Ovo je bila bura koja je ledila kosti. Bela pena stvarala se na sivoj vodi u Velikoj luci, oblaci, niski i gusti, kretali su se sa severa ka jugu; u Aleksandriji će padati kiša. Smrdeo je na znoj, ali, hvala svim bogovima, ne i na vino. Brada mu je porasla, a neošišana kosa štrčala na sve strane kao precvali cvet; nijedan Rimljanin nije nosio bradu ni dugu kosu izuzev ako mu je neko umro ili ga je zadesila neka druga velika nesreća. Marko

274 Antonije je bio u ţalosti. Ĉučnula je pored njega, drhteći. „Antonije? Pogledaj me, Antonije! Pogledaj me!“ U odgovor je navukao paludamentum na glavu i sakrio lice. „Antonije, ljubavi moja, razgovaraj sa mnom!“ Ali nije hteo ni da razgovara ni da otkrije lice. To je trajalo više od jednog sata, a onda je počela kiša, teški, uporni pljusak koji ih je skvasio do koţe. Tada je progovorio ali, slutila je, samo da bi je se rešio. „Vidiš onaj mali rt tamo iza Akrona?“ „Vidim, ljubavi moja, naravno da vidim. Soterov vrh.“ „Sazidaj mi na njemu kuću koja ima samo jednu prostoriju, odaju dovoljnu samo za mene. Bez slugu. Ne ţelim da razgovaram ni s muškarcima ni sa ţenama, uključujući i tebe.“ „Nameravaš da se ponašaš kao Timon Atinjanin?“, upitala je, uţasnuta. „Da. Novi Marko Antonije je i čovekomrzac i ţenomrzac, baš kao Timon Atinjanin. Moja jednosobna kuća biće moj Timonion i niko mu ne sme prići. Ĉuješ li me? Niko! Ni ti, ni Cezarion, ni moja deca.“ „Umrećeš od hladnoće pre no što bude završena1, rekla je, radujući se kiši koja je prikrila njene suze. „Još više razloga da se poţuri. Odlazi sad, Kleopatra! Idi i ostavi me na miru!“ „Dozvoli mi da ti pošaljem hranu i piće, molim te!“ „Nemoj. Ne ţelim ništa.“ Cezarion je čekao, toliko nestrpljiv da čuje novosti da nije hteo da napusti njenu odaju; morala je presvući mokru odeću iza zastora i razgovarati s njim dok su joj Harmion i Ira trljale smrznuto telo grubim lanenim ubrusima ne bi li ga zagrejale. „Kaţi mi, mama!“, čuo se njegov uporni glas. Ĉulo se kako je koračao goredole. „Šta je istina? Kaţi mi, kaţi mi!“ „Pretvorio se u Timona Atinjanina“, ponovila je deseti put iza zastora. „Treba da mu sagradim jednosobnu kuću na kraju Soterovog vrha namerava

275 da je nazove svojim Timonionom.“ Izašla je iza zastora. ,,I ne, ne ţeli da vidi ni tebe ni mene, ne ţeli hranu ni piće, ne prihvata čak ni prisustvo sluge.“ Ponovo je zaplakala. „O, Cezarione, šta da radim? Njegovi vojnici znaju da se vratio, ali šta će misliti kad ih ne bude obišao? Kad ne bude hteo da ih predvodi?" Obrisao joj je oči i utešno je zagrlio. „Smiri se, mama, smiri! Nema svrhe plakati. Je li bilo ovako loše dok ste bili odsutni? Znam daje razmišljao o samoubistvu nakon povlačenja iz Fraaspe i znam da je pokušao da se utopi u vinu. Ali nisi mi rekla kako se ponašao dok je vladao onaj meteţ u zapovedničkom šatoru. Kakvi su samo bili njegovi prijatelji i legati, ali to nije isto. Pričaj mi o sebi i Antoniju. Najiskrenije što umeš. Ja više nisam dečak ni u jednom pogledu." Trgnuta iz tuge, gledala ga je zapanjeno. „Cezarione! Hoćeš da kaţeš da je bilo ţena?“ Nasmejao se. „Bi li više volela da je bilo muškaraca?" „Muškarci su bili dovoljno dobri za Aleksandra Velikog, ali Rimljani su u tom pogledu veoma čudni. Tvom ocu bi bilo veoma drago ako su ti ljubavnice ţene, naravno." „Onda ne bi imao prituţbi. Hajde, sedi." Smestio ju je u stolicu i seo pored nje prekrstivši noge. „Pričaj mi." „Bio je uz mene i pored svega, sine moj. Od njega nikad nije bilo odanijeg muţa. O kako su se surovo ophodili prema njemu! Iz dana u dan, sve vreme. Da me pošalje u Egipat, da ne ţele ţenu u zapovedničkom šatoru, da sam strankinja hiljadu hiljada razloga zašto ne bi trebalo da sam tamo s njim. A ja sam bila glupa, Cezarione. Veoma glupa. Opirala sam se, odbijala da odem kući. I sama sam bila surova prema njemu. Oni nisu hteli da im zapoveda ţena. Ah Antonije me je podrţavao, nijednom nije popustio. I na kraju, kad se čak i Kanidije okrenuo protiv mene, i dalje nije pristajao da me pošalje kući." „Je li odbijao iz odanosti ili iz ljubavi?" ,,I zbog jednog i zbog drugog, mislim." Pruţila je ruke i grozničavo zgrabila njegove. „Ali to za njega nije bilo ono najgore, Cezarione. Ja... ja... ja ga nisam volela i to je znao. Bila je to njegova najveća ţalost. Ponašala sam se prema njemu kao prema đubretu!

276 Naređivala mu, poniţavala ga pred njegovim legatima koji ga nisu dobro poznavali i, budući da su Rimljani, gledali su ga s prezirom jer mi dopušta da mu naređujem ja, jedna ţena! Naterala sam ga da mi kleči kod nogu pred njima, pucketala prstima da ga dozovem, odvlačila ga sa sastanaka da me odvede na izlet. Nije čudo što su me mrzeli! Ali on nikad nije.“ „Kad si shvatila da ga voliš, mama?" „U Akciju, kad su brojni kraljeviklijenti i njegovi legati odlazili i nakon nekoliko manjih poraza na kopnu. Koprena mi je pala s očiju, ne mogu to objasniti nikako drugačije. Spustila sam pogled na njegovu glavu i videla da je gotovo preko noći osedeo. Najednom sam patila zbog njega i s njim, kao da sam on. I koprena je pala. U jednom jedinom času, u dahu. Da, shvatam sada da je moja ljubav zapravo stizala sporije, ali tada je stigla kao udar groma. A onda se sve odvijalo toliko brzo da nikad nisam imala dovoljno vremena da mu pokaţem koliko ga volim." Ispustila je kratak, ţalostan zvuk. „Sada moţda više i neću imati vremena." Cezarion ju je povukao sa stolice i zagrlio je, drţeći je među kolenima, milujući je po leđima kao da je dete. „Pribraće se on, mama. Ovo će proći, imaćeš priliku da mu pokaţeš." „Kako si postao toliko mudar, sine moj?" „Mudar? Ja? Ne, nisam mudar. Samo sposoban da vidim. Na mojim očima nema nikakve koprene, nikad je i nije bilo. A sada idi u postelju, mama moja najdraţa, najmilija mama. Ja ću mu sazidati jednosobnu kuću za samo jedan dan." Cezarion je odrţao reč; mali Timonion Marka Antonija podignut je za samo jedan dan. Ĉovek, čiji je lik Antoniju bio nepoznat, doviknuo mu je, drţeći se na rastojanju, da će mu hrana i piće biti ostavljeni ispred vrata, a zatim otišao. Glad i ţeđ će doći, naravno, mada ih je jedva i osećao kad je otvorio vrata i pogledao ovaj zatvor. Jer bio je to zatvor. Sve dok se ne suoči s onim što ga muči, ne moţe izaći odatle, a kad je ulazio, Antonije nije imao predstavu koliko će to trajati.

277 Mogao je da vidi sve što je pogrešno kao da je osvet ljeno blistavom bakljom, ali je svaki delić toga morao podrobno pretresti u mislima. Sirota, luckasta Kleopatra! Hvatala se za njega kao za spasioca, a svako iz njegovog sveta sigurno bi mogao vi deti da Marko Antonije ne moţe spasti nikog. Ako ne moţe spasti sebe, kakvog izgleda ima da spase ostale? Cezar pravi Cezar, ne onaj nadmeni dečak u Rimu oduvek je znao, naravno. Zašto bi inače odbacio onog za koga su svi pretpostavljali da mu je naslednik? Tu je sve počelo, s tim odbacivanjem. Njegov odgovor bio je predvidljiv: otići će na istok da se bori protiv Parćana, učiniće ono što Cezar nije doţiveo da učini. Steći će besmrtnost kao ravan Cezaru. Ali onda su se snovi urušili, zaglibili u sopstvenim manjkavostima. Nekako se činilo da uvek ima vremena za pijančenje, pa je pijančio. Ali nije bilo vremena. Ne kad je Oktavijanu, uprkos svemu, išlo toliko dobro u Italiji. Oktavijan, uvek Oktavijan! Zureći u neukrašene zidove svog Timoniona, Antonije je najzad shvatio zašto su mu se snovi urušili. Trebalo je da zanemari Oktavijana, da nastavi parćanski pohod umesto da progoni Cezarovog nasledni ka. Protraćene godine! Protraćene! Spletke smišljane da dovedu do Oktavijanove propasti, onoliko vreme provedeno u hrabrenju Seksta Pompeja i njegovih jalovih zamisli. Nije trebalo da ostane u Grčkoj da bi to postigao; ako je Oktavijan trebalo da pobedi Seksta Pompeja, njegovo prisustvo to nije moglo sprečiti. I na kraju i nije. Oktavijan ga je nadmudrio, pobedio uprkos njemu, Antoniju. A godine su prolazile i Parćani postajali sve jači. Greške, jedna za drugom! Delije ga je skrenuo s puta, Mones ga je skrenuo s puta. I Kleopatra. Da, Kleopatra... Zašto je otišao u Atinu umesto da ostane u Siriji tog proleća kad su Parćani napali? Strahovao je od Oktavijana više nego što je strahovao od pravog, prirodnog neprijatelja. Ugrozio sopstveni poloţaj u Rimu, podrio svoje temelje moći i sopstveni duh. A sada, jedanaest godina nakon Filipa, nije mu ostalo ništa osim sramote. Kako je mogao pogledati Kanidija u lice? Cezariona? Svoje još

278 ţive rimske prijatelje? Toliki su mrtvi, zahvaljujući njemu! Ahenobarb, Poplikola, Lurije... Ljudi poput Poliona i Ventidija, oterani iz sluţbe zbog njegovih grešaka... Kako ikad više moţe pogledati u lice čoveka Polionovog ugleda? I na tom zaključku se zadrţao dugo, koračajući go redole po zemljom nabijenom podu, prisetivši se da jede i pije tek kad mu se zavrtelo od iscrpljenosti ili kad je zastao da se zapita kakva mu to zver kandţama rije po utrobi. Sramota, sramota! On, kome su se toliko divili i voleli ga, sve ih je izneverio terajući se da smišlja Oktavijanovu propast kad mu to nije bila ni duţnost ni najbolji izbor. Sramota, sramota! Tek kad je ono neuobičajeno hladno vreme najzad posustalo, dostigao je dovoljno mira da misli o Kleopatri. A o čemu se imalo misliti? Sirota, nepromišljena Kleopatra! Razmetala se po zapovedničkom šatoru oponašajući vladanje osedelih rimskih ratnih zapoved nika, smatrajući sebe njima ravnom po vojnom umeću samo zato što je drţala jedan breţuljak. I sve to zbog Cezariona, kralja nad kraljevima. Cezar u novom ruhu, krv njene krvi. No kako joj se on, Antonije, mogao suprotstaviti kad je sve što je ţeleo bilo da ugodi njoj? Zašto je inače krenuo u ovaj suludi pohod da osvoji Rim ako ne iz ljubavi prema Kleopatri? U njegovim mislima zamenila je onaj parćanski pohod nakon povlačenja iz Fraaspe. Ona je pogrešila, ja sam bio u pravu. Trebalo je najpre zgaziti Parćane, onda krenuti na Rim. To nam je bila najbolja mogućnost, ali ona to nikad nije uvide la. O, volim je! Kako tako moţemo grešiti kad stavljamo svoje ciljeve na probu! Popuštao sam joj kad nije trebalo. Dozvolio sam joj da zapoveda mojim prijateljima i kolegama kad je trebalo da joj oduzmem ratnu blagajnu i poša ljem je u Aleksandriju. Ali nikad nisam imao snage, pa je i to sramota, poniţenje. Iskoristila me je jer sam joj dopustio da me iskoristi. Jadna, nepromišljena Kleopatra! Ali koliko je zato jadniji i nepromišljeniji Marko Antonije? Kad je stigao mart i vremenski uslovi u Aleksandriji opet postali

279 blagi, Antonije je otvorio vrata svog Timoniona. Sveţe obrijan, kratko ošišane kose o, koliko je seda! nenajavljen se pojavio u palati i zaurlao dozivajući Kleopatru i njenog najstarijeg sina. „Antonije, Antonije!“, uzviknula je prekrivajući mu poljupcima lice. „O, sad mogu ponovo da ţivim!“ „Gladan sam te“, šapnuo joj je na uvo, a onda je neţno odmaknuo da zagrli presrećnog Cezariona. „Neću reći ono što mora da ti svi kaţu, dečače, ali pored tebe se opet osećam mlad, a guzica mi bridi od vrha Cezarove čizme. Ali sad sam prosed, a ti si odrastao." „Nisam dovoljno odrastao da bih ti sluţio kao stariji legat ali nisu ni Kurion ni Antil. Obojica su ovde u Aleksandriji, čekaju da izađeš iz svoje Timonove školjke." „Kurionov sin? I moj najstariji? Edepol, i oni su odrasli ljudi!" Cezarion se ozario. „Svi ćemo se videti na sjajnoj večeri sutra, ne pre. Ti i mama najpre treba da provedete neko vreme zajedno." Posle najlepših sati ljubavi kakvu nikad nije upoznala, Kleopatra je leţala pored usnulog Antonija; mala buba pokušava da obavije deblo, pomislila je suvo. Uzavrela od ljubavi za njim, izlila ju je u reči, a onda, ne susteţući se ni sama, uronula u čudesnu čulnost koju je poslednji put ose tila u Cezarovom naručju. No bila je to izdajnička pomisao, pa ju je odagnala i upinjala se da Antoniju pruţi ljubavni čin koji bi mu pokazao koliko voli njega, ne Cezara. Ispričao joj je sve što je bio spreman da kaţe, uglavnom ţudeći da je uveri da nije pijančio, da mu je telo zdravo, a um bistar. „Ĉekao sam propast", završio je, „sam, bezvoljan, sasvim slomljen. A onda sam se jutros u zoru probudio isce ljen. Ne znam zašto ni kako. Jednostavno sam se probudio misleći da, iako ne moţemo dobiti ovaj rat sada, Kleopatra, moţemo namučiti Oktavijana. Kaţeš mi da su moje legije i dalje ovde i da je tvoja vojska u logoru na peluzijskom kraku Nila. Kad Oktavijan stigne, čekaćemo ga." Savršeno raspoloţenje među njima nije trajalo dugo; spoljni svet

280 ga je uništio. Najgora je bila vest koju je Kanidije doneo početkom marta. Putovao je sam kopnom od Epira do Helesponta, ušao u Bitiniju, prejahao Kapadokiju i prešao preko Amana a da ga nisu prepoznali. Ĉak je i poslednji komad puta kroz Siriju i Judeju protekao mirno. I on je ostario kosa posedela, plave oči izbledele ali je i dalje bio odan Antoniju i pomirio se s Kleopatrinim prisustvom. „Akcij je postao najveća pomorska bitka svih vremena“, rekao je za večerom kojoj su prisustvovali mladi Kurion i Antil, kao i Cezarion. „Hiljade i hiljade tvojih vojnika je izginulo, Antonije jesi li to znao? Toliko da je zarobljena tek šačica njih. Ti si se pak borio čak i kad je Antonija zapaljena. A onda si video da te kraljica napušta i odlazi u Egipat, skočio si u brodić i izbezumljeno pojurio za njom ostavljajući svoje ljude. Probio si se kroz stotine umirućih rimskih vojnika ne obraćajući paţnju na njihove molbe da ostaneš, rešen jedino da sustigneš Kleopatru. A kad si je sustigao i kad te je izvukla na svoj brod, zaurlao si kao proburaţen pas, seo na palubu, pokrio glavu i nisi se pomerao tri dana. Kraljica ti je oduzela mač i bodeţ, toliko si bio van sebe od griţe sa vesti što si napustio svoje ljude. Naravno, Rim i Italija sada su sasvim uvereni da si u najboljem slučaju Kleopatrin rob. Napustile su te tvoje najvernije pristalice. Ĉak i Polion, iako se on neće boriti protiv tebe.“ „Je li Oktavijan u Rimu?“, upitao je Cezarion, prekidajući tišinu izazvanu zaprepašćenjem. „Bio je, ali kratko. Kreće s još legija i brodova da se pridruţi onima koje čekaju u Efesu. Ĉuo sam da će imati trideset legija, ali kao i uvek, ne više od sedamnaest hiljada konjanika. Izgleda da će iz Efesa otploviti u Antiohiju, moţda čak i u Peluzij. Etezijski vetrovi neće duvati, ali auster poslednjih godina stiţe vrlo kasno.“ „Šta misliš, kad će stići?“, upitao je Antonije mirnim glasom, nezabrinut. ,,U Egipat moţda u junu. Priča se da neće ploviti Deltom. Namerava da kopnom maršira iz Peluzija u Memfis i Aleksandriji priđe s juga.“ „Memfis? To je čudno“, rekao je Cezarion. Kanidije je slegnuo ramenima. „Sve što mogu da pomislim,

281 Cezarione, jeste da ţeli da sa svih strana okruţi Aleksandriju i onemogući joj da dobije pojačanje. To jeste oprezna, ali dobra strategija.1* „Meni izgleda pogrešno“, uporan je bio Cezarion. „Je li ovu strategiju osmislio Agripa?“ „Mislim da Agripa nije prisutan. Statilije Taur je Oktavijanov zamenik, a Kornelije Gal će napredovati iz Kirenaike.“ „Obuhvatni napad“, kazao je Kurion, pokazujući svoje znanje. Antonije i Kanidije prikrili su osmehe, Cezarion gledao ogorčeno. Stvarno! Obuhvatni napad! Kako je to Kurion samo primetio. Sad kad se Antonije ponovo urazumio, s Kleopatrinih pleća palo je veliko breme, ali nije mogla prizvati stari duh i snagu. Izraslina u njenom grlu još se pomalo uvećavala, stopala i potkolenice su joj oticali, bila je kratkog daha i povremeno nije mogla da se snađe. Za sve to kriva je gušavost, tvrdio je Hapdefan, ali nije znao kako da je leči. Najbolje što je mogao da učini bilo je da joj naredi da leţi u postelji ih na sofi s podignutim nogama kad god joj oteknu, što se obično događalo kad bi predugo sedela za radnim stolom. Njena osvetoljubivost i nadmenost stvorile su joj istrajne neprijatelje u Irodu i Malhu, dvojici ljudi na njenoj granici sa Sirijom, a Kornelije Gal zaprečio je Egipat sa zapada. Stoga je saveznike morala potraţiti dalje. Izaslanstvo je otišlo kralju Parćana noseći mnoge darove i obećanu pomoć kad Parćani sledeći put napadnu Siriju. Ali šta je mogla učiniti za Artavazda od Medije? Njegova je moć istrajno rasla dok je polako zalazio u Parćansku Mediju koristeći neslogu na parćanskom dvoru. Artavazd od Jermenije, koji je doveden u Aleksandriju da hoda u Antonijevoj trijumfalnoj povorci, još je bio zarobljenik. Kleopatra ga je pogubila i njegovu glavu poslala u Mediju s izaslanicima, naloţivši im da uvere kralja da će njegova mala kćerka Jotapa ostati verenica Aleksandra Heliosa i da Egipat računa da će Medija drţati Rimljane podalje od jermenskih granica; da bi ublaţila troškove ovakve politike, poslala je zlato.

282 Kako je vreme proticalo i izveštaji pristizali da Oktavijan ipak dolazi, Kleopatra je morala smišljati sve neobičnije i neobičnije poteze. U aprilu je malo brodovlje, sastavljeno od brzih ratnih lađa, preko dina preve zla iz Peluzija u Heronopolj u vrhu Arabljanskog zaliva. Ono što ju je najviše opsedalo bila je Cezarionova bez bednost, a smatrala je da je nikako ne moţe osigurati ukoliko ga ne pošalje na Malabarsku obalu u Indiji ili na Taprobanu, ono veliko kruškoliko ostrvo ispod nje. Ma šta se dogodilo, Cezariona mora poslati nekud kako bi sasvim odrastao; tek kao potpuno zreo čovek moţe se vratiti da porazi Oktavijana. Ah čim je brodovlje usidreno u Heronopolju, pojavio se Malh od Nabateje i spalio sve lađe. Nezastrašena, prevezla je novo brodovlje u Arabljanski zaliv, ali je brodove poslala u Bereniku, daleko izvan Malhovog domašaja. S brodovima je otišlo i pedeset njenih najpouzdanijih slugu uz naređenje da čekaju u Bereniki dok ne stigne faraon Cezar. Onda će otploviti u Indiju. Kako je bilo nemoguće obnoviti Društvo neuporedivih, Kleopatra se dosetila da osnuje Društvo drugova u smrti. Cilj je bio uglavnom isti. Provoditi se, piti, jesti ali i na nekoliko sati zaboraviti sudbinu koja se sve više bliţila. No Društvo drugova u smrti, kao što mu naziv govori, nikad nije predstavljalo razuzdani, nehajni niz svetkovina kao što je bilo Društvo neuporedivih. Isprazno, usiljeno, bezumno. Antonije je bio trezan iako je pio vino, no vrlo ume reno, jer je više voleo da dane provodi sa svojim legijama i uveţbava ih do savršenstva. Cezarion, Kurion i Antil uvek su bili s njim kad je bio u vojničkom raspoloţenju, ali nisu bili toliko revnosni da pripadaju Drugovima u smrti. U uzrastu u kojem su bili nisu verovali da je smrt moguća; svako je mogao da umre, ah oni ne. Početkom maja iz Sirije je stigla vest koja je Antonija bacila u očaj. Na putu ka Atini pronašao je sto pravih rimskih gladijatora zalutalih na Samos i unajmio ih da se bore na pobedničkim igrama koje je nameravao da priredi kad porazi Oktavijana. Platio im je i dao im na upotrebu dva broda, ali Akcij je upropastio njegove

283 namere. Ĉuvši za Antonijev poraz, gladijatori su odlučili da odu u Egipat i tamo se bore za njega, ah ne više kao vojnici piljevine već kao pravi vojnici. Stigli su do Antiohije, gde ih je pritvorio Tit Didije, Oktavijanov novi guverner. Zatim je stigao Mesala Korvin s prvim Oktavijanovim legijama i naredio da budu razapeti na krstove. Bila je to surova i duga smrt namenjena robovima i gusarima, nikom drugom. Bio je to Korvinov način da kaţe kako su svi gladijatori koji se bore za Marka Antonija robovi, a ne slobodni ljudi iako su, u stvari, bili slobodni. Iz nekog razloga koji Kleopatra nikako nije mogla da rastumači, ova tuţna pričica pogodila je Antonija kako nisu ni Akcij ni Paretonij. Danima je neutešno plakao, a kad je prošao poslednji napad ţalovanja, činilo se da je izgubio radoznalost, snagu, duh. Nastupila je seta, ah pod maskom velikog oduševljenja Društvom drugova u smrti, čijim se veseljima sada odao grozničavo, opijajući se do izbezumljenosti. Legije su bile zapostavljene, egipatska vojska zaboravljena, a kad ga je Cezarion neprestano pod sećao da se mora prihvatiti posla i obe vojske odrţavati u pripravnosti, Antonije na njega nije obraćao paţnju. Tačno u tom trenutku sveštenici i nomarsi Nila od Elefantine do Memfisa s razdaljine od hiljadu milja došli su faraonu Kleopatri i ponudili da se bore do smrti i do poslednjeg Egipćanina. Neka čitav Egipat Nila ustane u odbranu faraona!, uzviknuli su na kolenima, lica pritisnutih na zlatni pod u njenoj odaji za prijeme. Odlučna, nepopustljiva, uporno je odbijala dok se nisu vratili kući očajni, uvereni da će rimska vladavina biti kraj Egipta. Ah nisu otišli pre no što su ugledali njene suze. Ne!, jecala je, neće dozvoliti da Egipat postane kla nica zbog dva faraona koji jedva i da imaju egipatske krvi u svojim ţilama. „Ne mogu prihvatiti besmislenu ţrtvu“, rekla je ridajući. „Mama, nisi imala pravo da odbiješ njihovu ponudu bez mene“, rekao je Cezarion kad je saznao. „Moj odgovor bi bio isti, ali ne zatraţivši moje prisustvo, lišila si me mojih prava. Zašto misliš da me tvoje ponašanje spasava bola? Ne spasava me. Kako da vladam kao pravo boţanstvo kad me ti uporno štitiš? Moja pleća su šira od tvojih."

284 Pored toga što je pokušavala da Antonija trgne iz mračnog raspoloţenja i drţala na oku tri mladića, Cezariona, Kuriona i Antila, Kleopatra je bila veoma zauzeta završavanjem svoje grobnice, koju je započela kao seda mnaestogodišnjakinja, kad je stupila na presto kako su i nalagali običaji. Nalazila se u Semi, velikom zdanju unutar Kraljevske četvrti gde su sahranjeni svi Ptolemeji i gde je Aleksandar Veliki leţao u providnom kristalnom sarkofagu. Nalazio se tu jedan od njene dvojice bra ćemuţeva (ubila ga je da bi Cezariona podigla na tron); drugi, utopljen, bio je u vodama peluzijskog Nila. Svaki Ptolemej imao je zasebnu grobnicu, kao i razne Berenike, Arsinoje i Kleopatre koje su vladale. Nijedno zdanje nije bilo ogromno, ali je po obliku bilo faraonsko: unutrašnja odaja za sarkofag, kanopske posude i straţarske statue, kao i tri male spoljne prostorije ispunjene hranom, pićem, nameštajem i izuzetnim trščanim čamcem za plovidbu Rekom noći. Kako je u Kleopatrinoj grobnici trebalo da leţi i Antonije, bila je dvostruko veća od ostalih. Njena strana bila je završena, ali su na Antonijevoj strani majstori radili kao ludi. Napravljena od tamnocrvenog nubijskog granita, bila je uglačana kao ogledalo, pravougaonog oblika, a spoljni zidovi nisu bih ukrašeni ničim do njenim i Antonijevim kartušem. Dvoja ogromna bronzana vrata sa svetim oznakama zatvarala su i jedne i druge odaje, a otvarala se u predsoblje koje je vodilo kroz dvoja vrata u bočne prostorije. Cev za govor prodirala je kroz zid debeo pet stopa pored levog krila spoljnih vrata. Dok ona i Antonije ne budu balsamovani i poloţeni unutra, visoko na zidu s vratima ostaće otvor do kojeg se dolazilo skelom od vrbe; čekrk i duga prostrana korpa omogućavala je da ljudi i predmeti ulaze u unutrašnjost i izlaze iz nje. Balsamovanje je trajalo devedeset dana, pa će proći puna tri meseca između smrti i zatvaranja otvora visoko na zidu s vratima; sveštenici koji vrše balsamovanje ići će tamoamo noseći svoje alatke i nitrum, kisele jake soli koje su nabavljali iz Tritonskog jezera na obodu rimske provincije Afrike. Ĉak je i to bilo spremno, sveštenici smešteni u

285 posebnu zgradu sa svojom opremom. Antonijeva unutrašnja odaja s njenom je bila spojena vratima, a obe su bile lepe, ukrašene zidnim slikama, zlatom, dragim kamenjem, svakim okrepljenjem koje su faraon i njen supruţnik mogli poţeleti u Svetu mrtvih. Spremne su bile knjige koje će njih dvoje čitati, prizori iz njihovog ţivota, svi do poslednjeg egipatskog boga, divna zidna slika Nila. Hrana, nameštaj, piće i čamac već su bih postavljeni; neće još dugo čekati, Kleopatra je znala. U odajama namenjenim Antoniju stajali su njegov radni sto i kurulska stolica, njegovi najlepši oklopi, niz toga i tunika, stolovi od sandaraka na postoljima od slonovače ukrašene zlatom. Bih su tu i njegovi maleni hramovi, gde su se čuvah voštani likovi njegovih predaka dospeli do pretorskog poloţaja, kao i njegovo poprsje na hermi koje je naročito voleo; grčki vajar mu je glavu stavio u čeljust od lavlje koţe, a šape vezao na grudima, dok su mu iznad lobanje sijala dva crvena oka. Jedino što je nedostajalo u njegovom odeljku bili su radni oklop i jedna purpurom obrubljena toga, sve što će mu trebati sada, pre kraja. Cezarion je, naravno, znao šta ona radi, morao je shvatiti da to znači da je smatrala da će ona i Antonije uskoro biti mrtvi, ah nije rekao ništa niti je pokušavao da je uveri u suprotno. Samo najgluplji faraon ne bi razmišljao o smrti; to nije značilo da njegova majka i poočim pomišljaju na samoubistvo, već samo da će biti spremni da u Svet mrtvih stupe valjano opremljeni bilo da njihova smrt bude posledica Oktavijanovog napada ili da se ne dogodi još četrdeset godina. I njegova grobnica se gradila kako i treba; njegova majka ju je smestila pored Aleksandra Velikog, ali ju je on premestio u manji, neu padljiviji ugao. Delom se oduševljavao mogućom bitkom, ah delom se brinuo za sudbinu svog naroda ukoliko ostanu bez faraona. Dovoljno star da pamti glad i pošast onih godina između smrti svog oca i rođenja blizanaca, imao je ogromno osećanje odgovornosti i znao je da mora ţiveti ma šta se dogodilo njegovoj majci, njenom supruţniku. Bio je siguran da će mu biti dozvoljeno da ţivi ako vešto bude vodio pregovore i bio je spreman da Oktavijanu da blaga koliko god bude traţio. Ţiv faraon daleko je vaţniji Egiptu od podzemnih prolaza

286 krcatih pukim predmetima. Svoje zamisli i mišljenja o Oktavijanu drţao je za sebe, nikad ih nije poverio Kleopatri, koja se s njima ne bi ni sloţila niti bi zbog njih dobro mislila o njemu. Jer razumeo je Oktavijanovu nedoumicu i nije mu prebacivao postupke. O, mama, mama! Tolika oholost, toliko slavoljublje! Pošto je izazvala Rim, Rim stiţe. Novo razdoblje će početi za Egipat, razdoblje kojim on mora upravljati. Ništa u Oktavijanovom ponašanju nije govorilo da je tiranin; bio je, Cezarion je zamišljao, čovek sa zadatkom da zaštiti Rim od neprijatelja i njegovom narodu obezbedi sigurnost i procvat. S takvim ciljevima na umu, uradiće sve što mora, ali ne više od toga. Razuman čovek, čovek s kojim se moţe razgovarati i koji će uvide ti da je razloţno da Egipat bude siguran pod sigurnim vladarom koji nikad neće predstavljati opasnost. Egipat, prijatelj i saveznik rimskog naroda, Rimu najodanije kli jentsko kraljevstvo. Cezarion je dvadeset trećeg juna napunio sedamnaest godina. Kleopatra je ţelela da mu priredi veliki prijem, ali on nije hteo ni da čuje za to. „Samo malu zabavu, mama. Porodica, Apolodor, Kaem, Sosigen', rekao je odlučno. „Niko iz Društva drugova u smrti, molim te! Pokušaj da Antonija nagovoriš na to.“ Zadatak nije bio onoliko teţak koliko je očekivala da će biti; Marko Antonije je bio sve iscrpljeniji, sve prazniji. „Ako dečak ţeli takvu proslavu, takvu će dobiti." Crvenkastosmeđe oči su zablistale, što je sada bila retka prilika. „Da ti kaţem istinu, najdraţa ţeno, ovih dana sam više smrt nego drug.“ Uzdahnuo je. „Nije još mnogo ostalo do Oktavijanovog dolaska u Peluzij. Još jedan mesec, moţda nešto više.“ „Moja vojska nije izdrţala", rekla je kroz zube. „Hajde, Kleopatra, zašto bi? Seljaci bez zemlje, nekoliko osedelih, kvrgavih starih rimskih centuriona još iz vremena Aula Gabinija ja im ne bih traţio da daju ţivot ništa više nego što to Oktavijan ţeli. Ne, zaista, drago mi je što se nisu borili.“ Pogledao ju je iskosa. „I još mi je draţe što ih je Oktavijan naprosto poslao kući. Ponaša se

287 više kao posetilac nego kao osvajač." „Šta ga sprečava?" upitala je gorko. „Ništa i to je nesporna činjenica. Mislim da bi trebalo da mu smesta pošaljemo izaslanika i zatraţimo da kaţe uslove." Ĉak i dan ranije bi mu priletela, ah to je bilo juče. Jedan pogled na slavljeničko lice njenog sina rekao joj je da Cezarion ne ţeli da mu zemlja bude natopljena krvlju podanika; pristaće na još jedan pokušaj odbrane koji će izvesti rimske legije u logoru kod trkališta, ali samo zato što su ti vojnici ţudeli za bitkom. Uskraćeni su za nju kod Akcija, pa su je ţeleli ovde. Pobeda ili poraz nije bilo vaţno, samo da je prilika za borbu. Da, svelo se na ono što je Cezarion ţeleo, a to je mir po svaku cenu. Neka bude tako. Mir po svaku cenu. „Koga će Oktavijan primiti?", upitala je. „Mislio sam Antila", odvratio je Antonije. „Antila? On je dete!" „Upravo. Štaviše, Oktavijan ga dobro poznaje. Ne mogu zamisliti boljeg izaslanika." „Ne, ne mogu ni ja", rekla je razmislivši. „To, međutim, znači da ćeš morati napisati pismo. Antil nije dovoljno bistar da pregovara." „Znam. I da, napisaću pismo." Protegnuo je noge, provukao ruku kroz kosu, sada više belu nego sedu. „O, najdraţa moja devojko, toliko sam umoran! Ţelim samo da se ovo završi." Grlo joj se steglo, progutala je pljuvačku. ,,I ja, ljubavi moja, ţivote moj. Toliko mi je ţao što sam te izloţila mukama, ah nisam shvatala ne, ne, moram prestati da traţim izgovore! Moram prihvatiti krivicu bez ustezanja, bez izgovora. Da sam ostala u Egiptu, moţda bi sve teklo sasvim drugačije.“ Naslonila je svoje čelo na njegovo, isuviše blizu da bi mu videla oči. „Nisam te volela dovoljno, pa sada patim o strašno patim! Volim te, Marko Antonije. Volim te više nego ţivot, neću ţiveti ako ti ne ţiviš. Sve što ţelim jeste da večno lutam Svetom smrti s tobom. Bićemo zajedno u smrti kao što nikad nismo bili u ţivotu jer tamo je mir, zadovoljstvo, divna lakoća.“ Podigla je glavu. „Veruješ li u to?“ ,,Verujem.“ Njegovi sitni beli zubi su blesnuli. „Zato je bolje biti Egipćanin nego Rimljanin. Rimljani ne veru ju u ţivot posle smrti i

288 zato se ne plaše smrti. To je samo večni san, tako je Cezar gledao na nju. I Katon i Pompej Magnus i ostali. Dok oni spavaju, ja ću s tobom šetati Svetom mrtvih. Zauvek." Oktavijane, Skivrap sao fa pg žgnkt fa lqt Rkonlapa ikpg, a rq qpqo mamq sk sg rqpgq rrgoa wqlsck oqlg žgpg, pg žgnkt soru pk pgrrklaugnlv. Prgurqsuawnlao fa egt, maf uk stigne moj najstariji sin, biti u Mgohksv. Dqpqsk qwq rksoq lgr zpao fa eg zawrtkuk pa uwqo suqnv, a pg mqf mamwqi ngiaua. Dgdam lg žvfgq fa ok vdkpk qwv vsnviv k rado sam mu to dopustio. Omuawklapg, pg pasuawnlaloq wktg qwv namrfklv. Prkzpalgo svojom vollqo fa sao bkq parafad v patgo rauv, amq sg uq k oqžg nazvati ratom. Marko Antonije nije blesnuo bistavim sjajem, to je sigurpq, a safa žgnk mral. Amq fqzwqnkt mranlkck Kngqraurk fa wnafa swqlko mranlgwsuwqo maq haraqp k mranlkca, la ev sg backuk pa swql oad. Dqbar mral za žanqspv bqrbv. Ofiqwqr ok rqtanlk rq oqo skpv. Dgmaev urk nundinae. Amq fquaf pg rrkoko qfiqwqr, zpaev fa sk og qfbkq. Tri nundinae je prošlo, ali od Oktavijana ni reči. Antonija je brinulo što se Antil nije vratio, ali je zaključio da će Oktavijan zadrţati dečaka dok mu pobeda ne bude potpuna, a onda šta se radi sa sinovima proskribovanih ljudi? Izgnanstvo je bila uobičajena kazna, ali Antil je godinama ţiveo s Oktavijom. Njen brat neće prognati nekog iz njenog legla. Niti će mu uskratiti prihod dovoljno veliki da ţivi kako mora ţiveti jedan Antonije. „Jesi li zaista mislio da će Oktavijan prihvatiti uslove koje si mu ponudio u pismu?“, upitala je Kleopatra. Pismo nije videla niti je zahtevala da ga vidi; nova Kleopatra je razumela da muški posao pripada muškarcima. „Mislim da nisam*, rekao je Antonije sleţući ramenima. „Voleo bih da mi se Antil javi.“ Kako da mu kaţe da je dečak mrtav, pitala se. Oktavijan ne moţe prihvatiti uslove, potrebna mu je riznica Ptolemeja. Je li znao gde da je nađe? Ne, naravno da nije. Ali to ga neće sprečiti da po

289 egipatskom pesku iskopa rupa više nego što je zvezda na nebu. A Antil? Smetnja, ţiv. Šesnaestogodišnji mladići kretali su se kao ţiva i imah izvesnu lukavost; Oktavijan se ne bi doveo u opasnost drţeći ga ţivog, pa da mu pobegne i oca obave sti o rasporedu neprijatelja. Da, Antil je mrtav. Je li vaţno hoće li to saopštiti njegovom ocu ih će ćutati? Ne, nije. Zašto bi mu onda još jedno breme ţalosti svalila na pleća, onako pogrbljena, onako krhka? Pridev koji nikad nije mislila da će upotrebiti za Marka Antonija. Umesto toga, govorila je o drugom mladiću Cezarionu. „Antonije, ostalo nam je moţda tri nundinae dok Oktavijan ne stigne do Aleksandrije. Pretpostavljam da ćeš voditi bitku na nekom mestu blizu grada, je li tako?“ Slegnuo je ramenima. „Vojnici to ţele, pa hoću.“ „Cezarionu se ne sme dozvoliti da se bori.“ „Da ne bi poginuo?“ „Da. Ne vidim nikakvu mogućnost da će mi Oktavijan dozvoliti da vladam Egiptom, ali neće ni Cezarionu dozvoliti da vlada. Moram da sklonim Cezariona u Indiju ili na Taprobanu pre no što Oktavijan počne da ga traţi. Imam pedeset dobrih ljudi i malo, brzo brodovlje u Bereniki. Kaem je mojim slugama dao dovoljno zlata da Cezarion moţe dobro da ţivi kad stigne na odredište. Kad bude odrastao muškarac, moţe se vratiti." Proučavao ju je pomno, namrgodio se. Cezarion, uvek Cezarion! Ipak, imala je pravo. Ako ostane, Oktavijan će ga naći i ubiti. Nema izbora. Nijednom suparniku toliko nalik Cezaru kao što je njegov egipatski sin ne moţe se dopustiti da ostane u ţivotu. „Šta ţeliš od mene?“, upitao je. „Da me podrţiš kad mu budem rekla. Neće hteti da ode." „Neće, ali mora. Da, podrţaću te." Oboje su se zaprepastili kad je Cezarion smesta pristao. „Uviđam šta govorite, mama, Antonije", rekao je raširivši plave oči. „Jedno od nas mora ţiveti, a nikom od nas neće biti dozvoljeno da ţivi. Ako se na deset godina pritajim u Indiji, Oktavijan će morati dopustiti da Egipat ide svojim putem. Kao provincija, ne kao klijentsko kraljevstvo. Ali ako narod Nila zna da je faraon ţiv, dočeka će me rado kad se vratim." Suze su mu navrle u oči; lice mu

290 se iskrivilo. „O, mama, mama, ne videti te više nikad! Moram, ali ne mogu. Ići ćeš u Oktavijanovoj trijumfalnoj povorci a onda ćeš umreti od ruke njegovog davitelja. Moram, ali ne mogu!" „Moţeš, Cezarione", rekao je Antonije odlučno, uhvativši ga za mišicu. „Ne sumnjam u tvoju ljubav prema majci, ali ne sumnjam ni u tvoju ljubav prema tvom narodu. Idi u Indiju i ostani tamo dok ne bude došao pravi trenutak da se vratiš. Molim te!" „Ići ću. Postupiti tako jeste razloţno." Oboma je uputio Cezarov osmeh i izašao. „Jedva mogu da verujem", rekla je Kleopatra gladeći izraslinu. „Rekao je da će ići, zar ne?" „Jeste, rekao je." „To mora biti sutra." I bilo je sutradan; odeven kao bankar ih činovnik srednjeg reda, Cezarion je krenuo s dvojicom prikladnih slugu, a sva trojica na dobrim kamilama. Kleopatra je stajala na bedemima Kraljevske četvrti i gledala sve dok je mogla videti svog sina na drumu ka Memfisu, mahala crvenom maramom, blistavo se sme šila. Tvrdeći da ima glavobolju, Antonije je ostao u pa lati. Tu gaje zatekao Kanidije i zastao u dovratku da pogleda Marka Antonija koji se čitavom duţinom ispruţio na sofi i rukom zaklonio oči. „Antonije?" Antonije je spustio noge na pod i seo, trepćući. „Nije ti dobro?“, upitao je Kanidije. „Boli me glava, ali ne od vina. Ţivot mi je teret.“ „Oktavijan neće sarađivati.“ „To znamo otkako mu je kraljica poslala svoje ţezlo i dijademu u Peluzij. Voleo bih da je grad bio lenj kao vojska! Mnogo dobrih Egipćana je izginulo kako su uopšte mislili da će se suprotstaviti rimskoj opsadi?“ „Nije sebi mogao priuštiti opsadu, Antonije, i zato je jurišao na grad.“ Kanidije je pogledao Antonija, zbunjen. „Zar se ne sećaš? Tebi nije dobro!“

291 „Da, da, sećam se!“, nasmejao se Antonije promuklo. „Mnogo toga mi je na pameti, to je sve. On je u Memfisu, zar ne?“ „Bio je u Memfisu. Sada? Dolazi uz Kanopski Nil.“ „Šta moj sin ima da kaţe o njemu?“ „Tvoj sin?“ ,,Antil!“ „Antonije, već mesec dana nismo dobili ni glasa od Antila.“ „Nismo? Ĉudno! Mora da gaje Oktavijan pritvorio." „Da, rekao bih da se to dogodilo", odvratio je blago Kanidije. „Oktavijan je poslao slugu s pismima, zar ne?" „Jeste", kazala je Kleopatra iz dovratka. Ušla je i sela naspram Antonija, izbezumljeno očima dajući znak Kanidiju. „Kako se zvao?" „Tirs, mili." „Osveţi mi pamćenje, Kleopatra", rekao je Antonije, očigledno vrlo pometen. „Šta je bilo u pismima koja ti je Oktavijan poslao?" Kanidije se srušio u stolicu, gledajući zapanjeno. „Javno mi je naredio da se razoruţam i predam, a ono namenjeno samo meni da će Oktavijan pronaći rešenje zadovoljavajuće za sve“, rekla je hladno Kleopatra. „O da! Da, naravno, tako je... Ah... zar nisam imao da učinim nešto za tebe? Nešto u vezi sa zapovednikom vojske u Peluziju?" „Poslao je svoju porodicu u Aleksandriju na bezbed no i ja sam ih uhapsila. Zašto bi njegova porodica izbegla patnje koje su zadesile Peluzij? A onda Cezarion1 zastala je kršeći ruke „rekao je da sam isuviše gnevna da bih delila pravdu i predao ih je tebi.“ „O! O. I jesam li sudio toj porodici?" „Oslobodio si ih. Nije bilo nikakvog suđenja." Kanidije je slušao razgovor osećajući se kao da je udaren sekirom. Sve je ovo prošlo, odavno! O, bogovi, Antonije je polulud! Pamćenje je izgubio. I kako će on, Kanidije, razgovarati o ratu sa zaboravnim starcem? Slomljenim! Skrhanim u hiljadu komadića. Nesposobnim za zapovedništvo. „Šta si ţeleo, Kanidije?", upitao je Antonije. „Oktavijan samo što nije stigao, Antonije, i imam sedam legija na

292 trkalištu spremnih za borbu. Hoćemo li se boriti?" Antonije je skočio, u trenutku se preobrazivši iz zaboravnog starca u vojskovođu, spreman, budan, radoznao. „Da! Da, naravno da ćemo se boriti", rekao je i zaurlao: „Mape! Potrebne su mi mape! Gde su Cina, Turulije, Kasije?" „Ĉekaju, Antonije. Umiru od ţelje da se bore." Kleopatra je ispratila posetioca. „Koliko dugo već ovo traje?" upitao je Kanidije. „Otkako se vratio iz Fraaspe, kad pre četiri godine?" „Jupiteru! Zašto to nisam video?“ „Zato što se događa povremeno i obično kad se opusti ili kad ima glavobolju. Cezarion je danas otišao, pa mu je loš dan. Ali ne brini, Kanidije. Trgnuće se i do sutra će biti onakav kakav je bio kod Filipa." Kleopatra nije govorila olako. Antonije je napao kad je Oktavijanova konjička prethodnica stigla u predgrađe Kanopu, gde se nalazilo trkalište. Bio je ovo stari Antonije, brz i vatren, nesposoban da napravi ijednu grešku. Konjica je razbijena, a Antonijevih sedam legija poletelo je u bitku pevajući borbene pesme zahvalnosti Herkulu Nepobedovom, boguzaštitniku Antonija i rata. U sumrak se, još u oklopu, vratio u Aleksandriju, gde ga je dočekala ushićena Kleopatra. „O, Antonije, Antonije, sjajan si!" uzviknula je prekrivajući mu lice poljupcima. „Cezarion! Koliko bih volela da te Cezarion sada moţe videti!" Još nije naučila, sirota gospa. Kad su Kanidije, Cina, Decim Turulije i ostali stigli, uglavnom isto onako oznojeni i krvavi kao i Antonije, trčala je od jednog do drugog sme šeći se toliko da je Cini čitava ta predstava bila odvratna. „Nije to bila velika bitka", pokušavao je Antonije da joj kaţe kad je prošla pored njega oblećući oko svih. „Sačuvaj radost za glavnu bitku koja tek treba da se vodi." Ali ne, ne, nije htela da sluša. Ĉitav grad se veselio kao da je velika bitka, a Kleopatra je bila potpuno zaokupljena

293 osmišljavanjem pobedničke gozbe koju će narednog dana odrţati u gimnazionu vojska će biti tamo, ona će odlikovati najhrabrije vojnike, legati moraju biti udobno smešteni u zlatni šator na raskošne debele jastuke, centurioni u nešto slično, ali ne tako otmeno... „Oboje su ludi“, rekao je Cina Kanidiju. ,,Ludi!“ Pokušao je da je obuzda, ali Antonije muškarac, voljeni, nestao je pred njenim uverenjem da je pobedom u ovoj nevaţnoj bici rat dobijen i završen, d a j e njeno kraljevstvo bezbedno, da Oktavijan više ne predstavlja pret nju. Svi stručni vojnici, legati su gledali kako nemoćni Antonije podleţe Kleopatrinoj sumanutoj radosti i troši preostalu snagu da joj objasni kako sedam legija nikako ne moţe stati u gimnazion. Gozba je odrţana, ali su joj prisustvovali samo oni iz redova običnih vojnika koji će biti odlikovani, mada je došlo i preko četiristo centuriona, vojni tribuni, mlađi legati i svako od Aleksandrinjana ko se mogao ugurati unutra. Trebalo je smestiti i zarobljenike, ljude za koje je Kleopatra zahtevala da budu okovani i stoje na mestu gde su ih Aleksandrinjani mogli ismevati i gađati trulim povrćem. Ako sve ostalo nije odvratilo legije od nje, ovo jeste. Nerimski, varvarski postupak. Uvreda za ljude koji su bili Rimljani kao i svi drugi. Nije htela ni da posluša savet o odlikovanjima koje je zahtevala da dodeli; umesto jednostavnog venca od hrastovog lišća za hrabrost, čovek koji je spasao ţivote svojih drugova i čuvao poloţaj gde se to dogodilo dok sukob nije okončan, dobio je zlatnu kacigu i oklop od pomalo buljave, obične sitne ţene koja ga je poljubila! „Gde mi je hrastovo lišće? Daj mi moje hrastovo lišće!", traţio je uvređeni vojnik. „Hrastovo lišće?“ Zvonko se nasmejala. „O, dragi moj dečače, glupavi venac od hrastovog lišća umesto zlatne kacige? Budi razuman!" Bacio je zlatni oklop pred svetinu i smesta otišao Oktavijanovoj vojsci, toliko ljut da bi je ubio da je ostao. Antonijeva vojska nije rimska, to je spoj plesačica i uško pljenika. „Kleopatra, Kleopatra, kad ćeš naučiti?“, pitao je Antonije u

294 bolovima te noći nakon što je besmislena predstava završena i Aleksandrinjani otišli kući siti. „Šta hoćeš da kaţeš?" „Osramotila si me pred mojim ljudima!11 „Osramotila te?„ Uspravila se i pripremila za sopstve nu bitku. „Kako to misliš, osramotila te?“ „Nije tvoje da vodiš vojnu proslavu ni da kvariš rimske mos maiorum i vojniku daješ zlato umesto hrastovog lišća. Niti da rimske vojnike bacaš u okove. Znaš li šta su oni zarobljenici rekli kad sam ih pozvao da dođu u moje legije? Rekli su da bi radije umrli. Umrli!“ „Pa ako je tako, udovoljiću im!“ „Nećeš učiniti ništa slično. Poslednji put ti kaţem, gospo, ne zabadaj nos u muška posla!“, zaurlao je Antonije drhteći. „Zbog tvojih postupaka izgledam kao ţenskać, kao... kao saltatrix tonsa u potrazi za mušterijama ispred Hrama Venere Erucine!" Njen bes je uminuo za onoliko vremena koliko munji treba da sevne; zinula je i sa suzama u očima ga gledala, istinski očajna. „Ja... mislila sam da ti to ţeliš", proša putala je. „Mislila sam da će to uvećati tvoj ugled među običnim vojnicima, centurionima i tribunima, da će videti kakvih divnih nagrada će biti kad dobijemo rat. A zar ga nismo dobili? To je valjda bila pobeda?“ „Jeste, ali mala pobeda, ne velika. I, za ime Jupiterovo, ţeno, sačuvaj svoje zlatne kacige i oklope za egipatske vojnike! Rimski više vole venac od trave.“ I tako su se rastali, oboje plačući, svako iz svog razloga. Sutradan su se pomirili; ovo nije bilo vreme da se dure jedno na drugo. „Ako se zakunem na svog oca Amuna Ra da se neću mešati ni u kakve tvoje vojne poslove, Marko, hoćeš li pristati da vodiš tu glavnu bitku?“, upitala je, očiju umornih od nespavanja. Odnekud je smogao snage da se osmehne, privukao je i udahnuo izuzetni miris njene koţe, onaj laki, cvetni miomiris koji je spravljala od jerihonskog balsama. „Hoću, ljubavi moja, vodiču svoju poslednju bitku.“ Ukočila se i odmaknula da ga pogleda. „Poslednju bitku?"

295 „Da, poslednju bitku. Sutra, u zoru.“ Udahnuo je i pogledao je ozbiljno. „Neću se vratiti, Kleopatra. Ma šta da se dogodi, neću se vratiti. Moţda ćemo pobediti, ali to je samo jedna bitka. Oktavijan je dobio rat. Nameravam da poginem na ratištu što hrabrije mogu. Tako će Rimljanin biti uklonjen i prema Oktavijanu se moţeš ophoditi ne misleći na mene. Ja sam njegova sramota, ne ti ti si strani neprijatelj s kojim će se obračunati jednostavno kao što to čini Rimljanin. Moţda će traţiti da hodaš u njegovoj trijumfalnoj povorci, ali neće pogubiti ni tebe ni decu koju si izrodila sa mnom. Ne verujem da će ti dopustiti da vladaš Egiptom, što znači da će posle trijumfa tebe i decu smestiti da ţivite u nekom itali janskom utvrđenom gradu poput Norbe ili Preneste. Veoma udobno. I tamo moţeš čekati da se Cezarion vrati.“ Iz njenog lica nestala je sva boja, koja kao da se sada slila samo u one krupne zlatne oči. „Antonije, ne!“, pro šaputala je. „Antonije, da. To je ono što ţelim, Kleopatra. Moţeš zatraţiti moje telo i on će ti ga dati. On nije osvetoljubiv čovek sve što radi jeste delotvorno, razumno, paţljivo promišljeno. Ne uskraćuj mi priliku za dobru smrt, ljubavi moja, molim te!“ Vrele suze palile su joj obraze dok su joj se kotrljale do uglova usana. „Neću ti uskratiti dobru smrt, najvoljeniji. Još jedna poslednja noć u tvom naručju dok si ţiv, traţim to i ništa više.“ Poljubio ju je i otišao na trkalište da rasporedi vojsku. Bez cilja, ubijena iznutra, kroz palatu je otišla do vrata što kroz vrtove vode do Seme, a za njom su, kao i uvek, išle Harmion i Ira. Nisu ništa pitale; nije bilo potrebe pošto su videle lice faraona. Antonije će poginuti u bici, Cezarion je otišao u Indiju, a faraon se ubrzano pribliţavala onom nejasnom obzorju koje razdvaja ţivi Nil od Sveta mrtvih. U grobnici je postrojila sve koji su još radili na Antonijevoj strani i naredila da sve za njegovo telo mora biti spremno sutra u sumrak. Obavivši to, stajala je u malom predsoblju tik pred velikim bronzanim vratima i zurila u njih, a onda skrenula pogled na svoju krajnju spoljnu odaju gde je bila smeštena lepa postelja, i kupatilo, ugao za njene telesne radnje, sto i dve stolice, radni sto s najfinijim papirusom, trščanim pisaljkama i masti lom, stolicom. Sve što je

296 faraonu potrebno u zagrobnom ţivotu. No, pomislila je, bilo je to primereno faraonu i u ovom ţivotu. Izjedala ju je nemoć izazvana Antonijevom smrću i Oktavijanovom odlukom o njoj i njenoj deci. Morala se sakriti! Sakriti dok ne otkrije kakva je Oktavijanova odluka. Ako je nađe tamo gde moţe biti uhvaćena, utamni čiće je i njenu decu verovatno pobiti smesta. Antonije je uporno tvrdio da je Oktavijan milosrdan čovek, ali za Kleopatru je on bio Bazilisk, ubojiti gmizavac. Sigurno je ţeli ţivu za svoju trijumfalnu povorku stoga je mrtva Kraljica zveri poslednje što ţeli. Ali ako sebi sada sama oduzme ţivot, njena deca će nesumnjivo ispaštati. Ne, sebi nije mogla oduzeti ţivot dok ne obezbedi svoju decu. Pre svega, Cezarion još nije stigao do luke u Arabljanskom zalivu; proći će nundinae dok ne isplovi. A što se tiče Antonijeve dece bila im je majka, vezana neopipljivom vezom koja ţenu i njenu decu spaja zauvek. Zamisao joj se javila kad joj je pogled pao na postelju. Zašto se ne sakriti u svojoj grobnici? U nju se, naravno, još moglo ući kroz otvor, ali pre no što Oktavijan svojim ljudima naredi da uđu, ona će doviknuti kroz cev da će je, ukoliko ijedan od njegovih poslušnika uđe tuda, zateći mrtvu, otrovanu. Poslednja vrsta smrti koju bi joj Oktavijan dozvolio; svi njegovi brojni neprijatelji pričali bi da ju je on otrovao. Nekako je morala ostati ţiva i slobodna i imati izbor dovoljno dugo da joj se zakune da će njena deca ţiveti i napredovati nezavisno od Rima. Ukoliko Gospodar Rima ne pristane, ona će se otrovati javno i toliko strašno da će omraza zbog toga njegovu političku ličnost uništiti zauvek. „Ostaću ovde“, rekla je Harmion i Iri. „Stavite bodeţ na onaj sto, još jedan bodeţ pored cevi za govor i smesta idite Hapdefanu. Recite mu da ţelim bočicu čistog jedića. Oktavijan se nikad neće dočepati ţive Kleopatre." Naređenje su Harmion i Ira pogrešno shvatile, misleći da njihova gospodarica namerava da umre o kakav bol! bezmalo odmah. Stoga je zaprepašćeni Apolodor takođe pogrešno shvatio Kleopatrine namere kad su dve uplakane ţene ušle u palatu. „Gde je kraljica?"

297 ,,U svojoj grobnici", zaridala je Ira odjurivši da nađe Hapdefana. „Umreće pre no što Oktavijan stigne u Aleksandriju!", uspela je da kroz jecaje procedi Harmion. „Ali... Antonije!", rekao je Apolodor, skrhan. „Antonije namerava da pogine u sutrašnjoj bici." „Hoće li kćerka boga Ra dotad biti mrtva?" „Ne znam! Moţda, verovatno... ne znam!" Harmion je odjurila da nađe sveţu hranu za svoju gospodaricu u grobnici. Za jedan sat svi u palati su znali da će faraon umre ti; njena pojava u trpezariji zaprepastila je Kaema, Apolodora i Sosigena. „Veličanstvo, čuli smo", rekao je Sosigen. „Ne nameravam da umrem danas", odvratila je Kleopatra zabavljajući se. „Molim te, veličanstvo, razmisli ponovo!", preklinjao je Kaem. „Šta, nema priviđenja moje smrti, Ptahov sine? Opusti se! Smrti se ne treba plašiti. Niko to ne zna bolje od tebe." ,,A gospodar Antonije? Hoćeš li mu reći?" „Ne, neću, gospodo. On je i dalje Rimljanin, neće ra zumeti. Ţelim da naša poslednja zajednička noć bude savršena." Usred te poslednje noći koju su Antonije i Kleopatra proveli zagrljeni, spokojni, obuzeti ljubavlju, čula nepodnošljivo izoštrenih, bogovi su napustili Aleksandriju. Najavili su svoj odlazak blagim drhtajem, uzdahom, glasnim jecajem koji je jenjavao kao prigušena grmljavina na velikoj udaljenosti. „Serapis i aleksandrijski bogovi su kao mi, najdraţi moj Antonije11, šaputala mu je. „To je samo blago podrhtavanje1', rekao je nerazgovet no, kroz polusan. „Ne, bogovi ne ţele da ostanu u rimskoj Aleksandriji." On je potom zaspao, ali Kleopatra nije mogla. Prostorija je bila blago osvetljena, pa se mogla pridići, osloniti na lakat i posmatrati ga, upijati voljeno lice, bezmalo srebrne kovrdţe što su bile lepa suprotnost njegovoj rumenoj koţi, kosti lica sada izrazitije jer je

298 smršao. O, Antonije, šta sam ti uradila, ništa dobro ni ljubazno ni razumno! Noć je toliko mirna da sam obavijena tvojim oproštajem nikad mi nisi prebacio moje ponašanje. Pitala sam se zašto je tako, ali sada shvatam da je tvoja ljubav prema meni bila dovoljno velika da oprosti bilo šta, sve. Zauzvrat mogu samo večnost smrti pretvoriti u nešto izvan svih ljudskih oseća nja, u zlatno savršenstvo u svetu Amuna Ra. Ali mora da je zadremala jer on je ustajao, nejasni crni obris na bledom biserju zore. Gledala je kako mu sluga pomaţe da se odene postavljena jarkocrvena tunika preko jarkocrvene bedrene pregače, jarkocrvena koţna halja, jednostavan gvozdeni oklop koji prati obris trupa, suknjica i rukavi od crvenog koţnog remenja, čvrsto vezane kratke čizme s jezicima ukrašenim gvozdenim lavovima i presavijenim preko unakrst vezanih uzica. Osmehnuvši joj se široko, gvozdenu kacigu stavio je pod mišku, a jarkocrveni paludamentum slobodno mu je padao s ramena. „Dođi, ţeno", rekao je. „Isprati me." Svoju najlepšu maramicu, poškropljenu njenim miomirisom, gurnula mu je u otvor oklopa ispod pazuha i izašla s njim na čisti hladni vazduh, ţiv od ptičjeg poja. Kanidije, Cina, Decim Turulije i Kasije Parmenzis čekali su; Antonije je stao na stoličicu da skoči u sedlo, podbo svog sivim pegama prošaranog javnog konja i galopom krenuo da pređe pet milja do trkališta. Bio je po slednji dan jula. Ĉim joj je nestao s vidika, otišla je u svoju grobnicu, a Harmion i Ira s njom. Njih tri su radile kao jedna, spuštale poluge preko unutrašnje strane dvostrukih vrata sve dok ih nije mogao razbiti samo Antonijev čuveni ovan dugačak osamdeset stopa. Sveţe hrane bilo je u izobilju, otkrila je Kleopatra, kao i korpi smokava, maslina, datula i hlepčića, ispečenih naročito kako bi danima ostali sveţi. No nije očekivala da unutra provede mnogo dana. Najgore će biti uveče kad joj se vrati Antonijevo telo; biće smešteno odmah u njegovu odaju sa sarkofagom, da se tamo bezglasno pokori strašnoj nadarenosti svešteni ka koji vrše balsamovanje. Ali najpre će ona morati da mu pogleda mrtvo lice o, Amune Ra i svi tvoji bogovi, neka bude spokojno, lišeno bola! Neka

299 mu se ţivot ugasi brzo! „Drago mi je“, rekla je Harmion drhteći, „što kroz otvor dopire dosta vazduha. O kako je mračno!11 „Upali još neku svetiljku, ludo“, glasio je odgovor okretne Ire. Antonije i njegovi zapovednici jahali su ka Kanopi, sme šeći se od zadovoljstva pri pomisli na bitku. Oblast je bila naseljena godinama, uglavnom su tu ţiveli bogati strani trgovci iako njihove kuće nisu bile između grobova kao kuće u zapadnom delu grada gde se nalazila nekropola. Ovde su bih vrtovi, zasadi, kamena zdanja s vododrţama i vodoskocima, gajevi crnog hrasta i palmi. Iza trkališta, širom niskih dina blizu mora nepoţeljnijeg mesta za kuću bogataša leţao je rimski logor, četvrtastog oblika i svake stranice dugačke dve milje, ukopan, okruţen jarkom i zidinama. Odlično!, pomislio je Antonije kad su se pribliţili vide ći da su vojnici već napolju i u borbenom poretku. Između njihovih prvih redova i Oktavijanovih prvih redova pruţao se prostor širok pola milje. Orlovi su bleskali, kohortske zastave lepršale u mnogim bojama, jarkocrveni vexillum proponere stajao čvrsto pored Oktavijanovog javnog konja dok je sedeo, okruţen svojim starešinama, i čekao. O, koliko volim ovaj trenutak!, razmišljao je dalje Antonije dok je išao između svojih vojnika, a konjica pravila uobičajeni nered i buku na krilima. Volim ovaj jezivi dodir vazduha, lica svojih ljudi, mogućnost koju ima tolika snaga. A onda je za tili čas sve bilo gotovo. Njegov vexillari us, s visoko podignutom ukrašenom zastavom, spustio ju je i krenuo ka Oktavijanovoj vojsci. Svaki aquilifer sa svojim orlom učinio je isto, svaki vexillarius iz svake kohorte, dok su ih njegovi vojnici, uplakani, sledili, mačeva okrenutih naopako, s belim maramama privezanim za koplja. Koliko je dugo sedeo na svom nemirnom konju Antonije nije znao, ah kad mu se um dovoljno razbistrio da pogleda oko sebe i u svoje zapovednike, njih nije bilo. Nestali su, a kud nije znao. Ukočenim, odsečnim pokretima lutke, poveo je svog konja i

300 galopom pojurio u Aleksandriju dok su mu suze lile niz lice i letele kao kapi kiše na jakom vetru. „Kleopatra, Kleopatra!", povikao je istog časa kad je ušao u palatu, a njegova kaciga zazveketala kotrljajući se niz stepenice gde ju je ispustio. „Kleopatra!" Stigao je Apolodor, za njim Sosigen i na kraju Kaem. Ali Kleopatra nije. „Gde je? Gde je moja ţena?“, upitao je. „Šta se dogodilo?" upitao je ustuknuvši Apolodor. „Moja vojska me je napustila, što nesumnjivo znači da je to učinilo i brodovlje", rekao je kratko. „Gde je kraljica?" ,,U svojoj grobnici", odvratio je Apolodor. Eto! Rečeno je. Lice mu je posivelo, zateturao se. „Mrtva?" „Da. Mislila je da te više nikad neće videti ţivog." ,,I ne bi da se moja vojska borila." Slegnuo je ramenima, odvezao paludamentum koji je pao na pod kao jarkocrvena barica. „Nije vaţno." Odvezao je remenje oklopa; ponovo se začuo zveket kad je i on pao na mer mer. Iz korica je izvađen mač, plemićki mač s orlom od slonovače. „Pomozi mi da skinem koţnu halju", zapove dio je Apolodoru. „Hajde, čoveče, neću ti traţiti da gur neš mač u mene! Samo mi skini sve do tunike." No Kaem je bio taj koji je istupio i skinuo mu koţnu halju i pteryges. Tri starca su stajala zaneto posmatrajući kako Antonije stavlja vrh gladijusa na trbuh i prstima leve ruke pipa kako bi pronašao mesto ispod rebara. Zadovoljan, stegnuo je orla od slonovače obema rukama, glasno udahnuo i gurnuo mač svom snagom. Tek tada su se trojica staraca pokrenuli, prileteli da mu pomognu dok se rušio na pod, teško dišući, trepćući, mršteći se ne od bola nego od gneva. ,,Cacat!“, rekao je pokazavši zube. „Promašio sam srce. Trebalo bi da je tu..." „Šta moţemo da učinimo?", upitao je Sosigen plačući. „Prestani da cmizdriš, pre svega. Mač mi je u jetri ili u plućima, umiraću duţe.“ Zaječao je. „Cacat, ovo boli! Tako mi i treba... Kraljica odnesite me kod nje.“