Karavan robova - Karl Maj

248 Prijateljski je pružio ruku mladiću. Ovaj je srdačno prihvati, toplo stisnu pa upita: — Je li gospodar seribe kod kuće? — Nije. Odjahao je preko, u Jau, da donese baruta, pa je meni poverio čuvanje seribe. Ti znaš da se on može na mene da osloni. — Znam, ti si najstariji asker u ovoj seribi. Jesi li video da su prošla dva broda? — Videli smo ih, ali ih nismo oslovljavali. — Znaš li ko je bio u njima? — Ne znam, plovili su sasvim uz drugu obalu, a reka je ovde toliko široka da se lađe mogu videti, ali ne i ljudi na njima. — To je bio Abu el Mot. — Zar on? Dabogda ga šejtan proždrao! Da je bliže prošao, gađao bih ga iz puške. A ko ti je taj stranac i šta traži ovde? — pokazao je na Pfotenhauera. — To je moj dobar prijatelj — odgovori krmar. — Želeo bi da mu se dozvoli da ostane ovde nekoliko dana i da sačeka svoje poznanike koji će doći da ga povedu. — Rado ćemo ga primiti. Vodi ga gore u seribu poručniku koji je u odsustvu gospodara preuzeo zapovedništvo. Čamac možete da ostavite ovde, ja ću već da pazim na njega. Sin Tajne se uputio prema mišri kao da put već odavno dobro poznaje i pozva Sivoga da pođe za njim. I Niam-Niam crnci su ih pratili ćuteći. Ranije je tu bila šuma, ali je tako posečena da se to mesto ne može ni nazvati šumom. Obala je bila prilično strma i vrlo visoka, no ipak penjanje nije zadavalo teškoće, jer je put bio širok i dobro ugažen od svakodnevnog prolaženja stoke na pojilo. Kad je stigao gore, Pfotenhauer ugleda seribu pred sobom. Bila je veća u obimu nego Abu el Motova i imala je nešto što se ovde mora smatrati kao velika retkost. Jedan mali toranj, podignut od stabala i dasaka stojao je nasred sela. Oko celog tornja je bila jedna mala galerija u krugu. To je seribino munare. Jaka ograda je imala vratnice pred kojima je stojao stražar i koji je došljake bez reči propustio da prođu. Iza njih su se mogle videti

249 mnogobrojne kolibe od kojih se selo sastojalo. U selu je vladala vojnička živahnost. Izgledalo je kao da se tu sprema ratnički pohod. Desno i levo od munareta, stojala je po jedna veća koliba. — Desno stanuje gospodar, a levo poručnik — objašnjavao je Nemcu Abd el sir — pošto prvi nije tu, moramo da se prijavimo drugome. Još nisu bili ni sasvim prišli levoj kolibi kad je iz nje izišao njen domaćin. Kad je ugledao strance, začuđeno ih pogleda, ali čim je video mladića, odmah povika: — Mali, ti li si to? Ipak si nas opet posetio? Mislili smo da si se izgubio. Budi nam dobrodošao i reci koga nam dovodiš? Vidim Niam-Niam crnce, da li da ih uzmem za robove? Ovaj čovek je bio možda još stariji od „hrkalice“ koji je dole na reci čuvao stražu. I on je mladiću srdačno stisnuo ruku, te mu ovaj odgovori: — Oni su moja braća, jer ja živim kod njih. Došao sam da ti preporučim ovog stranog efendiju, koji bi hteo da bude tvoj gost za nekoliko dana. Pokazao je Nemca. Poručnik je i njemu pružio ruku i rekao: — Ko si da si, budi nam dobrodošao, jer te ovaj dečko dovodi k nama. Neka mladić odvede tvoje Niam-Niam našim crncima gde će im dobro biti, a tebi ću da pokažem kolibu koja je namenjena našim gostima. Pođi za mnom. Doveo je Sivoga do jedne kolibe čija se namena već po spoljašnosti mogla da vidi. Bila je pažljivije izgrađena i mnogo čistija nego ostale građevine iako se sastojala od istog materijala. Unutrašnjost je odgovarala spoljašnosti. Pod je bio pokriven kožama, a na minderluku koji se protezao oko celog prostora i služio kako za sedenje tako i za spavanje, bilo je mekih ćebadi. U sredini je visila lampa, a u zidovima je bilo čak i nekoliko prozorskih otvora. — Ovde se možeš raskomotiti kao kod svoje kuće, a ja idem da ti pošaljem jednog slugu. Narediću mu da ti donese sve što ti treba. Kad se budeš odmorio, posetiću te ponovo. Kad je poručnik napustio kolibu, napolju je odjeknuo zvuk klepala, a onda se čuo glas koji je pozivao na molitvu:

250 — Hitajte na molitvu! Vreme je za el Mogreb, jer sunce na zapadu nestaje. Bog je samo jedan i Muhamed je njegov prorok. Dokaži da samo jednog boga ima! Alah akbar! Alah hu akbar! Nemac je prišao prozoru i ugledao glasnika na galeriji maloga tornja. Dole su ljudi klečali za molitvu. Sa svoga prozora je mogao da vidi pravo sve do vratnica na kojima je ušao. Baš kad je glasnik počeo da viče, tamo se pojavilo više ljudi za koje se nije moglo reći da pripadaju seribi. I oni su se bili spustili na kolena. Posle molitve su ustali i uputili se prema poručnikovoj kolibi. To su bili vojnici, ali ne askeri kakve seribe, već pravi vojnici, jer su svi osim jednoga nosili uniformu vicekralja. Pred njima je išao oficir. Nosio je oznake kapetana. Pored njega je išao nekakav mali momak koji je takođe imao uniformu na sebi, i to kakvu! Nosio je nekakve plave pantalone čije su nogavice dopirale samo do kolena. Preko toga je nosio prastari engleski vojnički frak na čijim ramenicama su bile učvršćene krupne vunene francuske epolete. Oko glave je imao neku vrstu turbana, sa koga su visila dugačka pera. Pošto se frak napred široko otvarao, videlo se da taj čovek nema ni košulje ni prsnika. Oko kukova je imao kožni pojas u kome su bila dva pištolja i jedan nož. Osim toga o pojasu su visile nekoliko kesa u kojima je svakako bilo potrebnih sitnica. U ruci je nosio neku staru tešku pušku neobično velikog kalibra. Taj čovek je zajedno sa oficirom ušao kod poručnika. Četiri vojnika, koji su bili došli sa njima, ostali su pred vratima. Sivi je samo toliko mogao da vidi na dnevnoj svetlosti koja se već gubila. Zatim se smrklo i jedan crnac uđe da upali lampu, da bi odmah zatim doneo gostu bokal pun merisah i nekoliko tek ispečenih lepinja. Uskoro posle toga došao je Nemcu i Sin Tajne da vidi da li mu se sviđa u njegovom stanu. — Sasvim dobro — odgovori ovaj. — A gde si ti odseo? — U hrkaličinoj kolibi. On će se mnogo obradovati kad ga budu smenili sa straže, pa me nađe u svojoj kolibi. — Mnogo sam se iznenadio kad sam čuo da se poznajete. Zar si ti ranije već bio ovde? — Jesam, više meseci.

251 — Kad? — Pre četiri godine. — Pa šta si tražio ovde? — To je tajna, gospodine! — Tako. Čuo sam da se tada radilo o Abd el Motu. Znači da si ti njega i Abu el Mota već ranije poznavao? — Da, efendi, no to je stvar o kojoj ja ne govorim. — Dobro. Jesi li video one strance koji su maločas došli? — Da, bio sam prisutan kad je poručnik govorio sa njima. Oficir je došao uzvodno na jednoj dahabijeh (velika nilska lađa) sve do blizu seribe, pa je pitao da li se sme usidriti dole na mišrah. — Nisi li pitao da on nema možda i putnike na svom brodu. — Nisam. Govorio je sa zapovednikom a ne si mnom. — Lako može biti da se na toj dahabijeh nalazi brat moga saputnika. Otići ću kapetanu da ga pitam. — On više nije tu, već je otišao sa svojim ljudima da dovede brod. Ali njegov pratilac, odeven kao papagaj, ostao je ovde. Hoćeš li da ti ga pošaljem? — Hoću, dovedi ga! Sin Tajne je otišao a uskoro se pojavio onaj sa crvenim frakom. Lice mu je bilo rošavo od boginja, a možda je posledica te bolesti bilo i to, što je u bradi imao samo nekoliko dlaka. Te dlake je mazao nekom lepljivom materijom, pa su stojale kao četka nakostrešene u svima pravcima. Poklonio se na orijentalski način i rekao: — Čujem da si ti neki efendi i da želiš da govoriš sa mnom. Šta imaš da mi kažeš? — Hteo bih da znam odakle dolazi dahabijeh sa kojim si ti doputovao? — Iz Fašode. — A ima li još putnika i koji su? — Ima, vojnici. — Zar nema i civila? — Ima nekoliko. — Ko su ti ljudi?

252 — Pre svega ja. — Ti nisi vojnik? — Ne. Ja nosim uniformu samo zato što mi se tako sviđa, jer sam na ratničkom putovanju. — Hoćeš li da mi kažeš svoje ime? — Moje pravo ime ne bi ti mogao da izgovoriš. Obično me zovu „otac jedanaest dlaka“. Sa mnom je moj drugar Abu dik „otac sprdnje“ i još jedan veliki naučnik i efendi čiji sam ja prijatelj i ađutant, — Kako se on zove? — Abu l arba ijun — otac četvoro očiju. — Četvoro očiju, znači da nosi naočare? — Da. — Pa kuda je pošao? — Crncima Niam-Niam. A pre toga u seribu koja pripada Abu el Motu. Nemac je do tog trenutka sedeo, a sad je skočio i povikao: — To je stranac, Nemac, zove se Švarc. — Tačno. Tako se i zove. Poznaješ li ga? — Ne, ali poznajem njegovog brata koji mu je pošao u susret. Znači da je on ovde i da će doći sa dahabijeh. — Tako je. Sad ću ja da siđem dole na mišrah da ga dočekam. — Poći ću s tobom. Ja moram da budem tamo kad se on bude iskrcao, moram da ga pozdravim! — Onda hajde! Tvoje društvo mi nije neprijatno. To je rekao tonom kakvog pokrovitelja koji je u dobrom raspoloženju. Pfotenhauer je to mirno primio. Izišli su iz kolibe i iz seribe i uputili se dole ka reci. Tamo je još stojao hrkalica sa svojim ljudima. Čamac, kojim je Nemac bio došao, ležao je na obali. Pošto je imao udobna sedišta, sedoše obojica u njega. — Dakle ti si njegov prijatelj i ađutant! A otkad? — pitao je Sivi. — Otkako smo pošli iz Fašode. Upoznali smo se u pustinji gde smo ubili dva lava i pobedili Homre koji su hteli da nas napadnu i opljačkaju. On je izvanredno odvažan i učen čovek.

253 — To znam. — I on ništa ne radi bez mene, — dodade mali važno. — Tako. Znači da imate veliko poverenje jedan u drugog? — Neobično veliko! Kao dva brata! To se razume samo po sebi, pošto sam i ja naučnik. — Ti? — Da, ja! Veruješ li? — Verujem, jer mi dosad još nisi dokazao suprotno. — To se nikad neće ni dokazati. Sa svakim bih se merio u svom znanju latinskog jezika. — Latinskog jezika? Kako si došao do te reči? — Reč? Pa ja govorim ceo latinski jezik! — Nije moguće! Gde si to mogao da učiš? — Kod čuvenog Matije Vagnera, s kim sam proputovao ceo Sudan. On je bio moj zemljak. — Zemljak? Koliko ja znam, Vagner je bio Mađar iz Ajzenšteterske županije! — To je tačno. I ja sam Mađar iz Nađ Mihalji kod Ungvara. Doktor Švarc je vrlo srećan što može sa mnom da govori nemački u ovom zabačenom svetu. — Šta, ti govoriš i nemački, to me neobično raduje jer sam i ja Nemac. Otac jedanaest dlaka se trže prijatno iznenađen i povika odmah na nemačkom jeziku: — Šta, kako, Nemac jeste vi? — Pa da, naravno! — odgovori Sivi na istom jeziku. — Ja sam iz Bavarske. — O, to jeste lepo, to jeste dobro. Ja bio sam takođe u zemlji Bavarskoj. — Tako? To me neobično raduje, ako poznajete moj zavičaj. — Da. Ja jesam ostao u Minhenu gde pio jesam pivo, seldmajersko. Jeo jesam uz to rotkvice crne i kobasice sa slačicom. — Da, kod nas se može dobiti dobro pivo sa rotkvicama i kobasicama. U to se Bavarci razumeju. Ali ako ste vi Mađar, onda

254 se valjda ne zovete od kuće „otac jedanaest dlaka“? Kako vam je pravo ime? — Ja sam Uskar Ištvan. A kako jeste ime vaših? — Pfotenhauer. Ali dozvolite, kakvim vi to dijalektom govorite? Tako nešto još nikad nisam čuo. — Dijalekat? Ja ne govorim nemački dijalektički već nemački najčistiji. — Tako! Sve mi se čini da nije. Ako je i vaš latinski takav, onda možete pare da zaradite na vašarima. — Da, to jesam bio mogao. Ja jesam bio uvek psiholog, zadivljujući i filolog znameniti. — O Boga mu! To je dakle vaš latinski jezik. Uostalom šta je to filologija? — Filologija jeste nauka o duhu unutrašnjega. — Ah tako. A psihologija? — To jeste nauka o jezicima. — E, dragi prijatelju, tu ste vi zalutali u pogrešan sokak. To je sve naopačke! — Onda jeste beše zamena naučna. Ja bio skupio jesam tako nauka raznih u glavu mojih, da kad hoću jednu napolje, onda često se zakači i umesto nje izađe nauka druga. Pfotenhauer se glasno i slatko nasmejao. To je uvredilo oca jedanaest dlaka, zato je oštrim glasom zapitao: — Vi bili ste smejali! Je li time bila mišljena osoba mojih? — Pa da, na koga bih mislio! Naravno mislim osobu vaših. — To moram ja zabraniti sa naglaskom najvećih. Ja bio jesam uvek čovek za poštovanje. Nekad bio nisam dozvolio uvrediti čast mojih i ako ne pravite izvinjenje odmah, onda ja budem hoću zahtevao zadovoljenje pištoljsko ili sabljansko! Sivi se još glasnije i duže zasmejao nego maločas. — Od mene hoćete da zahtevate? Znači dvoboj pištoljski ili sabljanski. Bolje vi to ostavite! Žao bi mi bilo da povredim vaše lepe nauke i latinski sa barutom i olovom. Ja sam ornitolog, pa dakle samo pticama skidam kožu a ne ljudima.

255 — Ako vi jeste ornitolog — odgovori Mađar još ljući nego dosad — onda ja bio jesam naučnik još mnogo veći! Ja bio jesam studirao ornitologiju i orografiju. — Auh, brate! Znate li vi šta te dve reči znače? — Znao sam ja to bolje nego vi! Ako vi niste znali nauke obadve, onda želim dati objašnjenje trenutnih! Ornitologija jeste opisivanje od brda kao jesu Karpati. A orografija, to ima da znači prirodna nauka ptičarska i pernata. — Dosta ako Boga znate! — smejao se Pfotenhauer. — Takvo jedno „smuti pa prospi“ nisam u svom životu sreo. Na to mali iskoči iz čamca na zemlju i uzviknu u najvećem besu: — Vi jeste glup u glavi vaših. Vi nije možete govoriti i razumeti nemački čistih! Vi hteti budete učenjak naučnih? Svaki bude vama se smejao! Ostajte mi onda zdravo i za uvek! Zbogom, laku noć, preporučujem se, leletak sajde, Alah jisalimak. — A onda je otrčao. Sivi je uvideo da je ovaj čovek možda neki osobenjak za koga treba izabrati i odgovarajući način ophođenja. Već je hteo da pođe za njim ne bi li se pomirili, kad je uzvodno od mišraha ugledao svetlost na vodi. To je morala da bude dahabijeh, te je zato ostao u čamcu. Svetiljka se sve više približavala. Pfotenhauer joj je video plamen. Na palubi je bila naložena čitava vatra koja je osvetljavala jedra. Pod pritiskom vetra, lađa je dolazila lagano klizeći uz vodu i tako je prošla pored mišraha. Zatim su na brodu spustili jedra i pustili se da ih voda vrati i pritera uz obalu. Onda su spustili sidro i bacili uže, koje su hrkalica i njegovi ljudi na obali dočekali i privezali. Čim je daska za iskrcavanje dodirnula tle, sivi je prišao i povikao na nemačkom jeziku: — Halo! Je li doktor Švarc na brodu? — Jeste! — odjeknu odgovor. Otkud Nemac u seribi Madunga? To je za mene neobično prijatno iznenađenje! — Jeste, zemljače, jedan Nemac stoji ovde i želi vam dobrodošlicu. Ako želite da me zagrlite, onda gledajte da se nekako istovarite. Ali pazite da me slučajno od silne radosti sasvim ne zgnječite. — Vi ste iz Bavarske, kako čujem! Eto me odmah!

256

257 Sivi je video kako preko daske prelazi visoka plećata figura. Raširio je ruke i zagrlio Švarca govoreći: — Dobrodošao, dobrodošao! Mene svakako ne poznajete i ja ne bih imao prava da vas tako nežno dočekujem, ali nemojte smatrati da je ovaj zagrljaj od moje strane već od vašeg brata. — Od mog brata? Od Jozefa? Poznajete li ga? — Sepa? Pa dabome da ga poznajem. Ja sam njegov drug. Zar vas glasnik nije našao u Fašodi? — Jeste, primio sam i njegovo pismo. — E, ja sam Pfotenhauer, ptičar, o kome je svakako spomenuo koju reč. Ili vam možda o meni nije ništa pisao? — Pa naravno da je pisao. Ja sam se radovao susretu sa vama. Ali šta ćete vi ovde? Nadao sam se da ste gore kod Niam-niam. A gde je moj brat? — Nije imao mira, pa smo tako krenuli vama u susret. Mogla vam se lako desiti kakva nesreća. Zato je hteo da vas sretne ranije nego što je bilo ugovoreno. Ja sam privremeno napred, a on će doći za mnom. — Zašto je zastao? A gde je sad? — O tome docnije! Sad mi prvo kažite, želite li da prenoćite gore u ovoj seribi ili ovde na brodu? Dali su mi najlepšu kolibu gde bi bilo dovoljno mesta za nas obojicu. — Hvala vam, ali ja bih ipak radije ostao na brodu. Imam ovde sjajnu kabinu koju mi ne može zameniti nikakva koliba. Nadam se da ćete mi učiniti zadovoljstvo i nećete se vratiti u seribu već ćete ostati ovde sa mnom. — Ako vam je pravo, ostaću. Glavno je da smo zajedno. Odveo ga je na zadnji deo broda gde je crnac otvorio vrata od kabine i propustio ih da uđu. Kabina se sastojala iz više prostorija koje su bile skoro veličanstveno uređene. Sa tavanice je visila bronzana lampa i osvetljavala naduvene jastuke, visoko ogledalo i blistave sprave koje su stojale na malim stočićima idi visile po zidovima. — Dođavola, šta vam je palo na pamet — uzviknu Sivi začuđeno. — Poveli ste u šetnju pravi damen salon. U Sudanu? Na gornjem Nilu? Da niste postali misionar?

258 — Nisam — smeškao se Švarc krišom odmeravajući zemljaka. — Ove krasote nisu moje već pripadaju vicekralju Egipta. Ovaj brod je vladin dahabijeh. — Nije to loša stvar. A kako ste došli do tog vladinog broda? Da nije na brodu neki repati paša koji vas je poveo kao gosta? — Ne. Dahabijeh je meni stavljena na raspoloženje. Za sada sam ja njen gospodar koga posada ima da sluša. Sivi je klimnuo glavom i dok mu se nos kretao na desno i na levo, kao da je hteo dobro da razmotri sve ove krasote, reče: — Onda vam je pala sekira u med! Nemcima, a pogotovu nama koji zabadamo nos u knjige, ne ide uvek tako dobro kao sad vama. — Imate pravo, ali sedite i raskomotite se! — On je već maločas pri ulazu dao znak crncu koji je otvorio vrata. Kad je lupio dlan o dlan to onaj crnac uđe noseći dva čibuka. Za njim je ušao još jedan koji je Sivome ponudio kafu u srebrnom fildžanu. Kad su dobili dalja naređenja udaljiše se obojica. — Znate, sad se osećam kao da prisustvujem nekoj večeri iz „hiljadu i jedne noći“ — reče Sivi srčući osobito piće i mašeći se za duvan. — Mi smo do sada imali samo merisah i tvrde lepine. Kad okusim ovu kafu, moram da pomislim da ne stojite loše i sa ostalim namirnicama. — Jeste li već večerali? — Ne, do sada još nisam. — Onda večerajte sa mnom da bi se uverili da niste pogrešno mislili. — Recite, molim vas, kakvu veštinu ste izveli da bi dobili na zajam ovu dahabijeh? Koliko je plaćate dnevno ili nedeljno? — Ni prebijene pare! Sivi načini grimasu koja se ne može opisati, a vrh nosa mu se podiže kao da je hteo upitati Švarca da li je zaista rekao istinu. — Ništa, baš ništa ne plaćate? Ko bi vam to verovao? Ne mislite valjda da ću ja verovati? — Zašto da nećete! Ja to od vas najponiznije zahtevam, — smejao se Švarc.

259 — Onda je to veština. Prava i istinska majstorija! — Ta majstorija se prosto sastoji u jednom srećnom lečenju. Bio sam kod Ali efendi Abu hamzah miah, mudira od Fašode. Pričao sam mu da sam po malo i lekar. Jedan od njegovih sinčića je slučajno u igri progutao neku malu kocku od slonove kosti, koja mu se zaglavila u jednjaku. Dete je već počelo da se guši kad su me dozvali, a ja sam uspeo da tu kocku izvadim. Otac je bio toliko radostan i zadovoljan da bi mi ispunio svaku želju, ukoliko ne bi bila baš nemoguća. Uz to treba imati u vidu i okolnost da je bio rešio da se pošto poto dočepa Abu el Mota. — Abu el Mot? — upita Sivi čudeći se što to ime čuje ovde. — Da, tako se zove čovek koga vi svakako ne poznajete, ali s kim ćete sledećih dana imati posla ako budete ostali sa mnom. — Tako? A poznajete li ga vi? — Na žalost. On je najozloglašeniji lovac robova na gornjem Nilu. Kad mu ispadne prilika, onda je i pustinjski razbojnik. Pred samu Fašodu me napao sa namerom da me ubije i opljačka. — Ali mu valjda ipak nije pošlo za rukom? — Nije, kao što vidite — smeškao se Švarc. — Još sam ja njegove pomagače pohvatao, zarobio i preneo u Fašodu gde ih je snašla pravda. On je, međutim, uspeo da pobegne. — To je bila velika šteta. Da ste ga uhvatili svakako da bi mu zanat za uvek propao. — Sasvim sigurno. Otišla bi mu glava. Mudir jedva čeka da ga uhvati. Dok je taj lovac robova sedeo sa svojim ljudima, ja sam se bio prišunjao i osluškivao šta govore. Šta mislite šta je rekao? — Verujem sve što ste čuli. — Već odavno je planirao da izvede otimačinu u plemenu Niamniam. Tada je bio izvešten od jednog glasnika da se u to vreme nalaze u tom plemenu dva belca, istraživača prirode. Zakleo se da će ih ubiti obojicu. — Dođavola! Nije valjda mislio na mene i na vašeg brata? — Jest. Ja sam, doduše, u početku sumnjao u to, jer sam mislio da je moj brat tamo sam, ali kad sam u njegovom pismu video da je u vama našao saputnika, onda mi je bilo jasno da ste bili vas dvojica

260 o kojima je govorio. Zato je onda i došlo do toga da sam se najzad našao na dahabijeh zajedno sa sto pedeset vojnika na čelu sa jednim kapetanom, i sa njima krenuo. — Dakle tog Abu el Mota hoćete da uhvatite! Sjajno, sjajno. — Ali nije sasvim bezopasno! To je očajan zlikovac bez savesti. Na žalost, kad sam hteo da iskoristim ovu dahabijeh, morao sam da se zadržim u Fašodi čitav jedan dan duže nego što bi to inače bilo. Tako je Abu el Mot uspeo dobro da nam izmakne, te smo to rastojanje sa mukom smanjili. Imali smo povoljan vetar. Osim toga smo iznajmili Šiluke i Nuehre koji su vukli dahabijeh. A ipak je Abu el Mot dva dana pre našeg dolaska u Diakin bio otplovio dalje. Doznao sam da je skupio preko trista Nuehra, svakako za pohod na Niam-niam crnce. U Diakinu je iznajmio jednu zandal i jednu noker. Odande je bilo pitanje samo bržeg jedrenja: njegove lađe ili dahabijeh. — Pa ko je bio brži? — Do sada on, jer ga još nismo stigli. — A znate li možda za koliko vam je umakao? — Ne. Kad bih po suvu išao za nečijim tragom, onda bih po otiscima vrlo lako izračunao koliko sam daleko od onoga koga tražim. Ali se na vodi ne mogu videti takvi znaci. Mi smo razvili najveću brzinu koja je bila moguća. Kad je oblik obale dozvoljavao, upotrebljavali smo i uže za vučenje. Motke za otiskivanje su radile preko celog dana, a pošto je naš brod savršeno zgodan za jedrenje, ocenio sam da smo bili prilično blizu do lovaca robova. Sivi je klimao glavom sam za sebe. Na usnama mu je igrao neodređeni osmejak, a vrh nosa se kretao ovamo onamo, kao da je hteo nešto da kaže a nije smeo. Najzad upita: — A gde je onaj naš glasnik, koga smo vam poslali? — Ovde na brodu. Taj sin vernosti je doduše vrlo mlad, ali neobično koristan čovek. Da nam nije njega, još odavno ne bi bili ovde, jer on poznaje Nil i njegove vode kao svoje dvorište. — Zato što je vrlo često plovio sa svojim drugom Abd el sir niz reku. Cilj tih njihovih putovanja nikad nismo mogli da doznamo. — A ko je taj Abd el sir „Sin Tajne“?

261 — To ćete tek imati da čujete. Kažite mi pre svega ko je taj hajduk koji se naziva vašim prijateljem i ađutantom? — Moj prijatelj i ađutant? Nemam ja nikakvog ađutanta. Na koga mislite? — Pa onaj ćuran što se naduo kao da je sa velikom kašikom pokusao svu mudrost ovoga sveta. — A, Slovak? Otac jedanaest dlaka, on je savršen momak! — Istina? — Pa da! Veran, požrtvovan, pametan, i odvažan. Pomislite, on je zajedno sa mnom ubio dva lava! — To mi je već rekao, pa bih baš rado hteo da čujem kako se to desilo. A velite da je i pametan? Ja se u njegovoj zbrci nisam mogao da snađem. — Znači da je već i sa vama stupio u vezu? On je donekle originalan, a zanosi se verovanjem da je učen čovek. Vi ćete još imati prilike da ga upoznate. Imam još jednoga ovde. Neki njegov prijatelj koji se zove Hadži Ali, a zovu ga „otac sprdnje“. Taj tvrdi da poznaje sve zemlje i narode, sve varoši i sva sela na zemlji. Sa takvima se mora pažljivo postupati, a onda su najbolji ljudi. — Ah, teško meni? Ja sam ga ismejavao, a on se na to toliko naljutio, da je pobegao od mene. Sad mi je žao. Moram da mu se izvinim. — To nije potrebno. Ako sa njim budete postupali prijateljski, on će vam to već zaboraviti. Stvar je više šaljiva nego nezgodna. Ja ga pustim da priča, pa kad mi dosadi, pomislim da i ja imam svojih slabih strana i da i ja nisam u životu uvek mudro i pametno postupao. — Pa nisam ni ja — pridružio se Sivi. — I ja sam češće puta mogao pametnije da postupam. Naročito onda. — Onda? Šta mislite? — Pa onda, kad sam bio u trećem razredu. Švarc je mislio da je reč o nekoj naročitoj i ozbiljnoj stvari te upita: — Pa šta vam se to bilo desilo?

262 — Gadna nezgoda. Ja istina nikad ne govorim o tome i niko to ne mora da zna, ali među prijateljima čovek može da bude otvoren. Znate, profesor prirodnih nauka me imao na zubu, jer sam ga uvek pitao za stvari o kojima čak ni naučnik ne bi imao šta da kaže. — Tako! — razvukao je Švarc potpuno ubeđen da će sad čuti nešto veoma interesantno. — Da, tako je to bilo. On je samo čekao priliku da me zato nasamari. Dođe i ispit. Ja sam bio obukao novu košulju i vezao šarenu kravatu, jer sam mislio da ću time obezbediti i sve odgovore. Pitanja su nam bila redom postavljana. Kad je došao red na mene, ustao sam i čudio sam se šta li će mene da pita. — De, pričajte dalje! — Dalje! Sad tek dolazi kljusa u koju sam upao. Šta mislite šta me je pitao? — Ne mogu da pogodim. — Ne možete jer ni ja sam to ne bih tada pogodio. Hteo je da zna zašto ptice imaju perje. Sivi je tako ozbiljno pričao taj svoj doživljaj, kao da se radilo o nekoj izvanredno važnoj stvari. Zato je sad Švarc bio potpuno razočaran. Može se reći da nije znao treba li da se smeje ili da plače. Ipak je smatrao za dužnost da zapita: — Pa šta ste mu odgovorili? — Prvo nisam ništa rekao. — Da sam bio na vašem mestu ne bih ni ja bolje prošao. — Eto vidite! Vi ste bar razuman čovek. Razrogačio sam oba oka i zinuo ne bi li mi pao na pamet kakav odgovor, a onda sam... Morao je da prekine jer je neko kucao na vrata, i „otac jedanaest dlaka“ uđe. Sivog nije udostojio nijednim pogledom nego se odmah obratio Švarcu da mu nešto saopšti. Mogao je to da mu kaže i na arapskom jeziku, ali pošto je Pfotenhauer tvrdio da njegov nemački jezik nije dobar, poslužio se njim da bi urnisao čoveka koji ga tako sramno vređao: — Ja prijavljivah posetu dolazećih. Jesu poručnik seribe ovdašnjih. — Ah, zar je već tu?

263 — Ne još u potpunosti. On dolazećih ovamo pozadi leđa mojih. — Ti si sad bio gore? — Da, ja bio jesam otišao gornjih jer dole bio jeste sedeo osoba neuljudnih, — uz to je bacio jedan poražavajući pogled na Sivoga. — A onda je poručnik govorio s tobom o meni? — On jeste hteo zna da li vi stanujete na lađi ili odsednete u seriba? On ima nameru prijateljski vas pozvati na obed večernjih. Poslao mene jeste ovamo da pričam o njegovom prisustvu skorašnjih. — Dobro! Kad bude došao ti ćeš mu otvoriti vrata. — Jeste bude tako sa zadovoljstvom najvećih! Poklonio se i okrenuo da pođe, ali se opet vratio dva koraka i upitao Švarca: — Vi jeste upoznali sve sposobnosti mojih. Molim da meni date svedočanstvo istinskih o latinski mojih. — Koliko tebi treba, znaš ga i više nego dovoljno. — Ja jeste kazao zahvalnost i najsrdačnijih. Pogledao je Sivoga sa strane pogledom likovanja i produžio: — I još pohvalu za moj jezik nemački. Kako jesam ja izrazio u njemu? Sa neznanjem teških ili sa lakoćom izvanrednih? — Za mene je tvoj nemački jezik potpuno razumljiv. — Dobro! Dalje nisam ništa hteti znati. Vi jeste spasilac plemeniti časti mojih velikih. Osoba neprijateljskih jeste tučena u bekstvu gunđajućih. Na to se veoma energično okrenuo i sa takvim ponosom prošao pored Sivoga da ga je skoro zgazio, pa izišao napolje. Tek što je zatvorio vrata, odmah ih je ponovo otvorio i doviknuo: — On dolaziti, komandir od seribe, poručničkih! Čovek prosede brade, koji je zamenjivao sopstvenika seribe, uđe i duboko se pokloni. Već je bio čuo od svojih ljudi da je dahabijeh vice kraljeva lađa. Znači da je i gospodin na njoj morao biti neki visoki činovnik kome je bezuslovno morao da ukaže poštovanje. Njegova poseta je imala i drugi cilj, ali se on vešto ustručavao da o njemu govori. Trgovina robljem je bila strogo zabranjena, a ipak je njegova seriba bila podignuta samo u tu svrhu, da hvata crnce i

264 da ih prodaje. To je bilo poznato mudiru u Fašodi, pa je to morao znati i ovaj efendi, koji je sad doplovio na vladinoj dahabijeh. Kakav cilj li je mogao da ima njegov dolazak? Da li će tražiti pohvatane crnce? Srećom baš tada ih pije bilo u seribi. Međutim, mudrost je nalagala da se poslaniku ponizno i potčinjeno izlazi u susret, da se njegove naredbe ispunjuju a da se u isto vreme ispitaju njegove prave namere. Švarc je bio dovoljno pametan i iskusan, pa je to odmah primetio i prema tome i podesio odgovarajući postupak. Poručio je još kafe i još jednu lulu i ponudio starca da sedne. Postavio mu je nekoliko uobičajenih pitanja učtivosti i izbegavao da se povede razgovor o seribi i trgovini robljem. Rekao je da će tu ostati do sutra i da će noćiti na lađi. Isto tako mu je saopštio da Pfotenhauer ne namerava da se vrati u seribu. Kad se posle pola sata poručnik oprostio od njih, znao je isto toliko koliko i pre toga. Čak je bio malo i zabrinut. Smatrao je da to nije dobar znak, što se Švarc držao tako zakopčan, pa čim je stigao gore odmah je poslao glasnika u Jau, da pozove gospodara. Znao je da je ovaj već krenuo, jer je sutra u podne imao da stigne, ali je u svakom slučaju bilo bolje, ako bi još i ranije stigao. — Ovaj se uplašio — reče Švarc kad je starac izišao. — Možda ću to moći da iskoristim. — Uplašio od vas? — pitao je Sivi. — Zašto? — Jer misli da sam ja neki vladin glasnik. Svojim vojnicima sam dozvolio da se iskrcaju i da obiđu seribu. Sad će oni da ispričaju da je naša namera da uhvatimo Abu el Mota. To će ga više zabrinuti, jer on sluti da ću sa istom namerom postupiti i prema ovoj seribi. — Ako tako mislite, možda se i varate. Ja tačno znam da ovi ljudi mrze Abu el Mota. On se čak ne usuđuje ni da im se približi. — To bi mi bilo vrlo drago. Možda bih ih mogao pridobiti pa da mi se pridruže. Nisam mogao da slutim da će Abu el Mot vrbovati toliko mnogo Nuehra. Sa svojih sto pedeset ljudi svakako ke treba da se plašim od njih tri stotine, ali kažu da posada njegove seribe broji pet stotina glava. To je svega osam stotina, prema kojima bismo u otvorenoj borbi ipak bili slabi. Moram više da se pouzdam u svoje lukavstvo nego u naše oružje. Kad bih ovde mogao da dobijem pojačanja, to bi mi bilo izvanredno zgodno.

265 — Ali vi nemate potrebe da dolazite u dodir sa Abu el Motom — reče Sivi ne izlazeći još sa onim što zna. — Kako to? — Jer ste tu odluku doneli samo zato da bi spasili svog brata i mene, a to sad više nije potrebno. — Čak ako bi to i otpalo, obavezan sam da održim reč koju sam dao mudiru u Fašodi. A brata još nisam ni video. Još mi niste kazali gde je on sad i zašto nije sa vama došao? Abu el Mot će u svakom slučaju imati da oseti moju pesnicu, pa čak ako bi to i bilo samo zato da bih ga kaznio što me onda napao. Naravno, kako će to sve da ispadne ja ne mogu da predvidim, ali vam savetujem da mi se ne pridružujete. Možete ovde da ostanete i sačekate kraj. — Tako! Ostati ovde — čekati dok se vi izlažete opasnosti. Onda bih ja bio silan junak! Ne treba tako o meni da mislite. Ne, ja ću poći s vama i tako ću da slušam, da će sve varnice sevati, pogotovu što sam ubeđen da stvar i nije tako teška kako vi mislite. Ja čak mislim da je i vrlo lako uhvatiti toga matorog Abu el Mota, jer mu je sad seriba prazna i pusta. Posada, koju su bili ostavili, pobunila se, potpalila sve što je tamo bilo pa utekla, Švarc je bez reči gledao u njega. Morao je smatrati da je to sve nemoguće. — Da — smejao se Sivi — gledate me kao u čudu, a zinuli ste kao onda ja, kad je trebalo da kažem zašto ptice imaju perje! — Jer se svakako varate! — Ne varam se, pošto sam sinoć lično bio gamo sa vašim bratom i video ruševine kako se puše. — Šta, vas dvojica u pećini lava koji se na vas okomio? — Pa nije on bio tamo. Tek danas sam ga usput sreo. — Baš ste ga lično videli? — Video i njega i njegova oba broda, stojao je na zandalu pored krme a poglavica Nuehra uz njega. — Onda brzo govorite, kad je to bilo i koliko daleko odavde? — Trebalo nam je još jedan sat dok smo stigli ovamo. Prema tome cenim da biste vi jedreći sa dahabijeh tek kroz četiri sata stigli na ono mesto gde smo ga sreli.

266 — Zar smo mu se toliko približili? Ako preko noći zastane, kao što smo i mi zastali, onda ga do sutra uveče mogu da stignem. — To je lako moguće. Namirnice su mu ponestale pa mora usput da lovi i hvata ribe, ako ne želi da mu gladuju Nuehri. To mu usporava plovidbu. — Čak i to znate da nema zaliha u hrani? — Da, pričao mi je Lovac slonova. — Ko je to? — To je — eto sad vidim da moram da ispričam sve. Do sad vam još ništa nisam govorio, jer sam prvo hteo da vas upoznam, i da se uverim da ste vi zaista taj čovek, koga mi je vaš brat tako živo opisao. E sad ću vam sve ispričati šta se dogodilo. Nije teško zamisliti, sa kakvom pažnjom se spremao Švarc da sluša Pfotenhauera. Kad je Sivi završio priču, Švarc je skočio sa stolice i uzrujano hodao gore dole po kabini. Najzad reče : — Ko je mogao tako što i da nasluti! Seriba u pepelu, posada se pobunila, a moj brat krenuo u Ombulu! To je suviše smelo s njegove strane. Nije smeo da preduzme takav poduhvat. Zar je trebalo jadne Belanda da ostavi da budu pobijeni i odvedeni kao robovi? — Hm. To je tačno! Da sam bio na njegovom mestu, i ja bih to isto uradio. Ali pre svega, gde se sada nalaze ta dvojica Belanda crnaca? — Još su u čamcu! Nisam ih poveo u seribu, pošto sam prvo hteo da vidim da li će meni ovde gore da godi. Sinu Tajne sam naredio da na njih pazi. Kad sam malopre sa ocem jedanaest dlaka sedeo u čamcu, onda je Tolo spavao. On stalno spava i ne budi se uopšte. Lobo mirno sedi pored njega i čuva ga. — Tamo ne smeju ostati. Narediću da ih dovedu na dahabijeh. Švarc je izišao i izdao odgovarajuću naredbu. Tom prilikom je video Sina Tajne i Sina Vernosti. Prvi je došao sa seribe da pozdravi svog prisnog prijatelja. Švarc je obojicu poveo u kabinu, kako bi sudelovali u savetovanju. To savetovanje je trajalo skoro do ponoći, a onda su polegali. Već u ranu zoru su ih probudili vojnici svojom glasnom jutarnjom molitvom. Švarc i Pfotenhauer su odmah ustali. Odlučili su da

267 odmah odu u seribu i nagovore komandanta da im pridruži jedan odred svojih ljudi. Za celo vreme puta Slovak se trudio da se pokaže Švarcu kao neophodno potreban. Bio je veoma ljubomoran na svakoga i nerado je gledao što su Švarca crnci više služili nego on. Čim je kroz procep na tankim vratima kabine primetio da se Švarc probudio, kucnuo je i odmah ušao da saopšti na nemačkom jeziku ne obraćajući ni najmanju pažnju prema Sivome: — Jeste opet ovde poseta od seribe ovdašnjih. Hoće govori sa gospodin doktor poštovani. — A ko? — raspitivao se Švarc. — Hasab Murat, gospodar seribe, jeste bio došao dok jeste bila noć tamna. — I dosad je čekao? — Jest. Hteo nije ići bez govoriti sa efendi mnogo uvaženi. Pusti ga unutra i postaraj se za kafu i lule! Hasab Murat je bio dobroćudan Egipćanin.. koji je više ličio na kakvog čestitog trgovca ćilimima nego na lovca robova. Poklonio se skoro do zemlje i čekao da bude oslovljen. Švarc mu dade znak da sedne i odade mu poštovanje time što je ćutao dok se ne donese kafa i lule. Počeo je da govori tek kad su ispraznili šoljice i počeli da puše: — Kako čujem, ti si zapovednik Madunge. Želiš da govoriš sa mnom. Izvoli, ja ću te saslušati. Egipćanin se premišljao nekoliko trenutaka ne znajući kako da odgovori na ovako uzdržljive reči, pa najzad reče: — Vratio sam se s puta još noćas i doznao da si ovde. Odmah sam došao na dahabijeh da ti ukažem svoje duboko poštovanje. — Ja to i ne očekujem, jer si ti stariji od mene. — Vladin izaslanik je stariji od najstarijeg starca. — Ti si se prevario. Nisam ja taj na koga ti misliš. Na licu ovog Egipćanina pojavio se ponizno-lukavi osmejak. Pogled mu je značajno kružio po odaji čime je jasno hteo da kaže: „Mene ti nećeš prevariti, znam ja dobro na čemu sam!“ A onda je rekao:

268 — Samo Alah sme da natera čoveka da govori. Ipak ja cenim tvoju ćutljivost. Dokle ćeš ostati ovde na mojoj mišrah? — Dok s tobom ne završim razgovor. Ti još trguješ s robovima? — Efendi — uzviknu ovaj preplašeno. — Zakon zabranjuje taj posao od pre izvesnog vremena, a ja sam najponizniji vladin podanik. — Možeš li to da dokažeš? — Zahtevaj dokaze, i ja ću ti ih pružiti koliko to bude do mene stajalo. — Onda mi pošteno kaži, da li Abu el Mot još uvek ide u gasuah? — Dabome. On još hvata robove. Alah ga prokleo dabogda! — Vidim da govoriš istinu. Baš sad on namerava da krene opet u jedan gasuah, a ja sam došao da ga pri tom uhvatim. Šta veliš na to? Lice Hasab Murata je zračilo od radosti kad je i sam čuo ono što mu je javio poručnik. Abu el Mot mu je bio najveći suparnik i lični neprijatelj, zato mu je od srca želeo svako zlo. Ako bi se tom čoveku sprečio rad, onda bi na istom poslu seriba Madunga imala dva puta više uspeha. Zato je odgovorio: — Neka ga snađe što je i zaslužio! Ja se molim Alahu da on ispašta svoje grehe. — To je dokaz da je tebi poznato da treba mrzeti trgovinu ljudima kao najveći greh. Želeo bih da oslobodim okolinu tvoje seribe od toga lovca robova, ali ne znam da li ću uspeti. Suviše dockan sam doznao da je Abu el Mot iznajmio nove ljude, pa se bojim da moji odredi nisu dovoljni da bi tog čoveka ukrotili. Kad je Hasab Murat čuo te reči, bio je ushićen. Nije oklevao nijedan trenutak da odgovori ono što je Švarc očekivao: — Efendi, dužnost je svakog podanika da pomaže vladu u sprovođenju pravde. Smem li da ti ponudim svoje ljude? — Da. Ja to i očekujem od tebe. Ali šta ti tražiš za to? — Ništa, baš ništa. Ja bih sebi odsekao ruku ako bi i primila ma i jedan pijaster! Samo jedno te molim, da smem i sam da pođem. Moji ljudi su navikli da im ja zapovedam. Naravno da ću stojati pod

269 tvojom vrhovnom komandom i da ću postupati tačno prema tvojim uputstvima. — To se razume samo po sebi. Možeš i ti da pođeš i stojaćeš pod mojom komandom. Koliko ćeš ljudi da sakupiš? — Ne smem da ostavim seribu bez ljudi, ali ću ipak izabrati najbolje ratnike i biće ih više od tri stotine. Oni su vrlo dobro naoružani a za ishranu se uvek vodi računa. — Tri stotine! Sa njima bi mi bila sigurna pobeda, ali na žalost moram da se odreknem tako mnogobrojnog odreda. Mogu da povedem samo još toliko koliko mi brod može da primi. — Znači da tvoj pohod ne ide suvim? — Bar ne odavde. Trebalo bi nam puna tri dana samo dok stignemo do seribe Abu el Mota, a ja moram da budem tamo pre toga vremena. Ili možda ima brodova ovde u blizini? — Pa ima ih, efendi. — Gde? Kod koga? Ovo pitanje je zbunilo Egipćanina. Vrdao je ovamo, tamo dok najzad ne reče: — Efendi, dao sam reč da to neću odati. Ko ovde ima kakav brod, on ga sakriva, kad nije u upotrebi, Ima takvih maijeh koji su u vezi sa rekom, a ulaz im je skriven u trski i šipragu. Na takvim mestima se skrivaju brodovi, ako za duže vreme nisu potrebni. —Ti ne govoriš o jednoj već o više lađa. Znači da ih ima više koje ti stoje na raspoloženju ? — Ima dva nokera koje mogu da dobijem i koje bi bile sasvim udobne za tri stotine ratnika. — Za koje vreme mogu najdalje one biti ovde? — Ako se požurim, moći ćemo danas u podne da krenemo zajedno sa trista ratnika već ukrcanih na nokere. — Dobro, onda požuri! Ja ću dotle da čekam, ali u to vreme tačno krećem. Onaj ode brzo, radujući se u sebi uspehu svoje jutarnje posete kod čoveka čiji dolazak ga je toliko zabrinjavao. Ali isto tako se radovao i Švarc. Nije ni mislio da će dobiti tako znatan broj pomoćnih boraca. Odmah je potražio kapetana koji je

270 stanovao u naročitoj maloj kabini i saopštio mu šta je odlučeno. Na dahabijeh je bilo samo toliko vojnika koliko je bilo potrebno za održavanje straže na brodu. Svi ostali su bili otišli u seribu gde su još sinoć zaključili dobra prijateljstva. Seriba je bila pred njima. Na njenim vratnicama se lepršala zastava proroka postavljena kao ratnički znak, a doklegod se okom moglo videti, svuda su se ljudi užurbano spremali za polazak. Samo na jednom mestu, odmah kad se prođe glavni ulaz, stojala je jedna grupa besposlenih i slušala Mađareva pričanja. Stojao je na daskama postavljenim preko burića s barutom. Njegov prijatelj i drugar za svađu, otac sprdnje, stojao je pored njega, kad su naišli Švarc i Pfotenhauer. Mali sin boginja je baš pričao o napadu na lavovom izvoru. Imao je nameru da time zagreje slušaoce za osvetu prema Abu el Motu. Na to je nadovezao priču o savlađivanju lavova. Svakako da je već unapred mislio da priča o tom junačkom podvigu, jer je bio poneo prednju polovinu lavove kože kao dokaz svojim rečima, a turban okićen perjem ostavio na brodu. Lavlju kožu je nosio isto onako kao što su stari Germani nosili medveđu ili volujsku. Na glavu je stavio lavovu lobanju a ostali deo krzna pustio niz leđa. I otac sprdnje je bio poneo svoju polovinu. Tako ju je ogrnuo oko ramena da je rep dopirao do dasaka na kojima je stojao. — Da, vi ljudi ratnici i junaci možete da shvatite koliko je to junački podvig ubiti Asad-beja, proždirača stada — vikao je glasno. — Njega i njegovu ženu smo pobedili a onda uhvatili i njegovog sina. Kaži, Hadži Ali, je li to tako bilo! Je li istina ovo što ja govorim? Otac sprdnje klimnu glavom i odgovori; — Tu nema laži! — To je hteo da potvrdi najozbiljnijim izrazom lica, ali je napravio takvu grimasu da su slušaoci prsnuli u glasan smeh. — Šta tu ima smešno? — produži Slovak. — Ovog „oca sprdnje“ možete ismevati kad god hoćete, ali ne i mene. Ja ne trpim ruganje. Dakle sedeli smo tako uz vatru i mislili da smo tu sasvim sigurni. U tom odjeknu glas lava iz daljine. Kaži, Hadži Ali, je li istina. I ti si to urlikanje čuo.

271 — Tačno je tako kao što ti kažeš — potvrdio je razvlačeći lice kao da hoće da se zaceni od smeha. — Da, govorim istinu. Gospodin sa debelom glavom se približavao. Arabljani i trgovci su se od straha posakrivali iza sanduka sa robom. Ali ja i ovaj moj prijatelj, koji stoji pored mene, mi smo se hrabro držali uz „oca četvoro očiju“. Taj efendi, eto ga gde stoji pozadi vas. Pogledajte ga i neka vam on potvrdi istinitost mojih reči! Svi okrenuše pogled prema Švarcu koji je u međuvremenu već prišao s Pfotenhauerom. Slovak je zatim produžio da priča kako su ubili lava, pa kako je posle dotrčala i lavica. — Mislili smo da je posao završen — reče on — ali je ženka proždrljive ale čula zvuke naših pušaka, te je požurila da svom mužu pomogne ili da se za njegovu smrt osveti. Bila je to velika, užasno velika opasnost. Je li tako, Hadži Ali? — Da, to je bilo strašno — odgovori otac sprdnje i načini grimasu kao da ga neko golica po celom telu, iako je reč o velikoj opasnosti. Slovak je zatim završio svoje pričanje, pa opisao kako su podelili kože. — Meni je pripao prednji deo, jer sam bio hrabriji. Pa zato... — Ćuti — upade mu u reč njegov prijatelj i drug. — Efendi je bio najhrabriji, a ti nisi bio odvažniji od mene. Ta polovina ti je kockom određena pa te zbog nje i danas zovemo „Abu al buc“ (otac njuške), jer ti njuška i nije manja nego što je bila lavova. — Ćuti ti — odgovori mali ljutito — moja njuška nije ništa veća od tvoje. U svakom slučaju slavnije je imati lavovu glavu nego rep. Ili možda smatraš da je naročita čast što te zovemo „Abu ed daneb“ (otac repa). Pogledaj se samo kako ti smešno stoji ta repata odeća. — Sam si smešan — povika drugi. — Ako me i dalje budeš tako grdio, naljutiću se pa ću te od besa raščupati i uništiti! — Hteo je da načini strašno lice, ali je ono izgledalo kao da se tako zasmejao na kakav duhoviti vic, da se ne može da povrati od smeha. — Ja prezirem tvoj bes! — reče mali — zar ne znaš da sam ja čuveni naučnik koji razume čak i latinski a o čemu ti ni pojma nemaš!

272 — A ja poznajem sve narode i sela na zemlji i znam imena svih država i stanovnika na svetu, a kaži ti to, ako možeš! — Dobro, kazaću. Ali prvo ti dokaži šta znaš! — I hoću. Tako ćeš se bar jedared posramiti pred ovim svedocima da će te biti stid da ikad više pogledaš čoveka u oči. Izvoli pitaj me za moje narode i sela! — Odmah ću da pitam! Kako se zovu ostrva koja su u moru zapadno od velike Sahare? — Persija. — Ne valja! Kako se zove zemlja koja čini afrički šiljak? — Rusija. — Nije istina! Kako se zove zemlja na krajnjem severu Evrope? — Cejlon! — Ništa ne valja! A kako se zove najveća država na svetu, koja prestavlja celu istočnu Aziju? — Gibraltar. Na to je Slovak pljesnuo rukama, glasno se zasmejao i rekao: — O oče repa, kako si se sad obrukao! Ostrva s one strane pustinje se zovu Kanarinska. Na šiljku Afrike je zemlja Kapland. Najsevernija zemlja Evrope se zove Lapland, a na istoku Azije je najveća država u svetu koja se zove Kina. Sve si pogrešno odgovorio. — Dokaži ti to — vikao je geograf lupajući nogama o dasku u najvećem besu, a rep je zajedno s njima davao takt. — Čovek koji razume latinski, nikad ne greši. Ne treba on ništa da dokazuje — odgovori ovaj dostojanstveno. — Svi tvoji odgovori su pogrešni. Ne znaš ti nijedan jedini strani narod i nijednu jedinu stranu varoš. Ti si toliko glup da bi čovek mogao zaplakati nad tobom! — Dokaži! Ipak dokaži — grmeo je otad sprdnje već skoro van sebe od besa što je pred tolikim slušaocima osramoćen. — To je vrlo lako, tvrditi tako nešto, ali dokazati, to je glavna stvar! Pokaži ti tvoj latinski jezik i tvoju nauku! Dokaži da poznaješ zemaljske narode i sela bolje nego ja! I ja ću tebe da pitam isto tako kao što si i ti mene pitao.

273 — Samo pitaj, pa će se videti kako ćeš da se čudiš mudrosti mojih odgovora. — Videćemo. Kaži de gde je čuveno mesto El Hutama? — Ova reč je nadimak za pakao, i spominje se u 104 suri Korana. Lukavi otac sprdnje se znači prebacio na drugo polje, gde se Slovak nije mogao da snađe. — To svakako ne znam, — morao je ovaj da prizna. — Za tu varoš još nikad nisam čuo. — Tom odgovoru su se svi prisutni nasmejali, jer im je kao muhamedancima ta reč bila poznata. — Eto vidiš. Već na moje prvo pitanje izdaje te tvoja nauka — likovao je Hadži Ali razvlačeći lice našta se smeh još udvostručio. Ne osvrćući se na to, on produži: — A sad mi kaži u kojoj zemlji izvire čuveni Tasnim? Tasnim je izvor koji izvire u raju. Spominje se u osamdeset trećoj suri. — I to ime ne znam, — odgovori mali. — Iz žagora među slušaocima mogao je da zaključi da se čude njegovom neznanju. — Onda mi bar kaži gde je Sidžin? — Ovo ime se spominje u istoj suri i obeležava jedno mesto u podzemnom svetu, gde se čuvaju spiskovi svega onoga, što su svi rđavi ljudi i duhovi učinili. I taj sam spisak se zove Sidžin. — A znaš li ti to i sam? — protestvovao je gospodin u crvenom fraku. — Dabome da znam. Svi mi to znamo, ali ti ne znaš. — Pitaj dalje! — reče mali izbegavajući neposredan odgovor. — Onda mi samo još kaži gde je Akaf? — El Akaf ustvari znači gomila peska, a tako se zove i jedna vrlo peskovita dolina u oblasti Hadramaut, gde treba da su živeli Aditi, o kojima se često govori u Koranu. Ova se dolina spominje u 21 stihu 46 sure i zato se cela ova sura zove El Akaf. — I to ne znam — priznao je Slovak poluglasno. — Eto već po četvrti put ne možeš da mi odgovoriš! Mogao bih još stotinu takvih i sličnih pitanja da ti postavim, ali bi na svako morao da prećutiš odgovor. A sad kaži, ko je pametniji od nas dvojice?

274 — Niko! Ni ti meni nisi mogao da odgovoriš, ni ja tebi. Prema tome i ti si isto toliko pametan koliko i ja. Ti znaš tvoje narode i sela a ja moj latinski i moje nauke. Od sad nećemo da sumnjamo jedan drugom u njegovo znanje. Zar nemam pravo? Slažeš li se i ti? — Od sveg srca — odgovori otac sprdnje sav tronut, razvlačeći lice u takvu grimasu, kao da se malome hteo od srca da nasmeje. — Onda mi pruži ruku i poljubi me! Mi smo braća i pomirili smo se. Moj neprijatelj je i tvoj neprijatelj. Tvoji prijatelji su i moji prijatelji! — Neka bude tako, sad i za uvek. Alah l Alah! — Skočili su sa podijuma, zagrlili se, poljubili i otišli držeći se za ruke. — Čudni momci! — smejao se Sivi. — Ovako nešto još nisam imao prilike da vidim. Prvo su hteli da prožderu jedan drugog, a onda se izljubili i otišli. Dešava li se to često? — Svakog dana po nekoliko puta. A uz to se zaista iskreno vole. Njih dvojica ne mogu uopšte ni da žive jedan bez drugog, a naročito ako smeju da se svađaju. Sami priznaju da to obnavlja ljubav. — Hvala vam lepo na takvoj ljubavi. Ali slušajte šta je to? Pa nije još vreme za molitvu. Biće el Degri tek u podne. Fakir se bio popeo na munare i lupao u dasku. Zatim je povikao, ne da poziva na molitvu, već je objavljivao da se u celoj seribi moglo da čuje: — Na noge vernici, skupite se da ispitamo koji čas je srećan. Hitajte zbornom mestu da čujete smete li da krenete u podne. A onda je odjeknuo darabuka (doboš) pozivajući vojnike na okup. — To je doboš — reče Sivi. — Znate li kako se arapski kaže dobovati? — Znam. Daketal. — Tačno. Ta reč podražava zvuk doboša. I reč darabuka nije ništa drugo nego podražavanje toga odjeka. A sad gledajte kako svi trče. Hoćemo li i mi? — Hajdemo, Moramo i mi da vidimo kako se to ispituje sudbina, da li je neki određeni čas srećan ili ne.

275 Svi stanovnici seribe su se bili skupili na zbornom mestu i postavili prema jednoj kolibi gledajući u njen vrh, na kome je bio postavljen znak polumeseca. To je bila fakirova koliba. Baš kad su obojica pristigli tamo, naiđe i Hasab Murat iz svoga doma. Kad ih je ugledao, prišao im je klanjajući se duboko u znak pozdrava. — Da li će fakir dati dobre vesti? — pitao je Švarc. — Da, efendi, — odgovori Egipćanin. — Otkuda ti to znaš? — Otuda! — namigujući lukavo, mašio se u džep i izvadio dva zlatnika pokazujući ih potajno, da bi ih odmah opet strpao u džep. — Za takvu žrtvu, čas je uvek srećan — dodao je značajno. — Alah voli da se njegovom sluzi čine pokloni. Požurio se i iščezao u fakirovoj kolibi. Posle izvesnog vremena su zajedno izišli a fakir je objavio: — Čujte, vernici! Otvorio sam knjigu sudbine i čuo glas odobravanja. Objavljujem vam pobedu i triput pobedu. Potući ćete neprijatelje i poslaćete im duše u pakao. Alah je Bog i Muhamed je njegov prorok. — Alah je Bog i Muhamed je njegov prorok — ponoviše preko četiri stotine glasova. Zatim se skup rasturio. Hasab Murat je izdao naredbu svom Baš muni (staralac provijanta) da podeli duvan i merisah, što je bilo primljeno sa velikim oduševljenjem. Zatim je pozvao Švarca i Pfotenhauera da ih ugosti u svojoj kolibi. On ih je lično služio i nudio im sve najbolje što se u seribi moglo ponuditi. Mnogo mu je bilo stalo do toga, da kod njih izdejstvuje najbolje mišljenje o sebi. Posle izvesnog vremena je došao jedan crnac i šanuo mu nešto na uvo. Kad je crnac otišao, on reče: — Gospodo, baš sad su me izvestili da su obe lađe stigle dole na mišarah. Ako ih želite videti, najbolje bi bilo da ih odmah razgledate, jer vam neće smetati vojnici, pošto se još nisu ukrcali. Dozvolite mi da vas otpratim! Odveo ih je dole na reku, gde su oba nokera stojala usidrena pored dahabijeh.

276 — Pogledajte — reče on sa vidnim ponosom. — Vaš brod svakako odlično jedri, to sam ja još jutros primetio, ali moji brodovi su izgrađeni u brodogradilištu El Kaua, po mom ličnom uputstvu. Kljun im je oštar te sa lakoćom seku vodu. Na Nilu još nisam video broda, izuzev vaš dahabijeh, koji bi se sa njima mogao da meri. — To mi je milo — odgovori Švarc. — Što se tiče brzine moga broda, nemam šta da mu zamerim, te će tako moći sva tri da plove lako u grupi, i neće morati da se sačekuju. Razgledali su obe lađe u kojima se ništa neobično nije imalo da vidi. A onda Švarc odvede Egipćanina na dahabijeh. Kad su stigli na palubu, reče mu Švarc: — Sad ću ti nešto pokazati što jutros svakako nisi video. Hajdemo prvo na zadnji kraj. Popeli su se na palubu iznad kabine, na kojoj je bila neka mala, uzana i niska kućica od drveta. Imala je točkove i na njima se mogla kretati. Neupućen čovek nikad ne bi pogodio za šta ona služi. — Šta misliš — pitao je Švarc — šta ima u njoj? — Ne mogu da pogodim — odgovori Hasab Murat. — Možete li vi da pogodite? — upita Švarc Sivoga. — Možda mogu — odgovori ovaj na nemačkom jeziku. — Svakako da je to neki okretni top, maskiran sa kućicom, kako neprijatelj ne bi suviše rano primetio šta ga čeka. — Pogodili ste! Evo gledajte! Otvorio je vrata na prednjoj strani i odgurnuo kućicu unazad preko topa. Top se mogao okretati oko jednog stožera u svima pravcima po krugu. — Top, Om ed dauvar (majka zmajeva) povika Egipćanin i odmah pronađe odgovarajuće ime za obrtni top. — To je dobro. Moraćemo svakako pobediti! — Ja se nadam — odgovori Švarc. — To je predviđeno za borbu na vodi. Za borbu na suvu imam nešto drugo, mnogo bolje. Hajde da vidite! — Odveo ih je na prednji deo broda gde je bila gomila dušeka. Međutim, to je bio samo pokrivač od pet komada. Kad ih je Švarc uklonio pojavio se top, čiji su točkovi i lafet bili privezani

277 konopcima, tako da su bili nepomični i nisu se mogli kotrljati po palubi. — Još jedan top! — uzviknu Hasab Murat. — Ali kakav je to top? Takvog još nikad nisam video! — To ti verujem — odgovori Švarc. — Ta konstrukcija je čak i među Evropljanima nešto novo. Kediv ih je dobio nekoliko komada na poklon iz Engleske, pa je dva poslao Jafar paši u Čartum za borbu protiv lovaca robova. Sa jednim je bila naoružana dahabijeh i sve mi se čini da ćemo od nje imati mnogo koristi, jer imamo znatnu zalihu municije. Predviđen je, doduše, za borbu na suvu, ali se može upotrebiti i ovde na palubi. — A kako se zove ta konstrukcija? — pitao je Sivi. — To je Maksim-top, koji može obično po pet stotina metaka da izbaci u minuti. A kad zatreba može se taj broj doterati i do šest stotina. — Sto mu gromova! pa mi bi mogli za dva minuta da utamanimo toga Abu el Mota sa svima njegovim ljudima! — Jest, kad bi oni svi stojali u gomili. Nije baš tako strašan kao što vi mislite, ali ovakav top može da zameni vrlo mnogo ljudi. Glavna stvar je taktika koja će omogućiti da ovakav top dođe do izražaja. — A, to je bar lako. Ja, istina, nisam ni Moltke ni Napoleon, ali verujem da ću moći da sateram nekoliko lovaca robova tako u gomilu, da se na njih može pucati iz ovog topa, pod pretpostavkom da se slučajno ne okrene na mene. Ponovo su pokrili top, pa su pustili vojnike da se ukrcaju. Oko podne, sve je bilo gotovo. Tri stotine Egipćaninovih ljudi je bilo na oba nokera, a sto pedeset iz Fašode na dahabijeh. Razlika između ovih obeju vrsta lađa sastoji se u tome što je dahabijeh veća i pokrivena, dok je noker otvoren i nema krova.

278 XII GONjENjE TRGOVACA ROBLjEM Oko podne, kad je iz seribe odjekivao tupi zvuk klepala i kad su se na to ljudi pomolili Bogu, podigoše sidra i povukoše konopce sa obale na brodove. Uz poznate uzvike „ja Rab, ja Rab“ — o Bože, o Bože — sa kojima Arabljani obično pristupaju poslu, mornari su otisnuli lađe od obale, na kojoj su stojale žene i deca ukrcanih vojnika. Gospodari pojedinih seriba dozvoljavaju svojim potčinjenima da u seribu dovedu i svoju porodicu, i to zato što smatraju da će ih time više privezati za samu seribu. Ove žene i deca su otpozdravljali kreštavim lulululu, uobičajenim pozdravom na rastanku. Njihov glas je još odjekivao preko reke, kad su već podignuta jedra uhvatila povoljan vetar i brodovi krenuli uzvodno. Sad se videlo da je Hasab Murat govorio istinu. Nokeri su jedrili isto tako brzo kao i dahabijeh. Švarc je sa zadovoljstvom posmatrao kako se zbog toga momčad svih brodova naprezala za takmičenje. Dahabijeh je naravno imala školovanog kapetana i iskusnog krmara. Obojica su sad imali da se upravljaju po Nemčevim zapovestima. A i na svakom nokeru je bio po jedan kapetan i krmar. Svaki od ova tri kapetana je ljubomorno gledao na brzinu ostala dva broda i trudio se da ih prestigne. Zato se razvila trka kao između suparničkih brodova na Misisipi. Kapetani su naredili svojim matrozima da se brod otiskuje motkama a vojnici su ih u tome iz sve snage pomagali. Naročito se isticao el Šahar, stara hrkalica. Njegov kreštavi glas se orio bez prestanka. On je svoje matroze bodrio na poznati način

279 arabljanskih kapetana, čas laskavim rečima, čas kišom grdnje. Vikao je: — Ja Alah, ja nabi! Amal, amal, ja Alah amal — O Bože, o proroku, hajde, hajde, o Bože, hajde. Ja Alah, ja Sahtir, amal, amal, — Bože o pomozi, hajde, hajde. — Dokažite da samo jednog Boga ima. Udostoji nas tvojim blagoslovom! — Hvalite proroka! Njegovi ljudi su po vrelom suncu tako veslali, da im je curio znoj sa lica. Njihov noker je bio poslednji, dahabijeh prvi. Hteo je da onemogući noker, pa se zato trudio da mu otme vetar. Kad kapetan hoće da preseče vetar ili da ga podeli, onda zabode nož u katarku i pritom priziva Božije ime. Zato je Hrkalica podigao dugački povijeni nož i pokazao ga svojim ljudima i razdrao se kao da je hteo mrtve da probudi: — Kavan, kavan! Šatir, šedid — brzo, brzo! Budite vredni i snažni! Gurajte, veslajte, veslajte, veslajte, junaci veštaci! ne popuštajte, vitezi moji! Zapnite, psi, kukavice, lenivci! Pogledajte moj nož, vidite li ga? Presecite vetar i uzmite ga ovom nokeru, neka mu se jedra opuste. Veslajte, veslajte, deco, sinovi, ljubimci! Zapnite, dragi moji izabranici! Sad je trenutak, samo još malo. Sikini, sikini, haj sikini — moj nož, moj nož, tu je moj nož. Prišao je katarki i zamahnuo da udari. U trenutku kad je svojim jedrima pokrivao noker pred sobom, zario je nož u katarku i povikao: — Be ism, bilahi, amal, amal, ja mobarekin — U ime Božije veslajte, blagosloveni veslajte. Stigli smo ga, sad je naš ovaj noker! Gledajte ga kako gubi dah. Likudam, likudam — napred, napred! Tako i treba, mi prolazimo napred. Prestigli smo ga! Hvala Bogu, sramota je na njemu! Jedro drugog nokera se bilo labavo opustilo i lupalo o katarku. Krmar o tome nije vodio računa, već je i dalje čvrsto držao krmu, a mornari su baš u tom trenutku došli do zadnjeg kraja gurajući motke za otiskivanje te je tako noker najedared zastao, a stari Hrkalica projedrio pored njega. S jednog broda su odjekivali uzvici veselja i pobede a sa drugog psovke i grdnje. Pobeđeni su se naprezali što su više mogli da speru sramotu.

280

281 Sad je Hrkalica imao nameru da prestigne i dahabijeh, ali mu to nije pošlo za rukom, jer su ta jedra bila i viša i veća od njegovih. Nije im mogao preoteti vetar. Međutim, posledica ove trke je bila ta, što su brodovi neobično dobro odmicali, čemu je doprinelo i to, što u tom kraju na Nilu nema prepreka, trske ni trave koje bi smetale plovidbi. Još pre popodnevne molitve, dahabijeh stiže do one krivine pozadi koje je Pfotenhauer sreo Abu el Motove lađe. On je na to skrenuo pažnju Švarcu. — Prema tome — reče ovaj — Abu el Mot nam izmiče za nešto manje nego jedan dan. Jedrićemo cele noći. Dovoljno je svetlo, zvezde sijaju a biće i mesečine. Tako ćemo mu se znatno približiti. — Da li će to mornari izdržati? — pitao je Sivi, — Veslaju kao divovi, a znoje se da bi čovek mislio da je poplava u Kairu. — Neka se podele u dve smene, a ima i dovoljno vojnika za ispomoć. Sad ću ja to da kažem Hasab Muratu. Poslao mu je mali čamac do Hrkaličinog nokera na kome se i on nalazio. Oba Nemca su sedela u hladu velikog jedra i posmatrali kretanje broda i okolinu reke. U tom im priđe Abd el sir — Sin Tajne — i upita Švarca: — Efendi, imaš li sada vremena da čuješ onaj odgovor što ti ga danas htedoh reći? — Da. Sedi tu pored nas! To je bila velika počast, koju je mladić prihvatio sa skromnim dostojanstvom. — Nešto sam ti već rekao — počeo je — ali glavnu stvar ćeš tek sad imati da čuješ. Ko mi je bio otac, to ne znam, ali da je bio Arabljanin, to je sigurno, jer sve reči koje sam iz onog vremena zapamtio pripadaju arapskom jeziku. — A koga su narečja? To bi moglo biti od velike važnosti, ako bi znao. — To je teško odrediti, jer sam ja zapamtio samo nekoliko reči. — Pa kuda te odneo taj otmičar? — Ni to ne znam. Znam samo toliko da sam se našao među crncima i da me mnogo zavolela jedna žena koja je bila manje crna od ostalih. Ona je sa mnom otišla nekud vrlo daleko. Znam da me

282 je nosila na rukama čitave dane u neku daleku zemlju. A onda je legla i više se nije digla. Ja sam bio vrlo umoran, pa sam zaspao. Kad sam se probudio, ona je još ležala nepomično. Umrla je od gladi i premorenosti. I ja sam bio gladan pa sam plakao bez prestanka. To je čula neka žena koja mi je prišla i tako me našla. Povela me u obližnje selo gde su me nahranili i napojili. Tamo su dolazili mnogi crnci koji su mi pipali telo, ruke i noge i više dana mi stalno davali samo da jedem. Kad nisam hteo jesti, dobio sam batine. — Ah, ljudožderi! — Da, efendi, docnije sam doznao da su to bili ljudožderi. Itamo sam morao mnogo da jedem, odakle me ona žena prvi put odnela, te zato verujem da su i oni crnci bili ljudožderi. — A znaš li gde si se sad nalazio? — Znam. To su bili Jambari. — Na gornjem Kongu! To je vrlo daleko odavde. — Vrlo daleko! A onda je naišao jedan beli čovek, koji je nosio zeleni turban na glavi i zelene papuče na nogama. Prema meni je bio vrlo ljubazan i poveo me sobom preko reke u Mavembe. — U glavno mesto plemena Kororu. — Zar ti znaš ime tih plemena, efendi! — Da, iz knjiga. Znaš li ko je bio belac ili bar šta je on bio? — Znam. Bio je imam misionar, i išao je od naroda do naroda da širi Islam. Bio je i kod Jambari crnaca pa je tamo saznao da ja treba da budem pojeden. Zato me je otkupio od njih da bi me posinio. To je uradio zato što je razumevao reči iz molitve koju mi je moja majka uvek glasno čitala i koje još nisam bio zaboravio. To su reči Alah ili Alah Mohamed rasul il Alah. — Iz tih reči je on zaključio da ti je otac bio musliman pa mu je vera nalagala da te prihvati. — Razumevao je i on i druge reči koje sam ja znao. Mnogo se trudio da od mene sazna još nešto, ali uzalud, jer ja ništa nisam znao. Ali otmičara sam mu morao opisati. Jedina stvar koje sam se tačno mogao sećati bilo je njegovo lice i imam je govorio da samo u to mogu polagati nadu, da ću ponovo pronaći svoje roditelje. Zbog toga sam skoro svakodnevno morao da mu opisujem to lice, tako da

283 njegovu sliku nikad nisam mogao zaboraviti. Toj mudrosti imam da zahvalim što danas znam ko je bio moj otmičar. — Zar je on još živ? — Jest. Docnije ćeš čuti i kako se zove. Imam me voleo kao svog rođenog sina. Vodio me iz zemlje u zemlju i od naroda do naroda, čije sam jezike docnije i naučio. Sa mnom je međutim govorio samo arapski. Sve što je on znao, terao me da i ja naučim. Učio me plivanju, veslanju i streljanju. Kud god smo prolazili, trudio se da tamo naučim nešto novo, tako da sam naučio mnoge stvari koji drugi nisu znali ni videli. Kad sam proveo dvanaest godina sa njim, bili smo došli kod Bongo crnaca, gde je on ubrzo umro. Ostavio mi je u nasleđe svoju malu imovinu i veliki blagoslov koji je odmah pokazao svoju vrednost, jer samo nekoliko dana posle njegove smrti došao je kod Bongo crnaca neki čovek da vrbuje ratnike. U tom čoveku sam na prvom susretu prepoznao svog otmičara. Nisam se odao. Hteo sam da primi i mene kako bih i ja mogao da pođem i da mu se osvetim. Međutim, smatrao je da sam suviše mlad i odbio me. — Jesi li čuo njegovo ime? — Da — i ti ćeš ga čuti. Prisluškivao sam i saznao da su ratnici vrbovani za otmicu robova i da će otploviti uz Nil u neku seribu. Odmah sam spremio najbolji čamac što su ga Bongo crnci imali, uzeo četiri vesla, dva za rezervu, jedro, i sve svoje oružje. Tome sam dodao obilne zalihe kisraha i voća i tako čekao dok stranac ne krene zajedno sa Bongo crncima svojim nokerom koji je stajao uz obalu. Kad su krenuli, ja sam se ukrcao u svoj mali čamac i potajno pošao za njima. — To je bilo odvažno za tako mladog čoveka. — Efendi, osveta čini čoveka snažnim i odvažnim. Morao sam od njega da doznam ko je bio moj otac, a onda sam ga hteo ubiti. Puna tri dana sam veslao i jedrio za njegovim nokerom. Odmah, prvog dana mi je čamac naišao na neki panj i izvrnuo se zajedno sa svim onim što je bilo u njemu. Tako da više nisam imao ni oružja ni hrane. Dva dana sam izdržao glad, ali više nisam mogao. Noker je prolazio pored jedne mišrah od koje se vrlo pažljivo držao na rastojanju. Na osnovu toga sam zaključio da su ljudi nastanjeni u tom kraju neprijateljski raspoloženi prema onom čoveku koga sam ja pratio. To mi je dalo hrabrosti da tamo pristanem i da izmolim

284 malo duraha i kisre i da se u isto vreme raspitam za noker. Prvi čovek koga sam sreo na obali bio je El šahar. — Hrkalica? Ovaj što ide sa nama? — Da. On se zauzeo za mene i odgovarao mi na sva moja pitanja. Svoju tajnu mu nisam poverio, ali sam saznao da mogu da odustanem od daljeg gonjenja. Ostao sam izvesno vreme u seribi Hasab Murata i trudio se da neprimetno doznam da li se on može privoleti za borbu sa mojim neprijateljem. Ali to nije išlo. On ga je istina mrzeo, ali se osećao suviše slab da bi ga napao. Sam nisam mogao ništa da učinim. Svakako da sam mogao svog otmičara potajno da napadnem i ubijem, ali nisam mogao da doznam od njega ko je moj otac. Morao sam da tražim druge saveznike. U blizini su bila džurska sela. Otplovio sam k njima i sakrio svoj čamac na obali. Čak sam se usudio da odem i u selo sasvim blizu seribe moga neprijatelja. Na žalost, doznao sam da su Džuri njegovi saveznici. — Ah, sad znam ko je on — reče Sivi. — To je Abu el Mot. Ti si poznavao debelog poglavicu Džura i njegovo selo. — Nije taj, već Abd el Mot, Alah ga prokleo dabogda! Išao sam onda dalje da tražim ljude koji bi mi pomogli. Tako sam stigao do Sandeha, koje vi zovete Niam-niam. Oni su me vrlo prijateljski prihvatili a sin njihovog poglavice mi je postao dobar drug. Njemu, sinu vernosti, poverio sam svoju tajnu i on Mi je obećao da će mi pomoći. Da otvoreno propagiramo rat, nismo smeli, jer Abu el Mot još nije bio uvredio Sandehe, ali smo potajno širili mržnje prema njemu. Malo po malo sazrevao je plan da se sa jednom malom grupom mladih ratnika, koji su me voleli, upadne u Abu el Motovu seribu, da se moj neprijatelj izvuče i odvede kao zarobljenik. Naravno da o tome nije ništa znao poglavica, otac moga prijatelja. Tako zarobljenog neprijatelja sam mogao prisiliti da mi kaže ime moga oca i sve ostalo što sam hteo da znam. — Baš si ti odvažan a ipak obazriv mladić, — reče Švarc. — Sad stvari stoje mnogo povoljnije za tebe. — Da, efendi. Baš kad smo hteli da izvedemo plan, sin vernosti je morao k tebi u Fašodu. On je tačno poznavao najveći i najopasniji deo puta kojim smo nas dvojica često potajno plovili niz vodu sve do seribe da bi se uverili da je moj neprijatelj još tamo. To poglavica

285 Niam-niam nije znao, već je mislio da smo odlazili u lov po maijehima koje leže u njegovoj oblasti. A onda je tvome bratu i „rodinom tati“ bilo ovde dosadno. Mislili su da ti preti opasnost pa su hteli da ti pođu u susret. Rekao sam im da dobro poznajem reku, te sam tako dobio dozvolu da krenem sa njima kao krmar. A šta se dalje dogodilo, već ti je ispričao rodin tata. — Hvala ti na tom opširnom pričanju. Potrudiću se da ti pomognem da postigneš svoj cilj. — Ja sam tvoj sluga, efendi, — okrenuo se i otišao. — Karakteran mladić — reče Švarc gledajući za njim. — Mora biti srećan onaj otac koji ovakvog sina opet pronađe. — Da, i ja sam ga zaista srdačno zavoleo i ... Gledajte evo ih gde dolaze! Jest, duše mi evo ih — skočio je kao oparen i pokazivao u vis. — Ko to, ama ko? — pitao je Švarc skoro uplašen. — Zar ne vidite, evo ih doleću baš preko vode. — Ah, ptice! — Naravno. Znate li koje su to ptice bile? — Ibis-ptice, i to svete-ibis. — Tačno. One imaju belo perje. Ostale ibise imaju crno perje. Znate li kako tu pticu ovde zovu? — Herehc ili Abu mingal. — To je arapski, ali ja mislim sudanski! — Nedže, i to zato što joj krik tako slično zvuči. — Sasvim tačno! Sudanac rado naziva životinje prema njihovim glasovima ili kojim drugim upadljivim osobinama. Sveti ibis se zove nedže abi ad, jer je beo. Onaj drugi se zove nedže asvad, jer je crn. Pa vi niste slab poznavalac ptica. Sa vašim bratom sam takođe bio vrlo zadovoljan, jer nikad nije pogrešno odgovarao ili da nije umeo da odgovori, već je odmah sve tačno znao. To me je s njegove strane vrlo radovalo i nadam se da i sa vama mogu da budem isto tako zadovoljan. Jedna lepa ptica mi je milija nego deset sisavaca ili dvadeset riba i zato mi je sasvim svejedno da li će ovi tu napred nešto uhvatiti sa svojim udicama ili neće. To i tako služi samo za jelo, a ne i za gledanje. — Pokazao je u pravcu prednjeg kraja broda

286 gde su više vojnika bacili udice, dok su pored njih stojali drugi sa spremljenim kukama da zakače žrtvu, u slučaju da je suviše teška za konac udice. — Ali kad se bude jelo, svakako ćete se pridružiti? — pitao je Švarc. — A naravno. Ali šta za jednog naučnika ima na jednoj ribi? Međutim, uzmite jednog takvog ibisa kao što je onaj što smo ga maločas videli! Taj je već u staro doba bio neka sveta životinja pa su ga balsamovali i sahranjivali sa kraljevima. Jeste li već kadgod videli ibis mumiju? — Mnoge. — I ja. Prvu sam video još kao dečak dok sam išao u školu. Naš profesor prirodnih nauka je imao jednu koju je pokazivao sa naročitim ponosom kad je došla na red lekcija o pticama iz rodinog plemena. Nije on bio loš ornitolog. To moram da kažem iako me baš nije voleo. A znate li zašto? — Zašto? — Jer sam ga zapitkivao takve stvari o kojima čak ni najveći naučnik ne bi imao šta da kaže. Zato mi se i osvetio i to dobro, čim mu se ukazala prilika. To je bilo kad smo polagali ispit na kraju trećeg razreda. Tome ispitu sam se mnogo radovao, pa sam obukao čistu košulju i vezao šarenu kravatu oko vrata. Tako sam pred samim sobom izgledao čist i doteran da mi se činilo da ne mogu grešiti, kad me budu pitali. A ipak nije išlo tako glatko kao što sam predviđao da će biti, jer kad sam ja došao na red, pitao me — no šta mislite šta me je pitao? Švarc još nije znao da je to najomiljenija tema Sivoga. Napravio je grimasu koja se ovome nije sasvim dopala, jer je tu priču već jedared čuo, što je Pfotenhauer morao znati. — No, šta ste se namrštili? — produži ovaj. — Još malo pa isto onako kao što sam se i ja namrštio onda, kad sam dobio to pitanje! Ja inače o tome ne govorim, jer se to ne tiče drugih ljudi, ali među poznanicima čovek nema razloga da se ustručava, pa zato možete i vi da znate da me je pitao zašto ptice imaju perje. — To već znam — primeti Švarc.

287 Mislio je da mu je priča poznata, ali je Sivi razumeo da se to odnosi na perje te odgovori: — Sad i ja znam, ali onda nisam znao, pa sam zato prvo dugo stojao otvorenih usta dok najzad… — Samki, samki, samki, el kabir samki, el tkil — riba, riba, velika teška riba — povikaše sa prednjeg kraja lađe deset, dvadeset glasova istovremeno, tako da je Sivi prekinuo svoje pričanje. — Vucite, u vis, još više, evo ga. — Izneli su na palubu jednu ribu bar tri aršina dugačku i odmah je ubili. Onda su je odvukli na zadnji kraj da bi se i posada mogla radovati. Bila je to jedna vrsta soma kojom obiluje gornji Nil. Matori, veliki somovi nisu ukusni i teško se vare, ali je ovaj bio mlad primerak, pa su se zato vojnici i radovali. Kad ih je Švarc pohvalio i poželeo im dobru sreću, odneli su ga u kujnu. Za vreme razgovora, Švarc je držao u ruci dogled i pažljivo promatrao obe obale, da vidi da li se preko noći Abu el Mot bio iskrcao na obalu. Ako je bio zastao, onda je to moralo biti u ovom kraju kroz koji su sad prolazili. Za trista Nuehra je bila potrebna više nego jedna vatra, a ta mesta su se morala primetiti kroz dogled. Ali nikakav trag od logora se nije mogao videti. Prema tome je Švarc zaključio da je lovac robova plovio cele noći bez prestanka. To je bilo moguće samo zato što je glavni deo reke bio dovoljno širok i što su askeri pomagali mornare pa su se mogli podeliti u dve smene. Predveče se Tolo probudio iz svog letargijskog sna koji je inače imao izvrsno dejstvo. Njegovi uznemireni nervi su se potpuno oporavili. Bio je već zdrav, a tome se niko više nije radovao od njegovog sapatnika Lobo. Rane su mu se takođe povoljno oporavljale. I sledećeg dana pre podne se nije desilo ništa naročito što bi vredelo pomenuti. A tada su se već bili toliko približili spaljenoj seribi, da se moralo ploviti vrlo pažljivo. Švarc je poslao Sina Tajne i njegovog prijatelja, Sina Vernosti, u izvidnicu da ispitaju zgarište. Kad su krenuli iz seribe Madunga, poneli su i onaj čamac kojim je Sivi došao sa Niam-niam crncima. Isti veslači su ponovo seli u njega pa se zajedno sa oba mladića otisnuše od dahabijeh. Četrdeset snažnih i odmornih ruku isteraše čamac brzo ispred tri broda. Sin tajne je dobio tako podrobna uputstva da se sa sigurnošću moglo

288 računati na uspeh. Po njegovom računu, održavajući istu brzinu, brodovi su morali stići do seribe u vreme ašije, večernje molitve. Zato je Švarc naredio da se revnosno guraju motke za otiskivanje. Ovu pomoć su obustavili tek kad se približilo veče. Kad je počelo da se smrkava, Švarc je lično otišao na kljun svoga dahabijeh, koji je još uvek vodio, i tamo očekivao ugovorene znake, ali još pre nego što su stigli do mesta gde su po dogovoru imali da se dadnu znaci, vratila se sama izvidnica. Pristali su uz bok lađe i izišli na palubu. Švarc ih je prebrojao i sa radošću primetio da su svi na broju. To, što su se vratili iako tako nije bilo ugovoreno, bio je svakako rđav znak. — Nemoj da se plašiš, efendi, — reče Sin Tajne — sve je išlo kako treba. — Da vas nije ko primetio? — Bili smo tako dobro skriveni uz obalu da nas niko nije mogao primetiti. U seribu nisam smeo, jer su me tamo videli Džuri pre nekoliko dana. Ako bi me danas opet videli, morali bi da posumnjaju. Zato je Sin Vernosti sam otišao u seribu i tamo ga je video samo jedan jedini Džur. — Taj Džur će odati Abu el Motu! — Neće moći, jer Abu el Mot već više nije tamo, nego je krenuo za pobunjenicima. — Sa koliko ljudi? — Sa svima. Seriba je pusta i prazna kao što je i bila. Samo taj jedan Džur je po njoj prevrtao pepeo ne bi li još našao nešto što bi mogao da upotrebi. — Ja sam mu prišao — upade u reč Sin Vernosti — da ga ispitam. Nisam se izlagao nikakvoj opasnosti, jer je još bio dan, pa sam mogao da vidim daleko oko sebe. Rekao sam mu da dolazim iz sela Melan s namerom da stupim u redove Abu el Motovih ljudi, a on mi je odgovorio da se mogu odmah vratiti, jer mi se ta želja ne može da ispuni. — Pa valjda si ga ispitivao i dalje? — Jesam. Bio je to razgovorljiv starčić koji nije ni čekao da ga pitam, već je skoro sam pričao potanko sve što sam hteo da saznam. — Pa šta si doznao?

289 — Evo šta. Pedesetorica pobunjenika sa stokom i robom koju su poneli nalaze se na dva i po dana putovanja uzvodno od seribe i na desnoj obali Nila. Tamo imaju nameru da sačekaju povratak Abd el Mota i da nagovore njegove ljude da pređu k njima, a njemu sve da otmu i da ga eventualno ubiju. — A otkud on to zna? — Jedan podoficir se vratio da sačeka Abu el Mota i da mu to sve kaže. Taj čovek je hteo da ostane veran svom zapovedniku, ali ga je prisilio stari narednik zajedno sa ostalima da i on krene s njima. Pošto je bio usamljen, morao je da sluša ostalu pedesetoricu kako bi sačuvao glavu, ali im je prvom zgodnom prilikom pobegao. Tako je pričao, ali ja ne verujem. — Misliš da laže? — Da, siguran sam da je i on dobrovoljno pošao, jer je kao podoficir mogao očekivati dobar deo plena, a docnije, kad narednik osnuje novu seribu, mogao se nadati i boljem položaju nego što ga je dosad imao. Izgleda da se usput nešto sukobio sa njim, pa mu je zato palo na pamet da bi bilo unosnije da ode Abu el Motu i da izigrava nevinoga, pa da ga ovaj za to nagradi. — Ta izdaja mu ne bi koristila, jer bi onih pedesetorica, od kojih je pobegao, posumnjali u njegovu nameru pa bi se odmah postarali da se sklone od Abu el Mota. — A ne. Oni misle da je on mrtav. Uveče je sa dvojicom od njih krenuo na reku i tobož pao u vodu. Pozvao je nekoliko puta u pomoć pa se zagnjurio. Dok oni misle da se udavio i da su ga pojeli krokodili, on je malo dalje odatle isplivao na obalu i pobegao. Zatim je napravio splav od trske om sufah i dva vesla od dugačkih grana, pa je veslajući bez prestanka otplovio ka seribi što je brže mogao. Idući niz vodu uspeo je da stigne danas u podne, baš u trenutku kad je i Abu el Mot stigao sa svojim zandalom i nokerom. Ovaj se naravno preplašio kad je video opustošenu seribu, a kad mu je još podoficir ispričao ko je to učinio, zapenušio je od besa. Zatim je došao u selo Džura da ih ispita, pa se onda ponovo ukrcao u brodove zajedno sa svih trista Nuehra i sa podoficirom i odjurio dalje da kazni pobunjenike. — Znači, dakle, da nijednog od njegovih ljudi nema u seribi?

290 — Nijedan jedini. Ja sam se lično uverio i gledao po celom mestu, čak sam i šumu pregledao doklegod se još videlo. Zatim sam se vratio čamcu gde smo se dogovorili da ne stojimo već da te odmah izvestimo. — To ste dobro učinili, ali kako to da je Abu el Mot krenuo rekom a ne obalom? Pa lađe idu sporije nego kamile i konji! — Nije mogao da nađe životinje, jer je Abd el Mot sve iznajmio štogod su Džuri imali.Ima nameru da jedri i danju i noću, te se nada da će za dva dana biti na licu mesta. — Uveren sam da je sve tako kao što ti kažeš, ali ja moram da idem na sigurno, pa moram svojim očima da se uverim. Prevešćete me natrag u seribu. Dok lađe lagano dolaze za nama, ja ću tamo sve da proverim. Koliko ima donde? — Za pola sata smo tamo. — A brodovi, znači, za jedan ceo sat. Dakle imaću dovoljno vremena da sve podrobno razgledam. Onda natrag svi u čamac! Oba prijatelja se uputiše čamcu, a on prvo uze oružje, izdade potrebna naređenja kapetanu, pa pođe za njima. Sin Tajne je držao krmu. Tražio je mirnu vodu i izbegavao brzake koji su smetali, te je čamac razvio takvu brzinu, da su na određeno mesto stigli i pre predviđenog vremena. Mladi krmar je nameravao da izbegne gubljenje vremena u traženju kakvog skrivenog mesta za pristajanje, i da se uputi pravo pristaništu seribe. Pošto je Abu el Mot bio otišao, nema se čega bojati. Ali kad su se približili tome mestu, ugledaše tamo veliku svetlu vatru. Niam-niam crnci odmah uvukoše vesla. Samo dvojica ih je još veslalo i to samo toliko, da voda ne vrati čamac već da ostanu u mestu. — Nekakva vatra — reče Švarc. — Ko li može da bude tamo? Da vas ipak Džuri nisu prevarili? Da nije Abu el Mot ipak tu, ili se iz nekog razloga opet vratio? — Sigurno da nije — reče Sin Tajne. — To su svakako samo Džur crnci. — Šta će oni tu? — Hvataju ribe. Dok je seriba bila nastanjena, nisu imali neposrednu vezu sa rekom. Morali su mnogo da obilaze dok bi došli

291 do vode. Zato će sad revnosno da nadoknade sve što su propustili. Lov je bogatiji noću nego danju, jer zapaljena vatra privlači ribe. — Izgleda da je tačno to što ti misliš. Ali ipak moram da budem obazriv. Pristaćemo već ovde. A onda ćemo se prikrasti vatri da vidimo koga ima tamo. Čamac su odmah priterali uz obalu i tamo ga pričvrstili. Svi veslači su ostali u njemu. Švarc je izišao zajedno sa Abd el sirom i Ben Vafa i u senci drveta se približavao mestu gde je gorela vatra. Kad su već bili tako blizu da su mogli prepoznati ljude oko vatre, zastali su i posmatrali noćni prizor. Zaista, bilo je tamo petorica crnaca iz sela Džura. Napravili su splav od trske i pokrili ga slojem zemlje da bi na njemu mogli ložiti i vatru. Taj splav je bio udaljen nekoliko koraka od obale i tamo usidren. Na njemu je bio samo jedan čovek koji je imao da održava vatru, a ostali su ležali na obali i piljili u vodu, bistru sve do dna. Sitnije ribe su propuštali da bi krupnije hvatali viljuškom i, ako ustreba, harpunirali jednom vrstom kukastog koplja na čijem kraju je bilo uže. Već su imali čitavu gomilu ulovljenih riba, koja se uz svetlost vatre mogla videti na obali. Među njima je bilo raznih veličina, počev od dve stope pa do dva aršina. — Hoćemo li da im priđemo? — pitao je Sin Tajne. — Još ne — odgovori Švarc. — Neću ni najmanju sitnicu da propustim pa bih prethodno hteo da odem gore gde je bila seriba. — Onda hajde! Nije daleko. Za jedan minut ćemo izaći iz šume. Tiho su se penjali uz obalu. Kad su izišli na ivicu šume, Švarc ugleda zgarište. Ništa se u okolini nije mrdalo. Nije mogao sumnjati u to da je Abu el Mot zaista otišao, pa se zadovoljan povrati k vatri. — Ostanite vi ovde — reče on — ovi vas ljudi poznaju, jer ste već bili u njihovom selu, pa ne moraju opet da vas vide. Govore li oni arapski? — Mnogi ne govore. Onaj debeli koji leži u sredini, to im je poglavica i taj zna toliko arapski koliko je potrebno da te obavesti o tome što ga budeš pitao. Švarc iziđe između drveta i oslovi crnce. Oni su se neobično uplašili kad su pozadi sebe čuli nepoznat glas. Poskakaše i, kad su videli Nemčev krupan i visok stas, zavikaše od straha i razbežaše se ostavljajući sve.

292

293 I onaj na splavu se tako bio uplašio da se glavački stropoštao u vodu i ne vodeći računa o krokodilima, kojih tu ima mnogo u to doba. Otplovio je malo uz vodu, tamo izišao na obalu i iščezao što je brže mogao. To je bilo blizu čamca, ali su ljudi u njemu smatrali da je bolje da ne odaju svoje prisustvo. Samo jedan nije bio pobegao i to debeli poglavica. Tek što je bio naumio da klisne, Švarc ga je snažnom rukom uhvatio za kosu i zadržao. Nije se ni branio. Nije se usuđivao ni da mrdne, ali je tako urlikao od straha da mu se glas svakako čuo daleko na drugoj strani reke. — Ne deri se — zapovedio je Švarc. — Vidiš da ti ništa ne radim. — Ja šejtan, ja šejtan, ja šejtan el mlih, aman, aman rami — o đavole, o đavole, o dobri đavole, milost, milost, smiluj se — vikao je debeljko ne usuđujući se da se mrdne s mesta. — Dosta već jednom, čoveče, nisam ja šejtan već čovek kao ti. Neće ti ništa biti. Hoću samo nešto da mi kažeš, pa ću posle da idem. — Onda idi, idi sad odmah, molim te! To je izgovorio tako bojažljivim i preklinjućim glasom da se Švarc morao nasmejati. Ipak ga je još čvrsto držao da ne bi pobegao. — Otići ću tek kad mi budeš rekao sve što ću da te pitam. Ukoliko mi budeš brže odgovarao, utoliko pre ću te pustiti. — Onda pitaj, samo brže! — Dobro! Ali ja očekujem da mi kažeš istinu. Ako me budeš slagao, povezaću ti ruke i noge zajedno, pa ću te baciti u vodu za hranu krokodilima. — Zaklinjem ti se da te neću lagati — obećavao je debeljko drhteći i gledajući u zemlju, jer se još uvek nije usuđivao da gleda Švarca u lice. — Gde je Abu el Mot? — Otišao je. — Kad? — Na jedan sat pre zalaska sunca. — Ko je s njim? — Pet Arabljana i Nuehri koji su bili na lađama. — Koga je ostavio ovde?

294 — Nikoga. — Ne šali se da nešto prećutiš, inače si propao! Je li istina da ovde nema nijednoga od njegovih ljudi? — Nijedan jedini. — Kuda je naumio? — Za narednikom da bi ga kaznio. — A posle? — Posle će se vratiti pa ćemo morati da mu pomognemo da ponovo izgradi seribu. — Gde se ulogorio narednik? — Na Nilu, dva i po dana hoda odavde, tamo gde je velika maijeh koju zovu maijeh nilskog konja. — Kad će tamo da stigne Abu el Mot? — On misli da bude tamo već prekosutra, jer hoće i preko noći da plovi, ali ja mislim da će mu biti potrebno i više. — Zašto? — Jer će ujutru, još pre zore, naići na jedno mesto gde sa velikim lađama preko dana vrlo teško i vrlo sporo može da prođe kroz gustu trsku om sufah, a preko noći uopšte nikako. On tamo mora da sačeka dok se ne razdani, a posle će mu dosta vremena biti potrebno da opet dođe do slobodne plovne vode. — Poznaješ li Sejad Ifjala? — Da, bio je kod nas baš kad je seriba gorela. — Znaš li otkuda je taj čovek? — Ne. To niko ne zna. — Je li ti rekao kuda će da ide? — Nije. Kupio mi je dve kamile. Kad smo se UJUTRU probudili, bio je otišao. — Da li se još ko raspitivao za Abd el Mota i Ombulu? — Jest. Bio je tu neki stranac, belac koji je hteo u to selo. Tražio Mi je jednog vođu, ali sam mu objasnio da su Belanda naši smrtni neprijatelji i da se život stavlja na kocku ako im se dođe odavde. On je onda otišao. — Kuda?

295 — Nije mi rekao. Svakako tamo odakle je i došao. — Jesi li danas govorio sa Abu el Motom? — Jesam. Bio je došao k nama i ja sam morao da ispričam sve što se desilo dok on nije bio tu. — Jesi li mu spomenuo i lovca slonova? — Nisam! — Sigurno da si pomenuo onog stranca belca koji je tražio vođu za Ombulu? — Nisam ni njega, jer se Abu el Mot mnogo žurio i hteo odmah da krene. — Kako su Nuehri bili naoružani? — Nekoliko ih je imalo puške, a većina strele, koplja, noževe i štitove od kože nilskog konja. — Sam Abu el Mot i petorica Arabljana su bili sigurno dobro naoružani. — Oni su imali puške, pištolje i noževe. — A koliko su imali municije? — Samo ono što su imali u svojim kuruha el barud (rog za barut). Zbog toga se Abu el Mot mnogo ljutio, jer je narednik poneo sve zalihe. Nisu imali ni dovoljno olova. — Tako! Hvala ti! Hoću da te uverim da ti ne mislim zlo i zato ti evo darujem jedan abu el noktah (zlatnik), evo uzmi! Tek sad je pustio debeljkov perčin, izvadio novčanik iz džepa i dao mu jedan zlatnik. To je bilo pravo sredstvo koje je ulilo poverenje crncu. Tek sad se usudio da podigne pogled do visokog Nemčevog lica i upita: — Gospodine, je li ovo sad zaista moj abu el noktah? — Da. — Onda ti doista nisi šejtan, već vrlo blagorodan čovek. Bolji si i razumniji od onog belog stranca koji mi je obećao novac, a davao mi samo tričave perle. Uviđam da se ne moram plašiti tebe. — Da, pozovi ili vrati svoje ljude pa mirno pecajte dalje. Ja sad idem. Uskoro ćeš videti tri broda koji će proći ovuda, ali ni od njih ne treba da se plašiš. Oni se neće zaustaviti.

296 — Brodovi? Čiji brodovi? Otkud dolaze i kuda idu? Možda u lov na robove? — Ne. Na njima nema lovaca robova već samo dobrih ljudi. — I zaista neće da stanu ovde? — Ne. Možeš mi verovati. Laku noć! Ostavio ga je i vratio se u mračnu šumu. Oba njegova pratioca su stajali iza obližnjeg drveta i ceo razgovor su dobro čuli. Usput do čamca primeti Sin Vernosti: — Efendi, sad vidim da nisam bio dovoljno mudar kad sam maločas razgovarao sa Džurima. — Ukoliko? — Pitao sam samo za Abu el Mota, a ne i za ostale potrebne stvari koje si ti sad doznao. Sad znamo sve. — Zaista sad znam mnogo, mnogo više nego što sam mislio da ću doznati. To je bila sreća što su se ovi ljudi našli tu. Dođoše do čamca, uđoše u njega i odveslaše natrag. Ali put koji su imali da prevale nije bio veliki. Već posle kraće vožnje ugledali su svetlost dahabijeha, a uskoro za tim su se pojavile i svetlosti oba nokera. Da bi obavestio Hasab Murata, Švarc naredi da prvo odveslaju do njegovog brada pa tek posle na dahabijeh. Čim se uspeo na palubu, izdao je kapetanu potrebna naređenja. Na prednjem delu svakog od tri broda gorele su velike vatre da bi osvetlile pravac i vodu. Na njihovoj svetlosti se češće moglo videti kako ribe prolaze uzvodno pored broda. Vetar je od samog početka bio vrlo povoljan, a i sad je ostao takav. Igrao se plamenom vatre na obali pored koje su Džuri stojali i pogledima pratili brodove na prolazu. Često, kad se nailazilo na krivinu reke, isturena obala je zaklanjala vetar te su se jedra olabavila i padala. Docnije, oko ponoći, vetar se odjednom utišao i više se nije dizao. To je bilo sudbonosno, a za utehu je moglo služiti samo to što je i Abu el Mot imao da muči istu muku te nije mogao da im izmakne. — Bar da je dan — reče Sivi Švarcu — pa da možemo da udesimo da nas vuku za konopac, koliko to obala dozvoljava. Uostalom, za koliko nam izmiče Abu el Mot?

297 — Na jedan sat pred zalazak sunca je otplovio iz seribe. Dva sata posle toga mi smo tamo prošli. Znači da nam beži samo za tri sata. Sutra ćemo ga stići. — Pa šta mislite onda da radite? Da ga napadnete? — Da. — Ja bih sasvim drukčije radio. Pustio bih ga da stigne do mesta gde se narednik ulogorio. Tamo bi se oni potukli i među sobom pobili, jer se bez odbrane pobunjenik sigurno neće predati. A kad su se već napola zadavili, onda bi ga mi napali. — O tome sam i ja mislio, ali ta misao ne vredi ništa. — Šta? Ništa ne vredi? To za mene nije pohvala niti kakvo laskanje. — Pa razmislite! Mi smo nadmoćniji od Abu el Mota, jer imamo tri broda i četiri stotine pedeset ljudi. On ima malo pušaka a skoro je bez baruta, dok mi imamo dosta i jednog i drugog. Ako ga stignemo, možemo s njim na samoj reci brzo da svršimo i da se ne plašimo da ćemo imati velike gubitke. Ako ga pustimo da stigne do maijeh, onda će se dočepati olova i baruta, pa makar i jedva četrdeset pušaka sastavio, biće mu sasvim dovoljno da pobije tridesetoricu ili čak i više naših. To ja želim da izbegnem. — Hm. O tome zaista još nisam mislio. — I još nešto. Na reci ga imamo tako da nam ne može pobeći, a ako ga pustimo da se iskrca, onda, i ako ne postoji ni najmanja sumnja da ćemo ga pobediti, ipak se sa velikom verovatnoćom mora računati da će bežati čim bude video da njegova stvar propada. A šta onda? Ja želim da ga uhvatim. Moram ga imati u rukama, da bih ga poslao mudiru iz Fašode. — Sasvim tačno! Čujte, bogami, vi ste sasvim drugi čovek nego ja. Struku svoje nauke poznajem dobro, ali sa tom strategijom bih imao svaki čas muke. Trebalo je da odete u oficire. Sad bi možda već bili pukovnik ili možda još i više. — Hvala vam. Ja sam kao vojnik ispunio svoju dužnost. Uostalom, sasvim sam zadovoljan sa svojim pozivom. — Tako! Dakle bili ste vojnik? Ja nisam. — Valjda ne zato što niste bili dovoljno razvijeni ili suviše slabi? Pa vi ste viši nego što je propisano, a svakako da ste i zdravi.