Karavan robova - Karl Maj

KNjIGA ZA MLADE I STARE Knj. 32 i 33 KARL MAJ KARAVAN ROBOVA Naslov originala Karl May DIE SKLAVENKARAWANE Preveo SLAVKO D. MARJANOVIĆ Ilustracije I. ŠENŠIN ĐUKA JANKOVIĆ Sken: drasko11 Obrada: solicitor www.BalkanDownload.org www.StripZona.com „JUGOISTOK A.D.“ BEOGRAD 1943.

SADRŽAJ PRVI DEO 1 I „OTAC ČETVORO OČIJU“ ......................................................................2 II DŽELABA............................................................................................... 20 III NA „LAVOVOM IZVORU“ .................................................................... 30 IV ABU EL MOT .........................................................................................55 V SUĐENJE NA NILU ...............................................................................81 VI MRAČNI PLANOVI..............................................................................100 VII ODBEGLIIZ ROPSTVA.......................................................................139 VIII NOVI SAPUTNIK................................................................................. 167 IX PRIČA LOVCA SLONOVA ...................................................................193 X U ROPSKIM OKOVIMA.......................................................................212 DRUGI DEO...................................................................................................... 242 XI SAVEZNICI.......................................................................................... 243 XII GONJENJE TRGOVACA ROBLJEM ...................................................278 XIII TOPOVSKA GRMLJAVINA ................................................................ 302 XIV NA MAIJEH NILSKOG KONJA.......................................................... 332 XV OPASNA PUSTOLOVINA....................................................................367 XVI U SUSRET ODLUCI............................................................................ 407 XVII KLISURA SURA ...................................................................................425 XVIII ODMAZDA .......................................................................................... 442

1 PRVI DEO

2 I „OTAC ČETVORO OČIJU“ — Hai le sala — povika šeh el džemalia, vođa karavana — na molitvu! Vreme je za klanjanje, jer je tri sata iza podne a to je el asr (popodnevna molitva). Ljudi se skupiše i baciše na tle zažareno suncem. Propisano je da se pritom umiju vodom, no pošto vode nije bilo, oni su, umesto njom, oplaknuli ruke i lice peskom. U isto vreme su glasno izgovarali reči fathe, prve sure Korana: „U ime svemilostivog Boga! Slava i hvala Gospodaru svetova, svemilostivom, koji vlada na dan strašnoga suda. Tebi želimo da služimo i da ti se molimo, da bi nas vodio pravim putem, putem onih koji se raduju tvojoj milosti, a ne putem onih na koje se srdiš i onih koji lutaju“. Dok su se molili, svi su klečali okrenuti licem u pravcu Meke. I dalje su se umivali peskom uz stalno klanjanje, dok šeh nije ustao i time im dao znak da je završen molitveni obred. Zakon dozvoljava putniku u pustinji, gde nema vode, da obavezno pranje pri dnevnim molitvama može simbolično da izvede i peskom. Ovo odstupanje nije ni najmanje u suprotnosti sa shvatanjima stanovnika pustinje. On pustinju zove „more bez vode no puno peska“. Time on upoređuje pesak beskrajne pustinje sa vodom isto tako beskrajnog mora. Ovaj mali karavan, istina, nije bio u velikoj Sahari ni Hamadi, koja sa svojim valovitim brežuljcima peska liči na nemirno more, ali ga je svuda unaokolo, doklegod je pogled mogao da dopre, ipak okružavao jedan delić pustinje. Pesak, samo pesak, svuda pesak! Tu nije čovek mogao da vidi ni drvo, ni žbun, pa ni stručak trave. A sunce je pržilo sa neba i nigde nije bilo hladovine osim iza raspuklog

3 oštrog stenja koje je virilo iz peščane doline kao ruševina neke stare zatočeničke tvrđave. U tom hladu se karavan ulogorio već na jedan sat pred podne, da bi odmarao kamile dok su najveće vrućine. Sad je već prošao i asr, pa su hteli da krenu. Musliman, a naročito stanovnik pustinje, kreće na put skoro redovno odmah posle asra. Samo nevolja može da ga natera, da u tome napravi izuzetak, a ako onda putovanje ne protekne u najboljem redu, kako se očekivalo, onda uvek svaljuje krivicu na okolnost što nije krenuo u taj najsrećniji čas. Karavan nije bio veliki. Sačinjavalo ga samo šest osoba sa isto toliko jahaćih i pet tovarnih kamila, Petorica ljudi su bili Homr Arabljani, koji su poznati kao preterano strogo pobožni muslimani. Sad, posle molitve, videlo se da oni i zaslužuju takav glas; jer kad su se njih petorica ispravili i uputili svojim životinjama, šeh im tiho promrmlja: „Alah jenahrl el kelb, el nusrani — Dabogda Alah uništio ono pseto hrišćansko!“ U isto vreme je krišom mrko pogledao šestog čoveka, koji je sedeo na samoj steni i zanimao se punjenjem jedne ptice. Ovaj čovek nije imao oštre crte lica i vatrene oči jednog Arabljanina, niti njihov vitki stas. Kad je primetio da su voljni da krenu i kad je ustao, ukazalo se njegovo visoko telo, snažno i plećato kao u pruskog grenadira. Imao je plavu kosu, a riđa i gusta brada pokrivala mu je celo lice. Oči su mu bile plave a crte lica su imale mekoću koja je neobična u istočnjačkim zemljama. U odelu se nije nimalo razlikovao od svojih saputnika Arabljana: nosio je svetli burnus (ogrtač) sa kapuljačom navučenom preko glave. Ali kad je pojahao svoju kamilu te se pritom burnus napred otvorio, moglo se videti da je imao visoke čizme za vodu, što je za ove krajeve svakako bila retka pojava. Iz pojasa su mu virile drške od dva revolvera i jednog noža a na sedlu su visile dve puške, jedna lakša za ptice i jedna teža za krupnije životinje, ali obe ostraguše. Nosio je zaštitne naočare. — Hoćemo li da produžimo? — upita on šeha el džemalia u kairskom narečju. — Hoćemo — odgovori Arabljanin — ako je Abu l arba ijun-u po volji.

4 Reči su mu bile ljubazne, ali se uzalud trudio da u isto vreme napravi i prijateljski izraz lica. Abu l arba ijun, znači „otac četvoro očiju“. Arabljanin rado obeležava druge, a naročito strance, čija imena ne može ni da izgovori ni da upamti, nečim, što je u vezi sa ma kojom okolnošću ili upadljivom osobinom dotičnog. U ovom slučaju je putnik imao da zahvali naočarima za to neobično ime. Ova imena obično počinju sa Abu iliIbn, sa On ili Bent, što znači sa otac ili sin, majka ili kći. Tako ima imena kao što je otac sablje — odvažan čovek, sin razuma — pametan dečko, majka kuskusu — žena koja ume dobro da spremi to jelo, ćerka razgovora — brbljiva devojka. Osim u istočnjačkim, postoji sličan običaj i u drugim zemljama, na primer u Američkim Sjedinjenim Državama sa rečju Old (star). Old Fajerhend, Old Šaterhend, Old Kun — to su tamo poznata imena čuvenih prerijskih lovaca. — Kad ćemo stići do Ber el Abiada? (glavni zapadni krak Nila) — raspitivao se stranac. — Sutra još pre no se smrkne. — A do Fašode? — U isto vreme, jer ako Alah hoće, izići ćemo na reku baš na ono mesto gde leži ta varoš. — To je dobro! Ja ne poznajem najbolje ovaj kraj. Nadam se da ga vi bolje poznajete i da nećete zalutati! — Beni Homri nikad ne zalutaju. Oni poznaju svu zemlju između Džesiraha (ostrvo), Senara i Vadajske zemlje. „Otac četvoro očiju“ ne treba da se brine. On je ove reči izgovorio tonom punim samopouzdanja, ali je u isto vreme krišom i zlurado pogledao svoje drugove. Da je stranac primetio taj pogled, svakako bi mu bio sumnjiv. U njemu se sasvim jasno moglo videti da on ne treba da stigne ni do Nila ni do Fašode. — A gde ćemo noćas da prenoćimo? — produži stranac. — Na Bir Aslanu (Lavovom izvoru), gde ćemo stići jedan sat posle moghreba (četvrta molitva u danu, pri zalasku sunca). — To ime ne uliva poverenje. Preti li na izvoru opasnost od lavova? — Više ne. Ali se pre mnogo godina tamo bio nastanio „gospodin sa debelom glavom“ (arabljansko ime za lava) zajedno sa svojom

5 ženom i decom. Mnogo ljudi i mnogo životinja mu je palo kao žrtva, a svi su se ratnici i lovci, koji su krenuli da ga ubiju, vratili osakaćeni ili ih je proždrao, pa se nisu ni vratili. Prokleta mu duša, i njegova i svih njegovih predaka i potomaka! Jednom naiđe neki stranac iz Frankhistana koji je otrovao komad mesa i ostavio ga blizu izvora. Sutradan je ležala mrtva zver pored vode. Od toga mu se žena toliko uplaši, da je sa svojom decom pobegla odatle. Kuda? To se nije doznalo, ali Alah ipak zna. Propala u mukama, dabogda, sa svojim sinovima i kćerima! Od tada nije nikad bilo nijednog lava na izvoru, ali se ime zadržalo. Arabljanin iz pustinje govori ovako pogrdno samo o mrtvom lavu, jer mu ovaj više ne može da naškodi. On se uzdržava da za živog lava pominje tako uvredljive izraze i kletve. Čak i reč saba (lav) izbegava da upotrebi, a kad je i izgovori, onda samo šapatom, da zver ne bi mogla da čuje. On misli da lav čuje tu reč na čitave sate u daljini te da će odmah da dođe čim je on izgovori. Kako sudanski crnci tako i mnogi Arabljani smatraju da je u lavu duša nekog preminulog šeha. Zbog toga i trpe njegova zverstva sve dok ne zatraži suviše velike žrtve. Tada krenu u masama da ga unište i počinju svoju borbu time što mu drže zvučne govore. Dok se odvažni evropski lovac ne ustručava da sam iziđe pred lava, čak i da potraži ovu strašnu zver, najradije noću na pojilu, da bi je ubio sigurnim hicem, dotle Arabljanin to smatra ne samo kao izvanrednu hrabrost već i kao pravu ludost. Ako je lav toliko proredio stada nekog arabljanskog duara (selo od šatora) da ljudi najzad izgube strpljenje, onda krenu da ga ubiju svi koji su sposobni za borbu. Naravno samo po danu. Naoružaju se svim mogućim oružjem, čak i kamenjem, očitaju svetu fathu i krenu pred lavovo prebivalište, koje se obično nalazi između stena okruženih trnovitim grmljem. Onda jedan od njih, koji se odlikuje naročitim govorničkim sposobnostima, počinje učtivim izrazima da saopštava životinji opštu želju, da napusti taj kraj i da se hrani stokom, kamilama i ovcama kojeg drugog sela. To, naravno, ostaje bez uspeha. Zatim mu se na ozbiljniji način dostavlja neodložna odluka najstarijih u selu —isto tako uzalud. Potom govornik objašnjava, da se sada osećaju primorani da pristupe nasilnim merama, te počnu da

6 bacaju kamenje u šiprag, dok se lav ne trgne iz svog dnevnog dremeža i ne pojavi gordo i veličanstveno iza stene pa izađe iz grmlja. U tom trenutku fijuknu sve strele, zašume sva koplja i prasnu sve puške. U isto vreme se prolomi užasna vika i urlikanje. Niko i nije dobro nišanio. Većina hitaca promaši životinju; ono malo što je pogodi, samo joj nanese lakše rane. Lavu sad zasijaju oči — jedan skok i već je jedan od lovaca pod njim na zemlji. Ponovo zaprašte puške. Sad lav, teže ranjen, dohvati i drugu i treću žrtvu, dok se ne sruši mrtav, potpuno izrešetan hitcima, od kojih obično nijedan nije bio smrtonosan. Sad nema više one poniznosti kojom je maločas bio oslovljavan. Lav je mrtav pa ne može da se osveti ni za kakvu uvredu. Onda se bacaju na njega gaze ga i tuku pesnicama; pljuju ga i grde, obasipaju mu pretke i rođake psovkama u kojima je arapski jezik neiscrpan. Stranac se malo nasmeši šehovom pričanju. Iz toga osmejka se moglo videti, da on sigurno ne bi dozvolio da ga pojedu „gospodin sa debelom glavom“ i njegova porodica. Ovaj kratak razgovor se vodio za vreme spremanja za polazak. Karavan ne kreće tako lako kao što bi Evropljanin mogao da misli. Ako se jaše na konjima, onda se jednostavno uskoči u sedlo i krene. Sa kamilama je drukčije, naročito sa tovarnim kamilama. To nisu ni najmanje tako strpljive životinje, kao što piše u mnogim knjigama. Šta više, lene su, namćoraste i ćudljive, a još i po prirodi ružne i tako smrdljive, da šire veoma neprijatan zadah. Ovaj je toliko odvratan da ni konji neće da prenoće pored kamila. „Pustinjska lađa“ je zlobna životinja; hoće da udari i prednjim i zadnjim nogama; nije nimalo odana, a njenu netrpeljivost samo još povećava njena osvetoljubivost. Ima ih, kojima se nijedan Evropljanin ne sme da približi, ako neće da se izloži opasnosti da ga ujede ili ritne. Istina je, svakako, da je kamila sa malim zadovoljna, ali se preteruje kad se priča o izvanrednim sposobnostima u tom pravcu. Nijedna kamila neće da trpi žeđ duže od tri dana. Ona ima rezerve u vodi samo za toliko, ne duže. Ako se za to vreme ponovo ne napoji, onda legne i čovek je ni najsurovijim načinom ne može da natera da se digne. Ostane ležeći dok ne ugine. Isto tako nije istina da Beduin, kad mu nestane vode, spasava svoj život na taj način što zakolje kamilu pa pije vode iz njenog

7 stomaka. U stomaku zaklane kamile nema vode, već jedna topla i gusta osočina, pomešana sa otpacima hrane, koja smrdi gore nego gomila đubreta na sve moguće amonijum soli i liči na izmet u našim nužničkim jamama. Nijedan gutljaj ovog užasa ne bi čovek mogao da proguta, pa makar umirao od žeđi. Kamiline loše osobine se pokazuju za vreme putovanja, naročito posle odmora, kad je treba ponovo natovariti. Onda se brani iz sve snage; i njuškom i nogama; stenje i riče, ječi i mumla iz sveg glasa. Uz to dolazi svađanje, vikanje i psovanje ljudi koji se petljaju oko nje i oko tovara. To su uvek scene od kojih bi čovek najradije utekao. Nešto plemenitijeg karaktera su kamile za jahanje, koje se zovu hedžin. Među njima ima i takvih, čija je visoka cena sasvim opravdana. Za neku biharin-hedžin plaćalo se i deset hiljada maraka. Postolje sedla tovarne kamile liči na krov sa uzdignutim zabatima, koji predstavljaju prednji i zadnji unkaš. Zove se hauiah. A sedlo vitke, visoke hedžin zove se mahlufah. Ono je tako udešeno, da jahač seda u jedno ugodno udubljenje i lako prekrsti noge na kamilinom vratu, ispred prednjeg unkaša. Kad jahač uzjahuje, kamila mora da legne na zemlju. Čim on dodirne rukom sedlo, kamila se uspravlja prvo na zadnje a onda na prednje noge, tako da čovek poleti prvo napred pa onda nazad. Vrlo pažljivo mora da se održava ravnoteža da se ne bi sletelo. Kad se kamila jednom uputi, onda, čak i tovarna životinja, ide tako ravnomernim i izdašnim hodom, da se na njima lako može da prevali i srazmerno dugačak put. Beni Homri su imali dosta posla dok su kamilama opet pričvrstili teret. Stranac se za to vreme popeo na svoju hedžin i odjahao lagano napred. On, istina, nije poznavao okolinu, ali je znao pravac kojim treba da se ide. — Ovaj pas se nije ni mrdnuo dok smo se mi molili Bogu — progunđa šeh ljutito. — Nije ni ruke sklopio ni usne pokrenuo. Dabogda se pekao u najdubljoj jami džehene (pakla). — Što ga već odavno nisi tamo poslao? — progunđa jedan od njegovih ljudi.

8 — Ako to ne razumeš, onda ti Alah nije dao pamet; zar nisi video oružje ovog hrišćanina? Zar nisi primetio da on može sa svakim od svoja dva mala pištolja šest puta da opali a da ga ne puni? A u puškama ima po četiri metka. To sve zajedno iznosi šesnaest a nas je samo petorica. — Onda ga moramo ubiti na spavanju. — Ne, ja sam ratnik a nisam kukavica. Ne ubijam ja nikoga na spavanju. Protiv šesnaest tanadi ne možemo ništa, ali sam ja javio Abu el Motu (otac smrti) da ćemo danas stići na Bir Aslan, tamo nek on radi šta mu je volja, a posle ćemo s njim da delimo plen. — Ako samo ima nečega što vredi deliti! Šta može da ima ovaj hrišćanin? Kože životinja i ptica, koje namerava da ispuni, boce pune zmija, gušterova i škorpija s kojima neka ga Alah isprži! Ima još cveća, lišća i trave presovane između hartije. Meni se čini da ga s vremena na vreme posećuje šejtan (đavo), pa ga on hrani ovim stvarima. — A meni se čini da si ti zaista izgubio pamet. Ili je nikad nisi ni imao! Zar si sedeo na ušima kad nam je ovaj nevernik objašnjavao šta namerava da radi sa tim? — To sve za mene ne vredi ništa, pa nisam ni obraćao pažnju na ono što je on govorio. — A znaš li ti šta je medresa (univerzitet)? — Da, čuo sam za to. — Eto, on je učitelj na takvoj jednoj medresi. Predaje nauku o svima biljkama i životinjama na zemlji, pa je došao ovamo da ponese kući naše rastinje i životinje te da ih pokaže svojim đacima. A i svom sultanu želi da pokloni velike sanduke i korpe pune takvim stvarima. Taj opet ima naročite kuće (muzeje) u kojima se slične stvari čuvaju. — A šta to sve može nama da koristi? — Vrlo mnogo! Mnogo više nego što ti misliš. Jednom sultanu se sigurno prave samo vrlo skupoceni pokloni; znači da životinje i biljke koje je ovaj đaur (nevernik) pokupio kod nas, u njegovoj zemlji vrede grdne pare. Zar ti to nije jasno? — Tako je. Alah i ti mi otvarate oči — podsmevao se onaj.

9 — Zato sam i mislio da mu to sve otmem, pa da prodam u Čartumu. Tamo bi to mogli dobro da prodamo. A zar još nisi primetio šta on ima osim toga? — Jesam, čitav tovar tkanina i odela, staklenih perli i drugih stvari za koje se od crnaca može da dobije mnogo slonove kosti i mnogo robova. — Šta još? — Više nema ništa. — Oči su ti potamnele. Zar njegovo oružje, prstenje i sat ništa ne vrede? Pa onda ima i jednu kožnu torbicu ispod prsnika. Kad ju je jednom otvarao, video sam krupne hartije sa stranim natpisom i pečatom. Jedared sam u Čartumu video, kod nekog bogatog trgovca, takvu jednu hartiju pa sam doznao, da se vrlo mnogo novaca može da dobije ako se ta hartija preda onome čije je ime na njoj napisano. Kad budemo delili, ja ću da uzmem sve te hartije, pa sve njegovo oružje, sat i ostalo što ima na sebi. Isto tako i onaj tovar sa odelom i stvarima za trampu. To će nas obogatiti. Sve drugo: kamile i zbirku životinja i biljaka, dobiće Abu el Mot. — Da li će on pristati na to? — Dabome, već se on s tim složio i dao mi je svoju reč, — A da li će zaista da dođe? Danas je poslednji dan. Đaur nas je najmio da ga na svojim kamilama dovedemo do Fašode. Ako sutra stignemo tamo, onda je svršeno sa našim planom, jer će on bez nas da putuje dalje. — Neće on tamo ni da stigne — reče šeh tmurnim glasom. — Uveren sam da nas Abu el Mot prati u stopu. Napad će biti izveden noćas pred zoru. U dva sata posle ponoći treba ja da odem šest stotina koraka od izvora pravo na zapad i tamo da nađem staroga. — O tome nam još ništa nisi kazao. Ako ste se tako dogovorili, onda će on sigurno da dođe, pa ćemo i mi doći do plena. Mi smo Beni Arab, živimo u pustinji i od pustinje. Sve što je u njoj, to je naša svojina, pa i ovaj šugavi đaur, koji ni glavom nije klimnuo dok smo se mi molili Alahu. Time je on izrazio opšte shvatanje stanovnika pustinje, koji pljačku smatraju toliko viteškim zanatom, da se njom čak i javno hvale.

10 Razgovarajući tako oni poteraše svoje životinje za strancem. Kad su ga stigli, on nije ni slutio da su oni već čvrsto rešili da ga ubiju. Nije ni obratio pažnju na njih, već na sasvim nešto drugo. Odjednom viknu on glasno svojoj kamili: „khe, khe“! To je znak da stane i da klekne. Kamila posluša, on sjaha i uze pušku. — Alah — povika šeh — zar ima kakvog neprijatelja? — U isto vreme pogleda bojažljivo oko sebe na sve strane. — Ne — odgovori putnik pokazujući u vazduh — to je sve zbog ovih ptica. Arabljani pogledaše u pravcu njegovog prsta. — To je hedž sa svojom ženkom — reče šeh — zar njih nema u vašoj zemlji? — Ima ih, ali druge vrste. Mi ih zovemo lunja. Hoću da imam i jednog hedžia. — Zar ćeš da ga gađaš? — Hoću. — To je nemoguće. Niko ga ne može oboriti ni sa najboljom puškom. — Videćemo — nasmeši se stranac. Obe lunje su, kao sve grabljivice, letele za karavanom, lebdeći stalno iznad njega. Kad su jahači zastali, one su se polako i dalje spuštale u pravilnom krugu leteći jedna za drugom. Stranac namesti naočare i okrete leđa suncu, da mu ne bi blještalo. Tako je nišanio nekoliko sekundi prateći let ptice sa vrhom svoje ostraguše i najzad okide. Mužjak, koji je leteo napred, posrnu, sklopi krila pa ih opet raširi, ali samo za trenutak, a zatim se više nije mogao da održi u vazduhu; pade na zemlju. Stranac pohita mestu gde je ptica pala, podiže je i poče da je posmatra. Arabljani priđoše, uzeše mu hedžia iz ruke i razgledahu ga. — Alah akbar — Alah je veliki — povika začuđeni šeh — imao si zrno u puški? — Da, jedno malo zrno a ne sačmu. — A ipak si ga pogodio!

11

12 — Kao što vidiš. Metak je pogodio u telo, usred grudi, što je svakako samo slučaj, ali ja sam ipak nišanio u trup. Radujem se što je hitac tako uspeo jer je koža ostala nepovređena. — Pogoditi hedžia sa jednim zrnom, na tolikoj visini!Ito ga tako pogoditi! Efendi, ti si odličan strelac; kod nas učitelji na medresi ne umeju da pucaju. Gde si ti to naučio? — U lovu. — Znači da si i ranije lovio takve ptice? — Ptice, medvede, divlje konje, divlje bivole i mnoge druge životinje. — Zar ih ima u tvojoj otadžbini? — Ima samo onih prvih. Ostale sam lovio u drugom delu sveta koji se zove Amerika. — O toj zemlji još nisam ništa čuo. Da ostavimo hedžia među stvari? — Da, večeras ću ga očistiti uz logorsku vatru ako uopšte bude bilo vatre. — Biće jer na Bir Aslanu raste dosta gustog šipraga. — Onda ga sačuvajte do tamo! To je mužjak a on više vredi od ženke. — Jest, to je mužjak i ja ih raspoznajem. Njegova ženka je odletela pa će tugovati i jadikovati za njim, dok je ne uteši neki drugi hedži. Alah se brine za svako stvorenje, pa i za male ptice; ali najviše za dijur ed dijane (Rajska ptica — lasta), koje svake godine odvodi u svoj raj kad odavde krenu. Ovo verovanje je mnogo rasprostranjeno u Egiptu. Običan čovek, koji inače laste zove „snunut“, ne zna da je njihov pravi zavičaj u Evropi i da one samo preko naše zime idu na jug. Pošto ih u proleće nestane, a on i ne zna kuda odlaze, to zamišlja da su odletele u raj, da se tamo nasele i da odcvrkuću Alahu molitve vernih. On tako tumači ovu pojavu zato što su laste verna bića odana čoveku. Pošto je za ovim prekidom nastavljeno jahanje, posle izvesnog vremena mogla su se videti gola brda na severnoj i južnoj strani od pravca kojim su išli. To je dalo povoda strancu da pogleda i unazad. Njegov se pogled zaustavio na nekoliko malih tačkica, koje su u tom

13 pravcu, na izgled nepomično, lebdele u vazduhu. Izvadio je svoj dogled iz torbe na sedlu i posmatrao ih izvesno vreme. Zatim je vratio dogled opet u torbu i rekao: — Je li ovaj put, kojim mi idemo, jedna od živih trgovačkih saobraćajnica? — Nije — odgovori šeh. — Da smo hteli da krenemo putem kojim idu karavani, morali bismo da idemo okolo, pa bi tako izgubili dva dana. — Znači, ovde ne treba očekivati nikakav karavan? — Ne, jer u sušno doba godine nema ovuda vode. I naša je skoro na izmaku. Mešine su već prazne. — Ali ćemo je na Bir Aslanu svakako naći? — Sasvim sigurno, efendi. — Hm! Čudnovato! Pritom je napravio tako podozrivo lice, da ga šeh upita: — Našta misliš, gospodine? Ima li nečega što ti se ne sviđa? — Ima. Ti tvrdiš da mi ne idemo putem kojim idu karavani, a za nama ipak jašu neki ljudi. — Za nama? Nemoguće! Pa morali bismo da ih vidimo! — To nije potrebno. — Kako možeš onda tako sigurno da tvrdiš? — Jer, doduše, ne vidim njih, ali vidim njihov trag. — Efendi, ti se šališ — reče šeh obazrivo. — A ne. Naprotiv, ja to sasvim ozbiljno govorim. — Kako je to moguće da neko vidi dabr i ethar (trag i otisak) ljudi koji jašu pozadi njega? — Ti misliš samo na one tragove koje ostavlja u pesku čovečija noga ili kopita od konja. Ali i u vazduhu ima tragova. — U vazduhu? Alah akbar — Alah je veliki; on sve zna jer je svemogući, ali da nam je dozvolio da ostavljamo za sobom tragove i u vazduhu, o tome još nisam ništa čuo. — On odmeri stranca kao da mu ne veruje da je sasvim pri sebi. — A ipak je tako! Tragovi su tu. Treba imati oči pa ih videti. Seti se na hedž kojeg sam ulovio!

14 — Kakve veze ima hedž sa darb i ethar? — Ima, još kakve. On je mogao čak i naš ethar da bude u izvesnom slučaju. Jesi li ga primetio pre nego što sam ga oborio? — Jesam. Oba su nas pratili još od jutros. A dok smo se odmarali na steni, leteli su stalno iznad nas. Kad ne može da nađe druge hrane, hedž ide stalno za kamilama, da bi dohvatio sve što putnici na odmoru bace dok jedu. Čeka on i ptice i crvojede, koji idu za karavanima i trebe životinje od gamadi. — Znači ti se slažeš s tim da gde hedž leti tu ima karavana. — Da. — Eto za nama leti još jedan par, kome se pridružila naša osamljena ženka. Vidiš li ih? Šeh se osvrnu. Njegovom oštrom i uvežbanom oku nisu ptice mogle ostati nezapažene. — Da, vidim ih — reče on. — Tamo mora da je neki karavan? — Može biti. — A ipak mi ne idemo putem; ti si to sam kazao. Oni ljudi za nama idu po našem tragu. — Sigurno ne znaju put pa se drže našeg traga. — Svaki karavan ima uvek svog šeha el džemalia i druge ljude, koji tačno znaju put. — Ali i najbolji khabr (vođa) može neki put da zaluta. — Može u velikoj Sahari, ali ne ovde, u ovom kraju, južno od Kordofana, gde strogo uzevši ne može ni da se govori o pravoj pustinji. Šeh karavana koji ide za nama poznaje okolinu isto tako dobro kao i ti. Mora da je poznaje. Ali je ipak ostavio put kojim idu karavani pa je krenuo za nama. Znači da nas prati. — Nas da prati! Efendi, šta ti pomišljaš? Ne misliš valjda da je to... — Nije dovršio. Teško mu je bilo da prikrije svoju zbunjenost. —.. da je to gum (karavan pljačkaša), hteo si svakako da kažeš? — produži stranac. — Jeste, to ja i mislim. — Alah kerihm — Alah je milostiv! Kakva pomisao, efendi! Ovde, u ovom kraju nema guma. Ima ih samo severno od Kordofana.

15 — More! Ja ne verujem tim ljudima. Zašto nas prate? — Ako nas prate, ne progone nas. Zar ne mogu oni imati isti cilj kao i mi? — Da skrate put? To je moguće. — To ne samo da je moguće, nego će biti i istina. Ja ni najmanje ne strahujem. Poznajem ja ovaj kraj i znam da smo ovde sigurni kao u krilu proroka, koga hoće Alah da blagoslovi. Stranac ga pogleda ispitivački, što se šehu nije svidelo, pa upita: — Zašto me tako gledaš? — Pogledao sam te u oči da bih ti video dušu. — Pa šta si u njoj našao? Svakako istinu. — Ne. — Alah! Nego šta! Valjda ne laž? — Da. Sad se šeh maši za nož, koji mu je bio za pojasom i povika: — Znaš li ti da je to uvreda? Tako nešto ne sme da trpi nijedan dobar i hrabar Ben Arab! Stranac se odjednom promeni u licu. Izgledalo je kao da su mu se crte zategle. Preko njegovog lepog muškog lika prelete ponosan osmeh i on reče skoro nemarnim glasom: — Ne diraj nož! Ti mene ne poznaješ. Ja ne trpim da neko govori o uvredi a drži nož. Ako ga istrgneš, sve ću vas pobiti za jedan minut! Šeh ukloni ruku sa pojasa. Bio je isto toliko besan koliko i zbunjen pa odgovori: — Zar treba da dozvolim da me sumnjičiš da lažem? — Dabome, jer sam istinu rekao. U početku me zabrinjavao taj karavan, koji nas prati, a sad ni tebi više ne verujem. — Zašto? — Zato što ti one razbojnike, ako je to gum, braniš preda mnom i trudiš se da me zavaraš, kako nam ne preti opasnost. — Alah jah fedak — Alah te sačuvao, efendi, jer ti misli lutaju. Šta se mene tiču ovi ljudi koji idu za nama?

16 — Izgleda da te se mnogo tiču, inače se ne bi trudio da sa jednom neistinom rasteraš moju sumnju prema njima. Zar ti ne tvrdiš da je ovaj kraj siguran kao prorokovo krilo? — Tvrdim, a tako i jest! — Ti to kažeš, jer znaš da sam stranac. Uveren si da ja ne poznajem ovdašnje prilike. Istina, ja ne poznajem sve puteve, iako bi se možda na njima i bez tvoje pomoći mogao da snađem pored svoje karte, ali sve drugo poznajem u svakom slučaju bolje nego ti. U mom zavičaju ima knjiga i slika o svim zemljama i narodima na svetu. Pomoću njih mogu narodi dobro da se upoznaju. Otuda ja vrlo dobro znam, da ovde čovek ni najmanje nije tako siguran kao u prorokovom krilu. Ovde je već mnogo krvi proliveno. Baš tu gde smo mi sada, sukobljavali su se narodi Nuehra, Šiluka i Denka. Ovde su naletali jedan na drugog Džuri i Laui, Tuiči, Bari, Elaibi i Kieči, Abgalanti, Agehri, Abugi i Dongioli sa namerom da jedni druge potamane, pokolju pa čak i — pojedu. Šeh se zabezeknuo od iznenađenja. — Efendi — povika on sa svoje kamile — ti to znaš? Sve te narode poznaješ? — Poznajem, svakako bolje nego ti! Osim toga, znam i to, da se baš ovuda gde mi sada jašimo, šunja noću ghasuah (karavan koji otima robove), da bi umakao paši koji iz Fašode motri na lovce robova. Tu je mnogi crnac iznuren posrnuo pa od jednog udarca ili zrna za uvek zanemeo. A dole, na Mokren el Bohuru se jadnici istovaruju iz lađa pa preteruju suvim, da bi iznad Fašode bili ponovo utovareni u lađe i prodani pred Čartumom. Mnogi su tu ispustili svoj poslednji uzdah; mnogi su prolomili noć svojim samrtničkim krikom. I ti to zoveš kraj, koji može da se uporedi sa prorokovim krilom? Je li moguće krupnije slagati? Šeh je mračno gledao pred sebe. Osećao je da je potučen a ipak nije smeo da prizna. Zato odgovori posle nekoliko trenutaka: . — Na ghasuah nisam mislio, efendi. Mislio sam samo na tebe i na to da si ti ovde siguran. Ti si pod našom zaštitom i ja bih voleo da vidim onoga, ko bi se usudio da dohvati i jednu dlaku na tvojoj glavi.

17 — Nemoj da se uzbuđuješ. Meni je sve jasno i ja dobro znam šta mi valja misliti! Ja sam vas iznajmio, da mi na svojim kamilama prenesete stvari do Fašode; na vašu zaštitu nisam ni računao Izgleda da je zaštita potrebnija vama nego meni. — Nama? — Vama, dabome. Da nisi možda prebrojio Šiluk crnce koji su ovde opljačkali tvoje saplemenike i odveli ih kao robove u Dar Fur? Zar između vas i njih ne postoji zbog toga nepomirljiva mržnja pa čak i krvna osveta? Zar se mi sada ne nalazimo u oblasti Šiluka, koji bi vas odmah napali kad bi vas videli? Zašto ste ostavili put kojim idu karavani pa me doveli u ove usamljene krajeve? Da skratite put, kao što si maločas rekao? Ne, već da ne bi sreli Šiluke. A možda ima i još koji drugi razlog. — Koji? — upita šeh prilično tiho, jer je video da je prozren. — Da mene ovde ubijete. — Alah, valah, talah! Našta ti sve misliš! — Ti si mi sam dao povoda za to. Pomisli na karavan koji nas prati! Možda je to gum, koji treba mene da napadne. Vi priželjkujete sve ovo što ja imam, a što ne može da bude vaše dok sam ja živ. U vašem kraju ne možete da me ubijete zbog odgovornosti, koja vas sigurno ne bi mimoišla. Zato me vodite po besputnim krajevima ka usamljenom Bir Aslanu, gde treba da se izvrši ubistvo a da ne ostane svedok koji bi mogao da oda ubicu. A ako bi se moj leš i našao, ubistvo se desilo u oblasti Šiluka, pa bi se njima i pripisivalo. Na taj način biste vi postigli dva cilja i to: moje stvari i osvetu Šilucima. On je to govorio tako ravnodušno, čak i prijateljski, kao da je pričao nešto svakodnevno i prijatno. Njegove reči su izazvale ogroman utisak na Arabljane. Nisu se usudili da se maše za oružje. Šta su bile njihove primitivne puške prema njegovom oružju! U tom pogledu je on jedan bio nadmoćniji prema svima njima. Ali su nešto ipak morali da urade, kako bi izazvali utisak kao da ih je njegova optužba potpuno nevine uvredila. Zato su zaustavili kamile i izjavili, da neće dalje da idu ni koraka, već da će stvari stovariti i da će se vratiti. Stranac se glasno nasmeja.

18 — To vi nećete učiniti. Kako ćete da se vratite bez vode? Vi svakako morate na Lavov izvor. Uostalom ja vam namerno nisam platio unapred. Svoje pare ćete da dobijete tek u Fašodi a ako me ne otpratite do tamo, nećete dobiti ni jedan jedini pijaster. Što se tiče mojeg sumnjičenja, ja sam vam ga časno izneo, da bih vam pokazao da se od vas ne plašim. Ja sam već imao posla sa mnogo gorim momcima nego što ste vi i vama se ništa ne može da zameri osim što me ne poznajete; a to nije veliki greh. Ako su moje slutnje pogrešne, onda vas molim za izvinjenje. Uviđavnosti radi, u Fašodi ću dati da se zakolje jedno goveče i da se podeli samo vama. A uz platu, koju smo ugovorili, daću vam za vaše usluge i bakšiš, da svojim ženama i kćerima možete kupiti nakit. Oni su tačno znali, da on neće doživeti sledeće jutro. A da bi mu dali pouzdanja, izjavili su da su voljni i dalje da ga prate, ako on povuče svoje sumnjičenje i ako namerava da održi obećanje. On je na to pristao, ali je već u sledećem trenutku pokazao da i dalje sumnja, jer je odsad jahao poslednji u redu, dok je dosad uvek bio sa šehom na čelu. Oni su se pravili da to ne primećuju, ali kad je povorka ponovo krenula, šeh se uskoro izdvoji i priđe jednom od Homra, tobož, objašnjavajući mu okolinu; pokazivao je uzdignutom rukom čas napred, čas levo i desno, ali je pritom rekao ozlojeđeno: — Ovaj pas je mnogo pametniji nego što smo mi mislili. Poznaje svu ovu zemlju, sve njene stanovnike i događaje. — I sve je tačno pogodio šta nameravamo — reče drugi na to. — Dabogda ga šejtan odvukao za perčin. — To bih ja sam najradije učinio. — Ko ti brani? Zar ne maže jedan od nas da izostane pa da mu prosvira zrno kroz srce? — Pokušaj! To bi bilo najbolje. Ne bi morali da čekamo do ujutru i ne bi morali da delimo plen sa Abu el Motom. Leš bi ostavili ovde, odjahali bi do izvora i napunili mešine pa bi se još po noći vratili. Sutra bi već bili daleko odavde a niko živi ne bi znao čija je puška pogodila ovog psa. — Da ga ubijem?

19 — Nisam hteo da ga mi ubijamo, ali pošto nas je tako osramotio, neka umre od tvoje puške. — Šta ću da dobijem za to? — Zlatan lanac na njegovom satu. — Naravno, osim onog dela plena koji inače meni pripada? — Dabome. — Onda neka bude. Okinuću tako blizu iza njega, da će mu tane izići na grudi. On zaustavi svoju kamilu i sjaha; zatim je nešto zakopčavao oko kolana, kao da se ovaj olabavio. Ostali projahaše pored njega. Stranac se međutim zaustavio i opomenuo ga vrlo ljubaznim tonom: — Treba da zapamtiš, da se to radi uvek pre polaska. Zato što ti sjahuješ, svi gubimo vreme. Požuri za nama kad budeš gotov. Tvoj tifenk (puška) je skoro otišao pod kamilu; može lako da se polomi, pa je bolje da ga ja ponesem dok ti to ne svršiš. On pruži metrek (štap za upravljanje kamilom) sa svog visokog sedišta, zakači remen puške koja je visila o sedlo i podiže je k sebi. Zatim odjaha dalje smeškajući se. Arabljanin napravi neopisivo razočarano lice. Puška mu ode a pištolj nije imao. Napad nožem iz visokog sedla na kamili, bio je apsolutno nemogućan. — Da li ne naslućuje ovaj đavolji sin i unuk? — promrmlja on. — Sad nije uspelo, ali će brzo da padne noć. Tada neće ni da vidi kad budem nanišanio pa ću ipak moći da ga ubijem, još pre nego što stignemo do izvora. Ponovo uzjaha i pođe za onima napred. Kad je došao do stranca ovaj mu pruži pušku sa rečima; — Kremen ti se polomio i ispao, pa nećeš moći danas više da pucaš. Sutra ću ja da ti dam nov. Imam ih nekoliko među stvarima.

20 II DžELABA Bilo je jasno da je stranac sve otkrio u korenu. Šeh je ponovo uvideo da su mu prozreli namere. Sad je tek goreo od čežnje da ubije đaura, bilo on ličio bilo koji od njegovih ljudi. A ovaj je međutim ravnodušno jahao dalje držeći na gotovs jednu od pušaka, koja je dotle visila o sedlu i budnim okom motrio na svaki pokret svojih pratilaca. Vreme je prolazilo a karavan je nailazio na brežuljkast teren. Tu se jedan mali greben protezao od severa ka jugu i unosio promenu u pejzaž. Kad su ga prošli, putnici ponovo naiđoše u ravnicu u kojoj je bilo vrlo malo trave i to potpuno oprljene od žege. Sunce se sve više spuštalo zalasku. Čim je počelo da zalazi, šeh zaustavi svoju kamilu i povika kao muzein: „Na molitvu! Sunce se spušta u more peska te je vreme za moghreb“. Svi su sjahali i molili se Bogu na već opisani način. Bio kod kuće ili ma gde, musliman mora pet puta dnevno da se moli Bogu i da se pritom umiva. Te molitve se zovu: El fagr, u jutru kad sunce izlazi; El deghri u podne; El asr, tri sata docnije, kad svi pobožni putnici kreću na put; El moghreb kad sunce zalazi i najzad El ašia, jedan sat posle toga. Razume se, da se svuda ljudi ne pridržavaju tačno određenih satova i, ukoliko je kultura zapada prodrla dalje na istok, utoliko je muslimanu teže da se pridržava ovih propisa. Kad su izgovorili fathu, opet su svi pojahali i produžili put. Stranac se nije skidao iz sedla. Od njega se nije moglo tražiti da učestvuje u njihovoj molitvi ili makar skidanjem kape da oda

21 strahopoštovanje po evropskom običaju. Time bi sebe ponizio, jer muslimani smatraju da je sramota ako ih neko vidi gologlave. Jedino berberin ima pravo da uživa posmatrajući ošišanu lobanju pobožnih, na kojoj sme da ostane samo jedan pramen kose na sredini. Ovaj pramen je vrlo važan za muslimana, jer kad posle smrti posrne na stazi koja vodi u raj i koja nije šira od oštrice noža, onda ga anđeo Gavrilo uhvati za taj pramen i zadrži da ne padne u pakao. U južnim krajevima, čim se sunce izgubi iza horizonta, brzo nastupa noć. Tamo se ne zna za suton kao kod nas. Zato „otac četvoro očiju“ potera sad Arabljane da se požure. Nisu daleko odmakli kad ugledaše kako im se pod oštrim uglom sa severa približava jedna mala povorka jahača. To je bila dželaba, trgovački karavan, i to jedan od najskromnijih i najsiromašnijih. Njegovih osam ljudi nisu jahali na divnim atovima ni na visokim dugonogim hedžinima, čak ni na običnim jevtinim tovarnim kamilama. Oni su visili u najrazličnijim i ni malo dostojanstvenim položajima na onoj vrsti životinja, čija se slika nekad vešala o vrat lenim đacima kao ruglo — na magarcima. Povorka dakle nije ličila na one trgovačke karavane od više stotina kamila, koji vezuju primorske države Sredozemnog Mora sa velikim oazama Sahare. To je pre bila prava sudanska dželaba na čiji izgled čovek može samo da se sažali. Ovakve trgovačke povorke se obrazuju na sledeći način. Sudanci ne mare da rade i da se naprežu. Ako je kao mornar, sluga ili na kom drugom lakom i privremenom poslu zaradio nekoliko zlatnika, onda postaje trgovac. To zanimanje mu najviše odgovara. Ali za to, pre svega treba da kupi jednog magarca, što već odnosi dobar deo njegovog kapitala. Onda treba nabaviti dva guraba — kožne torbe u koje se roba tovari i koje usput vise magarcu o sedlu na obema stranama. I treće, treba da se kupi roba koja se najviše traži i od koje treba trgovac da postane milioner. To su razna sredstva za doterivanje, parčići goveđeg loja, kojim se mažu sudanski kicoši, da bi izgledali sjajniji; zatim komadići soli, koja predstavlja vrlo traženu i dobro plaćenu robu u krajevima gde nema soli; onda ukrasne igle, najveća radost crnkinja; mirišljave stvarčice, pred kojima bi mi zapušili nos; nekoliko aršina pamučne tkanine, koja na jugu služi kao novac.

22 Ukoliko ima manje da se plati, utoliko se manje parče odseče od te tkanine. Kao zaštita ovog dućana i njegovog sopstvenika služi ma kakvo strašno oružje; neka teška sablja bez oštrice; stari i užasno širok pištolj sa fitiljem, u kome su živeli miševi i spokojno virili kroz cev dok je bio kod starinara u nekom zabačenom ćošku; ili čak kakva smrtonosna sprava nalik na pušku, koja pored nebrojenih drugih dobrih osobina ima i tu, da izneveri čak ako se i sva napuni barutom pa metne u vatru. Uostalom, za to je i barut isto toliko zaslužan koliko i ubistvena mašina. Naravno, sopstvenici toga oružja smatraju da je njegova vrednost neopisano velika, ali ga nikad ne upotrebljavaju, kad ustreba. Oni su pristalice teorije zastrašivanja i žele da eventualni neprijatelj pobegne samo kad ugleda ovo čudo opasno po život, a ako ne pobegne, onda ovaj sam kidne i to, u devedeset i devet od sto slučajeva, što god brže može. Tako, kad je naoružanje završeno, onda je dželab gotov trgovac. Mogao bi da počne, ali mu ne pada ni na kraj pameti, da se uputi sam u široki pokvareni svet. Sad traži slična srca i duše i lako ih nađe. Ubrzo se sakupe šest, osam i deset takvih budućih trgovačkih sila. Svaki ima po jednog magarca i to kakvog! Pošto nisu smeli da budu skupi, to svaki od njih ima veći ili manji nedostatak. Jedan nema jedno uvo; drugi nema rep; trećeg su pacovi nagrizli a četvrti se okotio slep. Ove spoljne nedostatke bogato dopunjuju unutrašnje duševne i karakterne osobine, koje njihovog gazdu dovode do očajanja. A ipak je on gord na svoje živinče i obasipa ga umiljatim nadimcima pa i batinama. Da bi moglo da se krene na put, pozivaju se najčuveniji fakiri i traže se čudotvorne amajlije. Svet je pokvaren a zlih duhova ima svuda mnogo; zbog toga treba imati amajlije i oko ruke i o vratu, kako bi se moglo mirno da gleda svakoj opasnosti u oči i kako bi se, u zgodnom trenutku, mogla odvažno da okrenu leđa. Sad se natovare magarcu oba guraba. Dželab uzme jednu dobru tojagu u šake, da bi povremeno mogao svom dugouhom da daje po koje uzorno uputstvo, pa najzad i sam uzjaše. Sablja se opaše pomoću konopca od kamilje dlake ili se zadene uz pištolj-haubicu. Zatim kreće veličanstvena povorka a ispraćaju je svi prijatelji i rođaci do izvan varoši.

23 Suze teku, srca se tope. — U ime Alaha! — odjekuju blagoslovi kroz jecaje. Povorka zastaje deset i sto puta. Jedan se magarac uzjoguni pa zbaci i tovar i jahača; drugi se izvali u blato da bi se oslobodio tereta; treći se ukruti i samo njače pa ga čovek ni batinama ni milovanjem ne može smesta da pokrene. Onda mu prilazi desetina prijatelja pa se pred njega upregnu i vuku ga za njušku, a desetoro rođaka guraju straga i oznoje se pomažući. Tako dželaba najzad srećno stigne na čistinu i krene svojoj sreći u susret, posrćući, trčeći, vičući, urličući i proklinjući. S vremena na vreme se razdvaja, da bi se na određenim mestima ponovo sastala. Prave se sjajni poslovi i doživljuju uzbudljive avanture. Neki i propadaju, a neki lukavstvom i istrajnošću brzo umnožavaju svoj mali uloženi kapital i postaju zaista bogati ljudi. Poneki dželabi se usudi i ode u najdublji Sudan pa se vrati tek posle mnogo godina kao gotov čovek. Poneki je možda ranije bio ugledan činovnik pa je morao da se lati magareta, da bi u kakvom močvarnom predelu propao od groznice ili negde na drugom mestu skapao od gladi. Nikad niko ne sazna gde su njegove kosti i kosti njegovog magareta, kojeg je možda i pojeo pred smrt. Takva jedna dželaba naiđe na naš karavan. Arabljanima je ona samo smetala i šeh progunđa neku kletvu kroz zube. Međutim su strancu ovi ljudi vrlo dobro došli. On im pojaha u susret i oslovi ih prijateljskim pozdravom pa upita: — Kuda idete? Sunce je već zašlo. Zar nećete da se ulogorite? Ljudi su bili veoma oskudno odeveni. Većina je imala samo jednu povezaču oko kukova, ali su svi bili raspoloženi i izgledalo je da su bili napravili dobre poslove. Nisu pripadali svi istoj rasi. Među njima je bilo i više crnaca. Napred je jahao jedan mali, mršavi i, koliko se u sumraku moglo da nazre, rošavi momak sa svega nekoliko dlaka u brkovima. Imao je samo pantalone, a preko leđa je nosio neku ogromnu pušku. Izgleda da je smatrao za suvišno da nečim pokrije glavu. Imao je gustu veliku kosu, koja je visila do pleća, skoro isto onako kao što u Nemačkoj nose Slovaci torbari koji krpe lonce i šerpe i prave razne stvari od žice. On je i odgovorio:

24

25 — Dolazimo iz Dar Takale a sutra bi u Fašodu. Večeras ćemo da zastanemo na Bir Aslanu. — Tamo ćemo i mi. Onda nam možete praviti društvo. — Gospodine, kako bi se smeli usuditi, mi bedni dželabi, da budemo u tvojoj blizini? Mi ćemo se ulogoriti daleko od vas. Dozvoli samo da uzmemo malo vode za sebe i svoje životinje! — Svi su ljudi pred Alahom jednaki. Vi ćete sa nama da prenoćite. To je moja želja. On je to kazao odlučnim glasom, ali dželabi ipak upita: — Ti se, gospodine, svakako šališ, zar ne? — Ne, sasvim ozbiljno. Ja vas rado primam. — A tvoji ljudi? — Zašto ne bi i oni? — Vi ste Beni Arab. Smem li da pitam od kojeg plemena? — Od Homra. — Alah je milostiv, ali Homri nisu. Dozvoli nam da budemo malo podalje od vas. — Zašto? — Ne usuđujemo se da vam verujemo. On je mislio da je i stranac Homr i to čak njihov vođ. Utoliko više je njegova otvorenost odavala hrabrost. Evropljanin odgovori: — Smatraš li ti nas za lopove? — Homri su neprijatelji Šiluka, u čijem kraju se mi sada nalazimo — reče dželabi izbegavajući pravi odgovor. — Može lako da dođe do borbe pa bi mi radije da ne budemo blizu. — Izgleda da nisi mnogo hrabar. Kako ti je ime? Mali se uspravi u sedlu i odgovori: — Tebe se ništa ne tiče da li sam ja hrabar ili nisam, a ako hoćeš moje ime, onda sjaši pa ga uzmi. — On sam skoči sa svog magarca, odbaci pušku i uze nož. Homri su bili odjahali dalje. Dželaba je još stojala na mestu. Pozadi dosadašnjeg govornika pojavi se još jedan isto tako mali momak, koji se uplašio da se stvar ne okrene na svađu. On se pokloni i reče:

26 — Oprosti, gospodine, u ovoga je uvek jezik dugačak a on je ipak mali čovek, koji ništa ne razume. Mi ga zovemo „sin rošavosti“, a i „otac jedanaest dlaka“. — A zašto ovo drugo ime? — raspitivao se stranac. — Zato što u brkovima ima samo jedanaest dlaka i to šest desno i pet levo. A ipak je na njih neobično gord pa ih pažljivo neguje kao Nuer crnkinja svoje durha polje. On se trudio da okrene na šalu svađu koja je pretila da izbije, ali se to nije svidelo njegovom drugu pa mu ljutito dobaci: — Ćuti ti „oče blesavosti“! Moji brkovi vrede sto puta više nego tvoja cela glava. Ti sam imaš dugačak jezik. Hvališ se da si slavnog porekla a niko ti to ne veruje. To je bila uvreda, koja sad razljuti onog Drugog. — Šta ti znaš o mom imenu? Kako se ja zovem a kako ti? — Obraćajući se strancu, on produži: — Gospodine, dozvoli mi da ti kažem ko sam ja! Ja se zovem Hadži Ali ben Hadži Isak al Faresi ibn Hadži Otaiba Abu l Ašer ben Hadži Marvan Omar el Gandezi Hafid Jakub Abd Alah el Sandžaki. Ukoliko je Arabljaninu duže ime utoliko je to za njega veća čast. Biti potomak slavnih predaka, to je nešto najuzvišenije. Zbog toga on niže njihova imena iz trećeg i četvrtog kolena i tako sastavi čitav lanac kome se Evropljanin prikriveno smeška. Ovaj Hadži Ali, pun očekivanja, pogleda stranca da vidi šta će ovaj da kaže na tako slavno ime. — Dakle ti se zoveš Hadži Ali? — upita „otac četvoro očiju“ — a tvoj otac je bio Hadži Isak el Faresi. — Jest. Da nisi već čuo za njega? — Nisam. A ded ti se zvao Hadži Otaiba Abu l Ašer? — Tako je. Znaš li za njega? — Ne. A pradeda ti je bio Hadži Marvin Omar el Gandezi? — Tako je. O njemu si svakako čuo? — Na žalost nisam! A taj je bio praunuk i potomak Jakub Abd Alah el Sandžakiev, dakle barjaktarev? — Jeste, on je nosio prorokov barjak u borbi.

27 — To ime sam već čitao. Jakub Abd Alah je izgleda bio hrabar borac. — On je bio junak o kome se još i danas pevaju pesme — dodade Ali sa ponosom. — Ali on nije tvoj predak! — upade prvi dželabi u reč — ti si ga sam sebi nepravedno prisvojio. — Nemoj uvek isto da mi govoriš! Ja valjda bolje znam od tebe čiji sam ja potomak! — I sa takvim prevarama se ti nazivaš Hadži Ali? Ko tvrdi da je Hadži, taj mora da je bio na hadžiluku u Meki. A ti tamo nisi nikad bio. — A ti si valjda bio? — Nisam. Ja se s tim i ne hvalim, jer nemam običaj da lažem. — Ne bi ni mogao da se pohvališ jer si ti hrišćanin a hrišćanima je zabranjen pristup u Meku pod pretnjom smrtne kazne? — Šta? Ti si hrišćanin? — upita stranac prvog dželabia. — Jesam, gospodine, — odgovori ovaj. — Ja to i ne krijem, jer je greh odricati se svoje vere. Ja sam zaista hrišćanin i to ću da ostanem do kraja svog života. Do tog trenutka je „otac četvoro očiju“ sa prikrivenim uživanjem posmatrao, kako se ova dvojica raspravljaju. Izgledalo je da će se počupati za kose, a ipak i da su najbolji prijatelji. Sad se on najedared uozbilji i reče ozbiljnim glasom: — To ti je sasvim dobro što tako radiš. Hrišćanin ne treba nikad da se odrekne svoje vere. To bi bio neoprostiv greh prema Svetom duhu o kome piše u Bibliji. — Greh prema Svetom duhu? — upita dželabi začuđen. — Ti si za to već čuo? — Jesam. — Znači da ti je poznato i Sveto Pismo? — Jeste malo. — A kao musliman me savetuješ, da se strogo držim svoje vere? — Ja i nisam musliman već hrišćanin. — I ti si hrišćanin! Sigurno koptski?

28 — Ne, nisam ja ni Homr, uopšte nisam Arabljanin nego sam Evropljanin. — Gospode Bože! Je li moguće? I ja sam, i ja sam. — Iz koje zemlje? — Iz Mađarske. Ja sam Mađar. I... — O tome docnije! Moji pratioci su mi već daleko izmakli a imam razloga da im ne verujem. Moram brzo za njima. Sad, pošto si čuo da sam i ja Evropljanin, svakako ćeš pristati da se ulogoriš zajedno sa mnom? — Vrlo rado. Koliko se radujem i uživam što sam te sreo! Sad možemo da pričamo o zavičaju. Brže da stignemo Homre i što pre na izvor! Išli su kolikogod su magarci mogli da trče a dobro su trčali. Ove životinje su u južnim predelima sasvim drukčije nego kod nas. Egipatski magarac može dugo da trči u galopu sa najkrupnijim čovekom na leđima, kao da uopšte nema tereta. Za četvrt sata su stigli Arabljane. Ovi im ne rekoše nijednu reč, ni slovca pozdrava. Pošto se ovih osam ljudi pridružilo, bilo je, na njihovu žalost, nemoguće da se stranac ubije, kao što su nameravali. Produžiše put ćuteći. Mali Mađar nije pokušavao da razgovara sa „ocem četvoro očiju“. To ne bi ni bilo lako, jer je jedan sedeo na visokoj hedžin a drugi na malom magarcu. Meseca nije bilo, ali su ekvatorske zvezde svojom jakom svetlošću svetlele skoro isto toliko. Posle izvesnog vremena su ugledali nešto kako se okomito uzdiže iz zemlje. To je na svetlosti zvezda izgledalo kao avet. — Eno ga Bir Aslan — reče Mađar — bićemo tamo za pet minuta. — Kušuj dželabi — obrecnu se šeh. — Samo od nas zavisi kad ćeš ti da budeš tamo. Još te nismo pozvali da nas pratiš. — To nama i nije potrebno. Mi idemo tamo i bez poziva. — Ako vam mi odobrimo. — Nemate vi šta da odobravate. Izvor je za svakoga, a uostalom vi ste ovde u neprijateljskoj zemlji. — Alah te spalio! — progunđa Homr, ali ne reče više ništa.

29 Dželabi nije davao utisak strašljivca, a otkako je doznao da je ovaj stranac evropski hrišćanin a nije muslimanski šeh, kao što je on mislio, od tada je još manje osećao potrebu da dozvoli Arabljanima da ga nadgovore.

30 III NA „LAVOVOM IZVORU“ Karavan stiže do stene u čijem je podnožju bio izvor. To nije bila tekuća voda; izvor je sačinjavao mali i gusti žbun mimoze oko vira kome je priticala voda iz nevidljivog vrela. Ljudi sjahaše. Dok su jedni potovarili životinje pa ih pojili, drugi su skupljali suvo granje, da nalože vatru. Oko naložene vatre Homri posedaše jedan do drugog tako da za dželabe nije ostalo mesta. Mađar nije ništa kazao na to, već odneo grane na drugu stranu vode te tamo naložio drugu vatru i doviknuo „ocu četvoro očiju“: — Sad možeš da biraš s kim ćeš sedeti, sa njima ili sa nama. — Sa vama — odgovori ovaj. — Uzmite onu torbu, u njoj je moja hrana! Vi ste moji gosti. Možemo sve da pojedemo, jer ćemo sutra stići u Fašodu. — Vara se — došapnu šeh svojima. — Nas prezire a više voli ove svinje. Pravićemo se kao da to ne primećujemo. Ali čim svane, urlikaće on u džehali. Neka ga, nek još jednom jede, poslednji put u životu! — I on potraži svoju hranu; suvo meso i tvrde durha kolače, za koje je zahvatao rukama vodu iz izvora. Za to vreme je stranac ispitivao okolinu izvora. Brežuljak je stojao potpuno usamljen u ravnici. Bio je zarastao travom, a to je posledica isparavanja vode sa izvora. Na severnoj i zapadnoj padini nije bilo ni stručka; ali na istočnoj i južnoj, gde je i izvor, mimoze su se puzale uz golu stenu a pružale se i dobrim delom u ravnicu. Nigde žive duše čovek da vidi; izgledalo je, da je to potpuno miran i bezopasan kraj, čak i Od divljih životinja, ukoliko se po noći nije šunjao duh „gospodina sa debelom glavom“ koji je tu otrovan.

31 Kad se stranac vratio izvoru, magarci i kamile su se već bili siti napojili pa su brstili mlade grančice mimoze. On naredi da se sve njegove stvari odnesu nedaleko od druge vatre i ostave na steni, tako da je na njih mogao da motri. Mađar je već bio otvorio torbu i rasprostro sve pred sebe. Tu je bilo hleba od durha, urmi, nekoliko biserki, koje je juče ujutru ulovio „otac četvoro očiju“ s one strane peščanog spruda. Dželabi su ih očupali, očistili i raskomadali meso u male četvrtaste parčiće. Njih su natakli na zašiljene grančice pa ih pekli u vatri. U ovom obliku i ovako spremljeno meso, zove se „kebab“. Dok se to spremalo, upita Mađar i to još arapskim jezikom kao i do sada: — Smem li sada da doznam, gospodine, iz koje si zemlje? — Prvo ti meni kaži, iz kojeg si ti kraja Mađarske? — Ja sam iz Nađ Mihaljija, kod Ungvara. — Otuda? Pa onda nisi Mađar nego Slovak. — Tako je, ali pošto sam rođen u Mađarskoj ipak sam Mađar. Jesi li ti bio tamo? — Dabome. — Govoriš li mađarski? Ja znam i slovački. — Ne znam ni jedan ni drugi, pa nažalost ne možemo da razgovaramo na tvom maternjem jeziku. Ali otkud ti u Africi, Egiptu, pa čak i u Sudanu? — Sa svojim gazdom. — Ko ti je bio gazda? — Matija Vagner, isto Mađar iz Ajzenštetske županije. — Njega znam, iako ne lično. Taj je svašta doživeo. Išao je u Egipat, Arabiju i Abisiniju, bio je pratilac hercoga od Gote, obišao je docnije ceo istočni Sudan pa je, od prilike, pre godinu dana umro, čini mi se u Čartumu. Je li? — Tako je, gospodine. Vidim da znaš sve njegove doživljaje. Sa njim sam poslednji put bio u Kordofanu radi trgovine nojevim perjem. Posle našeg povratka, morali smo da se rastanemo. On je umro, a meni se nizale nesreće jedna za drugom te sam najzad bio primoran da postanem bedni dželabi.

32 — Jesi li bar tu imao sreće? — Šta ti smatraš da je sreća? Počeo sam pre pet meseci sa šest zlatnika, a sad imam trideset. Ovako se ne postaje veliki vezir. — Za to ti Alah nije ni dao pameti — upade sad drugi dželabi. — Ćuti, Abu Dik (Otac sprdnje) — obrecnu se na njega Mađar. — Ako je koga Alah stvorio za tako uzvišeni položaj, onda sam to sigurno ja. A ti nisi u stanju da budeš ni amalin i pored tvog lažnog porekla. — Moje poreklo je istinito a nije lažno. U meni teče krv prorokovog barjaktara. Čuj samo kako se ja zovem! Hoćeš li da ti ponovim? — Nemoj za ime Alaha! Ti svoje ime neprestano trubiš, pa već svaka ptica u celom Sudanu zna da ga otpeva. — Što da ne, kad je tako slavno. Evo, slušaj šta su sve moji preci činili! A kako se ti zoveš? Nikako da upamtim. — Uskar. — Šta znači to na arapski? — Kelb (pas). — Kakvo je to ime? Kako može čovek da nosi ime tako prezrene životinje! A kako ti se zvao otac? — Isto Uskar ili kelb. — A deda? — I on. — A drugi tvoji preci? — Svi isto. — Alah, kakvo je to poreklo? Kelb ben kelb ibn kelb hafid kelb, kelb i samo kelb! Čudo jedno da ti ne laješ, nego govoriš. A moje ime je Hadži Ali ben Hadži Isak el Faresi ibn Otaiba Abu... - — Dosta, dosta, dosta! — povika Mađar braneći se od večito beskrajnog imena. — Ne marim da ga opet čujem. Uvući će mi se kao pantljičara u creva, pa će da me pojede iznutra. Šta je tvoje ime prema mome iskustvu i znanju! Nasledio si ga od svojih predaka bez ikakve zasluge; a ja sam izgradio sam sebe. Treba da znaš da ja razumem i jezik svih mudrosti, a to je latinski! Naučio sam ga od svog gazde.

33 — A ti treba da znaš — povika sad ovaj, koji je počeo ozbiljno da se ljuti — da ja poznajem sve zemlje i narode na svetu. Znam imena svih varoši i sela na zemlji. — To je geografija, tvoja strast. A gde veliš da si je naučio? — Od svog ujaka. On je prvo živeo u Carigradu pa je onda otišao u Nemačku, u Lajpcig, gde je dugo godina trgovao sa belim medom na jednom uglu. Tamo se obogatio, pa se vratio kući, da i mene nauči. Kad sam završio studije, otišao sam u Egipat kao asker (vojnik), pa sam tako polako polako stigao i u Sudan. — O „oče sprdnje“ — nasmeja se Slovak. — Zar ti nešto uobražavaš zato što ti je ujak prodavao med na ulici? Da nije on u Lajpcigu i latinski studirao? — Sve! Sve štogod postoji. A ja sam to posle naučio od njega. Samo Alah zna sve milione zemalja i sela koje ja imam u glavi. A ti ništa ne znaš. Ti si „sin rošavosti“ i „otac jedanaest dlaka“. Čuo si kako mi je ime, pa kako možeš onda da me zoveš „otac sprdnje“? Ismejavali su jedan drugom telesne mane pa su se obojica već i naljutili. Nadimci su im bili vrlo karakteristični. Lice u Slovaka je bilo tako strašno rošavo, da je pravo čudo što su mu boginje ostavile i ono malo dlaka. U brkovima ih je imao svakako više od jedanaest, ali sigurno i ne više od trideset. To malo dokaza muškosti, raštrkano po gornjoj usni, toliko je voleo, da ih je u svakom slobodnom trenutku gladio, trudeći se da ih pokupi i da im da pravi oblik mađarskih brkova. Što se tiče „oca sprdnje“, on je patio od jedne bolesti, koja mu je, u ravnomernim razmacima vremena, pravila od lica pravu karikaturu, a naročito kad je govorio ili se uzbuđivao. To je bila neka vrsta nervoze lica. Zbog tih grimasa, lice mu nikad nije davalo ozbiljan izraz, već se uvek dobivao utisak kao da se Ali zacenio od smeha. Svakako da je za osudu ismejavati tuđe telesne nedostatke, ali je lice čoveka koji „ima milione zemalja i sela u svojoj glavi“ zaista tako neodoljivo uticalo, da je i najturobniji i najobazriviji čovek, morao da se nasmeje kad ga vidi. Uostalom, to njega nije ni vređalo; naprotiv, izgleda da je bio srećan što stalno vidi vesela lica oko sebe. — Iako imaš u glavi imena svih naroda i zemalja na svetu, ipak sigurno ne znaš ni jednu jedinu reč latinski! — tvrdio je Slovak.

34 — Gospodine, možda i ti razumeš latinski? — Razumem, malo — klimnu glavom „otac četvoro očiju“ smeškajući se. — A gde si ga naučio? — I ja u Lajpcigu. — Valjda nisi na ćošku, kod prodavca meda? — Ne, već kod mojih profesora. — Profesora? Da nisi studirao? — Jesam. — Šta? — Medicinu. — Pa onda si ti doktor. — Svakako. Tri godine sam bio i učitelj na jednoj nemačkoj medresi. Na to ovaj skoči i povika: — Pa onda si ti Nemac? — Jesam. Ako razumeš nemački, možemo da se sporazumevamo tim jezikom. — Dabome da razumem i to odlično! Alah, to je Rais et Tib (doktor medicine). Gde su mi bile oči! — Zatim važno i sa zračećim licem produži na nemačkom jeziku. — Otac mojih jeste muzika znao. Pravio dilideldulum dilideldaj. — Na kojem instrumentu? — upita lekar, jedva se uzdržavajući od smeha. — Jeste duva klarinet: vivivivia vivivivia! — podražavao je zvuk klarineta, držeći ruke pred ustima. — Onda ste i vi svakako učili da duvate u kakav instrument? — Ne. Usta mojih nije bila zgodan za to. — A kako vam je pravo ime? — Mojih ime Uskar Ištvan. — To je isto što i nemački Štefan Pudlica, ako se ne varam. Ja samo slučajno znam reč pudlica. To je zloglasno ime ovde u muhamedanskoj zemlji, gde je reč pas najveća pogrda. Ono Uskar nije trebalo da prevedete svom saputniku.

35 — Sasvim tačno. Ali kako zoveš Vi, pane doktor? — Ja se zovem Emil Švarc. Došao sam ovamo da studiram faunu i floru ove zemlje i da ponesem kući što je moguće više njihovih preparata. — Fauna i flora! O to je dobar latinski! I ja razumeš latinski! Mojih latinski ja sam učila kod pane Vagner. Fauna znači biljka, a flora znači stoka. — Ili obratno — nasmeja se Švarc. — Obratno, opet tačno! Ja sam mnogo bila u Sudan. Ja sam videla sve flora i fauna. Ako vi trebaš sluga, ja vrlo rado budeš sluga tvojih. — Zaista? — Jeste, pane doktor. Ja hoću neću više trguješ u Sudan i budeš i dalje samo dželabi. Vi možeš mene trebaš dobro. Ja vas hoću pomogneš sa latinski mojih i praviš lepiš etikete na preparate tvojih. — Ta ponuda nije loša. Ja ću već... On zastade. U daljini se nešto čulo, te svi na to obratiše pažnju. — Šta je to? — upita Švarc obraćajući se dželabima na arapskom jeziku. — Nemoguće da je grmljavina! Valjda nema oluja sad u ovo doba godine. — Ne, to i nije grmljavina — odgovori Slovak takođe na arapskom jeziku, kojim nije seckao kao na nemačkom. — To je aslan, gospodar svima stadima. — Lav! Znači, ipak ih ima ovde. — Tako izgleda, i „gospodin sa debelom glavom“ će da dođe ovamo jer je video naše vatre. — Tako rano? Ja sam mislio da on izlazi iz svog skrovišta tek oko ponoći, pa čak i docnije. — Kad je gladan izlazi i ranije. Obojica su govorili glasno i jasno. U tom dolete i šeh sa druge vatre, i reče tihim i bojažljivim glasom: — Za ime Alaha, ne govorite tako glasno, inače će nas čuti pa će odmah da dođe. A onda smo svi propali. Slušajte!

36 Ponovo odjeknu isti zvuk. Mnogo je ličio na tutnjavu teških kola preko drvenog mosta. Kamile su drhtale, a magarci se skupili u gomilu. — Dakle, to je lav, — reče Švarc više za sebe nego drugima. — Najzad da mu i ja čujem glas u slobodi! — O, to još nije njegov puni i pravi glas — reče Slovak. — On ga tek proba. Gladan je i mrzovoljan, pa još samo reži. — Jesi li ga i ti već čuo? — obrati mu se sa ti što je više odgovaralo arapskom jeziku. — I čuo i video, i to vrlo često. — A nije te napao? — Nikad mi ništa nije učinio. Ima mnogo strašljivih a malo zaista gordih i zaista odvažnih lavova. Strašljivi se privlače potajno i tako nečujno izvode svoja zverstva, da se tek ujutru primeti nestanak žrtve. Odvažan lav izlazi odmah glasno iz svog skrovišta. On otvoreno objavljuje da je gladan i da kreće u lov. Polako se približava mestu kuda se uputio i pritom s vremena na vreme reži, da bi se tačno moglo da oceni kad će da se pojavi. Takvog lava niko ne može ni da uplaši ni da odvrati od napada. — Svi su izgledi da ćemo sa takvim imati posla. — I meni se čini. Kad bude ponovo zarežao, videćemo da li ide k nama ili na drugu stranu. Po treći put se zaori glas zveri; pola kao režanje a pola kao urlikanje. Jasno se moglo čuti da je već bio bliže. Homr Arabljani su sad već svi prešli od druge vatre ovamo. Plašili su se. — Ide ovamo, ide zaista — šaputao je šeh promuklim glasom od straha. — Znači da si se ti prevario, kad si tvrdio da na ovom izvoru nema lavova — odgovori Švarc. — Zar sam ja mogao znati da se tu jedan ipak zadesio? Taj je sigurno tek nekoliko dana ovde. Da nismo došli po mraku, svakako da bi videli tragove njegovih šapa. Tu on pije vode, jer je nema odavde pa sve do reke. — Onda znači da on živi u otvorenoj ravnici?

37 — A ne, gospodine. Na tri četvrti sata odavde postoji jedan kamenjar. On se sigurno tamo nastanio, jer mu je glas odjeknuo tačno otud. Ja sam već mnogo lavova posmatrao i znam na koji način se oni približavaju. Ovaj prilazi vrlo sporo, jer zazire od vatre; ali će za pola sata već da bude tu i da obilazi oko našeg logora. — Zar će zaista da ščepa koga od nas? — Sasvim sigurno, efendi. On nam je to glasno nagovestio i održaće svoju reč. Brzo da natovarimo svoje životinje pa da odmah bežimo sa ovog prokletog mesta! — Zar da bežimo? Nas četrnaest ljudi od ove jedne mačke? — Nije to mačka, efendi! — Mačka je, iako vrlo velika. Ko hoće da beži, neka ide, ali će kamile da ostanu ovde, jer sam ih ja iznajmio. — Rastrgnuće mi moje kamile! — Ja ću ti ih platiti! — Može on i mene da rastrgne! — U tom slučaju ćeš još danas da stigneš u Alahov raj, pa se raduj! — Odoh ja, meni se još živi. — Onda beži što pre; ali što si dalji od vatre, od koje lav zazire, to si u mnogo većoj opasnosti. Tamo, u mraku nećeš moći ni da ga vidiš, te nećeš ni naslutiti kad ti bude skočio za vrat. — Alah, Alah! Znači, treba da ostanemo ovde, pa da mirno čekamo, koga će od nas da ščepa? — To ne, jer ću ja da ga ubijem. — Ti? U tome ti niko neće da pomogne. — Ja to i ne tražim. — Znači, ti hoćeš sam da se boriš sa njim? Efendi, jesi li poludeo? — Nisam. Lovio sam ja zveri koje su isto tako opasne kao lav. Sa njim još nisam imao posla, ali ću svakako umeti i njega da dočekam. A što se tiče vas, ja ću se postarati da vam on ništa ne učini. Sad lav ponovo zaurla. To više nije bilo ni režanje ni mumlanje, već jedan, iako kratak ipak strahovit zvuk, od koga se svima podiže kosa na glavi.

38 — Sve je bliže, — jadikovao je šeh. — Već je prevalio pola puta. Za četvrt sata će biti tu. Moje kamile, lepe moje kamile! — Ti si sam kamila! Brzo da se pripremimo! Treba da ga primoramo da naiđe na ono mesto gde ću ja da ga dočekam. Kroz vodu neće, znači da mora ili sa leve ili sa desne strane, jer nam je napred izvor a natrag stena. Ovu vatru još povećajte i rasplamtite, pa će on izbegavati da upadne ovuda! Životinje čvrsto vežite za drveće, da ne bi mogle da pobegnu. A onda, što se mene tiče, možete se posakrivati iza stvari. — A ti? Šta ćeš ti da radiš? — upita Slovak. — Ja ću da idem na drugu stranu, ugasiću onu vatru, da se on ne bi od nje plašio, pa ću tamo da ga dočekam. — Zar sasvim sam? — Da. Svi su izgledi da mi neće biti potrebna ničija pomoć. — On je mirno i hladnokrvno naređivao i odgovarao, kao neki nemački podoficir koji u boju daje uputstva svojim ljudima. I Arabljani i dželabi se požuriše da povećaju vatru i povežu životinje. A onda se svi, osim Slovaka i Alia, šćućuriše između stene i paketa sa stvarima. Ova dvojica su ostala uz Švarca; pomagali su mu da ugasi drugu vatru. Baš kad su to završili, javi se opet lav, ali ovoga puta sasvim drukčije nego do sada. To je sad bila prava rika. U početku je odjekivala potmulo kao tutnjava u zemljotresu, a zatim se pojačavala do moćnog krika iz punih grudi, koji se u mirnoj noći sigurno čuo na čitave milje u daljinu. Zatim je ta rika prelazila u pravi satanski zvuk iz grla, koji je prodirao u srž od kostiju, a završavala se razvučenom grmljavinom iz velike daljine, koja se postepeno utišavala, i od koje se tresla zemlja. To je bio pravi krik snage i poziv na borbu, kojim se javljao car životinja. Sad je Švarc shvatio zašto Arabljani često zovu lava „otac grmljavine“. — Bliži nam je od hiljadu koraka — čuo se šeh — čitajte tiho svetu fathu, a onda glasno dvadeset četvrtu suru Korana — suru rastrgnuća. Zver će najviše još pet, šest minuta da obilazi naš logor, a onda će nas napasti.

39 Kamile su drhtale i ječale od straha. Ležale su na zemlji priljubljene jedna uz drugu, ispružena vrata, pritiskujući ga čvrsto na tle. Magarci su se ritali i pokušavali da se otrgnu. Švarc je uzeo svoju veću ostragušu. Mađar svoju pištoljčinu, a Ali jedno dugačko, jako i gvožđem zašiljeno koplje, koje mu je bilo i jedino oružje. — Sad se vi povucite — došapnu prvi obojici drugih. — Gospodine, nećeš ti moći sam — odgovori Slovak. — Ne brini ti za mene! Treba da znaš da sam u Severnoj Americi srećno prebrodio i još veće opasnosti u lovu. Neka te to umiri. — Možda je to tačno, ali ja sam te zavoleo, i neću da te napustim. — Ti ćeš samo da mi smetaš sa tom tvojom batinom od puške. — A ne, gospodine, to je moj „ubica slonova“, a njegovo tane ima da prođe lavu kroz celo telo. Govori ti šta hoćeš, ja ću da ostanem pored tebe! Glas mu je bio tako odlučan, da je Švarc uvideo da se ovaj mali, verni i odvažni momak ne da odvratiti. Trenutak odluke ee približavao. Nije se smeo gubiti nijedan trenutak u uzaludnom razgovoru. Zato doktor reče: — Onda dobro, ostani, ali nikako ne pucaj, pre nego što ja opalim dvaput. Zatim je pregledao svoju pušku, izišao od prilike deset koraka unapred, i pruži se po zemlji nalaktivši se na levu ruku, da bi mu služila kao čvrst oslonac za pušku. Kad se i Slovak pustio u isti položaj pored njega, čuli su iza sebe neko puckaranje. Okrenuli su se i ugledali Alia, „Oca sprdnje“ gde kleči sasvim uz njih, i drži obema rukama koplje, koje je tako upro u zemlju, da mu je vrh bio okrenut napred. U tom položaju mu je koplje služilo za odbranu. Čak i snažan nalet ga ne bi isterao iz toga položaja. — Šta ćeš tu? — upita Švarc osorno. — Ako ga odmah ne ubijete, on će da skoči pravo ovamo — odgovori Ali. — Vi se onda brzo sklonite, a ja ću ga dočekati na koplje i proburaziti.

40 Švarc je hteo nešto da mu odgovori, ali nije stigao, jer je zver ponovo zaurlala. Orilo se još strašnije nego dosad i sasvim blizu. Lav je već bio sigurno na sto koraka pred njima. Tu i najhrabrijeg mora da prođe jeza. Ali baš zato što je odluka blizu, oko mu je sigurnije, ruka mirnija a lupanje srca ravnomernije. — Drhtiš li? — upita Mađar. — Ne — odgovori Švarc. — I ja ne. Onda može da dođe! Pozadi ove trojice bio je logor. Vrlo je verovatno da lav tamo neće da upadne, jer se plaši vatre. Sa leve strane im je bio vir a sa desne se uzdizala stena. Između jednog i drugog je, od prilike, dva metra široki prostor u čijoj su sredini bili oni. Ako se ostvari njihova pretpostavka, da će zver da naiđe sa te strane, onda im neće moći da umakne; moraće ili pored njih ili preko njih. Švarc je skinuo svoje naočare, i budno motrio na prostor ispred sebe. U tom trenutku — oni se zaista trgoše — odjeknu urlik s one strane vode, na samoj ivici, na dvadeset koraka od njih. — Sad pazi — prošapta Slovak. Opasnost je učinila da im vid postade dva puta oštriji. Sluh im nije mogao da koristi, jer je šeh posle zadnjeg urlika počeo glasno da se moli Bogu izgovarajući onu suru iz Korana, koju je maločas spomenuo: — U ime svemilostivog Boga. Kad se nebesa po svojoj dužnosti otvore, i kad se zemlja, slušajući svoga gospodara, razvuče i izbaci što je u njoj, tada ćeš se ti, o čoveče, potruditi da dospeš do tvog gospodara... Švarc bi ga najradije smoždio, kad je čuo kako kuka. Od njegovog glasa nisu mogli da se čuju lavovi tihi koraci i zato bi lako moglo da se desi da zbog njega propadnu ova tri hrabra čoveka. Sad je valjalo da se dvostruko napregne vid. No ipak oči ne otkriše moćnog neprijatelja, već je zadah uverio napete lovce da je došao trenutak odluke. Najedared se ispuni vazduh onim oštrim i prodornim smradom, koji je svojstven divljim zverovima, i koji se može osetiti u svakoj menažeriji. U tom se i lav pojavi iza gustog šipraga. Nije se prikradao kao tigar ili panter, već je prilazio laganim i sigurnim korakom, ponosno, uspravan kao neki gospodar, koji se

41 oseća u svom carstvu, i koji prezire da postigne niskom tajanstvenošću ono što može i mora da dobije otvorenim zapovedanjem. Ivicu gustog žbuna je razmotrio široko otvorenim očima, ne bi li našao kakav prolaz ka žrtvi koju traži. U tom trenutku ugleda tri nepomične prilike. Trže se i brzo leže na zemlju, da ne bi neprijatelju izložio svoje široke grudi, koje se mogu lako pogoditi i ozlediti. A onda ih je merio dugim i strašnim pogledom. Švarcu se činilo, kao da mu neko prevlači kičmu komadom leda, ali zahvaljujući svojoj jakoj volji uspeo je da se savlada. On je već ranije čitao opise čuvenih lovaca lavova, te je tačno znao ponašanje životinje u ovakvom slučaju. Ako lav ne skoči odmah, čim ugleda neprijatelja, onda legne sa podvučenim zadnjim šapama ispod sebe a prednje ispruži unapred po zemlji. Oči skoro potpuno zatvori, i posmatra neprijatelja kroz mali zazor između kapaka. Kad je odlučio da skoči, onda se malo uzdigne na zadnje noge, da bi pojačao hitrinu butnih mišića, oči mu se polako otvaraju, i u trenutku kad mu se kapci potpuno otvore, kad se jasno može da vidi zenica koja igra kao na žaru, onda se baca na svoju žrtvu. Lovac mora da nišani u jedno od otvorenih očiju, i da okine pred sam početak skoka. Već pogođen kroz oko u mozak, lav skoči, te dok je još u vazduhu, dobije i drugo zrno u srce. U tom trenutku, lovac mora brzo da se baci u stranu, da ga životinja pre smrti ne bi još dočepala i ozledila svojim šapama. Sasvim suprotno tom pravilu, koje je već odavno utvrđeno, ova zver je držala otvorene oči i dugo, dugo posmatrala, kao da ne može sebi da objasni kakva stvorenja su pred njom. Švarc je to hteo da iskoristi. Uperio je svoju pušku lavu u glavu, da bi mu opalio jedan metak u oko. Ali u tom trenutku, životinja zatvori oči i poče razjareno da reži, kao da je potpuno jasno videla nameru lovca. Prošao je čitav vek, pre nego što je opet otvorio oči, i to sasvim malo.Ipak mu je između kapaka sevala otvoreno zelena svetlost kao iz nekog fenjera.

42

43 Zvezde su dovoljno sijale da bi se lav mogao jasno videti. Ležao je ispružen po zemlji, sa glavom na prednjim šapama, i opruženim repom. Švarc je uvideo da treba još da se sačeka sa hicem, dok zver ne otvori oči jače, i dok se ne uzdigne sa zadnjim delom tela za skok. Ali, izgleda da „otac jedanaest dlaka“ nije bio toga mišljenja, jer mu došapnu: — Sad je pravi trenutak, pucaj! — Ne. Treba još čekati — opominjao je Švarc. — Onda ću ja da pucam, inače će biti dockan. — Još ne, ako Boga znaš, jer... Dalje nije mogao da govori; njegova opomena je zadocnila; jer dok je on to govorio, Slovak je uperio svog „ubicu slonova“ prema lavovoj glavi. Staro smrtonosno oružje nije bilo odavno čišćeno. Ko zna kad ga je poslednji put upotrebio njegov sadašnji gazda. Zato su se delovi okidača vrlo teško i pokretali. „Sin rošavosti“ je morao da upotrebi svu snagu svojih prstiju, ca bi okinuo a zbog toga je skrenuo iz cilja. Pucanj odjeknu, a kundak starodrevne pištoljčine tako snažno udari maloga po glavi, da ovaj ispusti pušku i povika na svom slovačkom maternjem jeziku: „Sram te bilo! Idi do đavola!“ Držeći se jednom rukom za glavu, on drugom odgurnu „ubicu slonova“ daleko od sebe. Udarac ga je toliko boleo, da je mislio samo na ,,bezobrazluk“ svoje puške, a ne na lava. Kad je pucanj odjeknuo, lav se podigao. Otvorivši oči široko, on strašno zaurla i spremi se za skok. Srećom Švarc nije bio izgubio prisustvo duha. On opali u lavovo levo oko i doviknu Mađaru u isto vreme: — Beži u stranu! Brzo, brzo! Ovaj posluša zapovest, i odjedared se zalepi uza zid stene. Švarc nije mogao da vidi, da li je zrno pogodilo u oko, jer tek što je opalio, lav je već bio skočio i nalazio se u vazduhu. Švarc je hladnokrvno nišanio u srce, okinuo i odmah se tako snažno bacio u levo, da mu je polovina tela uletela u šiprag. Lav je skočio sa toliko ogromnom i skoro neverovatnom snagom, da je doleteo baš do onog mesta, gde su dotle bili oba naša strelca. Da su ostali tamo, sigurno bi ih obojicu ščepao. Onde je sad još klečao samo još Abu Dik (otac sprdnje). Koliko je bio malog

44 stasa, ovaj odvažni trgovčić, toliko je bio neustrašivog duha. Ni on nije skidao oči sa lava. Video ga je, kad je skočio i primetio je, da će stići na zemlju na dva koraka pred njim, tamo gde su do sada ležali ona dvojica. Brzo se pomerio unapred, i ponovo nabio svoje koplje u zemlju, i okrenuo mu vrh prema lavovom telu. Čim je koplje svojim zadnjim krajem bilo zabodeno u zemlju, on ga odmah ostavi i hitro se otkotrlja levo prema Švarcu. Ovaj nije više ležao tamo, jer je odmah bio skočio, i izvadio svoj dugački nož iz pojasa, da bi u borbi prsa u prsa odbranio svoj život od divlje zveri, u slučaju da ju već nije smrtonosno pogodio. Srećom, pokazalo se da je ova predostrožnost bila suvišna. Čulo se kako se koplje lomi. Lav pade na zemlju, ali se odmah podiže. Videlo se kako ga celog protrese neka drhtavica. Posrnuo je; uputio se na levo, gde su bili Švarc i Abu Dik; napregnuo se da ponovo skoči, ali se nije mrdnuo s mesta. Odjeknulo je kratko i tužno mumlanje, kojeg brzo nestade, i lav se sruši. Pao je prvo na stranu pa se izvrnuo na leđa, privukao šape uz telo, pa ih ponovo ispružio, i onda tako ostao nepomičan. Naravno, to se sve desilo mnogo brže nego što se može ispričati. Ipak, u takvim prilikama su trenuci sekunde, a sekunde minuti, a čovečiji duh tako brzo radi, da se deset odluka donesu za ono isto vreme, koje je inače potrebno za jednu misao. Ova tri junaka nisu imali vremena da proveravaju, da li je lav već mrtav. Iako su svu pažnju obratili prvenstveno na njega, ipak nisu mogli a da ne čuju još jedno urlanje, koje se iz daljine čulo čim su puške odjeknule. Slovak je već bio na nogama, isto tako i Abu Dik. Oslušnuli su, i čuli glas još jednog lava. Nije odjekivao na mahove, sa razmakom, kao kod prvog, već neprekidno. Nije grmeo i bio tako snažan, već je potmulo brektao od besa. S vremena na vreme zaorilo se iz grla oštro krvožedno ječanje, kao opasni plamen koji bukne iz utinjalog žara. Po ovom glasu se jasno moglo čuti da se životinja približavala hitrim skokovima. Pošto je tamo, gde su ova trojica stajali, vatra bila ugašena, to su oni bili u tamnoj senci stene, pa ih Arabljani i dželabi nisu mogli videti, i zato nisu ni znali kako se završio lavov napad. — Alah il Alah — čuo se šehov glas — Asad bej, proždirač stada je svu trojicu zadavio, i sad leži pored njihovih leševa i ždere. I

45 njegova ženka je bila s njim. Sad je čula pucanje, pa mu trči u pomoć. Ona će da se baci na nas i raščupaće nas. Tela su vam izgubljena, ali spasavajte svoje duše čitajući molitvu sure Jesin i suru vernih, koja je dvadeset treća u Koranu. — Ćuti! — doviknu mu Švarc. — Mi smo živi a lav je mrtav. Tvoja larma samo privlači pažnju lavice, pa će te ona i dočepati. — Alah kerihm! — Bog je milostiv — odgovori kukavica. — Ja ću da ćutim, samo vi ubite i lavicu pa neka ide sa svojim lavom tamo gde je pakao najstrašniji! Iako je Švarc odmah odgovorio šehu ipak se trudio da iskoristi svaki trenutak. Izvadio je dva metka, i ponovo napunio svoju ostragušu. — Ovo je zaista lavica — reče Slovak. — Moram i ja ponovo da napunim pušku. Gde mi je samo... — I poče da se pipa za municiju po džepovima od pantalona. — Glupost — dodade Nemac. — Lavica će biti tu pre nego što se ti spremiš. Sklanjajte se! I Abu Dik je nemoćan, jer mu je koplje polomljeno. Bežite! — Ali moje zrno je teško skoro četvrt funte, a tvoje... — Beži, beži — prekide ga Švarc — inače si propao! Već je bio napunio i kleknuo opet tamo gde je maločas ležao. Više se nije osvrtao za ovom dvojicom, te nije ni primetio da se samo „otac sprdnje“ povukao. Uskar Ištvan ili Štefan Pudlica, ostao je. Povukao se dva koraka u šiprag, i tamo napunio svoju pušku, što se svakako nije moglo da učini za tren oka. Najzad je municiju našao u pojasu gde ju je strpao kad se spremao za borbu. Lavičin glas je odjekivao već sasvim blizu. Razjarena životinja je išla tragom lava, te se prvo uputi onamo gde je bila vatra, pa onda dođe sa druge strane. To je Slovaku dalo vremena da spremi svoju pištoljčinu. Jasno joj se čuo svaki skok; ne po šumu šapa po zemlji, već po ispresecanom mumlanju. Obišla je šiprag i sad se evo pojavi iza njega. U svom slepom besu, sigurno bi protrčala pored Švarca, da se on nije uspravio, i tako joj privukao pažnju na sebe. Ona ga pogleda i polete u stranu prema steni, jer nije mogla odmah da se zaustavi. Tamo se skupila da odmeri skok.

46 Za tren oka, Švarc ponovo kleče i uze je na nišan. Pod stenom je bilo mračno, pa su joj se jedva i konture nazirale. Pošto je lavica bila uzbuđena od besa, Švarc je morao da pretpostavi, da njen skok neće biti izveden kao onaj kojeg smo kod lava opisali, već mnogo brže i žustrije. Nije se moglo očekivati da će ona polako da otvara oči. Ova pretpostavka je bila potpuno tačna, jer čim se spustila, odmah joj zasijaše oči, prelivajući se zelenkasto žuto kao staklene lopte. To je bis samo jedan trenutak, u sledećem će sigurno da skoči. Švarc je morao da okine, iako nije mogao dovoljno tačno da nišani. Njegov pucanj sevnu i — u istom trenutku polete lavica, uz besno urlanje, kroz vazduh prema njemu. Odjeknu i njegov drugi pucanj. Zatim on ostavi pušku i baci se — ne u stranu kao maločas — već sasvim ispravno proračunavši, unapred. U trenutku je skupio ruke i noge, i dvaput se prevrnuo kao lopta, dok nije stigao na oko dva metra ispred mesta gde je bio. Tu odmah skoči, istrže nož, i okrete se životinji. Da nije skupio ruke i noge, već da je malo uspravnije krenuo sa svoga mesta, lavica bi ga dohvatila. A ovako je sada bio čitav, njoj iza leđa. Ona je to morala znati; morala je sad da se okrene prema njemu — tako je on mislio, ali ona to ne učini. Videla je lava pred sobom gde leži. U jednom malom skoku, već je bila pred njim. Onjušila ga nekoliko puta, a onda podiže glavu i zaurla tako strašno, da se čoveku diže kosa na glavi, ali je prekide pucanj. „Otac jedanaest dlaka“ se prišunjao iz žbunja, i iz neposredne blizine joj opalio iz svog „ubice slonova“ zrno od „čitave četiri funte“ pravo u glavu. Lavica posrnu, i pade na zemlju kao da ju je neko snažno ćušnuo, ali odmah đipi i okrete glavu prema novom neprijatelju. Ovaj je brzo obrnuo svoju tešku pušku, i držeći je za cev lupao okovanim kundakom po lobanji životinje vičući: „Alah te prokleo, Alah te spalio, đavole sviju đavola! Da li si još čitava, pseto jedno, kučko jedna, majko svih pasa?“ Ovu smelost bi svakako skupo platio, da mu metak nije pripremio teren. Životinja je bila smrtno pogođena; više nije imala snage za odbranu, i srušila se pod njegovim udarcima.

47 — Već je mrtva! — povika on likujući. — Leži pred mojim nogama, ubio sam je kao mačku. Nije imala hrabrosti ni da mi pokaže svoje zube ni kandže. Hodi da je vidiš! Sagao se da je dohvati, ali ga Švarc trže i reče: — Budi obazriv, takva životinja je vrlo žilava i još ne znaš da li je zaista mrtva. Treba to da proverimo. On napuni pušku i opali još po jedan metak u čelo i lavu i lavici. Ona se još jednom trgnula, što znači da nije bila sasvim mrtva. Obojica su glasno govorili, pa su ih i ostali mogli da čuju. Sad upita Abu Dik približujući se polako: — Jeste li pobedili? Sme li da se priđe? — Možeš — odgovori Slovak — pobedili smo. Dođite da se divite našem junaštvu, jer je dželat svih stada prešao u carstvo smrti zajedno sa svojom ženom. Moj „katil elfil“ (ubica slonova) ih je prorešetao, a njegov kundak ih je premlatio. Njemu niko ne može da se usprotivi. Abu Dik priđe i dohvati za šapu prvo lava pa onda lavicu. Cimao ih je ovamo tamo, da bi se uverio da su zaista mrtvi. — Vidiš li šta sve moraju da dozvole! — reče ponosno mali Štefan gladeći svojih „jedanaest“ dlaka u brkovima. — Pošto smo mecima završili razgovor, sad možemo da se igramo sa ovim lavovima kao sa mačkama. — I Hadži Ali je kazao svoju reč — podseti ga Švarc. — On je hrabro klečao uz nas, i dočekao lava na koplje. Sad ćemo lako da vidimo, ko ih je od nas trojice zaista ubio. Ko ubije životinju, njemu pripada njena koža. Dajte sad jedan ugarak, da opet naložimo vatru. Iako su Arabljani i dželabi čuli svaku reč, ipak se još nisu usuđivali da priđu. Kad su im ova dvojica prišli da bi poneli žar, izmileše plašljivci iz svojih skloništa, a šeh upita: — Zar ste još živi? Zar vas nije progutao „gospodin sa debelom glavom“ ni njegova „gospođa“? — Još pitaš? — odgovori Štefan. — Ja ne dozvoljavam da me pojede nikakav gospodin, a još manje gospođa. Upamti ti to! Makar i sam đavo došao, pitali bi se ko bi koga pojeo, on mene ili ja njega. Hajde da vidite naše pobedonosno delo. Ni dželat stoke ni gospođa lavica se nisu usudili ni jednu dlaku da nam dirnu s glave!