Karavan robova - Karl Maj

98 — Onda ja ne smem ovde da gubim ni jedan nepotreban trenutak. Moram da stignem pre od njega, i blagovremeno da skrenem bratu pažnju na opasnost. — To me ne raduje, jer bih rado hteo duže vreme da te ugostim. A nezaštićenog neću da te pustim da ideš opasnosti u susret. Ja sve mislim kako ću da uhvatim Abu el Mota; ti možeš u tome da mi pomogneš, zato ću ti dati pedeset vojnika, potpuno opremljenih sa svačim što im je potrebno. Slažeš li se s tim? Nemac je, naravno, odgovorio potvrdno. Taj predlog mu je morao biti vrlo dobrodošao. U međuvremenu je crnac povadio strele iz svog tobolca; na dnu je bilo pismo koje je predao Švarcu. Zatim je mudir uveo svoga gosta u unutrašnjost kućice koja se sastojala iz dveju malih, ali vrlo ukusno nameštenih odaja. — Ovde odsedaju samo oni gosti koji su mi dobrodošli — reče on. — Služiće te Niam-niam. On napolju čeka na tvoje zapovesti, a ja ću svojim ljudima da naredim da ih ispunjavaju isto tako brzo i tačno, kao da su iz mojih usta. Dželabi, koji su došli s tobom, biće takođe moji gosti jer su bili tvoji pratioci. — A šta će biti sa Homr Arabljanima? Mudir načini strogi odbijajući pokret rukom i reče: — Šta će s njima biti, to je već bilo, i ti više o tome nemoj da se raspituješ. Ja hoću da imam reda u ovoj zemlji koja mi je poverena; ko taj red naruši, njemu ja sudim brzo i strogo. Neka Alah bude milostiv njegovim dušama; a kod mene nema milosti, nego samo pravičnosti. Mudir ode, a Švarc sede na jedan jastuk da vidi šta mu piše brat. Pisao mu je da je srećno prošao od Zanzibara do Viktorija Nianca, a zatim dopreo do Albert Nianca, pa odatle stigao do izvora Gazeline reke, i sad ga čeka kod Makraka crnaca, koji pripadaju plemenu Niam-niam. U Zanzibaru je sreo jednog nemačkog prirodnjaka, savršenog ornitologa, koji mu se pridružio. Ovaj čovek je bio rodom iz Bavarske, ali je uprkos raznim ćudima ipak bio dobar saputnik i odvažan pratilac. Obojica su usput došli do značajnih naučnih doprinosa, a sada se odmaraju i sređuju svoje zbirke, čekajući Švarca. „Sina vernosti“ mu šalju u susret kao pouzdanog vođu. Baš kad je Nemac završio čitanje pisma, uđe Slovak.

99 — Molim oprostiš, što sam vas možda uznemiravati! — reče on. — Hteo sam donesem jedan želja naših. — Znači da to nije samo vaša želja, već i još nečija? — Da, „otac sprdnje“ ima molba mojih kao molba njegovih. — Pa šta vi želite? — Mudir jeste sam govorio nama i kazao, mi svi gosti njegovih i stanujemo kuća njegovih. Isto jeste kazao, vi hoćeš putuješ vrlo skoro sa vojnici mnogih. Ja i mojih prijatelj Hadži Ali, nećemo ostanemo, već idemo zajedno sa vaših do Niam-niam i tamo praviti poslove odlično. Hoćemo kupiti stvari ovde, tamo prodati sa korist savršeno. Zato brzo došao jesam ovamo i hteo pitati, hoćeš dobar biti uzmeš mene i Hadži Ali prijateljskih? — Zašto ne? Vaš predlog mi je sasvim prijatan. Vi i „otac sprdnje“ možete biti korisni ljudi, i ukoliko više takvih ljudi povedem utoliko bolje za mene. — Dakle dali ste dozvola vaših? To jeste bude vrlo lepo. To meni radost pravi beskrajnih. Ja jesam učio jezik crnačkih i hoću biću vama koristan sa znanjima mojih. Mi hoćemo pravimo istraživanje naučnih i nama stvorimo imena naših vrlo slavnih. Hoću odmah trčim kažem Hadži Ali čekajući, vi ispunili želju naših!

100 VI MRAČNI PLANOVI Na desnoj obali Gazeline reke, Bar el Gazal, tamo gde ona ulazi u oblast Bongo crnaca, mogu se samo mestimično videti dalebpalme, čije su se tamno zelene lepezaste grane sanjalački njihale na blagom vetriću. Na levoj obali se pružala gusta šuma mimoze do same vode. Koliko voda nadođe u kišno doba, pokazivale su suve trave koje su tu visile na granama i grančicama. U reci su bila velika ostrva koja su se sastojala od svežih i suvih trava, a između njih je bilo dugih i širokih traka divlje šećerne trske, koje su još više sužavale i onako uzani tok reke u ovo doba godine. Međ visokom trskom, i od nje skoro sasvim sakrivena, stajala je noker, jedna od onih jedrilica koje se obično upotrebljavaju na gornjem Nilu. Glavna katarka na sredini barke bila je položena, a isto tako i ona manja sa prednjeg dela. Ko nije znao da je ta noker tu, lako je mogao proći sasvim blizu a da je ne primeti. Bilo je jasno da je tako pažljivo skrivena jedrilica van upotrebe, a ipak je bilo ljudi koji su na njoj radili kao mravi. Pet, šest robinja je klečalo jedna do druge trljajući durha na muraka. Ovaj muraka je jedna vrsta kamena za ribanje, koja je vrlo slična mlinskom kamenu kakav se obično nalazi u naselju na kočevima. Durha se pokvasi i uspe u njegovo udubljenje, pa se sa ibn el murhaka (murhakin sin), jednim manjim kamenom, drobi i melje u brašno. Ovaj bedni način mlevenja pri kome robinjama curi znoj sa čela i kaplje u kašasto testo, vrlo je naporan i dugotrajan.

101 Jedno takvo jadno stvorenje može da se muči od jutra do mraka, pa jedva da spremi dnevni obrok za deset do petnaest ljudi. Ova gusta kaša, koja se dobiva mlevenjem sa vodom, sačinjava osnovnu hranu u sudanskom jelovniku. Pečena na okruglim gvozdenim ili kamenim pločama, zove se kisra — crvenkasto mrka i čista lepinja — svakodnevni hleb u toj pustinji. Ista kaša ukuvana sa vodom zove se lukmah, jedna vrsta pudinga koji se sigurno ne bi dopao nijednom Evropljaninu. Kisra se nosi kao provijant na duga putovanja koja traju mesecima. Ako se stavi u vodu da uskisne, dobije se misrah, nakiselo piće koje se svuda upotrebljava. Pod krovom na zadnjem delu radila su dva crnca na pletenju konopaca od vlakana palminog lišća. Uz posao tiho su razgovarali. Iz pogleda koje su upućivali robinjama moglo se zaključiti da ne žele da ih one čuju. Ovi crnci su imali na svakom obrazu po tri nabubrena ožiljka. To je siguran znak da su bili ukradeni. Ako je naime kakav lov na robove uspešno završen, onda mlađi zarobljeni muškarci dobijaju ovih šest reza kao večiti neizbrisivi znak ropstva. U ranu se utrlja biber, so i pepeo, da bi se proces zarašćivanja produžio i da bi ožiljak što više nabubreo. Obojica su od odeće imali samo pregače na kukovima. Kosu su češljali pravo u vis i tako je ulepili nekim lepilom koje se brzo suši, da im je frizura ličila na zgužvani šapoklak bez oboda. Razgovarali su narečjem Belanda crnaca u kome su sve reči, koje označavaju nešto duhovno, ili naučno, uzete iz arapskog jezika; kao što je to uostalom slučaj više ili manje kod svih sudanskih jezika. U razgovoru nisu upotrebljavali zamenicu prvog lica jednine, već su umesto „ja“ uvek govorili svoje ime. — Lobo je žalostan, vrlo žalostan — šaputao je jedan. — A Lobo još ne sme da pokaže da je žalostan. — I Tolo je žalostan, još više nego ti — odgovorio je drugi isto tako tiho. — Kad su Lobo i Tolo bili oteti, Abu el Mot je ubio Lobovu celu porodicu, a Tolovi otac i majka su pobegli; oni su još živi, a siromah Tolo ne može k njima. Zato je Tolo dva puta više tužan. — Što bi Lobo bio samo upola tužan? — upita prvi. — Baš zato što su mu pobijeni roditelji, braća i sestre, mora on da bude dva puta nesrećniji od tebe. A... — govorio je tako tiho da ga je njegov

102 sapatnik jedva mogao razumeti — šta treba jedan Belanda da radi ako mu belac pobije porodicu? Tolo zabrinuto pogleda robinje da ne osluškuju, pa odgovori, kolutajući očima: — Osvetiti se! On mora da ubije Abu el Mota. — Da, mora, ali on ne sme da govori o tome. — Ali svom prijatelju, Tolo to ipak sme reći; on ga neće izdati, već će mu pomoći nožem ili strelom čiji je vrh zamočen u otrov. — Ali onda će nas šibati do smrti. — Neće, pobeći ćemo. — Zar ti ne znaš koliko je to teško. Belci će nas progoniti psima koji će nas sigurno naći. — Onda će Tolo sam sebe da ubije. On se neće dati da ga šibaju, a ne mora ni da živi kad ne može da bude sa svojim ocem i majkom. Belac ne misli da i crni ljudi imaju srce; a njihovo je srce bolje nego u Arabljanina. Tolo mnogo voli oca i majku i hoće sa njima da bude ili da umre. Znaš li gde ćemo živeti ako ostanemo ovde? Mi smo svojina onoga belca i on može da nas ubije kad god mu se prohte. A kad krene u gasuah (pohod za otimanje robova) onda i mi moramo sa njim, da bi se borili protiv svoje braće. Ali Tolo neće da hvata svoju Crnu braću i da ih vodi u robove! — Misliš li da će biti gasuaha? — Mislim. Zašto bi žene ribale durah već toliko dana? Zar ne primećuješ da treba da se peče kisra? Toliko mnogo kisraha pravi Arabljanin samo ako treba da ima zalihe kad krene na gasuah. Lobo sastavi ruke i reče sa čuđenjem na licu: — Ala si ti pametan! Na to Lobo nije mislio On je mislio da će pohod biti preduzet tek onda kad se vrati Abu el Mot iz zemlje Homra. — I Abd el Mot (sluga smrti) može da vodi ako hoće. On je drugi poglavica seribe, a Abu el Mot je prvi. Ako prvi nije tu, onda zapoveda drugi. Zašto su ljudi morali još juče i prekjuče da čiste svoje puške i da oštre svoje noževe? Niko ne zna unapred šta treba da se dogodi, ali mi ćemo uskoro doznati. — Znaš li ti kuda treba da se ide?

103 — Kako bi Tolo mogao to da zna? Ni sami beli vojnici, koji su u seribi, to ne znaju unapred. To zna samo Abd el Mot i... Zastao je, prionuo ponovo na posao i tako vredno upredao vlakna za uže, kao da pri tom poslu ni slova nije progovorio. Njegov drug je učinio to isto. Obojica su videli da je neki čovek sa čamcem pristao uz noker, i popeo se na palubu. To je bio jedan od belaca. Lice mu je pokrivala tamna gusta brada, a od sunca je izgledalo kao uštavljena koža. Imao je grube crte i mračan pogled. Nosio je burnus koji mu je tesno prilegao, i oko koga je tako bio omotan nekakav šal, da su se videle drške jednog noža i dva revolvera. Na bosim nogama je imao zelene papuče, a oko glave uvijenu zelenu turban maramu, znak da taj čovek vodi poreklo od proroka Muhameda. U ruci je držao dugačak debeli korbač od kože nilskog konja. — Abd el Mot, — došapnu Lobo svome drugaru. — Pst! Ćuti, — odgovori ovaj bojažljivo. Ovaj belac je, dakle, bio drugi zapovednik u seribi. Zvao se „sluga smrti“, dok se prvi zvao „otac smrti“. Zaustavio se za jedan trenutak pored robinja. One su sad radile dva puta žustrije nego dosad, a ipak je izgledalo da sa njihovom vrednoćom nije bio zadovoljan, jer je na njih viknuo gromkim glasom: — Alah vas smrvio! Hoćete li da mu kradete vreme, lenštine jedne! Danas treba da se peče, jer sutra već krećemo, a ni brašno još nije gotovo! Udarao je po njima korbačem ne birajući, tako da je svaka ošinuta urlikala od bola, ali se nije usuđivala da pri tome prestane sa radom ma i za jedan trenutak. A onda je prišao dvojici Belanda crnaca. Prvo ih je malo posmatrao, a onda se sagao i uzeo jedno uže da vidi kako je rađeno, bacio ga ponovo i udario svakoga od njih nekoliko puta, tako da se od svakog udarca odmah koža raspukla. Crnci su samo stisnuli zube, da se čuo glasan škrgut, ali ne pustiše glasa od sebe, radeći dalje bez prekida. — Sigurno vas nije dovoljno zabolelo — smejao se on svirepo. — Sledeći put ćete već morati da urličete, neradnici jedni što kradete dane. Lezite na zemlju kad s vama govorim!

104 Uz ovu zapovest je sledilo još nekoliko udaraca. Crni se spustiše na zemlju, što se do sada nisu smeli usuditi, da ne bi prekidali sa poslom. Posmatrao ih je bezosećajnim pogledom, svakoga ćušnuo nogom još po jedared i produžio: — Vi ste Belanda, poznajete li svoju zemlju? — Poznajemo, gospodaru, — odgovori Tolo ne dižući pogled. — Znate li selo Ombula? — Tolo je često bio tamo. — Kakva posla si imao tamo? — Sestra moje majke živi tamo sa svojim mužem i decom. — Znači, da imaš rođake u Ombuli! Koliko porodica ima tamo? — Vrlo mnogo, gospodaru, mnogo više nego u drugim selima, — odgovori crnac, koji, kao i mnogi njemu slični, nije znao da broji dalje od dvadeset. — Je li mesto dobro utvrđeno? — produži Arabljanin. — Ima dvostruku ogradu od bodljikave žice oko sela — odgovori upitani. — A okolina je li čista ili ima šume? — Ima nešto žbunja. — Imaju li seljaci mnogo stoke? — Ne, gospodaru, to je sirotinja. Treba znati da je lovcu robova milija stoka nego robovi. Ove životinje prestavljaju za crnce toliku vrednost, da pri napadu gledaju pre svega njih da spasavaju, makar pritom ponekad žrtvovali i svoju decu. Belanda je dao negativan odgovor da bi odvratio Arabljanina od napada na selo njegovih prijatelja. Abd el Mot je to primetio. Ošinuo ga korbačem dva-tri puta po leđima i podviknuo: — Ne laži, pseto jedno, inače ću te šibati dok ne umreš! Kazuj istinu, ili ću ti udarcima iscepkati meso do kostiju. Ima li tamo mnogo stoke? — Ima — priznade sad Tolo iz straha. — A imaju li ljudi dobro oružje?

105 — Strele, koplja i noževe. — Niko nema pušku? — Nema, gospodaru. Abd el Mot je dalje ispitivao i pretio: — Jednu jedinu pušku ako nađem ili makar vidim, šibom ću ti isterati crnu dušu iz tog čađavog tela. Znaš li sve puteve za tamo? — Znam. — A Lobo? — I on. — Ako sutra ujutru krenemo odavde peške, kad stižemo tamo? — Treći dan uveče, gospodaru. — Dobro. Rešio sam da napadnem Ombulu, pa kad se Abu el Mot vrati da mu dam robove i stoku; neka vidi da smo nešto radili dok on nije bio tu. Vas dvojica ćete nam biti vodiči, a ja vam jedno mogu da savetujem i to, da svoj posao dobro obavite. Ako budem s vama zadovoljan, onda ću vas prodati nekom dobrom gospodinu, koji vas neće tući čak ni kad ste leni. A ako ne, zakopaću vas u mravinjak belih mrava, da vas žive pogrizu. Zapamtite to, crnokoži klipani; a sad vas pitam: hoćete li da mi budete verni i poslušni? — Hoćemo, gospodaru. — To vi sad obećavate, ali ja ne verujem nijednom crnom psu. Vi ćete do polaska da budete ovde na lađi, i ne smete da se mrdnete odavde. Postaviću vam stražara, kome je naređeno da puca u vas, čim se približite ivici broda. A kad pođemo, narediću da vam se vežu tegovi na noge, da vas prođe volja za bežanjem. A sad radite dalje i ne pričajte uz posao, inače ću zapovediti da vam se zašiju usta, pa ćete morati da pocrkate. Vi znate da to nije prazna pretnja. Već češće puta sam to i izvršio. Svakoga je udario još po jedared, pa je onda uskočio u svoj čamac. Videli su kako ga nestaje u visokoj trski, ali su se bojali da će ih otud posmatrati. Zato su ćutke radili dalje dok ga nisu videli da se pojavio na obali i uputio jednom uzanom stazom, koja je vodila kroz šumu mimoze. Tek sad se Tolo usudio da tiho došapne svome drugaru: — Vidiš li da je Tolo imao pravo? Pohod kreće već sutra.

106 Lobo se maši rukom na leđa, jer su ga bolela, zaškripa zubima i zakovitla očima, kao da je hteo da ih izvrti iz duplje, pa odgovori: — U našu zemlju, u Ombulu. Alah, Alah! Naši prijatelji treba da budu robovi. — A mi moramo da vodimo belce! Zar da to učinimo? Lobo se ustezao da odgovori. Izgledalo je da je on uopšte duhovno manje obdaren nego njegov sapaćenik. — Što ne odgovaraš? — upita ovaj. — Zar da mi vodimo Arabljane, da ubijamo i da hvatamo našu crnu braću? — Ne — odgovori Lobo odlučnim glasom. Nešto je bio rešio. — Pobeći ćemo. Ali onda ne možemo da ubijemo Abu el Mota, što bi ipak želeli. On se još nije vratio. — Onda da ubijemo Abd el Mota umesto njega. To je skoro isto toliko korisno. Ako mu uzmemo život, onda sutrašnji pohod mora da izostane, te ćemo da spasemo ljude iz Ombule. — Da li će nam oni za to zahvaliti? A kako ćemo njega da ubijemo? Danju je sasvim nemoguće, a noću ga čuvaju stražari. Uhvatiće nas. Zar nije bolje da se ne izlažemo tako velikoj opasnosti? Tolo je i sam uvideo da je to istina. Razmišljao je. Sad se na onoj strani šume prolomila užasna galama. Ljudski glasovi su pevali, urlali i drečali. Uz to su se čuli zvuci nekog instrumenta koji je u Sudanu rasprostranjen. Te zvuke čovek ne može da opiše. Izgleda da je to pomoglo zamišljenom crncu da donese odluku. — Čuješ li veselje? Sad im je Abd el Mot saopštio da će sutra početi gasuah. Zato sad razvijaju zastave i pitaju volšebnika za savet. — On je pobožan fakir, pa će ga poslušati, a i sam je naklonjen pohodu. U stvari trebalo bi da ga i mi slušamo, iako se ne molimo Alahu kao naši mučitelji. — Ne, Tolo neće da sluša fakira, već velikog šeha koji živi iznad zvezda, i koji nikad ne umire, koji sve vidi i svako delo nagrađuje ili kažnjava. — Ti si Lobu već pričao o tome, ali Lobo ne može da ga vidi. — On je svuda kao i vazduh, koji takođe ne može da se vidi.

107 — Možda te je obmanuo onaj stranac koji ti je o tome govorio! — Nije. Taj beli stranac je bio misionar, neki dobar čovek koji ne laže. Pričao je o velikom svemoćnom šehu koji je stvorio nebo i zemlju, pa i ljude. On im je zapovedio da budu dobri i pobožni, ali ga oni nisu poslušali. Onda je poslao svoga sina sa neba na zemlju, koji im je doneo milosti, a oni su ga zato ubili. On je propovedao da ljudi treba da vole jedan drugog, i samo dobra da čine jedan drugom. Tu nauku je nama doneo misionar. Mi smo ga zavoleli i verovali smo njegovim rečima. A onda su došli lovci robova i ubili ga. Tolo još uvek zna sve njegove reči i postupaće prema njima. Ljubav mu nalaže da potraži svoje roditelje i da spase Ombulu. On će to i učiniti, makar ga i života stajalo. I sin šeha na nebu je umro bez roptanja. A ko umre čineći dobro, i ispunjavajući zakone velikog šeha, taj nije mrtav već se penje na nebo sinu šehovom, da bi kod njega večito živeo. Crnac je to govorio sa istinskim unutrašnjim osećanjem i sa potpunim ubeđenjem. Drugi crnac je vrteo glavom, pa će reći: — Lobo to ne razume, ali ti ga još nikad nisi slagao, pa zato će i to da ti veruje, i činiće sve što ti činiš. Da je i on video i čuo misionara, svakako bi onda i on bio tako ubeđen kao što si ti. Dakle bežaćemo da bi spasli Ombulu. — Da, i Abd el Mota ćemo za kaznu da ubijemo, da sutra ne bi mogao otpočeti gasuah. — Ali zar nije volja velikog šeha, o kome govoriš, da se ljudima čini samo dobro? A ti hoćeš da ubiješ Arabljanina! — To nije nikakvo zlo — odgovori crnac takvim tonom iz koga se videlo da još nije potpuno siguran u nauci Sv. pisma. — Lobo ti veruje. Ali neka i uspemo da mu uzmemo život, kako ćemo da uteknemo? Čamac ne možemo da dobijemo, pa moramo peške, a onda će nas psi brzo stići. — Ne smeš da si tako malodušan — odgovori onaj drugi — jer će nas štititi veliki šeh na nebu. Tek ujutru će se ovde primetiti da je Abd el Mot ubijen, i da smo mi pobegli. A onda ćemo već biti toliko daleko da nas niko ne može da stigne. Ponećemo odavde kolikogod možemo više kisra, da ne bi morali usput da gladujemo. — Zar tvoj veliki šeh nije zabranio i krađu?

108 — Jest. Onda to nećemo da uradimo. Naći ćemo svuda korenje, voće i vodu, pa ćemo utoliti glad i žeđ. Lobo je ipak izgleda sumnjao. Gledao je zamišljeno pred sebe i rekao: — Ali kako ćemo odavde sa broda, ako nam Abd el Mot postavi stražara? — Sačekaćemo dok on ne zaspi. — Neće taj da zaspi, nego će da izvrši naredbu, da sa nas ne skida oči. — Onda ćemo njega da ubijemo. — Pa to nije nešto dobro, već zlo! Jedared si mi pričao, da je volja šeha na nebu, da se i neprijatelju čini dobro; a ti im samo zlo spremaš. — Oni su sami krivi za to — reče Tolo i otrese se takvih misli vrtenjem glave. — Sad ćuti i radi, evo dolazi stražar. Čamac se ponovo približavao. U njemu je bio drugi neki belac, koji izađe na palubu. Izgledao je mnogo besan zato što je bio određen za stražara na brodu, te isključen sa svečanosti koja je uobičajena pred svaki gasuah. Dobacio je robovima nekoliko pretećih reči, i seo pored njih sa korbačem u ruci. Ovi su radili dalje uz vidno naprezanje. Da razgovaraju, nisu se usuđivali, ali su zato u toliko revnosnije mislili o svojim namerama. Tolo je bio čvrsto rešio da ubije i stražara i Abd el Mota. To, što je on od misionareve nauke zadržao, nije se kosilo sa njegovim paganskim shvatanjima. Umeo je oboje sasvim lepo da složi. Lobo nije bio toliko duhovit. Kao i svi ljudi koji sporo misle i teško shvataju, nije lako mogao da prihvati novo stanovište, koje je u suprotnosti sa njegovim dosadašnjim shvatanjem. A kad je jedared razumeo ideju, onda se nje čvrsto držao i revnosno je gajio u srcu, koliko je to njemu uopšte i bilo moguće. Nikako nije mogao da shvati, da se mogu ubiti dva čoveka, a da se pritom ipak ispunjava volja dobrog šeha na nebu. Na levoj obali reke je bila vrlo duga, ali uzana mimozina šuma. !Polazeći od reke, kroz nju je vodilo nekoliko uzanih staza. Jednom od tih staza treba da se ide samo pet minuta, pa da se čovek nađe pred širokom i slobodnom čistinom, sa šumom iza leđa.

109 Svaki put koji vodi pored reke, zove se na jugu Darb tahtani — donji put. Dok se staza, koja dolazi sa strane, dakle upravno na rečni tok, zove mišrah. Ona se obično spušta sa visokih obala. Ljudska naselja moraju ležati na visini zbog redovnih godišnjih poplava Nila, pa otuda dolazi da se ona obično nalaze pored mišraha. Naročito rado se postavljaju seribe na takva mesta, gde se spušta kakva staza ka niskoj obali. To je i ovde bio slučaj sa seribom Om et Timsah. Kad se od reke krene uzbrdo i prođe šuma, onda se naiđe na jednu visoku bodljikavu ogradu, iza koje se nalaze kolibe u naselju lovaca na robove. Ova ograda je bila dovoljno jaka da bi poslužila kao zaštita od ljudi i divljih životinja. Svaka seriba je okružena takvim trnovitim zidom koji, istina, ne može da se odupre evropskom oružju, ali potpuno štiti od strela i koplja. Ulazi i izlazi nisu imali vrata kako ih mi zamišljamo, već su ih zatvarali kojim snopom trnja. Uostalom, ta mesta su noću čuvale straže, za koje su obično bile podignute visoke osmatračnice na kolju. Seriba Om et Timsah je bila prilično velika. U njoj je bilo preko dvesta koliba izrađenih u donjem delu od nabijene zemlje, dok su zidovi i krovovi bili od trske. Sve su bile okruglog oblika i svaka je za sebe bila okružena trnovitim šipragom. Sve to, zajedno, sačinjavalo je jednu vrstu sela, koje Je ležalo u unutrašnjosti glavne kružne ograde. Ni kolibe nisu imale vrata koja bi se mogla otvarati i zatvarati. Krađe se ne dešavaju među stanovnicima jedne iste seribe; oni se moraju čuvati samo od urođeničkih shvatanja o svojini. Staze koje su vodile između koliba bile su održavane prilično čisto, ali je u toliko gore izgledalo van spoljne ograde. Tamo je bilo otpadaka i izmeta u izobilju; čak i leševa u raspadanju. To su bili leševi umrlih ili do smrti išibanih robova. Zadah koji se od njih širio ne bi mogao da izdrži nos nijednog Evropljanina. Tu su se skupljale sve vrste ptica grabljivica. Tamo su se pojavljivali i psi lovaca na robove iz same seribe, a noću i hijene i druge divlje životinje. Nedaleko od seribe nalazila se murah, ograđeno noćno prebivalište za stoku, koja inače preko dana pase na čistini. Đubre od ovih životinja se brižljivo skuplja i suši na suncu da bi se uveče vratilo u murah i tamo zapalilo. Gusti dim koji se od toga razvije

110 pruža zaštitu i životinjama i ljudima od sudanske muve baudah, koja užasno pecka. Ljudi se do guše zatrpaju pepelom od toga đubreta, što njihovoj crnoj koži, ne računajući miris, daje i sivu prevlaku, koja vređa oko Evropljanina, ali je prema mišljenju urođenika isto toliko lepa koliko i zdrava. U sredini seribe su stojale dve kolibe koje su se naročito isticale svojom veličinom. To su bili stanovi obojice vođa, Abu el Mota i Abd el Mota. Pošto u jednoj kolibi ne živi samo jedan čovek, moglo se pretpostaviti, prema broju koliba da se društvo sastojalo sigurno bar od pet stotina lica. Stoka i ovce su pasli u čoporima oko sela. Bilo je i konja i kamila, ali samo u ovo godišnje doba. Za vreme kiša i odmah posle njih one obično odmah uginu. Pravi sopstvenik jedne seribe se vrlo retko nalazi u njoj. Ova gospoda obično sede kod kuće u Čartumu, ili već gdegod imaju svoje stalno sedište. Ne pada im na pamet da i oni lično učestvuju u lovu na robove; radije šalju svoje zamenike koji se zovu vokala, i koji imaju vrlo široka ovlašćenja. Pod ovim vokala stoje reizini (kapetani) i naucije (mornari). Ovi ljudi su potrebni, jer se u lov kreće obično odmah posle kiša, i to vodom Angažuju se i sajadini i asakeri. Prvi su lovci čija je dužnost da snabdevaju ostale svežim mesom. Oni drugi su vojska koja je sastavljena od svakog ološa bele i crne kože, ljudi bez savesti, koji su sasvim otpali od ljudskih i božijih zakona i inače ne smeju nigde da se pojave, a da se za njima ne pruži ruka kazne. Vokala dobijaju zamašne plate, a često i udeo u dobiti. Ostalo ljudstvo dobija do deset zlatnika mesečno i hranu. Sve ostalo moraju da plaćaju od svoje plate, i dobijaju ga po najskupljim cenama. Zbog toga im obično preostaje vrlo malo ili ništa. Ako je lov dobar, onda se dešava da ljudi dobivaju svoju platu u robovima. U tom slučaju crnac pripada vojniku i dušom i telom, i ovaj može da radi s njim što god hoće; da ga tuče, osakati pa i ubije. Svakih dvadeset do dvadesetpet vojnika stoje pod jednim podoficirom koji se zove buluk. O troškovima se stara jedan buluk emini, koji mora znati da čita, piše i računa. To je obično kakav niži sveštenik ili fakir; on u isto vreme zastupa mesto volšebnika, određuje srećne i nesrećne dane, leči sve moguće telesne i duhovne

111 ozlede pomoću amajlija, koje sam pravi i prodaje za dobre pare.. Neprijateljstvo jednog takvog čoveka može pojedincima da bude vrlo opasno. Kad se kreće u gasuah, onda prisiljavaju šeha one oblasti u kojoj se nalazi seriba da daje svoje ljude za nosače i špijune. Za to on dobije posle pljačke obeštećenje u kravama, što mu je naravno milije nego da mu daju robove. Dan polaska određuje fakir, koji zna za svaki pojedini dan u godini da li je srećan ili nesrećan. Čim komandant objavi gasuah, odmah se razvija sveta zastava „Barakha“. To je velika crvena tkanina na kojoj je izveženo muhamedansko vjeruju ili prva sura korana. Kad se ova zastava leprša, onda svaki zna da je pala odluka za pljačku, i svi učesnici se odaju ludoj radosti. Abd el Mot je svoju nameru prvo saopštio obojici Belanda crnaca pošto je, naravno, prethodno saznao od fakira da je sutrašnji dan srećan. A posle, kad se vratio u seribu, naredio je da se razvije zastava. Klicanje prvih koji su primetili taj omiljeni znak izmamilo je i ostale stanovnike iz njihovih koliba, Doneli su muzičke instrumente; skupljali su se u gomile i dovukli sve zalihe merisaha, da bi srećno raspoloženje još povećali kojim gutljajem opojnog pića. Pojavio se i fakir i održao vatreni govor. Nudio je i amajlije koje treba da štite od smrti i rana predstojećih bitki. A onda je zasvirala muzika, i to kakva! Tu su se mogli videti i čuti sledeći instrumenti: rababah, neka veoma bedna gitara sa tri strune; bulonk, izdubljeno kama drvo u obliku cevi; nogarah, neka vrsta ratničkog bubnja koji se pravi od kakvog šupljeg stabla; darabukah, manji bubanj; zatim piskave flaute; drvene džinovske trube, čiji strašni tonovi liče na mukanje stoke; čegrtaljke od kamena; šuplje, suve tikve ispunjene kamenčićima; rogovi antilopa, čiji tonozi liče na zavijanje psa na mrazu; male i velike pištaljke, sa kojima se podražavaju svi mogući životinjski glasovi, naročito cvrkut ptica. Ko nije imao nikakav instrument, taj je vikao i drao se po volji. Mnogi su znali da stvaraju sasvim čudne zvuke. Jedan je lupao štapom po suvom granju; drugi je uštinuo psa za rep, pa je živinče tako očajno muziciralo da se čovek morao sažaliti; treći je vrteo u krug kakvu plehanu tablu vezanu za konopac, da bi podražavao zviždanje vetra. Ukratko, to je

112 bio užasan koncert, koji je samo za kratko vreme bio prekinut, kad je fakir pozvao vitezove da otpevaju pesmu lovaca na robove. Mangupi su se poređali u dva reda, jedan prema drugome i pevali na arapskom jeziku pesmu koja u prevodu približno glasi: „I piće je meni uživanje! I onda hajd u brda, i hajd u šumu gde lavovi žive. I piće je meni uživanje! I kad mi dođe hrabrost, onda poteče mnogo krvi u divljini. I onda zatrešti barut i ja dovodim robove kući“… Te glasove je tek trebalo čuti, kako pevaju ovu pesmu! Jedan je urlao kao lav, drugi je drečao kao žabac, treći je kreštao najvišim tonom, a četvrti otezao i mumlao kao kontrabas. Melodije nije bilo nikakve. Svaki je pevao toliko visokim ili niskim glasom, koliko mu je grlo dozvoljavalo. Samo pojedine reči su složno odjekivale, jer je fakir davao takt sa uzdignutim rukama, ponašajući se pritom kao ludak. Kad je pesma bila završena, ponovo se pilo i sviralo. Zatim su počeli da igraju neku igru podražavajući derviše kad se okreću. Tako se smenjivala pesma, muzika i igra do duboko u noć, kad je nestalo i poslednje kapi merisah. Galama je odjekivala kroz šumu čak do reke i do brda na njoj. Tamo su sedeli oba Belanda crnca i stražar pored njih, koji nije ispuštao bič iz ruke. Robinje su bile odvedene u seribu da ispeku što su zamesile. S vremena na vreme stražar se dizao da se malo prošeta gore dole po brodu. Tada je ljutito gunđao kroz zube što nije smeo da učestvuje ni u pesmi ni u pijanki. Odmah posle ponoći, došao je ponovo Abd el Mot, da se uveri da li stražar vrši svoju dužnost. Zatim, kad je otišao, u seribi se smirilo Nakresani lovci robova su se zaželeli sna i po spali. Kad se stražar jednom ponovo digao i krenuo u šetnju, došapnu Lobo svome drugaru. — Ovaj belac je ljut a ne tuče nas, iako mu je bič stalno u ruci. Zato ga Lobo ne bi rado ubio. — Onda ne možemo da pobegnemo! — Zar ne bi mogli da ga stisnemo za gušu, da ne može vikati? A onda da ga uvežemo i začepimo mu usta.

113 — To bi i Tolo radije učinio, nego da ga ubije, ali jedan jedini jauk bi mogao sve da pokvari. — Lobo ima jake šake. On će ga tako ščepati, da neće moći ni da pisne. — A dok ga ti budeš čvrsto držao, Tolo će ga vezati. Tako bi mogli. Konopaca ima ovde dosta. — Kad ćemo da počnemo? — Još malo, dok ne budu zaspali svi belci. — Ali čamac nije tu; uveče ga ostavljaju u seribi. — Onda ćemo da plivamo. — Je li Tolo zaboravio da u vodi ima mnogo krokodila? Pa zato se ova seriba i zove Om et Timsah! — Tolo će radije dozvoliti da ga pojedu krokodili nego da vodi belce u Ombulu. — I Lobo. Dobri šeh na nebu će nas zaštititi, jer smo baš sad oprostili život svome stražaru. — Dakle, ti sad veruješ u tog velikog šeha? — Lobo je celo veče mislio o tome. Ako misionar nije bio lažov, onda je sve istina što je rekao, jer je on bio pametniji od nas. A za jednog crnog čoveka je dobro da ima na nebu takvog šeha pošto su mu neprijatelji svi beli ljudi na zemlji. Lobo sad veruje u njega i pomoliće mu se da nam pomogne u bekstvu. — Crnac je sklopio ruke i podigao pogled k nebu. Usne su mu se pokretale, ali je njegovu molitvu mogao da čuje samo Bog. Stražar je ponovo seo. Potrajalo je dosta dugo pre nego što se opet digao da prohoda gore dole, a kad je ustao Lobo upita: — Hoćemo li još da čekamo? — Ne. Tolo već ima konopce u ruci. Kad nam se opet bude približio pa okrenuo, onda ćemo da skočimo, a ti ćeš da ga ščepaš s leđa. Tako je i bilo. Stražar im je ponovo prišao i okrenuo se. Za tren oka su se oba crnca stvorila njemu iza leđa. Lobo ga dočepa obema rukama za vrat i čvrsto pritisnu grkljan. Čovek je ostao potpuno nepomičan, ne samo zato što se gušio, već mnogo više zbog straha; nije ni pisnuo. Nije se čak ni branio kad mu je Tolo umotavao

114 konopcem ruke, noge i telo. Lobo mu je skinuo fes sa glave, pocepao ga i od komada zgužvao jedno klupče koje mu gurnu u usta. Potpuno su čoveka savladali, i odneli u donji prostor. Lobo mu je uzeo nož, a Tolo bič, pa onda obojica izađoše opet na palubu. Spustili su se u vodu i zaplivali prema obali što su mogli tiše, da ne bi primamili krokodile. To nije ni najmanje bilo lako, jer su se morali provući kroz gustu trsku, om sufah. Ipak su stigli čitavi na obalu. To, što su pokvasili ono malo odela na sebi, nije im ni najmanje smetalo. — Milostivi gospodar sa neba nas je zaštitio od krokodila; on će nam i dalje pomoći, — reče Lobo otresajući vodu sa sebe. — Zar ne misliš da bi bilo bolje ostaviti Abd el Mota da živi, pa da odmah krenemo svojim putem? — Ne. On mora umreti! — Otkako si danas govorio o nebeskom šehu i njegovom sinu, Lobo ne smatra da će biti dobro ako ubijemo Arabljanina. — Ako ga ostavimo u životu, poći će u poteru za nama. Međutim ako ga ubijemo, onda će se svi tako da poplaše, da se neće ni setiti da nas gone. — Lobo će uraditi sve što ti hoćeš. Ali kako ćemo da uđemo u seribu? Straža će da nada dreku. — Zar nemaš nož s kojim možemo da načinimo sebi rupu u ogradi? — Da, ali psi će nas izdati! — Neće. Oni će po njuhu prepoznati da smo i mi iz seribe, a ja ih sve znam po imenu. Hajde! Prošunjali su se do gornje ivice šume. Tamo su morali da budu vrlo obazrivi, jer je bila svetla zvezdana noć, te se čovek mogao prepoznati na dvadeset koraka. Legli su na zemlju i tako potrbuške puzali ka onom mestu ograde koje je bilo najbliže do kolibe Abd el Mota. Srećom, do tog mesta su stigli, a nijedan pas ih nije primetio. Tamo je Lobo sa oštrim nožem počeo da seče rupu u gustom trnju ograde. To nije bilo lako, i išlo je neobično sporo. Iako je on bio jači, morao ga je Tolo zamenjivati nekoliko puta, dok rupa nije bila toliko velika, da se kroz nju mogao provući čovek vitkog stasa.

115 Kad su dospeli u unutrašnjost seribe, morali su da budu dva puta pažljiviji. Prvo su ostali nepomično ležeći, da bi osluškivali. Nisu čuli nikakav sumnjivi šum. Neko goveče je frktalo napolju u toru, a iz daljine se čulo potmulo omu-omu neke hijene. U samoj seribi je međutim vladala potpuna tišina. — Sad možemo, — reče Tolo — daj meni nož. — Zašto tebi? — Zato što hoću ja da ga probodem. — Nećeš ti, to će Lobo da uradi, on je jači. — Ali ti ne bi želeo da on bude ubijen! — Ti si rekao da on ipak treba da umre, i onda je svejedno od čije će ruke umreti. A ako šeh na nebu treba za to da se ljuti, onda će on pre oprostiti Lobu nego tebi, jer Lobo veruje u njega tek od danas, a ti veruješ već duže vremena. Samo ostani tu i čekaj dok se ja ne vratim! — Zar ćeš sam da ideš? To Tolo neće da dozvoli. On će te pratiti do kolibe da bi ti pomogao, ako se desi kakvo zlo! — Onda pođi, jer imaš pravo! Put su tačno znali. Većina ljudi su spavali po svojim kolibama; mnogi su spavali i ispred koliba, ali ih je piće tako ošamutilo, da su ipak svi čvrsto spavali i nisu se budili. Kad su prišli kolibi Abd el Mota, oko nje je spavalo bar osam do deset stražara. Pomoćnik glavnog komandanta nije imao poverenja u crne vojnike, pa je imao običaj da preko noći postavi oko svoje kolibe belce najamnike. Ali i oni su spavali dubokim snom. — Lezi sad tu i čekaj — prošaputa Lobo. — Nije teško proći između njih. Arabljanin je potpuno sam u kolibi. Mora da je i on pio. Jedan zamah i Lobo će biti opet pored tebe. On je to govorio sa izvesnim pouzdanjem, koje je malo nemirno zvučalo. Posao će mu svakako biti teži nego što je on mislio, iako je mogao, ali nije hteo da uoči teškoće. Sa nožem u ruci, provuče se on kao zmija između dvojice koji su spavali. Već je bio stigao do ulaza i pružio ruku da makne ispletenu trsku koja je služila umesto vrata, kad se začu glasno režanje iza njegovih leđa. Trgao je ruku, ali je neočekivani neprijatelj, umesto da se umiri, počeo besno da laje, i oborivši trsku izleteo iz kolibe. To je bio jedan od onih velikih Šiluk-

116 pasa, koje lovci robova rado kupuju da bi ih dresirali protiv crnaca. On se baci na Loba. Ovaj, iako po godinama još nije bio pravi čovek, ipak je bio vrlo snažan. Jednim hitrim pokretom se izmakao psu, ščepao ga levom rukom za vrat, podigao u vis, i desnom rukom mu, izvanrednom brzinom zabio nož nekoliko puta u grudi. Pas glasno zaurla i stropošta se. Sa sviju strana zalajaše i ostali psi. Ljudi se razbudiše. Poskakali su i oni belci koji su spavali oko koliba. Hteli su da se bace na Loba kome sad više nije bilo moguće da izvrši svoju krvavu nameru. Bar dvadeset ruku se pružilo za njim; bio je opkoljen; udarao je i gurao da bi se progurao. U tome sigurno ne bi uspeo da mu Tolo nije pomogao. On je priskočio i počeo tako da šiba bičem po onima koji su navalili na njegovog druga, da su se odmah razmakli. To ih je sasvim iznenadilo. Taj bič je bio od kože nilskog konja i predstavlja tako strašno oružje, da može i kosti na lobanji da smrvi. Tu priliku su oba crnca iskoristili i u velikim skokovima požurili otvoru u ogradi, da bi kroz njega umakli na slobodu. Jedan od onih koji su spavali, i koji su hteli da uhvate Loba bio je podoficir, čovek koji je bio naviknut da komanduje, i koji je bolje znao da se snađe nego ostali. Povikao je nadvikujući larmu; — Ko su ta dvojica? Je li im ko video lice? — Lobo i Tolo, dva Belanda — odgovori neko iz gomile. — Znači da su pobegli sa nokera i uvukli se u seribu još pre nego što su kapije bile zatvorene, da bi ubili Abd el Mota. Oni su još s ove strane ograde. Brže na vratnice, a tamo pazite da ubice ne bi mogle umaći! Pozovite odmah ovamo sve pse koji će nam pronaći trag begunaca! Izvršujući ovu zapovest, svi potrčaše ka ulazima. Naravno i Abd el Mot se bio probudio. Izašao je iz kolibe da vidi zašto je tolika galama. On se saglasio sa naređenjem podoficira, pa se zato svi stanovnici seribe iskupiše na ulazima, a oba crnca su nesmetano mogli da se dovuku do rupe. Lobo je hteo brzo da se provuče i da beži napolje u slobodu; ali ga je zadržao lukavi Tolo i rekao: — Stoj! Čekaj! Zar ne čuješ da dozivaju pse, zvižde za njima? Ako sad iziđemo, srešćemo se sa tim životinjama, koje nam možda neće ništa učiniti, ali će nas odati. Moramo da pričekamo dok svi psi ne uđu.

117

118 Lobo je uvideo da je to tačno i zastao. Obojica su čuli kako je više pasa protrčalo pored njihove rupe u pravcu najbližeg ulaza. Tamo je Abd el Mot komandovao: — Povežite ih za uže, da bi nas mogli voditi! Dovedite ih do moje kolibe, na trag crnaca. — Sad je vreme — prošapta Tolo. — Brzo napolje, pa beži! — Psi će pronaći ovu rupu — šaputao je Lobo — dovešće gonioce na naš trag. Kad bi mogli da jašemo, onda naše noge ne bi dodirivale zemlju, pa bi nam psi izgubili trag. — Nemoguće je da jašemo! — Kako to? Pa napolju u toru ima i konja i kamila. — Ali i straže ima tamo. Ti ljudi su čuli larmu pa će biti vrlo obazrivi. — Da ih napadnemo! — Ne, suviše ih je mnogo za nas dvojicu, a mi imamo samo jedan nož. Čak ako bi i uspeli da ih savladamo, izgubili bi toliko vremena, da bi nas psi stigli pre nego što se dočepamo konja. Moramo da trčimo. Ispuzali su napolje i otrčali pomrčini u susret u pravcu svoga zavičaja, prošavši pored obora sa stokom. Rupa u ogradi nije bila tako lako pronađena, kao što su begunci mislili. Više od dvadeset pasa je bilo privedeno kolibi Abd el Mota. Tamo je bilo toliko mnogo tragova, a sad su i novi ostajali, da je za pse bilo sasvim nemoguće da pronađu pravi trag. Osim toga, psi uopšte nisu razumevali o čemu se radi. Gurali su im njuške na zemlju, ali im nisu mogli objasniti šta se od njih traži. Njuškali su ovamo tamo po zemlji i kretali u najrazličitije pravce. — To ne ide ovako — reče Abd el Mot. — Oni i ne znaju šta treba da traže. To im moramo nekako pokazati. — Ne može se to pokazati — reče jedan stari čauš, koji komanduje stotinom. — Pokazati nešto što i sami niti vidimo niti znamo, to je nemoguće. — Brada ti je bela, ali su ti misli crne — odgovori glavni zapovednik. — Crnci su pobegli sa broda, i tamo je pravo mesto gde

119 treba da pokažemo psima šta hoćemo. Ja ću lično da odem i da povedem samo svog psa; on je bolji od svih ostalih. Dajte čamac na vodu, ali ne tamo gde su možda crnci prošli kad su dolazili ovamo! Inače ćete pokvariti tragove svojim logama. Ja ću da vas vodim. Poveo je svog psa za povodac i uputio se glavnom ulazu gde je stojao čamac. Šest ljudi je ponelo čamac na leđima i pošlo za njim. Izabrao je jednu usku stazu koja je kroz šumu vodila ka vodi iznad one, koja je išla pravo ka brodu. Kad su stigli do vode, spustili su čamac u nju. Abd el Mot je ušao sa svojim psom, a pored njega još dva čoveka koji su imali da veslaju. Ostali su mogli da se vrate. Pošto su prišli uz noker, lovac robova se popeo na palubu a psa su mu izneli na ruke. Veslači nisu smeli da kroče na brod, da ne bi izmešali tragove, Dobro dresiran pas je ostao uz svog gospodara dok je ovaj razgledao palubu na jasnoj svetlosti zvezda. Živog čoveka nije mogao da vidi. Abd el Mog doviknu stražara po imenu, ali ne dobi nikakav odgovor. Zatim je zvao obojicu crnaca, ali isto tako uzalud. Pas načulji uši, podiže glavu prema svom gospodaru i izduva vazduh kroz nos uz tiho zviždanje. — Ti nešto znaš, nešto si čuo? Hajde! — Abd el Mot je poterao psa popuštajući mu vođicu. Životinja ga odvuče u donji prostor pod palubom, gde je ležao stražar. Arabljanin se saže da ga opipa, izvadio mu je klube iz usta, ali ga nije razvezivao. — Ko te je savladao i doveo ovamo? — upita on glasom koji je drhtao od besa. — Crnci. Aman, aman! (milost, milost). — A gde su? — Sigurno su pobegli. Šta ja mogu? Napali su me s leđa kad se nisam nadao. Oprosti mi! On je poznavao strogost svoga pretpostavljenoga; glas mu je drhtao od straha. Abd el Mot nije odgovorio, a nije više ništa ni pitao. Podigao je vezanog čoveka na rame i izneo ga na palubu. — Oprosti mi za ime Alaha i proroka! — vikao je stražar, koji je po ponašanju vođe naslućivao šta ovaj namerava.

120 — Neka ti Alah i prorok budu milostivi, ja nemam ništa protiv toga — odgovori Abd el Mot — ali mene ne treba da moliš za oproštaj. Ko ne sluša moje zapovesti i zanemari svoju dužnost, taj mi nije potreban. Zato što si pustio robove da odu sa palube, poći ćeš i ti njihovim tragom! Čovek se uzalud koprcao u Arabljaninovim rukama, da bi se oteo. Preklinjao je u samrtničkom strahu sa kreštavim glasom: — Budi milostiv, gospodaru, jer ćeš i ti jednog dana tražiti milost od Boga! — Kušuj, pseto, i putuj u pakao! Bacio ga je sa broda u vodu i sagao se da vidi kako ga nestaje. Posle nekoliko trenutaka se po novo pojavio i, pljujući vodu iz usta, vikao: — Alah jilanak kulu abadeli — Bog te prokleo za sva vremena! — A onda ga je brzo opet nestalo. — Putuj mi zdravo, pseto jedno, — podrugljivo mu se smejao Arabljanin. Video je u vodi dve brazde, koje su se kao munja približavale mestu gde je nesrećnik ponovo utonuo. To su bili tragovi krokodila čiju je pažnju privukao pad tela u vodu. Obadva su istovremeno raščepili čeljusti za njim. — Čuo se samo strahovit vrisak i proždrljiva čudovišta nestadoše pod vodom sa rastrgnutim telom čoveka. A gore, na palubi, gunđalo je još veće čudovište: — Ko ne sluša moje zapovesti, taj mora da umre. A sad u poteru po tragu! Odveo je psa na ono mesto gde su crnci radili, pritisnuo mu glavu na pod i zapovedio — Dauvir fatiš — traži, uhvati. Pas je njuškao po podu, podigao glavu i udahnuo vazduh, pa zalajao kratko i oštro. — Imaš li ga? Onda hajde! Pošao je za njim prema ivici broda, sam ga spustio u čamac pa i on skočio za njim, a onda je zapovedio veslačima da voze pravo prema obali, tamo gde vodi glavni put, koji su maločas obišli.

121 Obojica potčinjenih su bili svedoci smrti svoga druga, no ipak ga ni najmanje nisu sažaljevali. Takav način kažnjavanja vojnika za njih je bio već sasvim obična stvar. Kad su izišli na obalu, Abd el Mot čvrsto uhvati vođicu psa i pusti ga da traži. Već posle nekoliko trenutaka odjeknu onaj lavež, koji znači da je našao trag i pas jurnu svom snagom napred. — Sad smo našli početak — reče Arabljanin. — Ovo je odličan pas i neće izgubiti trag. Završetak će biti smrt obojice momaka. Pas je tako snažno vukao, da je njegov gazda morao svom snagom da Drži vođicu, da mu je ne bi istrgao. Skoro u kasu je istrčao uz strmu obalu, zatim kroz uzanu šumu i pravo na ono mesto gde je bio otvor u ogradi. Pas je prvo hteo da prođe unutra, ali se predomislio, okrenuo, glasno zalajao i tako trgao za vođicu da su ga jedva zadržali. Jurnuo je pravo u polje u pravcu kojim su crnci pobegli. U seribi su već sve vatre ponovo rasplamtele, te je otvor bio tako osvetljen da se mogao jasno videti. — Ovuda su se uvukli! — reče Abd el Mot — i tu su se ponovo i izvukli. Dok smo mi tražili oni su odmakli, ali to im neće koristiti. Otišao je prema glavnom ulazu gde je jedva držao psa, jer je ovaj hteo u poteru za beguncima. Tamo su se bili iskupili svi stanovnici seribe. Saopštio im je rezultat svoga istraživanja i zapovedio podoficirima da iziđu napred da bi primili njegove zapovesti. — Gospodaru — reče već pomenuti stari narednik — tvoja volja mora biti naša volja i mi ne smemo da se usuđujemo da ti ma šta propisujemo; ali ja mislim da sa psima treba odmah da krene onoliko ljudi koliko ima konja, da bi crnce brže stigli. Ako se ne budemo toliko požurili, onda će oni možda da umaknu, i da stignu u Ombulu pa da tamo izveste ljude o našem pripremljenom napadu. — Tvojoj starosti ću oprostiti što se usuđuješ da mi praviš predloge, — odgovori Abd el Mot oštrim tonom — a drugi put čekaj dok te pitam! Ono sa jahačima sam ja već odlučio, još pre nego što si ti i mogao da se setiš. Ali misliš li ti da ću im narediti da se vrate ovamo, kad budu uhvatili crnce? Onda bi ponovo morali da krenemo; a konje, koji su nam toliko dragoceni, ne smemo mnogo

122 da naprežemo. Gasuah je rešena stvar i da li će se početi sad odmah ili tek sutra ujutru, to neka vam bude svejedno. U hvatanju crnaca hoću i ja lično da učestvujem. Ali moje prisustvo je isto tako potrebno i kad odavde krene pohod. Prema tome, k oružju! Za jedan sat mora svaki biti spreman za polazak. A ti, zato što si mi hteo propisivati uputstva, bićeš kažnjen na taj način, što nećeš učestvovati u pohodu, već ćeš ostati ovde kao komandir odreda od četrdeset ljudi, koje ću odrediti da ostanu i da čuvaju seribu. Za jednog lovca robova, a pogotovu njihovog narednika, veće kazne nije moglo biti. Naravno da mora da ostane jedan odred da čuva seribu kad se krene u gasuah. Ti ljudi, istina, dobiju izvesnu platu, ali im se uskraćuje mogućnost da se obogate prilikom prepada na određeno selo. Zbog toga niko ne želi da ostane, te je običaj da kocka određuje, i to ne samo obične vojnike već i vođe. U ovom slučaju je narednik imao da se odrekne toga da ga kocka odredi. On je to smatrao za nepravdu. Držao je da mu njegova starost, veliko iskustvo, i rang dozvoljavaju da iznese svoje mišljenje, koje nije ni bilo u suprotnosti sa mišljenjem njegovog pretpostavljenog. Zbog toga je kazao, ali ipak sasvim mirnim tonom: — Gospodaru, ja ti kažem, a Alah mi je svedok, da te nisam hteo uvrediti. Ne osećam nikakvu krivicu i nisam zaslužio tu kaznu. Ti me ne možeš naterati da crvenim, zato što ćeš me ponižavati pred stotinom koji su mi potčinjeni! — Ćuti! — prodra se Abd el Mot na njega. — Zar si zaboravio na zakone koji propisuju kako se radi i živi u jednoj seribi? Mogu da te ubijem čim mi protivurečiš! — Ti to nećeš učiniti, jer znaš da sam najiskusniji i najodvažniji od svih tvojih ljudi. Mojom smrću ćeš sam sebe lišiti najpotrebnijeg čoveka u seribi, što bi bilo šteta za sve nas. A ti ne znaš šta će na to da kaže Abu el Mot, prvi zapovednik. Govorio je, istina, skromnim tonom, ali ipak sa izvesnim samopouzdanjem. U sebi je Abd el Mot priznavao istinitost ovih reči, ali je smatrao da nije preporučljivo trpeti ih. Zato je odgovorio: — Ne moram baš da te ubijem, ali te mogu kazniti tako, da nam ne smeš uskratiti svoje usluge. Od ovoga trenutka ti više nisi čauš, već običan vojnik, i kao takav ćeš ostati u zatvoru u seribi. A sad

123 neka kocka odluči, koji će od podoficira ostati ovde kao komandir za vreme našeg odsustva. Zbog ove osude je stari narednik izgubio onu mirnoću koju je dotle bio sačuvao. — Šta? — povika on ljutito. — Ja da budem običan asker i to u zatvoru? To Alah sigurno neće dozvoliti! Ima ovde još ljudi koji su na mojoj strani i koji me neće napustiti! Bacio je oko sebe jedan pogled pun gordosti i podstreka. Moglo se čuti tiho gunđanje iz koga se dalo zaključiti da mnogi odobravaju njegove reči. Na to je Abd el Mot izvadio svoja oba pištolja, otkočio ih i zapretio: — Ko god se usudi da mi se usprotivi, dobiće metak u glavu! Ne zaboravite da, ako padne jedan čauš, drugi se unapređuje za njim. Zar ćete dozvoliti da vam izmakne ta prilika? Treba li da bacim u okove i one među vama koji žele da mu pomažu? Uzmite mu sablju i pištolj i vežite ga! — Mene razoružati i vezati? — vikao je čauš. — Radije ću da umrem. Evo ti pa pucaj ako... Zastao je, bio je izvadio sablju iz kanije i preteći mahao, ali izgleda da mu je najedared palo nešto drugo na pamet. Spustio je sečivo, i prešao lagano levom rukom preko bradatog lica, možda zato da se na njemu ne bi video novi izraz, i produžio poniznim tonom: — Oprosti, gospodaru! Ti imaš pravo, jer si ti pretpostavljeni, a ja imam da slušam. Učini me i običnim vojnikom, ako hoćeš! Ja ću se uskoro toliko odlikovati da ću biti opet unapređen, Alah je veliki i najbolje zna šta treba da se desi. U ovim poslednjim rečima krila se izvesna pretnja koju Abd el Mot nije primećivao. On lično skide čaušu oružje i reče: — Zahvali svojoj starosti i mojoj milosti što primam tvoju predaju! Ti si na mene potrgao sablju, te zato zaslužuješ smrt. A ipak ću ti oprostiti. Poklanjam ti život, a ostalo neka bude kao što sam rekao. Vodite ga u zatvor i postavite tamo stražare, da ne bi mogao pobeći! Ova naredba je bila upućena dvojici podoficira koji su odmah izvršili zapovest. Uhvatili su čauša jedan s jedne drugi s druge

124 strane i poveli ga, čemu se on nije protivio. Nada na unapređenje imala je svoga dejstva kod tih ljudi. Sada su se svi uputili prema zapovednikovoj kolibi, gde je imala da se vuče kocka uz priziv proroka i svetih kalifa. Onih pedeset ljudi i jedan podoficir, koji su time bili pogođeni, predadoše se svojoj sudbini bez reči, ali sa skrivenim besom. Ostali su se spremali za polazak, pošto im je prethodno fakir savetovao; — Svaki verni musliman kreće na put uvek u vreme svete asre. Ali pošto je Alah blagoizvoleo da nam dozvoli polazak već u rano jutro, nećemo mu zgrešiti ako krenemo već kroz jedan sat pošto je ponoć već prošla, a i jutro nailazi. Slava i hvala njegovom imenu. U nameravanoj pljački je imalo da učestvuje mnogo više od četiri stotine ljudi, koji su imali da se podele u dva odreda. Prvi je bio sastavljen od onih ljudi koji su imali da pojašu sve konje, koliko ih je bilo. Njemu je trebalo da padne u dužnost da ode napred i da uhvati oba crnca, pa da sačeka drugi odred koji će delimično jahati na volovima, a delimično ići peške. Ovi volovi su bili vrlo otporni prema tamošnjoj klimi. Prvim odredom je komandovao sam Abd el Mot. Vođstvo drugog odreda je imao da preduzme onaj podoficir koji je bio unapređen na mesto raščinjenog narednika. Posle jednog sata su oba odreda stajala pred seribom, a pred njima zastavnik sa svetom barakhom u ruci. Ma kako da je nečovečan cilj jedne gasuah, ipak se ona nikad ne preduzima, a da se prethodno ne moli Bog za zaštitu i blagoslov; to je potpuno slično onoj molitvi koju su ranije glasno upućivali Bogu stanovnici pojedinih primorskih gradova za „blagoslovenom obalom“. Fakir, koji je u isto vreme služio i kao onaj koji vodi „račune“, izišao je napred i stao pored zastavnika, podigao obe ruke u vis, i glasno uzviknuo; — Pomozi nam, Bože, i dodeli nam svoj blagoslov. Ove reči je složno ponovila cela gomila. Fakir je onda produžio; — Blagoslovi nas, o blagosloveni i besmrtni! I ove reči su ponovili svi prisutni. Prva molba je bila upućena Bogu, a druga proroku Muhamedu. Onda su sledovale reči koje stoje napisane ispred molitve u svakoj suri: „u ime svemilostivog Boga“.

125 Zatim su očitali prvu suru korana, svetu fathu, za kojom je sledovala sto trideset šesta sura, koju je Muhamed nazvao „srce korana“; i koju od onda svaki musliman tako naziva. Ona se čita kad god postoje izgledi za izvesnu opasnost, a i samrtnicima u poslednjem trenutku. Ona je priličio duga. Na kraju se u njoj kaže: „Nevernik poriče vaskrsnuće; umesto Boga gleda u slike i zaboravlja da on ima svoga tvorca. On kaže: „ko će kostima ponovo dati život, kad je od njih već postao sitan prah?“ Ali mu mi odgovaramo: „Onaj će ih ponovo oživeti ko im je i prvi put dao život“. Zar onaj koji je stvorio nebo i zemlju, da nije u stanju ponovo da oživi mrtvoga? Nesumnjivo, jer je on sveznajući tvorac. Kad on nešto zaželi, i kaže „neka bude“, onda je to njegova naredba, i to odmah i bude. Zato neka je slava i hvala onome u čijim rukama je gospodarenje svim stvarima. K njemu ćete se jedared ponovo vratiti“! Trajalo je dosta dugo dok je fakir izgovorio tu suru i dok su je ostali ponovili. Kad su i poslednje reči odjeknule, istok je zasvetleo i pojavili su se prvi sunčevi zraci. Sad se nije smelo krenuti pre nego što se očita i jutarnja molitva, el Fagr, koja je propisana za Izlazak sunca. Tek posle i te molitve digli su se sa kolena da bi krenuli. Prvo je Abd el Mot sa svojim ljudima pojahao konje. On je jahao napred, a njegov pas, koji je ponovo uhvatio trag, bio je vezan dugim užetom za sedlo. Jahači poleteše prema jugu kao oluja. Drugi odred je išao lagano za njima sa zastavnikom na čelu, koji je sad nosio svetu barakhu zavijenu u nekakav omotač. Od posade su se oprostili jednim plotunom koji je i posada ponovila. Ovi plotuni se uvek izvode sa bojevim mecima, kao što se i trupe, kad se usput sastanu, uvek pozdravljaju pucanjem sa ubojnim mecima. Takvi plotuni su u stvari samo bacanje municije, koje ne može da se izbegne, jer to običaji zahtevaju. Posada je ostala ispred ograde sve dok su se još mogli da vide oni koji odlaze. U njoj nije bilo prijatno raspoloženje. Izmakla im je jedna pljačka kojoj su se nadali. Ta pomisao ih je toliko obuzimala da nisu bili svesni toga, da su bili oslobođeni napora na maršu i opasnosti u borbi. U seribi je sada bilo posla više nego dosta. Što je dosad radilo njih pet stotina, sad je moralo da svrši pedesetorica. A i opasnost je pretila u svako doba, jer su okolni narodi često

126 napadali na seribu, čim njeni stanovnici odu u lov na robove. Bilo je dakle više nego dvostruko i posla i predostrožnosti. Zbog toga nije ni bilo čudo što se ovde onde omakne poneka glasna ljutita reč protiv nepravednosti sudbine i protiv suviše velike strogosti zapovednikove. On je bio samo zamenik pravog gospodara Abu el Mota, a ponašao se u njegovom odsustvu kao da ima veću vlast nego što mu je u stvari pripadala. Zbog toga, ne samo da su ga se bojali, nego, što je mnogo gore, nisu ga ni voleli, a većina ga je i mrzela. Stari narednik je međutim bolje umeo da postupa sa ljudima, kroz čije činove je i sam nekad prošao. On je bio strog, ali ne i svirep; polagao je na svoje dostojanstvo, a ipak se nije suviše uzdizao. Zato je bio omiljen i zato su se ljudi i usudili da mumlaju kad je trebalo da bude zatvoren. Podoficir, koji je ostao kao komandir posade, jasno je uočio raspoloženje svojih ljudi; čuo je i njihove poluglasne reči, ali im to nije zamerao. I on sam je bio vrlo ljut. Stari narednik je prema njemu uvek postupao prijateljski, zbog toga je i saosećao njegovo stanje. On je bio miran kad je stari bio ponižen, jer se nadao da će biti unapređen na njegovo mesto. Ali to mu se nije ispunilo. Abd el Mot je izabrao drugoga, iako je on mislio da na to ima najveće pravo. Nije ni čudo što je sada bio dvostruko nezadovoljan, i što se slagao sa mišljenjima svojih potčinjenih, iako to nije smeo da izrazi. Morao je da ćuti, ali je odlučio da svojoj mržnji prema Abd el Motu da oduške na taj način, što će sa narednikom da postupa kolikogod može bolje i što će mu, prema mogućnostima, olakšati zatvor. Naredio je da se ispeče kisra i da se uhvate ribe na reci, pa da se ispeku. Svaki je od toga jela dobio svoj deo. Zatim je uzeo jedno dobro sledovanje i uputio se prema kolibi koja je služila kao zatvor. Ona se nije sastojala od jakih zidova koji će onemogućiti zatvorenika da pobegne; o ne! stvar je bila mnogo prostije rešena na taj način, što je bila iskopana jedna rupa dva puta dublja nego što je čovek visok, i u nju se spuštao zatvorenik. Iznad te rupe je bio krov od trske, koji nije služio za to da olakša zatvorenicima izdržavanje kazne pod upravnim vrelim zracima sunca, već iz obzira prema straži koja je imala da pazi na uhapšene. Pošto ta rupa nikad nije bila čišćena, svako zadržavanje u njoj je bilo odvratno i nedostojno čoveka.

127 Sada se narednik nalazio sam u dubini. Kad je naišao podoficir, stražar se učtivo sklonio u stranu. — Evo nosim ti jelo, — doviknu mu podoficir saginjući se preko rupe. — Kisra i pržene ribe, što inače nijedan zatvorenik ne dobija. Docnije ću da naredim da se napravi merisa, pa ćeš i ti da dobiješ pun lonac. Narednik je stajao do kolena u izmetu koji se raspadao. — Neka te Alah nagradi, ali ja nisam gladan — odgovori on. — Onda uzmi pa sačuvaj! — Gde da ga čuvam? Zar je ovo mesto gde se hrana može da čuva? — Za tu svrhu svakako nije ova rupa predviđena. Hoćeš li da ti zavijem ovo jelo u neko ćebe? — Možeš. Znam ja tebe. Alah ti je dao dobro i zahvalno srce. Jesam li ikad strogo postupao s tobom? Možeš li da mi prebaciš da sam te ikad uvredio ili zanemario? — Nisi nikad. — Onda ćeš zaslužiti blagoslov od proroka ako mi ukažeš jednu milost! Izvuci me i dozvoli mi da jedem gore zajedno s tobom. A posle možeš opet da me vratiš dole. — To ne smem! — Ko ti može zabraniti? Sad si ti gospodar seribe. Ili možda misliš da ne smeš da radiš šta ti se prohte? Buluk je bio dirnut u svoju čast, zato je odgovorio: — Ja sam zapovednik. Što ja zaželim to se mora ispuniti. Ali to je suviše opasno. Ti mi lako možeš pobeći. — Pobeći? Pa to je sasvim nemoguće. Nemam oružja; možeš me odmah ubiti. A tvojih pedeset ljudi će svakako biti dovoljno da me spreče u bekstvu. — To je istina, — odvrati buluk zamišljeno. — Osim toga, ne smeš da zaboraviš da ja neću ovde večito da ostanem. Abu el Mot će umeti da ceni moje zasluge, a kad se on vrati, ja ću opet vrlo brzo biti narednik. — To i ja mislim — priznade podoficir iskreno.

128 — Tada ću moći da ti se odužim ako mi sada zatočenje malo olakšaš. — Dobro. Reskiraću. Ali svoju dužnost moram da izvršim, i ti mi ne smeš zameriti što ću da zapovedim stražaru da te odmah ubije, samo ako mrdneš više nego dva koraka od rupe. — Ako, to je tvoja dužnost i ti ispravno postupaš ako je ispunjavaš. Dok je buluk prišao stražaru da mu izda pomenutu naredbu, narednik je dole gladio svoju bradu i zadovoljno mrmljao: — To je bila samo proba i on ju je izdržao. Alah će mu otvoriti oči da pristane i na moje dalje predloge. Ja se više neću vratiti u ovu rupu, a taj Abd el Mot, neka ga Alah smoždi, neće više ponižavati nijednog narednika ni običnog vojnika. Sad se opet pojavi gore buluk zajedno sa stražarem. Pustili su konopac po kome se čauš izvukao napolje. Čim je izišao, odmah je seo uz jelo i počeo da jede. Stražar se namerno toliko udaljio da ne bi mogao da čuje razgovor, ali je držao pušku na gotovs. Podoficir je seo prema uhapšenome i sa zadovoljstvom gledao, kako mu prija jelo. — Doklegod ja ovde zapovedam — reče on — ti ćeš uvek imati toliko i tako dobro da jedeš kao i dosad. Nadam se da ćeš mi za to biti zahvalan. — Biću svakako. Znam i da ću umeti da ti budem zahvalan, jer ću docnije i ja da budem gospodar jedne velike seribe, pa ću da preduzimam unosne pohode na robove. — Ti? — upita buluk začuđeno. — Da, ja — potvrdi narednik. — Imaš li novaca za to? — Novaca? Zar za to treba novaca? — Još kako. Mnogo novaca i veliko imanje treba za to; kao što ima Abu el Mot. — Hm. Misliš li ti da je on to imanje uvek imao? — To ja ne znam. — Ali ja znam. Ja njega služim dva puta duže nego ti, i znam svu njegovu prošlost.

129 — Znači da si ti jedini, jer niko ne zna šta je on bio ranije i odakle je poreklom. — On je Homr-Arabljanin, a bio je vrlo siromašan. Služio je jednog lovca robova kao običan vojnik, pa je vremenom postao čauš, isto tako kao i ja sad ovde. To nije bila istina, ali je bilo u starčevom programu da sa tom izmišljenom pričom pridobije buluka. — Bio je siromah, veliš? — upita ovaj. — I to u početku samo buluk i čauš, baš kao ja i ti? Ali kako je onda došao do ove velike seribe? — Na jedan vrlo prost i lak način. Jednom ga je njegov gospodar strašno uvredio, te se zakleo da će mu se osvetiti. Kad je docnije njegov gospodar jednom prilikom krenuo u gasuah, dogodi se da baš Abu el Mot ostane kao komandir odreda koji čuva seribu. — Kao sad ja? — Jest, ali ti nećeš imati toliko pameti da pokažeš mudrost koju su tada izveli Abu el Mot i njegov buluk. — Zar je imao i jednog buluka sa sobom? — Sigurno! Pa i ti ga znaš. — Ja? Ništa ja ne znam. — Ah, dabome. Sasvim sam zaboravio da ti uopšte ne znaš tu priču. Njegov tadašnji buluk je i danas sa njim, i to kao zamenik vrhovnog zapovednika. — Da nije Abd el Mot? — Jest. Obojica su onda izveli jednu stvar koja ih je obogatila. — Pa šta su radili? — Nešto, što uostalom može da uradi svaki podoficir, koji je ostavljen i koji mora da prežali plen. Čekali su dok im gospodar nije otišao, a onda su opljačkali seribu, porušili je i zapalili, pa došli ovamo na jug sa svom stokom i stvarima koje su se mogle poneti. Ovde su osnovali ovu seribu i počeli posao za svoj sopstveni račun. — Alah ’l Alah! ja sam izgubio pamet! — povika buluk i zinu od čuda razrogačivši oči. — To je za tebe vrlo žalosno — primeti čauš. — Ako nemaš razuma onda nikad nećeš biti bogat.

130 — Ja — bogat? — Alah je svemoćan; njemu je sve moguće, i koga bude on želeo da usreći svojom milošću, taj treba samo da se prihvati. — Treba li ja da prihvatim? — Naravno! Nikad više ti se neće ukazati ovakva prilika, da se brzo obogatiš. Kao podoficir, ovaj buluk je do sada ispunjavao svoje dužnosti na opšte zadovoljstvo; ali neke sjajne duhovne sposobnosti nije imao. Sedeo je pred čaušem kao oduzet, i gledao ga skoro izbezumljenim pogledom. — Alah akbar — izusti najzad lagano. — Da li sam dobro čuo? Ja treba da uradim isto onako kao što su njih dvojica uradili? — Ne ti sam, već ja i ti. — To se ne može ni zamisliti! — Onda se potrudi da shvatiš! Ali nemoj da gubiš dragoceno vreme. Abu el Mot može da se vrati svakog trenutka. A onda će biti dockan, i nikad više ti se neće pružiti prilika. — Da li ti zaista ozbiljno govoriš? — Kunem ti se Alahom i prorokom, da se ne šalim. — I ti misliš da se to zbilja može da izvede? — Dabome, jer su Abu el Mot i njegov buluk isto tako mogli da izvedu. Pomisli samo na sve ono što se ovde nalazi. Na oružje i municiju, na odela i sprave, na robu za trgovinu i na zalihe koje, ako bi hteli da kupimo, morali bi deset puta skuplje da ih platimo nego što vrede. Pa pomisli onda na goveda koja moramo da čuvamo! Promisli samo koliko to sve vredi! Znaš li koliko samo slonove kosti možemo da dobijemo od crnaca za jednu kravu? — A, to već znam. A za to isto bi opet u Čartumu dobili trideset i više krava. — Ovde imamo preko tri stotine govedi. Ako uradimo ono što su nekad uradili Abu el Mot i Abd el Mot, onda ćemo iz jednog poteza postati bogati ljudi. Razmisli! U ovakvim slučajevima ne sme da se gubi vreme.

131 Buluk se uhvatio obema rukama za glavu. Pipao je svoj nos, grudi, kolena, da bi se uverio da li je zaista živ i budan, pa najzad uzviknu: — Neka me Alah blagoslovi svojim videlom! Moja duša se teško može da snađe u ovako ogromnoj stvari. Moram da joj pomognem. — Kako? — Idem Da uzmem duvana za svoju lulu. — I ja imam čibuk, evo visi mi o vratu, ali nemam duvana. — Doneću malo i za tebe. Ustao je i žurno otišao. Kad je već bio prilično daleko, setio se na svoju dužnost. Stao je, okrenuo se i doviknuo: — Obećao si mi da nećeš bežati. Je li tako? — Neću, ne brini! — odgovorio je čauš. — Ne zaboravi da bi te sigurno pogodio stražarev metak, jer si uhapšenik. — Ja držim svoju reč! Ali ti ne govori nikome šta si od mene čuo. — Neću. Niko mi ne bi ni verovao! Produžio je, a čauš se nije mrdnuo s mesta. Već je bio pojeo kisru i ribe. Sad je sa zadovoljstvom gladio obema rukama svoju sedu bradu, i sa uživanjem šaputao nešto tiho, sam za sebe. Buluk se uskoro vratio. U ruci je nosio svoju duvankesu na kojoj se videlo da nije uzeo mnogo duvana. U seribama je duvan skupa stvar. Ipak je pružio i čaušu, čim je seo i napunio svoju lulu. Ovaj je prihvatio i uzeo u prste duvan, koji je bio istucan u prah i pomešan sa malo pravog lista od duvana. Protrljao ga je među prste i uz jednu lukavo nameštenu grimasu žaljenja počeo da puni svoju lulu govoreći: — Čiji je ovo duvan? — Moj — odgovori buluk začuđeno. — Otkuda ti? — Pa ovde sam ga kupio, otkuda bi mi bio. — Onda malopre nisi pogrešio kad si rekao da si izgubio pamet! — Kako to — upita buluk krešući čelik da upali lulu.

132 — Zar nemaš neki bolji duvan? — Nemam. — O Alah! pa zar ti nije Abd el Mot predao celu seribu? — Jeste. — I kolibe sa zalihama? — Jest, ali treba da ih sačuvam. Na njima su vrata zatvorena katancima. Iako nijedan prostor za stanovanje nije zatvoren, one kolibe koje služe kao magacini, zatvaraju se drvenim vratima na kojima ima katanaca. — Zar ti nemaš ključeve od tih katanaca? — upita čauš. — Imam. I to su mi predali. — Ko ti onda brani da uđeš tamo gde stoji burad sa finim duvanom, što ga puše samo Abu el Mot i Abd el Mot? Umesto toga, ti se zadovoljavaš sa ovim poslednjim otpacima. Buluk ponovo zinu i gledajući čauša neko vreme ukrućenim pogledom reče: — Ti misliš... — Jest, mislim. — Alah, valah, talah! Dabome da bi bilo lepo kad bih mogao da napunim svoju kesu, a da to docnije ne moram da platim! — Zar samo duvan? Sve možeš da uzmeš, a da ne platiš. Možeš da porušiš svu seribu i da podigneš sebi novu. — Gde? — Na jugu. Gde je roba skuplja, a robovi jevtiniji. — To bi bilo kod Niam-niam crnaca. — Naravno. Tamo se mogu praviti zaista sjajni poslovi. Buluk je počeo da se trlja po rukama, nogama i celom telu. Bilo mu je nešto vrlo nelagodno na duši, a ipak se pritom osećao tako prijatno, kao nikad u celom svom životu. On bi vrlo rado hteo da se obogati, ali posle dužeg razmišljanja priznade iskreno: — Istina je, ako bih poslušao tvoj predlog, mogao bih da postanem vrlo bogat čovek, ali ja nisam dovoljno pametan za to.

133 — Pa tu sam ja! Pomoći ću ti! Uostalom, tako nešto se da naučiti samo od sebe. — Misliš? — Sigurno. Pa ti si već sad vođa cele jedne seribe! Na to se buluk lupi u grudi i uzviknu: — Jest, to jesam. Alaha mi, tako je! Znači, ti misliš... ? — Dabome! Ja sam uveren da ćemo nas dvojica u najkraće vreme postati najčuveniji i najbogatiji lovci robova. — Hteo bih da budem čuven — priznade buluk. — Onda me poslušaj! Ja sam ti pokazao put. A ako još ne znaš kakve ćeš sve koristi imati ako pristaneš na moj predlog, onda ću ti ih pokazati i objasniti. Hajde sa mnom. — Kuda? — upita buluk kad je narednik dostojanstveno ustao. — Da vidiš zalihe. Hoću da ti ih pokažem i da ti izračunam njihovu vrednost. — Dobro! Hajde! — pristade buluk sav radoznao. — Imam ključeve u džepu, pa bih hteo da znam koliko bismo bili bogati. Uhvatio je čauša pod ruku i odveo ga. Stražar se naravno nije usuđivao da puca, jer je sadašnji glavni zapovednik sam poveo svog zatočenika. Od pedeset vojnika neki su bili rastureni u samoj seribi, a neki su radili napolju oko stoke. Nekoliko njih je sa velikim čuđenjem gledalo kako idu buluk i narednik, za koga su zamišljali da je u zatvoru, ali ne rekoše ništa. Bilo im je sasvim pravo što se privremeni zapovednik nije tako strogo držao, kao što bi u stvari trebalo. Tek kad se ovaj sa svojim pratiocem našao pred vratima prve kolibe-magacina, i kad su vrata već bila otvorena, pade mu na pamet šta treba da radi prema uputstvima koja je dobio. — V’Alah! — uzviknu on ljutito — narediću da išibaju ono pseto! — Koga? — upita čauš. — Stražara kod zatvora. — Zašto? — Zato što nije pucao na tebe! Zar mu nisam to naredio! — Ali ti si me sam odveo. Tako je on video da mi ti dozvoljavaš da se udaljim, pa bi baš to bila neposlušnost prema tebi ako bi

134 pucao, i to ne samo neposlušnost, nego buna i ustanak! Zar nisi ti zapovednik! — Svakako da jesam, i ja ne bih nikome savetovao da se diže protivu mene! Dođavola, ja bih tog psa na mrtvo išibao, samo da je pucao u tebe. Sad ulazi, pa mi pokaži stvari čiju vrednost ti bolje poznaješ nego ja. U toj kolibi su se zadržali prilično dugo; iz nje su otišli u ostale kolibe sa stvarima. Kad god je buluk izlazio iz jedne od njih, videlo se da mu je lice sve više zračilo od sreće. Kad je i poslednju zatvorio, uhvati narednika za rame i reče: — A sad mi se zakuni u tvoju bradu da si potpuno uveren u uspeh svoga plana — Kad je video sve bogate zalihe, potpuno se složio sa čaušem. — Kunem se! — odgovori ovaj podižući ruku. — A kad budeš docnije imao jedan milion zlatnika, onda ćeš mi biti zahvalan za ovaj savet što ti ga sad dajem. — Ali mi to ne možemo sami da izvedemo? — Nas dvojica? Ne. Moramo i naše vojnike da pridobijemo za to. To je moja briga. Ja ću već umeti da ih nagovorim. — Ali oni će onda hteti da i njima nešto damo od plena. — Na to nećemo pristati. Svi bi dobili jednake delove, pa onda ne bi imali čime da osnujemo novu seribu. Ko bude hteo da služi kod nas, obećaćemo mu dvostruku platu, a svima ceo plen koji bude doneo Abd el Mot. Na taj način će nama ostati sve što se sada nalazi ovde u Om et Timsah. — Plen koji će doneti Abd el Mot? Kako im to možeš da obećaš, kad ti taj plen i nemaš? — Ali ću ga imati. To ću da mu otmem. — Alah je milostiv! Nije ti on valjda zamutio pamet! — Nije, ne baj se! Moj plan se proteže dalje nego što ti misliš. Poći ćemo Abd el Motu u susret, pa ćemo ga napasti, kad se bude vraćao. Lišio me čina i bacio u zatvor; to mi on mora platiti. — Ali njega prati pet stotina ratnika. — I njima ću obećati dvostruku platu, a osim toga, ponudiću im da zajedno sa naših pedeset vojnika podele između sebe plen koji

135 budu skupili u Ombuli. Tako će svi preći na moju stranu. Ko ne bude hteo, biće ubijen, ili može da beži kud hoće. — Jesi li ti lud? A ako oni budu hteli svi da ostanu verni Abd el Motu, onda smo mi propali. Ima ih deset puta više nego nas. — To ništa ne mari. Ja već znam na koji način ću im prići, a da se ne izložim opasnosti. Glavna stvar je da ništa ne propustimo. Abu el Mot će pridobiti i dovesti mnoge Nuehre. Ako sa njima bude stigao ovamo dok smo mi još tu, onda je gotovo sa našim lepim planom. — Neće on ni biti ostvaren — primetio je buluk. — Zašto? — Zato što je suviše opasan. Ti se usuđuješ da ideš dalje nego šta sam ja mislio. — Onda, odustaješ? — Odustajem. Ja bih vrlo rado hteo da budem bogat, ali uviđam da nam je tu život u opasnosti. Ja u tome neću da učestvujem. — Onda ću ja sam da izvedem svoj plan! — To nikako nije moguće, jer si ti moj zatočenik! — To je istina, ali ja ću da govorim sa tvojim ljudima, i uveren sam da će mi odmah sve odobriti. A onda ćeš ti biti moj zatočenik, ako se budeš prema nama ponašao neprijateljski. — Alah, Alah! — povika uplašeni buluk. — Pa obećao si mi da nećeš bežati! — Pa i držim svoju reč. Nemam ni najmanju želju da bežim, već hoću da odem odavde kao pobednik, kao sopstvenik celokupne imovine, svih stada i svih robova koji se ovde nalaze, i koje ću naravno da povedem. — Ti si užasno odlučan čovek! — Jest, odlučan jesam, i žarko bih želeo da si i ti takav. Sad još imaš vremena. Daj svoj pristanak, pa ćeš biti ortak. A ako odbiješ, onda ćeš biti potisnut i najviše što će ti biti dozvoljeno, to je da pođeš s nama kao običan asker. Ja ne bih hteo da postupam s tobom grubo, ali neću imati kud, ako me ti na to primoravaš. Dakle, odlučuj se brzo!

136 Buluk obori pogled na zemlju za izvesno vreme. Zatim odgovori odlučnim glasom: — E pa dobro! Slažem se s tobom. Uviđam da ću kod tebe i po tvom načinu dalje dospeti nego kod Abd el Mota, kod koga u najboljem slučaju mogu da ostanem to što sam i sad: bedni buluk. Hvataćemo robove, hiljadu robova, pa kad se budemo dovoljno obogatili, odselićemo se u Kairo, tamo ćemo kupiti palate i živeti kao vernici u raju. — Dobro, onda mi daj ključeve! — Zar to mora da bude? — Dabome, jer sad sam ja gospodar od Om et Timsah, a ti si moj podzapovednik. Tako je on dobio ključeve od magacina, i pošao sa bulukom, kome je srce lupalo da iskoči, na ono mesto gde je o jednom kocu visio doboš. Kad se u njega lupa, dobovanje se čuje vrlo daleko. Čim ga čuju, svi pripadnici naselja, čak i straža na polju kod stoke, moraju da se iskupe na zborno mesto u sredini seribe. On je sam lupao u doboš, i za nekoliko minuta se iskupiše svi preostali lovci robova. Mnogo su se začudili kad su pored buluka ugledali uhapšenog čauša. Ali čim je počeo da govori, oni su se čudili sasvim drugim stvarima. Stojao je pred njima bez oružja, bez straha i brige da mu možda odvažni poduhvat neće uspeti. Poznavao je on svoje ljude. Oni su pripadali, kao uostalom i on sam, društvenom i čovečanskom šljamu; bili su bez osećaja, bez savesti, bez vere. Ono što su imali od religije, to su bile samo spoljašnje formalnosti, čije značenje su jedva i poznavali. Imajući za sobom, a i ispred sebe, samo avanturistički život, bili su navikli na svakakve opasnosti, i nisu se nikad plašili od onoga što bi im moglo doneti ma kakve koristi. To su dakle bili ljudi, kojima je najbolje odgovarao narednikov plan. Izložio im je njihov sadašnji beznadežni život; objasnio im svoj plan, koliko je smatrao da je potrebno; pomenuo im preimućstva koja im on mora doneti; obećao im je da će, doklegod budu u njegovoj službi, dobijati dva puta veću platu nego što sad primaju, i najzad im je kazao da Abd el Motu ima da se otme ceo plen i da se razdeli.

137

138 A kad ih je zatim pitao da li su spremni da služe kod njega, oni su sa oduševljenjem pristali. Nijedan jedini se nije izdvojio; nijedan nije čak ni davao utisak da i najmanje sumnja. Jedino što su tražili merisah, da bi ovaj srećni dan mogli da proslave i da se nakrešu. Pre no što im je ma šta odgovorio, tražio je da mu se zakunu. Pošto nije bilo fakira ili koga drugog duhovnika, on je sam doneo iz Abd el Motove kolibe jedan koran, koji je služio za takve prilike, i na koji je svaki imao da stavi desnu ruku. Takva zakletva je njima muslimanima bila toliko sveta, kao da su je podneli pred imamom. Tek sad, pošto su mu potpuno pripadali, odbio je da ispuni njihovu želju za opojnim pićem. Predočio im je da se Abu el Mot može još danas da vrati sa Nuehrima koje je vrbovao za lovce. Uverio ih je da je potrebno odmah prionuti na posao, a obećao im je da će im, kad budu bili dovoljno daleko, dozvoliti ne samo jedan, već više dana veselja. Morali su uvideti da je imao pravo, te su pristali na ono što je neizbežno. Da bi ih na neki način nagradio za to odricanje, podelio im je toliko duvana, da su sa tim omiljenim sredstvom za uživanje bili snabdeveni za nekoliko nedelja unapred. Sad su izneli pred ogradu sve što se moglo da ponese i doveli stoku da je natovare. To je bio dug i težak posao, koga su tek oko podne savladali. Zatim su oko četrdeset robova i robinja tako povezali da su svi bili pričvršćeni za jedan konopac, te je povorka bila spremna za polazak. Onda su upalili kolibe. Zapalili su i noker, kojim je Abu el Mot imao običaj da ide u lov na robove kad bi krenuo rekom. Žarko sunce je toliko prosušilo sav taj materijal, da se požar širio takvom brzinom, da je uskoro dohvatio i glavnu spoljnu ogradu. Moglo se predvideti da će cela seriba u roku od jednog sata biti pretvorena u zažarenu gomilu pepela. Velika jara je poterala ljude i životinje da što pre krenu. Povorka je krenula u istom pravcu prema jugu, kuda je toga dana ujutru otišao gasuah.

139 VII ODBEGLI IZ ROPSTVA Konjanici, kao prvi odred gasuaha, išli su što su brže mogli tragom obojice odbeglih crnaca. Reka je ovde naglo skretala u levo, dakle prema istoku; trag je vodio skoro pravo kao strela u jednu široku, golu i ravnu stepu. Tamo je trava, oprljena od sunca, ležala po zemlji kao rastureno seno. Otisci od nogu crnaca nisu se mogli primetiti na tvrdoj zemlji; ali pas je bio siguran u svoju stvar i nijednog jedinog trenutka nije zastao ni pokolebao se. Prolazili su sati jedan za drugim. Odmicali su sve dalje i dalje a begunci se još nisu mogli videti. Svakako su stalno trčali. To je bio izvanredan podvig, naročito ako se pomisli da su imali samo dva sata preimućstva u vremenu. Naravno da su i konji, koje su jahali lovci robova, bili daleko od punokrvnih. U Sudanu propadne vrlo brzo i najbolja rasa konja, delom zbog velike vlažnosti u doba kiše, a još više zbog toga što tamošnje stanovništvo uopšte ne ume da gaji konje, a još uz to dolazi i neobično mučenje zbog muva koje peckaju. Ozloglašene su muve koje se zovu baudah i vurehta. U toplo godišnje doba se zemlja tako isuši, da konji nemaju hrane. Onda se i muve povlače na reku. A kad biljni svet počinje ponovo da oživljuje, onda se javljaju i insekti, i to naročito familija diptera, te postaju prava opšta beda. Ogromni rojevi komaraca i muva ispunjavaju vazduh i strahovito muče i ljude i životinje. Pupitare (leteće vaši) u to vreme tako navale na konje, goveda, kamile i druge životinje, da im se od njih koža uopšte i ne vidi. Muve

140 koje se zovu sureta za životinje su opasne i po život. To isto kažu i za cece. No ipak ne treba misliti da se umire već od jednog, ili od nekoliko uboda ovih insekata. Ovo široko rasprostranjeno verovanje je u osnovi pogrešno. Skoro neprovidni slojevi tabanida, kulicina, sipoboscida, muscida i kako li se sve ne zovu, pokrivaju gotovo celo telo životinje, tako da joj je cela koža jedna velika rana. Neprekidno osipanje, trupkanje nogama, propinjanje, izmuči napadnutu životinju, ne daje joj nikako mira, i ubija joj svaku volju za hranom. Takvi dani, nedelje i meseci mučenja pretvaraju se u bolest od koje životinja najzad ugine. Najmanja ogrebotina ili žulj od sedla pretvara se u gnojavu ranu, punu crva, od koje najzad životinja mora da ugine. Plemena koja imaju konje, stoku i kamile sele se u to vreme na sever, da bi spasli svoje životinje. Kako iz toga razloga tako i iz mnogih drugih uzroka, u Sudanu se retko mogu videti dobri konjiI ovi konji, na kojima je jahao odred Abd el Mota, bili su posle nedavnog kišnog doba i sadašnje suše tako oronuli da se od njih nisu mogli očekivati veliki napori. Morali su ih češće puštati da idu hodom. Kupali su se u znoju, i kratko a teško disali. Jedino toj okolnosti su imali oba crnca da zahvale što nisu bili tako brzo sustignuti. Oko podne se smanjio vidik na istoku. Crna traka, koja se tamo pojavila, podsećala je na šumu. Krak Nila: Bahr Đur, opet se ispravljao iz svoje krivine. Trava ovde nije bila toliko suva, i najzad se pojaviše i nekoliko sufara drveta. Ova vrsta bagrema ima čudnovate izraštaje u osnovi trnova od kojih sudanska deca prave svirajke za igranje. Na sudanskom Dijalektu Sufar znači „svirati“, te otud i ime tom drvetu. Sa njuškom stalno po zemlji, pas je trčao pravo među drveće, ne ispuštajući trag. Drveta su bila sve gušća i najzad su sačinjavala tako gustu šumu, da su konji morali polako da idu hodom. Gde je bila mala barica, oko nje je zemlja bila vlažna. Na takvim mestima su se jasno mogli videti tragovi od nogu obojice crnaca. Jedan Indijanac ili prerijski lovac lako bi mogao ustanoviti prema svežini tragova pre koliko vremena su begunci prošli tuda. Ali za to nije bila dovoljna oštroumnost lovaca robova.

141 Na žalost, progonjeni nisu bili daleko od gonioca. Bili su umorni do smrti. Kad su ugledali šumu, pomislili su da su sad spaseni. Osvrnuli su se, i videli na severnoj strani vidika grupu jahača, pa im je to dalo snage za poslednji veliki napor. Utrčali su u šumu, da bi se tamo sakrili. Morali su pred samim sobom priznati da je to uzalud, jer je Abd el Mot svakako poveo jednog ili više pasa. Potražili su obalu reke. Ali u njoj su ugledali odvratne glave krokodila kako izviruju iz mulja. Ne, ipak je bolje da ih uhvate i prebiju nego da ih ova čudovišta čereče i progutaju! Jurnuli su toliko brzo, koliko im je snaga dozvoljavala. Tolo je počeo da se koleba. On je bio bistriji i pametniji, ali telesno slabiji nego Lobo. — Tolo ne može dalje, — žalio se drhćući. — Lobo će te pridržavati — odgovori mu drugar. Dohvati ga rukom oko pasa i poče s mukom da ga vuče dalje. — Beži sam — molio je Tolo. — Oni će naći Tola, a ti ćeš moći da umakneš. — Ne. Ti treba pre da budeš spasen nego Lobo. Ti si pametniji, pa ćeš lakše da se proguraš do Ombule i da upozoriš naš narod. Tako su išli još jedno malo parče, dok Tolo nije sasvim posustao. — Dobri šeh na nebu ne želi da mi živimo, — reče on. — On hoće da nas pozove k sebi. Tolo više ne može da ide, on mora da ostane ovde, i da legne. — Onda će te Lobo nositi. I sam užasno malaksao, crnac uze svog prijatelja na ruke i ponese ga dalje, ali već posle dvadeset koraka nije više mogao. Nežno je spustio drugara na zemlju, osvrnuo se neutešno oko sebe i požalio: — Došao je kraj životu. Jesi li zaista ubeđen da tu gore iznad zvezda postoji dobri šeh, koji nas voli i koji će nas prihvatiti? — Jesam, i to je istina — odgovori Tolo. — To se mora verovati. — A posle smrti se živi kod njega? — Kod njega i njegovog sina i nikad se više ne umire. — Onda je on mnogo bolji nego Alah onih Arabljana koji samo žele robove, i ubijaju.

142 — Budi spokojan! On će videti kad mi budemo umirali, pa će sići da bi nas uzeo k sebi na nebo. — Lobo bi rado umro, jer on više nema rođaka kod kojih bi mogao da ostane, ali je smrt tako grozna. Na jednoj strani krokodili, na drugoj Abd el Mot, Arabljanin. Ko je gori: oni ili on? — Ne znaš ko je strašniji, krokodili ili Arabljanin, jer oba ne veruju u velikog šeha i njegovog sina, koji je umro za sve ljude, da bi ih spasao. — Ako bi Lobo mogao time da te spase, on se ne bi dvoumio odmah da umre. — Ti ne možeš da me spaseš. Mi smo izgubljeni. Ja još znam početak molitve koja se mora čitati pre smrti. Tolo će ti je reći, a ti je moraš ponoviti, onda možemo obojica k velikom šehu. Ponavljaj: „Oče naš koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje“. Bio je sklopio ruke i gledao pravo u svog druga. Ovaj je takođe sklopio ruke i ponavljao reči, iako ne potpuno predano, ali sa punom verom u njihovo dejstvo. Pritom je kolutao očima okolo kao da nešto traži, te kad je izgovorio „ime tvoje“, zasijaše mu verne oči, kao da je nešto našao. Odmah je produžio: — Ako je sin velikog šeha umro da bi spasao ljude, onda i mi treba za to da umremo. — Da, ako samo možemo. — A šta bi ti radio ako bi se Lobo žrtvovao za tebe? — Tolo ne bi dozvolio da ga ti spaseš, već bi radije sam umro. — Ali ako se od nas dvojice samo jedan može da spase, onda moraš ti da ostaneš u životu. — Ne, već ti! — Možda možemo obojica da pobegnemo? Vidiš li onaj subak i luban, što stoje ovde jedan do drugog? Njihove grane su gusto zarasle jedna u drugu, a lišće je isto tako gusto da se dva čoveka u njemu ne bi mogli videti. Sakrićemo se tu gore. Subak je lepo drvo srednje veličine sa gustim granama i sočnim zelenim lišćem, izvučenim u duge jezičke. Luban raste još više, iz njega se dobija afrički tamjan. Oba drveta su stajala tako blizu jedno uz drugo, da su sačinjavali jednu gustu i veliku krunu u kojoj se dva čoveka, a naročito crna, svakako mogu dobro da sakriju.

143 — Tolo je suviše slab da bi se mogao popeti — odgovori drugi. — Lobo će te podići, a onda možeš da dohvatiš najdonju granu. Pokušaj! Pokupio je svoju poslednju snagu i podigao prijatelja. Tolo, koji nije ni slutio da je Lobo odlučio da se žrtvuje za njega, dohvati granu i srećno sede na nju. — Još više, — reče Lobo. — Još se vidiš. Još tri, još četiri grane u vis. A tamo sedi i obgrli stablo pa se drži čvrsto. Tolo se uspuzao još dalje, namestio se pa rekao: — Sad se penji i ti! — Odmah, ali slušaj. Čuli su se ljudski glasovi, a onda lavež jednog psa. To je bilo krvožedno urlikanje. — Oni dolaze, evo ih! Brzo se penji k meni! — opominjao je prestrašeni Tolo. — Sad je dockan — odgovori Lobo. — Videli bi me. Moram da potražim drugo mesto gde ću da se sakrijem. — Onda požuri, brzo, brzo. Lobo je ipak ostao na mestu, pa reče jedva govoreći: — Lobo je čuo da ovakav pas izgubi njuh čim okusi krv. On će dobiti krvi da te ne bi nanjušio. Samo budi miran! Još pre nego što je Tolo mogao da odgovori i da se usprotivi, strugnu odvažni crnac, da ga ne bi primetili pored drveta na kome je sedeo Tolo. Urlikanje psa se čulo već sasvim blizu. Konji su frktali, a ljudi se dovikivali. ,Lobo se udaljio od oba drveta i tako se postavio da ga pas mora odmah da spazi čim naiđe. Gustina šume nije dozvoljavala da dva jahača idu uporedo. Lovci robova nisu bili sjahali, da se ne bi morali odvajati od konja. Jahali su jedan po jedan. Na čelu je bio Abd el Mot sa svojim psom. Čim se pas pojavio, Lobo naže da beži kako se ne bi naslutilo da je bio zastao, i da se i njegov drug nalazi u blizini. Arabljanin ga je spazio. — Šejtan! — povika on. — Evo jednoga gde trči, čini mi se da je i drugi ispred njega. Brzo za njim! Brzo za njim!

144 Poterao je konja, ali srećom još nije bio pustio psa. Ostali su poleteli za njim, koliko se to moglo po onom terenu. Pas je žestoko i besno grizao vođicu i pritom strašno zavijao. Arabljani su vikali i utrkivali se. Da bi skrenuo njihovu pažnju na sebe, Lobo se drao što je mogao jače. Tolo je na drvetu sav drhtao od straha, bojeći se za svoga prijatelja. I on je vikao, ali srećom, njegov iznureni glas se u opštoj galami nije ni čuo. Divlja trka produži pored oba drveta uz reku. — Pusti psa, — zagrmeo je neko među jahačima. Abd el Mot je to čuo, izvadio nož i presekao uže. Pas polete dva puta brže za crncem, čiji cilj je bio da pruži toj bestiji svoju krv sa namerom da joj pomuti njuh, kao što je bio rekao. Ali sad mu pade na pamet da bi možda bilo ipak moguće ubiti psa. Pa on je danas jednog već ubio nožem, zašto ne bi i ovog? Ako su gonioci poveli samo ovog jednog, onda je spasavanje još ipak moguće. Nije se smeo gubiti nijedan trenutak. Zaustavio se i naslonio na stablo jednog drveta, sav zaduvan od uzbuđenja i umora. Video je kako mu se pas približava u velikim skokovima, sa zakrvavljenim očima i pogledom uprtim na žrtvu. Iz čeljusti mu je curila pena. Lobo izvadi nož iz kecelje na bedrima. — Sjaši! — povika Abd el Mot, — uhvatili smo ga. — Zauzdao je svoga konja i sam iskočio iz sedla. Ostali poskakaše za njim. Sad je pas već bio blizu crncu. Još tri, dva i sad još jedan skok! Krvožedna životinja se baci svom snagom na crnca, ali pošto se ovaj kao munja brzo sklonio u stranu, pas udari glavom u stablo i sruši se na zemlju. A pre nego što se mogao dići, priskoči Lobo i zabode mu nož u srce dva-tri puta. Pas ga je ipak dočepao zubima za levu ruku. On se otrže od životinje koja je izdisala, i ne osvrćući se na to što mu je jedan komad mesa nestao u njenim čeljustima, pobeže dalje. Arabljani su kipeli od besa i potrčali za njim. Oružje još nisu bili upotrebili, jer su hteli begunca živog da uhvate. Lobo je bio iznemogao do smrti, a oni su bili sasvim odmorni. Sve više su mu se približavali. On se osvrnuo i to primetio. Ipak bolje krokodilima, nego njima da padne u ruke i da ga šibaju do smrti. Zato svrnu na levo prema obali reke. Ona je ovde ulazila u krivinu na čijoj unutrašnjoj strani se odigrala nečovečna hajka.

145 Lobo je stigao do vode i skočio u nju uz vrisak pun straha. Voda se raspršta visoko u vazduh. Nekoliko trenutaka posle toga i njegovi gonioci prispeše na to mesto. Zastali su i gledali U vodu. — Skočio je u vodu da bi nam umakao — reče jedan razočarano. — Nama će da umakne — reče Abd el Mot — ali će ga temasi (množina od timsah — krokodil) progutati. Samo gledaj, pa ćeš da vidiš. Na nekoliko koraka od obale, u reci nije bilo ničega. Iza toga protezao se dugački čestar trske, koji se baš na tom mestu završavao. Dalje ka sredini reke opet nije bilo ničega sve do jednog ostrvca koje je mulj naslagao i koje je bilo obraslo travom. Sad se crnčeva glava pojavi sasvim blizu šipraga od trske. On se odmah osvrnuo za svojim goniocima. — Pucajte, pucajte, — vikao je Abd el Mot. — Na to je prvi do njega privukao pušku uz obraz i brzo okinuo. Bio je suviše uzbuđen i loše je ciljao. Zrno pade pored Loba u vodu. On je već bio dospeo do vrha žbunja i obišao ga sa nekoliko brzih zamaha u plivanju. Tamo je naglo zastao, kao da se uplašio od nečega što je video. A onda je dreknuo glasno i prodorno. Taj krik je mogao da potekne isto tako od silnog oduševljenja kao i od samrtničkog straha. Crnac je nestao pozadi trske. — Šta je viknuo? — upita jedan od Arabljana. — Video je krokodila, — odgovori Abd el Mot. — Izgledalo je kao da viče od radosti. — A ne! Ovde u vodi nema ničega čemu bi se mogao radovati. Eno gledajte kako šiša. Vidite li onu prugu u vodi? Pokazao je ispruženom rukom u pravcu ostrva sa zelenom travom, odakle se brzo kretala jedna brazda prema slobodnoj vodi ka trski. Vrh te brazde bila je čeljust jednog ogromnog krokodila. — Krokodil — povikaše njih nekoliko u isto vreme. — Alah ga šalje u pakao — reče jedan od lovaca robova. — Timsah će ga dočepati i pojesti.

146 Sad se krokodil izgubi iza visoke trske, a u sledećem trenutku se čuo užasan krik. To je ovoga puta bez sumnje bio krik čoveka koji vidi smrt pred sobom. — Dočepao ga je! Sad je gotov — vikao je Abd el Mot. — Još je dobro prošao, jer bih ga ja inače zatrpao u mravinjak belih mrava da bi mu živome izgrizli meso do kostiju. Ali što nije snašlo njega, doživeće Tolo, koji je sigurno još tu u šumi. Ova dva đavola su mi ubili moja oba najbolja psa. Zato će sad Tolo da umre dvostrukom smrću. — Da li je on zaista još tu? — upita jedan. — Jest! Video sam ja i njega. Bio je još dalje ispred Loba. Dvojica neka izvedu konje pred šumu i neka nas tamo čekaju. Tako je i bilo, a onda poče traganje iz početka. Ona dva lovca koji su izveli konje morali su da čekaju više od dva sata dok su se ostali vratili, ali — bez crnca. — Ovaj crnac, kao da je u zemlju propao —gunđao je Abd el Mot. — Dosad mu nismo otkrili ni najmanji trag. — Pa ti si ga maločas video! — reče neko. — U to sam siguran! Ali otkud može čovečije oko da vidi trag od bose noge u mahovini? Uostalom, ova šuma je velika i proteže se čitave sate uzvodno. Ko bi tu tražio i našao! — I tako nam je taj crni pas umakao živ, dok je barem onog drugog pojeo krokodil. — A ne, nije on još umakao. Odavde ide reka skoro pravo na istok, a Ombula je prema jugu i zapadu. Tamo je opet velika i široka ravnica. Preko nje mora taj crnac da pređe. Ako baš hoćemo da ga uhvatimo, treba samo da izjašemo i da ga tamo dočekamo. — Noću će on da prođe, kad ga ne možemo da vidimo! — Onda ćemo se rasporediti u lanac. Tako će morati da naiđe na jednog od nas. Sad napred! Pojahaše opet svoje konje i odoše prema jugu. Ta okolnost, što je on pogrešno verovao da je sigurno video i Tola, ovome je možda spasla život. Tražili su samo dalje unapred, a ne i unazad, tamo gde su bila ona dva pomenuta drveta. Da su krenuli ovim poslednjim pravcem, možda bi i pronašli crnca, koji je od umora i uzbuđenja

147 već bio polumrtav. — Ali šta je bilo s njim? Da li je još bio na drvetu? I da li je hrabrog Loba zaista krokodil dočepao i pojeo? To bi se najbolje moglo doznati po plitkom čamcu koji je oko podne plovio nizvodno iz crnačkog sela Mehana. Nije bio veliki, ali ne i sasvim mali. Mogao je da primi i trideset ljudi, ali je danas bilo u njemu samo dvadeset trojica. Od toga broja je bilo dvadeset crnaca, koji su sedeli za veslima, po deset na svakoj strani. Za krmom je bio jedan dečko od svojih 16 godina, čija je koža bila malo svetlija, i prema kojoj se moglo zaključiti da je bio poreklom ili Arabljanin ili neki melez. Ostala dvojica su bili belci, i sedeli su na kljunu čamca. Crnci su svi imali uobičajenu pregaču preko kukova. Njihova vunasta kosa je bila ispletena u kratke i tanke kike, koje su bile dobro natopljene uljem i visile sa strane oko glave. Dečak na krmi je imao glatku tamnu kosu. Od odeće je imao jednu veliku svetlu tkaninu, koju je ogrnuo kao togu. Jedan od one dvojice belaca je nosio ogrtač svetle boje sa kapuljačom, i visoke čizme, dakle isto odelo kakvo je imao i doktor Švarc.I po stasu je bio visok i plećat kao on, a obojica su mnogo ličili jedan na drugog. To je dakle bio doktor Jozef Švarc koji je poslao svom bratu „sina vernosti“ i koji mu sad i sam ide u susret, jer mu se činilo da ga suviše dugo još nema. Onaj drugi je imao na sebi sive platnene cipele, sive čarape, vrlo široke i vrlo kratke sive pantalone, siv prsnik, siv kaput i siv turban. Siva je bila i marama koju je bio opasao oko struka. Sve je na njemu izgledalo sivo, čak i oči, boja lica, duga marama vezana oko vrata koja mu je visila do grudi, pa i gusta kosa na glavi koja je ispod turbana padala na pleća. Ali na njemu je najosobitija stvar bio njegov nos. Takav nos čovek može samo jedared u životu da vidi. Taj nos je bezuslovno morao da bude tako zvano njuškalo. Bio je užasno dug, potpuno prav i strašno uzan, a završavao se jednim vrhom koji je bio tako šiljast, da je bio skoro opasan po život. Ličio je na rodin kljun, samo što kljun nije sive boje. Ko je u Fašodi imao prilike da čuje „sina vernosti“ kako govori o Abu Laklaku (rodinom ocu) morao bi ovde da se uveri da taj čovek stoji pred njim. Oba belca su stručnim pogledom ispitivali površinu vode u reci koja je ovde bila vrlo široka. Ništa nije izmaklo njihovu oku, a naročito se