Karavan robova - Karl Maj

198 Put je dalje vodio između pomenutih uzvišica, pa se onda ponovo spuštao prema reci koja je opet pravila krivinu. Tragovi su tu krivinu presecali po pravoj liniji, ali se ipak nisu držali reke, već su vodili duž jedne maijeh, oko čijeg su krajnjeg vrha obilazili. Na tome mestu su se oba jahača morali zadržati, jer je već padao mrak. U Nilu ima zaliva koji prodiru duboko u obalu, slično bajuima Misisipija. U kišno vreme ovi zalivi su puni vode, a kad se Nil vrati na svoju prvobitnu širinu, onda se voda tamo zadrži i stvara bujnu vegetaciju. Docnije, više ili manje ta voda iščezne. Mnoga od tih udubljenja su tako duboka da u njima ima vode čak i u najtoplijim mesecima. Onda ih nazivaju maijeh, a pored takve jedne su i zastali naši jahači. Na nekoliko stotina koraka odatle, rastao je jedan džinovski homrah (hlebno drvo) čije stablo je sigurno imalo u obimu bar pedeset stopa, a u visinu jedva dvadeset aršina. U ovo doba su mu grane bile suve i svojim vrhovima su skoro dodirivale zemlju, tako da je stožer sačinjavao neku vrstu polulopte u čijoj sredini se nalazilo ogromno stablo. Obojica su poveli svoje životinje pod to drvo da tamo prenoće. Tu su se uz vatru lakše mogli braniti od noćnih komaraca, koji bi pored vode bili mnogo dosadniji. Švarc je ulovio jednu divlju gusku i pripremao je za večeru, a Arabljanin je za to vreme ćuteći skupljao granje za vatru. Ovde je toga bilo u velikim količinama. Zatim se pomolio Bogu, pa naložio četiri vatre između kojih su se ulogorili i jahači i kamile. Ts je bilo potrebno kako zbog množine komaraca kojih je tu bilo, tako i zbog većih divljih zveri, kojih je takođe moralo biti, što je moglo da se zaključi prema hiljadama raznih ptica koje su oživljavale celu maijeh. Kamile su napojili pa ih onda nahranili. Kad je guska bila gotova, prionuše i jahači na ukusnu večeru. Četiri vatre su bacale svoju svetlost između grana drveta homrah daleko u polje, ali oba čoveka ipak nisu mogli daleko da vide, jer su im oči bile zasenjene od plamena. Dok su ćuteći jeli, čuli su kako pred njima krckaju grančice, a zatim i duboko nemirno frktanje. Podigli su pogled i dohvatili puške.

199

200 — Alah akbar, džamus, džamus — Bog je veliki, bivo, bivo — vikao je Arabljanin. Za tren oka bio je prislonio pušku uz obraz i brzo okinuo dva metka jedan za drugim iz obeju cevi. Ali na žalost bez uspeha, jer je u svojoj uzbuđenosti a i zaslepljen od vatre, slabo nišanio. Afrikanski bivo je još mnogo jači, više divalj i neukrotiviji od indijanskih. Voli bare i odlično pliva, a brzo se provlači i kroz najgušće granje. Iskusni lovci smatraju da je njega mnogo opasnije loviti nego slona, nilskog konja ili nosoroga. Čak ako je i smrtno ranjen, on se dalje bori. Naročito su opasni pojedinci koji sami lutaju. Njih su morali ostali bivoli da isteraju iz čopora, zbog njihove ludačke divljine, jer ih dalje nisu mogli da trpe. Za takve bivole Sudanac kaže: „Ako ugledaš čopor bivola, oni će od tebe da pobegnu, ako ih vidiš nekoliko u grupi, ne treba da ih se plašiš, ali ako sretneš jednoga samog, onda neka ti je Bog u pomoći!“Takav jedan, usamljen, koji luta, bio je i ovaj što tako naglo kroz granje proturi svoju krupnu glavu, sa moćnim rogovima i opuštenim ušima. Umesto da ga zastraše, vatre su ga čak i privlačile. Požar ga je uzbuđivao. Video je ljude i kamile i baš je hteo da se okomi na njih, kad ga je lovac slonova dočekao sa svoja dva metka. Pogodili su ga, ali lako. Životinja se zaustavila za jedan trenutak, kao da se čudi što se neko i usuđuje da misli na odbranu, a onda je sagnuo glavu i jurnuo napred uz besno rikanje. — Skloni se iza stabla — doviknu Švarc Arabljaninu. Ova opomena nije ni bila potrebna, jer je lovac već bio iščezao pozadi ogromnog stabla homrah drveta. Nemac je međutim hladnokrvno stojao držeći pušku u ruci. Zver je već bila sagla glavu da ga dohvati rogovima, kad je on skočio u stranu brzo kao munja i opalio dva metka. Bivo ostade nepomičan kao da ga je kaplja udarila. Njegove moćne udove i ogromno telo potrese drhtavica, a onda se skljokao na ono isto mesto gde su ga zaustavili meci iz Nemčeve puške. Ovaj se međutim nije bio makao sa svoga mesta. Da bi se na to smeo usuditi, morao je biti apsolutno siguran u svoje hice. Mašio se za fišeklije i napunio pušku iznova. Pritom je mirno rekao Arabljaninu: — Sad možeš da se vratiš, jer je već mrtav.

201 — Mrtav? — pitao je on pomaljajući oprezno samo svoj nos iza stabla. — To nije moguće! — Evo, uveri se! — Znači da sam ga ipak dobro pogodio! — Ti? To ne verujem! Baš da pogledamo kakvo dejstvo su imali tvoji meci. Kleknuo je uz čudovište da mu razgleda čelo. — Alah jesalimak — Alah te sačuvao! — vikao je prestravljeni Arabljanin. — Hoćeš li sam sebe da ubiješ? Ako nije sasvim mrtav onda si propao! — Ne brini ništa! Ja dobro znam šta radim! Gledaj ovamo! Jedan tvoj metak je probio uvo, a drugi odskočio od roga. To možeš sasvim lepo da vidiš. Arabljanin se bojažljivo približavao! Daleko je pružio ruku da prvo opipa životinju. Prvo je dohvatio za rep, pa onda za nogu, da bi se uverio da li zaista više nije opasna. Tek onda je prišao glavi da vidi mesta koja je pogodio. — Alah, Alah! — povikao je. — Imaš pravo, nisam ga čak ni ranio, jer rupa u uvetu zaista ništa ne znači. A gde si ga ti pogodio? Tako je najedared stao u najvećem zamahu, kao da ga je Alahova pesnica pogodila, i skljokao se na zemlju drhteći da se više nikad ne mrdne. — Razmrskao sam mu poslednji vratni pršljen. To ga je zaustavilo, a onda sam ga pogodio u srce — to ga je oborilo. Drugo mesto nisam mogao da biram, jer mi se već približavao pognute glave. — Jesi li zaista hteo da ga pogodiš baš na ta dva mesta? — pitao je začuđeno lovac slonova. — Pa ti nisi nišanio! — Bolje nego ti. Nišaniti se može vrlo tačno a da se puška i ne nasloni na obraz. Cevi sam upravio baš na ta mesta koja sam želeo da pogodim. To mora da bude izvanredno brzo izvedeno, ako čovek ne želi da ga dočepaju rogovi. Isto tako, mora se biti potpuno siguran u svoju pušku, inače ti smrt ne gine. Seo je, i odsekao sebi jedan komad pečenja. Sejad Ifjal nije mogao da sakrije svoje čuđenje. Buljio je čas u njega, čas u njegovu

202 pušku. Najzad je zaključio da bi bilo najbolje da sleduje primeru svoga saputnika. Zato je prvo metnuo još drva na vatru, pa seo da i on oda guski onu počast koja joj pripada. Ali nije mogao da se uzdrži a da uskoro ipak ne zapita: — Šta ćemo sad da radimo sa ovim abu kurun (otac rogova)? Ako ga ostavimo ovde, privući će sve divlje zveri iz okoline. — Još neće. Krv skoro uopšte nije iscurila, a pošto ga još nećemo da rasporimo, miris noćas neće biti tako jak. Uostalom, nijedan lav neće se smeti usuditi da prođe između ove četiri vatre. To je mogla da učini samo takva jedna jogunasta životinja, kao što je bio ovaj bivo. — Ali kamile se boje njega. — Jest, sad se još plaše, ali će se brzo umiriti. Meso ovog matorog mangupa se ne jede. Moraćemo da ga ostavimo strvožderima. Pod normalnim uslovima bih poneo kostur glave sa divnim rogovima, ali sad to na žalost ne mogu. — Ti si, efendi, tako odvažan i u isto vreme miran čovek kao Emin paša. Ja te poštujem i divim ti se. Hoćeš li da mi kažeš svoje ime da bih znao kako da te zovem? — Nećeš moći tačno da ga izgovoriš, pa ću ti ga zato reći u arapskom prevodu. Možeš da me zoveš Asvad (crni). To će biti dosta. A sad valjda i ja smem da znam kako se ti zoveš? — Kad sam odlazio iz Dar-Runga, zakleo sam se Alahom da ću se odreći svoga imena sve dok ne nađem trag svoga sina. A pošto se to još nije ostvarilo, ne smem svoje pravo ime da izustim. Svugde me zovu lovac slonova. Ako nećeš i ti tako da me zoveš, već hoćeš da mi daš neko ime, onda me zovi Bala ibn (bez sina). To ime mi priliči. — Poslužiću se tim imenom kad budem govorio s tobom ili o tebi. A jesi li se zakleo da nećeš govoriti ni o okolnostima pod kojima si izgubio svoga sina? — Ne, efendi. Kako bi se mogao nadati da ću ga ikad opet naći, ako o tome ne bih smeo da govorim. Ja sam svoju nesreću pričao već stotinama ljudi, ali mi još niko nije ni iz daleka mogao ukazati na trag. Već sam počeo da verujem da je moj sin umro, ali ipak ostajem veran svojoj zakletvi i tragaću za njim i za njegovim otmičarem, sve dok i mene Alah ne uzme k sebi.

203 Pokrio je rukom oči kao da je hteo da sakrije duboku žalost koja mu je ležala u pogledu pa je onda produžio; — Ja sam bio najbogatiji i najugledniji čovek svoga plemena, vođa naših ratnika i starešina u savetu staraca, smatrao sam sebe za najsrećnijeg čoveka u svojoj sredini, a to sam zaista i bio sve dok nije došao onaj od koga potiče moja nesreća. Voleo sam svoju ženu i naše jedino dete koje smo zvali Mesuf et tmeni savabi ilidžr, — A onda je poslao... — Kako kažeš da se zove tvoj dečko? — prekide ga Švarc. — Mesuf et tmeni savabi ilidžr, to znači Mesuf sa osam prstiju na nogama. Zašto si mu dao takvo ime? — Zato što je imao samo po četiri prsta na svakoj nozi. Ne znam da li se to i kod vas dešava. Kod nas je to inače redak slučaj. — I kod nas. Ali ja sam poznavao ljude koji od rođenja nisu imali sve prste na rukama ili nogama, čak i jednoga koji je imao po šest na svakoj ruci — dakle i jedan više. — Moj sin je imao sve prste na rukama, samo je na nogama imao po jedan mali prst manje. Zato mu je Alah dao utoliko bogatiju dušu. Bio je najpametnije dete u celom plemenu. Kad mu je bilo tri godine, dogodilo se da je u naše selo od šatora naišao jedan trgovac robljem da prodaje robove. Među njima je bilo dečaka i devojčica, pa i žena, sve sami crnci, osim jednog dečaka koji je imao svetlu kožu i glatku kosu a nikakve crnačke crte u licu. Trgovac je kod nas napravio čitavu malu pijacu da bi mogao da proda svoju robu, i iz cele okoline su dolazili Beni el Arab da sa njim trguju. Onaj dečak bele kože stalno je plakao. Govoriti nije mogao, jer su mu bili isekli jezik. — Užasno! Koliko godina mu je bilo? — Možda oko četrnaest. Kad je trgovac već bio proveo oko nedelju dana kod nas, dođe iznenada neki čovek sa više pratilaca iz Birket Fatma, koji se žalio da mu je trgovac ukrao sina. Otac je išao tragom ovoga nitkova i tako je došao do nas. Trgovac je odricao, kleo se Alahom da uopšte ne poznaje toga čoveka. Pošto nam je bio gost, morali smo da ga uzmemo u zaštitu, ali sve što su pričali ljudi iz Birket Fatme izgledalo je tako verovatno da smo morali verovati... Zbog toga smo održali jedan savet na kome sam ja odlučio da se suoče taj dečko, koga smo držali zatvorenog, i onaj čovek iz Birket

204 Fatme. Ovome strancu je bilo strogo naređeno da se pri tom ponaša sasvim mirno, i nijednu reč da ne progovori. Tada izvedosmo dečaka. Kad je ugledao stranca, oteli su mu se krici radosti i poleteo je na njega da ga zagrli i poljubi. I ostale ljude iz Birket Fatme je pozdravio sa velikom radošću. Zar to nije bio dovoljan dokaz da mu je stranac otac? — Sasvim sigurno — odgovori Švarc. — Osim toga ljudi su se zakleli da je istina što govore. Trgovac je znači ukrao sina jednom verniku muslimanu, a taj zločin se kažnjava smrću. Zatim mu je odsekao jezik da ga ne bi mogao odati. Za ovo je morao biti zasebno kažnjen. To je bio razlog da se veliki savet ponovo sastane, da bi mu presudio. Za otmicu je bio osuđen na smrt, a zato što je dečku odsekao jezik imao je pre smrti da bude šiban. Dečak je imao da dobije sve trgovčeve robove zato što je izgubio svoju moć govora. — Je li ta presuda i izvršena? — Samo jedan njen mali deo. Prema zakonu, krivac je morao biti predat dečakovom ocu. No to se moglo učiniti tek posle nedelju dana, jer je trgovac bio naš gost i kao takav je četrnaest dana stojao pod našom zaštitom. Zbog toga smo ga zatvorili, da bi mu ga posle sedam dana predali. Do toga roka je međutim svakog dana imao da bude šiban. To je dvaput obavljeno pod mojim ličnim nadzorom. Trećeg jutra je pobegao ne ostavivši nikakvog traga za sobom. Naši ratnici su odmah pojahali i pošli u poteru za njim, ali su se svi vratili i nijedan ga nije ni video. Ljudi iz Birket Fatme su se vratili kući sa dečakom i robovima. Morali su da se odreknu izvršenja smrtne presude. — I taj događaj je u vezi sa gubitkom tvoga sina? — Jest. Posle nekoliko nedelja, doneo mi je pismo jedan glasnik iz Salamata. Pismo je bilo potpisano sa Ebrid ben Lafa, tako se zvao onaj trgovac sa robovima. Taj pas mi je pisao da je bio nevino osuđen, i da će mi se tako osvetiti da ću do svoje smrti imati da mislim na otetog dečka iz Birket Fatme. Mesec dana docnije, susedno pleme je pozvalo na svoju ratničku svečanost mene i moje ratnike. Tek što smo tamo stigli, dođe za nama glasnik sa izveštajem da je moj sin nestao. Preko noći su ga oteli, a ujutru je visilo jedno pisamce na šatorskoj motki u kome mi je Ebrid ben Lafa saopštavao

205 da je na mesto onog dečka iz Birket Fatme uzeo moga sina i da ga ja više nikad neću videti. — To je pravi sotona, kao da je iz pakla izišao, — uzbuđivao se Nemac. — Još je pisao da će mi sina svakodnevno šibati zbog onih batina što je dvaput dobio, i da će mu osim toga i jezik izvaditi. Ja sam bio van sebe. Svi ratnici, i moji i iz susednog plemena, krstarili su svuda unaokolo, ne bi li pronašli i uhvatili toga đavola, ali — uzalud! Kad smo se posle više nedelja traganja vratili, moja žena je ležala u groznici, i pošto joj nisam doveo sina, umrla je za nekoliko dana. Posle njene sahrane, zarekao sam se da ću učiniti ono što sam ti u početku pričao. Sve svoje robove sam pustio na slobodu, a imanje poverio bratu i pošao u svet da tražim sina. Belog roba ne sme da kupi nijedan crnački poglavica koji je pod kedivom, znači da sam morao tražiti na severu i zapadu. Zbog toga sam pošao u pravcu severa kroz Vadaj, kroz pustinju prema Borgu, pa opet natrag u Kanem i Bornu, u Bagirmi i Adamaua. Svuda i u svima mestima sam se raspitivao i tražio, ali sve uzalud. Kad sam neki put i mislio da sam pronašao trag, razočarenje mi se ubrzo podsmevalo. Prolazile su godine. Srce mi je krvavilo, a kosa osedela. Jedino što sam mogao da utvrdim jeste, što sam tek sad uvideo da sam trinaest godina tragao u pogrešnom pravcu. Sad sam se ipak okrenuo jugu, od Habeša do Gala i velikih jezera, pa onda ka narodima koji žive odatle prema zapadu. Od tada već ima dve godine. Živeo sam od lova. Da ti i ne pričam o patnjama i opasnostima koje sam imao da preživim i da savladam. Već više meseci istražujem svu okolinu ovih mnogih reka i voda od kojih se stvara Bar el Abiad, Ovde sam se pročuo kao Sejad Ifjal, ali ni ovde neću naći svoga sina. Ja sam to prežalio, jer je on sigurno već odavno podlegao svojim mukama. Ipak svakog dana se molim Alahu samo za jedno, a to je da sretnem Ebrid ben Lafa, ako je još živ. Ako bih toga stostrukog đavola sreo, onda teško njemu po sedamdeset sedam puta. Ni u paklu neće biti takvih muka kakve će imati da doživi od moje ruke. Ove poslednje reči je nesrećni otac na takav način procedio kroz zube uz oštar škrgut, da je njegovog saputnika prošla jeza. Zatim je sagao glavu i pokrio lice rukama. Iz svojih mračnih misli se trgao skoro kao uplašen kad je Švarc progovorio blagim glasom:

206 — Alah je svemoćan i milostiv. Možda si i ti nekad grubo postupao sa svojim robovima, pa je hteo da ti pokaže koliko je neopisan i beskrajan bol što ga sadrži reč robovanje. Arabljanin je zaječao, a onda je teško uzdahnuo : — Bio sam naprasit kao gospodar. Poneki crnac je izdahnuo pod mojim bičem. Nekolicini sam odrubio ruke, a jednome čak i izvadio jezik, jer me je uvredio. Posle nestanka moga sina, pokajao sam se i pustio sve svoje robove na slobodu. — Onda se nisam prevario kad sam tako nešto naslućivao. Svi ljudi su Božja deca, i beli i crni. Alah ti je sudio, pa pošto je sad video da si se pokajao, i koliko si se dosad namučio, biće ti od sad milostiv. Uveren sam da ćeš opet videti svoga sina i to možda uskoro. — Nikada! Nikada! — Nemoj tako da govoriš! Zašto sumnjaš u božju milost? Zar tvoja vera ne uči da božja milost oprašta grešniku koji se kaje? Ne veruješ u velikog spasitelja svih ljudi koji je umro na krstu čak i za tebe, ali ipak moraš da budeš ubeđen da je Alah uvideo sve tvoje patnje, pa i ove sadašnje, i možda ti je njegova pomoć vrlo blizu. — To se ne da ni zamisliti — odgovori Bala ibn. — Da mi je hteo pomoći, učinio bi to već odavno. — Samo on zna zašto ti to dosad nije učinio. Možda svoju raniju grubost još nikad nisi tako jasno uvideo kao danas. Moglo se primetiti da je Arabljaninu bilo teško da na ovo odgovori. Jedno vreme je ćuteći gledao pred sebe, a onda priznade: — Niko se nije usuđivao da mi skrene pažnju na to, a i sam prema sebi nisam bio iskren. Ti si prvi koji mi je jasnim rečima kazao da sam se ogrešio o svoje robove, i baš zato što si to ti, stranac i hrišćanin, koji i ne zna moje ranije surovosti, i koga bih uostalom trebalo i da prezirem kao đaura baš to mi i pokazuje prošlost u svoj svojoj krvavoj svetlosti. Ja više nikad ne mogu da popravim to što sam nekad radio.I ne zaslužujem da ponovo nađem svoga sina.Ipak bih se osećao kao u najvišem Alahovom nebu, ako bi mi bilo dozvoljeno da ga još jedared vidim, čak i ako bi — bio bez jezika, pa da ni očevo ime ne bi mogao da izgovori.

207 Iz njegovih reči se videlo da je bio duboko uzbuđen, i da je govorio potpuno iskreno. Nemac ga potapša po ramenu i zračna pogleda i izrazom punim prijateljstva reče: — Sad si pravo govorio. To je i Alahu milo da čuje, pa odsad ne smeš da gubiš nadu da će ispuniti želju svoga srca. Možda će ti želja baš zato biti ispunjena što si se tako pošteno ispovedio. — Kakvo čudo bi to bilo ako bi želja bila ispunjena baš preko tebe! Svi ljudi iz moga plemena i iz prijateljskih plemena su uzalud tragali zajedno sa mnom za izgubljenim Mesufom. Zatim sam u toku skoro petnaest godina pretražio skoro ceo ovaj deo sveta, ali bez uspeha. Moje patnje sam već pričao hiljadama domorodaca. Svi su se oni pridruživali mojim istraživanjima i trudili se kolikogod su mogli, ali uprkos svega toga nisam mogao da naiđem ni na najmanji zračak nade. A posle svega sam sreo tebe, zapadnjaka, koji uopšte i ne poznaje naše zemlje, naše narode i naše odnose i koji se tek tako kratko vreme nalazi ovde. Govorio sam ti o svojim željama zato što si se slučajno raspitivao za moje ime. Pa zar treba baš Ti da budeš taj izabranik preko koga će mi želje biti ispunjene? — A šta ćemo ako sam ja tvoga sina već video i sreo se sa njim? Izgleda li ti to tako neverovatno? Bala ibn je jednim dugim ispitivačkim pogledom pogledao Nemca, čije je lice zračilo od zadovoljstva. Mračne crte na Arabljaninovom licu su se polako rasvetljavale. Oči su mu se otvarale sve više i više, a glas mu je drhtao kad je progovorio: — Alah šalje u smrt, on daje i život. Vidim ti na licu da tvoje reči imaju svog uzroka. Možda misliš da mi možeš saopštiti kakvu radosnu vest. Uveren sam da se varaš da je to opet jedno od onih razočarenja, kakvih sam već stotinama preboleo, ali govori, pričaj, poznaješ li ti kakvu osobu koja bi mogla biti moj sin? — Da. — Koliko mu je godina? — Od prilike osamnaest. — A gde je on sad? — Živi kod Niam-niam crnaca. — A kako se zove?

208 — Zovu ga Abd el Sir, „sin tajne“, to je dokaz da je nepoznatog porekla. Sin poglavice Niam-niam crnaca je njegov najbolji drug. Jednom sam prisluškivao šta su njih dvojica govorili, pa sam primetio da taj „sin tajne“ dozvoljava da ga njegov prijatelj oslovljava imenom Mesuf, kad niko drugi ne može to da čuje. — Alah je veliki, ali to će biti samo jedna slučajnost. — Ne verujem. Zar je ime Mesuf tako često? — Ne, to je retko ime. Ali glavna stvar, glavna stvar! Jesi li video stopala toga dečka? — Jesam. On ima samo po četiri prsta na svakoj nozi. Oba najmanja prsta mu nedostaju. — Bog je veliki, Bog je milostiv i milosrdan, — povika Arabljanin skoro derući se. — Moje srce ponovo oživljuje. Imam osećaj kao da će mi sede vlasi u ovom trenutku opet potamneti. Vikao bih od radosti, ali ne smem da se usudim da potpuno verujem tvojim rečima. Moram da mislim na sve moguće sumnje koje se mogu naći protiv tvoga pričanja. — To i treba da činiš. Isto tako kao i ja, ti treba dobro da odmeriš sve ove podatke. Ako ma šta sumnjaš, onda mi reci pa ćemo da vidimo. — I hoću. Rekao si da je taj mladić dobar prijatelj poglavičinog sina, i da je sa njim razgovarao. Ali ja sam uveren da moj sin, ukoliko je još živ, ne može da govori. — Sigurno zato što je onaj trgovac robova zapretio tada da će mu iseći jezik? — Da. — Možda je on to namerno kazao, da bi ti još povećao patnje. Ali mu je mudrost savetovala da ne ostvari svoju pretnju. Ranije je i bilo takvih prilika da je kakav nemi rob mogao da izgleda upotrebljiv. To, međutim, danas nije više slučaj. Sluga mora znati da govori, kako bi mogao da izvrši sve naredbe svoga gospodara. Retko će u današnje vreme neko da kupi mutavog roba, s kojim se samo delimično može da posluži. To je znao taj trgovac robljem. Zbog toga mi se čini da on nije uzeo jezik tvome sinu.

209 — Na to se može prigovoriti da ga on i nije oteo radi novčane koristi, već zato da se na njemu osveti. Morao je da ga onesposobi za govor, kako ga ne bi odao. — Ja bih se složio sa tim mišljenjem da je dečko bio stariji. Pa čak i u tom slučaju ne bi dečakova mutavost dovoljno obezbedila sigurnost tom trgovcu. Mutav čovek može naučiti da piše pa, ono što ne može da kaže, može da stavi na hartiju. Dečku je međutim bilo jedva tri godine. U tim godinama je dovoljno samo nekoliko meseci pa da dete zaboravi sve dotadašnje utiske. Trgovac robljem je morao u sebi da pomisli da će dete sasvim da zaboravi celu svoju prošlost, ako bude živelo u potpuno novim okolnostima. — Efendi, tvoje primedbe me usrećuju, iako iz njih moram da izvučem zaključak da se taj mladić ne može da seća svog prvog detinjstva, pa dakle ni svojih roditelja. — Što se toga tiče, ne mogu ti dati tačna obaveštenja. „Sin tajne“ nikad ne govori o svojoj prošlosti. Ali meni je poznato da on u srcu gaji potajnu želju za osvetom i mogu da verujem da se ona odnosi na onog čoveka koji ga je oteo. Arabljanin već odavno nije više sedeo. Bio je ustao, a i Švarc se digao. Prvi je stojao pred drugim kao neko čiji život i sreća zavise od svake reči koju će čuti. — Osvetu, nekakvu osvetu, dakle gaji on! Možda je zaboravio sve, samo ne i to da je bio ukraden. Otkad je on kod Niam-niam crnaca? Da li im je došao još kao dečko? — Ne. Tek od pre dve godine. Došao je sasvim sam i ostao sa njima, a nikad nikome nije rekao ko je i odakle dolazi. Zbog toga su ga i nazvali sin tajne. — Pa šta radi on kod tih crnaca? Čime se hrani? — Poglavičin sin ga je bio sreo u šumi, pa ga je doveo svome ocu. Taj strani mladić je vešto rukovao oružjem i vrlo brzo se pokazao tako hrabar i okretan da ga je poglavica uzeo u svoju telesnu gardu. Svi koji ga znaju vrlo brzo su ga zavoleli. On poznaje skoro sve narode od Bar el Abiada do velikih jezera. Govori mnoge od njihovih jezika i dijalekata... — I arapski? — upade lovac u reč.

210 — Da, i arapski. Osim toga, vičan je mnogim stvarima, koje su njegovim sadašnjim drugovima sasvim nepoznate. Jednom rečju, toliko je pametan i tako spretan, da bi mu svaki Niam-niam crnac morao zavideti kad ne bi morao da ga voli. — Znači da je on, uopšte uzevši, dobar čovek i nikako nije tako prost kao kakav običan crnac? — pitao je Bala ibn, dok mu se prvi put na ozbiljnom i suvonjavom licu pojavio radosni osmejak. — Da, njegovo srce je dobro i čisto, — odgovori Švarc. — On je svestan toga da je sposobniji od crnaca. To ubeđenje se ocrtava u njegovom biću, u celoj njegovoj pojavi. A njegova gordost je takva da nikoga ne može uvrediti. Kad god sam ga posmatrao, činilo mi se kao da vidim mladog i plemenitog hata na istom pašnjaku sa običnim konjima. On pase sa njima, on pripada njima, slaže se s njima, a ipak na prvi pogled vidim da će jednoga dana nositi lepše sedlo i otmenijeg jahača nego ostali. — Alah o Alah! — vikao je lovac i sklopio ruke. — Kad bi to bio moj sin, kad bi to bio moj sin! Moram da odem crncima Niam-niam da bih ga video. — Pa već si ga video. — Ja? Gde? — odjeknu čuđenje. — Između ruševina seribe Abu el Mota. Zar nisi primetio onog mladića koji je bio sa nama, i koji je sam otišao šehu da mu prijavi naš dolazak? — Video sam ga i mnogo mi se dopao. Dakle, to je taj koga ti misliš. O Muhamed i svi sveci kalife! Mladić je bio pored mene, a ja nisam ni slutio da on može biti taj koga toliko godina tražim sa bolom u duši. Gde se on sada nalazi? Kuda je otišao? — U seribu Madunga. On krmani mojim čamcem. — Mašalah! Znam da tvoji ljudi treba da te čekaju u seribi Madunga. Sad idemo zajedno u Ombulu, a onda ćemo se zajedno vratiti da bi govorio sa tim „sinom tajne“. Da, gospodine, imao si pravo kad si rekao da ne treba gubiti veru u Alahovu milost. Sad sam najedared postao sasvim drugi, sasvim novi čovek. I to imam da zahvalim Alahu i tebi. Reci mi, hoćeš li da mi budeš prijatelj, pobratim? — Rado, vrlo rado! Evo ti ruke.

211 — Evo ti i moje. Znaš li kojim rečima se zariče prijateljstvo na život i smrt? Kaže se: Es subhi l'es subhi, el umr la umr (prijateljstvo za prijateljstvo, život za život), ponovi to za mnom. Švarc je to ponovio. Onda ga je Arabljanin zagrlio, ljubio i rekao: — Sad smo jedno, jedna jedina osoba. Ti si ja, i ja sam ti. Teško onom neprijatelju koji uvredi tebe ili mene.

212 X U ROPSKIM OKOVIMA Lovac slonova nije mogao da spava od uzbuđenja i radosti, pa je preuzeo da stražari cele noći. Noć je prošla bez ikakvih uznemiravanja. Nemac se nije budio sve do zore kad je musliman glasno čitao molitvu. Vatre su još tinjale pa su na vrelom pepelu ispekli nekoliko pogača, kakve se u tim krajevima obično peku. To je bilo dovoljno za ceo dan, zajedno sa jednim komadom pečene guske, koji je ostao od juče, Dok je to radio Arabljanin, Švarc je nahranio i napojio kamile. Zatim su krenuli. Obojica su tvrdo verovali da će oko podne stići lovce robova., ali se drukčije dogodilo. Kad su već napustili maijeh, trag kojim su išli vodio je nedaleko od reke. Tamo je bila gusta šuma koju su sa čistinom vezivali mnogi žbunovi. Svi su oni bili kao neki predznak za šumu. Između njih je bilo i mnogo trave preko koje je vodio trag. Ovde, na relativno mekom tlu, videlo se jasnije nego dosada iz koliko se otisaka trag sastojao. Sad je trag bio i znatno širi. Tu je teško bilo držati u jednoj gomili svu onu stoku koju su poveli palikuće i kojoj je ova trava pružala ukusne zalogaje. Jahali su jedan pored drugog i glasno razgovarali. Nisu mislili da u ovoj pustinji ne treba tako glasno govoriti, jer su smatrali da su sasvim sami. Baš su bili prošli jedno mesto gde su žbunovi bili gušći i odakle su hteli da skrenu ka većoj čistini, kad je Švarc, koji je na ovom kratkom delu jahao napred, naglim trzajem zaustavio svoju kamilu i brzo je okrenuo da opet uđe između žbunova. Pritom je uzbuđeno, ali ipak tiho rekao:

213 — Do vraga, još samo malo je trebalo pa da nas primete! — Ko da nas primeti? — pitao je Bala ibn. — Oni ljudi koji se nalaze tu na čistini i pasu stoku.Ima ih i crnih i belih. — Ko bi to mogao da bude? — Odmah ćemo da vidimo. Posmatrajmo ih iz prikrajka. — Spustio je kamilu na zemlju i sjahao. Arabljanin učini to isto. Sakrili su se iza žbunova i gledali šta se dešava pred njima na čistini. Desno, dakle prema zapadu, pružala se široka, pusta ravnica. Levo, na ivici šume, ulogorili su se oko četrdeset ljudi raznobojne kože i najraznolikije odeveni. Nedaleko od njih bilo im je oružje složeno u kupe. Pravo i na desno od obojice skrivenih posmatrača paslo je mnogo govedi pored nekoliko konja i kamila. Ispod prvih drveta u šumi bila je naslagana roba. Oko desetak ljudi je bilo napolju sa stokom da je čuva i da joj ne da da se raziđe u ravnici. Da je Švarc pustio svoju kamilu samo još nekoliko koraka, ovi bi ga ljudi sigurno videli. — Znaš li ti ko su ovi ljudi? — pitao je svoga druga. — Znam — klimnu ovaj glavom — to je posada koju su ostavili u seribi i koja ju je spalila i opljačkala. — I ja tako mislim. Samo ne mogu sebi da objasnim kako su se smeli usuditi da se ovde zadrže. Ne mogu uopšte da shvatim zašto su krenuli istim putem kao Abd el Mot. Pa oni će da naiđu na njega i pašće mu u klopku. — Ili on njima — primeti Arabljanin. — Kako to misliš? — Čuo sam kod Džura da Abd el Mot nije omiljen međ svojim ljudima, jer je svirep i nepravičan. Biće da se zbog toga posada i odmetnula od njega. Ali osim ovih pedeset ljudi, ima ih sigurno i mnogo drugih koji misle isto tako i koji bi isto tako želeli da budu slobodni, ako bi uz to naišli i na kakvo drugo preimućstvo. Vođa pobunjenika, onaj stari narednik je sigurno računao na takve jednomišljenike. Šta bi inače mogao da radi sa ovom stokom što je odveo i sa pedeset ljudi? Mogao bi ih dobro upotrebiti samo u tom slučaju, ako bi osnovao novu seribu, i meni se sve čini da je to

214 njegova prava namera. Za lov na robove je pedeset ljudi i suviše malo. Znači da on mora još ljudi da potraži. Odakle bi ih mogao uzeti i gde bi ih lakše mogao da nađe nego među svojim dosadašnjim drugovima? — U tome možda imaš pravo — potvrđivao je Švarc. — Samo na taj način se može objasniti — produžio je lovac — zašto je on pošao tragom Abd el Mota. Tako će sačekati povratak svojih drugova, pa će ih nagovoriti da pređu na njegovu stranu. Većina će ih to i učiniti, jer će im on ponuditi mnogo veću platu nego što su je do sada primali. — A šta će biti sa Abd el Motom? — Verovatno da će ga ubiti i uzeti mu sve što ima. Za sve to, naravno, ja sam pretpostavio da će prepad na Ombulu biti uspešno završen. — To je užasno šta se sve radi zbog trgovine robljem. Čovek postaje pravo čudovište. — To sam i ja uvideo. Prema tome sam ubeđen da ovi ljudi ovde čekaju Abd el Mota da bi ga ubili. Ako u tome uspeju, vrlo brzo će ih snaći kazna. — Kako to? — Ne zaboravi na Abu el Mota, koji će stići u seribu za dva dana sa preko tri stotine Nuehra. Kad bude video ruševine, raspitaće se kod Džura šta se dogodilo. Pa šta misliš šta će onda da radi? — Poći će u poteru za pobunjenicima. — Naravno. Naći će ih ovde gde ih sad vidimo ja i ti i sve će ih pobiti. Tako će se strvoderi poklati među sobom, na čemu samo možemo da budemo zahvalni Alahu. Za nas, pak, nije zgodno što su se ovi ljudi ovde ulogorili. Ne smemo dozvoliti da nas vide pa zbog toga moramo ići obilaznim putem i izgubiti u vremenu. — Na žalost, to je istina. Ia ovim kamilama nas mogu već iz daljine da ugledaju, a naročito danas kad je tako čist i prozračan vazduh. Moramo dobar deo puta da se vratimo natrag, da bi otud u slobodnoj čistini pojahali u velikom krugu. Proći će tri do četiri sata pre nego što opet dođemo do Abd el Motovog traga. — Najmanje toliko. Zato krenimo odmah da bismo što manje vremena izgubili!

215 Ponovo su pojahali kamile i vratili se natrag toliko koliko su smatrali da je potrebno. Zatim su krenuli u pravcu zapada da bi onda okrenuli prema jugu. Na taj način su dospeli u otvorenu ravnicu, odakle su mogli da vide šumu pored koje se ulogorio narednik, kao jednu tamnu dugačku crtu. Švarc je izvadio durbin i kroz njega prepoznao stoku koja tamo pase i ljude koji je čuvaju. Golim okom se to nije moglo videti, što znači da ni Arabljani otud nisu mogli njih da vide. Docnije su oba jahača morali ponovo da promene pravac. Uputili su se ponovo na istok da bi se vratili na tragove koje su bili ostavili. Kad su na njih opet naišli bilo je prošlo četiri i po sata od onog trenutka kad su ugledali logor pred sobom. Da su išli pravo, bili bi na tom istom mestu najviše kroz tri četvrti sata, što znači da su izgubili skoro puna četiri sata. Taj gubitak se teško mogao nadoknaditi. Terali su svoje životinje što su brže mogli, ali su kamile već od početka bile slabe, a dosadašnja naprezanja ih ni najmanje nisu ojačala. Već su jedva i slušale zvuke sufra-svirale koje su ranije ipak činile na njih izvestan podstrekavajući upliv. Još u toku prepodneva, trag je naglo skretao iz svog dosadašnjeg pravca i okrenuo skoro pravo na zapad. Ukoliko se više udaljavao od reke utoliko je zemlja bila sve više pusta i tvrda, dok najzad nije čitav sat išao kroz kamenjar. Izgledalo je kao da je čitavo brdo izmrvljeno u komade kamenja velike kao pesnica i veoma ravnomerno razbacano po prostranoj ravni. Zatim su se na vidiku ponovo pojavile neodređene linije. Umesto šljunka opet je bila zemlja, ali tvrda i suva. Docnije je put postepeno vodio uzbrdo. Lako zaobljeni bregovi, na kojima je u doba kiša svakako bilo trave, prikupljali su se i sa desne i sa leve strane. Između njih su bile vijugave doline kroz koje je vodio put. Ukoliko se više odmicalo, utoliko su bivale jasnije linije na vidiku, koje se ranije nisu mogle razaznavati. Prostrano zemljište uz koje su se penjali bilo je u daljini prvo sivo a zatim beličasto plavo, pa najzad sve više i tamnije. — Planina Pambiza — reče Bala ibn pokazujući ispruženom rukom u označenom pravcu. — U njenom podnožju treba da je Ombula. Šta misliš, još koliko nam treba do tamo?

216 — Pre mraka ne možemo da stignemo. — Onda smo zadocnili. — Ne treba to da misliš. Nijedan lovac robova ne vrši prepad po danu. Oni šta više najradije očekuju svanuće. Ostaje nam dakle dovoljno vremena da opomenemo one kojima preti opasnost. Bar se meni tako čini. — Znači da će Abd el Mot negde na skrivenom mestu da se ulogori i da sačeka mrak. — To ne verujem. Gasuah se izvodi na sasvim drugi način. Ne smeš da zaboraviš činjenicu da je ovaj kraj slabo naseljen. Nema mnogoljudnih sela i varoši kao u Egiptu i u drugim krajevima. Osim u Nilu i u njegovoj blizini, retko može da se nađe voda. Uz reku crnci nerado žive, jer su više izloženi napadima lovaca robova. Radije se nastanjuju po usamljenim uvalama ili na maijehima udaljenim od Nila. Tako će biti i sa Ombulom. Šeh Džura mi je kazao da se ova nalazi u usamljenom kraju na podnožju brega u blizini jednog velikog rita, koji se u kišno vreme pretvori u jezero široko i dugačko po nekoliko sati hoda. Takav položaj sela je taman zgodan da se lovci robova ne moraju oprezno skrivati. Oni će sigurno ići pravo ka cilju. — Ali onda će ih primetiti! — Neće, jer se oni po danu ne približuju toliko. — A šta biva ako ih sretnu stanovnici onog sela koje nameravaju da napadnu? — Pohvataju ih i ne puštaju. Odmah ih pobiju ili povežu. Prema tome se oni ne mogu da vrate i da opomenu svoje. Lovci robova se nikad i ne približavaju u velikoj grupi. Kad dođu određenom mestu do na pola dana hoda, onda se najveštiji među njima šalju unapred kao izviđači. Za njima idu drugi, raspoređeni u lanac kroz koji se nijedan neprijatelj ne može da provuče. Tako se iz daljine opkoli crnačko selo, da njegovi stanovnici i ne slute. Kad padne mrak, onda se na više mesta upali trnovita ograda oko sela. Ubrzo ona cela bukne u plamen. Crnci se probude, ali ne mogu da beže, jer su opkoljeni. Ko od njih pokuša da daje otpor, odmah ga ubiju. Uopšte, najčešće svi ljudi budu pobijeni, jer se teško mire sa sudbinom, pa otežavaju transport. I starije žene se poubijaju, jer ih niko ne

217 kupuje. Željeni plen su ustvari dečaci, devojčice i mlade žene. A i stada stoke su dobrodošla. Dešava se da se porobljeni ljudi još usput na povratku za seribu prodaju ili zamenjuju za slonovu kost. Ako pohod prolazi kroz oblast kakvog plemena, kome je ljudsko meso ukusnije od životinjskog, onda lovci robova zakolju najgojaznije od porobljenih crnaca pa trguju sa ljudožderima. — Gospode Bože! Da li je i tako nešto moguće? — Moguće? To ne samo da je moguće nego je i istina, gospodine moj, i to se čak često dešava. Na pritokama Bar el Abiada i dalje prema jugu i zapadu ima dosta kojekakvih naroda kojima je ljudsko meso najomiljeniji zalogaj. Poznajem jednog poglavicu koji tvrdi da ništa nije ukusnije od isprženog dlana čovečije šake. On je ratovao sa susednim plemenima samo zato da bi pokupio zarobljenike koje su onda poklali. Jeli su čak svoje mrtve i teško ranjene. Šake su imali uvek njemu da predaju. Ostale delove tela je prepuštao svojim potčinjenima. Imao sam prilike da čujem jednog lovca robova koji je tvrdio da u Africi lov na ljude guta najmanje šest hiljada žrtava dnevno, što godišnje iznosi mnogo više od dva miliona. Taj čovek je poznavao svoj posao i sigurno se nije prebacio u tom proračunu. Ebrid ben Lafa, onaj nitkov koji mi je oteo sina, pričao nam je da on lovi samo na Bar Kuta. Znači da ima samo jednu malu oblast, a ipak je tvrdio da pohvata godišnje preko hiljadu robova. Uz to treba brojati bar još toliko koji za vreme hvatanja budu pobijeni. — Odakle je uostalom bio taj čovek? — Iz Bagirmi, — Jesi li ga tamo tražio? — Naravno, odmah sam tamo otišao, a i docnije sam navraćao više puta. Ali se on više nikad nije pojavljivao u tom svom zavičaju. — Da li bi ga posle toliko godina mogao da prepoznaš? — Bih. Njegovo je lice takvo da ga čovek nikad ne može da zaboravi, a izraz mu je nepromenljiv pod uticajem starosti. Ali pogle, šta je ono crno tamo? Da nije drveće? U tom slučaju biće tamo kakva jaruga koja silazi sa brda i u kojoj mestimično još ima vode. Tu ćemo naći koji dobar gutljaj i za sebe i za naše životinje, koje već jedva idu od umora.

218 Njegova pretpostavka ga nije prevarila. Popreko prema pravcu kojim su išli, protezala se jedna duboka i široka uvala koju je izlokala voda kad se u kišno vreme spusti sa Pambiza planine prema Nilu. Takve reke koje su u leto suve zovu se kor ili u množini keran. Kad su oba jahača stigli na njenu ivicu, našli su se međ visokim kafala drvećem, sa čijih stabala i grana je visila isprskana donja kora. Zbog te pojave je ovo drvo i dobilo botanički naziv „papirifera“. Na tanjim granama je bilo mnogo, vešto načinjenih gnezda u kojima su živele neke narandžaste ptice u velikom broju. Na ivici široke uvale bila je čitava džungla od anbaga, čiji strukovi u vrelo godišnje doba izumiru do korena, pa se obično obnove za vreme ili posle poplave. Ovo žbunje je još stojalo, jer je bilo i vode koja se zadržavala. Po jasnim tragovima se moglo videti da su se lovci robova spustili niz ovu obalu, prošli pored vode i popeli se uz suprotnu obalu a nisu se zadržavali i pojili svoju stoku. — Ne mogu da shvatim zašto oni to nisu učinili — reče Bala ibn. — Naše kamile su svakako umornije od njihovih, pa ih ovde moramo malo da odmorimo. — Obojica su sjahali i poveli svaki svoju kamilu niz strmu padinu do vode. Tamo su seli pored jednog žbuna koji je bio gusto upleten nekom puzavicom. Dok su životinje pile vodu i brstile po okolnom žbunju, putnici su razgovarali o nameri njihovog sadašnjeg puta, i to sasvim glasno. Mislili su da su potpuno sami, ali su na žalost bili u zabludi. Na visini druge obale bio je jedan otrovni kedar, na čijem stablu su sedela dva čoveka. Bili su izbušili drvo i njegov sok je kapao u podmetnuti sud iz koga su inače pili vodu. Obojica su bili crnci i imali su samo kecelju. Po njihovom oružju koje se sastojalo od noža i puške, moglo se zaključiti da su askeri koji pripadaju Abd el Motu. Švarc i Arabljanin nisu ni slutili, kad su se približavali uvali, da su tako blizu lovcima robova. Nisu mogli ni da vide da se sa druge strane kora nalazila maija od čije vode je povoljno bujala čitava mala šuma. Tamo je Abd el Mot smestio svoj logor. On nije imao nameru da napadne selo onako kako je to opisao lovac robova. Nije slao ni izvidnice ni prethodnice, već je hteo tu skriven da sačeka mrak sa svima svojim ljudima, da bi onda pod zaštitom noći produžio svoj pohod.

219 Pri prelazu uvale, jedan od askera je video otrovni kedar, pa se sa drugarom vratio da nakupi otrovnog soka sa kojim se obično zatruju noževi, koplja i strele. Dok su ova dvojica bili zaposleni oko toga, ugledali su sa velikim čuđenjem dva jahača kako se na umornim kamilama polako približuju koru. — Dva belca — reče jedan. — Koji li su i šta mogu ovde da traže? — Nisu od naših — odgovori drugi. — Samo sedi mirno pozadi stabla da nas ne bi videli! Kuda bi mogli da idu ako ne u Ombulu? Abd el Mot ih ne sme pustiti da prođu. Sedeći skriveni iza drveta, videli su da oba stranca nisu prešli uvalu, već su se zadržali dole pored vode. — To je dobro — prošapta prvi. — Seli su iza ambaga, kroz čije grane ne mogu videti. Sad ćemo da doznamo ko su i šta ovamo traže. Ostani ovde i ne šuškaj! Ja ću da se privučem sve dole do onog žbuna, pa ću da prisluškujem šta govore. Crnac je puzao kao zmija i dovukao se do ambaga, a da ga Švarc i njegov saputnik nisu ni primetili. Tamo se pritajio i osluškivao njihov razgovor. A onda se vratio svom drugaru i rekao: — Ko su i odakle su, to nisam doznao. O tome nisu govorili. Ali znam šta žele. Znaju da smo se uputili u Ombulu za roblje, pa hoće da stignu tamo pre nas, kako bi o tome obavestili Belanda crnce. Hajde brzo sa mnom. Moramo to da javimo Abd el Motu. Otrčali su u pravcu maijeh i javili Abd el Motu šta su videli i čuli. On je sedeo pod jednim visokim talha drvetom, a oko njega svi njegovi podoficiri. Ostali ljudi su malo dalje stojali, sedeli ili ležali pored svojih vezanih životinja. Kad je čuo neočekivanu vest, skočio je i povikao: — Dva bela jahača koji govore arapski? Imaju nameru da nas odaju? Moramo ih uhvatiti! Mogu li se videti a da ništa ne primete? — Mogu, gospodaru. Ako hoćeš, ja ću da te odvedem — odgovori onaj koji ih je prisluškivao. — Pokazaćeš mi mesto gde se nalaze. Ako ih pustimo na visoku obalu, možda će imati vremena da nam umaknu, ili će se braniti pa pobiti nekoliko naših. Zato bi bolje bilo da ih iznenada napadnemo,

220 samo ako se to može na onom mestu gde se oni sada nalaze. Ponesite konopce. Izdvojio je dvanaestinu svojih najveštijih ljudi i uputio se sa njima prema koru. Kad je došao do ivice, posmatrao je iz prikrajka ono mesto. Ljude nije mogao da vidi jer su sedeli iza ambaga drveta. — Nije teško prišunjati im se — odlučio je. — Obiđite ih nečujno, opkolite i napadnite ih, da ne stignu ni da pokušaju da se brane! Ako uspete, pokloniću vam toliko koliko vredi jedan snažan rob, ako ne uspete, biće ubijen onaj ko bude kriv za neuspeh. Sad napred! Posmatrao je kako su se askeri spuštali niz padinu jedan za drugim i iskupili se pozadi žbuna. Kad im je pristigao i poslednji, ispadoše napolje i navališe na onu dvojicu, koji su se neobično iznenadili. Prepad je kratko trajao. Bilo je malo rvanja, pomešanih glasova i vikanja, ali je uspeo. Abd el Mot se ponovo vratio na maijeh i seo pod talha drvo. Ostali se iskupiše oko njega. — Ovi psi su hteli da nas odaju — reče on — zato moraju umreti i to odmah, pa ma ko oni bili! Posle nekoliko trenutaka dovedoše askeri zarobljenike. Laktovi su im bili vezani na leđima. Dva vojnika su vodili kamile za njima. Švarca je bilo obuzelo neko neobično sanjivo stanje. Lovca slonova isto tako. Nesreća ih je tako brzo i neočekivano zadesila da im je skoro bilo nemoguće shvatiti da su zaista zarobljeni. Prema rečima likovanja kojima su vojnici govorili, primetili su da je tu i Abd el Mot i da će ih voditi k njemu. — Mi ništa ne znamo — došapnu Arabljanin Nemcu. — Pusti samo mene da govorim! Švarc nije očajavao. Već i u mnogo većim opasnostima je umeo da se spase, a ovo i nije smatrao kao naročito opasno. Kakvog povoda bi lovci robova mogli imati da ubiju dvojicu nepoznatih belaca. Nije ni mislio da su njihov razgovor već osluškivali. Uostalom sve se i dogodilo sasvim drukčije. Od kora do maijeh nije ni bilo daleko. Vojnici su na najgrublji način gurali i muvali zarobljene pred sobom. Obojica su sa ljubopitstvom očekivali da vide vođu. Sad su evo stojali pred njim. Lovci na ljude su se tiskali da bi bolje čuli šta se govori.

221 — Gospodine — poče lovac slonova gordim glasom — kako je moglo doći do toga da nas tvoji ljudi... Zastao je usred započete rečenice. Usta mu ostadoše otvorena, a oči su mu se sve više otvarale. Ceo stas i svi udovi kao da su se najedared ukočili. Stojao je kao kip, zabezeknut i zaprepašćen. Kad je zarobljenik počeo da govori i Abd el Mot se zaprepastio. Ali njegovo zaprepašćenje kao da je poticalo od radosti, jer su mu se oči zasijale. Obrazi su mu porumeneli, a na licu mg se video izraz ushićenja. — Emir! — uzviknuo je, ne uzviknuo već upravo dreknuo više nego glasno, — Barak el Kasi (barak-strogi) emir od Kenadema! — Ebrid ben Lafa, trgovac robljem! izusti Arabljanin. — Da, to sam ja — likovao je Abd el Mot. — Ja sam Ebrid ben Lafa. Jesi li me prepoznao, pasji sine? — E - bri - ben - La - fa —! ponovio je lovac slonova jedva izgovarajući to ime, tako da su mu preko usana prelazili samo pojedini slogovi. — O Alah, pa to je on, baš on! — Da, ja sam, baš ja! Dobro me pogledaj! Pogledaj me u lice, ako ne veruješ! Ja sam taj koga si ti osudio na smrt i kome si oduzeo robove! Ja sam taj koga su po tvojoj naredbi dva puta šibali, i koji je imao da umre pod tvojim šibama, da mu nije uspelo da pobegne! Ja sam taj koji već 15 godina mora da izbegava svoj zavičaj zato što si me tamo optužio i što bi me zbog toga odmah ubili, kad bi me tamo videli i uhvatili! Ja sam taj koji je za sve to dugogodišnje vreme čeznuo za tim da te sretne i da te pretvori u prah. Sad te je sam Alah poslao meni u šake. Neka mu je hvala i slava! — Gde — gde — je moj sin? — pitao je Arabljanin ne obraćajući pažnju na pretnje iz Abd el Motovih reči. Lice ovog drugog se pretvorilo u đavolski podrugljivu grdobu kad je odgovorio: — Tvoj sin! Ah, ti želiš da znaš gde ti je sin? I treba da znaš. On je daleko dole na jugu kod ljudoždera! — Znači da je još živ! Alah je milostiv, njemu pripada slava i večnost! — Ne žuri se sa slavljenjem Alaha. Za tog osamnaestogodišnjeg psa bi bolje bilo da nije živ, jer je najniži i najbedniji rob jednog

222 crnačkog poglavice, kome sam ga poklonio pod uslovom da ga svakog dana tuče i pusti da gladuje. Nedavno sam ga video. Telo mu je puno ožiljaka. Oslepeo je i umire polako u velikim mukama, a ne može nikome da se žali, jer sam mu još onda iščupao jezik. Pazi dobro: iščupao, a ne isekao. Abd el Mot je to sve brzo izgovorio. Nije ni mogao tako brzo da govori koliko je hteo da na jedared sasvim utuče svoga neprijatelja. Ovaj je hteo nešto da odgovori, ali od užasa nije mogao progovoriti nijednu reč. Preko usana mu je prešao samo jedan prodoran nerazumljiv krik. — Eto ti, pa se još raduj što ti je sin u životu, — podrugljivo se ismejavao Abd el Mot. — Njegova smrt će biti užasna iako će ga osloboditi od neopisanih muka. A ta smrt će ipak biti milina prema ovoj kojom ćeš ti sad imati da umreš! Sad si ti pod mojom vlašću i nema takvih muka na zemlji koje ti neću pružiti da ih oprobaš. — Alah l Alah — uzdisao je emir i stropoštao se na kolena. — Klečiš li preda mnom da me moliš za milost? Samo kleči i vapi! Ali pre će đavo pustiti dušu da pobegne iz pakla nego što ću ja da saslušam tvoja zapomaganja. Kao otac, Arabljanin je mogao imati slabosti, ali kao čovek bio je ponosan i jak. Hitro je skočio, ispravio se i isprsio, pa odgovorio sevajući očima: — Šta kažeš? Ja da vapijem i zapomažem pred tobom? Tebe da molim za milost? Pseto jedno, kako se usuđuješ da kažeš tako nešto? Ja sam Barak el Kasi, emir od Kenadema, i samo sam pred Alahom klečao. A ti si Ebrid ben Lafa i ništa više, jedna lešina koju čak ni strvožder ne bi pojeo. Nikad ti nećeš doživeti da ja i klecnem kolenom pred tobom! Biti nazvan psetom, to je za muslimane jedna od najvećih uvreda. Arabljanin je sebi mnogo dozvolio kad je upotrebio tu reč oslovljavajući Abd el Mota, te su svi prisutni tvrdo verovali da će se ovaj zbog toga razjariti. Ali to se nije desilo. On je, istina, stisnuo obe pesnice i podigao nogu kao da je hteo da se baci na svog protivnika, ali je opet spustio i odgovorio ismevajući ga:

223 — Dobro si ti to sebi izmislio. Ali ja vidim šta nameravaš, pa ti to neće uspeti. Hteo bi da izbegneš muke koje ti predstoje time što ćeš me razbesneti pa da te odmah ubijem na mestu. Ali možeš ti da pričaš što ti je volja, mene nećeš naljutiti. Da ću te ubiti, to ti je sigurno, ali imaš mesecima da umireš. Ako me još jednom budeš uvredio, onda ću narediti da ti se iščupa jezik. Zapamti to dobro! — Samo iščupaj! — odvrati mu Arabljanin. — Ti si pas od koga svi psi beže, jer je šugav! I na ovu još veću uvredu Abd el Mot je ostao miran. — I biće ti iščupan — rekao je — ali ne sad, ne danas, već tek kad budemo imali vremena za to. Sad mi nije potreban nikakav ranjenik. A docnije ćeš biti šiban svakodnevno do kostiju. Na to ću morati i da čekam, jer tebi još treba snage da bi mogao da pešačiš sa nama. Tvoje reči, međutim, neće biti zaboravljene. A sad govori odakle dolaziš i kuda si pošao? — Možeš ti pitati koliko te volja. Od mene nećeš čuti nikakav odgovor — odvrati on. — Već ćeš se ti naučiti da odgovaraš — smejao se Abd el Mot. — Dajte ovamo jednu šebah! Pod šebah se podrazumeva kakva teška grana čiji jedan kraj izgleda kao raklja sa dva kraka. Ta raklja se natakne robu na vrat i sa poprečnim drvetom se zatvori glava u nju. To se obično stavlja robovima za vreme transporta. Glavna grana raklje je ispred grudi i za nju se vežu ruke robu, te je tako mora da nosi. Na taj način su vezanome slobodne noge, a ipak ne može da pobegne. Takvu jednu šebah su natakli emiru. A onda se Abd el Mot obratio Švarcu sa ironičnim izrazom lica: — A sad govori ti, ko si? Ali se ne šali da lažeš, inače ćeš videti tvoga Boga, kad budeš osetio bič. Da je oslovljeni imao da opiše osećaje koji su ga prožimali u tom trenutku, ne bi za to bio sposoban. Ne bi mogao da nađe reči. Mržnja, odvratnost, gadost, bes — svi ti pojmovi zajedno ne bi odgovarali onome što ga je ispunjavalo. Znao je da će i njemu privezati šebah, ali je znao isto tako da za prvo vreme moraju poštedeti i njega kao i emira. Zato je prezrivo pogledao Abd el Mota sa visina i rekao:

224 — Kakvo pravo imaš ti da to pitaš? Lovac robova se veoma začudio ovim rečima. To se na njemu jasno videlo. Morao je prvo da se razmisli kako će da se ponaša. Zatim se podrugljivo nasmejao: — Alah čini čuda! Da nisi ti možda sultan iz Stambula ili kediv iz Kaira? Prema tvojim rečima, mogao bi čovek i tome da se nada. Pitam zato što si ti moj zarobljenik. — Kakvim pravom si naredio da me savladaju i vežu? — Tako mi se svidelo. Sad znaš. Vidiš da smo krenuli na gasuah, gde se ne trpe uhode. Vas dvojica ste hteli da opomenete Belanda crnce da se od nas brane. — Ko ti je to rekao? — Vi sami. To su moji ljudi čuli kad su se dole u koru prišunjali da vas prisluškuju. A od koga ste doznali da ćemo mi u Ombulu? — To ćeš možda docnije i sam da utvrdiš. Ja nemam šta da ti objašnjavam. — Nemaš? — uzviknu Abd el Mot ljutito, — Onda ti je jezik suvišan. Narediću da ga i tebi izvade. — Ha! To se ti nećeš usuditi jer bi samo tebi služilo na propast. Ja nisam Arabljanin, nego Evropljanin. Moja vlada će već umeti da te pozove na odgovornost. Na to se Abd el Mot glasno nasmejao i rekao: — Vidim ja da si ti neka budala! Zar zbilja misliš da se ja plašim tvojih pretnji. Ti si Francuz, dakle hrišćanin? — Jesam. — Neka te Alah uništi! Hrišćanin, đaur, i još se usuđuješ da mi pretiš! Ovde ne važe nikakvi zakoni već moja volja. Ako te ja ubijem, kako će tvoja vlada to da dozna? A ako i dozna, kako će me uhvatiti i kazniti? Čak ni vlast velikog gospodara ni vice kralja ne dospeva ovamo, a još manje moć nevernog šakala, na koga ti misliš kad govoriš o svojoj vladi. Mi smo te našli sa emirom. Ti si njegov prijatelj i saputnik, pa ćeš imati da deliš istu sudbinu kao i on. Kako ti je ime? — Neću da ti kažem, jer je ono suviše dobro i časno za tvoje uši!

225 — Čoveče — razdrao se Abd el Mot — ti sebi suviše dozvoljavaš! Emir me može da vređa a da ga odmah ne ubijem, jer imam da mu se osvetim, što čuvam za docnije. Tebe mogu odmah da ubijem, pa da sebi ne uskratim nikakvo docnije zadovoljstvo. Ako me još jedan jedini put uvrediš, onda si propao! — To može da bude. Možeš lako da me ubiješ, jer sam vezan pa ne mogu da se branim. Uostalom nemoj da misliš da ćeš moći da ostaneš nekažnjen, ako mi budeš oduzeo život! Ja nisam sam ovde u ovom kraju. Moji prijatelji nisu daleko. Ovaj adut je upalio. Abd el Motu se videlo na licu da mu je popustilo ono prvobitno samopouzdanje. — Ko su ti ljudi? — pitao je. — I to se tebe ništa ne tiče. Ja ti uopšte ne priznajem nikakvo pravo da me saslušavaš i ispituješ. Ali ću po sopstvenom nahođenju da ti kažem samo to, da oni znaju gde se ja nalazim i kuda sam pošao. Ako se ne budem vratio, onda će znati da si me ti ubio. — Mogla se tebi usput desiti kakva nesreća pa da si propao a da mene nisi ni sreo. Niko mi neće moći dokazati nikakvu krivicu! — Varaš se! Svaki pojedini čovek od tvojih ljudi će biti strogo saslušavan. A kako misliš da opravdaš moju smrt pred Abu el Motom? Ako se ja u roku od četiri dana ne vratim, onda će njega uhvatiti i zatvoriti. — Poznaje li on tebe? — Ne. Ali, čak i ako me ubiješ dobro će upoznati i mene i moje prijatelje! Odlučno i samouvereno istupanje Nemca nije ostalo bez dejstva. On je to i sam vrlo dobro uviđao, pa se požurio da to iskoristi za svoga saputnika, kome je pretila tako velika opasnost. Zato je produžio: — Zahtevam da me razvežeš i da mi se vrati oružje i sve što su mi tvoji ljudi oduzeli! Uostalom, emir od Kenadema je moj prijatelj i što budete učinili njemu smatraću kao da ste meni učinili. I njega ima ko da osveti isto onako kao što će i mene osvetiti! Morao je odmah primetiti da je suviše daleko bio zabasao, jer je Abd el Mot ljutito prasnuo :

226 — Slušaj ti, uzmi se u pamet! Ako ovde ima neko nešto da zahteva ili zapoveda, onda sam to samo i jedino ja! Ako ti smatraš da je, sve što se emiru dogodi isto kao da se i tebi dogodilo, onda ću i ja da smatram sve ono što je on učinio kao da si ti učinio. Doživećeš sasvim istu sudbinu kao i on, a ja ću da sačekam i da vidim postoje li zaista tako moćni ljudi koji će da mi se osvete i za njega i za tebe. Donesite šebah i za ovo hrišćansko pseto, a onda ih povežite obojicu jednog za drugog! Doneli su drugu šebah, koju su natakli Švarcu na vrat i vezali je. Krajeve obeju motki su onda napred vezali jedan za drugi. Kad je i to bilo gotovo, Abd el Mot se podrugljivo nasmejao: — Tako sad ste sastavljeni kao prijatelji. Pošto se morate odreći toga da Belanda crncima skrenete pažnju na moj dolazak, prirediću vam u zamenu za to jedno drugo zadovoljstvo. Bićete prisutni našem prepadu na selo. Postaviću vas na takvo mesto, odakle ćete moći sve tačno da posmatrate. A sad ćete biti privezani za jedno drvo, da vam slučajno ne bi palo na pamet da se nekud odšetate zajedno sa šebah. Švarc i Barak el Kasi su bili odvedeni do jednog drveta i tamo privezani. U takvom položaju, na bekstvo se svakako nije moglo misliti. Zamislite dva čoveka koji su privezani za stablo od drveta, a uz to su im nataknute velike drvene raklje u čijem procepu su im uglavljeni vratovi. Ove raklje su među sobom prednjim krajevima povezane pod oštrim uglom, a osim toga su i ruke obojice ljudi za njih tako vezane da svaki od njih mora da drži i nosi teret svoje raklje. Jedino olakšanje im je pružala okolnost što se, izgleda, više kiko na njih nije obazirao. — Kakva razlika! — gunđao je emir kroz zube. — Koliko sam drukčije zamišljao trenutak u kome ću da sretnem razbojnika koji mi je ukrao moje dete. Umesto da doživi smrt od moje ruke, on će me svirepo i postepeno mrcvariti dok ne umrem. — Ako bude smeo — ubaci Nemac više da bi utešio druga, nego zato što se i sam tome nadao. — Još kako će smeti. U to možeš da budeš uveren. Alah je tako želeo i ja se predajem sudbini. Ali mi teško pada što sam i tebe povukao u propast.

227

228 — Nemoj tako da govoriš! I ja sam kriv. Obojica smo bili toliko neshvatljivo neobazrivi, da me ni najmanje ne čudi sve što se desilo. Pre nego što smo seli trebalo je da pregledamo celu okolinu. Osim toga smo tako nevešto izabrali mesto gde ćemo da sednemo da smo okrenuli leđa baš onom pravcu iz koga je jedino mogla da naiđe opasnost. — Alaha mi, rado bih pristao da podnesem sva mučenja što ih ovaj čovek može da izmisli, samo ako bih znao da i moj sin ne mora ovako da se pati kao ja. — Znači, ti veruješ u sve ono što ti je Abd el Mot rekao o njemu? — A ti valjda ne veruješ? — Ne. Lagao te da bi te mučio, i da bi te dvostruko unesrećio. — Misliš? To bi se od njega moglo očekivati. — Veruj mi da je tako kao što ti kažem! Ja sam uveren da je „sin tajne“ tvoj Mesuf. Čak se nadam da ću moći i da ti dokažem da je Abd el Mot lagao. — Kako ćeš to moći? — Samo čekaj dok bude opet počeo da razgovara sa nama. I nikako ne gubi nadu da ćemo se osloboditi! Pod sadašnjim okolnostima svakako ne može ni da se misli na begstvo. Abd el Mot će te sa zadovoljstvom mrcvariti, što se da izvesti samo kod kuće u seribi. A u međuvremenu mora da se potrudi da nam održi snagu, potrebnu za pešačenje. Danas će napasti Ombulu, a sutra će biti veselje i lumpovanje, a preksutra će se još mnogo imati posla oko pripreme za povratak koji će u svakom slučaju duže da traje nego što je trajao dolazak na konjima ovamo. Znači da od danas treba još sedam pa čak i osam dana da se ponovo dođe do seribe. Toliko bi još imali roka. Ali sad pomisli šta se u seribi desilo! Mi ćemo se naravno čuvati da o tome kažemo Abd el Motu i jednu reč. — Misliš li da od toga možemo imati koristi? — Pa naravno! Ako uspe namera starog narednika, koju mu mi pripisujemo, onda je Abd el Mot gotov, a mi smo slobodni. — Alah kerihm — Bog je milostiv! Ti daješ melem mome srcu. Sad su lovci robova počeli da sedlaju konje, kamile i volove. Pored jahaćih sedala bilo je tu i naročitih sedala za vezivanje robova.

229 Opremali su se za napad, jer nije bilo više ni puna dva sata do mraka. Abd el Mot je prišao ovoj dvojici i pitao: — Smem li učtivo da zamolim za izvinjenje što vas ne mogu pustiti da jašete? Ali zato ćete biti udostojeni naročitom počašću, što ćete biti privezani za moga ličnog konja. Ti, emire, možeš za to vreme da se sećaš na svoga sina, koga sam u svoje vreme odvukao potpuno na isti način. — To znamo —t odgovori Švarc mirnim glasom. — Ti, đaure, šta ti znaš? — Znam šta si radio sa malim Mesufom. Abd el Mot je pogledao Nemca dugim ispitivačkim pogledom pa dobaci podrugljivo: — Ti sanjaš! Gde si ti bio u to vreme? — Kod kuće u svojoj otadžbini. Ali ipak, Alah je svemoćan i premudar pa vodi ljude kroz svakakva čuda. Poznajem ja toga dečka koga si ti oteo. — Nemoguće! — viknuo je lovac robova ustuknuvši jedan korak unazad. — Ja govorim istinu i ne lažem kao ti. Svoj cilj nisi postigao, već naprotiv. Time što si hteo da ražalostiš emira samo si mu najveću radost učinio. — Ja te ne razumem. — Onda ću ti jasnije govoriti. Ja poznajem emira tek od pre tri dana, ali ke i njegovu raniju sudbinu. Kad si maločas govorio o njegovom sinu, ja sam se zainteresovao i pošto smo ovde bili privezali, pitao sam ga, pa mi je sve ispričao. Alah je hteo da sam ja mogao njegov bol da pretvorim u radost, jer poznajem njegovog sina. Abd el Mot se nije mogao da savlada. Trgao se iznenađen i povikao: — Gde je on sad? Gde se nalazi? — Ne tamo gde si ti rekao, već kod mojih prijatelja i saputnika. Nije ni slep ni bolestan. Može i da govori, jer mu ti nisi iščupao jezik! Odrastao je u divnog mladića i njegov otac će ga sa ushićenjem da pritisne na svoje grudi.

230 — Od toga će morati da odustane — kipeo je Abd el Mot. — Još ste vi moji zatočenici i ja ću se već postarati da se otac i sin sastanu tek na onom svetu. Ko bi mogao i pomisliti da će poglavičina žena pobeći sa detetom! Švarc ga je doterao tamo gde je imao nameru da ga navede. Ljutina je čoveku izvukla koju nepromišljenu reč. Zbog toga se Švarc trudio da još više razbesni lovca robova pa je rekao: — Ti to nisi dovoljno pametno počeo. Zato što dečka nisi još dalje poslao, mogu da zaključim da ti je Alah dao vrlo malo pameti. — Kušuj, šakal! Zar Mukamba Jezero nije dovoljno daleko od Dar Runga? Zar se ne mora putovati po nekoliko meseci da se otud dođe do Matva plemena? — Ja to i ne poričem, ali prema tome šta se desilo vidiš i sam da si ga trebao odneti još dalje na jug. To je bila glupost što si ga predao poglavici Matva plemena. — Ne rugaj se, inače ćeš drhtati preda mnom! Poglavica ga je platio sa deset crnih robova. Hteo je da ga ugoji da bi i on jedared mogao da okusi meso jednog belca. Zar sam ja kriv što ga njegova žena nije volela, jer ju je oteo, i što mu je pobegla zajedno sa dečkom koga je bila zavolela? — U svakom slučaju, time su onemogućeni tvoji zločinački planovi. Ja poznajem i volim tog dečka koji je već pravi momak, a pošto sam sad sasvim slučajno našao i njegovog oca, oni će se uskoro i sastati. — Obojica će otići u najdublji pakao, a ti, đaure, zajedno sa njima — vikao je Abd el Mot i sa izvađenim nožem poleteo na Švarca. Ovaj ga je gledao mirno pravo u oči i rekao: — Samo udri, ako smeš! Taj bi udarac povukao i tvoj život u pakao, jer time što bi ubio mene ubio bi jedinoga ko bi te još mogao da spase! Sad je otimač deteta upitao sa neobičnim čuđenjem: — Da spase? Ti mene da spaseš? Od koga i od čega? — Od Mesufove osvete, od onoga dečka koga si nekad odveo. On ide u poteru za tobom, a ja sam njegov prijatelj! On ima uza se moćne zaštitnike koji su se za njega zauzeli, jer je sin jednog emira.

231 Ako se vratiš, čeka te smrt, a tvoj kraj će dvostruko strašniji da bude, kad se bude doznalo da sam ja pao od tvoje ruke. Sve je to Nemac izgovorio tako ubedljivim glasom da je Abd el Mot čitavih nekoliko trenutaka stojao ćuteći kao poražen, a onda je zakreštao: — Mudar si. Toliko mudar da se ne može znati govoriš li istinu ili lažeš. — Oborio je mračan pogled, zatim je podigao glavu, odmerio Švarca jednim prodornim pogledom i zapitao: — Ako je to sve tako kao što kažeš, kako si ti to mislio da me spaseš? Kuda ću ja da krenem kada se bude završio ovaj pohod? Moram da se vratim Abu el Motu u seribu, jer je tamo moje sve što imam. A ako bih po tvojim rečima odavde pobegao, onda bih postao prosjak. Švarc je u sebi likovao. Mislio je da je već pobedio pa odgovori: — Pošto se već jedared doznalo da si ti ukrao dete i pošto se zna da je Abd el Mot nekadašnji Ebrid ben Lafa, to svakako nećeš moći da umakneš. Petnaest godina nesreće i jada treba na tebi da se osvete. To ne zaboravi! Ali ako budem rekao svojima da smo se mi nalazili pod tvojom vlašću i da si nas ti ipak poštedeo, onda će i oni prema tebi biti blagi. — Ali ovaj sigurno neće! Pokazao je na emira, koji do sada ni reči nije progovorio, i upitao ga: — Šta bi ti radio ako bih te ja sad pustio na slobodu? Da li bi mi se onda osvetio? Ovo je bilo teško pitanje. Odgovor je mogao da bude od presudnog uticaja na sudbinu obojice zatočenika. Ako bi emir obećao oproštaj svome neprijatelju, onda bi ih možda pustio obojicu. — To Alah zna — promrmlja emir dvosmisleno. — To nije ni hoću ni neću — odvrati Abd el Mot. — Pitam te u ime proroka, kalifa i svih svetih i zahtevam da kažeš istinu! Da li bi mi oprostio ili bi se ipak osvetio? — Alah zna! — odgovorio je upitani. — Je li to tvoj jedini odgovor?

232 — Jeste. — Onda nemam više šta da pitam. Neka Alah bira između tebe i mene! — okrenuo se i otišao. Emir je na to duboko, duboko uzdahnuo. Morao je da se savlada da ne bi glasno kriknuo od radosti: „Prijatelju, brate, imao si pravo. Moj sin nije ni mrtav ni bez jezika!“ — Znao sam ja to — potvrđivao je Švarc, i sam obradovan do dna duše. — A kako nam je leno sve ispričao i ne znajući da mi o svemu tome pojma nismo imali. — Kažem ti, da bih na njegovom mestu i ja sve izlajao. Ti si zaista lukaviji od lisca koji se potajno privlači. Ali reci mi da li je još živa ona žena koja je pobegla od svoga muža sa mojim detetom? — Otkud ja to znam? Za nju do sada uopšte nisam nikad ni čuo. Ali zašto mu ti nisi odgovorio na njegovo poslednje pitanje? Jedno „oprostiću ti“ možda bi nam odmah donelo slobodu. Znači da ti ne možeš i nećeš da oprostiš? — Nikada! To bi bio prekršaj zakona pustinje, čak i greh prema proroku. Pa ako bih i pristao da se ogrešim o oba ta propisa, ne bih to mogao zbog moje zakletve. Zakleo sam se da ću se osvetiti i osvetiću se. Šta bi ti radio da si na mome mestu? — Oprostio bih! Naše Sveto pismo nam nalaže da osvetu prepustimo Bogu. — Zar i onda kad ste se zakleli da ćete se osvetiti? — Nema pobožnog hrišćanina koji bi se zakleo na tako nešto surovo, jer nam je Isus Marijin sin, zapovedio: Volite svoje neprijatelje, blagosiljajte one koji vas proklinju, činite dobra onima koji vas vređaju i progone! — Vaša nauka je lepa. Ona je za vas i dobra, ako ste zaista u stanju da volite i svoje neprijatelje. Ali ona nije za ove krajeve, nije za pustinju, nije za nas. Oko za oko, krv za krv, život za život, to je naš zakon. Mi se njemu moramo pokoravati i ne treba da se ljutiš ako ga ja ispunjavam. Ako ja budem kriv za tvoju smrt, onda neka mi oprosti Alah koji je i Hrišćanima Bog. — A, što se toga tiče, za sada ne treba još sebe da prekorevaš. Ja znam da se Abd el Mot ne može da otrese mojih reči i moga načina postupanja. To će imati svoga dejstva, makar i nešto docnije. Doveo

233 sam ga u sukob sa samim sobom i sad moramo u miru da sačekamo ishod, Tek što je on te reči izgovorio, već se pokazalo prvo dejstvo. Abd el Mot im je opet prišao i upitao: — Za nekoliko minuta ćemo poći. Jeste li gladni ili žedni? — Nismo — odgovori Švarc. — Usput nećete ništa dobiti. Sami ste krivi ako za vreme pešačenja trpite glad i žeđ. Razvezao ih je i odveo do povorke stoke. Tamo je sam obmotao obe raklje konopcem i vezao ih za sedlo jednog tovarnog vola. Švarc pogleda svog saputnika pogledom punim zadovoljstva. Da ga Nemac nije opomenuo, Abd el Mot im ne bi ponudio ni jelo ni piće, a ne bi ih ni sad vezao za vola, posle onoga što je maločas rekao da će ih vezati za svoga ličnog konja. Sad je Abd el Mot izdavao zapovesti i to glasno da bi ih i zarobljenici mogli da čuju. Od toga trenutka je počeo da izvodi napad po onakom planu po kakom je emir govorio. Dvadesetorica izviđača su morali da izjašu napred na najbržim konjima. Za njima su išli drugih sto koji su imali da opkole selo u širokom krugu čim stignu. Zatim su krenuli ostali, koji peške, koji jašući na volovima. Ti volovi nisu spore i bandoglave životinje kao što su naši. Imaju pametnije oči i mnogo hitriji a pritom sigurniji hod. Oni predstavljaju rezultat vekovnog odgoja, a ne treba ih ni u kom slučaju uporediti ni sa divljim bivolima. Dva zarobljenika su morali prilično brzo da idu da bi održali korak sa svojim volom. Šebah, koju je svak№od njih morao da nosi, bila je od tvrdog nesalomljivog drveta, a težila je sigurno preko 15 kilograma. Taj teret nije bio preteran, ali je raklja na svakom koraku dodirivala kožu na vratu te se od tog žuljenja utrljala rana. Docnije se pojavilo i drugo zlo. Ruke su im bile vezane za šebah, te su dolaktice, čvrsto vezane za drvo, a nenaviknute na taj položaj, ubrzo obamrle. Osim toga, u pešačenju nije bilo drugih teškoća. Abd el Mot je jahao stalno blizu njih i to obično njima iza leđa, a izgledalo je ipak kao da ne obraća pažnju na to šta oni govore. Uostalom, oni su malo i razgovarali i to uvek tiho, Abd el Mot je uzeo sebi na rame Nemčevu pušku, a njegov revolver zadenuo za

234 pojas. To oružje je tako milovao pogledima, da se odmah moglo primetiti koliko je na njega bio gord. Durbin je virio iz torbe na sedlu, a sat, novčanik i ostalu Švarcovu imovinu takođe je bio uzeo k sebi. Nailazilo se na pusto zemljište koje se penjalo uzbrdo. U daljini su se videla gola brda. Kad su stigli u njihovo podnožje, sunce je već bilo na zalasku, te su se zaustavili i sjahali za mogreb. Ovi varvari bez srca molili su se Bogu iako su imali nameru da izvrše najsurovije delo. I Emir je kleknuo da se pomoli Bogu, uprkos smetanju ropske raklje. Švarc se takođe ugledao na njega, jer je i on za to osećao u srcu iskrenu potrebu. A kad je sunce zašlo, krenuli su dalje. Već se smrkavalo i Nemac više nije mogao da posmatra okolinu kroz koju su prolazili. Jedino što je primetio, to je da se išlo stalno uzbrdo, često preko vrlo strmog zemljišta, a često kroz uzane doline. Nekoliko puta su prošli pored baruština sa kojih su se odmah digle milijarde nekih muva koje ujedaju. Te muve su se okomile na ljude i životinje i daleko pratile povorku. Tada je zarobljenima bilo vrlo teško, jer vezanih ruku nisu bili u stanju da se brane od tih krvopija. Ukoliko je vreme više odmicalo, utoliko je bio još jači sjaj zvezda što je znatno olakšalo pešačenje. Ponekad se vraćao jedan od izviđača da bi nešto tiho saopštio. Najzad možda jedan sat pre ponoći, Abd el Mot naredi da se stane. Švarc se naprezao da vidi selo, ali uzalud. Izveštači su dolazili i odlazili. Vođa se sa njima tiho dogovarao. Sve jahaće i tovarne životinje su preuzeli nekoliko čuvara i odveli ih na sigurno mesto. Mali odredi askera su odlazili, pravo, levo i desno, dok najzad Abd el Mot nije ostao samo sa desetoricom ljudi kod zarobljenika, koji su naravno bili odvezani od svojih volova. — Uskoro ćete videti šta treba da se radi da bi se nahvatali robovi — reče on. — Ali nemojte ni pomisliti da ćete tu priliku moći da iskoristite za bekstvo! Onog trenutka ćete biti pobijeni. Nemac je bio vrlo tužan, ne zbog sebe već zbog sirotih nevinih crnaca koji nisu ništa slutili, i koji su imali da budu uznemireni na jedan tako užasan način. Posle izvesnog vremena su po Abd el Motovoj naredbi dvojica uhvatili prednji kraj Švarcove raklje, a dvojica emirove i tako ih

235 odveli. Ostali su ih tiho pratili dok se pred njima nije pojavila tamna masa koja se u mraku prostirala kao zid na levo i desno. To je bila živa ograda koja se, kao što je poznato, sastoji iz dva kruga, jednog spoljnjeg i jednog unutrašnjeg. U unutrašnjosti te kružne ograde bilo je veliko selo Ombula. Za celo vreme pešačenja, sve dotle, Švarc je stalno razmišljao ne bi li se ipak našla kakva mogućnost da se selo spase, ali se nije mogao setiti ničega. Sad mu je pala na pamet jedna misao. Međutim izvođenje te ideje bi ga svakako morale stajati glave, a ipak je bio odlučio da žrtvuje svoj život za spas mnogih drugih života. — Ipak ću ja uspeti da spasem selo — došapnuo je emiru. — Kako? — pitao je ovaj. — Vikaću kolikogod glasnije mogu, pa će se čuti u celoj Ombuli i sve će ih probuditi. — Alah te sačuvao! Daćeš svoj život, a nećeš da spaseš ni jedan jedini. Selo je opkoljeno i niko živi ne može da umakne. Tvoje vikanje bi samo još povećalo jade, jer je bolje biti ubijen u snu nego budan. To su bili ubedljivi razlozi. U tom trenutku je došao jedan podoficir da javi: — Može se početi. Svi su na svojim mestima. Straža na vratnicama je pobijena bez šuma, a torovi sa stokom su već opkoljeni. — Upali znak za ostale — naredio je Abd el Mot tome čoveku. Ovaj je čučnuo, čuo se tih udarac čelika o kamen, varnica je skočila i užarila fitilj od puške, a onda se pojavio mali plamičak koji je brzo rastao, delio se u desetak vijugavih jezičaka i penjao se uz trnovitu živu ogradu. Već posle nekoliko sekunda, ova ograda je počela da plamti. Plamen se tako brzo prostirao sve dalje, kao da je cela ograda bila od hartije natopljene uljem. Na levoj i na desnoj strani, blizu i daleko, svuda su izbijali isti takvi plamenovi. Posle dva minuta je ograda celog sela bila u svetlom plamenu koji se dizao u visinu iznad svih kuća i u kome nije bilo nikakvoga prolaza. S one strane su se čuli zaplašeni glasovi na koje se odgovaralo pucanjem.

236 — Čuvari stoke su se probudili, biće pobijeni — objašnjavao je Abd el Mot sa satanskim uživanjem. — Sad je počelo. Ubrzo ćete čuti pacove kako pište. Plamen je izazvao jako strujanje vazduha. Šum vatre se prostirao kao hučanje dalekog požara kroz bleštavo osvetljenu noć. Kroz ovo su se mešali pojedinačni krici probuđenih ljudi od pucnjave. Poskakali su iz svojih koliba i sa užasom gledali kako gori oko sela. Sva veličina njihove nesreće im još nije bila jasna. Izbudili su i ostale da bi složno zajednički spasavali svoje kolibe od požara. Ali varnice su letele kroz vazduh i padale na krovove od trske, pa se požar širio uprkos svih nastojanja seoskih stanovnika. Ubrzo su sve kolibe buktale u plamenu. Crnci nisu mogli izdržati u onoj jari. Ali kuda? Nisu mogli da prođu kroz ogradu u plamenu. Jedini izlaz bio je pravo na vratnice. One su danju obično stojale otvorene, a preko noći su ih zatvarali ispletenom trskom i čuvale straže ratnika. Međutim, njih su lovci robova iznenadili i pobili. Zatvarači od trske su se vrlo brzo pretvorili u pepeo, jer taj materijal vatra proguta za nekoliko trenutaka. Zato su vratnice bila jedina mesta na kojima se moglo proći i izići iz ove jare koja je pržila sve pred sobom. Nesrećnici su trčali ka tim mestima. Ali to su lovci robova predvideli, te su se tamo rasporedili u dovoljnom broju. Svaki odrasli Belanda crnac, koji se pojavio pred vratnicama bio je odmah ubijen. Istu sudbinu su doživele i sve žene iole starije. Mlađe su obarali, najčešće udarcima i uvezivali konopcima koje su za tu svrhu bili doneli na tovarnim životinjama u velikoj količini. Ovu scenu je nemoguće opisati. Ljudi su u skokovima dolazili noseći svoju decu na rukama s namerom da ih spasavaju. Njih su meci obarali, a decu su im otimali iz ruku. U jednom trenutku je istrčala neka starija žena vičući glasno od sreće što je umakla vatri, ali je u istom trenutku kundak srušio na zemlju. Jedna mlada žena je bežala kroz vratnice vodeći za ruke dva dečaka. Decu su joj odmah oteli, a nju su oborili i vezali joj i ruke i noge. Neki kršan crnac trčao je u velikim skokovima između koliba ka vratnicama. Pucali su na njega, ali ga nisu dobro pogodili. Zato su ga lupili u stomak sa

237 prednjim krajem puške, tako da je odmah pao, a onda su mu presekli Ahilove žile da bednik nije mogao pobeći. Odigravale su se slične i još groznije stvari, tako da se i pero nakostreši kad treba da ih opiše. U početku se čulo pojedinačno vikanje koje se docnije pretvorilo u opšte urlikanje i jecanje. Crnci su uvideli da imaju posla sa požarom koji nije slučajno izbio, već da je po sredi gasuah kome ne mogu da umaknu. Muškarci su znali da su upali u neizbežnu smrt. Mnogi su se skupljali u gomile da bi umrli u samoodbrani. Kako nisu imali vremena da iznesu oružje iz vatre bili su ostavljeni samo svojim pesnicama, te su brzo bili poubijani. Poneki su našli kakav nož i sami sebi oduzeli život probadajući se. Nekoliko njih je samovoljno skočilo u zažarenu vatru i povuklo za sobom svoje žene i svoju decu da bi ih spasli ropstva. Švarc nije mogao da izdrži gledajući takve prizore. Okrenuo je glavu, i bilo mu je neopisano teško zbog jada i sudbine sirotih crnaca. Hteo je da poludi slušajući urlikanje nesrećnih crnaca i likovanje lovaca robova. Ovi poslednji su mu u rasplamteloj vatri izgledali kao đavoli koji igraju pakleno kolo oko duša prokletih. Kad je prošlo pola sata od pojave prvog plamena, grozno delo je bilo završeno. Više se nijedan crnac nije pojavio da se spasava iz plamena. Ko se sad od njih nije nalazio u rukama lovaca robova, njega su oni već ubili ili je u vatri izgubio život. Napolju, ispred sela, koje je gorelo, nalazila su se zaplenjena stada stoke koju su čuvali nekoliko askera. Ostali su pazili na zarobljene, koji su bili ako ne veoma uzbuđeni onda vrlo potišteni. Većina ih je sedela na zemlji i tiho plakala ili su nepomično gledali u zemlju. Ostali su besneli oko ovih i izbezumljeno gunđali, ponašajući se kao divlje zveri. Njih je bič vrlo brzo umirio. Sad je Abd el Mot naredio da se prebroji plen. Podoficiri su se razišli da bi stručnim okom odmerili zarobljene. Pojedine „vrste“ su odvojili jednu od druge i skupili u grupe. Bilo je oko 400 dečaka i isto toliko devojčica, i oko 200 mlađih žena. Osim toga je bilo i mnogo male dece, koju su za sada još ostavili uz majke. U prvom trenutku je bilo potrebno da se zarobljenima povežu noge, a posle su ih oslobodili od toga da bi im omogućili potrebnu pokretljivost. Ponovo su ih sve saterali u jednu gomilu i primorali da posedaju.

238 Niko od tih nesrećnih stvorenja nije mislio na bekstvo, jer su bili potpuno zaokruženi naoružanim ljudima, te bi svaki pokušaj bekstva vodio u sigurnu smrt. Na spavanje se nije moglo ni misliti, kako kod zarobljenih tako i kod lovaca robova. Ovi poslednji nisu do sada nikad imali tako bogat lov. Skoro hiljadu robova, ne računajući stoku koja je skoro isto toliko vredela. To je ove ljude zanelo od radosti. Vikali su, smejali se i prepričavali jedan drugom svoje junačke podvige koji su se sastojali u ubijanju, probadanju i kundačenju jadnih ljudi koji su bežali. Abd el Mot je bio gord na uspeh svoga pljačkaškog pohoda. Bio je vrlo raspoložen. Posledica toga je bila da se obratio Nemcu skoro prijateljskim tonom: — Vi ste sigurno gladni? Treba li da naredim da vam se donese nešto za jelo? — Ne — odgovorio je Švarc — ko bi sad mogao da misli na jelo ili piće? — Kako god hoćeš! Zar te ne raduje što si dobio toliko mnogo novih saputnika, kojima se možeš požaliti na svoju sudbinu? — Samo se rugaj! Ja sam ipak srećniji nego ti. Kad jednom budeš prelazio es siret (most smrti), onda će te duše onih, koji su danas pobijeni, povući u najgroznije dubine, pa ti se neće sažaliti ni Alah ni tvoj prorok. Ja te se grozim! — Ti si vrlo iskren. U stvari, trebalo bi da te kaznim, ali mi je srce veselo, pa ću ti oprostiti. Čak ću ti dati dokaze o svojoj dobroti, na koju se inače vrlo teško odlučujem. Obojica ste sigurno umorni pa će vam biti potrebno da se malo odmorite. Šebah vam ne da da spavate. Narediću da vam ih skinu i nadam se da ćete mi za tu milost umeti da zahvalite. Nekolicini svojih ljudi je izdao odgovarajuću zapovest. Oni im obojici skidoše drvene raklje sa vratova, ali se pruženo olakšanje ipak nije protezalo toliko daleko koliko se Švarc nadao. Morao je da se ispruži leđima po toj šebah, pa je bio vezan za nju tako da je ležao na zemlji potpuno opružen i nije se mogao mrdati. Emir se proveo isto tako. A onda je između njih imao da sedi jedan vojnik i da ih čuva preko noći.

239 To je bila najstrašnija noć kakvu je Švarc ikad doživeo. Nije oka mogao sklopiti, a kad bi i sastavio kapke na očima, odmah bi mu uzbuđena mašta stvorila pred očima preživele prizore. Ono nekoliko sati do zore pretvorilo mu se u večnost, pa je bio beskrajno radostan, kad su pod prvim jutarnjim zracima počele da iščezavaju zvezde. Ali, ako je mislio da će toga dana videti manje divljaštva nego što ga je video preko noći, onda se varao. Pre svega, lovci robova su obavili svoju jutarnju molitvu. Zatim su razvili zastavu, pa je fakir, stojeći pored nje, čitao suru pobede. Posle toga su zaklali više goveda i mnoge ovce da bi ih na svečanoj gozbi pojeli. Zarobljeni su morali da pokažu mesta gde se nalaze njihove matmurah i sibah. Matmurah su velike duboke rupe gde se obično čuvaju durah. Sibah su male okrugle građevine izgrađene na kamenu i dobro pokrivene. One su služile istoj svrsi. Dovukli su čitave gomile duraha koje su zarobljene žene morale da melju i da od toga peku kisru i spravljaju merisah. Za Abd el Mota, podoficire i nekoliko vojnika koji su se naročito odlikovali, pekla se mararah. U celom Sudanu se smatra da je to najukusniji zalogaj, a spravlja se od džigerice, creva i žuči zaklane stoke. Prema poslednjem sastojku može se zaključiti da to jelo, naravno, ne može nijednom Evropljaninu da bude ukusno. Dok se to sve spremalo, dogodilo se nešto od čega se Švarc ponovo zgrozio. Zarobljeni su imali da budu transportovani u seribu Abu el Mota. Manja deca nisu bila pogodna za to i samo su smetala. Zato je Abd el Mot naredio da se pobiju sva deca ispod četiri godine starosti. Ne da se ni opisati uzbuđenje koje je ta zapovest izazvala kod nesrećnih majki. One nisu htele da daju decu. Otimale su se kao lavice, ali uzalud. Prisiljavali su ih bičem. Kad je ovo nečovečno ubijanje bilo završeno, ostali plen u ljudstvu je bio povezan na poznati način, pa se tek onda digla cela kolona, za polazak. Pre toga je Abd el Mot prišao Nemcu i emiru koji su još ležali na zemlji vezani za šebah i rekao: — Tako se to radi sa neupotrebljivim crnim mesom. Da li vam se sviđala predstava?

240 — Ti si satana — odgovorio je Švarc u neizmernoj jarosti — i ja ti se zaklinjem da ćeš se kajati za ovo. — Možeš ti da pretiš i laješ koliko te volja, pseto jedno — smejao se lovac robova podrugljivo. — Slobodu ti više nećeš okusiti. Za sada te štedim, ali čim budemo stigli u seribu, postaraću se da moju osvetu osetite na jedan takav način, da će vam se prema njoj sva paklena prokletstva učiniti kao blaženstvo. KRAJ PRVOG DELA

241

242 DRUGI DEO

243 XI SAVEZNICI Kad se i „rodin otac“ vratio čamcu, nije oklevao sa polaskom. Zvezde su dovoljno osvetljavale reku da su se i noću smeli usuditi na plovidbu. Odvezali su čamac i uputili ga u pravcu sredine reke. Kad su stigli tamo, Niam-niam crnci su snažno navalili na vesla. Dok su čekali Sivoga, dobro su se bili odmorili i nahranili, tako da je čamac pod pritiskom njihovih mišićavih ruku poleteo nizvodno brzo kao riba. Ovi ljudi su navikli na južnu klimu i na tamošnje prilike. Mogli su da podnesu čak i sasvim neobične napore. Nešto drugo je sa strancem kod koga čuvanje zdravlja ograničava svako naprezanje. Zato se Pfotenhauer zavio u ćebe i legao u prednji deo čamca da odspava nekoliko sati. On je dovoljno poznavao osobitu draž koju pruža noćni prizor velike reke, te je sebi mogao dozvoliti da se jedared odrekne toga zadovoljstva da u njoj uživa. Spavao je dugo i dubokim snom, jer kad se probudio, sunce je već bilo visoko iznad šume dalep-palmi na desnoj obali. „Sin Tajne“ je baš bio krenuo ka toj šumi, kad je Nemac izvadio sat i sa čuđenjem primetio da je spavao do deset sati pre podne. U to vreme su Niam-Niam crnci tako veslali da ih se polovina odmarala dok je druga polovina veslala, pa su se posle zamenjivali. Uostalom, voda je na tome mestu imala tako znatan pad da za brzu vožnju nije ni bila potrebna neka naporna pomoć veslača. Za obed nisu morali da prave naročiti zastanak. Ko je hteo da jede, taj je jeo kad su ga smenili sa veslanja. Ko je bio žedan, pio je

244 vodu iz reke. Tako su plovili celog dana i ne prilazeći obali, dok ih pred veče nije na to nešto primoralo. Ta okolnost je za putnike u čamcu za malo mogla da bude i opasna. Približavali su se mestu gde je reka pravila oštru krivinu. Isturena ivica desne obale smetala je da se vidi šta ima i šta se dešava iza te krivine. Zato je krmar ustao sa sedišta i prislonio šaku na uvo da bolje čuje. Posle nekoliko trenutaka prisluškivanja reče: — Šta čujem! Neko peva! — Gde? Na reci? — pitao je Pfotenhauer. — Da, neki ljudi dolaze. Ko li to može da bude? Valjda nije Abu el Mot sa svojim lađama! — Ne smemo dozvoliti da nas vide. Brzo ka obali! — Na koju obalu? — Na levu, jer tamo ima trske gde se možemo sakriti. Ovde na desnoj nema je dovoljno. „Sin Tajne“ je poslušao i krmanio na levo. Kad je čamac bio toliko daleko da se moglo videti iza krivine, uzeo je „Sivi“ durbin. Tek što je pogledao, povika uplašeno: — Brzo natrag, natrag na desno, inače će nas primetiti! Vidim dve lađe, ali vidim i ljude koji idu obalom. Krmar je odmah okrenuo krmu na drugu stranu a veslači tako snažno zamanuše veslima da se čamac u naglom okretanju skoro prevrnuo. — Ljudi na obali? — pitao je „Sin Tajne“. — Jesu li lađe bile usidrene? — Nisu, plovile su. Video sam jedra. — Onda imaju liban (uže za vučenje) na katarki da bi brže išli. Ako ima dve lađe, onda su Abu el Motove. Bio sam veoma neobazriv kad sam poslušao tvoju zapovest da okrenem krmu na levo. Čuo sam pesmu a znam da ljudi pevaju samo kad vuku liban ili guraju mitarah (motke za otiskivanje). Srećom, tu desno je voda nanela jedno ostrvce trave i trske om sufah pa ćemo moći da se sakrijemo. Okrenuo je čamac pravo usred tog ostrvca pa je onda bacio sidro. Koliko se moglo videti, to je na desnoj obali bilo jedino mesto

245 koje je moglo da pruži izvestan zaklon. Ostrvce je međutim bilo tako nisko, da su ljudi morali da poležu u čamac da ne bi bili primećeni. Nemac je morao da se divi oštrom sluhu mladog krmara, jer sam ništa nije čuo što bi ličilo na pesmu. Čak ni sad nije čuo nikakav glas, iako je mladić tvrdio da se pevanje sve bolje čuje. Ipak su uskoro prodrli tonovi i u Pfotenhauerove uši. Stalno su se ponavljala dva sloga: heh-lih, heh-lih. Heh je bilo u osnovnom tonu, a lih u maloj terci, melodija je dakle bila u molu. Iza toga se mogla čuti duža melodija sa nekoliko stihova. Reči prvog stiha su još bile nejasne, ali kod drugog su se lađe toliko bile približile, da se pesma mogla razumeti. Nemac je razabrao četiri stiha: u kojima je bilo slika i koji u prevodu znače: „Sve bliže zavičaju pevamo i srdačno se radujemo. O, Bože, daj srećan put, vetar, i snagu veslačima“. Sad se iza krivine pojavila i prva lađa. To je bio zandal sa punim jedrima na obema katarkama. Za vrh prednje katarke je bio vezan konopac vučen sa obale gde se mogla videti dvanaestina ljudi kako ga tegle. Na zadnjem kraju, pored krmara, stojala su dva čoveka veoma upadljive spoljašnosti. Jedan je bio vrlo visok i mršav, odeven u arabljansku nošnju, a drugi je imao odeću koja se sastojala iz tri dela. Prvi deo je bio neka vrsta kupaćih gaćica, koje su jedva dopirale do kolena, zatim panterova koža koja mu je visila od ramena preko leđa, a treći deo je bila neka kapa šiljasta i visoka kao glava od šećera, i sva pokrivena sitnim školjkama. Sa vrha te kape su visile staklene perle. Lice mu nije bilo sasvim crno kao u crnca. — Onaj dugački, ono je Abu el Mot — reče Sin Tajne. — Zar je to on? — odgovori Sivi. — Toga mangupa moram dobro da vidim. — Postavio je durbin na ivicu čamca i upravio ga na čuvenog lovca robova. Zatim je produžio: — Zaista, izgleda kao smrt. Taj čovek je pravi kostur. Ko li može da bude onaj drugi što stoji pored njega?

246 — To je Bengdid (poglavica) Nuehra, jer kod njih samo vođe imaju pravo da nose takve kape. Vidiš li one crnce što guraju sa motkama za otiskivanje i pritom pevaju? To su Nuehri. Ja ih prepoznajem po načinu češljanja. — Pa taj Abu el Mot dolazi mnogo ranije nego što sam ja računao. Koliko nam još treba do seribe Madunga? — Stići ćemo tamo baš pri zalasku sunca. Ona je na desnoj strani reke, zato se Abu el Mot i držao leve. Da se nismo tako brzo vratili ovi ljudi bi nas sigurno primetili. Oni se mnogo žure, jer im nedostaje hrane, pa se ne pouzdaju samo u vetar i jedra. Vetar im je bio povoljan, jer je duvao sa severa. Motke za otiskivanje su toliko povećavale brzinu plovljenja da su oni ljudi na obali, koji vuku konopac, skoro morali da trče. Kad je zandal već prošao, pojavio se i drugi brod, jedna nešto manja noker koja je takođe išla pod punim jedrima, a osim toga su je sa obale vukli za uže. Paluba je bila i ovde puna Nuehra. Pesma je već bila na završetku. Opet se čulo jednoliko heh-lih, heh-lih koje je bilo utoliko slabije ukoliko su se lađe više udaljavale uzvodno. Ali tek posle četvrt sata su se bile toliko udaljile da je Sin Tajne mogao reći: — Sad nas više ne mogu videti. Ipak mi je bilo malo hladno oko srca kad su prolazili. Neka je hvala Alahu što nas nisu primetili! A sad ćemo da produžimo. Digli su sidro, pa je čamac produžio svoj prekinuti put. Veslači su se dvostruko naprezali da bi nadoknadili izgubljeno vreme. Kad je sunce nestalo za levu obalu i drveće na njoj, pokazalo se da je krmar sasvim tačno ocenio. Na desnoj obali se videla jedna široka mišrah (mesto na kome pristaju brodovi, na kome se poji stoka i na kome izlazi put sa visoke obale). — To je seriba — reče Sin Tajne. — To? — upita Sivi posmatrajući ono mesto, — pa ništa se ne vidi! — Zato što seriba i nije pored vode već na taharah (visoka obala). Ja poznajem njenog sopstvenika i znam da će nas lepo primiti.

247 Krmanio je prema mišrah i tamo pristao. Pustili su sidro, a osim toga vezali čamac za jedan od kolaca koji su za tu svrhu bili pobodeni. Na obali nije bilo nijednog čamca koji bi pripadao seribi. Čamci se obično čuvaju u unutrašnjosti ograde, da ih niko ne bi mogao odneti. Pfotenhauer je mislio da ljudi iz ove naseobine uopšte nisu primetili njegov dolazak. Ali se varao, jer tek što se bio iskrcao, odjeknu iza jednog obližnjeg grma: — Stoj! Ne idi dalje! Ko ste vi? Osvrnuo se u tom pravcu i video kroz granje nekoliko puščanih cevi upravljenih na njega. Nos mu se odmah nagnuo na suprotnu stranu kao da je hteo da se skloni od eventualnog metka. — Sklonite puške! — odgovori on — ne dolazimo kao neprijatelji. — Otkuda dolazite? — glasilo je sledeće pitanje a čovek se nikako nije mogao videti. — Odgovarajte jer inače moram da pucam. Glas skrivenog čoveka je čudio zvučao, kao da hrče. Izgledalo je kao da svako slovo izgovara sa dna nepaca. Sin Tajne je još imao posla u čamcu. Sad je i on izišao kao poslednji i doviknuo odgovarajući onome u žbunu: — Možeš nam verovati da smo ti prijatelji. Poznajem te po glasu, el šahar, (hrkalica). Slobodno iziđi! — Ovaj mladić zna za moje ime — čulo se opet — to znači da se nemam čega bojati. Izići ćemo. Grane se razmakoše i pojavi se starac sa sedom bradom držeći u ruci neku dugu pušku. Za njim su izišli još trojica. Oni su bili belci, ali isto tako oskudno odeveni kako se obično crnci odevaju. — Otkuda me poznaješ? — pitao je prilazeći bliže. — Da nisi ti onaj dečak koji je onda tako rado hteo da upozna Abd el Mota? — Jest, ja sam. — Alah, jesi li zaista ti onaj dečak koji je bolje nišanio od mene? Ako je tako, onda si se mnogo izmenio i popravio. Pošto te više nisam video, mislio sam da ti je Abd el Mot priredio kakvu nesreću. Znači da sam se prevario i to me mnogo raduje. Budi mi dobrodošao!