Karavan robova - Karl Maj

298 — Zdrav sam kao riba u vodi, a i dovoljno dug. Bio sam tvrdo ubeđen da će me primiti, a ipak sam ispao. — Pa zašto? — Još pitate? Zar ne vidite? — Ne — odgovori Švarc sasvim iskreno, odmerivši Pfotenhauera od glave do pete. — Izgleda da vi nemate oči. Kad sam se bio pojavio pred tom vojnom komisijom, onda su sva gospoda prvo pogledali u mene a onda su pogledali jedan drugog, pa opet u mene i opet jedan u drugog, pa je onda nastupio takav smeh, koji se nije mogao zaustaviti. A ja sam stajao kao dete pred razbijenom šoljom — mleka. Izgleda da mi lice nije davalo baš pametan izgled, jer su se oni sve više smejali, dok najzad nije predsedavajući, neki major, ustao, prišao mi, pomilovao me po licu i prijateljski mi rekao da mogu da idem i da sam za uvek slobodan. — Ali razlog, razlog, zar vam ga nije spomenuo? — Dabome da mi je rekao. Uzeo je metar u šake i vazdan je nešto petljao s njim oko mog nosa. A najzad je rekao: „Ne ide, zaista ne ide. Ovakav bi regrut mogao da ubode nosom u vrat svoga druga iz prednje vrste! A da se zbog njega uzme dvostruko rastojanje, i to se ne može. A kad se bude okretao na desno, treba će mu tri sata dok prenese nos. Moramo ga osloboditi“. Tako je major kazao pa sam prema tome samo svom nosu imao da zahvalim što nisam poginuo u poslednjim ratovima 1866. i 1870. godine. To je sve pričao uz tako slatko smejanje da mu se i Švarc pridružio. — I vama je smešno — produžio je — u ono vreme, naravno, nije mi to bilo za smejanje, jer sam smatrao da sam ja nekakav lepotan. Danas mi je svejedno. Ja sam sa svojim nosom zadovoljan, pogotovu što sam ubeđen da od mene ne bi postao nikakav vojvoda. To evo i sad uviđam, kad je vaš plan deset puta pametniji od moga. Da, moramo da napadnemo Abu el Mota na vodi. Imaće da zine od čuda kad bude čuo kako grmi top. Ali imate li vi ljude koji umeju da rukuju njim? — Da. To je jedan čovek na koga se u tom pogledu mogu da pouzdam. To sam ja sam.

299 — Vi? I sa topovima umete pucati? Izgleda da ste vi baš sve učili! — Služio sam vojsku u artiljeriji pa umem top da napunim, da njim nišanim i da ga opalim. — Tako! Onda vam verujem. A ja od te artiljerije ne razumem ama baš ništa. Čini mi se da bih ja stao pred cev, kad bi trebalo da okinem. Ali da vidimo šta ćemo dalje po planu! Šta ćete raditi kad budete uhvatili Abu el Mota i narednika? — Na to je vrlo lako odgovoriti. Na onoj maijeh, gde se sada ulogorio narednik, sačekaćemo ishod gasuaha na Ombulu. Bilo da taj pohod uspe ili ne uspe, Abd el Mot mora da se vrati i da nam tu padne u šake. — A vaš brat? — Za sada ga svakako moram da prepustim njegovoj sreći i sudbini. Pošao je tragom Abd el Mota pa se tim tragom mora i vratiti. U svakom slučaju moramo da ga sretnemo ako mu se usput nije desila kakva nesreća, što na žalost leži takođe u granicama mogućnosti. — Nadam se povoljnom ishodu jer je u dobrom društvu. — Zar vam se toliko svideo lovac slonova? — Da. On svakako nije običan čovek i mora da je mnogo preživeo i iskusio, a davao je utisak pametnog i promišljenog čoveka, tako da verujem da se neće prenagljeno upustiti u kakvu opasnost. — Utoliko bolje! Ali ipak pogledajte onoga „oca jedanaest dlaka“! Taj stalno gleda ovamo, kao da hoće nešto da mi kaže. Baš ću da ga pitam. Znam da samo zbog vas neće da mi priđe. — Nemojte da idete k njemu, već ga pozovite. Ako se ja i on ne sretnemo, onda i ne mogu da ispravim grešku koju sam učinio. Švarc je dao znak Slovaku da priđe, te ovaj nemade kud. Na pitanje da li nema možda nešto da saopšti, odgovorio je: — Ja istina imam jednu molbu najponiznijih. Mi jesmo govorili o vetru nestalom i plovidbi sporijih. Ako hoćemo budemo stići Abu el Mot pred nama, onda brod mora ploviti brzinom većih. Zato mi jesmo rešili pustiti čamce u vodu, vući lenje brodove i veslati ispred njih žurno zadovoljavajući. — A tako! Ti predlažeš dakle da se čamci upregnu.

300 — Da, svi čamci! — Ja sam već mislio o tome. Čamaca imamo. Dahabijeh ima osim faluke još i jedan manji čamac. Svaki noker ima dva čamca, a osim toga tu je i veliki čamac Niam-niam crnaca. Ali ja to nisam hteo da naredim, jer mislim da ne smem toliko da naprežem ljude. — Ljudi jeste o tome govorili. Oni hoće dobrovoljce sami da odrede. Molili jesu mene da efendiji komandirajućem to javim. — Dakle, dobrovoljno su se ponudili da veslaju? To mi je vrlo milo. Nisam hteo nikoga da prisiljavam. Pošto si ti ovlašćen od strane tih dobrovoljaca, onda im reci da ću im ispuniti želju. Postavljam te za njihovog šefa. Sakupi ih! Preko rošavog lica ovog malog čoveka rasplinu se izraz radosti i zadovoljstva. Bacio je ponosan pogled na Sivoga i rekao: — Ako budem šef, biću pukovnik revnosan. Ja jesam već uvek imao osobine zgodne za komandovanje čete i bataljona sa lakoćom ratničkom. A pošto imam frak crveni i lepi, to moju dužnost budem ispunio sa uspehom izvrsnih. Razumem efendi! — Digao je dva prsta do svog pernatog turbana u znak pozdrava i gordo se ukrutivši digao glavu i otišao. — Sad mu je srce na mestu — smejao se Pfotenhauer. — To mi je neko shvatanje. Zato što ima crveni i lepi frak smatra da je sposoban da komanduje bataljonom! — A ne brinite vi za njega! Uveren sam da će već uspeti da sakupi veslače i tako da ih raspali, da će to biti divota. Samo pazite! Posle nekoliko minuta, mali je doveo oko trideset vojnika koji su već učili da veslaju. Ovima se pridružiše Niam-niam crnci, a Sin Tajne i Sin Vernosti se prijaviše za krmare. Odmah su pustili faluku i onaj drugi čamac i seli u njih. Za prednji kraj dahabijeha su učvrstili jedno uže i za njega vezali oba ova čamca i onaj od Niamniam crnaca, a onda se pedeset ruku dalo na posao da poveća brzinu broda koji se kretao samo pomoću motki za otiskivanje. Tek što su to primetili sa oba nokera, odmah se prolomi kroz noć hrkaličin glas: — Ja radžal flajik linahr — ustajte ljudi, čamce u vodu! Hajde na posao! Zar da nas dahabijeh osramoti? Požurite brzo, dragi moji i vredni sinovi. Ili vam je milije da spavate, kučkini sinovi i lenštine! Ubrzo su i pred nokerima bili upregnuti čamci te su sad brodovi brže odmicali, iako ne tako kao kad ih goni dobar i povoljan vetar.

301 Veslači, čiji je posao bio vrlo naporan, bili su se podelili u dve smene koje su se svakog sata smenjivale. U prednjem čamcu je sedeo Slovak čiji crveni frak je bleštao na svetlosti vatre s broda. Glas mu se stalno čuo, a brbljivi jezik mu je stalno radio. Neobično je zvučalo kad je stalno i neprekidno komandovao: — Tabor lakudam! Kul el odri, biladžel, mudžtahid, mudžtahid. — Bataljon napred, napred! Cela armija, brzo, hitro, hitro! Tako je to išlo cele noći. Kad se Švarc posle kraćeg sna rano ujutru probudio, kapetan broda mu je saopštio da sa veslačima mogu biti zadovoljni. Oni su svi opet na brodu, jer je u zoru ponovo dunuo vetar pod kojim su jedra odlično zategnuta te je dosadašnja pomoć nepotrebna. Premoreni ljudi od noćnog veslanja sad su ležali da nadoknade propušteni odmor.

302 XIII TOPOVSKA GRMLjAVINA Dok je Švarc sedeo sa „rodinim ocem“ uz doručak, prišao im je Sin Tajne i zamolio: — Efendi, dozvoli da ti skrenem pažnju na nešto što si možda zaboravio. — Šta to? — upita Švarc. — Ti još ne poznaješ ovu reku, pa moram da ti kažem da ćemo odmah naići na polja trske o kojima je sinoć govorio šeh Džura. Pred tom om sufah je Abu el Mot sigurno morao da se zaustavi. Tek u zoru je mogao da produži, pa i onda vrlo lagano, jer mora svojim lađama da čisti prolaz. Zbog toga je sigurno da smo mu se već približili. — I ja tako mislim. — Zar ne bi bilo dobro da jedan mali čamac otplovi napred i izvidi gde se on nalazi? — Da. Taj predlog je dobar. Hoćeš li ti to da primiš na sebe. — Ja i moj prijatelj smo spremni da to izvedemo. — Onda uzmite najmanji čamac koji se ne može lako da primeti. Posle nekoliko minuta se čamac otisnuo od broda da bi izvršio povereni mu zadatak. Tada se dokazalo da je Sin Tajne odlično poznavao Nil. Po celoj širini je bio pokriven gustom om sufah trskom kroz koju se jedva mogao provlačiti mali čamac. Sad je u njoj bio široki raskrčeni prolaz na kome se video čamac dvojice drugova kako zalazi za prvu krivinu. Pokazujući na taj otvoren put reče kapetan broda:

303 — Juče je to još bilo zatvoreno. Abu el Mot je morao sebi da krči prolaz. Mi bez muke možemo za njim te se nadam da ćemo ga skoro stići. Njegovo predviđanje se obistinilo možda još i pre nego što je i sam mislio. Ni četvrt sata nije bilo prošlo, a čamac se već vraćao. Sin Tajne je vikao iz čamca: — Efendi, naredi da se spuste jedra. Videli smo brodove. Ako produžiš da ploviš, oni će te primetiti. — Jesu li već na čistoj vodi? — pitao je Švarc. — Ne, ponovo su naišli na šiprag od trske kroz koju moraju da prođu. Možda će proći još tri sata pre nego što sebi raskrče put. — Dobro, onda ćemo spustiti jedra i sidro pa ćemo da pogledamo te brodove. Sva tri broda su tako manevrisali, da su se usidrili sasvim blizu jedan uz drugog, što je znatno olakšavalo promet i sporazumevanje. Zatim su Švarc, Pfotenhauer, Hasab Murat, Abd el sir i Ben Vafa ušli u jedan čamac da izvide okolinu. Veslali su kroz tako visoku trsku, da su u njoj bili sasvim sakriveni. Sredinu rečnog toka, koja je bila otvorena, morali su da izbegavaju, ako su želeli da ne budu primećeni. Pred njima je bila oštra krivina. Kad su je prošli, ugledali su Abu el Motove lađe jednu uz drugu i to tako blizu da bi se do njih čamcem moglo doći za samo deset minuta. Švarc i Pfotenhauer su uzeli durbine da osmotre položaj u kome se nalazio Abu el Mot. Pred zaustavljenim brodovima se prostiralo čitavo polje trske, od jedne do druge obale, a reka je baš na tom mestu vrlo široka. Da ne bi ušli još dublje u šiprag, bili su spustili jedra. Oko brodova su se vrzmali čamci sa svakovrsnim alatkama kakve svaka lađa na Nilu ima za uklanjanje prepreka na putu. — Da li ti je poznat ovaj šiprag? — pitao je Švarc Sina Tajne. — Jest. Muke smo imali kad smo kroz njega prolazili sa našim čamcem — odgovori ovaj. — On je toliko dugačak da će Abu el Motu, kao što sam ti već rekao, biti potrebno više od tri sata da kroz njega prođe. — A kakav je put iza njega?

304 — Samo nekoliko stotina metara je čistina, a onda se nailazi opet na jedan šiprag koji pokriva celu reku. I to je poslednja trska u ovoj okolini. — Znači da nema boljeg mesta za napad, nego što je to. Između ta dva trščana polja ćemo ga zarobiti. Ako budemo dobro počeli, neće on moći ni napred ni natrag. — Ali će moći na obalu, — ubaci Hasab Murat. — I to ćemo mu onemogućiti. Obe lađe moraju biti opkoljene sa sve četiri strane, tako da ne može da umakne nijedna lađa, i nijedan čovek. Neka ih. Neka na miru prođu kroz ovaj šiprag što ga sada krče. Napašćemo ga na čistom prostoru iza tog šipraga. Pred sobom će imati drugu trsku, kroz koju neće moći da pobegne. Levo od njega ću se usidriti ja sa dahabijehom. Pozadi njega, tako da se ne može vraćati, staće mu na put naša oba nokera... — Pa onda će moći desno na obalu — ubaci Hasab Murat. — Tamo će morati da se postavi jedan od mojih nokera. — Ne, jer kad ja budem pucao u njega, mogao bih da pogodim u tvoj brod i da ga oštetim. Zato ćeš ti sa stotinom tvojih ljudi izići na obalu, pa se tamo učvrstiti i sakriti da te niko ne vidi. — Ah, sad razumem. To je dobro. To je lukava klopka. — I to ćeš odmah učiniti. Još pre nego što se Abu el Mot probije kroz prvu trsku. Tako ćeš pre od njega da budeš na onom mestu i biće ti zadatak da na obalu ne pustiš ni čamac ni čoveka. Ostali tvoji ljudi će biti raspodeljeni na nokerima, dakle po stotina na svaki. Na taj način ćemo ga opkoliti i moralo bi da se desi pravo čudo ako ga ne bi zarobili zajedno sa svima njegovim ljudima. Slažete li se? Plan je bio odličan. Svi su izjavili da se slažu, te su se vratili natrag. Odmah se pristupilo poslu. Ona stotina ljudi naoružanih puškama odmah su se iskrcali. Pošto su za to bili upotrebljeni svi čamci, za nepunih četvrt sata prevezli su ih sve na levu obalu. Ovi su ljudi dakle bili pod ličnom komandom Hasab Murata. Ipak je Švarc smatrao da se u njega ne može potpuno pouzdati, te je zato izjavio da želi i on da pođe sa njima za izvesno vreme da bolje osmotri zemljište iz bliza.

305 Šuma je dopirala do same obale i ma da je u njoj bilo i žbunja ipak se moglo proći bez većih teškoća. Tako su išli uz reku, što bliže uz obalu sa Švarcom i Hasab Muratom na čelu. Posle deset minuta su videli kako iz guste trske štrče katarke zandala i nokera. Nalazili su se dakle uporedo sa Abu el Motom. Zatim su produžili pored trske sve do njenog kraja. Švarc se obradovao kad je video da je posle trščanog polja voda potpuno slobodna i da na njihovoj obali ima dovoljno žbunja u kome se sto ljudi iz seribe Madunga moglo potpuno da sakrije. — Ovde ćete ostati dok ne naiđu zandal i noker — reče Švarc. — Ja ću da ih pratim u stopu, jer im ne smem dozvoliti da zbog novog polja od trske uđu u čamce. Čim budete primetili da nameravaju da se ukrcaju u čamce, odmah pucajte u svakog ko to bude pokušao. — Da li će naše puške imati domet do brodova? — pitao je Hasab Murat. — Hoće, jer će se oni držati više uz ovu obalu, zato što tu nema toliko trske kao na drugoj, što i sami možete da vidite. Poverio sam vam važnu ulogu i nadam se da ćete izvršiti svoju dužnost. Sad se vratio onom mestu gde ga je čekao čamac kojim je imao da se vrati na dahabijeh. Čim je stigao na brod, odmah je naredio da se dižu sidra kako bi se pomerio što više unapred i tamo ponovo usidrio. Jedan stražar je u najmanjem čamcu bio poslat unapred za izviđača kroz trsku. Dali su mu durbin i naredili da neprestano motri na zandal i noker i da se odmah vrati čim bude primetio da oni nameravaju dizati jedra. To je znak da su se već provukli kroz prvu trsku te bi se moralo brzo za njima. Sad je Švarc pripremio oba topa. Naredio je da mu donesu municiju kod obrtnog topa i napunio ga. Zatim je Maksim-top tako učvršćen da se i iz njega moglo pucati. Cev je bila okrenuta u pravcu krme pa opet pokrivena ćebetima. Nekoliko askera su bili artiljerci u Egiptu. Njima je poverio obrtni top i objasnio im kako se s njim rukuje. Hteo je da sam rukuje sa Maksim-topom i naredio je da mu pomažu nekoliko ljudi. Sad su kapetan broda i krmar dobili tačna uputstva kako imaju da manevrišu. Ben Vafa je imao da doveze oba kapetana sa nokera, da bi se i njima saopštilo šta će da rade sa svojim ljudima. Oko tih priprema je prošlo skoro dva sata, te se svakog trenutka mogao

306 očekivati povratak izaslanog izviđača. Svaki vojnik je stojao na svome mestu sakriven od neprijateljskih metaka, što je moguće bolje. Pošto se znalo iz koga pravca će zrna dolaziti, nije bilo teško da se pobrinu za dovoljnu zaštitu. Pfotenhauer je vredno i bez pričanja učestvovao u dosadašnjim radovima, Sad je sa puškom u ruci stojao pored Švarca i rekao: — E sad ćemo da vidimo da li ja zaista ništa ne vredim kao vojnik, i da li moj nos zaista smeta i meni i drugima. Možda će mi zrno odneti koji njegov deo, što bi i meni moralo biti pravo. Jedva čekam da vidim kako će se preneraziti kad nas budu ugledali. Lepo bi bilo kad bi im se mogli približiti a da nas i ne primete. — To je vrlo lako moguće — odgovori Švarc. — Istina? Pa neće oni valjda da gledaju samo napred! — To ne, ali ima zandala i nokera čije zadnje jedro toliko nisko visi, da se od njega ne može gledati u nazad. A obraćajući se Sinu Tajne, koji je bio tu blizu, upita ga da li Abu el Motove lađe imaju samo obična jedra. Mladić je bio uzeo pušku i municiju od jednog vojnika koji je određen za artiljerca pored topa. Na Švarcovo pitanje je odgovorio: — Te lađe su prava korita, pa su im zato prikačili još po jedno jedro, kalakafan, da bi brže išli. — Tako sam i mislio da će biti — objašnjavao je Švarc Sivome. — Valjda ćemo uspeti da im se toliko približimo da nas ne primete sve dok ne budemo pored njih. — Onda bi ih trebalo tući kao decu. — Zašto? Njihova pažnja je upravljena samo unapred i pošto ne mogu slutiti da ih gonimo, a jedro im smeta da nas vide, to neće biti nikakvo čudo ako ostanemo nezapaženi. Evo! Počinjemo! Stražar se vraća sa svojim čamčićem. Daj Bože da uspemo. Kapetane, dižite jedra i sidro! Lanci sidra su kloparali a platno se dizalo. Vetar ga je dohvatio i brodovi krenuše sa dahabijeh na čelu, čim se izaslanik vratio i ukrcao na brod. Oba nokera su išla pozadi. Švarc se popeo gore kod krmara, gde je stojao i kapetan. Dahabijeh je savio u krivini reke te se sad s druge strane krivine mogla videti prokrčena trska om sufah. Abu el Motovi ljudi su je prokrčili da bi oba njihova broda mogla

307 tuda projedriti. Palube im se nisu mogle videti, jer su ih skrivala niska jedra. — Niti mi vidimo njih, niti oni vide nas — reče rodin tata. Sad i ja verujem da ćemo im prići na dohvat ruke pre nego što nas budu ugledali. Ala će ih to uplašiti! Na sva tri broda je vladala potpuna tišina. Ako bi dvojica i razgovarali, to bi bilo šapatom. Svakoj bitki prethodi takva tišina. Utoliko će biti bučnije kad budu započeta neprijateljstva. Švarc je bio izdao naređenja da se po mogućstvu Abu el Mot ne ubije. Obećao je odgovarajuću nagradu onome ko ga bude uhvatio živa i doveo. Sad je svaki pazio ne bi li zaslužio tu nagradu., Zandal i noker su baš bili stigli pred drugu partiju trske kad je dahabijeh sa oba nokera izlazio iz prve. Brzo su im se približili. Abu el Mot je tek sad primetio da posle kraćeg slobodnog prostora mora opet da se bori sa trskom. Zbog toga je naredio da se opet spuste jedra i bace sidra. Sedeo je i pušio pored petorice svojih HomrArabljana, saučesnika u njegovim nedelima, koji su sa njim uspeli srećno da pobegnu iz onog neuspelog prepada na lavovom izvoru. Razgovarali su o predstojećem napadu na narednika. Svaki trenutak im je bio dragocen, a sad se njihovim brodovima opet isprečila trska! U njoj je doduše bio jedan prolaz, ali dovoljan samo za čamac a ne i za brod. Njegov zandal je svojim prednjim krajem baš bio ušao u početak tog prolaza pre nego što je sidro dohvatilo dno i svojim bokovima potisnuo trsku levo i desno u stranu. Noker je išao za njim i stao desno od zandala, dok su mu jedra skidana. Time se ponovo oslobodio vidik u nazad, te je sad, na svoje zaprepašćenje čuo kako kapetan viče: — Evo nekog broda za nama! Jedan dahabijeh! Alah l Alah! ko bi to pomislio? On odmah skoči a njegovi Homri za njim, da pogledaju tu tako neočekivanu lađu. Pošto je dahabijeh oba nokera skrivao, nije se ni moglo primetiti da još i oni dolaze za njim. Tek što je ugledao brod, Abu el Mot sav preblede. — Kul mlajiki va šeatin — svi anđeli i đavoli! — povika uplašeno. — Pa to je dahabijeh vice kralja!

308 — Nemoguće — odgovori jedan od Homra. — Kako možeš to da tvrdiš? — Jesi li ti slep? Zar ne vidiš grb napred na kljunu i onu piramidu sa sfinksom? I Alaha mi, na njemu su vojnici. — Pa šta oni hoće? — Zar ja znam? To dahabijehovo putovanje se nas svakako ne tiče. Nemamo se čega plašiti doklegod oficir ne bude znao da sam ja Abu el Mot. — A ako mu se to bude izdalo? — Ko bi to učinio? Vi nećete, Nuehri neće, jer bi u tom slučaju bili pohvatani kao moji ljudi, a brodari koje dobro plaćam, neće ni oni. Zato mislim da... Alah akbar! eno još jedne lađe pozadi, a za njom čak i treća! Dva nokera! Pa to je prava flotila! — Neka ih! Ti sam kažeš da se oni nas ne tiču. — Jest, rekao sam, ali ipak, sto mu gromova! Grdno bih se prevario ako bih verovao da nemaju nikakvu vezu sa nama! Oba ova nokera poznajem vrlo dobro. Njihov sopstvenik je moj smrtni neprijatelj Hasab Murat iz seribe Madunga. Otkud on, lovac robova, sa jednom vladinom lađom? Da ga nisu uhvatili u kakvom gasuahu pa mu oduzeli oba nokera. Njegovi ljudi me poznaju, oni će me odati! — Onda se sakri! — Od toga nema koristi jer će oficir doći ovamo i sve pretražiti. Odricaću dok se bude moglo, a onda ćemo se braniti. Spremite se za borbu! Gledajte, dahabijeh je već tu. On će se postaviti levo od nas, a nokeri će se usidriti pozadi nas. U slučaju opasnosti ostaje nam još uvek izlaz na drugu obalu, gde nam ništa ne smeta. Ako bude što pitao ja ću odgovarati. Kažite Nuehrima da budu spremni. Dođavola, kad imamo tako malo pušaka i skoro nimalo baruta! Dahabijeh je stojao na levoj strani zandala. Bio je spustio sidro na oko četrdeset koraka rastojanja, pa se pomoću lanca spustio niz vodu, tako da ne budu kljunovi u istoj liniji, već se zaustavio više natrag. Zato je bilo moguće da se iz topa lako gađa paluba i zandala i nokera. Položaj je dakle bio -sledeći: Napred“ sa kljunom u trski stojao je zandal, pored njega mali noker.

309

310 Po strani od njih, i to za pola dužine broda u nazad, dahabijeh. Pozadi ova tri broda bila su oba nokera iz seribe Madunga i to tako blizu da se sa njih moglo gađati i lako pogoditi iz puške. Švarc je stojao uz Maksim-top, i to tako, da se sa palube zandala nije mogao videti. Pored kapetana broda stojao je komandir iz Fašode koji je imao prvi da govori. On je i doviknuo drugom brodu: — Kakav je to zandal i onaj noker? Čije su to lađe? — Moje — odgovorio je Abu el Mot stojeći na ivici svoga broda. Uz to je sa izvesnim zadovoljstvom primetio ratničko držanje svojih Nuehra. — Zovem se Jusuf Selam, bavim se trgovinom. — Odakle si? — Iz Vau. — A kuda si pošao! — Idem uz reku da trgujem i trampim robu. — Slušaj ti, sve mi se čini da lažeš. — Neka ti Alah otvori uši! Ja sam rekao istinu, ako ti to nisi čuo, onda ti uši ne valjaju. Izgleda da ti čuješ nešto drugo a ne ono što se govori. — Ne rugaj se, poznajem ja tebe. — A ja tebe još nikad nisam video. — Ti si Abu el Mot, trgovac robovima! — Onda neka ti Alah i oči otvori, jer vidiš stvari i ljude koji uopšte ne postoje. — Vidim ja dobro! Čak i onih pet ljudi što stoje iza tebe. Zar nisu i oni iz plemena Homra iz koga je i Abu el Mot? — Nisu! I oni su trgovci iz Vau, čija se roba prenosi mojim lađama. — To nije istina! Poznajem ja i tebe i njih. Pozdravlja vas mudir iz Fašode, Ali efendi Abu Hamsah Miah. On vas traži i mene je ovlastio da vas šestoricu dovedem u Fašodu. — Traži ti onoga koji su mu potrebni, mi nismo ti. — To ste baš vi! Ili možda niste vi napali jednog stranog efendi na Lavovom izvoru zapadno od Fašode i hteli da ga ubijete? — V’ Alah, stvar se pogoršava — šaputao je Abu el Mot svojim Homrima — doći će do borbe, branite se dobro. — A glasno je

311 odgovorio: — Nikad mi nismo u taj kraj ni dolazili, niti smo ma kakva posla imali sa nekim stranim efendi. — Zar ni sa mnom? — upitao je sad Švarc ustajući i pokazujući se. Sa usana Abu el Mota otela se ljutita psovka. Lepo se moglo videti kako je pobledeo. Mislio je da je potpuno isključeno da će ovog stranca moći da vidi ovde, tako daleko od Lavovog izvora. I to još sa tri broda i sa vojnicima! Sad zaista nije znao šta treba da odgovori: da li da prizna ili da poriče. — To je on — reče jedan od onih Homra pozadi njega. — Ali mi se ne bojimo. Ona dva nokera nam neće ništa činiti, na njima su samo zarobljeni Hasab Muratovi ljudi, a sa dahabijeh ćemo već izići na kraj. Ove reči su povratile Abu el Motu držanje i samopouzdanje, te kad je Švarc ponovio pitanje, on mu ljutito dobaci: — Da, sa tobom sam već imao posla, kučkin sine, pseto jedno! A ovo će ti biti poslednji put što ćeš sa mnom da se sretneš! Idi do đavola! — Prislonio je pušku na obraz i okinuo. Švarc je kao munja skočio iza topa i zrno prelete preko njega. — Pucajte, pucajte — vikao je Abu el Mot svojim ljudima. — Oborite oficira! Njegovu zapovest su odmah istog trenutka izvršili. Na zandalu je bilo dve stotine a na nokeru sto Nuehra. Oni su mislili da na dahabijehu nema više ljudi nego što se moglo videti, a to je u pola manje od njih, te su verovali da će sa njima brzo svršiti. Njihove puške zapraštaše i čitav oblak strela i kopalja polete otud. Ali vojnici su se bili pobrinuli za zaklone. Čučnuli su iza ograde, iza katarki, sanduka, korpi i ostalih predmeta koji su već ranije bili doneti na palubu za tu svrhu. Samo ih je nekoliko bilo lakše ranjeno. Švarc je stavio glavu i ruke pod ćebad koja su pokrivala top i služila za kamuflažu. Najgornje ćebe je malo sklonio u stranu da bi mogao nišaniti i namestio cev prema cilju, pri tome je primetio da je Abu el Mot držao dvocevku iz koje je samo jedan metak bio ispaljen i sa njom tražio njega po palubi. Drugi metak je trebalo bolje da ga pogodi nego prvi.

312 U tom trenutku, kao odgovor na Abu el Motov napad, odjeknula je kapetanova komanda. Njegovi ljudi se ispraviše i pripucaše. Uspeh je bio priličan, što se moglo i čuti i videti. Mnogi se među neprijateljima stropoštaše a svi nadadoše dreku od besa i borbenog raspoloženja. Sad se i Švarc opet uspravi. Čim ga je Abu el Mot video, odmah je podigao pušku, nanišanio i okinuo vičući; — Sad si gotov, ali ovoga puta sigurno. Međutim, oštrom i uvežbanom Nemčevom oku, ovaj mali pokret prsta na obarači nije umakao. Naglo se okrenuo u stranu i opet nije bio pogođen. On onda smaknu ćebad sa topa i doviknu odgovor: — Utoliko sigurnije ću ja da pogodim, ali ne tebe, jer tebe moram živog da uhvatim! Pustio je mehanizam topa u rad i posledica toga je bila da se Abu el Mot tako uplašio, da od straha nije mogao ni s mesta da se makne. Mrtvi i ranjeni su padali kao snoplje. Sve što je moglo govoriti gunđalo je, dralo se i urlikalo. Top je šišao ne samo po palubi zandala već i po palubi nokera. Uz to se prolomila pucnjava artiljeraca sa drugog topa. I sa dva nokera iz seribe Madunga počele su puške da prašte. Sad je Abu el Mot video da se na tim nokerima ne nalaze nikakvi zarobljenici. Da bi ga u to potpuno razuverio, odjeknu otud i opori, snažni glas koga je on vrlo dobro poznavao: — Taj je dobro pogodio. Ala mi gađamo! Tako i treba! Bravo momci, junaci, moji vitezovi! Napunite brzo ponovo i počastite ga vatrom! Dabogda ga Alah prokleo, toga Abu el Mota! Pucajte, pucajte, kukavice, lenivci! — El šahar, hrkalica! — doviknu Abu el Mot svojim Homrima, koji su se bili okupili oko njega. — Hasab Murat, sin šugave kučke, udružio se sa ovim strancem i sa vojnicima. Pucajte, pucajte! Gađajte oficira i ono hrišćansko pseto. Ali oni ne pogodiše nijednoga, jer je kapetan stojao dobro zaklonjen katarkom a Švarc se ponovo sagao da napuni top. I artiljerci na obrtnom topu, koji su palili jedan metak za drugim, sakriše se iza drvene kućice koju su opet isturili. Ova kućica je

313 iznutra bila obložena gvozdenim limom i zaustavljala zrna kao neki pancir. Drugi plotun Maksim-topa je imao još veće poražavajuće dejstvo od prvog. Nuehri, koji su u početku bili tako borbeni, pobacaše oružje i posakrivaše se u unutrašnjosti broda. Abu el Mot je video da se nikako neće moći da održi te zato doviknu Nuehrima: — Brzo u čamce i na obalu! Tamo je put još slobodan! Abu el Motova naredba se imala odmah da izvrši, ali čim su se tamne prilike Nuehra pojavile na ivici broda da se iskrcaju, zapraštaše puške Hasab Muratovih vojnika sa obale, za koju je Abu el Mot smatrao da je slobodna. Oni su dosad bili sakriveni iza žbunja pa su sad izašli i pokazali se. Hasab Murat je vitlao puškom i vikao: — Hodi ovamo, Abu el Mot! Svečano ćemo te dočekati, jer te volimo! Abu el Mot je sad video da mu je i ovaj izlaz zatvoren. Na levoj strani mu je bio dahabijeh, na desnoj zaposednuta obala, pozadi dva nokera, a pred njim gusta neprohodna trska — neprohodna za njegov zandal, ali ne i za kakav čamac. Ta poslednja okolnost mu je pružila i jedinu mogućnost za spasavanje. — Vidite da smo opkoljeni i da je neprijatelj nadmoćniji, pa mu moramo podleći — reče on petorici Homra, koji su još kao i on ostali nepovređeni. Oni su stalno bili uz njega a niko u tom pravcu nije pucao, jer su hteli da ga uhvate živog. — Hajdete sa mnom u kabinu. Bitka još iz daleka nije bila završena. Oba topa su istina ćutala, jer nisu mogli imati uspeha, pošto su se Nuehri posakrivali. Oni su međutim još uvek bacali strele iz svojih sakrivenih položaja. Kad bi koji od njih promolio glavu ili ispružio koji drugi deo tela, odmah bi poleteli meci sviju askera u tom pravcu. Nuehri su morali brzo da uvide beznadežnost svog položaja. Abu el Mot je vrlo dobro znao šta ga čeka. Imao je da beži i to što je moguće brže, jer je video da mu i za to ostaje samo još nekoliko minuta. Osim kabine, t.j. pokrivenog prostora u zadnjem delu broda, bio je podignut od dasaka u prednjem delu još jedan lako pristupačan

314 prostor. Sad je on tamo poveo svojih pet drugova. Kad su svi ušli, metnuo je rezu na vrata i rekao: — Mi moramo bežati, ali tako da Nuehri o tome ništa ne znaju, jer bi se svi iskupili oko nas i time privukli pažnju neprijatelja, što bi nam sasvim onemogućilo bekstvo. — Da, moramo brzo da bežimo — reče jedan od Homra. — Ali kako? Ja ne vidim kuda bi mogli pobeći. — Ali ja vidim jednu jedinu mogućnost koja postoji. Zar ste zaboravili da ovde na prednjem kraju visi jedan od naših čamaca. Neprijatelj ga ne može videti jer na ovoj strani stoji noker, pa ga pokriva. — Znam ja da je on tu, ali kako ćemo da uđemo u njega. Čim budemo prekoračili ogradu na palubi oni će nas pobiti iz pušaka. — Stvar je u tome što nećemo ići preko palube. Zar nemamo ovde sekiru i po jednu malu i veliku paliju? Bočne strane zandalove su iznad vode građene od tankog drveta, te se mogu lako provaliti. Niko živ nas neće videti kad budemo ušli u čamac. — Ali kad budemo zaveslali, onda će nas videti i pohvatati. — Neće. I sam si video da je zandalov kljun već jednim delom u trski i to baš onde gde počinje onaj uzani otvoreni prolaz. Tuda ćemo pobeći. Pokupite svoje stvari, jer sve mora da se izvede vrlo brzo. A sad, palije u šake! On sam je uzeo sekiru i počeo da provaljuje zid broda koji je već pod drugim udarcem popustio. Dva Homra su pomagala sa palijama i za nepuna dva minuta načinili su otvor dovoljno veliki da bi se čovek mogao da provuče kroz njega. Taj otvor je bio blizu iznad vodene površine. Abu el Mot se promoli napolje i dohvati uže na kome je visio čamac i privuče ga k sebi. Zatim uđe u čamac, a još jedan Homr za njim. Ostala četvorica im prvo dodadoše svoje stvari koje nisu hteli da ostave, pa onda uđoše i oni. Čamac je bio za šest veslača. Odvezali su ga i Homri dohvatiše vesla. Tako su se polako provukli između broda i trske, dok se nisu našli na slobodnoj vodi. Abu el Mot je seo i uzeo krmu da upravlja čamcem.

315 — Do sad je sve išlo dobro — reče on, — ali sad nailazi opasnost. Čim se budemo odmakli od zandala i otisnuli u slobodan kanal, primetiće nas sa dahabijeha i pucaće za nama. Zato zapnite što više možete da bismo što pre izmakli iz dometa njihovih pušaka. A sad napred! Neka nas Alah štiti i uništi naše neprijatelje! Homri spustiše vesla u vodu, potegoše i čamac polete od vrha zandala u kanal. Pošto je sa svih strana praštala pucnjava, Nuehri koji su se nalazili na zandalu nisu čuli udarce sekire i palija, ili, ako su ih čuli, nisu na njih obraćali pažnju. Nisu ni slutili da će ih njihov vođa tako izdajnički da napusti. Švarc je bio izišao gore do obrtnog topa da sa nekoliko đuladi provali neprijateljske brodove i da na taj način primora posadu da se preda. Pogled mu sasvim slučajno pade na drugu stranu nego što je pravac u koji je imao da okrene top, i u tom trenutku ugleda čamac koji je baš izlazio ispred kljuna zandala i ulazio u uzani vodeni put u trski. Odmah je shvatio situaciju i požurio se da napuni top. A isto tako brzo mu pade na pamet da će, u slučaju da mu prvi hitac ne pogodi, drugi teško moći da dobaci do čamca. Zato je viknuo ka obali što je glasnije mogao: — Ehej, Hasab Murat, eno Abu el Mot beži u jednom čamcu. Pritrči sa svojim ljudima i pucaj! Više ga nemoj štedeti. Pomenuti je čuo i razumeo te reči. Videlo se kako je sa svima svojim ljudima potrčao. Ali to Švarcu nije bilo dovoljno. Doviknuo je Sinu Vernosti: — Abd el sir, brzo sa tvojim ljudima u vaš čamac! Ovuda pored zandala za beguncima! Štefan Uskar, povedi pet dobrih strelaca i pođi i ti u čamac. Ako budete stigli Abu el Mota, dovedite ga živog ili mrtvog. A ako ne budete mogli da ga stignete, onda ga bar naterajte na desnu obalu reke i potrudite se da dohvatite njegov čamac! Brzo napred, brzo! Čamac Niam-niam crnaca je visio postrance na dahabijeh. Crnci poskakaše u njega sa Sinom Tajne na čelu. Slovak se brzo pridružio sa određenim brojem vojnika, koje je za čas sakupio. Za to vreme je obrtni top bio opet napunjen. Švarc je okrenuo pravo na čamac koji beži, sigurnim okom mu procenio brzinu i

316 nanišanio nešto malo ispred njega pa okinuo. Pucanj odjeknu. Ne skidajući očiju sa čamca, očekivao je da vidi dejstvo. Nišanio je izvrsno, ali nije u detalje poznavao municiju i sam top, a osim toga i meta je bila i suviše mala. Đule je palo u vodu pored samog čamca, na nepunih šest stopa razmaka, što se videlo po prskanju vode. U isto vreme se videlo da su se Homri preplašili i zapeli dva puta većom snagom. Švarc je opet brzo napunio, nanišanio i opalio. Đule je palo pozadi begunaca, odskočilo pored njih i na trećem odskoku potonulo u vodu. Nemac je pokušao i treći put, ali više nije mogao da dobaci do čamca. U međuvremenu su Niam-niam proterali svoj čamac pored kljuna zandala. Ljudi su tako brzo u njega poskakali i otisnuli se, da je već kod drugog Nemčevog pucnja čamac bio na ulazu u uzani kanal i trka poče. Niam-Niam su bili bolji veslači nego Arabljani. Kako je čamac leteo pod pritiskom njihovih vesala moglo se proceniti da će stići Abu el Mota ako se on blagovremeno ne uputi ka obali. Stari otimač robova se nije uplašio kad je prvi hitac pao pored čamca. — Veslajte! Veslajte! — vikao je — onaj pas puca na nas iz topa. Nišani kao đavo! Zapnite, zapnite, inače smo izgubljeni! Ako nas pogodi, provaliće nam čamac pa će nas pojesti krokodili. Kad je sledeći hitac proleteo pored njih i dvaput ga prskao vodom, on je ponovo vikao to isto. Ali kad treći ne mogade da dospe do njih, likovao je vičući; — Hamdulilah! Spaseni smo. Više ne može da dobaci do nas. Uskoro su i izašli iz trske i pred njima je bila čista, otvorena reka. — Na desnu stranu, — zapovedio je Homrima — i okrenuo krmu. — Levim veslima dublje hvatajte! Tamo ćemo se iskrcati i gledati da što pre uhvatimo vezu sa Abd el Motom. Sa njegovih pet stotina ljudi ćemo biti nadmoćniji prema ovom stranom psetu. Ali tek što je on svojima naredio određeni pravac, kad se na obali pojavi Hasab Murat sa svojim ljudima. Taj je trebalo da ostane sakriven i da pusti Abu el Mota da se približi i iskrca, pa da ga uhvati živog, u čemu bi morao uspeti pored tolikog broja askera koje je vodio sobom, ali je bio suviše žustar, pa se pojavio i pucao na čamac.

317 — Alah — povika stari — stranac je ove psine napujdao na nas! Ne možemo na obalu. Ali ubrzo ćemo naići na tako gustu šumu da nas neće moći goniti. Zapnite da im izmaknemo! Onda ćemo izaći na obalu, a oni neka gledaju za nama. Držao se ponovo sredine rečnog toka, dokle nisu mogle da dobace puške askera, ali su zato zadnji veslači mogli da vide kanal kroz koji su prošli, te ugledaše čamac koji ih je gonio. — Čamac, veliki čamac sa mnogo ljudi — vikao je jedan od Homra. — Gone nas i vodom, ne samo obalom. Abu el Mot se okrenuo i za izvesno vreme posmatrao čamac Niam-niam crnaca, a onda je rekao: — Đavo ih odneo, veslaju brže od nas i svakako će nas stići, ako ostanemo u ovom pravcu. — Onda ćemo se boriti! — Budalo, šta nam to vredi? Ima ih četiri puta više od nas. Ne, borbe neće biti. Sad treba samo glavu spasavati. Moramo na levo. Zapnite da iziđemo na desnu obalu reke. Ako uspemo da pristanemo pre njih, onda smo ih se otresli. — Ali smo onda i čamac izgubili! — Svakako da nam ga oni neće ostaviti. — A kako ćemo onda posle na drugu obalu? Moramo natrag na levu obalu reke ako hoćemo da se nađemo sa Abd el Motom. — Načinićemo splav. Samo veslajte makar vam i krv potekla iz šaka. Ako nas stignu, onda smo izgubljeni, a ako im umaknemo, onda teško ovim psima! Platiće mi oni ovaj današnji dan sa hiljadom muka i bolova! Sad se moglo videti kako čamac Niam-niam crnaca izlazi iz kanala. Strah je Homrima utrostručio snagu. Čamac im je samo leteo preko vode koja na njihovu sreću nije tu bila suviše široka. Brzo su se približavali desnoj obali reke, dostigli je, dočepali svoje stvari i poskakali na suvo ne zadržavajući se oko vezivanja čamca. Njega je posle voda odnela. Slovak je stojao usred čamca sa svojim „ubicom slonova“ u ruci i revnosno podstrekavao veslače. Sada je sav razočaran rekao: — Pobegoše nam! Eno vidite kako izlaze na obalu. Ali jedan metak ću da im opalim.

318 — Ostavi — primetio je Sin Tajne — ti ne možeš mirno da nišaniš. — Dobro ja nišanim. Ubiću mangupa! Podiže tešku pušku i nanišani na Abu el Mota, koji je baš hteo da zamakne za jedan žbun. Veslači, koji su bili okrenuti leđima prema obali, okrenuše se da vide. Zbog toga je čamac izgubio ravnomernost kretanja i zaljuljao se. Slovak je okinuo, ali ga je puška tako lupila, kao da je dobio dobar šamar. Zaljuljao se i prevrnuo U vodu. Jedan od vojnika u čamcu je srećom uspeo da dohvati „ubicu slonova“ inače bi se puška udavila u reci. Drugi jedan isto tako srećno dohvati skut crvenog fraka i čvrsto ga držaše. Zatim su maloga uhvatili za ruke i izvukli ga u čamac. Bio je skroz i skroz mokar. — Jesam li ti rekao da ga nećeš pogoditi? — primetio je Sin Tajne dobroćudno. — Pogodio bih ga ja da vi niste ljuljali čamac — odgovori Mađar istresajući vodu iz nosa i usta. — Mogao sam lako da se udavim ili da me pojedu krokodili! Šta ćemo sad? Hoćemo li da ga gonimo na obali? — Ne, jer ga ipak ne bi mogli uhvatiti. Uhvatićemo njegov čamac i vratićemo se natrag. — Onda nam je za uvek pobegao. — To ne verujem. Taj čovek je pun besa i osvete. Požuriće svojim ljudima koji su u Ombuli i povešće ih da nam se osveti. Evo ga čamac, uhvatite ga. Nuehri su bili besni ia svog vođu koji ih je napustio u najtežem trenutku. Otkako je pobegao nisu opalili nijedan jedini metak, a njihov poglavica je smatrao da je bolje da se predaju, nego da pobednike još više ogorče produžujući borbu. Da sleduju primeru Abu el Mota i da na isti način potraže spasa u bekstvu, to im je bilo nemoguće. Nije više bilo čamaca koji su tako zgodno obešeni, a osim toga se sa sigurnošću moglo očekivati da će neprijatelji budnim okom motriti na kanal. Ova pretpostavka se i ostvarila. Švarc je poslao jedan čamac sa potrebnom posadom ispred prednjeg kraja zandala sa zadatkom da

319 u kanalu čuva stražu. Više se nije moglo misliti na bekstvo u tom pravcu. Bitka je bila sasvim prestala. Pucnjava je zanemela, a i jedni i drugi su izgleda hteli da sačekaju povratak čamca koji je bio poslat u poteru, pre nego što bi ma šta dalje preduzeli. Nukeri su probali da li se smeju pokazati a da im ne zapreti opasnost. Ovde, onde se preko ivice na brodu pojavila ruka, pa onda glava. Pošto na to nije odgovorio nikakav pucanj, pridružiše se i ostali, dok se najzad nisu sasvim izvukli iz svojih skloništa. Švarc je bio naredio komandiru da privremeno obustavi paljbu i da je nastavi tek ako bi Nuehrima palo na pamet da obnove neprijateljstva. Sam je još bio gore kod obrtnog topa. Pfotenhauer mu je prišao i razgovarao sa njim o toku borbe koja je mnogo bila skraćena zbog dejstva Maksim-topa. — Mislite li da će crnci opet početi? — pitao je. — Ne, to ne verujem, — odgovori Švarc. — Morali su uvideti da smo nadmoćniji kako u broju tako i u oružju. A osim toga su i bez vođe, pošto ih je Abu el Mot napustio. — Pa imaju poglavicu! — Ah, taj čovek se valjda neće usuditi da se meri sa nama. Loše bi se on proveo. Naši askeri umeju da rukuju puškama. Ovom prilikom moram da vam kažem da su me potpuno zadovoljili. Pucali su junački a iz vatre uopšte nisu izlazili. — Da, i ja sam hrabro pucao, a znate li na koga i kuda? — Ne znam. — Onda ću vam reći. Nišanio sam uvek u kosu, malo više od glave. Mislio sam da čoveka ne bi trebalo ubiti, ako se ista stvar može postići i sa skidanjem frizure. I to kako! — smejao se Sivi. — Trebalo je samo videti! Ali vi ste sa tim topom imali toliko posla da ovo i niste mogli posmatrati. Zbilja, zar još niste videli visoke i velike perčine ovih Nuehra? Znate li kako ih prave? — Ne. Nisam imao vremena da podrobnije prostudiram krajeve Nuehra. Brzo sam ih proputovao. — Dakle oni puštaju dugačku kosu da izraste, začešljaju je u vis i namažu nekom kašom načinjenom od pepela i kravlje mokraće, koja treba da služi kao zaštita od izvesnih životinjica, koje imaju

320 običaj da se u velikom broju nastane na crnačkim glavama. Na taj način se od te frizure stvara visoka kompaktna i tvrda masa, koja tako čvrsto stoji na glavi da se dobiva utisak kao da je njen sastavni deo. Kad kroz to prođe zrno, onda Nuehr dobije takav udar da odmah padne. Čak može da poveruje da mu je zrno prošlo kroz glavu. Bar od onih koje sam ja oborio nije nijedan opet ustao. Možda im je do frizure isto toliko stalo koliko i do same glave, zbog toga se valjda nisu više ni pojavljivali da ne bi taj svoj lepi ukras ponovo izlagali vređanju. — To je zaista šaljivo. Uostalom, ja se s vama potpuno slažem u tome da čoveka ne treba ubiti, ako baš nije najveća nužda. Bilo mi je žao da upotrebim top, ali se Abu el Motu moralo pokazati da se sa nama nije šaliti. Da nisam to učinio, borba bi trajala mnogo duže, te bi i na našoj strani moralo biti mnogih žrtava. Bolje da poginu tri lovca robova nego jedan naš vojnik. Da sam mogao slutiti da će Abu el Mot naći priliku da pobegne, svakako da bih celu borbu odmah završio na taj način što bih u samom početku pobio njegovih pet Homra zajedno s njim. To bi Nuehre tako poplašilo da bi možda odmah odlučili da nam se predaju. — Jeste li videli onaj izraz lica kad je taj dugački grešnik ugledao vas? — Da. — Izgledao je kao da ga je kaplja udarila. Tako nešto nije bio mogao da pretpostavi.-- — Ah šta je ono? Gledajte, evo ih dolaze! U vis gledajte! Znate li koje su to? Dve velike ptice su preletale reku. Uprkos nezgodnom i opasnom položaju u kome su se nalazili ljudi u čamcu i Sivi zajedno sa njima, ipak je on svu svoju pažnju obratio gore na njegovu najomiljeniju vrstu životinja. Skočio je i oštrim pogledom ih pratio u letu, a nos mu se uzdigao kao da se i on isto toliko interesuje. — Da, to znam — odgovori Švarc smejući se. Balaepcies rex. — Tako je. Zaista znate! A kako se ovde zove ta ptica? — Abu merkub — otac cipele. — Zašto? — Zato što mu gornji deo kljuna liči na cipelu.

321 — Tačno! Eto vam opet prilike da vidite da ljudi ovde daju imena životinjama prema izvesnim njihovim osobinama. Abu merkub inače ne leti tako visoko. Mora da ih je nešto poplašilo. Doleteli su otud kuda su čamci otišli, otuda gde... Gledajte, evo dolazi naš čamac! Vidite li ga eno tamo u kanalu? — Da, i vuku još jedan za sobom. Sad ćemo doznati kako je uspela trka. I ostali su primetili oba čamca. Ljudi su jedan drugom glasno skretali pažnju na njih. I Nuehri su gledali u tom pravcu, u koliko nisu bili zauzeti svojim mrtvima i ranjenima. Kad su prišli bliže, videlo se da je Abu el Mot pobegao, što je za pobednike bilo veliko razočarenje. Niam-niam crnci i askeri su se svi na broju vratili, a čamac kojim je lovac robova bio pobegao, bio je prazan. Znači da nije bilo borbe Niam-niam priteraše čamac uz dahabijeh i otac jedanaest dlaka izađe prvi na palubu i priđe Švarcu da mu podnese izveštaj. — Šta je s tobom? — upitao je ovaj. — Pa ti si sav mokar! Mali je skinuo turban i čistio mu šakom pera koja su sasvim jadno izgledala pa reče: — Bio jesam pao u vodu dubokih. — Kako to? — Bio jesam pucao na Abu el Mot, mizerni i mora da se jeste čamac nepažljivih ljuljao pa zato jesam bućnuo u vodu glavačkih. — Znači da je Abu el Mot pobegao? — Da. Jeste veslao na obalu od nas ne stisnutih i otrčao kroz žbunje trnovitih. — A Homri sa njim? — Jeste odbegli i Homri petorica! — Znači da ih niste mogli stići dok su još bili u čamcu? — Nismo. Jer oni jeste bili mnogo daleko, prekomernih. Mi nije mogli stići i pored naprežućih svih žila i skoro preko snage. Ali jesmo uhvatili čamac njegovih i doveli jesmo njega ovde u trijumfu pobedničkih. — Na koju obalu je pobegao? Da nije na levu?

322 — Ne, već na desnu. Od nas ovde gledajućih, jer jesmo bili imali položaj uzvodnih u reku. — Znači da ga nema više! — reče Pfotenhauer. — Nećemo ga više nikad ni videti! — Ja ne mislim tako — odgovori Švarc. — Priredili smo mu takvu bruku, kakvu on u svom životu još nije doživeo. S njegove strane bi svakako bilo pametno da se više ne pojavljuje ne samo pred nama već ni u ovom celom kraju. Ali kako bi se to slagalo sa njegovim karakterom? Sad njega muči osveta ne samo prema meni nego i prema Hasab Muratu i od toga neće odustati ni po koju cenu. Ja čak verujem da će on s tim i požuriti. — Znači, vi mislite da će da ode u Ombulu i da otud dovede Abd el Mota sa njegovim ljudima? Da, to je svakako verovatno. To će biti pet stotina dobro naoružanih ljudi sa kojima će se već usuditi da nas napadne. Ali do maijeh Husan el Bar nije toliko daleko koliko do Ombule. Možda će prvo tamo. — To ne verujem. Zar sa petoricom Homra protiv pedesetorice pobunjenika? To je suviše veliki rizik. — Ali moraće, jer samo tamo može da nađe municiju koja mu je potrebna! Možda misli da će mu ti ljudi opet prići ako im bude oprostio. — To je moguće, ali će ipak da ode u Ombulu pa tek otud sa dovoljno snage da potraži narednika. — Da, ako stvar tako tumačite, onda će biti tačno. A šta mislite o nama, kuda ćemo mi? U Ombulu ili na maijeh? — Na maijeh! Imam ja razloga za to. Pre svega, Abu el Mot će verovati da ćemo ga progoniti do Ombule, pa prema toj pretpostavci i podesiti svoje ponašanje. A ako ja to ne budem učinio, biće on u preimućstvu. Osim toga bilo bi mu lakše da se brani od našeg napada tamo gde ga on bude udesio, nego ako ga pri povratku napadnemo tamo, gde sami budemo hteli. I najzad, kad prethodno budemo svladali narednika, biće nam zaleđe slobodno, što ne bi bio slučaj ako bi se uputili pravo u Ombulu i tako ušli između dva logora.

323 — Ali ipak morate računati s tim da će on potražiti i narednika. Mudrost nalaže da na ma koji način upozori narednika na opasnost koja mu preti od nas, kako bi spasao stada i sve ostalo. — To sam ja već uzeo u obzir. Moram da se potrudim da ga preduhitrim. Zato ću privremeno sam isploviti u napred sa dahabijeh. Sto pedeset vojnika koji su na njemu biće više nego dovoljno za savlađivanje narednika. A sad treba ovde svršiti sa Nuehrima. Stupiću u pregovore sa poglavicom. Poglavica je sedeo na palubi zandala, što se lepo moglo videti. Njegovi ljudi su oko njega ležali ili stojali i razgovarali uz živu gestikulaciju. Švarc priđe ivici dahabijeha i dozva ga: — Imam s tobom da govorim. Hodi ovamo na moj brod! Poglavica je ustao i prišao ogradi zandala. — Možeš i ti da pređeš ovamo! — Čini mi se da je red da niži priđe višem, a pobeđeni pobedniku. — Još ja nisam pobeđen! — Zato što smo vas štedeli. Ali ako se ti vazdan premišljaš da udovoljiš mome zahtevu, onda vas nećemo više štedeti. — Kako možeš da tražiš da dođem, pa da ti padnem u šake? — To i ne tražim. Hoću samo da razgovaramo. Ne bih hteo da vas dalje ubijam. Ako dođeš, neću ti ništa učiniti, niti ću te zadržavati. — Govoriš li istinu? Moći ću da se vratim svojim ljudima čak ako se i ne budem saglasio s tobom u razgovoru? — Dabome. Ja ti to obećavam. — Zakuni mi se u proroka. — Pa dobro. Muhamed mi je svedok da možeš otići kad god budeš hteo. — Onda dolazim. — Nije ni to loše — smejao se Pfotenhauer. — Ovaj istraživač prirode se zaklinje u starog Muhameda. Doživi čovek čudne stvari kad zabode nos u tuđe zemlje. Sad je poglavica dolazio čamcem. Švarc je poručio kafu i lule i uputio se sa Pfotenhauerom u kabinu, gde je primio crnca.

324 Ovaj je bio vrlo dobro građen, izuzev uskih i malih grudi, kakve su kod ovih naroda koji žive u rečnim dolinama i močvarnim krajevima gde se lako dobija groznica. Popreko na čelu je imao tri paralelna ožiljka. Roditelji izvlače svojim muškarcima, još dok su deca, te zareze čiji ožiljci docnije važe kao ukras lepote. Osim toga u donjoj vilici nije imao zube. Kod Nuehra je običaj da se oni deci izbiju, a zašto, to je teško reći. Zbog toga im izgovor dobiva nešto osobito, što se vrlo teško može podražavati. Na Nemčev poziv seo je i popio kafu, pa sa uživanjem dozvolio da mu crni sluga potpali lulu. Kad je povukao dva, tri dima, čulo se neko ozareno sladunjavo mumlanje kao izraz velikog uživanja. Do tada je mogao da puši samo neku lošu prašinastu mešavinu duvana sa običnim lišćem! Prijatan miris i uživanje u ovoj luli sasvim ga je oduševilo. Švarc je počeo: — Ti reče da vas još nismo pobedili. Misliš li valjda da još ima mogućnosti da nam pobegneš? — Ne — priznade crnac sa detinjom iskrenošću. — Pa šta misliš da radiš? — Da se borim do poslednjeg čoveka. — Šta bi imao od toga? — Pobili bi mnoge od vas. Zar nismo na to primorani? — Ne. Poglavica načini veoma začuđen izraz lica. Za malo mu se lula nije ugasila. On to primeti te brzo povuče nekoliko dimova i upita: — Zar je istina da nećeš dalje da se boriš sa nama? — Ne, jer to nema nikakvog cilja. Šta ti misliš, šta treba sad da bude? Pobednik ili pobije pobeđene ili ih odvede kao robove, a ja neću ništa da znam ni o jednom ni o drugom. Neću ni da vas pobijem niti su mi potrebni robovi. Ja sam hrišćanin. — Hrišćanin? — zamislio se crnac ne bi li u svojoj glavi pronašao šta se pod tim pojmom podrazumeva. Najzad mu sinu nekakvo sećanje te produži; — Jesu li to ljudi koji smeju da jedu svinjsko meso?

325 — Da. Ali to nije glavno obeležje koje čini razliku između nas i prorokovih vernika. Naša vera nam zapoveda da volimo umesto da mrzimo, pa čak i svojim neprijateljima da činimo dobra. Nuehr je uvideo da je ta zapovest za njega vrlo korisna pa upita: — I vi se toj veri zaista povinujete? — Da. — Pa ti vrlo dobro znaš da smo ti mi neprijatelji? — Svakako. — Onda nam moraš činiti dobra. — Imam nameru da tako i uradim — odgovori Švarc smejući se u sebi lukavoj logici ovoga čoveka. — A u čemu treba da bude ta tvoja dobrota? — To će samo od tebe da zavisi. Kaži mi otvoreno, zašto vas je vrbovao Abu el Mot? — Da hvatamo robove među Niam-niam crncima. — Šta vam je za to ponudio? — Jelo, piće i odela kao što su se nosili u našem narodu, svakom po jednu pušku i onda po jedan Abu noktah za svakog uhvaćenog roba. — To je vrlo malo. Dakle iznajmio vas je samo za hvatanje robova. Zašto ste se onda borili i protiv nas? — Zato što je Abu el Mot tako hteo, jer smo mi njegovi najamnici, njegovi saveznici pa smo ga morali braniti. — Sad ste iskusili koliko je opasno biti saveznik sa lovcem robova! Vaše prijateljstvo s njim vas je stojalo mnogo mrtvih i ranjenih. — Da, ima ih mnogo — odgovori poglavica utučeno, — tvoja medfa (top) je bila vrlo gladna. Proždrala je toliko naših, koliko njena mala usta ne mogu ni da progutaju. — Jesi li ih izbrojao? — Jesam. Ima preko trideset mrtvih i dva puta toliko ranjenih. Mnogi su čak i u kompirah (frizura) pogođeni! Šta će sad da bude? — Kaži prvo čije su lađe? — Jednog čoveka iz Dijakina.

326 — Trguje li on robovima? — Ne. Lađe su njegova jedina imovina te će sasvim osiromašiti ako ih budeš spalio. — Ko ti to kaže da ću ih spaliti? — Svaki pobednik bi to učinio ili bi ih zadržao za sebe. — Da li ih je on zato dao u najam, da bi se sa njima preduzeo gasuah? — Ne. Imale su samo da nas dovezu do seribe i onda da se vrate. Ali pošto je Abu el Motov noker izgoreo, iznajmio ih je za dalje. — Onda neka taj čovek opet dobije svoje lađe. Reci mu da mu ih poklanjam! — Zar to misliš učiniti! Gospodine, tvojoj dobroti nema ravne, ali kako mogu ja to da mu kažem? — Čim dođeš u Dijakin. — Zar ću ja tamo da dođem? — Da, i ti i tvoji ljudi. Poklanjam vam slobodu. Na to crnac ispusti lulu, skoči i povika: — Slobodu? Svima? I meni? — Svima, podrazumevajući tu i tebe, ali pod jednim uslovom. — Samo kaži — radosno je crnac tražio — mi ćemo učiniti sve što tražiš, samo ako je moguće. — Svi ćete predati oružje! — Daćemo ti ga. I tako ga imamo dosta drugog kod kuće. — Osim toga ne smete ni pokušati da tražite Abu el Mota, već ćete sa svojim lađama otploviti natrag što brže možete. Ja ću samo sa dahabijeh da otplovim, a oba nokera će ostati ovde da motre da li će se ovaj uslov tačno da ispuni. Zatim će vas oni pratiti. Čim budete pokušali da se okrenete, napašće vas i uništiti. To dobro upamti! — Gospodine, nama će biti milo što smemo da se vratimo kući pa nam za to i ne pada na pamet da se ovde zadržavamo. Taj Abu el Mot nas je sramno i podmuklo napustio, zato će on svršiti svoje samo ako ga budem video još koji put. — Dobro, onda smo gotovi i...

327 — Ne, još nismo gotovi — upade Sivi, naravno na arapskom jeziku. — I ja imam da kažem svoju reč i postavljam još jedan uslov. — Nos mu se tako mrdao gore, dole, levo, desno, da je svaki, ko ga je poznavao, morao tvrdo verovati da će njegov uslov biti po malo tragičan. — Govori — zahtevao je poglavica. — Nadam se da će biti moguće da se i on ispuni. — E pa dobro. Zahtevam da posečete svoje kompajir (množina od kompirah — frizura) i da mi ih predate. Ovaj uslov je imao veliko dejstvo. Crnac se užasno uplašio. Ustuknuo je jedan korak nazad, digao ruke u vis, zakolutao očima i glasno nešto uzviknuo pa odgovorio: — Gospodine, to ne smeš od nas da zahtevaš. — A, kako da ne! Imamo dosta oštrih sekatin (noževa), a osim toga tu su i jedna makasa (makaze) sa kojima ih lako i brzo možemo postrići. — Zašto hoćeš da nam naneseš takve bolove? — Bolove? Ako budete mirni neće vas boleti. — Varaš se. Drugima se lako može da skine kompirah, jer nose opuštenu kosu, ali naše kompajir su kao kamen tvrde i udešene. Čovek ne zna gde prestaje glava a gde počinje kompirah. — Ako to vi ne znate, znam ja, jer sam ja tabib (lekar) i vrlo dobro poznajem sklop glave. Ako otfikarim uz kompirah i koji delić glave, odmah ću mu ga zalečiti. — Ne, ne, gospodine! Ja ti rado verujem da si ti veliki i čuveni tabib, jer ti je nos užasno veliki a mi abdi (crnci) znamo da je čovek utoliko pametniji i učeniji ukoliko mu je nos duži. No ako nam zaista možeš skinuti kompajir bez bolova, ipak nas valjda nećeš osramotiti time što ćeš nas lišiti ukrasa i primorati nas da izađemo pred svoje žene bez najvećeg obeležja muškosti. — Ne mogu drukčije — tvrdio je Sivi. — Kazna vam je neizbežna. — Ako hoćeš da nas kazniš — produži preplašeni Nuehr — onda ću ti nešto drugo predložiti. Nuehr će radije umreti nego što će se odreći uživanja u svome ukrasu. Neka kocka međ mojim ljudima odluči. Neka jednoj polovini bude dozvoljeno da se vrati kući sa

328 kompajir, a drugu polovinu možeš da pobiješ i da im poskidaš ukras. Uz to možeš da dobijaš i kompajir onih koji su poginuli. Po ovome predlogu se moglo videti da je bio na velikim mukama. Ukoliko je ozbiljnije shvatao stvar utoliko su oba Nemca imali više muke da se uzdrže od smeha. Pfotenhauer onda upita: — Dakle, međ tvojim ljudima neka odredi kocka, ali i ti spadaš među njih, zar ne? — Ja? Ne, jer sam ja njihov vođa i kao takav stojim iznad njih. Pomisli da bih i ja umro ako bi i mene kocka odredila! — A, tako! Ti, znači, ne želiš da umreš? E to ne mogu nikome da zamerim pa ni tebi. Ali se moj osećaj pravde protivi tome, da jedan u svakom slučaju treba da ostane živ, dok ostali moraju da prepuste slučaju, da li će ostati u životu ili ne. Zato neću da budem blag samo prema tebi već ću i ostale da ozarim svojom milošću. Evo odričem se vaših kompajir, ali mi umesto njih moraš da predaš tvoju kapu sa školjkama (boneta el badžak). — Moju bornata el lulu (kapa sa perlama) — povika crnac mašivši se obema rukama za već opisanu kapu, a lice mu se od užasa izobliči. — Gospodine, to valjda nećeš hteti! To ne možeš da zahtevaš! Ova bornata je znak moga poglavičkog dostojanstva. — To ja dobro znam, ali me se ništa ne tiče. Pomisli samo da time možeš da spaseš život preko stotine Nuehra, koje bi inače odredila kocka. — Neka umru. Nemam ništa protiv toga. Ni jedan šah ni malik (car i kralj) ne daje svoju tadža (krunu) a da se za nju nije borio. A šta će ti moja i koristiti kad ne želiš da postaneš kralj Nuehra. — To mi svakako nije namera, ali ti si pobeđen te nam moraš predati nekakav znak pokornosti. Nešto drugo je, ako bi se ti mogao odlučiti da stekneš moju milost na taj način što ćeš ostati sa nama i postati nam prijatelj i saveznik. U tom slučaju ne bi morao da nam predaš ni tvoju tadža ni vaše kompajir, već bi od nas još i dobili mnogo štošta, što ti je korisno i što će te obradovati. Kad je crnac čuo te reči, odahnu duboko i odgovori: — Gospodine, opet si mi skinuo kamen sa srca. Pretrpeo sam veliki strah. Reci mi u kom pogledu treba da budem vaš saveznik?

329 — Treba da kreneš s nama protiv Abu el Mota koji vas je tako podlo prepustio vašoj sudbini. — Gospodine, to ću rado učiniti, vrlo rado, — odgovorio je brzo i energično. — Nas je žrtvovao da bi sam mogao da se spase. Zato je zaslužio da mu se osvetimo. Tim svojim postupkom je pogazio naš savez i zato zaključujem drugi sa vama, da bih njega pozvao na odgovornost. — Dobro! Vi ste videli da smo jači od njega pa zato, ako ste pametni, radije ćete biti na našoj nego na njegovoj strani. Zato vam poklanjamo život, oružje, kompajir, jednom rečju sve što vam pripada. A tebi i tvoju bornata el lulu. Osim toga, dobićete i jedan deo plena. Nama će pasti u šake Abu el Motova stada, i zalihe pa i vojnici, čije oružje ćemo uzeti i podeliti među vas. Tako ćete vi biti bolje naoružani nego sva plemena na rekama i između njih, pa ćete ih lako moći pokoriti. — Gospodine, to je daleko, daleko više nego što bismo mi primili od Abu el Mota, — odgovorio je Nuehr sav radostan. — Ti nam daješ život i milost u mesto osvete i smrti. Imaćete prijatelje u nama na koje ćete se i u najvećoj opasnosti moći da oslonite. — Dobro, verovaćemo i to. Imaćeš osim toga još jednu veliku dobit, koju kod Abu el Mota ne bi imali. Nisam samo ja tabib, već je ovaj efendi, inače moj prijatelj, još veći i čuveniji tabib nego ja. Mi ćemo se starati o vašim ranjenicima od kojih najveći deo svakako kod Abu el Mota ne bi mogao da bude spasen. Moraš li ti da izdejstvuješ saglasnost svojih ljudi da bi sa nama sklopio savez? — Pa šta misliš ti, ko sam ja? — odgovori poglavica gordo. — Ja sam kralj svoga plemena i moji ratnici imaju da me slušaju. Ali nemoj da misliš da oni to neće učiniti sa voljom. Oni očekuju smrt, a ja im umesto propasti donosim sreću. Ove vesti će sa oduševljenjem primiti. — Dobro, onda ste od sad naši prijatelji i saveznici. Daj nam ruku pa se onda vrati na tvoj zandal. Mi ćemo čuti šta će tvoji ljudi da kažu na to, pa ćemo onda i mi da pređemo da vam previjemo ranjenike. Crnac pruži ruku obojici, pa onda ode da se preveze na zandal.

330 — Dakle, slažete li se? Jesam li dobro izveo? — pitao je Sivi Švarca. — Dobro je — odgovori ovaj. — Mi smo istina dovoljno jaki i bez Nuehra da bi Abu el Mota savladali, ali je uvek dobro od neprijatelja stvoriti prijatelja, a možda ćemo i zapasti u kakav položaj da će nam ovo povećanje ljudstva biti korisno. Ali zašto ste jadnika toliko preplašili sa frizurom? — Jer sam hteo da dobijem njegovu šiljastu kapu. Uživao bih da je ponesem kući kao etnografsku retkost. Međutim, pošto mu je do nje toliko stalo, onda neka mu i ostane. A sad hodite da vidimo kako će ga dočekati njegovi ljudi i koliko će se iznenaditi. Izgleda da se raduju, čujete li kako se deru i viču? Oba Nemca nisu izašli iz kabine zajedno sa crncem već su u njoj bili ostali. Iako su vrata bila zatvorena, čuli su takvu dreku ljudskih glasova, kao da ih neko nabija na kolac. — Ja sefa, ja beht, ja fahra, o divote, o sreće, o radosti. — Nuehri su samo ove tri reči vikali, ali su sa njima uspeli da naprave takvu galamu, da je čovek morao da zapuši uši. Kad su Nemci izišli iz kabine na palubu, videli su kako crnci na oba broda skaču i igraju od radosti kao da su poludeli. — Eto vidite, napravio sam čitavu nesreću — smejao se Sivi. — Sad bi bolje bilo da je čovek lekar za duševne bolesti, pa da ove ljude umiruje. Poglavica je prišao ivici zandala i doviknuo: , — Vidite li koliko se moji ratnici raduju. Ushićeni su i verno će vas služiti, pa će i svoj život za vas založiti. A sad pređite i vi ovamo pa ponegujte ranjenike koji vas očekuju u bolovima. Pre nego što se Švarc odazvao ovome pozivu, naredio je da dođu reuzuni (kapetani broda) sa oba nokera. Hasab Murat je dobio naređenje da ponovo ukrca svoje ljude pa da i on dođe na dahabijeh. Tada im je rečeno da se Nuehri od sada imaju smatrati kao saveznici i kao sa takvima se ima sa njima postupati. Tu vest su i oni primili sa zadovoljstvom. Pošto se sad nije smelo gubiti vreme, već se moralo odmah krenuti da bi prestigli Abu el Mota, to su odmah svi čamci otišli da prošire kanal u trski. Za to vreme su oba Nemca mogli da pruže

331 pomoć ranjenicima. Kad su pošli u kabinu da uzmu hirurške instrumente, prošli su pored Sina Tajne, te Švarc iskoristi priliku da ga upita: — Odavde moramo na maijeh Husan el bar. Znaš li ti gde je to? — Znam, efendi. Kad smo se vraćali iz Abu el Motove seribe, češće smo bili tamo, ja i Ben Vafa. To je mesto čuveno po tome što tamo ima mnogo nilskih konja. — Šta misliš, kad ćemo da stignemo ako nam potraje dobar vetar? — Ako budemo plovili i noću, što možemo i da radimo, jer u ovo godišnje doba nema ni kiša ni oluja, a odavde na dalje je reka opet potpuno čista, onda ćemo stići sutra uveče. — A da li bi i pešak obalom mogao za to vreme da stigne tamo? — Mogao bi, ako bi se požurio. On bi mogao da ide pravom linijom, dok mi moramo da obilazimo kako reka krivuda. — To mi baš nije milo da čujem. Postoji mogućnost da Abu el Mot ide na maijeh. — Onda moramo, kao i prošle noći, da upregnemo čamce. To nas neće mnogo zamoriti, jer nas ima dosta na broju da bi mogli češće da smenjujemo jedni druge. Nuehri će nam u tome biti vrlo korisni, pošto su mnogo bolji veslači od askera. — Hodi ovamo s nama u kabinu da nam poneseš lekarije! Ti si spretan pa nam možeš pomoći pri zavijanju ranjenika. Ove reči je čuo Slovak. Odmah je prišao i upitao: — Efendi, i ja imam spretnost naročitih. Ja jesam bio zavio već rane mnogih. Ja jesam vama već bio pričao o rodi noge slomljenih i od mene zavijenih. I ja želim pomoći kod Nuehra upucanih i ranjenih. — Dobro! Onda pođi i ti, moj dobri Štefan. I otac jedanaest dlaka se isprsi i odmeri ptičara jednim trijumfujućim pogledom.

332 XIV NA MAIJEH NILSKOG KONjA Sutradan, između molitava asra i mogreb, dakle nešto odmah posle četiri sata po podne, stigoše svih pet lađa na jedno mesto gde se reka toliko širila da se pretvorila u pravo jezero, čije su obale za čitav sat veslanja bile daleko jedna od druge. — To je ono mesto — reče Sin Tajne Švarcu i Pfotenhaueru sa kojima je stojao na prednjem delu palube dahabijeha. — Naredi da se plovi pored obale kako bi mogli pristati! Ne smemo dalje, jer nas mogu lako ugledati. — Zar je narednik sa svojim ljudima pored vode? — Ne, ali ako savijemo na desno i otplovimo na zadnji deo jezera, onda ćemo naići na jedno mesto otkuda vodi mali prolaz u zaliv u kome voda ne teče već stoji. Na pojedinim mestima su tamo vrlo velike dubine, zbog čega se voda ne suši ni u najtoplija leta. U plićim delovima raste trska i šiprag. Osim toga ima ponegde i plivajućih ostrva od trave koja su inače nepokretna, osim ako vetar goni ili nilski konj čeprka po njihovom korenju, pa ih tako pogura. To je maijeh Husan el bar. — Pa onda ne moramo da ostanemo ovde na reci, već možemo da skrenemo u jezero da bi se tamo usidrili. — Narednik se ulogorio na obali maijeha. Možda će koji od njegovih ljudi doći na jezero. U tom slučaju će nas primetiti, a ti to svakako želiš da izbegneš, zar ne? — Naravno. Onda ću narediti da se spusti sidro, pa neka nam onbaša ispriča sve podatke.

333 Onbaša znači kaplar, podoficir. Među Nuehrima je bio i onaj čovek koji je pobegao od narednika da bi Abu el Motu odao gde se ovaj nalazi. Kad je video da je bitka na vodi izgubljena, sa velikom brigom je očekivao šta će sad sa njim da bude, ali se vrlo prijatno iznenadio kad je bio pomilovan zajedno sa Nuehrima. Dahabijeh je prišao obali što je mogao bliže i tamo spustio sidro. Oba nokera učiniše to isto. Lađe iz Diakina nisu mogle tako brzo da jedre, te su bile zastale. Posle izvesnog vremena su i one naišle pa su se postavile u red, pozadi ostalih. Sad je Švarc naredio da mu dovedu onbašu, pa ga upita: — Poznaješ li ovo mesto gde se mi sad nalazimo? — Ne, efendi. — A jezero na čijem smo sad ulazu? — Ne, ni to. — Mislio sam da si ti već bio na obali toga jezera. Na njemu se završava maijeh gde se narednik ulogorio. — Dok sam ja bio kod njega, nijedan od nas nije silazio do jezera. Maijeh nam je pružao sve što nam je bilo potrebno: trsku za vatru, vode i ribe kolikogod smo hteli. — Ako bi se sad nas dvojica odvezli čamcem na maijeh, da li bi poznao ono mesto gde se nalaze tvoji raniji drugovi? — Sasvim sigurno. Oni su se ulogorili u onaj ćošak koji prodire najdublje u kopno i koji se lako može da nađe čak i u mraku. — Raste li šuma do same vode na obali? — Da. — A je li ona čista, ili ima u njoj travuljine koja smeta prolazu? — Ima nešto žbunja, ali samo van šume, koja je inače uska i sastoji se samo od stabala između kojih se može proći. Hoćeš li da te odvedem? — O tome ću još da razmislim — odgovori Švarc uzdržavajući se. — Efendi, ti mi ne veruješ. — Svakako. To ti otvoreno priznajem. Ti si izdao svoje drugove. — Jer su i oni izdajnici. — Ali ti si im bio saučesnik i oni su imali poverenja u tebe.

334 — Ja sam se kolebao. Bio sam jedini onbaša koji je ostavljen sa narednikom. On je bio uhapšen i imao sam da ga čuvam. Međutim, on me je nagovorio da zajedno sa pedeset askera osnujemo novu seribu kod Niam-niam crnaca. — Još samo to vam je trebalo! Zar ste to zlo morali da širite još i dalje? I kako ste se mogli usuditi! Pedeset ljudi hoće da krene na jug i da uvuče u svoje mreže jedan veliki narod! Tu se vidi koliko malo mangupa je potrebno da bi unesrećili čitave narode. Ali pričaj dalje! — Dao sam se nagovoriti, jer mi je obećao da ćemo nas dvojica biti zajedno zapovednici. Ali već prvoga dana se on ponašao kao jedini gospodar, pa sam ja otišao. — Znači da si pobegao ne zato što si se pokajao, već iz osvete? — Nemoj pogrešno da me razumeš, efendi! Možeš mi slobodno verovati. Abu el Motu ne mogu i neću više da se vratim. Govorio sam jutros sa Hasab Muratom. On će me povesti sobom u seribu Madunga, gde ću biti primljen sa istim rangom, opet kao onbaša. Prema tome možeš da zaključiš da ću ti verno služiti. — Pokušaću da ti verujem. Kad budemo na obali, dozvoliću da nas ti vodiš. Dok je to govorio, ugledao je neku malu crnu tačku koja se približavala sa druge obale jezera. Mislio je da je to čamac te ode da uzme durbin. Prema tome, pod kakvim okolnostima se ovde nalazio morao je svaki čamac da mu privuče pažnju, pa čak i da mu bude sumnjiv. Durbin mu je pokazao da se nije prevario. Čamac je bio vrlo mali i u njemu je sedeo samo jedan čovek — neki crnac. Nemac je odmah seo u čamac sa dva najjača veslača, uzeo pušku (pištolj je uvek imao pri sebi) i pođe da uhvati onog crnca. Nepoznati čamac je baš bio stigao do sredine jezera, dakle naišao na pravi tok reke, pa je zato okrenuo malo uz vodu da bi održao pravac kretanja iako ga je voda nosila. Iz toga se jasno videla njegova namera: hteo je da dospe na ovu obalu i da možda odvesla do maijeh. Švarc ga je pustio da se još više približi, pa se tek onda otisnuo od lađe. Njegov čamac je bio u mirnoj vodi te im je bilo mnogo lakše veslati i održavati pravac nego što je to bilo crncu. Videlo se da još

335 nije primetio lađe koje su nizvodno od njega stojale uz obalu, ali je ubrzo ugledao čamac. Prestao je da vesla kao da je hteo nekoliko trenutaka da razmišlja šta treba da radi. Onda je nagao da beži prema južnom delu obale na ovoj polovini jezera. To je mogao biti znak nečiste savesti, ali i obična posledica nepoverenja, koja svakom usamljenom čoveku, a pogotovu crncu, mora da uliva nepoznata pojava. Ma da je svom snagom zapinjao, Nemčen čamac mu se sve više i više približavao. — To je neki od Abaka crnaca — reče jedan od Niam-niam veslača — poznajem ga po kosi. Švarc mu zapovednički doviknu da stane, ali uzalud. Da puca nije hteo, prvo, zato što bi time privukao pažnju kojeg od narednikovih ljudi koji možda sede negde na obali jezera, a drugo zato, što će ga inače sigurno stići, jer se razdaljina između oba čamca smanjivala svakog trenutka. Kad su mu prišli na oko trideset aršina, podiže Švarc pušku i zapreti: — Stani ili ću te ubiti! Tek sad uvuče crnac vesla. Bio je sav zaduvan, a grudi su mu se od naprezanja nadimale. Nekoliko trenutaka posle toga su ga stigli. Švarc privuče mali čamac uz svoj i upita ga: — Ko si ti? — Ja jeste Hahli — odgovori crnac lošim arapskim jezikom. — Iz kojeg plemena? — Akaba. — Gde živiš? — Tamo pored vode — pokazao je u pravcu istočne, desne obale reke i jezera. — Sam? — Akaba žive na pašnjacima. — A kuda si pošao? — Hahli ne sme reći. To njemu zabranjeno. — Ko ti je to zabranio? — I to ne smem kažem.

336

337 — A ja to ipak znam. Zabranio ti je jedan belac? — Otkuda to znati? — Došli su vam šest Arabljanina? Crnac ne odgovori ništa, ali mu se na licu videlo da se mnogo začudio, prema čemu se moglo zaključiti da je Švarc dobro pogodio. Bio je to visok, snažan i još mlad crnac, ali ga je na obrazu nagrdio jedan otok veličine ljudske pesnice koji je bio u zapaljenju. — Jedan od tih ljudi je bio vrlo visok i vrlo mršav? — pitao je Švarc dalje. — Otkud to znati? — Taj te je poslao ovamo preko u maijeh? — Zašto pitati kad već znati? — Ja samo znam da si ti glasnik toga čoveka, ali hoću da znam šta imaš tamo da kažeš askerima? — Ne smem kazati. — Zašto? — Inače Hahli mora umreti. — A tako! Onda pređi u naš čamac. — Zašto? Hahli slobodno pustiti. — To je rekao bojažljivim tonom. — Ništa ti mi nećemo. Dobićeš da jedeš. A daću ti i malo duhan (duvana) pa posle možeš da ideš. Kad je čuo lepu reč duhan, odmah mu se lice razvedrilo. — Kuda Hahli treba poći sa vama? — Na našu lađu. Izraz lica mu se odmah promenio u strah. — Lađa? — pitao je. — Imati tri lađa? Dahabijeh i još dva noker? Tim pitanjem je odao da mu je Abu el Mot govorio da se čuva od ta tri broda. Švarc odgovori: — Ne. Mi imamo ne tri već pet brodova. — To biti dobro, vrlo dobro! Ako imali samo tri lađa, onda bili vrlo rđavi ljudi.

338 — Mi smo dobri ljudi, to ću ti ja i dokazati. Ne samo što ću ti dati duhana već ću te i izlečiti. Zar te ne boli taj dudi (glista-crv) na obrazu? — Da. Kod nas vrlo mnogi imaju dudi. — Čime se lečite? — Sa toplom voda. — To nije dovoljno. Od toga se on samo još dublje uvlači. Ja ću ti pokazati kako ga treba izvaditi. — Onda Hahli rado ići s tobom. Duvan dobiti i glistu lečiti! Hoćemo brzo na lađu. Prešao je u Švarcov čamac za koji je onda privezao svoj, te Švarc odmah okrenu prema dahabijeh. Ovu glistu filaria Gvinejski ili Medina crv, zovu u Sudanu frendit. Debeo je kao žica od violine, a može i do dva metra da bude dugačak. Izgleda da u čovečije telo ulazi samo sa pijaćom vodom, te kroz njega luta i stvara velike i gnojave otoke na mestima gde izlazi na kožu. Sa jednim gutljajem nečiste vode može u unutrašnjost čovečijeg tela da dospe više tih ozloglašenih životinja, a onda nastupaju grozne muke. Ruke, noge, grudi i leđa, sve je to jedna jedina naduvena masa pokrivena čirevima koji stvaraju užasne bolove i često završavaju smrću. Što je Akaba crnac imao glistu u obrazu, to je srećom bio slučaj koji je vrlo redak. Izišao je na palubu sa velikim zadovoljstvom i Švarc ga odmah povede u kabinu da bi mu nožem otvorio čir. To se mora raditi vrlo oprezno da ne bi rasekao i filaria. Najbolji način da se ona izvadi, jeste da se polako i postepeno namotava na jedno drveno štapče. To traje i više dana. Švarc je uspeo da joj dohvati glavu sa prednjim delom tela. Odmah je namotao i učvrstio, tako da se nije mogla ponovo da vrati i uvuče, a crncu je tačno objasnio šta ima dalje da radi. — To vrlo dobro — hvalio je crnac — glista napolje i Hahli zdrav. Hahli takođe i drugima kazati kako glista izvaditi. Ali sada dati i duhan. Dobio je malo duvana, ali to ga je toliko obradovalo da je od radosti poskočio i oduševljeno uzviknuo:

339 — Oh, oh, ah! Sad Hahli pušiti i biti gord, jer drugi nemati duhan! Beli čovek biti dobar, ne tako rđav kao ljudi na dahabieh i dva nokera. — Tako! A kakvi su to ljudi? — To su lovci robova i lopovi. — To ti je rekao onaj dugački mršavi Arabljanin? — raspitivao se Švarc iako je znao da se to odnosi na njega i na njegove ljude. — Jeste, taj. — Pa kad je on to došao k vama? — Nije odavno. . — Je li još tamo? — Nije. — A kuda je otišao sa ostalom petoricom? — Sve uz reku dalje ka jugu. — A znaš li ko je on? — Siromah čovek. Lopovi njemu sve uzeli pa hoće i na maijeh, gde su vojnici i njima sve ukrasti. Zato Hahli ide preko i njima sve kaže. — A treba li da im kažeš da te šalje onaj dugonja? — Ne, to prećutati. — Ali oni će te sigurno pitati ko te šalje. — Onda Hahli kazati da on slučajno naišao. On video tri lađe i čuo lopove kad govorili na obali, kako hteti da idu na maijeh, pa došao da kaže. — A šta ti je dao taj čovek kao nagradu? — Ništa. On kazao askeri meni dati. Možda meni dati mikail (rakije). Onda Hahli vrlo srećan biti. — Zar ga toliko voliš? — Oh, oh, ah, vrlo! Na to je tako razvukao lice, da je uprkos otoka zračio od uživanja. — I ja imam mikail. Pravog dobrog mikail. Hoćeš li da ga probaš? — Hoću, vrlo, vrlo mnogo.

340 Mudir u Fašodi mu je bio poklonio nekoliko flaša jakog araki pića. Napunio je punu jednu veliku čašu i posadio crnca u jedan ćošak gde mu niko neće smetati, pa mu rekao da svakih četvrt sata sme da proguta samo sasvim mali gutljaj. Tako ga je ostavio samog uveren da će crnac brzo dobro da se napije i čvrsto da zaspi od jake komove rakije na koju nije navikao. — Ovaj nosilac filarie neće danas stići da opomene narednika — reče Pfotenhauer koji je sve to video i čuo. — To sam ja i hteo — odgovori Švarc. — Nisam želeo da ga prisiljavam, pa sam sa rakijom postigao isti cilj. — Znači, dakle, da je Abu el Mot bio tu, preko u nekom selu. Sad je jasno da će malo dalje da pređe reku i da će se uputiti u Ombulu. Možda ćemo mi pre njega da stignemo tamo. — Ja se nadam. Istina, ovu noć ćemo još provesti na maijeh, ali i Abu el Mot mora da spava. Po mraku neće moći da produži. Pošto je išao uporedo s nama, znači da je od juče do sada i preko cele noći išao, što mora da je bilo užasno naporno. Sigurno je, da neće pokušati još jedne noći tako da ide, jer mora da je vrlo umoran. Mi smo, međutim, sveži i odmorni, te možemo dobro da marširamo. Mnogi od nas će moći i da jašu životinje koje ćemo naći kod narednika. — Kad ćemo da ga napadnemo? — Nećemo pre nego što se smrkne. Odveslaćemo čamcima preko jezera do ulaza u maijeh, koji će nam pokazati Sin Tajne. Onda ćemo se iskrcati, a onbaša će nas odvesti obalom do narednikovog logora. Pogledajte onog Abaka crnca. Kad je Sivi pogledao u ćošak, video je crnca kako zatvorenih očiju i blažena lica leži opružen. Popio je svu rakiju na iskap, pa se opio mnogo brže nego što je Švarc mislio. — Taj dobro spava i neće se probuditi do sutra — smejao se Pfotenhauer. — Nema sumnje da nam neće moći škoditi. Dan je već bio prošao kad su zarobili crnca, a veče se spustilo na ogromnu reku. Čamci i izabrani ljudi određeni za napad stojali su spremni za polazak.

341 Zvezde ne sijaju tako sjajno odmah posle smrkavanja kao nešto docnije, a čovek u pustom kraju očekuje eventualan napad tek posle ponoći. Zato je Švarc izabrao ovo vreme rane večeri. Ljudi se ukrcaše u čamce i otisnuše od lađa. Sin Tajne, koji je poznavao jezero, krmanio je prvim čamcem. Ostali su išli tako blizu jedan za drugim da se nisu mogli izgubiti. Išlo se preko široke vodene površine dok se nije ukazala obala u tajanstvenoj tami. Iskrcavanje na obalu nije bilo lako. Bilo je mnogo guste trske kroz koju su se čamci morali mučno da provlače, a da ne prave suvišne šumove. To je zahtevalo vrlo mnogo vremena, ali je najzad ipak obavljeno. Sad su krenuli, Švarc i Pfotenhauer na čelu, a onbaša u sredini. Moglo se u svakom slučaju očekivati da će on izbegavati da se pokaže pred narednikom. Međutim, isto tako je bilo u granicama mogućnosti da je on potajno nameravao da umakne i da prebegne u Ombulu Abu el Motu i Abd el Motu. Zbog toga su obojica ne samo budno motrili na njega već ga i dodirom osećali, tako da bi primetili i imali vremena da ga brzo dohvate, ako bi kakvim naglim pokretom pokušao da se udalji.Ipak, ovo nepoverenje je srećom bilo suvišno. On se i sad i docnije pokazao kao potpuno pouzdan. Jezero je već bilo ljudima iza leđa i, računajući sa vode, bili su na desnoj obali maijeha. Pred njima je bio mali zabrančić oko koga su rasli pojedinačni žbunovi. Onbaša je vodio grupu u najvećoj tišini kroz šumu prema žbunu gde su mogli videti slobodno nebo i gde su se mogli lakše kretati nego pod granama drveta. Držeći se sasvim blizu jedan uz drugog, išli su prema vrhu maijeh. Tamo je bilo jedno sasvim osvetljeno mesto. Na njemu su gorele dve velike vatre. A dalje unaokolo prema ravnici, koja je ležala u gustoj tami, izbrojao je Švarc još deset manjih vatri koje su bile poređane u polukrugu i opkoljavale onaj slobodni prostor ispred maijeh. — Je li narednik tamo pored vatre? — pitao je onbašu. — Jeste, gospodine, — odgovori ovaj. — Ako priđemo bliže, moći ćeš da vidiš i njega i njegove ljude.

342 — To za sada još nećemo učiniti. A kakve su one manje vatre tamo okolo? — To su vatre pored stražara da ne bi noću upale zveri. — Znači, deset stražara? Znaš li ti kad je smena straže? — Samo jedared, i to u ponoć. — To baš nije pametno udešeno, ali će nam olakšati izvođenje naše namere, jer nam smena neće da smeta. — U čemu, efendi? — U uklanjanju te straže, od koje se, prirodna stvar, prethodno moramo da obezbedimo pre nego što upadnemo u sam logor. U tome ćeš nam ti pomoći. — Vrlo rado, efendi! Ja, istina, primećujem da mi ti još uvek ne veruješ, ali ću ti dokazati da se varaš. Šta treba da radim? — Ti sve te ljude dobro poznaješ? — Naravno, pa oni su bili moji potčinjeni. — To je vrlo dobro. Imam stotinu ljudi sa sobom. Neka dvadesetorica pođu sad sa mnom. Za svakog stražara po dvojica. Odredio je one ljude koji su mu izgledali najspretniji i pozvao ih bliže k sebi, kako bi ga mogli razumeti, kad bude tiho govorio. Zatim im je saopštio uputstvo. — Konopce i kanape smo poneli u dovoljnoj količini, — reče on. — Ponesite toliko koliko je potrebno da se vežu deset ljudi. Ja ću sa onbašom ići napred, a vi ćete bez šuma poći za nama. Kad budemo stigli do prvog stražara, vi ćete da poležete, da vas on ne bi video. Onbaša će mu prići bliže i pozvaće ga po imenu. On će onda prići i mnogo će se iznenaditi kad bude ugledao pred sobom podoficira za koga je mislio da je mrtav. Onbaša će s njim da razgovara nekoliko reči, a za to vreme ću mu se ja privući s leđa i tako ću ga ščepati za gušu, da neće moći da vikne u pomoć. Vi ćete ostati ležeći da vas ne bi možda drugi stražar ugledao, ali će se jedan od vas privući da veže stražara. — A šta treba ja da mu kažem? — pitao je podoficir. — Šta ti padne na pamet. Razgovor neće ni biti dugačak. Ja ću brzo da svršim, a budi siguran da će on biti toliko iznenađen kad te bude video, da će mu reči zastati u grlu. Glavna stvar je da ga od

343 vatre toliko odmamiš da više ne budete osvetljeni i da se tako postaviš da mi on mora okrenuti leđa. To će mi omogućiti da mu se lakše približim. Jesi li razumeo? — Da, efendi, ja ću svoj zadatak tako da izvedem da ćeš biti sa mnom zadovoljan. — Utoliko bolje za tebe, onbaša! Jer ako budeš izdao stvar, onog momenta ćeš dobiti metak u glavu. Tako će kod svakog savladanog stražara ostati po dvojica. Jedan će se postaviti na njegovo mesto uz vatru da čuva stoku, a drugi će biti uz stražara i odmah će ga probosti nožem, čim bude pokušao da beži. Ovaj drugi će imati sa zarobljenikom da se povuče što je moguće dalje od vatre da ga ostali ne bi primetili. A kad ja budem zarobio narednika i poslao glasnika ovamo, onda će zajedno sa zarobljenim stražarem da dođe k nama u logor. Jeste li svi to podrobno razumeli? — Jesmo — odgovoriše sva dvadesetorica. — Dobro, onda možemo da počnemo. Ostali će ostati ovde dok se ja ne vratim i imaju da budu potpuno mirni. Ako naš poduhvat ne bi uspeo, ja ću jako da zazviždim. U tom slučaju će svi koji su zaostali da jurnu tamo na logor i da savladaju narednika i njegove ljude. Sad hajdete! Krenuli su kao i do sada sa Švarcom i Sivim na čelu. Njima se pridružio i Slovak. Išli su u jednom malom luku prema prvom stražaru, i pri tom su došli do onog mesta, sa koga su Jozef Švarc i lovac slonova ugledali logor. Tu su bili samo još dvadeset koraka daleko od vatre koja, kao ni ostalih devet, ni iz daleka nije bila tako velika kao one dve u logoru. Prema tome njena svetlost nije prodirala duboko u mračnu šumu. Švarc je naredio ljudima da tu ostanu sa Pfotenhauerom, a on sa dva askera i podoficirom se privukao bliže. Kad su prevalili polovinu onog malog rastojanja, polegaše na zemlju, on i obojica vojnika. Onbaša je međutim imao da ide još nekoliko koraka bliže. — Znaš li mu ime? — pitao je Švarc tiho, pokazujući na stražara koji je mirno sedeo uz vatru. — Znam — odgovori podoficir. — To je Salef, bio mi je jedan od najboljih drugova.

344 — Onda napred! Ali pazi da budeš leđima okrenut vatri dok govoriš s njim kako bi on morao meni da okrene svoja leđa. Onbaša priđe još pet-šest koraka, pa stade. Bio je već na deset koraka od vatre čija svetlost je jedva osvetljavala mračan prostor gde se on nalazio. — Salef! — povika on prigušenim glasom. Stražar oslušnu. — Salef! — povikao je onbaša. Stražar pogleda u desno prema sledećoj vatri. Mislio je da ga neko otud zove. Ta vatra je bila oko sedamdeset koraka dalje odatle, pa se na tom rastojanju nije mogla videti ni figura drugog stražara. — Salef! — povika onbaša i treći put, i to nešto glasnije. Sad je stražar primetio otkud dolazi glas Osvrnuo se, dohvatio pušku i povikao: — Ko je to? — Ja sam, zar me više ne poznaješ? Stražar je video da tu stoji neki čovek, ali mu nije mogao razaznati crte na licu. Stas mu se učinio poznat, a isto tako i odelo, te ga je to malo umirilo. — Reci svoje ime i dođi bliže! — Ne smem! — Zašto? — Zato što bi me neko mogao videti. Tvoja vatra je suviše svetla. Dođi ti bliže k meni. Stražar se trže od iznenađenja i reče: — Neka me Alah čuva. Zar mrtvi ustaju? Jesi li zaista ti onbaša? — Jest, ja sam. — Ili je to tvoj duh? — Ne, to sam baš ja. Ne plaši se. — Ali ti si mrtav, udavio si se u reci i pojeli su te krokodili! — Nisam bio tako lud! Ja sam namerno pao u vodu. A sad imam nešto da ti kažem što je za tebe i vrlo važno i vrlo korisno. Ali ako ti priđem do vatre, mogao bi me videti drugi stražar.

345 — O proroci i kalife! Još se dešavaju čuda. Onbaša je živ, nije umro! — Ne viči toliko! Ne treba niko da čuje da ti s nekim govoriš. Stražar se približavao lagano i nepoverljivo. Još nije sasvim verovao. Bio je sujeveran i mnogo se plašio od utvara i duhova. Posmatrao je onbašu, uhvatio ga za ruku, okrenuo ga, tako da je sam stao leđima prema Švarcu i najzad rekao uzdišući: — Hvala Alahu, to nije utvara, već si zaista ti. Ali čoveče, reci mi, zašto si skočio u vodu? — To je bilo pametno. Hteo sam da odem odavde. — Da odeš od nas? Pa mi sjajno i veselo živimo. I to ti je pametno. Da ti nisi mislio--? Dalje nije mogao da govori, jer ga je Nemac u tom trenutku tako čvrsto uhvatio za gušu, da mu je dah zastao, a puška ispala iz ruku. — Vezujte — došapnuo je Švarc askerima koji su na to čekali, i odvukao zarobljenika još dalje od svetlosti vatre u mrak. Askeri priskočiše i vezaše stražara, pa ga položiše na zemlju. Tek sad ga je Švarc pustio, izvadio nož i prislonivši mu vrh na gole, neobučene grudi, zapretio: — Da nisi pisnuo, inače ću te probosti! — Alah — Alah — uzdisao je zarobljenik zevajući za vazduh. — Budi miran — odgovori mu Švarc. — Neću ti nikakvo zlo učiniti. Ako budeš poslušao moju zapovest da ne vičeš i da budeš miran, onda ti se ništa neće desiti. Ali ako samo pisneš, da se čuje samo makar i do ove tvoje vatre, onda će ti uleteti nož u srce. Zato će da se postara ovaj čovek koga ću da ostavim tu. To dobro upamti! — A ko si ti i šta vi ovde tražite? — To se tebe ništa ne tiče. Uostalom, hoćeš li da ćutiš, ili da ti nabijem kakav zamotuljak u usta? — Ne, ne, mogao bih da se ugušim! Ćutim, ni reči, nijedan jedini slog neću izustiti! — To bih ti i ja savetovao, jer ti život visi o koncu! Sad je jedan od askera seo uz vatru isto onako kao što je do sad sedeo stražar. Drugi je čučnuo u mraku pored zarobljenika i izvadio

346 nož da bi mu bio spreman za smrtonosan ubod. Njemu se Švarc obrati rečima: — Kad budem poslao glasnika, odvezaćeš mu noge da može da hoda pa ćeš ga doterati k meni. Ruke mu ostaju vezane, da ne bi mogao pobeći. A sad idemo dalje! U to je prišao i Pfotenhauer sa ostalima i rekao tiho: — To ste dobro uradili! Ako i sa drugima bude tako uspelo, onda možemo biti zadovoljni! Na to odgovori otac jedanaest dlaka, iako tiho ipak dovoljno glasno i oholim glasom: — Jeste vi bili mislili da možda može neuspeh? Gospodin doktor Švarc jeste dokazao već na prilikama češćih da on mogao privući svaki neprijatelj njegovih i naših sa sigurnost otmenih i besprekornih. — Otmena sigurnost! Nije ni to loše! — gunđao je sivi. — Pst! — molio je Švarc! — Nećete se valjda sad svađati! — I ne pada mi na pamet — odgovori Pfotenhauer. Onbaša nije hteo da odustane od zaslužene pohvale te upita: — A kako sam ja izveo svoj zadatak, efendi? Jesi li zadovoljan sa mnom? — Vrlo sam zadovoljan! Ako i sa drugom devetoricom budeš postupao sa istom opreznošću i mudrošću, onda ćeš dobiti naročitu nagradu. — Potrudiću se da je zaslužim, u to te uveravam! Evo nas već kod druge vatre. — Znaš li ovoga čoveka po imenu? — Sve ih ja znam, kao što sam ti već rekao. Ovaj stražar će se još mnogo više iznenaditi nego onaj prvi, jer je bio pored mene kad sam tobož pao u vodu. — Utoliko lakše ćemo ga iznenaditi. Sad napred k njemu! I drugog stražara su učinili bezopasnim, a za njim i ostalu osmoricu. Onbaša se neobično dobro snašao u svojoj ulozi. Redovno se služio istim rečima koje ni jedared nisu promašile svoje dejstvo.

347 Kad su i sa poslednjim stražarem bili gotovi, vratiše se sva četvorica, Švarc, Pfotenhauer, mali Slovak i onbaša istim putem kuda su i prošli, natrag do onih koji su ih čekali. Tom prilikom su proverili da je sve u redu na svima stražarskim mestima. Kad su stigli na mesto gde su askeri čekali u najvećoj tišini, reče Švarc Sivome: — Vi ćete ostati ovde sa ljudima, a ja ću da se prišunjam logoru da bih ga osmotrio. — Je li to potrebno? — pitao je Pfotenhauer — ja se ne bih vazdan gnjavio sa tih nekoliko mangupa, već bih ih odmah napao. — Ako se stvar posmatra sa našeg stanovišta, onda imate pravo. Ali ako im se prethodno prikradem, možda ću čuti nešto što nam može biti od koristi. — Ali se izlažete opasnosti! — A ne! Ja se već razumem u tome da se nekom privučem i da me on ne primeti. A ako ipak zapreti opasnost, onda ću da pucam. U tom slučaju ćete odmah sa svima ljudima da mi pohitate u pomoć. Dokle god ne budem dao taj znak, znači da se nalazim u potpunoj sigurnosti. Prema tome ne treba da se brinete za mene, ako se za duže vreme ne budem vratio. Zatim je otišao. Pfotenhauer je gledao za njim sve dok ga je mogao videti a onda se nezadovoljno nakašlja. — Budite spremni — reče askerima. — Čuli ste šta je efendi rekao. Čim bude pucao, mi ćemo skočiti ka logoru. Njegova hrabrost je preterano smela kad se sam izlaže opasnosti koja se lako može da izbegne! Ove reči su naljutile oca jedanaest dlaka. On nije mogao trpeti da se prekoreva postupak njegovog omiljenog gospodara, ali nije hteo ni da se protivi Pfotenhaueru pred vojnicima, pa zato reče na nemačkom jeziku koji oni nisu razumeli: — Šta gospodin doktor Švarc učinio, jeste sasvim dobro i ispravno. — Tako — progunđa Sivi — šta jedan dželab razume o tome! — Ja o tome čak i mnogo razumem! Ja jesam bio vremena vrlo dugo kod efendi doktorskih i jesam upoznao osobu njegovih vrlo tačno. Šta on jeste radio, uvek jeste uradio vrlo ispravno.