Karavan robova - Karl Maj

348 Sivi je mirno primio ovu pouku ili bolje ispravku. Sad kad je trebalo biti miran i oprezan, hteo je da izbegne svaku prepirku. Mali Slovak, gord što nije naišao na protivljenje, obrati se askerima i poče da im priča na koji način su stražari bili savladani. U tom pričanju je hteo da istakne svoju ličnost, ali ga je otac sprdnje ispravljao. — Mi smo već znali sve to što ti tu pričaš. — Tako? Da nisi i ti bio prisutan tome? — Nisam, ali je efendi sve unapred objasnio kako ima da izvede i pošto je sve tako tačno i sprovedeno, onda ne treba ništa ni da nam pričaš. — A znaš li ti kako sam se ja pri svemu tome držao? — Znam. Nisi ništa radio već samo gledao. Ili možda imaš nameru da pričaš o junačkim podvizima koje uopšte nisi ni učinio? — Ćuti! Ti nisi tamo bio pa ne možeš ni znati kakve sam ja zasluge stekao. Da nećeš valjda da tvrdiš da sam ja neupotrebljiv čovek? — To ne, jer svaki čovek, pa i najgluplji može za nešto da koristi. — Oho! — uzviknu mali Slovak ljutito. — Pa ti meni tako? Zar me nazivaš najglupljim čovekom? Treba da znaš da sam ja sve nauke studirao i da ih znam napamet! A šta si ti učio? Ništa, baš ništa! — Pusti me na miru već jedared sa tim tvojim naukama! Znamo mi već dobro šta se podrazumeva pod tvojim naukama. U tome sam ja daleko ispred tebe, jer znam sve narode i sela, sve zemlje i stanovnike na kugli zemaljskoj. — To mi ne možeš dokazati! — Već sam ti dokazao kad smo bili u seribi Madunga, gde nisi mogao da odgovoriš na moja pitanja. — Nisi ni ti na moja, trostruki i desetostruki oče sprdnje i rugla! — Nemoj da grdiš! De kako se ti zoveš? „Otac jedanaest dlaka“, desno šest i levo pet malih čekinja! — Što se tiče moga imena, nemam šta da se stidim. Zovu me Abu el buz — „otac gubice“ jer mi je pripala prednja lavova polovina. A ti si se morao zadovoljiti i sa zadnjom, jadni oče repa.

349 — Tako je kocka odlučila. A kako ti je pravo ime? Kako te u tvom zavičaju zovu? Zapamtio sam ga ja. Zoveš se Uskar Ištvan. Ko ima tako kratko ime, ne može biti slavan čovek. A samo slušaj kako se ja zovem! Ja sam Hadži Ali ben Hadži Isak el Farezi Ibn Otaiba Abu l’ Ošer ben Hadži Marvan Omar el Gandezi Hafid Jakub abd Alah al Sandžaki! — Za ime Alaha prestani jedared! — povika mali Slovak. — Izvlačiš iz usta to tvoje ime dugačko kao večnost, kao što je danas izvlačio efendi glistu iz rane Abaka crnca. — Hoćeš li već jednom da ćutiš! — obrecnuo se Sivi na njega. — Toliko vičeš, da se to mora čuti tamo kod vatre. Valjda nećeš da se oni zbog nas trgnu pa počnu da motre i tako zbog tebe bude efendi izložen opasnosti? To je pomoglo. Mali Slovak je ućutao. Ali posle izvesnog vremena priđe ocu sprdnje i upita ga tiho: — Ljutiš li se, Hadži Ali? — Ljutim se — odgovori ovaj. — A i ti se sigurno ljutiš? — Naravno! — A ko je za to kriv! — Ja! — Ne već ja! — Onda obojica! — Da. Zato ni jedan nije bolji od drugoga. Hoćeš li da mi oprostiš? — Hoću, a ti meni? — Vrlo rado! Daj mi ruku! Više se nećemo prepirati. — Nećemo! Bar ne danas. To ti obećavam. Za to vreme se Švarc privukao blizu logora, koji je bio na onom mestu obale gde na zaravni nije bilo žbuna između šume i vode, već samo u šumi. Ta okolnost je Nemcu dobrodošla, pošto mu samo drveće ne bi moglo pružiti tako siguran zaklon. Kako je bilo i žbunja, to se mogao lakše i bolje privući samom logoru. Lovci robova su sedeli između obe vatre, da bi im manje dosađivali ubodi muva kojih je tu do vode bilo u vrlo velikom broju. Iznad jedne vatre je visio nekakav zemljani sud u kome su se kuvale

350 ribe uhvaćene u maijeh. Povedene robinje su ribale durah u brašno i pekle na drugoj vatri poznate pogače. Ljudi su svi imali lule u ustima. Zaliha duvana što su ga poneli iz seribe bila je tako velika da su svi pobunjenici mogli pušiti od jutra do mraka. S one strane vatre su bili paketi pod drvećem. Da li ih je bilo mnogo ili malo, Švarc nije mogao da vidi. Puzao je četvoronoške sve bliže i bliže dok nije došao do dva žbuna koji su se nalazili na jedva pet koraka od prve vatre. Bili su blizu jedan do drugog. Ispod i između njih, komotno se mogao smestiti jedan čovek. Nemac se tamo uvuče polako i pažljivo i tako se skupi u klupče da bi zauzimao što manje prostora. Sad je mogao da vidi sve ljude oko vatre. Mora da su svi bili na okupu, jer ih je nabrojao dvadeset i jednog. Odmah, na prvi pogled se moglo videti ko je među njima bio narednik. Sedeo je blizu našeg uhode i govorio ostalima. Švarc je mogao sve da čuje. — Žao mi je što se udavio — govorio je starac u tom trenutku — ali za njega baš i nije šteta. Tako je Alah hteo i to je najbolje što se moglo dogoditi. Taj onbaša nam nije dovoljno pouzdan. Mrzeo je Abd el Mota, ali je više bio privržen Abu el Motu. Nismo mogli da se pouzdamo u njega. Ja sam ga stalno sumnjičio da će nam pobeći da bi nas izdao. — Na to se nije on smeo ni da usudi — primeti jedan od prisutnih. — Zašto da ne? — Zato što bi ga Abu el Mot odmah ubio kao izdajicu. — Ne verujem! Pomilovao bi ga. Samo se po sebi razume da bi onbaša tako prestavio stvar, da na njega ne bi uopšte pala nikakva krivica. Ali onda teško nama! Kad bi zbog takve izdaje pali šaka Abu el Motu, izmislio bi taj sva moguća mučenja da bi ih mi ispaštali. — To je istina i zato nije trebalo da se zadržimo ovde. — A, ovde smo sasvim sigurni! — Ja to ne verujem. Kad gospodar bude došao u seribu i zatekne je opustošenu, otići će Džurima od kojih će sve da dozna. A onda će da krene za nama zajedno sa Nuehrima koje je pokupio, pa smo propali. — Jest, kad bude došao, ali on za sada još neće da dođe.

351 — Otkud ti to znaš? — Tako mislim. Kaži ti, zna li on da je Abd el Mot krenuo u gasuah na Ombulu? — To ne zna. Abd el Mot je to preduzeo na svoju odgovornost. — Pa zar bi taj krenuo u Ombulu baš u ono vreme kad gospodar treba da se vrati? — Za to nema izgleda. — E pa, vidiš. Pošto se Abd el Mot još nije vratio iz Ombule, ja vam kažem da se i Abu el Mot još neće vratiti kući. Zato nema opasnosti od tog „oca smrti“, te možemo mirno i bez brige da ostanemo ovde i da sačekamo povratak gasuaha. — Samo ako se nisi i s tim prevario! Pitanje je da li će drugari od Abd el Mota da pređu na našu stranu. — Hoće, ne brini se, poznajem ja svoje ljude. — Hajde da verujem. I ja bih rekao, jer nijedan od nas ne mari toga Abd el Mota. U svakom slučaju ćemo imati mnogo posla i muke. Pomisli da će gasuah dovesti sobom mnogo robova i stoke. Uz to još i ova stada što ih mi imamo. Biće vrlo teško da se izvede transport svega toga. Ako mislimo s tim krenuti na jug, moraćemo vrlo sporo da odmičemo, pa možemo očekivati da će Abu el Mot onda da nas stigne. — Misliš li ti da ja nisam i o tome vodio računa? Ako nam priđu ljudi iz gasuaha, biće nas dovoljno da se ne bi plašili od Nuehra iako će njih da bude ne znam koliko. Šta ih može biti, dve, najviše tri stotine. Nas je međutim mnogo više od pet stotina. A što se tiče životinja, njih nećemo morati da vučemo. Rasprodaćemo ih. — To je teško. — A ne. Treba samo razumeti posao. Trampićemo ih za slonovu kost. — Alah! To je ideja! — Sviđa li ti se? — To je odlična stvar, ali nama se žuri. Nećemo valjda još nedelju dana ostati ovde? Narednik je duboko povukao dim iz lule, izduvao ga, pogladio bradu i rekao smeškajući se sa uživanjem:

352 — Da, sad vam se opet pružila prilika da vidite kakvog vođu imate. Juče sam bio odjahao i vratio se tek danas pred mrak. Šta mislite, gde sam bio? — Pa sam si nam rekao da ideš u pravcu Ombule da - bi se lično uverio kako tamo stoje stvari. — Bože sačuvaj! Bio sam kod Dor crnaca, koji žive na čitav dan jahanja odavde. — Istina! Zbog slonove kosti? — Da. — To je dobro, to je dobro. Ne samo da je jedan to uzviknuo, već mu se svi pridružiše. Svima im je bilo vrlo milo što će moći zameniti dosadnu stoku za skupocenu slonovu kost, koju će posle moći da prodaju uz veliku dobit. — Dor crnci su najčuveniji u trgovini sa slonovom kosti — produži narednik. — Video sam njihove jame. Godinama oni skupljaju slonovu kost i sakrivaju je po jamama dok im se ne pruži prilika da je daju u zamenu za goveda. Te jame kriju, da im blago ne bi bilo ukradeno. Ali kad sam im rekao šta hoću, onda su mi otvorili jednu i pokazali mi šta imaju. Kažem vam da sam se začudio kad sam video šta je u njoj. A cena koju su za to tražili bila je tako mala, da ćemo mi napraviti takav posao, kakav Abu el Mot još nikad nije napravio. — Jesi li se sa njima pogađao? — Rekao sam im koliko životinja mogu od nas dobiti, pa će sutra da dođu da završimo pregovore. Poneće i mnogo tovara slonove kosti. — Znači, sutra? U koje vreme? — Kazao sam im da nam se žuri. Zbog toga će još danas da krenu i celu noć da idu, pa će oko zore da budu ovde. — To je... Govornik zastade. Čuo se topot konja koji je prilazio i glasan uzvik iz pravca prve stražarske vatre prema jugu. Na taj glas je drugi odgovorio. Posle toga se čuo krik iznenađenja i jahač priđe.

353 Ljudi su svi poskakali i gledali u pravcu otkuda je ovaj dolazio. Ko bi to mogao da bude? Dolazio je sa juga, a tamo je Ombula. Da nije glasnik Abd el Mota? Ta pretpostavka se i obistinila. Kad je jahač stigao do vatre i kad su mu mogli videti lice, povika narednik: — Babar, jesi li ti to? Sjaši i dobro nam došao! Novajlija iskoči iz sedla, uđe među svoje drugove o čijem odmetanju još nije imao pojma, pogleda ih začuđeno jednog za drugim pa reče: — Alaha mi ne znam, smem li da verujem svojim očima! Da li ja dobro vidim? Zar ste vi ovde, a ne u seribi? A i ti si tu, naredniče? Pa ti si bio uhapšen! — Kao što vidiš, ja sam slobodan — odgovori ovaj. — A ko ti je opet dao slobodu? Da nije Abu el Mot? Da li se već vratio? — O tome docnije, a sad mi prvo kaži je li gasuah imao uspeha? — Ogromnog uspeha! Imamo čitavih hiljadu robova. — A sad se vraćate? — Još ne. Abd el Mot je postao preduzimljiv posle prvog uspeha. Napašće još jedno selo, gde će možda pohvatati još toliko robova. — Znači da više nije u Ombuli? — Nije. Taj kraj mu je bio suviše nesiguran. Tamo se čovek ne može da brani, jer je sve pogorelo, a ipak se mora očekivati da će se Belanda crnci iskupiti da bi nam ponovo oteli plen. Zbog toga je podelio svoje askere. Sa tri stotine je otišao dalje da nahvata još robova, a dve stotine ih je otišlo malo u natrag do jednog mesta gde se lako može organizovati odbrana protiv kakvog napada. — A gde je to mesto? — Pola dana hoda odavde, a isto toliko i od Ombule. To je jedna jaruga, koja nije sasvim suva. Tamo smo pri odlasku uhvatili dva belca, koji su hteli u Ombulu, da bi Belanda crncima odali naš gasuah.Iza te jaruge je jedan maijeh, a između njih smo se ulogorili. — A kuda si ti pošao? — U seribu ka Abu el Motu. — Alah! Da se nije on već vratio?

354 — Pa ti to treba da znaš bolje nego ja! Abd el Mot misli da se on već mora vratiti, pa me zato šalje da mu kažem da sa Nuehrima brzo dođe, jer nas je malo za transport tolikih robova, a i za odbranu u slučaju kakvog napada. — Dođavola! — povika narednik — Abu el Mot se već vratio! Ko bi to mogao misliti! Možda nas već goni. — Možda vas goni? Šta to treba da znači? Zar ste vi krenuli iz seribe bez njegove dozvole? — Da. — Je li to moguće? Znači da ste ostavili prazne kolibe bez čuvara? — Niko i ne treba da ih čuva, jer ih nema više, sve su izgorele. — Izgo… Nije mogao ni da izgovori tu reč. Narednik mu klimnu glavom uz dvosmislen osmejak i produži: — Cela seriba je pretvorena u pepeo. Sedi e nama uz vatru pa ću da ti ispričam šta se desilo... Švarc je sve to video i čuo te je sad mislio da je vreme da se povuče, jer je dovoljno doznao. Otpuzao je natrag u žbunje i odšunjao se. Kad je stigao svojim ljudima, Pfotenhauer mu reče: — Imali smo dugo da vas čekamo, sigurno više od jednog sata. Jeste li čuli što? — Dosta, i više nego dosta!- Moj brat je zarobljen! — Sto mu gromova! Znate li to baš sasvim sigurno? — Da. Na pola dana hoda odavde, pao je u šake Abd el Motovim ljudima zajedno sa lovcem slonova. — A gde je sad? — To ne znam. Nisam hteo tako dugo da čekam dok se sve ne ispriča. Ali doznaću ja i to. — Onda brzo! Jer moramo odmah da krenemo da ih obojicu spasemo. — To se samo po sebi razume. Ali ove noći moramo još da ostanemo ovde. Gasuah je uspeo. Ombula ne postoji više. Hiljadu robova se nalazi u rukama Abd el Mota, a on namerava čak i više da ih još pohvata.

355 — Tako! Pa to je užasno! Moraćemo da mu pomrsimo račune, što će ga možda i glave stajati. Ali pričajte podrobnije, šta se govorilo tamo uz vatru? Ako je vaš brat, moj Sep i pobratim zarobljen, onda i ja moram znati sve što znate i vi o njihovom zarobljavanju. Posle toga možemo bolje promisliti, kako ćemo ih opet izbaviti. Švarc mu ispriča od reči do reči sve što je čuo. To je Sivog strahovito razbesnelo. Kad je Švarc završio, uzviknu prigušenim glasom: — Dakle, tako stoji stvar? Moga Sepa su mi uhvatili i ko zna šta će s njim da bude! A doznali su da je hteo da obavesti crnce, znači da mu spremaju veliku osvetu pa ga sigurno neće gledati kao dobrodošlog posetioca na saboru. Ali ja ću već stići, ja ptičar Naci dolazim i teško vama ako mu samo i jedna dlaka nedostaje na glavi. A sad brzo tamo k vatri, inače nam cela stvar može još i da propadne. — Za to nema izgleda, ali postoji mogućnost da sada narednik brzo donese kakvu odluku koja bi nam otežavala posao. — Kakvu? — Pa on sad zna da se Abu el Mot već vratio. On je već mogao da krene u poteru, pa će zato na svaki način pasti naredniku na pamet da mu pošalje u susret stražu za obezbeđenje. — To ne bi bila nikakva nesreća za nas, jer bi mu tu stražu odmah uhvatili, ali meni se više nikako ne čeka. Ja bih da ih odmah napadnemo. — Da, već je vreme. Podelićemo se. Imamo osamdeset ljudi sa kojima ćemo ih potpuno opkoliti, tako da nijedan jedini ne može da pobegne. Ja ću povesti tridesetoricu i odvešću ih tamo gde sam sad bio. Polegaćemo pod drveće i žbunje između logora i maijeh. Vi ćete sa ostalom pedestoricom opkoliti logor prema dolini na taj način, što ćete se privući između dveju vatri i stoke koja je desno. Vaši ljudi moraju biti poređani u polukrugu tako da se taj polukrug zatvara na pravoj liniji po kojoj će biti postavljeni moji ljudi. Ako se tako bude radilo, neće biti prolaza pa ćemo onda da navalimo na mangupe. Ubijati nećemo. Jednostavno ćemo ih sve poobarati. Strah će nam biti saveznik. Samo ako se ko bude branio oružjem, onda će biti ubijen.

356 — Jesu li oni imali oružja pri sebi? — Ne Ono im je bilo sa paketima, ali su imali za pojasom noževe i pištolje. Glavna stvar je da im brzo priskočimo i odmah da ih oborimo na zemlju. Što se tiče mene, koga budem dohvatio oboriću ga udarcem tako da će odmah da se onesvesti, pa se lako može vezati. — To je najpametnije što može biti. Osamdeset protiv četrdeset? Ako ih budemo štedeli i pazili da ih samo pesnicom oborimo, onda nam lako može neki i da umakne. Ja ću svojim ljudima da kažem da bez i jedne reči svršavaju. Nemaju ništa ni da im kažu ni da im govore, nego samo ćuteći da priđu i da obaraju kundakom. Svaki udarac po jednog čoveka i to po glavi. Zar ne? — Da, i ja mislim da je to najbolje. — Ali kako ćete vi znati da sam se ja rasporedio i da sam spreman, a kako ću ja opet znati da ste vi spremni? — Moramo ugovoriti kakav znak. — Dobro. Uzmimo krik jedne ptice! Znate li možda abdimi rodu. — Znam. — Kako se zove latinski? — Spenorhynchus Abdimi. — Tačno! A arapski? — Simbil ili simbila. — A sudanski? — Šumbrijah. — Vrlo dobro — hvalio je Sivi, koji čak ni sad nije mogao a da ne ispituje. Ta roda, kad je iz sna nešto probudi, zaklepeće nekakvim hrkajućim krikom. Znate li ga? — Znam. — Ali ne bi ga mogli podražavati? — O još kako. To nije teško. — Onda dobro, neka to bude ugovoreni znak. Ko prvi bude gotov, neka ga pusti. A kad ga drugi bude ponovio, to će značiti da treba navaliti. Sad napred! Svih osamdeset ljudi su bili obavešteni kako će imati da postupaju, pa su se onda podelili i razišli. Teži zadatak je bio

357 dodeljen onima koje je Švarc predvodio. Oni su imali da se uvuku u žbunje i tamo da se učvrste a da ne načine nikakav šum. Uz to je Švarc bio primoran da svakom pojedincu pokaže mesto gde ima da ostane, što je zahtevalo mnogo vremena. Ponekad je koji od njih naišao na granje koje je onda puckalo pod nogama. Srećom je razgovor uz vatru bio tako glasan, da to puckanje nije neprijatelj ni primetio. Švarc je sam ostao u sredini rasporeda i to baš naredniku iza leđa, koga je prvo trebalo oboriti. Ali za njega je glavna ličnost bio Babar, Abd el Motov glasnik. Samo od njega je mogao da dozna šta je hteo i morao znati. Zato je na njega i obratio svu svoju pažnju. Baš je bio čučnuo kad je odjeknuo ugovoreni znak od Sivoga. U isto vreme je čuo kako narednik pita glasnika: — A sad budi pametan pa biraj! Sve sam ti objasnio i razložio. Na čijoj strani onda ostaješ? Na mojoj ili Abd el Motovoj? — Na tvojoj, naravno, — objasnio je Babar. — Kod tebe će biti sasvim drugi život i ja te uveravam da će većina naših, kad budu došli, da pređu na tvoju stranu. To je svakako velika hrabrost, jer kad dođe Abu el Mot bićemo izgubljeni. — A još ne. Ja se ne bojim. — Ne zaboravi da je nas pedeset a on dovodi nekoliko stotina. — Biće nas i više od pedeset. Prema tome kako stvari stoje moraću da izmenim svoj plan. Ne smem ovde da ostanem pa da me Abu el Mot zadavi. Sutra ujutru, pre zore, doći će Dori sa slonovim kostima. Pogodićemo se što možemo brže, pa ćemo odmah da krenemo u Ombulu. Kad budem razvio pobunjeničku zastavu, odmah će mi svi drugovi prići, a onda neka i dođe Abu el Mot. Oboriću ga jednim metkom i time će se završiti njegovo gospodarenje. — A tvoje će da počne — dodade glasnik. Međutim on nije imao potpuno pravo, jer se baš u tom trenutku pripremalo da narednikovo gospodarenje uopšte i ne počne. Švarc je uzvratio ugovoreni znak, iskočio i tako snažno mlatnuo starca u slepoočnicu da je ovaj odmah pao u stranu ne pisnuvši. U sledećem trenutku je pesnicom oborio glasnika.

358

359 To se sve tako brzo desilo da lovci robova nisu stigli ni da mrdnu a kamo li da pokušaju da se brane. Kad su napadači sa svih strana priskočili, oni su još sedeli ćuteći od straha. Tek kad je većina bila poobarana, ostali povikaše i pokušaše da se brane, ali bez i najmanjeg uspeha. To je bila borba svoje vrste, kakvu živahan Sudanac, koji bez dernjave ništa ne može da radi, uopšte i ne zna. Napadači su doslovce ispunili sve kako im je bilo objašnjeno. Nijedan nije ni reči progovorio. Udarali su kundakom i skoro svaki udarac je oborio po jednog čoveka. Onaj mali broj žrtava, koje su se branile rukama od namenjenih im udaraca, molio je za milost. Uviđali su da bi otpor bio uzaludan. Svaki asker je imao kod sebe konopac, uže ili nešto slično, te ni četvrt sata nije prošlo od Švarcovog odgovora na ugovoreni znak, a već su svi narednikovi ljudi ležali vezani zajedno sa njim. Može se zamisliti koliko se iznenadio kad se povratio iz nesvesti. Hteo je da se maši rukom za ono mesto gde ga je pogodila Nemčeva pesnica, ali nije mogao jer je bio vezan. Razrogačio je oči i gledao svuda unaokolo. Video je da su svi njegovi ljudi vezani i da askeri stoje pored njih ćuteći, naslonjeni rukom na puške. Ugledao je Švarca i Pfotenhauera. Još nije progovorio, a i niko drugi ne reče ni reči. Onda mu pogled pade na... — Alah ma silib — svemogući Bože! — uskliknuo je pokušavajući da se pridigne od užasa, što mu nije uspelo. — Gospode, zaštiti me od devedeset devet puta kamenovanog đavola! Zar preminuli duhovi lutaju po zemlji? To je on ugledao onbašu. Ovaj mu odgovori: — Jest, lutaju. To su duhovi osvete koji progone prekršitelja svoje reči. Zaveo si me obećanjima da ćemo zajedno zapovedati, a nisi držao reč, već si hteo i meni da zapovedaš. Sad te stiže kazna. Stari nije odgovarao. Još je blenuo u podoficira bezizraznim pogledom. A ovaj produži: — Ja sam namerno skočio u vodu i kroz nju izgnjurao da bih doveo Abu el Mota. Alah je drukčije hteo. Niste pali u ruke Abu el Motu već ste zarobljenici ovih dvojice belih efendija u čijim je rukama vaš život.

360 — Pa on živi, nije mrtav! — izusti sad narednik — nije se udavio već... je izdajica! Neka ga Alah spali! Ali koji su ovi ljudi koji su se usudili da nas napadnu iako ih nismo uvredili. Odmah da ste nas odvezali. Ove reči su bile upućene Švarcu. — Samo strpljenje — odgovori ovaj. — Nećeš ti večito nositi te konopce. — Ni časa, ni minuta, ni trenutka više neću da ih nosim! Odvezuj me, inače si izgubljen! Ti ne znaš da mi nismo ovde sami. Sa nama su još mnogi ratnici! — Da ne misliš na onih deset stražara pored vatre? Oni već skoro dva sata leže vezani isto tako kao i ti. Onaj čovek koji je pustio Babara unutra bio je jedan od mojih ljudi, a ne vaš drugar. — Otkud ti znaš kako se ja zovem? — pitao je glasnik. — Znam, to je dovoljno. A sad slušajte šta ću da vam kažem: — seo je pored narednika i Babara pa produžio. — Vi ste se digli protiv Abu el Mota, ali vas ja nisam zato zarobio. I ja sam neprijatelj i njemu i Abd el Motu. Vas sam napao samo zato što ste mu ranije pripadali. Da li ću vas opet pustiti na slobodu, to zavisi jedino od vas samih. Vaš život je u mojim rukama. — Efendi, ko si ti? — pitao je narednik. — Za sad ti to ne moraš da znaš. Hoću da ti kažem da se Abu el Mot već vratio. Došao je sa trista Nuehra. Ja sam ga napao i pobedio, ali mi je pobegao i sad se nalazi u bekstvu za Ombulu. Napašću ga ja već i tamo i... — Pusti nas, pomoći ćemo ti — vikao je narednik. — Meni vaša pomoć nije potrebna. Vi ste se pobunili protiv svoga gospodara i prekršili ste datu mu reč. Ja vas ne mogu upotrebiti. Vaš postupak je jedno razbojništvo, a Abu el Mot je veliki grešnik. Ipak ste vi prema njemu krivokletnici, te ne bih želeo s vama ništa da počnem. Svi ste zaslužili smrt. Ali, da li ću vam suditi ili ću vas prepustiti sudbini, neka odluči ovaj čovek. Pokazao je na glasnika. — Ja, efendi? — pitao je ovaj. — Da, ti, samo od tebe će zavisiti da li ću vas pomilovati ili ne.

361 — Šta treba ja da radim? — Da mi pošteno odgovoriš što ge budem pitao. — Pitaj. Ako mogu, kazaću ti sve što znam. — Možeš, samo ako hoćeš. Na pola dana hoda odavde uhvatili ste dvojicu belaca? — Jesmo. — Kaži, pre svega, jesu li oni još živi? — Jesu. Živi i zdravi, ali Abd el Mot hoće da ih ubije. — Kad? — Čim se bude vratio u seribu. — Hvala Bogu! Znači da još nije dockan! A ko su ti ljudi? — Jedan je neki stranac, čiji lik je sličan tvome, a drugi je jedan emir, Arabljanin. — Znaš li kako se zove? — Abd el Mot je kazao njegovo ime samo jedared i to kad ga je prvi put ugledao na maijeh i nikad više. Nazvao ga je emir od Kenadema, Barak el Kasi. Na to se čuo glasan krik. Izustio ga je Sin Tajne. Skočio je Prema Babaru i vikao sa izrazom najvećeg uzbuđenja kako u držanju, tako i u glasu i u licu; — Kako kažeš? Kako se zove? — Emir od Kenadema. — Kenadem! Kenadem! — ponavljao je ovaj prvo lagano pa sve brže. U licu je menjao boju, a dah mu je leteo kad je produžio: — Kenadem! O moja glavo, moje pamćenje, moje sećanje! Alah, Alah, Kenadem, Kenadem. Kako je to slatka i divna reč! Znao sam ja, bila je u meni zakopana, ne zakopana, samo je spavala i trebalo ju je probuditi. Ali nisam sreo čoveka ko bi je rekao, izgovorio. Kenadem, tako se zvao moj zavičaj, tako se zvalo mesto gde su živeli moji roditelji! Kenadem, Kenadem, gde je to? Ko zna gde je Kenadem? Gledao je oko sebe pogledom i izrazom lica kao da mu od toga odgovora zavisi život. — Kenadem je u Dar Runga — odgovori Švarc — južno od jezera Rahat Gerazi.

362 — Znaš li ti tu varoš, efendi? Jesi li bio tamo? — Nisam, ali sam to ime čitao u knjigama i našao u mapama. — U knjigama i mapama! Alah o Alah, je li to istina? Je li to moguće? O gospodine, o efendi, da znaš koliko -me te reči raduju! A onda se ponovo obratio Babaru: — A kako se zvao emir? — Barak el Kasi. — Barakel-Kasi — ponovio je Abd el sir stavljajući ruku na čelo kao da je hteo iz glave da izmami neko sećanje. Najedared se trgao i uzviknuo: — Sad znam, sad znam. Da, da, tako je, Barak el Kasi (Barak strogi). Tako su zvali moga oca. Kad je naređivao da se kazni koji podanik ili da se šiba neki rob, stojao je sa mračnim izrazom na licu i govorio: „Nazivate me Barak el Kasi, e pa dobro, onda ću takav i da budem“. Zato sam mrzeo to ime, a moja majka bi pobledela kad bi ga čula. A taj čovek, koga je Abd el Mot zarobio, jeste Barak el Kasi, emir od Kenadema? — Da. — Oče, moj oče, moram k tebi! Efendi, odmah da pođemo! Iz ovih stopa moram da krenem da bih ga izbavio iz šaka njegovog mučitelja. — Smiri se, savladaj se, Abd el sir — molio je Nemac. — Strpi se do ujutru, a onda ćemo krenuti. — Do ujutru! Pa to je večnost! Ali ti imaš pravo, efendi. Srce bi htelo da iskoči, ali mi glava savetuje strpljenje. A kako reče da se ja zovem? Abd el sir, sluga ili Sin Tajne? Tako se ja zovem već duže godina, ali ću sad da odbacim to ime, jer od sad to više nije istina. Tajna više nije skrivena. Ja se zovem Mesuf, te mi je ime Mesuf ben Barak el Kasi el Kenadem! Znam sad i svoje ime i svoj zavičaj! O efendi, ne zadržavaj me, ja moram napred u noć i samoću, inače će mi pući i srce i grudi. Nekud je odjurio. Švarc je hteo da mu dovikne da se pazi, ali to nije činio. Toliko je poznavao mladića, i znao je da će se vratiti čim se bude umirio. Pfotenhauer je okrenuo glavu da mu se ne bi videle suze u očima i gunđao:

363 — Momče i po! Da ja imam ovakvog jednog! I još pišu učenjaci u domovini da poludivlji narodi nemaju ni srca ni duše! Trebalo bi da dođu ovamo, pa da svojim očima vide te ljude! Šta mislite zar nemam pravo! — Potpuno! — odgovori Švarc kome je to pitanje bilo upućeno. — Ovaj događaj je i mene dirnuo u srce. Ali sad moramo i druge stvari da doznamo. — O vašem bratu mislite? Dabome, samo brzo ispitujte dalje! Švarc se ponovo obrati Babaru: — Ti reče da je Abd el Mot prepoznao toga emira. A da li je i emir prepoznao njega? — Jeste, čak ga je i po imenu nazvao. — Jesi li možda zapamtio to ime? — Jesam, to ime glasi Ebrid ben Lafa. — A gde su sada ta oba belca? Jesu li sa onih dvesta ljudi koji su ostali na maijeh, ili su sa onih trista koji su otišli dalje sa Abd el Motom? — Efendi, jesi li ti sveznajući? — odgovori onaj čovek začuđeno. — Mislio sam da sam ja jedini koji zna da je naša grupa podeljena u dva dela. — Vidiš i čuješ da ja mnogo znam, iako ne znam sve, te znaj da ću sigurno primetiti ako ke budeš govorio istinu. Ja hoću i moram da oslobodim obojicu tih zarobljenika. Ako mi ti u tome pomogneš, onda ću vas sve pustiti na slobodu. — Daješ li nam svoju reč za to? — Dajem. — Onda ću ti reći sve i odvešću te tamo između kora i maijeh gde se nalazi logor. Sad su doveli i deset zarobljenih stražara. Čim su savladali logor, Švarc je odmah poslao čoveka da ih sve dovede! Ako su se ti ljudi i nadali da će ih narednik osloboditi, to im je sad ta nada sasvim propala. Videli su da su im i ostali drugovi zarobljeni. Švarc im je naredio da posedaju pored svojih drugova. Poslušali su i potražili pogledom podoficira. Međutim je on izabrao takvo mesto da ga nisu mogli uočiti pogledi onih koje je izdao.

364 Askeri su posedali oko zarobljenih u krug. Nekolicina ih je razgledalo nađene zalihe i donosilo šta im se sviđa, naročito duvana i velike bokale merisah. Robinje su imale pune ruke posla da od brašna namese i ispeku pogače. Za to vreme su Švarc i Pfotenhauer ispitali Babara u tančine šta se sve desilo za vreme pohoda na Ombulu. On se dugo nalazio u blizini Abd el Mota i njegovih zarobljenika pa je mogao da priča šta je ovaj s njima govorio. Vrlo podrobno im je opisao i logor i njegov položaj, rekao im je u kom delu se nalaze zarobljenici belci i morao je da odgovori na mnoga Nemčeva pitanja čije značenje nije razumevao. Čak je i Sivi ponekad začuđeno pogledao dok je njegov kolega postavljao nekakvo pitanje, koje mu se učinilo sasvim nepotrebno, pa čak i smešno. Babar je dalje rekao da će se Abd el Mot prekosutra vratiti sa svog drugog pljačkaškog pohoda i da je pre polaska strogo naredio da treba, u slučaju napada na logor, odmah ubiti obojicu zarobljenih belaca. Čim je to Švarc čuo, odmah se obratio askerima koji su sedeli najbliže do njega: — Ko se od vas usuđuje da sad po noći u malom čamcu otplovi natrag na dahabijeh? — Ja — odgovori otac jedanaest dlaka brzo — ja mogu rado ploviti na dahabijeh naših. — Ali to je opasno! — Zar vi niste mene upoznali kao Slovak neustrašivi? — Da, znam da nisi plašljiv, ali sam preko jezera? Poslaću i dva askera s tobom. Ima tu divljih životinja u blizini. — Ja nikad bojao se životinja neukroćenih! — reče mali Slovak sa prezrenjem. — Čak bio jesam pobednik na dva lava venčanih. — To je istina, ja ram ti svedok, ali ima ovde i drugih životinja. Pre svega nilskih konja koji uveče izlaze na obalu a ujutru se opet vraćaju u vodu. Ako te sretne takva jedna beštija? — To hoće biti meni ravnodušnost sasvim svejednakih. Nikad ja nisam plašio se konja zemaljskih, dakle neću plašim se ni konja tečnih. Pa nosiću ja moji pušku ubistvenu za slonove! — Koja ti kod svakog pucnja opali šamar? Ne, samog te neću pustiti. Zato biraj sebi dva pratioca!

365 — Kad vi naređivati, ja moram slušati. Ali šta treba ja činiti na dahabijeh? — Saopštićeš Hasab Muratu moju poruku, da kaže svima reizinima da sve lađe iziđu iz reke u jezero rano ujutru, već u prvo svitanje i da se usidre ovde gde smo mi sa čamcima pristali uz obalu. Možeš im reći da je ovde sve u redu, a mome slugi ćeš saopštiti naređenje da zapali smolasto drvo i mast, te da mi spremi punu šaku gara. — Lepo! Hoću, ispuniću naređenje sa pažljivošću, brižljivosti uobičajenih, i dati slugi naređenje poslednje i garavo. A kad morao bih vratiti se u logor ovdašnjih? — Kad ujutru krenu lađe, možeš da izveslaš pred njih i da mi najaviš njihov dolazak. — Hoće biti izvršeno sa zadovoljstvom odanosti. Pozdravio je kao vojnik, izabrao sebi dva askera za pratioce i udaljio se sa njima. — Gar? — pitao je Sivi. — Šta li će vam taj đavo? — Da bih od sebe, a možda i od vas napravio crnca. — Jeste li vi pri sebi? — Ozbiljno govorim. — Moj nos nije zgodan za takve maskarade. Nikad nisam mogao da se maskiram. A znate li zašto? — Ne. Kad god sam hteo da metnem masku na lice, nos mi je bio suviše dugačak pa se probio. A kad sam hteo da se prerušim, svi bi me odmah prepoznali i to baš zbog tog istog nosa. — To je neprijatna stvar. Zaista, i ja uviđam da ćete vi sa tim nosom predstavljati vrlo neobičnog crnca. Moraću se, na žalost, odreći vaše pomoći, ali ne znam nikog drugog kome bih mogao da poverim tu ulogu. — A koju ulogu mislite? — Čuli ste da oba zarobljenika treba da budu pobijeni u slučaju napada na logor. Ako nameravamo da ga napadnemo, onda ih moramo prethodno da izvučemo i da ih spasemo. Zato ne vidim drugi način, nego da se uvučem kao crnac. — I za to vam treba još jedan?

366 — Treba. — To je onda sasvim nešto drugo. Polazim odmah. Mažite me dakle, u ime Alaha, što crnje možete! — Za vaše umirenje hoću da vam kažem, da ćemo taj podvig preduzeti po mraku. Prvo ću narediti da se logor opkoli. Po mraku se nećemo izložiti opasnosti da vaš nos, koji nema mnogo crnačkog u sebi, izazove sumnju. A ako nas budu uhvatili, onda će naši, na dati znak, priskočiti u pomoć. Dok oni ne stignu, svakako ćemo moći da se branimo. — Pa naravno! Idem ja kao crnac! Važi! Već se unapred radujem. — Ali ćemo morati skoro sasvim da se razgolitimo i celo telo da namažemo mašću i garom! — Ništa to ne mari, ništa to nije, kad ću posle opet moći da se povratim u svoju kavkasku lepotu. Ako jedared i budem crnac, to još ne znači da ću večito i ostati crnac. Dakle, tačka i gotovo! Ostajemo na tome!

367 XV OPASNA PUSTOLOVINA Sve što je imalo da se svrši toga dana punog događaja, bilo je završeno i sad je moglo da se ide na spavanje. I askeri su spavali, bar oni koji nisu morali da budu budni i da čuvaju zarobljenike. Ali Švarc i Pfotenhauer nisu mogli da zaspu. Jedan je znao da mu je brat u opasnosti, koga je i drugi mnogo voleo kao svoga „Špeci“, te tako obojici nije briga dala da se odmore, što im je bilo krajnje potrebno. Docnije im se pridružio i treći: „Sin Tajne“. On se doduše vratio prilično smiren, ali nije mogao da spava od radosti, što je najzad osvetlio tamu svoje prošlosti, i od brige za svojim ocem. Posle ponoći je smenjena straža kod stoke, te su se i ova trojica uvili u mreže protiv muva i polegali. Hteli su bar da pokušaju da zaspu. Ali s vremena na vreme primetio je jedan da se drugi još uvek mrda, a kad je bilo pred zoru, Švarc se diže, izvuče se iz svoje mreže da bi obišao straže. Odmah je skočio i Pfotenhauer i pitao: — Jeste li spavali? — Ne. — I ja nisam. Nikad više neću na jednoj maijeh ni da legnem. Ove đavolske muve ne daju čoveku mira. Nekoliko ih se uvuklo u mrežu, što ne bi ni bilo strašno da su bockale samo kroz sare od čizama, ali su se okomile naročito na moj nos. Te kreature nemaju ni najmanje smisla za klasično estetični ukus. Zato ću i ja da ustanem. Ali šta ćemo sad da radimo? — Ja ću da obiđem straže. — To nema cilja! Predložio bih vam nešto bolje.

368 — A šta? — Idemo u lov na nilske konje. Bilo bi i šteta i sramota da smo bili na maijeh nilskog konja a da nijednog nismo ni videli. Hoćete li? Sad je baš vreme kad se sa obale vraćaju u vodu. — To je odličan predlog. Idem i ja s vama. — Lepo, ali kako stojimo sa oružjem? — Ja imam pušku. — To nije dovoljno. Jedan ili dva metka ne obaraju nilskog konja, sem ako niste napunili pušku eksplozivnim mecima. — Njih nemam kod sebe, ali imam na brodu. — Šteta. Ja ih imam nekoliko, ali ne odgovaraju vašem kalibru. A znate li gde je nilskom konju Ahilova peta? — Znam. Između oka i uva. — Tako je! Ali je još bolje ako ga pogodite iza uveta. Ako tačno znate gde je mesto, onda razorni metak raznese lobanju i rasturi mozak. Vi dolazite sa severa pa svakako još niste pokušali taj lov, ali smo ja i vaš brat Sep već ubili nekoliko nilskih konja na taj način. Odmah ću da napunim razorne metke pa možemo da krenemo. Čim je opremio pušku, odmah su krenuli iz logora. U to vreme se baš svetlucalo na istoku, te su bar mogli da razaznaju drveta i žbunje između i ispod kojih su se lagano i sa osmatranjem provlačili. Nisu okrenuli prema jezeru već su se uputili ka obali maijeh, jer se tamo pre moglo očekivati da će naići na nilskog konja nego na jezeru. Već je svitalo, tako da su jasno mogli videti. Sivi je na sve budno motrio. Najednom zastade i pokaza na nekakav neobičan trag u zemlji. — Znate li ko je ovuda prošao? — pitao je. — Naravno, jedan hipopotam! — Da. Dobro pogledajte taj otisak! Ta bestija je izišla iz vode na tome mestu, to se jasno vidi iz tragova u mekoj zemlji. Desno i levo po jedan red otisaka od nogu čitavu stopu u prečniku, a u sredini razvučena staza u zemlji po kojoj je vukao stomak. To je... -Ah, jeste li videli? — Da.

369 — Šta je to? Izišlo je tu iz šupljeg panja gde sigurno ima mrava. — To je jedna vrsta krtice. — A latinski? — Orycleropus aethiophicius. — Tačno! A arapski? — Abu batlaf, otac kandži. — Da, zato što ima tako dugačke nokte. Ja sam takve kandže prvi put video kod našeg profesora prirodih nauka. On je u svojoj zbirki imao mnogo takvih retkosti. Nije on bio loš nastavnik. Dosta sam od njega koristio, ali nije mogao da me trpi. — To je čudno — primeti Švarc hodajući dalje. — E, znate, ja sam ga često zapitkivao za takve stvari, koje čak ni najpametniji čovek ne bi umeo da objasni. To ga je ljutilo pa je došao na misao, da mi to prvom prilikom vrati. A ta prilika mu se uskoro i pružila. Znate li kad? — Kad? — pitao je Švarc dobroćudno. — Na ispitu. Tako me je zbunio, da to nikad neću zaboraviti. Ja doduše nikad ne govorim o tome, jer to za druge nije važno, ali se prema prijatelju ne mora biti zakopčan i zatvoren, pa zato ću vama i da se poverim. Vi valjda nećete pričati dalje? — Ne pada mi na pamet, — svečano je uveravao Švarc. — Dakle, to je bilo ovako! Baš na ispitu, kad sam bio u trećem razredu. Naravno, to je bio svečan dan pa sam se lepo čisto doterao i obukao novu košulju i šarenu novu kravatu. Kad sam bio tako divno doteran, verovao sam da na ispitu neću i ne mogu grešiti. Bio sam dakle sasvim miran i pouzdan pa sam čekao na pitanje koje ću da dobijem. I dobio sam ga, ali kako! Pogodite! — Molim vas, bolje je da vi pričate dalje! — Da, to ću i da radim, jer i tako nikad ne bi pogodili. Hteo je da mu kažem zašto ptice imaju perje. Šta vi na to kažete? — Šta imam da kažem? Nisu mene pitali, nego vas. Pa šta ste odgovorili? — U prvom momentu nisam ništa odgovorio. Samo sam stojao i blenuo u profesore, kao pas na mesec u podne. Nikako nisam

370 mogao sebi da objasnim, kako je došao baš na to pitanje. Ali posle toga sam se dosetio jadu i — — — Zastao je usred reči, jer se čuo pucanj i to u neposrednoj blizini. Odjeknuo je mnogo drukčije nego obična puška, više kao neki mali top. — Ko li to može da puca, — pitao je rodin otac. — Čak bi se moglo reći da je top opalio! — Mora da je Slovak — odgovori Švarc — jer njegov katil elfil tako odjekuje. Možda mu preti kakva opasnost, zato brzo onamo. Požurili su što su brže mogli ne vodeći računa o žbunu i trsci koja im je smetala. Već posle nekoliko sekundi su čuli kako neko u strahu doziva. — Musa adi — to jest hrozne — u pomoć, u pomoć! — Da, to je on. Govori arapski, slovački i nemački, sve u jedan mah — produži doktor. A glasno uzvikujući dodade: — Odmah, odmah, Štefane, evo nas već dolazimo! Nesrećnik ga je prepoznao po glasu, jer je odgovorio zapomažući na svom slabom nemačkom jeziku: — Dođite, brzote, brzote, brzote! Čudovište pojede me i telo i dušu. Pucajte već jednom u alu! Govorio je o nekoj „ali“. Znači da je bio pred kakvom opasnom životinjom. Kakva je to životinja, videla su ova dvojica tek kad su zavila oko isturenog žbunja. Tamo je voda ulazila u mali zaliv. Ugažena trska na obali je ukazivala na to, da nilski konj obično na tom mestu izlazi iz vode na obalu. Preko noći je ušao u žbunje da pase, a sad se vraćao. Po nesreći, baš u tom trenutku je otac jedanaest dlaka izlazio iz čamca i stao životinji na put. Hrabri deran je pucao na nilskog konja umesto da ga je izbegao, a pošto metak nije mogao da prodre u telo životinje, našao se u vrlo nezgodnom položaju. Nilski konj je stojao na oko osam koraka daleko od vode, a između obale i njega bio je Slovak. Ispustio je opaljenu pušku i uhvatio se za stomak. Tako je sav preplašen piljio u čudovište koje se isto tako nije mrdalo, i ne frkćući ili puštajući od sebe ma kakav bio glas, držalo je razjapljenu čeljust i to toliko široko da bi moglo i krupnijeg čoveka obuhvatiti oko struka. Nije se moglo videti gde je metak pogodio, ali je izgledalo da je od njega životinja ipak bila za

371 trenutak kao uzeta. Da nije tako bilo, ova pustolovina bi malog Slovaka skupo stajala. On se međutim nije usuđivao da mrdne ni rukom ni nogom, ali je smatrao da nije opasno bar da progovori, kad su ova dvojica nailazila, jer je viknuo: — Pucajte, brzote, na nilski konj! Pogodite dobro tu neman. Inače progutati mojih sa kožom i koskom! Dobro gađajte čudovište, inače jeste svi tri izgubljeni. Švarc je bio stao i podigao pušku, ali mu doviknu rodin otac: — Nemojte vi! Vaše zrno nema dovoljno snage. Samo vi gledajte pa ćete videti kako će se brzo stropoštati to živinče od moje puške! Prema stavu koji je zauzeo moglo se videti, da nišani iza uveta. Kad je okinuo, čuo se prvo odjek puške, a odmah zatim još jedna eksplozija i to u glavi životinje. Parčići mesa i komadići kostiju su leteli po vazduhu. Nilski konj se zaljuljao i pao napred, ponovo se uspravio, nagnuo nezgrapno telo, prvo na desnu pa na levu stranu i najzad se sručio na zemlju. Čim ga je pogodilo razorno zrno, odmah je opet zatvorio čeljust. Debela koža se skupljala u lake nabore i opet se zatezala — smrt je bila nastupila. Sad je sin rošavosti snažno skočio u stranu, kao da je tek sad naišao na opasno stvorenje i povikao: — Ne približujte njemu! Nilski konj rado pretvarajućih! Ako još živi, svi trojica ujede! — Glupost — smejao se Bavarac. — Tom čiči ni na pamet neće pasti da se pretvara. Zašto vi u stvari skačete u stranu? To je mnogo ranije trebalo da učinite. Iako je Slovak još uvek smatrao da je položaj opasan, ipak je našao vremena da se naljuti na ovu primedbu. Odgovorio je: — Mogli bi zar vi skočiti ako jeste bio pred vaših nilski konj? Da jesam se ja mrdao, jeste bi se i on mrdao i odgrizao glavu mojih. — Ne, dragi moj, mora da ste vi tu životinju pogodili negde u vilicu, zbog čega joj se ukočila čeljust. A pošto joj se to nikad ranije nije desilo, toliko se uplašila da se ni s mesta nije mogla mrdnuti. Strah joj je prodro u sve udove. Mali Slovak ga pogleda sa nevericom i odgovori:

372 — To nije mogu ja verovati! Kočenje vilice jeste bolest ljudskih a nije može biti grč nilski konjskih! — Tako! E pa, ako se vi u to bolje razumete nego ja, onda neka vam bude. Ja istina još nisam video nilskog konja sa kočenjem vilice, ali da mi nismo došli, vi bi svakako otpevali svoju poslednju pesmu. Čini mi se da je to i vama jasno. Zar ne? — Da — priznade otac jedanaest dlaka. — Ja jesam pucao slonove i nilske konjskih, ali nikad jesam stajao toliko blizu do stoke užasnih. Vi jeste spasilac života mojih i ja rado daću vam ruku mojih, kad prethodno budem vidim da hipopotamus jeste mrtav. Pružio je ruku, ali se nije usuđivao da priđe Pfotenhaueru, jer je ovaj stao pored nilskog konja da ga razgleda. Razorno zrno mu je izrilo duboku rupu u glavi i isteralo napolje najveći deo mozga. — Velika i matora životinja, duga je bar četiri metra — primeti Švarc posmatrajući ogromne oblike. — Jeste zaista opasan starac — odgovori Pfotenhauer, — ali će ipak odlično prijati našim ljudima. — Možda, ali ja još nikad nisam jeo meso nilskog konja. — Onda ga već jedared morate okusiti. Kažem vam da nije loše, a njegovu slaninu čak i dobri poznavaoci mesa smatraju za poslasticu. Mislite li i vi tako, gospodine Uskar Ištvan? Ovo oslovljavanje u učtivom i vrlo ljubaznom tonu, nije ostalo bez svoga dejstva. Otac jedanaest dlaka je imao dobro srce. Uviđao je da ga je Pfotenhauer izbavio iz velike opasnosti pa mu zato sad priđe, uhvati ga za ruku i odgovori: — Da, slanina jeste velikih delikatesa. Ja jesam već jeo slaninu živih i slaninu prženih, i to bilo poslastica velikih. Ali ako niste bili vi došli, jeste bio ja poslastica njegovih, što nikako nije bila želja mojih. Vi jeste bili neprijatelj mojih, a ja vaših, to sad... — A, ne, ne — prekide ga Pfotenhauer — nisam ja bio vaš neprijatelj. Mi se samo po nekad nismo baš dobro razumeli. — O, ja jeste vas razumeo vrlo dobar, ali vi niste hteli ste shvatiti obrazovanje i nauke mojih. A ipak ako bi nilski konj bio mene ujeo mrtvo, to onda bilo bi gotovo sa znanjima svima latinskima i mojih. Zato hoću oprostiti svih uvreda vaših i od sad budem prijatelj vaših odličnih. Hoćete li i vi?

373 — Naravno da hoću! Uvek je bolji prijatelj od neprijatelja. To je bar jasno. Evo vam, dakle, moje ruke, samo dobro raspalite! Od sada neka među nama ne bude ni kavge ni raspre. Mali Slovak ga je držao desnom rukom, a kod poslednjih reči mu pruži Pfotenhauer i levu. Ovaj je prihvati, pogleda ga poverljivo u nasmejano lice i reče: — Ja jesam vaši sasvim i celokupno. Prijateljstvo naših treba da bude večnih i još tesno nego vi jeste kazao. Hoćemo ovde na lešu ovih konjskih od Nila praviti pobratim na život i smrt? Kazaću ja: u vaših zdravlje, kazaćeš vi: i na spasenije. — Za to baš nemam najbolje spasenije. Znate, nije baš zgodno pobratimiti se pored jednog leša iz obzira prema mrtvima. Takvo jedno „zdrav si!“ mora da se zalije sa pivom, a pošto ga ovde nema, to ćemo da pričekamo jednu kriglicu, dok zajedno budemo stigli u Bavarsku. Onda će stvar moći da se izvede kao podmazano. — To jeste smatranje vrlo tačnih — saglasio se i mali Slovak. — Bratimljenje mokrih bolje jeste nego bratimljenje suvih. Hoćemo onda još kažemo vi učtivih. Prijateljstvo može bude ipak vrlo vernih i večitih. — Naravno! Imaćete vi da vidite kakav prijatelj ja umem da budem. Ali sad pre svega šta ćemo da radimo sa ovom mrcinom. Ako je ostavimo ovde, navaliće krokodili kao na daću. — Štefan može da je pričuva — odgovori Švarc — dok mi odemo do logora i dovedemo ljude. Naša jutarnja šetnja je i tako sa ovim završena. — Da, već se razdanilo pa su se sigurno svi izbudili. Otac jedanaest dlaka podiže svoju pušku da opaljenu cev ponovo napuni, a oba Nemca se uputiše logoru. Oni su imali o mnogo čemu da razgovaraju, ali sasvim slučajno do toga nije ni došlo, te se samo toj činjenici ima pripisati zasluga što je Švarc otkrio jednu stvar koja bi mu inače izmakla. Išao je napred i gledao u zemlju. Još nisu ni pola puta prešli a on naglo stade. Pokazao je desno od sebe jednu ugaženu paprastu biljku i rekao tiho: — Stanite! Ovuda je sigurno neko išao. — Možda! — odgovori Pfotenhauer ravnodušno, no isto tako tiho.

374 — Vi, izgleda, to sasvim olako shvatate, ali mi moramo na sve da pazimo. — Sigurno je neko od naših ljudi. — Ne, ovuda nije čovek prošao. — Onda je valjda kakva životinja protrčala pa ugazila paprat. — To ćemo da vidimo. — Sagao se da pregleda vlažnu močvarnu zemlju. Kad se ponovo uspravio videlo mu se na licu da je zabrinut. To je Pfotenhauer primetio pa ga upita: — Šta ste videli? Šta ima tu? Vaše lice mi se ne sviđa. — Ovuda je prošao čovek, bosonog i pre vrlo kratkog vremena. — Zar ne još juče? — Ne, jer bi se u tom slučaju zadržala rosa na listu paprata. Ali pošto je zbrisana, znači da je prvo orosilo pa je posle biljka zgažena. — Ko zna, ko nas je tražio. Možda su primetili da nas nema, pa je neko pošao da nas traži. — Ne, jer trag ne vodi od logora već ka logoru. Pođimo za njim i izbegavajmo i najmanji šum. Opet je on pošao napred, lagano i pažljivo da ne bi izgubio trag. Trag je vodio tačno u onaj pravac otkuda je on sa Pfotenhauerom bio maločas došao, a onda na levo, gde je bio mnogo jasniji. Švarc je zastao, pokazivao otiske i došapnuo svome saputniku: — Dotični nije mnogo pametan čovek. Dosad je skoro tačno išao po našem tragu te mora da zna da su dva čoveka napustila logor. Kad se budu vratili, moraće svakako da vide jasan trag što ga je on ovuda morao da ostavi za sobom. — Možda je ipak jedan od naših, te nije imao razloga da bude naročito oprezan. — Da je tako, on bi izišao da nas potraži te bi išao našim tragom. I vikao bi za nama. A pošto se to nije desilo, onda je sasvim sigurno da imamo posla sa nekim strancem, te moramo dobro da pazimo. Gledajte pažljivo napred, kako bi mi njega ugledali pre nego on nas. I oni su krenuli na levo, u kom pravcu su morali doći do između logora i vrha maijeh. Sinoć je tamo bilo sve ugaženo između žbunova, te je ta okolnost mnogo otežavala traganje za novim

375 otiscima. Zato je Švarc išao napred što je brže mogao, da bi nepoznatog sustigao još pre nego što dođe tamo. Već su izlazili iz trske. Drveta su stojala usamljena i na priličnoj razdaljini jedno od drugog, a po humusnoj zemlji se prostiralo meko tkanje mahovine u kome su se duboko zadržali otisci nogu. Obojica su koračali od drveta do drveta tražeći zaklon iza stabala. U jednom trenutku, kad je Švarc hteo da iziđe ispred debelog lubana koji je svojom debljinom mogao da pokrije čoveka, i da priskoči u zaklon sledećeg stabla, zadržao ga je Bavarac i došapnuo mu uzbuđeno: — Stojte tu! Video sam ga. — Gde? — pitao je tiho Švarc vraćajući se brzo iza stabla. — Možda sam se i prevario, ali ne verujem. Izbrojte šest drveta pravo pred sobom, a onda desno opet stoji luban, skoro i deblji od ovog uz koji mi stojimo. Tamo se nešto mrdalo, pa verujem da je to taj koga tražimo. Švarc pogleda u pomenutom pravcu. Njegovo oko je bilo i oštrije i uvežbanije od Pfotenhauerovog. Video je ne samo drvo već i čoveka koji je tamo stojao. — Imate pravo, — došapnuo je drugaru. — Tamo neko stoji, — A ko je to? — To ne znam. Svakako da nije jedan od naših. Nosi ogrtač od majmunske kože, te je sasvim iste boje kao i stablo, tako da se ne može lako razlikovati od lubana. — Pa što stoji tamo? Zašto ne ide dalje? — Možda je čuo kakav šum u pravcu logora, pa je predostrožan. Sigurno je da namerava da se prišunja logoru. Možda ima još koga s njim. — A šta ćemo onda da radimo? Ako nas ugleda, pobeći će nam, pa možemo samo da gledamo za njim! — I treba da nas vidi. Zapravo ne mene nego vas. Ako mu se sad budemo još približili, onda će nas čuti, jer izgleda da mu je baš sad nešto postalo sumnjivo. Vi se prikradajte u levo pa ga prođite i otidnite ispred njega. A onda se okrenite pravo na desno kao da hoćete u logor. Onda će on biti između mene i vas. Udesićete tako da vas mora da vidi, ali ćete se praviti da ga ne primećujete. Kad mu

376 budete prilično blizu, on će svu pažnju da obrati na vas i mene neće primetiti, sve dok ga ne budem ščepao za gušu. — Hm. Ta ideja nije loša! Samo ga dobro ščepajte, da vam se ne otme. — Nemajte brige. Uostalom, ja ću vas već pozvati čim ga se budem dočepao. Vi ćete brzo priskočiti, pa ćemo valjda nas dvojica izaći na kraj sa ovakvim jednim crncem. A sad krenite brzo pre nego što on produži! Pfotenhauer brzo nestade. Švarc ga izgubi iz vida, te je sad posmatrao nepoznatog. Ovaj se uskoro oprezno trgao, kao da je čuo nešto sumnjivo, i priljubio se uz stablo iza koga je izvirivao. Bio je primetio Pfotenhauera. To je za Švarca bio pravi trenutak. On se privlačio što je mogao brže od stabla do stabla, dok mu nije ostalo još nekoliko koraka do onog drveta gde se stranac šćućurio. Njega čovek uopšte nije mogao videti, jer je bio navukao ogrtač preko glave da ga ne bi mogli razlikovati od onoga što ga okružuje. U tom trenutku je Pfotenhauer prolazio lagano, tobož sav udubljen u misli i tako blizu da ga je Švarc lepo mogao da vidi. Ovaj je sad hteo da se baci na stranca, ali mu se učinilo bolje da čeka dok se on ponovo ispravi. To se uskoro i dogodilo. Švarc dvaput poskoči, dohvati ga za gušu i obori na zemlju držeći ga čvrsto. Čuo se samo jedan krik i napadnuti se okrete licem napadaču uz grčeviti napor da ga se oslobodi. Umalo ga Švarc nije ispustio, kad mu je video lice od koga je nedostajala čitava desna polovina zajedno sa nosem. Oči su divlje kolutale od besa i naprezanja te je sve zajedno užasno izgledalo. Taj čovek je bio gologlav, potpuno glatko ošišan, a koža na glavi mu je bila isto tako tamna kao i na licu. Prema tome mu je bilo teško odrediti starost, ali se ipak moglo računati da je prilično zašao u godine. Pored njega je ležao nekakav buzdovan od tvrdog drveta čija glava je bila okovana kratkim i snažnim bodljama. Osim noža što ga je nosio za pojasom svoje kecelje, to mu je bilo jedino oružje. Na krik toga čoveka, Pfotenhauer je priskočio te je Švarc uz njegovu pomoć uspeo da zarobljeniku veže ruke na leđa. Do toga trenutka se nijedna reč nije čula. Sad Švarc upita na arapskom jeziku: — Ko si ti i zašto se ovuda prikradaš?

377 Čovek je prvo obojicu promatrao mračnim pogledom, pa onda odgovori na istom jeziku: — A ko ste vi i zašto ste me napali? — Zato što te moramo smatrati za neprijatelja, jer bi nam prijatelj prilazio otvoreno. — Jeste li i vi od ovih lovaca robova koji su se tu ulogorili? — Ne. Ali prvo ti meni reci koga i šta ti tu tražiš? — Došao sam da kupujem stoku i druge stvari. — Ah, tako! Ti si dakle taj koga narednik očekuje da mu dođe jutros? Pa zašto tako potajno prilaziš? — Iz predostrožnosti. Hteo sam da vidim da li je sve istina što mi je narednik rekao. Čujem da ga poznaješ, a ipak kažeš da nisi jedan od njegovih ljudi. Kako to može da bude? — Mi smo krenuli za lovcima robova da im se osvetimo, pa smo zarobili narednika zajedno sa njegovim ljudima. — Znači da je tebi palo u ruke i sve njegovo što ima? — Da, ali ti ćeš ipak moći da ostvariš svoju nameru, jer sam i ja voljan da sa svoje strane zaključim trgovinu s tobom. Pod dejstvom besa preostala polovina lica se razvuče u ružnu grimasu i čovek odgovori: — Alah te prokleo! Preduhitrio si me, ali ti plen neće za dugo ostati u rukama. Da si me odmah pustio na slobodu, inače ćeš morati zajedno sa svojim ljudima da odeš u pakao danas u podne kad sunce bude na najvišem delu neba. — A ko treba tamo da nam otvori vrata? — Moji ratnici, koji će sa silom da navale na vas, ako im se ja uskoro ne vratim. — A koliko ih ima? — Ja sam zapovednik nad većim brojem ljudi nego što vi svi zajedno imate prstiju na rukama i na nogama. — Znači devet puta više! A znaš li ti koliko ljudi stoji pod mojom komandom? — Ne treba ni da znam. Mogu i da zamislim, nego hajde puštaj me, inače ste propali. — A ako ti i ispunim tu želju, šta ćeš onda da radiš?

378 — Nije to želja nego naredba koju imaš da poslužiš. Onda ću s tobom da podelim plen što si ga oduzeo naredniku. — Hm! — smeškao se Švarc. — A gde se nalaze tvoji ljudi? — Neki od njih su tu sasvim blizu. Ostavio sam ih kad sam pošao da uhodim logor. Ako se uskoro ne vratim, oni će požuriti u susret glavnoj gomili da ih izveste da sam pao u ruke neprijatelju. A tada vam se neće smilovati ni Alah ni ja. — Govoriš kao neki emir za kim idu hiljade ratnika, a ipak kriješ koliko vas je na broju. A ja ću ti otvoreno pokazati sa koliko ljudi ja zapovedam. Ustani i pođi za mnom! Švarc je to zahtevao, jer je baš u tom trenutku čuo sa vode glasan uzvik koji je komandovao, te je mogao pretpostaviti da su se brodovi približili. Podigao je zarobljenika sa zemlje i uz pratnju Pfotenhauera odveo ga je prema obali. Tamo je potražio mesto sa koga se lepo moglo vit deti i primetio da se nije prevario. Videlo se kako su se brodovi približavali vučeni od čamaca i gonjeni povoljnim jutarnjim vetrom. Čamci su bili puni veslača a na palubama je vrveo narod. — Alah akbar! — tolike lađe! — uzviknu čovek začuđeno i uplašeno. — Ko su ti toliki ljudi i šta oni traže? — Hoće da unište tvoje ratnike čim budu naišli. A sad kaži ko će da ide u pakao, mi ili vi? — To je zaista prava flota brodova i armija ratnika! — E sad, hajde ovamo. Pokazaću ti još više ljudi. Uhvatio ga je za ruku i odveo prema logoru. Kad su iz žbunova izišli na čistinu, i kad je iznenada ugledao tolike ljude koji su bili tamo, povika: — Pa to je prava vojska! — Gospodine, hoćeš li Sudan da pokoriš? — Ne, hoću samo da kaznim Abu el Mota. — Abu el Mota — odjeknu brzo — ništa drugo nećeš? Nećeš da napadneš na Bongo sela? — Ne. Hoću samo da onemogućim Abu el Mota. Čim to bude gotovo, otići ćemo odavde. — Hoćeš li na to da se zakuneš?

379 — Hoću. — U svoje pretke i u svoju bradu? — Rado, i to odmah. — Neka te Alah blagoslovi i neka ti podari najmekše mesto u sedmom od svojih nebesa! Da mi ruke nisu vezane, zagrlio bih te i molio da me smatraš kao svog prijatelja i saveznika. — Da li ti to ozbiljno govoriš? — Najozbiljnije, gospodine! Seribe su pravi pakao za jadne stanovnike ove zemlje, a Abu el Mot je crnji od svakog đavola u ljudskom obliku. Niko nije imao ni snage ni hrabrosti da mu se suprotstavi, te je tako celu zemlju okovao u lance i konopce. Uzimao štogod mu srce zaželi. Svaki mora da ga sluša, a ko neće, taj je propao, jer ga ili ubije ili odvede u robove. Ali kad dolazi emir, kao što si ti sa tolikom silom, onda prestaje svaki strah i ja ti nudim svoje usluge i svoje ratnike, da se sa njima boriš protivu Abu el Mota. Govorio je sa oduševljenjem, a leva polovina lica je zračila od radosti. To nije bilo pretvaranje ni izveštačenost, a ipak je Švarc odgovorio: — Znači ti nisi Abu el Motov prijatelj? — A ne, ja ga još i mrzim. — A ipak si došao da trguješ sa njegovim narednikom. — Da trgujem? — nasmeja se crnac gnevno. — Da, trgovati sam hteo, ali ne kako je narednik mislio. Ništa ja nisam poneo da mu platim. Hteo sam te pse da napadnem i pobijem. Zato mi je i bilo krivo kad sam čuo da su oni već pali u tvoje ruke zajedno sa svojim imetkom. Ali sad sve možeš zadržati, ja ti ih prepuštam i ne zavidim ti. Samo mi reci gde je sad Abu el Mot. Mora da mu ne ide tako dobro kao ranije, čim se narednik odmetnuo od njega. Jedino to me je ohrabrilo da od ugovorene trgovine načinim neprijateljski prepad. — Kako se zoveš? — Abu el Dabuhs (otac buzdovana), jer se obično borim samo sa buzdovanom i niko me u tom oružju još nije nadmašio. — A koliko ljudi vodiš sa sobom? — Dve stotine.

380 — Zar ti je toliko trebalo za napad na pedesetoricu? — Za sam napad nije, jer, gospodine, mi nismo kukavice, ali za transport treba mnogo ljudi, a sve je moralo da bude brzo izvedeno i svaki trag se imao utrti, pošto Abu el Mot nije smeo da dozna šta se desilo ovde na ovoj maijeh. Narednik je imao da nestane bez traga zajedno sa celokupnom njegovom imovinom, a da se to izvede, četiri stotine ruku nije suviše. Hoćeš li da mi se poveriš? Reci mi šta si ti naumio? Švarc mu odveza ruke i reče: — Puštam te na slobodu. Ako se budem uverio da je sve tako kao što si rekao, smatraću te za svog saveznika i bićeš pored mene kad Abu el Mot bude pobeđen i satrven. — Gospodine, govorio sam istinu. Dozvoli mi da dozovem jednog od svojih pratioca i da ga pošaljem da odjaše u susret mojim ratnicima i da ih izvesti o promeni koja je nastupila. — Za to još ima vremena. Govoriš o jahanju. Jesu li tvoji ljudi na konjima? — Ne, već na kamilama. I njih sam poveo s namerom da ih natovarim sa stvarima koje sam imao da zaplenim ovde. — I vi ćete dobiti jedan deo od toga. A što imaš tolike kamile sa sobom, to mi je milo, jer će time da se ubrza naš pohod. — Kuda? — U Ombulu, u zemlju Belanda. Tamo je Abd el Mot. Selo je razorio, neupotrebljive ljude pobio, a jače i sposobnije porobio. Otac buzdovana je ostao nekoliko trenutaka kao ukočen, a onda je prosto dreknuo: — Ne dao Bog, jer mi smo saveznici sa Belanda i imamo tamo rođake. — To Bog nije sprečio, jer se već dogodilo. — Znaš li ti to sigurno? — Da. Sinoć je otud došao jedan glasnik i sve nam ispričao. Abd el Mot namerava da nakupi još više robova. Abu el Mot mu je pošao u susret. — Onda, gospodine, treba odmah da pođemo i ubijemo toga psa. Sad smo dovoljno moćni da bi to mogli učiniti.

381 — Krenućemo još danas. A sad pođi sa mnom do ostalih gde ćemo se dogovoriti o svemu što treba. Dosad su još stojali na ivici žbuna, te se odatle uputiše pravo u logor gde su narednikovi ljudi još sedeli i ležali vezani na zemlji. Kad je narednik ugledao novodošavšeg, uzviknu: — To je šeh koga mi čekamo. Baš dobro, on će govoriti u našu korist. Ali ga šeh grubo ćušnu nogom i odgovori: — Kušuj, sine šugavog pseta! Tako vam i treba. Da vas ovaj strani emir nije zarobio, sve bih vas ja podavio. Dabogda goreli u vatri koja večito prži i nikad ne ubija! Svi prisutni su gledali u šeha. Ali se niko nije toliko uneo i toliko razrogačio oči kao Abd el sir — Sin Tajne. Bio je sedeo po strani zajedno sa Sinom Vernosti, ali kad je ugledao stranca, skočio je i nije skidao oči sa njega. — Šta ti je? Ko je to? Poznaješ li ga? — pitao je Ben Vafa. — Ja…ja… mora da ga poznajem — odgovorio je Abd el sir razrogačivši oči sve više. — Pa ko je to? — To… to… ne znam. Ne mogu da se setim. Stavio je ruke na glavu kao da je hteo na taj način da pomogne svom pamćenju, ali uzalud. Išao je gore Dole, šaputao nešto za sebe, sklapao razna imena od slova, opet se šćućurio pored Ben Vafa; ukratko, ponašao se kao neko za koga se obično kaže, da mu je reč ia vrh jezika ali je ne može da izgovori. U međuvremenu su Švarc i Pfotenhauer ispričali šehu sve što su smatrali da on treba da zna, da bi se upoznao sa postojećim stanjem. Doznao je ko su ova obojica i ponešto, čak i mnogo štošta nije mogao sebi da objasni. Jedno je ipak shvatio, a to je da je sa Abu el Motom gotovo, da on treba da bude uhvaćen i predat „ocu pet stotina“ u Fašodi, od koga su se svi bojali. To ga je oduševilo i on bi najradije odmah krenuo da su mu ljudi bili tu. — Nas ima dosta da bi bili sigurni u uspeh — primetio je Švarc — ali na žalost nisam sasvim siguran u Nuehre. Ako ih povedem, može se od njih očekivati da će preći na stranu Abd el Mota. A ako

382 ih ostavim ovde, moram im postaviti mnoge straže, koje mi nije lako da odvojim. — Ako je to jedina briga, onda ti mogu pomoći — odgovori šeh. — Kako? — Pomoću katibe (sveštenika) iz moga plemena. Alah mu je dao moć govora, da može svakog oduševiti, pa mu se čak ni najtvrđe srce ne može odupreti. Kad duh uđe u njega, ostavlja nas i ide na putovanja čak do zemlje Šiluka. Taj dobro poznaje Nuehre i ume s njima da govori. Dozvoli mu da ode na brodove i da propoveda. Možeš biti siguran da će oni posle toga da gore za borbu protiv Abu el Mota i da za to svoju krv prolevaju. — Pokušaćemo, a sad idemo k tvojim ljudima da bi ostalima izaslali jednog glasnika koji će im kazati da se požure. Otišli su dalje. Nedaleko od logora, blizu onog mesta sa koga su ga posmatrali Švarc i lovac slonova, stojali su između žbunova tri jahača na kamilama i držali jednu četvrtu, slobodnu koja je bila šehova. Ovaj im je prišao sa Švarcom da jednog od njih pošalje, a druge da povede u logor. Svaku reč je tako izgovorio da je Švarc jasno mogao čuti, te se uverio da novi saveznik zaista ima poštene namere. Glasnik je odjahao, a ostali dođoše u logor zajedno sa kamilama. Tamo se Abd el sir još uvek mučio da pronađe reč koja ga je tištala. Stalno je ponovo počinjao sa Abu en, Abu en... ali nije mogao da pronađe nastavak. Njegov mladi prijatelj Niam-niam je mislio da mu pomogne: — Zar ne znaš gde si ga video? — Ne. — Onda ti ne vredi ni da se mučiš oko njegovog imena. — Ipak. Ako mu pronađem ime setiću se i gde sam ga video. Sve mi se čini da bi mi taj čovek mogao učiniti veliku uslugu. — Da sam na tvome mestu, ja bih ga pitao kako se zove. — Da. Već sam i ja na to mislio. Pokušaću. — Ustao je, pristupio i zapitao šeha kad je sa Švarcem prolazio pored njega: — Gospodine, da li bi mi rekao kako se zoveš? Ja sam još mlad i trebalo bi da čekam dok me stariji ne oslovi, ali Alah će te nagraditi što ćeš da mi ispuniš želju.

383 — Hoću, reći ću ti — odgovori šeh. — Ja se zovem Abu ed Dabuhs. Abd el Sir se zahvali, okrete se svom prijatelju i reče razočarano: — Nije to ono ime na koje ja mislim. — Onda to i nije taj čovek — mislio je Ben Vafa. — Siguran sam da je to on. Tu polovinu lica sam već jedared video i to dok je bilo zalečeno. Mora da sam tada bio malo dete. — Kod nas, istina, nije to običaj, ali zar ljudi koji govore arapski ne biraju sebi imena prema osobinama koje imaju? — Da, često je tako. — E pa onda, znaš kako bih ja nazvao toga čoveka? — Kako? — Abu en Nuhs el Vihš (otac polovine lica). Na to sin tajne pljesnu rukama i povika: — Hamdulilah, sad znam, sad znam! Ti si ovoga čoveka nazvao „otac polovine lica“, ali njegovo tadašnje ime nije bilo tako dugačko. Zvao se samo Abu en Nuhs — otac polovine. Sad znam. Sad znam! Neka je hvala Alahu i svima prorocima! — Radujem se što sam mogao da ti pomognem, ali da li si se sad setio gde si video toga čoveka? Gde si čuo to ime? — Da, znam, znam! Bio je došao u naš šator sav obliven krvlju, a moja majka mu je čistila ranu i previla je. Zatim je dugo vremena ležao bolestan kod nas. Često me je uzimao na svoj krevet i rado ćaskao sa mnom. Mnogo je voleo da se šali, a ja sam morao da ga zovem „otac polovine“ jer mu je bila ostala samo još polovina lica. To mi je bilo sasvim iščezlo iz pamćenja, pa sam se sad opet prisetio kad sam ga video. O, Alah, Alah, moći ću s njim da govorim o zavičaju i o majci! — Ako je to zaista on! — On je, on je. Idem odmah k njemu. Ne može biti niko drugi nego Abu en Nuhs. Idem odmah. Hteo je da ode, ali nije uopšte morao da se digne s mesta. Njegove reči su se glasno čule i svi su ih razumeli pa i sam šeh. Zato je i prišao pa upitao: — Čujem da spominješ ime Abu en Nuhs. Na koga ti to misliš? — Na tebe, gospodine, — reče Sin Tajne — zar to nije tvoje ime?

384 — Ne, ali pre izvesnog vremena me je u šali tako zvao jedan mali dečko čije društvo mi je olakšalo patnje i ublažavalo bolove. — A gde je to bilo? Kaži mi samo brzo, brzo! Već su bili prišli Švarc i Pfotenhauer a i ostali da čuju o čemu se tu tako uzbudljivo govori. — To je bilo u Kenademu, u zemlji Dar Runga. — Kenadem, o Kenadem — radosno je vikao Abd el Sir. — Zar ti znaš Kenadem? — pitao je šeh. — Ne, ali te ipak molim za ime Alaha da mi odgovoriš što ću da te pitam, iako sam toliko mlađi od tebe! Kako si ti tada dospeo u Kenadem? — Bio sam se zavetovao da ću posetiti grob čuvenog Marabuho od Tundzura. Put je bio dug, vrlo dug, ali sam srećno stigao do cilja i pomolio se svojim molitvama, a onda, oslobođen grehova, otputovao sam natrag. Međutim, između jezera Rahat Gerari i Kenadema, napao je nas hodočasnike jedan karavan razbojnika. Neki od nas su se branili među kojima i ja. Nas su oborili i mene jedan dohvati sabljom po licu, tako da mi je odsekao ne samo nos već mi je odrao i kožu sa obraza i ogulio pola brade. Alah mi je privremeno bio uzeo dušu iz tela da bi me poštedeo od velikih bolova. U takvom stanju me našao jedan putnik koji je docnije naišao i primetio da sam još živ. Poneo me sobom u Kenadem i odveo me svojoj kući gde sam se probudio tek kad sam bio zavijen. — Kako se zvao taj čovek koji te spasao? — To je bi Barak el Kasi, emir od Kenadema. — Jesi li ti video njegovu ženu? — Mnogo puta, jer žene iz Kenadema imaju običaj da se ne pokrivaju feredžom pred gostima svojih gospodara. Bila je nežna i dobra kao mesec, pod čijim zracima se spušta plodonosna rosa na zemlju. Svi su je voleli. Emir je bio tmuran i strog, ali su naše duše naginjale jedna drugoj. On mi je održao život, te smo jedan drugom otvorili žile da pijemo krv pobratimstva. Njegov živog je za mene kao i moj život, a moja smrt za njega kao i njegova. Voleo me je. Osim mene i mnoga više nego mene, voleo je svoju ženu i svoje dete. — Jesi li ti poznavao to dete? — Tog dečka? Da, on je bio dar Alaha, radost svoje majke i nada oca.

385

386 — Jesu li se te nade ispunile? — To ne znam, jer od onog vremena nisam bio u Kenademu. — A ni emir, tvoj krvni pobratim kod tebe? — Ne. Samo pre jedno mesec dana, kad nisam bio kod kuće, dolazio je nekakav stranac i predstavio se kao Barak el Kasi, emir od Kenadema i tražio da govori sa mnom. Pošto ja nisam bio kod kuće, otišao je još istog dana. Mora da je to bila neka zabuna, jer mnogi od mojih ratnika tvrde da su u njemu prepoznali čuvenog lovca slonova. — Emir od Kenadema i lovac slonova je jedno te isto lice. — Alah! Kako je to moguće? — Uskoro ćeš doznati. Znaš li kako se zove emirov sin? — Znam. Na svakoj nozi mu je nedostajao mali prst, pa su ga zato prozvali Mesuf et Tmeni Savabi Ilidžr — Mesuf sa osam prstiju na nogama. — E sad gledaj ovamo! — Izuo se pa pokazao prvo desnu pa levu nogu. — Šu halamr el adžib — kakvo čudo! Pa i ti imaš samo osam prsta! Ili si možda ti... Zastao je usred reči, posmatrao sina tajne pažljivo pa produžio: — Crte tvoga lica još nisu tako izgrađene da bih posle toliko vremena mogao u njima da prepoznam lik tvoga oca ili majke, ali neki unutarnji glas mi govori da si ti sin moga krvnog pobratima. Odgovori mi, reci mi da li me ta slutnja vara ili ne? — Jesam, gospodine, ja sam taj dečko kome je bilo dozvoljeno da se s tobom igra i koji te morao u šali da zove Abu en Nuhs. Do sada ni ja nisam znao ko sam. Tek u poslednje vreme mi je bilo dato da zavirim u svoj zavičaj, a pošto sam i tebe prepoznao, toliko sam siguran, kao da mi je sam prorok rekao da sam ja sin emira od Kenadema. — Onda hodi da te zagrlim, sine i potomče moga krvnog pobratima! Tvoji prijatelji su i moji prijatelji i moja ruka će biti protiv svih tvojih neprijatelja. — Uhvatio je Sina Tajne za ruke i privukao na svoje grudi. Onda je seo pored njega i obojica su bili potpuno obuzeti jedan drugim. Razumelo se samo po sebi da su imali dosta da pitaju jedan drugog, da odgovaraju i da pričaju.

387 Švarc ih je ostavio na samo i sad je pre svega mislio na to da je Otac jedanaest dlaka ostao sam kod ubijenog nilskog konja i da tamo još uvek čeka na ljude koji treba da mu budu poslati. Zato je glasno objavio da je ubijen jedan veliki i masan husan el bar, što je od strane askera bilo primljeno sa velikim oduševljenjem. Zatim je poslao Oca sprdnje sa nekoliko vojnika na ono mesto, opisujući im ga tako tačno, da ga nisu mogli promašiti. Kad su stigli tamo, Slovak je stojao pored životinje sa puškom o ramenu i dočekao ih mrzovoljnim rečima: — Jesu li vam se noge ukrutile kad ih niste mogli brže da promrdate? Stojim ovde već više od jednog sata da ne bih dozvolio da se ovom čudu povrati život. Zar nije dosta što sam ga za vas ubio? Treba li još i da ga uprtim na leđa, pa da vam ga donesem? — Kako? Ti ga ubio? — pitao je Otac sprdnje. — Dabome. A ko bi drugi? — odgovori mali Slovak ponosito. — Sigurno drugi. Zrno tvoje gromke puške je doduše veliko, ali ovoliku rupu svakako ne može da načini. To je moglo da bude samo razorno zrno, a ja znam da takve metke ima samo rodin otac. Znači da je on i ubio tu životinju a ne ti. Dok su se vojnici, bez obzira na raspru ove dvojice, mašili svojih noževa i prišli nilskom konju, okomi se mali Slovak ljutito na svog prijatelja: — Ćuti. Da nisi možda bio prisutan? Njuška ti je istina velika kao u ovog čudovišta, ali ti je mozak tako mali i sićušan, da se sa njim ni jedan mrav ne bi mogao zasititi. Zar nisi čuo kad je puška odjeknula? — Čuli smo dva pucnja i oni su nas probudili. Pošto smo videli da nema Sihdi Asvada i rodinog oca, to smo odmah znali da su oni pucali. A sad hoćeš da me farbaš kako si ti pucao. To bi mogao da pokušaš sa kim drugim, ali ne sa onim koji poznaje sva sela i narode i sve varoši i ljude na zemlji. — Šta mi tu pričaš o tvojim ljudima i selima! Čak ni to ne verujem da znaš kako se zove mesto sa koga su ljudi od straha pobegli, kad su ugledali tvoje novorođeno lice. A ja znam sve jezike na svetu i latinsku nauku. Moja se glava može otvoriti kao kakva

388 knjiga u kojoj ima svega, a kad mi se prohte, moj um pređe na tajne kao što je sunce, čemu ništa nije slično, u širokom svetu. — Šu halalk, uskut — kakvo brbljanje! Umukni! — vikao je Otac sprdnje razjareno, pri čemu je tako razvukao lice, kao da je hteo da se istopi od miline. — Kad se moje lice prvi put pojavilo na ovaj svet, radovalo se ne samo sunce, već i cela vasiona. Znaš li ti moje ime i ko sam ja? Ja se zovem Ali Ben Hadži Isak el Farezi ibn Hadži Otaiba l Ošer ben Hadži Marvan Omar el Gandezi Hafid Jakub abd Alah el Sandžaki. A ti si samo Uskar Ištvan. Zar se tvoje ime može pored moga i čuti i primetiti? — Dabome! Tvoje dugačko ime nije ništa drugo nego glista pantljičara za koju se svi raduju kad se jedared otresu zajedno sa glavom i repom. A moje je puno snage i zvučnosti, i svaki se raduje kad ga čuje. A kakvo ime takav čovek. Dok si ti još spavao i svojim hrkanjem ukrašavao svet, ja sam već bio budan da bih se borio sa džinom životinjskog carstva. Pogledaj ovamo u donju vilicu! Vidiš li runu na donjoj usni? Moj metak je tu tako snažno udario, da je životinja dobila kočenje vilice, te nije mogla ni reči prozboriti ni korak kročiti. Samo to moje zrno ga je oteralo njegovim očevima i precima u društvo. A sad mi kaži da li si ti ikad uspeo da učiniš tako nešto i da li ćeš ikad uspeti? — Sa najvećom lakoćom! — odgovori otac sprdnje. — Dozovi de jednog nilskog konja ovamo, pa ćeš odmah da vidiš kakav strah ću ja da mu uteram u kosti. — To ti verujem. Treba samo da ti vidi lice, pa će odmah da pobegne. — Ne govori o mom licu, — povika Hadži ljutito. — Ko je kriv za to što mi se stalno smeju nego ti? — Ja?! — Ti, samo ti! Lice mi je bilo biser muške lepote, a crte se sijale kao početne reči korana. Oči su mi zračile od snage i blagosti, a obrazi svetleli kao jutarnje rumenilo. Pre nego što sam ugledao tebe. U tom si ti naišao, pa kad sam video tvoje brkove, morao sam toliko užasno da se smejem, da se i Dan danji smejem. Tek onda ću moći da računam

389 sa ozdravljenjem te moje patnje kad tebe više ne budem gledao i kad se za uvek budemo rastali. — Onda gledaj da se izgubiš, i ne usuđuj se više da mi iziđeš na oči, — vikao je sad mali Slovak sa svoje strane u najvećem besu. — Ti si ekser za moj kovčeg i uzrok mome grobu. Otkad te poznajem spuštam se polako u grob, a sekiranje s tobom ždere mi lagano kosti moga života. Ubio si mi mladost i unapred progutao starost. Dabogda ti anđeo pravde tako gusto izbockao kožu iglama kao što je na psu dlaka! — A tebe dabogda obesio za tvojih jedanaest dlaka iz brkova, baš iznad onog odžaka iz pakla na kome... - Dalje nije produžio, jer se mali Slovak toliko razbesneo kad je čuo da mu se pominju brkovi, da se više nije mogao savladati: — Uskut, džid ed dija viš šu ub — jezik za zube, ti, dedo sela i naroda — prodrao se. — Sad ćeš ti da vidiš i mene i moje brkove. Istovremeno se bacio na Hadži Alia da ga dočepa za gušu. U vatrenoj svađi su obojica promenili mesto na kojima su stojali. Mali Slovak je izašao napred a otac sprdnje ustuknuo nazad, tako da je sad stajao leđima pored same vode. Hteo je da izbegne napad te je skočio u nazad, ali je izgubio tle pod nogama. — Ja musabi, rah nirak — o nesreće, udavićemo se — povika i izgubi se u vodi, koja je baš tu bila vrlo duboka. Nije pogrešio kad je govorio u množini, ne misleći samo na sebe, jer se i mali Slovak nalazio u istoj opasnosti. Bio se suviše zaleteo te je sad i on, pošto mu je onaj izmakao, poleteo preko obale i isto tako upao u vodu, da je na sve strane prsnulo. Vojnici povikaše od straha kao da su sami upali. Nije se toliko radilo o smrti u davljenju koliko o opasnosti koja je pretila od krokodila, a oni su vrveli po maijeh. Narodi koji žive pored Nila obično su vrlo vešti plivači, a vojnici isto tako. Zato voda nije za njih nikakva opasnost, ali se moraju čuvati od čudovišta koja u njoj žive. Zato askeri nisu ni gledali na oko mesto gde su ova dvojica upali već dalje preko vidljive površine, da vide prilazi li koji krokodil. I zaista nešto nizvodno, na jednom jezičku od ostrva ležalo je više životinja koje uzdigoše glavu. Vikanje vojnika ih je tako poplašilo,

390 da nisu ni ušli u vodu. Često se dešava da se čak i gladan gušter da uplašiti od ljudskih glasova. Sad se mali Slovak pojavio iz vode. On je umeo u vodi dobro da se snađe, ali se prvo bojažljivo obazre da vidi ima li krokodila, a onda potraži oca sprdnje. Kad ga nije video, uzviknuo je uplašeno: — Ma hai hu, vain fi jah — nema ga, gde li je? — Još je pod vodom, — odgovorili su mu. — O Alah, izgubiće daha, te će se jadno udaviti. Svađu je zaboravio, pa se zagnjurio da potraži svog prijatelja. Samo jedan trenutak docnije pojavi se iznad vode Otac sprdnje i povika: — Gde je otac jedanaest dlaka? Ne vidim ga! — Zagnjurio se da tebe potraži — glasio je odgovor. — Dobri, dragi, odlični! Udaviće se zbog mene! Moram da mu pomognem. Ponovo se zagnjurio, a u tom se opet pojavi Slovak. A kad još ni sad nije video druga, povika: — Mora da je mrtav! Toliko dugo niko ne izdrži pod vodom. Ugušio se! Moram bar leš da mu izvadim! — Ostani — rekoše mu — sad je baš bio napolju pa se zagnjurio da tebe potraži. — Hrabri, dobri, mili! Ali ja ne smem da ga ostavim, inače će ga dohvatiti krokodili. Nestade ga ponovo. Uskoro za tim se pojaviše dve mokre glave na priličnom rastojanju. Stresali su vodu i gledali na sve strane. Kad su ugledali jedan drugog povikaše radosno: — Jesi li to zaista ti, prijatelju moje duše, uteho i spokojstvo moga srca? — Jeste ja sam, radosti mojih očiju. Radujem se do neba što vidim da si se spasao, videlo i toploto moga života! — Evo se žurim da te zagrlim, srećo moga postojanja. — A ja plivam u tvoj zagrljaj, davaoče najblaženije radosti! Uz glasne uzvike su poleteli jedak drugom da se u vodi zagrle, pa isplivaše na obalu držeći se za ruke. Baš kad su došli do nje i

391 izlazili iz vode, povika jedan od vojnika pokazujući rukom uzano ostrvo. — Eno, tamo su krokodili. Videli su vas i već dolaze da vas prožderu. Bežite brzo od obale! Više brazda se brzo približavalo kroz vodu, što je bio dokaz da je ovaj imao pravo. Već posle nekoliko trenutaka su životinje stigle i pokazale svoje zatupaste čeljusti. — Hamdulilah, zadocnili su. Ti si me spasao — reče Slovak grleći svoga prijatelja. — Šarafalilah, istina je, oni su se prevarili u računu, — odgovori ovaj. — Ali nisam ja tebe već si ti spasao mene. Da nije bilo tebe, ova čudovišta bi me ukusno sažvakala. Dabogda ih Alah prokleo! — Da, neka im život bude kratak, a smrt užasna. Dabogda im se preci pozaboravili, a potomci im na večitu glad bili osuđeni. Neka im bolest razjede telesa, a jed dušu, dok se zaista iskreno ne pokaju i ne uvide da je greh protiv Alahove zapovesti, žvakati meso živih ljudi! — Nikad se oni neće pokajati, jer su im srca okorela, a uši im ne čuju glas opomene. Oni i dalje žive u svojim gresima pa će večito sagorevati u vatri. A mi ćemo se radovati što smo utekli njihovim zubima i reći ćemo im da ih preziremo sada i za uvek. Sad su krokodilima doviknuli najuvredljivije psovke na pravi orijentalski način i poželeli im najdublju propast u paklu. Zatim su otresli odelo od vode i prionuli na posao pomažući vojnicima da iseku meso i debelu slaninu nilskog konja u dugačke trake. Zatim su to nanizali na koplja i odneli u logor, gde je u međuvremenu bilo naloženo više vatri za spremanje ukusnog pečenja. Za to vreme su se brodovi približili obali i bacili sidra. Kad su oni na brodu osetili miris pečenja, zaželeli su da se iskrcaju, što Švarc nije rado dozvolio, jer izgleda da nije bio sasvim siguran u Nuehre. Otac jedanaest dlaka ga posavetovao da će na taj način baš postići privrženost, što će im pokazati da ima poverenja u njih, i tako su smeli da napuste brodove. Ipak je vojnicima bilo potajno naređeno da na njih paze, da ne bi nijedan neprimetno nekud otišao.

392 Od nilskog konja su dobili užasno veliku količinu mesa, tako da je od prisutnih više stotina ljudi svaki dobio po jedno dobro parče, koje je mogao da pripremi i pojede kako mu je volja. Način na koji se to dešavalo mogao je služiti kakvom slikaru kao izvor za stvaranje čitave zbirke slika o dobrom raspoloženju. Švarc je sedeo zajedno sa Pfotenhauerom, Hasab Muratom i Ocem buzdovana. Jeli su pečenu slaninu nilskog konja koja se Švarcu sasvim dobro svidela. — Zar nije odlična? — pitao je rodin otac — nijedan mesar ni kobasičar u Nemačkoj ne bi mogao tako nešto da pripremi, a ovde na Nilu znam samo jednu jedinu stvar koja se sa ovim ne samo može da meri već je još i bolja. — A šta je to? — raspitivao se Švarc. — To je pečenje od slona. Ali mora da bude pravo parče. Jeste li to već probali? — Slonovo meso sam jeo, ali ne znam sa kog dela tela treba da bude to najbolje parče. — Onda vam moram reći. Nije sasvim isključeno da nas ovde, u ovom kraju, sretne kakav gospodin slon ili čak i čitav čopor. Ako pritom budemo napravili dobar lov, onda ću vam i dokaz isporučiti. A znate li gde treba zrno da pogodi slona da bi odmah pao? — Znam, tamo gde surla prelazi u glavu. — To je istina, ali sa razornim zrnom može se slon smrtno raniti i na drugom mestu. Baš ispod toga mesta treba iseći jedan komad surle. Od toga se dobija najbolje pečenje koje sam ikad u životu pojeo. — Pfotenhauer je zakolutao očima, coknuo jezikom da bi što bolje izrazio prijatan ukus pomenutog jela. Pritom mu je nos sa velikim oduševljenjem klimao odozgo na niže kao da je nameravao da najubedljivije potvrdi njegovo tvrđenje. — Surla od slona? — pitao je Švarc ne verujući. — A ja sam mislio da ona mora biti prilično žilava. — A ne, meka je kao irvasov jezik. Ali sama surla nije dovoljna, pečenje se mora peći i u odgovarajućoj masti. To je mast iz tkiva u bubrezima, mast, kažem vam, koja se ne da ni sa čim uporediti. Želeo bih kad bi sad odmah naišao kakav slon pa da vam pokažem ono što, na žalost, nisam u stanju da vam opišem.

393 — Ala ste vi gurman — smeškao se Švarc. — Sve mi se čini da bi zbog tog malog komadića surle želeli da nam naiđe čitav čopor slonova. Pomislite samo kakvu bi zabunu unele te životinje! — Kad bi mirno došle, ne bi imalo šta da se kaže, ali, naravno, ako bi bile razdražene mogli bismo zlo da se provedemo. A znate li šta znači kad se za slona kaže „usamljenik“? — Da, tako nazivaju stare slonove mužjake, koje zbog njihove ćudljivosti ne trpe u čoporu, pa zbog toga moraju sami da se potucaju. To su veoma opasne životinje. Teško tome ko nabasa iznenada na takvog slona ili ga sretne na otvorenoj čistini! — Da, ako bi takav jedan usamljenik naišao mogao bi nam naneti grdnu štetu u stadima. Svu bi nam stoku izbo zubima. Ja sam već i sam imao prilike da sretnem takvog jednog usamljenika tamo gore u Bar Džur. Sedeo sam tako sa dvojicom Niam-niam i ispunjavao ulovljene ptice. Najedared poče zemlja pod nama da se ljulja i nešto da tutnji kao da je zemljotres —.. Pst! Šta je to? Zar ništa ne čujete? Švarc oslušnu pa odgovori: — Čuje se kao kakav mali vodopad u daljini, ali ovde nema vodopada. — Ne, to je nešto sasvim drugo. Možda će biti: „mi o vuku, a vuk na vrata“... Samo kad bi još bilo vremena da sklonimo stada na sigurno mesto. Skočio je i stavio ruke na usta dajući pravac svom glasu, pa doviknuo ljudima koji su imali da čuvaju stoku. — Harizin, ruh el bakar. Bid bid, ruh el ifjal, el ifjal! — Stražari, bežite sa stokom daleko, daleko, slonovi, slonovi. Taj poziv se čuo u celom logoru. Ko je sedeo, odmah je skočio i dohvatio oružje. Stražari su pohitali svojim životinjama i poterali ih motkama uz glasno vikanje. Pfotenhauer im je obema rukama odredio pravac bežanja, tako da su izgledale kao krila od vetrenjače. Bučni šum, što ga je bio čuo dolazio je s leva, iz šume s one strane vrha maijeha. Šum se više nije mogao čuti, jer su čobani vikali a vojnici hrabrili jedan drugog. Ali Pfotenhauer je mogao da vikne jače nego svi drugi:

394 — Raha, hudu, ja nas, vila nihma maijit, — Mir, tišina, ljudi, inače smo izgubljeni, — grmeo Je on daleko preko doline. Sad se šum opet čuo i to dvostruko jače. Još nije prošlo ni dva minuta od prve Pfotenhauerove opomene a zemlja je zatutnjala kao kad zadrhte zidovi kakve slabe kućice od prolaza teških tovarnih kola. Kroz vazduh se prolomio zvuk kao da odjekuje istovremeno iz stotine truba. A onda se u trku pojavio golijat četvoronožnih životinja iza ćoška od žbunova, sa visoko uzdignutom surlom i kao trn pravo opruženim malim i smešnim repom. Imao je samo jedan od prednjih zuba, a taj je bio neobično veliki i svedočio je o dubokoj starosti životinje koja je bila najmanje četiri metra visoka a sigurno još ceo metar dugačka. Uzdignute surle, raširenih ogromnih ušiju i prodorna glasa koji se prolamao, slon je izazvao tako strašan utisak, da je sve Sudance obuzeo nesavladiv užas. Pobacali su oružje i nagli da beže da bi se sakrili iza drveća i žbunova, a uz to su prosto urlikali od straha, što je još i privlačilo pažnju slona na njih. Nešto, što se do sada još nije moglo videti, toliko ga je bilo razbesnelo, da je bio kao slep. Sad je međutim stao da pogleda prostor pred sobom. Video je ljude koji beže i malu grupu onih koji su još stajali i imali hrabrosti da se usude na otpor. Zavitlao je surlom u krug, podigao je kao da hoće da udari i ustremio se na ono malo ljudi koji su ostali. To su bili Evropljani, Sin Vernosti i odvažni Otac sprdnje. Ostali su iščezli, pa čak i Otac buzdovana i Hasab Murat. Zarobljeni i vezani narednik i njegovi ljudi ležali su nepomično, da ne bi na sebe skrenuli pažnju životinje. Ipak, još jedan je bio ostao: Abd el Sir — Sin Tajne. Čim je ugledao slona, umesto da beži, odmah je legao na zemlju i puzao mu brzo u susret. — Beži, za ime Alaha — doviknuo mu je Sin Vernosti. — Pogaziće te! To je hahšil. — Ova poslednja reč znači vagabund, lutalica. Ova životinja je zbog podmuklosti i divljine bila izbegavana čak i od svojih vršnjaka. — Da, to je hahašil, — potvrđivao je Pfotenhauer. — Vaši meci mu ništa neće učiniti. Ako ga moj ne pogodi na pravo mesto, onda neka nam Bog bude u pomoći!

395 Ljudi su stojali svi u gomili sa uperenim puškama na životinju. Ali ono mesto o kome je rečeno da treba u njega nišaniti nije se moglo videti, jer je slon bio podigao surlu pravo u vis. To se sve naravno dešavalo mnogo brže nego što se može ispričati. Životinja se već bila približila na najviše četrdeset koraka. — Rasturite se i pucajte sa strane! — vikao je rodin otac — biće nam lakše da nišanimo. Sam je skočio u stranu, a ostali se ugledaše na njega, osim malog Slovaka koji je bio kleknuo i držao cev svoje teške katil elfil u pravcu životinjine otvorene čeljusti. — Alah, uputi zrno u mozak — uzviknuo je — inače će mi ova stoka smrskati lobanju! Okinuo je i pucanj je imao dvostruko dejstvo. Otac jedanaest dlaka je naime dobio od puške takav udarac po glavi da se srušio na zemlju. — Lizir lak! — zbogom i nazdravlje! Svršeno je sa mnom! — uzviknuo je upirući oči pravo u slona, ali ovaj nije spuštao surlu da dohvati ili smrvi malog strelca. Čak je više nije ni mrdao. A to je bilo drugo dejstvo pucnja, Veliko teško zrno ga je zaustavilo usred najbržeg trka. Stajao je kao ukopan ne mrdajući se ni za dlaku. Naravno, samo za nekoliko trenutaka, ali to je bilo dosta Slovaku za spasavanje. Otac sprdnje je video opasnost u kojoj se nalazi njegov prijatelj, pa mu je doviknuo; — Beži! Ja ću ga zadržati! — Iskočio je i opalio jedan metak slonu u donji debeli deo surle, naravno, bez nameravanog uspeha. I on i Slovak bi propali da Sin Tajne nije uspeo za to kratko vreme da ostvari svoju nameru. Abd el Sir se držao malo po strani i slon je pored njega protrčao i nije ga ni video ni primetio, pre nego što ga je zaustavilo zrno malog Slovaka. Baš kad je Otac sprdnje opalio metak, skočio je Sin Tajne sa zemlje i ustremio se na jednu od životinjskih zadnjih nogu, potegao svojim dugim nožem i zadao joj snažan udarac da bi presekao žile. Da li nije pogodio pravo mesto ili mu nož nije bio dovoljno oštar, ukratko, namera nije uspela i slon se brzo okrete da

396 vidi novog neprijatelja. Ali je osim njega jednoga video i mnoge druge. Dosad su svi obraćali pažnju samo na ovog jednog slona, a ne i na ono što se stvorilo od pređašnje tutnjave koja je nagoveštavala čitav čopor. Stari usamljenik se usudio da priđe jednoj grupi koja ga je oterala i progonila. Kad je zašao za ugao maijeha, izgubio se iz vida svojih gonilaca, te su ga izvesno kratko vreme tražili. Sad su se i oni pojavili iza ugla. Čim su ga primetili, odmah su se okomili na njega uz užasnu riku. Ovi neprijatelji su mu se na svaki način učinili strašniji nego ljudi. Odmah se brzo opet okrenuo i otrčao prestrašen dalje, ne obazirući se na rane. Broj njegovih četvoronožnih protivnika je iznosio dvanaest. Jedan skup kome on svakako nije dorastao. Izgleda da su svi pripadali istoj porodici, čiji starešina je, jedan matorko, trčao napred. Za njim su išli četiri mužjaka, četiri ženke i tri mladunca. U svom besu na onog skitnicu, nisu obraćali ni najmanju pažnju na prisutne ljude i protrčali su sa neverovatnom brzinom za njim. Ali ipak ne svi. Slovak i njegov prijatelj su bili izmakli lutalici, te ih dakle njegove noge nisu pogodile. Kad je naišao čopor, vikao je rodin otac: — Propustite mužjake, nišanite samo na mladunce. Tako će nam i ženke biti sigurne! U isto vreme je nanišanio na surlu prvog mladunca. Švarc je to video i uzeo drugog na nišan. Oba pucnja odjeknuše, a malo zatim i treći, jer je Pfotenhauer odmah opalio na trećeg mladunca iz svoje druge cevi. Njegova razorna zrna su imala trenutno dejstvo na mladim životinjama. Dva slončića se srušiše razmrskanih glava. I Švarc je tačno pogodio mesto u koje je nišanio, ali njegov hitac nije mogao izazvati trenutno razorno dejstvo. Pogođeni je odmah stao i zaklatio surlom ovamo tamo kao klatnom, zaurlao od bola da su se čoveku kosti protresle i počeo da se ljulja kao pijan. — I ovome je dosta — reče Pfotenhauer. — A sad brzo za debela stabla. Brzo, brzo! Dok je te reči govorio, otrčao je u pravcu šume. Ostali su pošli odmah za njim, osim Abd el Sira i Ben Vafa koji su polegali i pokušali da se sakriju u travi.

397 — Zašto bežati? — pitao je otac sprdnje stojeći u blizini Pfotenhauera i pozadi jednog drveta. — Pa mi smo pobedili! — Pogledajte onamo na desno, već evo dolaze, — odgovorio je upitani — samo brzo ponovo napunite ispaljenu pušku! Ženke će hteti da osvete svoje mladunce. Imao je pravo. Majke su čule urlikanje mladunca kojeg je Švarc pogodio. Napustile su poteru i brzo se vratile. Trčale su u pravcu onog mesta uz dreku koja se prolamala. Kad su stigle tamo, pregledale su surlama svoje mladunce. Majka smrtno pogođenog slončeta je opipavala rane svoga ljubimčeta, nežno ga mazila i stala sasvim blizu uz njega, da bi ga svojim bokom pridržavala da ne padne. Njeno maženje i naprezanje je bilo uzaludno. Mladunac se sve više naginjao na stranu i najzad pao mrtav. Sad je jedna majka prilazila drugoj da i njeno dete posmatra i pregleda. Shvatile su da su mladunčad mrtva, podigle su surle i tužno zaurlikale. — Sad dolazi osveta — reče Pfotenhauer. — Verovatno je da će nas potražiti. — Ja se osećam kao da smo i zaslužili kaznu — odgovori Švarc. — Pogledajte samo bol tih majki! On je tužan i ko ima srca mora ih žaliti. — Da, tu se vidi nemačka osećajnost. Čovek je najgora grabljiva životinja. Ali gledajte! Jeste li videli? — pokazivao je u pravcu grupe slonova. — Da, jedna slonica se spustila na zemlju sa zadnjim nogama i još tužnije cvili. — Eno i druga je sad klonula. Ah sad znam šta je. Znate li i vi? — Da nije nešto Sin Tajne... — Dabome, on je i Ben Vafa zajedno s njim. To su hrabri mladići. Oni su se privukli životinjama i upotrebili svoje noževe. A sad moramo napred, inače će im zapretiti opasnost. Ni jadne životinje ne smemo pustiti da se suviše dugo muče. Oba mladića su se bili tako dobro sakrili u travi, da ih slonice pri povratku nisu bile primetile. Kad su stigle do svojih mladunaca, prišunjali su im se sa zadnje strane, što nije bilo skopčano sa velikom opasnošću, jer je sva pažnja majki bila upravljena isključivo na njihove mladunce. Kad je prišao na oko deset koraka, Ben Vafa