448
449 Tako su puzali u pravcu ulaza. Pritom je Emil Švarc vukao za sobom onesvešćenog Abu el-Mota, a ostali su ga gurali. Još nisu bili daleko odmakli, kad se glasno čulo sa onog mesta gde su sedeli šestorica stražara: — Vakif, la lakudam, infik. — Stoj, ne može dalje, držite ga! Na to upadoše i mnogi drugi glasovi i odjeknu jedan pucanj. U isto vreme su malo dalje pred sobom videli nekoliko prilika, koje su nosile nešto svetlo i teško i hitale ulazu. — Šta je to? — pitao je Emil Švarc. — Eno odozdo dolaze stražari, penju se gore. Ko li je ono tamo napred? Ah, sve mi se čini da znam! I Slovak je hteo da se nagaravi. Jozef, Sejad Ifjal, uzmite starog i trčite prema ulazu! Tamo ima jedna rupa kroz koju se možete provući. Napolju su naši vojnici. Pfotenhauer, vadite pištolj i nož, pa brzo za mnom na stražare. Strčao je s nasipa, a rodin otac za njim u stopu. Napred su odjeknula dva revolverska pucnja. Stražari su već bili blizu do posečenog grmlja, te ustuknuše natrag. Videli su da im prilaze dva crnca, pa su mislili da su im prijatelji. — Pomozite! — doviknuo im jedan od stražara. — Neprijatelji su upali unutra. Eno ih gde beže opet napolje. Zarobili su jednog od naših. I — o Alah, eno tamo trče još dvojica i nose još nekoga. — Trčite i vi, nitkovi! — odgovorio je Švarc, oborivši udarcem onoga koji je govorio. Odmah je mlatnuo po glavi i drugog stražara tako da se ovaj zateturao u stranu. Zatim je navalio i na trećeg. Pošto nije pucao, nije ni Pfotenhauer opalio. On je ščepao četvrtom pušku, koja je izgleda bila jedino oružje koje su stražari imali, oteo mu je i oborio ga kundakom. Već je hteo da se okrene i petom, ali su on i šesti bežali u pravcu vatre. Prva četvorica su se opet nekako pridigli i pobegli što su brže mogli. Ali u zadnjem delu klisure se sad digla takva graja i urlikanje, kao da su se sve moguće zveri skupile na satanski koncert. — Gospode Bože, robovi su se oslobodili! — povika Švarc. — Pucanje, pucanje! Rekao sam Lobou da će jedan pucanj biti znak kad svi robovi treba da potrče ka izlazu. Bojim se da će drukčije da se desi. Oni ne beže već navaljuju na svoje mučitelje. Što će to da
450 bude strahovito mrcvarenje! Hodite napolje, našim ljudima koji neće znati šta treba da rade! A tamo ćemo sigurno dobiti i dalja objašnjenja. To objašnjenje je bilo sledeće: Kad je otac jedanaest dlaka, sav uspaljen što će jedared na sopstveni račun odigrati junaka, prošao kroz rupu, okrenuo se, baš kao i Švarc i Pfotenhauer pre njega, na desno, prema nasipu. Tek što su se bili uspuzali uz njega, kad ispade Abd el Mot pred njih. Mali Slovak se uspravi i upita; — Ko si ti? — Ja sam Abd el Mot. A vi, šta se vi crni psi šunjate ovde! Sad ću... Nije mogao ni da završi pretnju, jer mu je mali odmah priskočio i ščepao ga obema rukama za gušu. Stisnuo mu je grkljan prstima iz sve snage, oborio ga na zemlju i obratio se obojici svojih pratioca: — Držite ga, a ja ću ga lupati po glavi! To se naravno nije moglo da izvede, a da stražari ne primete. Ovi su poskakali i pogledali u pravcu nasipa. Abd el Mot je bio zaista onesvešćen. — To se zove lov! — reče mali. — Vucimo ga prema rupi, a onda ćemo se vratiti. Dohvatili su onesvešćenog i počeli da ga vuku. Kad su to videli stražari, jedan od njih doviknu onoj trojici, no bez uspeha. Zato je podigao pušku i opalio, no srećom nije nikog pogodio. Sad su svih šest lovaca robova skočili za trojicom otmičara. Ovi su, uprkos tereta koji su vukli, bili tako hitri da su pre stigli do grmlja na ulazu, nego njihovi gonioci. Ovi se onda okrenuše i potrčaše prema Švarcu i Pfotenhaueru, da bi ih ovi još bolje naterali u bekstvo. Kad su i ova dvojica prošli kroz rupu, naredio je Švarc da se brzo naloži vatra. Slovak ga je poznao po glasu i uzviknuo trijumfujućim: — Jeste vi takođe već ovde? Valjda ništa jeste zarobili? Ja jeste zarobio jedan neprijatelj čuvenih i udarao ga onesvešćenih. — A koga to? — pitao je Švarc. — Abd el Mot! Ščepao jesam njega za pevalo dišućih i ugušio dok onesvešćenih, a onda dovukao ovdašnjih. — Je li to moguće? Zaista si uhvatio Abd el Mota?
451 — Možete verovati vi to. To je Abd el Mot ličnih i istinskih. — Mali đavole, to je moglo skupo da nas košta. Itebe i nas. Čuješ li galamu i urlikanje tamo u dnu klisure? Za to si samo ti kriv. Brzo ložite vatru! Vatra je planula. Njena svetlost pade na lice Abd el Mota. Pored njega su stojali ona trojica koji su ga zarobili. Sin Tajne ugleda to lice čije oči su sad bile zatvorene. To je jedini lik koji se u njegovom pamćenju zadržao još od najranijeg detinjstva. — Ebrid ben Lafa el Bagirmi! — pozivao je. — Prepoznao sam ga! Na to se u neposrednoj blizini čuo drugi glas. — Ko je izgovorio to prokleto ime? Ko među vama može da ga poznaje? To je pitao lovac slonova. Sin Tajne ga pogleda ukočenim pogledom pravo u oči pa odgovori: — Ja. A ko si ti? Da nisi ti onaj čovek koga zovu Sejad Ifjal, lovac slonova? Jesi li ti Barak el Kasi, emir od Kenadema? — Jeste, ja sam. — O Alah, Alah, Alah! To je on, moj otac! Moj otac. — Poleteo je k njemu i bacio mu se na grudi. — Ti… sine! Je li moguće? Zar je Alah učinio takvo čudo meni za ljubav? — pitao je emir sav zbunjen. — Ja sam, ja sam, samo veruj, a docnije ću ti sve objasniti. — Verujem, vrlo rado verujem! Hamdulilah, sad više nisam Bala Ibn — otac bez sina. Sad mi vrata zavičaja više nisu zatvorena, te se smem vratiti u Kenadem, u zemlju mojih dedova! — Da, u Kenadem, u Kenadem povedi i mene! Ako si ti bio Bala Ibn, onda sam ja bio Bala Ab, sin bez oca. Sad smo našli jedan drugog i sad opet pripadamo jedan drugom, pa nas ništa na svetu neće rastaviti! Čim je plamen bio dovoljno veliki da su se međusobno mogli prepoznati, pohita Emil Švarc svome bratu da ga zagrli, zašta do sad nije bilo vremena. Stisnuo ga je nekoliko puta na svoje grudi pa ga izmakao da bi mogao lepo i jasno opet da pogleda ono milo lice, ali povika uplašeno:
452 — Do vraga, Jozef, šta je s tobom? Kako to izgledaš? — Pa kako bih izgledao? Sigurno kao i uvek, kao obično — odgovori Jozef, koji od Emilovih nežnosti još nije uspeo da dođe do reči. — Ne, ne. Nikako kao uvek! Te modrice po licu nisi imao ranije, Izgleda da se sa tobom postupalo kod toga Abd el Mota kao sa najgorim... - — A! Je li to? — prekide ga brat smejući se. — Ovaj se čovek sav namazao garom i po licu i po telu, zagrlio me i poljubio nekoliko desetina puta, pa se sad još čudi otkuda mi crne mrlje po licu! — Ah! Istina. Od radosti što te opet vidim i što si spasen, ja sam sasvim zaboravio na gar. Evo ga i naš Pfotenhauer. — Da ne izgledam i ja tako strašno kao on? Na to se promuvao otac jedanaest dlaka i rekao: — Pogledajte takođe lice mojih! Zar nisam jesam i ja crnac pravih i istinskih? Švarc i Pfotenhauer se zaista slatko nasmejaše, što uostalom i nije bilo nikakvo čudo prema tome kakav je prizor pružao mali Slovak. A sad se došunjao i otac sprdnje, razvukao svoje lice u najsmešniju grimasu pa rekao: — I ja sam učestvovao. Toga Abd el Mota sam i ja zarobio! — Dakle vas dvojica zajedno. Ali ja sam video tri čoveka. Ko je bio onaj treći? — Abd el Sir, eno ga tamo. Pokazao je rukom u pravcu onog mesta gde se ovaj nalazio. Otac ga je držao za ramena i ispruženim rukama daleko od sebe, pa je baš u tom trenutku bolno i razočarano uzviknuo: — Moj prijatelj Asvad mi je rekao da ću naći svoga sina. Ti se izdaješ kao moj sin, i pošto vatra nije dovoljno svetlila, nisam ti lice mogao dobro ni da vidim, pa sam ti verovao. Ali sad vidim da se ti varaš. Ti si crnac, a moj sin je najčistokrvniji Arabljanin! — Nije njegova koža crna — objašnjavao je Švarc. — On se samo namazao da bi kao crnac lakše mogao da se dovuče do tebe, da bi te izbavio.
453 — Kako? — pitao je emir. — To si ti radio? Izložio si se takvoj opasnosti da bi oslobodio svoga oca? Hodi, hrabri sine, opet na moje srce! Hteo je opet da ga zagrli, ali ga je pustio, skočio u stranu i povikao: — Stoj! Evo jedan hoće da beži. I to baš sin pakla, kome imamo da zahvalimo za sve patnje! Samo ostani, pseto, jer si nam potreban. Abd el Mot se opet bio osvestio i primetio da ga u tom trenutku niko ne gleda, te je hteo da iskoristi priliku i da se izgubi. Emir ga je dohvatio i užasnom snagom bacio na zemlju. — Da, da. Ne smemo biti nemarni — reče Emil Švarc. — Ove dve bitange nam suviše vrede, da bi nam palo na pamet da im pružimo priliku za bekstvo. Vezujte ih čvrsto! Ali slušajte, šta je to tamo u klisuri? Mora da se odigravaju grozote. Sve mi se čini da osveta kosi užasnu žetvu. Vikanje i urlikanje je sad uzelo takve razmere, da se uopšte nisu mogli razaznavati pojedini glasovi. Kroz rupu u oborenom grmlju moglo se videti kako tamne prilike kao aveti gone jedna drugu pored svetlog plamena vatre uz strahovito urlikanje. — Šta treba da radimo? Zar nećemo da se umešamo? — pitao je Pfotenhauer. — To bi bilo uzaludno — odgovori Jozef Švarc. — Kad se crncu jednom povrati sloboda, onda ga više ne možete ukrotiti doklegod mu traje snage. Uostalom, mi bi zlo samo još i pogoršali, jer bi kam bilo nemoguće da razlikujemo prijatelje od neprijatelja. Imao je potpuno pravo, To su morali i ostali uvideti, te su svi posedali oko vatre da sačekaju ishod bitke. Urlanje se postepeno stišavalo. Samo pojedinačno bi zavapio po koji samrtnički krik, a za njim radosni uzvik pobednika. Najzad se sve smirilo. Mogao se samo videti skup crnih prilika koje su se tiskale i svakako održavale nekakvo savetovanje. Jedan od njih se izdvoji iz gomile, priđe bliže i provuče se kroz prolaz. To je bio Lobo. — Dakle, — pitao je Pfotenhauer — šta imaš da nas izvestiš? — Mrtav — odgovori crnac prosto. — Ko? — Svi lovci robova. Nijedan nije više živ.
454 — Užasno! To svakako nismo nameravali. Kako je došlo do tog? — Lobo šunjati sa Tolo unutra i nije bio primećen. Došli do siroti, dobri Belanda crnci. Sve vezane odsekli, ali čekali. Zatim čuli jedan pucanj, pa opet još dva pucanj. Znači, sad vreme. Crnci odbacili konopce i navalili na lovce. Ugušili rukama, mlatili robovskim motkama, probodi našim noževima, dok mrtvi, svi mrtvi. — To je i vas moralo stati mnogo žrtava? — Mnogo mrtvi i takođe ranjeni vrlo mnogo, ali otimači robova osvećeni. Neće više hvatati jadne Belanda crnce. — Jesu li te poslali k nama? — Da. Treba dođem ovde i kažem borba gotovo. Prijatelj neka dođe da stisne ruku hrabar i zahvalan crnac. — Doći ćemo. Imate li još kakvu hitnu želju? Jeste li gladni? — Nije gladni. Abu el Mot mnogo mesa i brašna kod sebe imao. Crnci to morali nositi, sad hoće pojedu. Vratio se svojim zemljacima. Nemci i njihovi prijatelji pođoše za njim. Crnci su ih primili sa radosnim uzvicima. Lobo im je ispričao šta sve ima da zahvale ovim strancima. Skoro je nemoguće opisati bojno polje. To je bilo mesto užasa na kome se preživeli nikako nisu mogli dalje zadržati. Po savetu belaca, crnci su se povukli iz klisure na čistinu, pošto je prethodno uklonjena zapreka na ulazu, i tamo se ulogorili. Abu i Abd el Mota su morali da sakriju od njih, inače bi ih obojicu rastrgli. Oslobođeni crnci su hteli rano da krenu i da se vrate u svoj zavičaj. Već sad su poneli sve što je karavan imao, pa i životinje. Sve je bilo tačno kao što je Švarc pretpostavljao. Oteta stada i druge stvari koje nije bilo lako prenositi bila su ostavljena negde usput pod stražom pedesetorice čuvara. Crnci su znali gde se to nalazi i naravno odlučili da se ponovo dočepaju svoje imovine. Teško onoj pedesetorici robova! Oni su izgubljeni, naročito kad se pomisli da su se crnci dočepali i oružja koje su imali lovci. — To je zaista grozno — reče Emil Švarc kad su opet seli pored vatre. — Ima oko pet stotina mrtvih ljudi. Ali lov na robove će za duže vreme biti obustavljen. To je srećna posledica ove užasne noći.
455 — Ja te nitkove ne žalim, jer sam bio njihov zarobljenik — odgovori njegov brat. — Znam kakvi su đavoli. A ko ih je na to naveo? Ko je jedini krivac za današnja ubistva u masama? Ova dva nitkova što leže tu pored nas. I još su toliko drski da se nešto očima dogovaraju. — Nisu dostojni ni da ih gledamo. Vežite ih tamo za ono drvo, da bi nam se sklonili s očiju! Njegov brat je hteo nešto da primeti, ali mu Emil reče na nemačkom jeziku (do sad su se služili arapskim, tako da su ih zarobljenici mogli razumeti): — Pusti ti samo mene. Želim da doznam šta imaju da kažu jedan drugom. Odvuci ih dakle do drveta i naredi da ih tako vežu, da se ne mogu mrdati, ali da mogu razgovarati. Za to vreme ću im se privući i osluškivati šta govore. — To nije loš plan. Onda, odmah dalje s njima! Zarobljenici su prvo bili sakriveni od crnaca, pa onda opet dovedeni uz vatru. Sad su ih odvukli do onog drveta koje je Švarc odredio i pored koga je bio jedan žbun. Dok su ih tamo vezivali, Švarc se privukao i legao pod njega. Bio im je toliko blizu da ih je mogao gurnuti glavom, prema tome je morao da čuje svaki njihov razgovor, makar i šaputali. Uostalom, pošto su bili privezani na suprotnim stranama drveta, nisu mogli govoriti i suviše tiho, ako su hteli da čuju jedan drugog. Pogled im nije mogao dopreti do vatre, te nisu mogli ni da vide da Švarc više nije bio tamo. Stražar, jedan vojnik, namerno je bio postavljen na izvesnom odstojanju, kako bi ova dvojica bili slobodniji. Kad su sad mislili da su sami, reče Abd el Mot tiho: — Kakav dan! Najnesrećniji u mom životu. Danas je pakao otvoren, a ova dvojica Nemaca su đavoli nad đavolima. Kako si samo mogao dozvoliti da te uhvate? — A kako si ti mogao? odgovori Abu el Mot ljutito. — Pa trojica su me napali na nasipu. — A mene su napali u samom šatoru, gde su se uvukli. Stražari su sigurno spavali. Sad su mrtvi i to im je nagrada. Dabogda ih Alah u večnosti postavio na loptu koja se kotrlja, pa da nikad više ne okuse slast sna.
456 Sad su jedan drugom prepričavali tok njihovog hvatanja. A zatim zapišta Abu el Mot besno: — Neka je proklet dan i kad sam se odlučio da nasamarim ovog oca četvoro očiju! On je nekakav učenjak, pa pošto ti ljudi nose svoju pamet uvek u knjigama a ne u glavi, to sam mislio da je s njim lako izaći na kraj. Alaha mi, ispalo je sasvim drukčije. On je mene uništio. — Smatraš li ti da je naš položaj zaista beznadežan? — Moj svakako. Znaš li ti šta treba da bude sa mnom? Ovaj nemački pas hoće da me uruči Ali efendiji u Fašodi. — Ocu pet stotina? O Alah, ako to zaista učini, onda si propao. — Da, jednostavno će me išibati do smrti, kao i moje Homre koje je otac četvoro očiju zarobio i tamo otpremio. — Ali dok se stigne dole do Fašode, treba dosta vremena pa će se svakako pružiti nekakva prilika za bekstvo. — To ne verujem! Tako će me dobro čuvati i neprestano stražariti pored mene, da se ne može ni misliti na kakvo bežanje. Postoji samo jedna jedina mogućnost da se ponovo dočepam slobode. — Koja? — Ne usput, tek u Fašodi, kad već budem predat „ocu pet stotina“. On voli pravdu, ali pare još više. Razumeš li me? — Razumem, hoćeš da se otkupiš. Ali u tom slučaju moraš da mu kažeš gde su ti pare. — Ne pada mi na pamet! On bi ih uzeo, a ipak bi naredio da me šibaju. Ne, meni treba poverljiv čovek koji će ga isplatiti i to prvo polovinu, pa tek kad budem pušten, onda i ostalo. — Ali nemaš takvog poverljivog čoveka. — Imam. To si ti. — Pa i ja sam zarobljen. — Kazaćemo „ocu pet stotina“ da si ti jedini koji je u stanju da donese otkup za mene. — Ne zaboravi lovca slonova! To što mi je on dužan, to je više nego krvna osveta.
457 — On je opet pronašao svoga sina, pa će ti od radosti oprostiti. Samo treba skrušeno da ga moliš. Plači i pretvaraj se da se kaješ! Onda će ovi Nemci, hrišćani, biti sigurno na tvojoj strani pa će progovoriti odlučnu reč u tvoju korist. — Ah, ako bi oni to učinili, onda bi svakako bio spasen! Taj savet ti je dobar. — Učiniće, ako budeš umeo da pokažeš da se kaješ. Reci im da hoćeš da se pokrstiš! Ako ti to poveruju, onda si sigurno slobodan. Odmah ćeš otići u seribu i uzeti novac. — Ne znam gde se nalazi. — Ja ću ti reći. Znam di si mi veran, da me nećeš prevariti i da ćeš sve učiniti da me spaseš. Hoćeš li da mi se zakuneš na to? — Kunem ti se samim sobom i svojim očevima, bradom prorokovom i svim kalifama. — To je dovoljno! Sad mogu da ti kažem i brzo ću ti reći, jer ne znamo da li nas neće svakog trenutka razdvojiti. Kad sam posle požara stigao u seribu, šeh je sa svojim ljudima već pretražio sva zgarišta. On sluti da ja imam tamo zakopanog novca. Gde bi inače bila zarada tolikih godina! Ali na pravo mesto nisu stigli i neće ga ni pronaći. Južno od ograde su noćivala stada. Tamo je uvek gorela vatra. Kopaj ispod tog ognjišta, ia ćeš naići na nešto što liči na stenu, ali to nije stena već dobro promešan i stvrdnut pesak, kreč i glina. Ispod toga sloja se nalaze šest daruf (velika creva za vodu) dobro napunjena zlatnim i sjajnim abu el noktah (zlatnicima). To je moje imanje. Jedan od tih darufa neka bude tvoj, ako uspeš da me spaseš, ali ne smeš… — A ako ne bude hteo da te spase, onda da uzme svih šest? — čulo se pored njega. — Ali ni ti ni on nećete videti nijedan jedini abu el noktah, već ću ih ja sve uzeti i podeliti svojim ljudima. Njima ću da predam i ona stada što ih je narednik poveo iz seribe. To je govorio Švarc. Ustao je i uputio se vatri da pošalje još jednog stražara, jer zarobljenici nisu više smeli da razgovaraju. Abu el Mot zavapi od užasa, a zatim spusti glavu. Bilo mu je na srcu kao da je sedeo na ivici svog otvorenog groba. Sledećeg jutra, odmah posle sunčevog izlaska, oslobođeni Belanda crnci su krenuli na put u svoj zavičaj. Iako srećni što su
458 umakli ropstvu, ipak su s tugom mislili na dolazak u svoje opustošeno selo. Poneli su leševe svojih izginulih da bi ih sahranili zajedno sa pobijenima u Ombuli. Sa svojim spasiteljima su se oprostili na vrlo dirljiv način. Docnije su i pobednici otišli istim putem kojim su i došli, jer su morali da se vrate svojim čamcima i lađama. Odmah su se ukrcali da bi prvo otplovili u maijeh Husan el Bar. Kralj Niam-niam crnaca se pridružio sa svojim čamcima i ljudima. Kad su tamo stigli, zaklali su nekoliko životinja koje su tu bili ostavili. Ostale je dobio šeh Abu el Nuhs kao nagradu za sebe i za svoje ljude. On se srdačno oprostio od svojih saveznika i zadovoljno se vratio u svoj zavičaj. Flota je zatim otplovila niz reku prema čuvenoj Abu el Motovoj seribi. On je pak morao da prisustvuje iskopavanju i podeli njegovih zlatnika koja je tako izvršena da niko nikome nije imao da zavidi. Sad je dolazio pravi rastanak. Braća Švarc i njihov prijatelj Pfotenhauer su morali sa Niam-niam crncima na jug. Oni su hteli dalje da istražuju područje Emin paše, pa onda da se vrate u otadžbinu preko Zanzibara. Ostali su otputovali na sever. Abu i Abd el Mot su bili predati lovcu slonova, kao najpouzdanijem i najstrožem čuvaru. On je želeo da otputuje sa dahabijeh do fašode i tamo da preda Abu el Mota zajedno sa narednikom i njegovim ljudima „ocu pet stotina“. A za Abd el Mota je rekao: — Ovoga ću povesti sobom u Kenadem. Tamo mi je oteo sina i tamo neka ga snađe Alahova kazna. Otkako sam našao svoje dete, srce mi je postalo blago. Ali ovaj sotona će se uveriti da ću prema njemu biti još uvek onaj isti Barak el Kasi koji sam i ranije bio. Emil Švarc mu je napisao svoju adresu i zamolio ga da mu nekiput piše kad se ukaže prilika za zgodnu vezu. Tako je sad bilo sve uređeno i ostalo je da ispiju Vadža el Vida, bol rastanka. Slovak i otac sprdnje su molili da smeju ostati sa Nemcima, što im je rado i bilo dozvoljeno. Najbolniji je bio rastanak između Sina Tajne i Sina Vernosti, ali je i to prošlo. Zatim su brodovi odjedrili prema severu, Niam-niam crnci su zaveslali prema jugu. Karavan robova je bio uništen. Pobednici su se razišli u raznim pravcima i svaki je bio uveren da je izvršio svoju dužnost i da je trgovini robljem, bar u ovom kraju, zadao težak udarac. I Hasab Murat je bio odvraćen od
459 trgovine robljem. Prizori koje je preživeo imali su svoga dejstva na njega. Ko u jednoj od južnih nemačkih čuvenih univerzitetskih varoši uzme adresar u ruke i otvori prvo slovo — dakle A, tome će odmah pasti u oči neobično dugačko ime koje glasi: Hadži Ali ben Hadži Isak el Farezi ibn Hadži Otaiba abu l’Ošer ben Hadži Marvan Omar el Gandezi Hafid Jakub Abdalah el Sandžaki. Iza toga imena stoji podatak: orijentalski trgovac, Gartenštrase 6, prizemlje. Koga ova adresa navede da kupi bočicu ružinog ulja, turski čibuk ili štogod tome slično, pa se uputi dotičnoj kući, taj će kod broja 6 naći veliku zgradu, sličnu palati, čiju levu polovinu prizemlja zauzima pomenuta trgovina i njene sporedne prostorije. Istaknuta firma iznad vrata nosi zlatnim slovima izrađen natpis, nešto malo doteran: Hadži Ali, orijentalist. Dalje, u lepo izrađenom tremu iza kapije, može se na jednoj ploči pročitati: Uskar Ištvan, domaćin, učitelj jezika i ornitološki autor. Prizemlje desno. — Profesor doktor Emil Švarc, I sprat. — Profesor doktor Jozef Švarc, II sprat. — Profesor doktor Ignacius Pfotenhauer, III sprat. A ko tuda prođe u pravi čas i pogleda na treći sprat, videće jedan otvoren prozor na kome pod crvenim fesom viri ogroman nos, koji se preko isturenog piska jedne masura (sudanska lula) živo kreće ovamo tamo, da ne bi ništa propustio od onoga što se dešava dole na ulici. A dole, na prozoru desno pored vrata, sedi jedan mali polu ćosavi čovečuljak i marljivo radi na, već ko zna kojoj po redu, preradi jednog debelog rukopisa, koji nosi mnogo obećavajući naslov: „Zašto ptice imaju perje“. Ovaj proučavalac ornitologije, naravno, nije niko drugi nego otac jedanaest dlaka. Otkad se vratio iz Sudana sa trojicom svojih gospodara i sa ocem sprdnje, kome su kupci rado dolazili koliko zbog njegove robe toliko i zbog lica, i postavljen kao domaćin zgrade, u kojoj su svi zajedno stanovali, naziva sam sebe učiteljem jezika, iako mu nikako ne dolazi nijedan đak. Uvrteo je sebi u glavu da izdavanjem jednog naučnog dela dokaže rodinom ocu da je i on video ptice i o njima razmišljao. Zato sebe naziva „ornitološki pisac“, a izabrao je za svoj rad baš čuveno
460 pitanje iz isto tako čuvene Pfotenhauerove priče koja još ni danas nije završena. Baš dok je sedeo uz svoj rukopis, koga je već slao u nekih dvadesetak izdavačkih preduzeća i uvek dobivao natrag sa primedbom da njegov nemački jezik ne odgovara naučnoj sadržini samoga dela, otvori se pored njega mali prozorčić i pismonoša mu ubaci jedno pismo. Domaćin i pisac ga uze i pročita adresu Emila Švarca, koja je bila ispisana pored mnogih inostranih poštanskih! maraka. Taj rukopis je mnogo ličio na prva detinja slova. Na poleđini se moglo videti arapskim slovima ispisano ime Barak el Kasi. Čim je to mali video, odmah je skočio preko u dućan i doviknuo Hadžiju: — Da li jesu tri profesora još u bašti spoljnih? — Jeste, ja sam ih bas sad jos video — odgovori poznavalac svih naroda i sela teškim nemačkim jezikom, koliko ga je u toku dve godine uspeo da nauči. — Dođite sa mnom napolje, brzo, brzo! Jeste prispeo pismo afričkih od lovca slonova pišućih! Otrčao je u baštu, a Hadži Ali za njim, sav srećan od radosti. Tri pomenuta gospodina su sedela pod velikim drvetom i pušila. Kad su čuli glasno doviknutu vest, odmah su skočili. Pismo je bilo posmatrano sa svih strana pa onda otvoreno. Sadržina mu je bila naravno na arapskom jeziku i u prevodu glasi: Kenadem, 12 Revi ul ahir. Mome prijatelju, čuvenom M’alim „Ocu četvoro očiju“. Alah je veliki i daje rosu u noći. Obećao sam ti i zato pišem. Ljudi ima mnogo a ja sam dobro. O sine moje radosti, koga sam našao u klisuri molitava! Uteho mojih očiju, ljubimče moje duše. Urme su obilno ponele ove godine i on je dobro.Izrastao je i ojačao. Moje ljubimče među kamilama
461 je oslepelo na jedno oko, a kako si ti, tvoj brat i rodin otac? Prorok je postio u pustinji pa tako i vi za mene i ja za vas. Blago onome ko ima sina! Onaj je bio šiban do smrti. Ti znaš da je to i zaslužio, taj Abu el Mot. Ja ga ne proklinjem. Neka i tvoje kamile napreduju i uspevaju ti palme na poljima. Ipak je narednika i njegove ljude snašla njihova sudbina. Samo deca poslušnosti nose dobre plodove, oni su prvo bili išibani pa onda bačeni u tamnicu, gde se i sada nalaze. Moje bogatstvo se povećava, neka je slava Alahu, iz dana u dan. I Abd el Mot je mrtav. Ne pitaj kako i kad je završio. Tako ti ga ovde šaljem. A sad piši i ti! Od idućeg petka pa na dalje, gledaću i na jug i na istok, da vidim dolazi li tvoj odgovor. Piši jasno, jer oko može da ugleda mnogo od onoga što um ne vidi. Dva šatora su pocepana i više ovaca se izgubilo, izuj cipele kad ulaziš u mošeju i revnosno deli milostinju, jer ja sam tvoj prijatelj Barak el Kasi emir od Kenadema. K R A J