Eric van lustbader-Druga koza

 

Erik Lustbader

DRUGA KOŽA

Roman o Nikoli Lajniru

Prevod s engleskog:
Valerija Por 

 

 Naslov originala
Eric Lustbader 

SECOND SKIN

 

Velika zahvalnost:
 Frenku Panikou

 Frenku Kaponeu, za objašnjenja i istraživanja u
Ozonskom parku i Ist Njujorku

Virdžilu Inglandu, za oblikovanje Mikovog bodeža

 Džimu Smitu za naučno objašnjenje čelika iz Damaska

 

Autor bi posebno želeo da istakne dve knjige koje su mu mnogo pomogle da stvori neo-
 Ničeansku filozofiju Majkla Leonfortea: “Iznad dobra i zla” Fridriha Ničea u prevodu na
engleski Marijan Kouan i “Rađanje tragedije i genealogija morala” Fridriha Ničea u
 prevodu na engleski Frensisa Golfinga.

 

 Možda veliki magnet 
Vuče sve duše prema istini
 Ili je to možda sam život 
 Koji svoju mladost 
 Hrani mudrošću
“Stalna žudnja”
k.d.lang/Ben Mink 

Sve do dana svoje smrti
 Nijedan čovek ne može
 Da bude siguran u svoju hrabrost.
Žan Anuj

 

Mrtvi mogu da igraju
Vreme je nevreme u kome smo svi izgubljeni.

Vilijam Karlos Vilijams

 

Tokijo

- Šta si oduvek želela?
Mik Leonforte je gledao preko stola u visoku, elegantnu ženu koja je sedela nepomično dok je
lagano pušila tanku, crnu cigaru. Džaj Kure je bila Vijetnamka, kćer jedne od sajgonskih elitnih
 porodica. Bila je udata, naravno, ali to je bio deo privlačnosti. Da je bila sama i i da nije bila u
 braku, ne bi ni upola bila toliko poželjna. Ona je bila ona vrsta žene s kakvom je Mik želeo da bude
otkako je došao u Aziju pre više od dvadeset godina. Čak i pre toga, ako je hteo da bude sasvim
iskren prema sebi.
Zagledan u lice u obliku dragulja, s visokim jabučnim kostima, nenašminkanom kožom boje
tikovine, teškom kaskadom plavo-crne kose, on je znao da je to izuzetno biće - ili neko veoma sličan
njoj - živelo u njegovim snovima pre nego sto je i znao nešto o Aziji. Nije bilo čudo stoje kad je
došao u ovu zemlju zbog rata, odbio da se vrati kući. Vijetnam je bio njegova kuća.
- Reci mi - reče on s osmehom u uglovima usana - reci mi šta želiš i tvoje je.
Žena je pušila svoju cigaru, puštajući da sivo-smeđi dim polako ističe iz njenih poluotvorenih
usana. Neko ko nije bio tako dobro upoznat sa ponašanjem ljudi iz Jugoistočne Azije kao što je bio
Mik, mogao je lako da propusti metalno svetlucanje straha u pozadini njenih dubokih očiju.
- Znaš šta ja želim - rekla je najzad.
- Bilo šta - reče Mik - bilo šta samo ne to.
Bili su u najskrivenijoj loži Pul Marine, francuskog šik restorana, otvorenog u otmenom kraju
Ropongi. Bio je to jedan od mnogih poslova koji su cvetali širom Azije - legitimno i drugačije - koje
e on kontrolisao. Mik je bio umešan u bezbroj takvih projekata koje je krio od svog poslednjeg
 partnera, Roka.
- Želim tebe.
 Ne, mislio je, to je ono što ja želim. Bar što želim da osetiš.
- Imaš me - reče on i raširi ruke - vidiš?
U suprotnom uglu od onog gde su sedeli Mik i Džaj, mršava Vijetnamka mrmljala je pesme Žaka
Brela, ispunjene melanholijom i crnim jedrima smrti. Ona je izražavala Brelovu duboku tugu kao rane
rata; prostorija je bila osvetljena koliko njenim zmijskim glasom toliko i niskom, vešto postavljenom
svetlošču.
- Ti znaš šta ja želim. Želim da ti i ja budemo zajedno zauvek.
- Ali ja neću biti ovde - reče on namerno pauzirajući iza svake reći - uvek.
Pevačicu su pratili gitarista i svirač na sintisajzeru koji je povremeno dovodio svoj instrument do
toga da je zvučao kao orgulje u katedrali. Ti crkveni zvuci nateraše Mika da se scti mnogih priča o
Jovanki Orleanki koje mu je otac pričao. Apokrifne ili ne, one su se upile u mladog Mika, možda zato
što su toliko bile deo očevog pogleda na svet; sveci kao ratnici za pravedne stvari bili su glavna tema
u podsvesti Džonija Leonfortea.
- Onda ću ići sa tobom gde god kreneš - sisala je svoju cigaru - to želim.
Mik se zagleda u njene tamne oči i ostade tako dugo, razmišljajući.
- U redu - reče najzad, dok se ona osmehivala i dim joj izlazio između zrelih usana.
Restoran je bio deo Sajgona reprodukovanog u Tokiju, odsjaj sajgonske slobode menjanja i

 

novootkrivenog prosperiteta. Zidovi prekriveni zlatnim listićima sijali su i svetlucali, u podu od
crnog mermera ogledala se kao ponoć plava tavanica. Sveće na stolovima ispuštale su slab miris
tamjana kao u hramu. Okupana ledenom plavom svetlošču, stilizovana maska od crvenog laka,
tradicionalnog vijetnamskog dizajna dominirala je jednim zidom.

Lepo odevene kelnere nadgledala je Honiko, spektakularna plavuša golih ramena u zlatnom,
somotskom korsetu i uskoj svilenoj suknji koja joj se spuštala do članaka. Govorila je tečno francuski
i japanski. Govorila je i vijetnamski i savršeno se osećao njen autoritet. U normalnim okolnostima
svako bi bio impresioniran njenom iskrenom toplinom pri dočekivanju gostiju i pažnjom koju im je
ukazivala dok bi ih vodila prema stolovima sa upaljenim svećama. Ali večeras je stajala nepomično
iza svog bronzanog podijuma, gledajući suženim očima pevačicu. Ustvari, nije imala ništa drugo da
radi, pošto su njeni jedini gosti bili muškarac i žena u najudaljenijem uglu. Iza nje ulazna vrata za
restoran na drugom spratu bila su zaključana, čipkane zavese bile su navučene preko uskih okana od
 brušenog stakla. Kroz stakleni balon terase, sjajna noć Ropongija svetlucala je kao pljusak 
dijamanata.

Kelner. ledenog i mirnog lica kao u lekara, donco je tanjire ribe en croute i ćele neočišćene
škampe u finom sosu od belog luka i milerama..

Mik bez reći posegnu za svojom viljuškom dok je Džaj nastavila da puši cigaru.
- Pitam se da li to zaista misliš - rekla je.
Počeo je da jede s predanošću čoveka koji je dugo bio lišen ukusne hrane. Džaj ga je posmatrala
dok su dva duga nokta lakirani istom bojom kao zidovi, lupkali jedan o drugi. Klik-klik. Klik-klik.
Kao insekti koji udaraju o prozorsko okno.
- Jedi. Zar nisi gladna? - upita Mik a po tonu se osećalo da je sasvim svejedno da li će ona
odgovoriti ili neće. - Ja umirem od gladi.
- Da - reče ona najzad - ja sam svesna tvojih apetita.
Posmatrala ga je s upornošću đavola ili anđela. Videla je čoveka, grubog, harizmatičnog lica,
kojim je dominirao rimski nos i čudne sive i narandžaste oči koje su mu davale ponosan i zverski
izgled. Njegova proseda kosa bila je duga. Imao je uredno podšišanu bradu. Bilo je to lice rođeno da
izdaje naređenja, lice čoveka koji je prihvatio osnovne filozofije i tamne tajne samo u određenoj
količini, čiji je lični pogled na svet bio ikonoklastičan i neuzdrman.
- Gde je to? - pitala je glasom koji je uz određeni napor uspela da smiri. - Pokaži mi.
 Naravno da je znao na šta misli.
- Otkud znaš da je kod mene? - on stavi glavu škampa medu zube i skrcka je.
- Poznajem te - htela je da zapali drugu cigaru, ali on stavi svoju ruku preko njenih, ukloni je.
Zaprepašćena, ona ga pogleda i nešto nalik na drhtaj pređe joj preko ramena. Ona kratko klimnu
glavom, uze viljušku i poslušno poče da jede. Nije bilo živosti u njenim pokretima, sve je bilo
mehanički. Mik je smatrao da je to sramota što je tako obazriva; nije mogao da vidi kretanje njenih
 belih, podjednakih zuba.
Otkrio je da veoma želi da vidi te zube. On ispod stola izvuče bodež, držao ga je tako u vazduhu
da je svetlost sveća plamlela tamnom dužinom njegovog sečiva od čelika iz Damaska.
Džaj je bila zaprepašćena, njena ruka zastade u vazduhu, a komadić sirove ribe kliznu između
rebara na viljušci. Nozdrve joj se raširiše kao u životinje koja je nanjušila svež trag žrtve.
- Je li to to? - naravno da je znala da je to to. Bilo je to čudno oružje, bronzano zapešće bilo je
izvajano u obliku lotosovog lista i pokrivalo je njegovu pesnicu, vertikalna šipka vezana je bila sa
strane i iz nje je izlazilo zapešće i dva uska zla sečiva kao da su cvetala iz srednjeg prsta njegove
 pesnice.

 

- Savršeno je očišćen - on zamaha bodežom ispred njenih očiju - oprao sam ga u flaši ato
Talbota 70, njegovog omiljenog vina i omiljenog godišta. Odgovarajuće, zar ne?

- Da - reče ona tiho, mada je bila tajna na koje pitanje odgovara. - Ispili smo flašu tog vina prošle
noći. On je nazdravio našoj petoj godišnjici tako što je prvi gutljaj polizao s mog pupka. Ležala sam
na tepihu i trudila se da ne povratim. Preplela sam prste u njegovu kosu, on je mislio od strasti. A ja
sam svo vreme mislila...

 Njen pogled se s bodeža prenese na Mika s nekom vrstom šokantne intimnosti koja se javljala
samo za vreme polnog odnosa.

- Mislila sam da stežem njegovo srce svojim rukama.
- Bio je baraba, nema sumnje - reče Mik - pokušao je da me izradi u poslu oko TransRim
SajberNeta. Mislio je da je dovoljno mudar da se sakrije iza falange telohranitelja i advokata, ali svi
oni su bili ili moji dužnici ili su bili preplašeni pa su mi ga dragovoljno predali, čak bih rekao
zadovoljni zbog olakšanja - on sleže ramenima . - Ali takav je Sajgon: uticaj, veze, novac - samo ti je
to potrebno ovde, ali njih je najteže dobiti. - On okrete pesnicu i udari dvema oštricama bodeža u
stolnjak. Ni pevačica ni šef sale nisu propustili udarac. - Moraš da prosipaš krv, i to dosta, Džaj - da
 bi dobio ono što želiš. To je Azija. Život je jeftiniji od kilograma pirinča, zar to ne posisate još sa
majčinim mlekom?
Džaj je posmatrala bodež koji je podrhtavao, nalik na kobru spremnu da napadne. Po izrazu
njenog lica bilo je nemoguće zaključiti da li da ona prezire ili se divi njegovoj moći. Obrazi su joj se
zarumeneli. a na gornjoj usni se pojavio tanak sloj znoja.
- Sam si ga ubio, zar ne?
- Ne, Džaj, ti si ga ubila.
- Ja? Ja nisam ništa uradila.
Posmatrao ju je neko vreme.
- Čudesno. Pomislio sam da veruješ u to. Ali ima istine u tome. Sediš po strani, širiš noge i puštaš
da tvoja maca da je naređenja, praveći se da ona ima svoj um, kao da ti nisi odgovorna za odluke o
životu i smrti.
- Ja ne podnosim smrt - reče ona promuklim šapatom. Njen pogled se ukoči negde iznad njegovog
ramena i on je sada znao šta ona tamo vidi: prošlost. - Otkako sam našla majku na podu njene sobe ...
Krv, krv ...- brzo je disala. - Njena utroba bila je rasuta po podu, nalik na klupko zmija - pogledala
ga je optužujuće. - Ti to znaš, ti to znaš. A ipak sudiš o meni po svojim standardima.
On se malo naže unapred, a njegove sive i narandžaste oči su sijale.
- To je sve što ja znam, Džaj. Nije to ništa lično - on nabode škamp na viljušku. - Jedi. Hrana se
hladi.
Džaj je sada gladno jela. Jednom ili dva puta imao je sreću da vidi njene sićušne zube kad su
 bljesnuli iza usana. Na neki način žalio je što joj je muž mrtav. Deo zadovoljstva u trenucima kad ju
e posedovao,otpadao je i na saznanje da ona pripada nekom drugom. Setio se kako ju je na nekoj
intimnoj večernjoj zabavi uhvatio u ostavi, kako joj je digao suknju, rukama pritisnuo njene čvrste
dojke, a onda je probadao i probadao, slušajući njeno ječanje i sve snažnije dahtanje dok je njen
odvratni muž, nesvestan toga, pio vino i sklapao poslove s druge strane zida. Bilo je prijatno nabijati
rogove čoveku koji je pokušao da ga prevari, ali sada je to osećanje prošlo. Šteta. Ali, ipak mislio je
Mik, ima vremena. Intervencija Nikole Lajnira u Plovećem gradu to je ubrzala.
Ploveći grad je bio tvrđava, grad-država skriven u severnim visoravnima Vijetnama, odakle su
Mik i Rok upravljali mrežom međunarodne trgovine oružjem i distribucije droge. Ploveći grad je
sada bio samo uspomena, zbrisan sa Zemlje zahvaljujući Lajniru. Miku to nije smetalo; on je već

 

mesecima znao da je vreme da se ide dalje; bio mu je potreban samo početni udarac - Nikola Lajnir 
se za to pobrinuo. Lajnir je ušao u Ploveći grad i ubio Roka. On bi i Mika obrlatio svojim posebnim
čarolijama da nije eksplodiralo nuklearno eksperimentalno oružje poznato kao Baklja.

Mik se našao licem u lice sa Nikolom u Plovećem gradu i to ja na njega delovalo kao duboki šok 
- bilo je to kao da se susreo sa legendarnim pukovnikom Lajnirom, Nikolinim ocem. Bilo je to kao da
e sreo svoju drugu polovinu - kako to Nemci zovu? - doppelganger.

Postojala je jedinstvena veza između Pukovnika i Mikovog oca, Džonija Leonfortea - pa prema
tome i veza između njihovih sinova. Ali Nikola to još nije znao. Mik je jedva verovao u to kad je
otkrio i mesecima je radio, bezuspešno, da dokaže da to nije tačno. Kad je prihvatio istinu, ona je
toliko izmenila zauvek njegov život kao što će jednom izmeniti Nikolin u ne previše dalekoj
 budućnosti.

Mik, uvek spreman da igra sa svih uglova bio je odlučio da Nikola to sazna u vreme i na mestu
koje sam bude odabrao.

Mik je proveo godine istražujući život i rad sina pukovnika Lajnira, sve dok se nije osećao s njim
intimnije nego s bilo kojom ljubavnicom koju je vodio u krevet. Ali, kad su se našli licem u lice u
Plovećem gradu, Mikova maštarija je eksplodirala kao mehur od sapunice. Pravi Nikola Lajnir je bio
mnogo više od onoga što je Mik zamišljao. Zagledavši se duboko u jasne, smeđe oči Nikole Lajnira
on je osetio kako mu se dlake kostreše na vratu. U tom trenutku kad su se istraga i stvarnost pomešale,
on je znao da je sudbina tog čoveka neprolazno prepletena sa njegovom.

U Nikoli Lajniru, Mik Leonforte je prepoznao poslednjeg izazivača koga je tražio čitavog svog
nemirnog života. Zato je obezbedio Nikoli mogućnost da pobegne iz kaveza od bambusa u koji ga je
Rok zatvorio. U završnoj igri na bojnom polju znao je da će mu biti potrebna svaka prednost kojom bi
mogao da se suprotstavi Nikolinom Tau-tau, kad je ovaj savladao čuvare i ubio Roka, ogromnu zver 
od čoveka koji je uspeo da nadmudri i nadjača svakog opijumskog ratnog gospodara na visovima
Zlatnog trougla Burmanskih Šan država.

Još se sećao kako je jurio iz Plovećeg grada u kamionu na koji je Nikola skočio. (Da li su Nikoli
njegove tajne moći omogućile da otkrije da Mik vozi taj kamion?) Još je jasno mogao da vidi Rokovo
izranjavljeno telo u retrovizoru dok je ciljao Bakljom na Nikolu, još je mogao da oseti ledeni dah
Tau-taua dok je Nikola usmeravao projektil uvis snagom svog uma.

Uskoro posle toga Nikola je skočio sa kamiona, bacio se stotinama stopa u ambis, u brze vode
vodopada koji je grmeo u dubini. On naravno nije znao da je Mik dao da se kamion obloži olovom,
niti da su već prošli razdaljinu od četiri gradska bloka koliki je bio radijus koji bi zahvatila
detonacija Baklje. Ploveći grad je bio spaljen, ali Mik nije umro, a verovao je da je i Nikola Lajnir 
živ. Mik je pomogao Nikoli da pobegne iz Rokovog kaveza. Nikola je spasao Mika da ne bude
spaljen poslednjim Rokovim napadom.

Imali su sastanak u budućnosti, dan obračuna, trenutak prema kome se, Mik je sada to znao, kretao
čitavog svog života odraslog čoveka. Zato je došao u Tokijo i zato je bio, ako je hteo da bude,
okrutno iskren prema sebi sa Džaj Kure, sada.

- Izvini - rekao je i ustao.
 Na putu prema muškom toaletu on se okrete da pogleda Džaj, koja je završavala škampe, koristeći
svoje duge, delikatne prste kao štapiće. Zastao je i posmatrao je kako uvlači dugi nokat između glave
i tela škampa i kako ga lomi. Onda je otišao kratkim hodnikom i ušao je u muški toalet. Mokrio je,
 proverio sve kabine mada je znao da nikoga nema u njima. Onda je izvukao svoj mobilni telefon i
okrenuo je jedan broj.
- Vreme za pokret - rekao je kad se vratio trenutak kasnije.

 

- Zar ne želiš dezert? - pitala je Džaj gledajući ga onim ogromnim očima koje su ga očarale pre
 petnaest mcseci na svečanosti u ambasadi u Sajgonu. Ti politički prijemi su bili strašno dosadni,
ukoliko niste poznavali prave ljude, a Mik ih je znao. Pošto se raspitao kod japanskog trgovačkog
atašea o njoj, dao se na posao da je rastavi od gomile udvarača, sa upornošću i nepomirljivošću
australijskog ovčarskog psa. Njen muž, grubog lica, arijevski plavokos biznismen iz Kelna, arogantan
i napadan, koji je zamišljao da sve zna o Jugositočnoj Aziji, bio je zainteresovan samo za sklapanje
 poslova. Miku se činilo da Rodni Kure ne bi trepnuo okom da on uzme Džaj, tu na persijskom tepihu.
Desilo se da su to uradili u prostoriji za osveženje dama gde se kristalna kugla sa sapunima u obliku
srca razbila na mermernom podu, kad je Džaj svršila.

- Kasnije - reče on - ne sada.
On pruži ruku i ona je uhvati, dižući se. Dok su prelazili prostoriju, on mahnu Honiko, plavuši u
zlatnom korsetu. Pevačica je završila svoju pesmu, inače bi pozdravio i nju.
- Kuda ćemo?
- Kući - rekao je - u Hoan Kim.
Ona ga zaprepašćeno pogleda.
- U moju vilu? Nisam tamo bila čitavog dana.
Znao je šta misli.
- Ne brini - reče on vodeći je - on više nije tamo. - Osmehnuo se. - I ma koliko da je krvi
 proliveno, sve je očišćeno.
- Gde je on tačno?
- Ne bi htela to da znaš - reče on dok su izlazili kroz vrata u bučnu noć Ropongija.
Odmah su se našli u gomili turista i masi drogiranih tinejdžera. Samo da ih pogledaš prokrvario
 bi, mislio je Mik. Istetovirane glave, okovane ruke, metalni predmeti probodeni kroz noseve, očne
kapke, jezike, usne i bradavice. Kao košmar. Propadanje društva bilo je svugde jasno vidljivo.
Vredne nacije teško podnose lenjost, rekao je Fridrih Niče. Mik je pretpostavljao da se on zato divi
Japancima. Ali pogledaj ih sada! Lunjaju unaokolo, unakaženi, groteskni kao luđaci.
Kišom isprana ulica kipela je od posebne hormonske vibracije mladosti. Gomile ljudi gurale su
se po trotoarima, silazile na saobraćajem zakrčene kolovoze. Oblak naftnih isparenja visio je u
vazduhu, dajući čudnu svetlost neonu. U izlozima su bile izložene najbolje dizajnerske kreacije, od
kojih neke, Mik je bar tako prosudio. nisu bile namenjene ljudskim oblicima.
Uhvatili su taksi na Ropongi-doriu i odvezli se u Džajinu vilu u rejonu hrama Asakusa. Hoan Kim
- Vraćeni mač - bila je lepa građevina od betona i drveta, prostranija od mnogih tokijskih vila. Njen
svež, čist enterijer bio je ispunjen tamno ofarbanim ratanom u velikom sajgonskom maniru, dajući
utisak da su se članovi porodice Kure ovde osećali više kod kuće nego u Tokiju. Sobe su noću bile
osvetljene mesinganim lampama , a preko dana sunčanim zracima koji su prolazili kroz žaluzinama
zaklonjene prozore. Kroz njih se preko reke video futuristički Glam d’Or, zgrada od crnog stakla koju
e projektovao Filip Stark, neka vrsta tetrahedrona , okruženog formama u obliku plamena koje su
građani Tokija nazvali “Zlatno govno”.
Džaj je oklevala dok je otključavala vrata, ali Mik ih gurnu i širom otvori.
- Rekao sam ti da nije ovde - reče prolazeći pored nje, hvatajući je za ruku, vukući je preko
 praga. - Evo, ovde, pokazaću ti gde se to dogodilo.
- Ne! - viknula je i skoro uspela da izvuče ruku iz njegove.
On je stajao usred onoga što je bilo sve do posle ponoći dom
Rodnija Kurca. Osmehivao se Džaj. Podigao je ruke kao da se predaje.
- To si želela, zar ne?

 

Džaj ga mrko pogleda.
- Barabo. Da.
On je prišao baru s ogledalima, uzeo par kristalnih čaša.
- Nisam ja baraba, dušo - nasuo je Napoleon konjak u čaše, okrenuo se, pružio joj jednu. - To je
 bio tvoj muž Rodni. Sećaš se?
Kucnuo je rubom svoje čaše u njenu, srknuo gutljaj, pa se zagledao u nju. Voleo je da je vidi
takvu: nervoznu i pomalo nesigurnu. Ali, on je voleo da u svakom koga sretne izaziva te emocije.
- Kad se samo setim onih noći kad bih te zvala pošto bi me prebio, silovao, pljunuo na mene.
- A vraćala si se po još.
- Uvek se izvinjavao. Bio je tako skrušen, kao malo dete.
Mik je sakrio svoje gađenje iza maske koju je usavršio, misleći o onome što će se desiti.
- Sve si podnosila.
- Nisam - rekla je braneći se. Ona sada iskapi konjak u dva velika gutljaja. Oči joj zasuziše. -
Sada ne. Odlučila sam. On je mrtav i ja sam zadovoljna zbog toga.
- Dakle tako - reče Mik i klimnu glavom - dug život i zdravlje nama oboma - reče i srknu još
konjaka. Jedna stvar koju treba priznati starom Rodniju, mislio je, znao je kako da uživa.
- I tako - reče on spuštajući praznu čašicu i trljajući ruke - sada u krevet.
Mik je zagrli, osećajući kako se topi uz njega. On je bio muškarac kakav je želeo da bude, prema
 Ničeovim rečima predodređen za pobedu i zavođenje. Kao Niče, njegov idol, on je shvatao duboku
vezu između ove dve stvari. On je bio čovek sklon da kontroliše i nadmudruje samog sebe. Kao dva
 Ničeova idola, Alkibijad i Napoleon, on je znao zanat i preflnjenost rata. On je jednom rečju
neprestano izazivao život.
Imala je ukus prženog šećera i on je smrska uz sebe. Skide joj odeću i udahnu njen miris. Kao i
obično nije nosila donje rublje. Njene dojke nestadoše u njegovim rukama i ona duboko jeknu iz grla.
On je podiže za butine i njene noge se oba više oko njega. Nisu mogli da sačekaju da dođu do
kreveta. Njeni prsti koji su tako vešto lomili oklop račića, sada raskopčaše njegov kaiš. Ona gurnu
njegove pantalone. Privukla ga je k sebi, oči joj se širom otvoriše, a onda polako zatvoriše dok su se
uklopili u svoj ritam.

Quidquid luce fruit, tenebris agit, mislio je Mik dok je ljubio mirisno telo. Štogod da je počelo
na svetlosti, nastavlja se u tami. Bila je to jedna od omiljenih Ničeovih izreka, a i njegova. Kako se
 bezbroj puta pokazala istinitom u životu!

Gurnuo ju je grubo uza zid - baš tamo - gde je prvi put udario bodežom, gde se arogantnost sa
Kurcovog lica izgubila i bila zamenjena nevericom, a onda, strahom. O, kakva ekstaza! On pravi
ničeanski Supermen obarao je arijevsku žrtvu.

On je sada ječao, od napora, ali slike su mu preplavljivale um. Džaj je lizuckala njegovo uvo i
 pribijala se izbezumljeno uz njega. Dok mu se telo pomicalo, um mu je pevao! Naravno da je Kure
imao grižu savesti, naravno da je redovno tukao ženu. Ima bezbroj tamnih tela koja moraju da budu
 podređena da bi ležala kraj sunca; nikada nećemo moći da ih vidimo, zapisao je Niče. Kure je bio

edan od njih. Očigledno, oženivši se sa Džaj on je prešao liniju. Raspadanje, klimanje osnove i
mešanje rasa, bilo je neprihvatljivo za ponosnog i čistog Arijevca u njemu. A opet nije hteo da je
ostavi. Zato ju je tukao, kažnjavajući nju za greh koji se nije usudio da prizna samom sebi da je
 počinio.

Džaj je bila blizu vrhunca. Ječala je, kolutala očima, stomak joj je podrhtavao, mišići njenih
 butina i zadnjice grčili su se.

Kao kuća zahvaćena tornadom i on je bio ponesen sa njom. Ona je milovala njegov vrat, njegovu

 

vlažnu kosu, ječeći bez reći kao dete.
Mik je bio čvrsto ubeden da je moral samo stidljivost odevena filozofskim ogrtačem. Čak i da

nije to pročitao u “Iznad dobra i zla”, njegovo lično iskustvo u ratu u Vijetnamu pokazalo bi mu istu
stvar. Ničeove reći samo su glasnije odjekivale u njegovom umu. I kao svi muškarci žrtve, mislio je,
a nisam shvaćen. Šta je moral nego recept protiv strasti, pokušaj da se kastrira opasnost u kojoj
čovek živi sam sa sobom.

- Da! - dahtala je Džaj. - O, da!
Držao ju je, laganu kao pero, dok je podrhtavala i ječala, tresla se i hvatala za njega uz velike
uzdahe, a onda počinjala sve iz početka, kad je on spustio glavu i kad su se njegovi beli zubi zabili u
 belinu njenog ramena dok ju je probijao - jednom, dva puta, tri puta - gušeći se dok je razmišljao o
životu - Kurcovom životu - koji je isticao uz krv i prosipanje smrdljivog sadržaja utrobe.
Otvorio je oči. Džaj ga je posmatrala.
- Slobodna sam zar ne?
Mogao je da oseti njene vrele sokove - i svoje možda - kako mu se lepe po butinama.
- Je li ti dosta?
- Nije - viknula je - nije, nije, nije!
 Naravno da nije. To je bio samo deo njihove igre.
Pre nego što je erekcija počela da mu opada on je natrljao kokain u pocrvenelu kožu. Osetio je
 poznato peckanje, a onda čudesnu obamrlost kroz koju je samo seksualna želja mogla da prodre kao
zvuk roga u gustoj magli. Onda je opet prodro u nju, pošao je s njom preko sobe, a njene pete su
udarale o njegove guzeve.
Džaj, uvek divlja kad je bila sa njim, sada je bila posebno napaljena. Ustvari njena sloboda, kako
e to nazvala dovela ju je do toga da bude nezajažljiva i Mik opet zahvali srećnoj zvezdi pod kojom
e bio rođen, za otupelost koju je davao kokain. Inače čak ni on ne bi uspevao da je zadovolji.
Imao ju je na Kurcovom trpezarijskom stolu, od politirane tikovine sa Tajlanda, na Kurcovom
 pisaćem stolu, dok je bežični telefon sleteo na pod, na Kurcovom basnoslovnom Isfahan tepihu, u
Kurcovom krevetu i najzad ispod Kurcovog tuša. I kad je Džaj mislila da je gotovo, on ju je uzeo
otpozadi, kako je već dugo priželjkivao.
Htela je da spava posle svega toga, ali on je još uvek bio uznemiren. Kokain, objasnio joj je,
 požurujući je da se brzo obuče dok je on kresnuo šibicu i palio cigaru. I tako umesto da se uvuku
između Kurcovih svilenih čaršava, vratili su se u kišovitu, neonom osvetljenu tokijsku noć.
Taksi koji je pozvao, čekao je na njih. Prošla je ponoć i oni su se odvezli u Šibauru, deo grada
gde su bila skladišta. Došli su do Kajgan-doria. Mik reče taksisti da stane. Platio je i oni izadoše,
krenuvši prema Midri, jednom od mnogih klubova za igranje koji su ranih devedesetih ovde nicali
kao korov.
 Nisu prošli ni jedan blok kad se iza ugla pojavi crni ”mercedes” i krenu duž Kajgan-dorija. Mik 
 pogleda preko ramena i vide kako kola idu za njima, penjući se opasno na trotoar, zbrisavši nekoliko
nesrećnika bledog lica, odevenih u grandž stilu, s narandžastom kosom preterano nadignutom u frizuru
kao kod Pere Detlića i crno ofarbanih usana.
- Šta je to? - pitala je Džaj.
Ispred njih su pored svojih blistavo ofarbanih ”suzukija” sedela dva momčića s prstenjem u nosu.
Ispijali su pivo i pričali strašne priče o mučenju. Mik načini nekoliko koraka, viknu nešto pijanim
tinejdžerima, dok je Džaj stajala i čekala. On se okrete.
- Moroni - reče, ali on je gledao pravo u ”mercedes” koji im je prilazio.
Prešavši kola ispred sebe "mercedes” je sada jurio još brže.

 

Mik viknu nešto nerazumljivo. Džaj se okrete, širom otvorenih očiju baš u trenutku kad se prednji
 branik "mercedesa” zabio u nju. Odmah je bačena unazad sa takvom silinom da joj se kičma slomila
kad je dodirnula tlo. I već se gušila u sopstvenoj krvi.

"Mercedes” je jurio dalje dok su ljudi koji su izašli iz klubova, shvativši šta se dogodilo počeli
da vrište. Masa poče da se giba i Mik je jurio kroz nju prema Kajgan-doriju, za ”mercedesom”,
izbegavajući pretrpane trotoare. Čula se poznata sirena policijskih kola, još dosta udaljena, ali brzo
se približavala kroz paniku iza njega.

Video je ”mercedes” kako skreće iz te vreve na levo u usku ulicu. Krenuo je za njim, pokrećući
lagano noge, dok mu je srce uredno lupalo, a njegova pluća udisala vazduh. Skrenuo je za ugao, video
kako crni ”mercedes” šta je i kako se ljulja na snažnim amortizerima. Ulica je bila pusta; čak su i
njeni uobičajeni posetioci odjurili prema kricima da vide šta se zbiva.

Jedna od zadnjih vrata crnog "mercedesa” širom se otvoriše i on pojuri prema njima, dok mu je
srce pevalo. Šta je ono Niče rekao? Na kraju neko voli nečije želje, a ne željeni objekat.

Onda je stigao, bacio je telo na zadnje sedište, čuo je kako menjač upada u brzinu, kako gume
škripe. Kola su jurnula uličicom, a on se nagnu unapred, i dok je zatvarao vrata, reče vozaču.

- Joči, dobro obavljeno!

 

Prva knjiga

Između psa i vuka

 Najbolji način da se časna reč održi je ne davati je.
 Napoleon

 

JEDAN

Tokijo/Njujork 

 Nikola Lajnir je posmatrao Tokijo, dok su neonski ružičasti i otrovno zeleni znaci stvarali bljesak 
koji je blokirao noć. Daleko dole. meka parada crnih kišobrana poskakivala je i ljuljala se, puneći
trotoare Šinđukua dok je dosadna kiša punila odvode široke, saobraćajem pretrpane ulice.

Bio je to poznati pogled iz njegove kancelarije na uglu na pedeset i drugom spratu Šinđuku Suirju
zgrade, Ali sada je sve izgledalo drugačije.

Prošlo je petnaest meseci otkako je bio u Tokiju, petnaest meseci otkako je preuzeo giri, dug za
koji je obećao pokojnom ocu pukovniku Denisu Lajniru da će ga vratiti. Petnaest meseci je prošlo
otkako mu je došao predstavnik Mikija Okamija, najbližeg prijatelja njegovog oca. Kako se pokazalo
on je bio Kaišo, ojabun ojabuna svih klanova jakuze, moćnog japanskog podzemlja.

Okami se krio u Veneciji, pod pretnjom smrti. Pretili su mu njegovi najbliži saveznici iz
unutrašnjeg kruga savetnika. Bila mu je potrebna Nikolina pomoć, tako je bar rekao, da bi ga zaštitio.
 Nikola je imao lične razloge što je mrzeo jakuzu i mogao je da okrene leđa Okamiju i obavezi prema
 pokojnom ocu. Ali on nije bio takav. Čast mu je sve značila. Bilo je ironije u tome. To mu međutim,
nije smetalo jer je to u pravom japanskom stilu davalo oštrinu njegovoj misiji.

On je našao i uništio mogućeg ubicu, neverovatnog, zastrašujućeg Vijetnamca po imenu Do Duk 
Fudžiro. Ubio je i ojabuna koji ga je angažovao. Sada sa Tecuom Akinagom, jedinim ojabunom
unutrašnjeg kruga koji je još bio živ i čekao suđenje zbog učene i naručivanja ubistva, Okami se
vratio u Tokijo, a sa njim i Nikola da bi se suočio sa jednom sasvim novom pretnjom.

Prošlo je petnaest meseci i Nikoli se činilo da se Tokijo promenio toliko da nije mogao da se
 prepozna.

Te promene su se javile zbog velike japanske krize koja je počela 1991. i nije pokazivala da će
oj doći kraj. Danas je bilo više beskućnika na ulicama nego ikada ranije, čak su i profiti firmi bili ili
niski ili negativni. Otpuštanje radnika - do tada nepoznata praksa - počelo je uveliko da se
 primenjuje, a oni koji su zadržali radna mesta nisu dobili povišicu plate pune četiri godine. Na putu
 prema Šinđuku te večeri, Nikola je video gomile domaćica kako stoje u redovima za japanski pirinač,
odbijajući da kupe razne vrste uvoznog, američkog.

Trgovački rat sa Amerikom se pojačavao skoro svakog dana. Kao dodatak bila je tu militantna i
ratoborna vlast Severne Koreje na koju je trebalo računati. Japanski pačinko saloni za kockanje, koje
su tradicionalno vodili Japanci, sada su bili u rukama Korejaca, od kojih su mnogi bili povezani sa
Severnom Korejom i to je postajao izvor neprijatnosti za japansku vladu jer su profiti išli direktno
diktatorskom i paranoičnom režimu koji je vladao severom.

Prvi put uoči velikog privrednog čuda ranih pedesetih godina, Japan kao da je bio na ivici da
izgubi polet i cilj. Ljudi su postali nezainteresovani i svega im je bilo dosta, a mediji, obučeni da
 pojačavaju loše vesti i minimiziraju dobre, mogli su da vide samo tamnu spiralu koja je vukla nadole.

 Nikola oseti ruku koja mu je nežno milovala leda i on u kišom izbrazdanom prozorskom oknu
ugleda Koino lice. S njenim ogromnim, sjajnim očima, malenim usnama i oštrim jabučnim kostima,
ona je bila daleko od klasične lepote, ali on ju je zbog toga još više voleo. Ona je bila kćer ojabuna

 

akuze. Sreli su se 1971. godine i zaljubili su se ludo, magično. Zbog te lude ljubavi Nikola je ubio
čoveka za koga je mislio da je silovao i mučio Koi, samo da bi otkrio da je on bio nevin. Hulja je bio
njen otac. Stid ju je naterao da laže i zbog toga je Nikola morao da ode. Nije ju video do poslednje
godine, kad je Okami sredio za njih da se ponovo sretnu, tako da bi Nikola mogao da izleći bes koji
e osećao prema njoj i jakuzi.

Tokom godina ona je okrenula leda svetu jakuza, izgubivši se u sinkretičkoj Šugendo šinto sekti u
mističnim brdima Jošinoa, gde je mogla da ostane ukoliko otac ne bi tražio da se preda. Njemu je bio
 potreban jedan savez, a da bi se to zapečatilo Koi je morala da se uda za čoveka koga još nije ni
srela. Pošto je provela šest meseci sa tim čovekom želela je da se spase, ali on nije hteo da joj
dopusti da ode. U očajanju, ona se obratila Mikiju Okamiju, kaišou, jedinom čoveku koji je imao više
moći od tog čoveka i koji bi hteo da mu se suprotstavi. Okami ju je sakrio, poslavši je u visoravni
Vijetnama gde taj čovek nije mogao da je nađe, mada se veoma trudio. Čovek sa kojim je bila, za
koga je trebalo po dužnosti da se uda, a koga je počela da se plaši i da ga prezire, bio je Mik 
Leonforte.

- Nangi-san još nije stigao - reče ona - a večera treba da počne kroz deset minuta.
Tanzan Nangi je bio predsednik Sato internešenela, keiretsua visoke tehnologije - japansko-
američkog konglomerata čiji su vlasnici bili Nikola i Nangi - a koji je stvoren stapanjem Sato
Pctrolhemije i Tomkin industrija, kompanije koja je bila Nikolina i kojom je on rukovodio.
- Nadam se da ovo neće biti preveliki napor za njega.
Pre šest meseci Nangi je imao manji srčani napad i otada je postao nekako obazriviji.
- Bolje da ne bude - reče Nikola proveravajući kako mu je vezana kravata u ogledalu - japansko
lansiranje TransRim SajberNeta je njegov san otkako su se moji ljudi pojavili sa tom tehnologijom.
Koi ga okrete, sama mu veza kravatu.
- Dolaze veoma važne osobe i Torin postaje nervozan. On se pita zašto već nisi sišao u Indigo da
ih pozdraviš.
- Moram još nešto da proverim na četrdesetom spratu - reče Nikola i poljubi je. - Podaci
SajberNeta su prebačeni u centralni kompjuter.
SajberNet multimedijalni autoput za trgovinu i trenutnu komunikaciju širom Jugoistočne Azije,
imao je potencijala da digne Sato internešenel iz spirale propadanja i da mu vrati rentabilnost. Ali
ako se bilo šta dogodi SajberNetu - ako se raspadne ili spali - Sato internešenel će propasti sa njim.
Jedinstvena kombinacija Nangijevog uma i Nikolinih briljantnih skokova intuitivne genijalnosti, bili
su glavni razlog uspeha firme. Ali tih dana Sato kao i svi japanski keiretsu, preživljavao je bolne
trenutke.
Keiretsu - ostaci predratnih zaibatsu kojima su rukovodile porodice - bile su grupe povezanih
industrijskih kompanija okupljenih oko centralne banke. U vremenima uspeha to je svakom keiretsu
davalo veliku prednost što može da plasira novac za širenje i istraživanje i razvoj pod vrlo visokim
kamatama. Ali tokom recesije - kao što je bilo sada - kad su banke upale u duple teškoće propalih
vrednosti njihovih imanja i rastu jena.one su postale glavni jamci keiretsu-a. Nikolin američki
ogranak trebalo je da obezbedi informacije za nove porizvode Satoa kao što je bila supertajna
tehnologija SajberNeta. Uprkos tom revolucionarnom prodoru on je bio slomljen osećanjem krivice.
Da nije bio sa Mikiom Okamijem tih proteklih petnaest meseci, mogao je da pomogne da njegova
kompanija izbegne najteže posledice recesije. Umesto toga on je insistirao da Sato internešenel bude
na čelu fiber-optik telekomunikacija i zato je većina kapitala otišla na širenje ne samo po
Jugoistočnoj Aziji i Kini, već i po Južnoj Americi. Bio je to mudar potez vizionara na dugu stazu, ali
on je doveo do pada koji je recesija još više pojačala tako da to Sato nije skoro mogao da izdrži.

 

Sada je kompanija bila prisiljena da se digne ili padne na uspehu SajberNeta. Nikola je znao da je to
sve njegovo delo.

- Nikola.
On se osmehnuo, uzeo je u naručje, poljubio je ozbiljnije ovog puta.
- Ne brini. Pobrinuću se za to - rekao je.
Stajala je tu, u svojoj tamnoj, elegantnoj haljini, izgledajući nemoguće ljupko.
- Ja te poznajem - rekla je - ti si čovek od akcije. Nemoguće da uživaš u večerama i ubeđivanju.
Ali, kad se bolje razmisli, moraš da održiš obećanje. Nangi-san je želeo da ti budeš na večeri. Ne
moram da te podsećam koliko je to važno. To će oficijelno lansirati TansRim SajberNet u Japanu dok 
će predstavnici iz Amerike, Rusije, Vijetnama, Tajlanda, Singapura i Kine željno gledati. Net je
toliko važan Nangi-sanu - a i celom Sato internešenelu.
Bila je naravno, u pravu što ga je podsetila da se vrati u ovo vreme i mesto. Nangi nije bio samo
njegov poslovni partner, on je bio i njegov mentor. Njih dvojica su bili zajedno u mnogim teškim
situacijama gde se radilo o životu i smrti i njihove sudbine su sada bile prepletene.
Koi podiže telefonsku slušalicu. Nešto je kratko razgovarala. Kad se okrenula prema Nikoli, bila
e zabrinuta.
- Nangi-san još nije stigao. To ne liči na njega. On nikada ne kasni - dotače mu mišicu - Nikola ti
si mi rekao kako je bio umoran i utučen u poslednje vreme.
On klimnu glavom.
- Naći ću ga, a onda ću odmah sići. Je li u redu?
- U redu - ostavila ga je u polutami njegove kancelarije.
On se okrenuo svom pisaćem stolu, rekao da mu pozovu Nangija kod kuće. Zvonilo je deset puta
 pre nego što je spustio slušalicu. Nema sumnje da je Nangi već bio na putu ovamo.
On posegnu u džep svog smokinga, izvadi maleni kvadrat, manji od bežičnog telefona. Pritisnu
taster i mali ekran sinu zelenom svetlošću. Bio je to Kami, prototip komunikatora koji će uskoro biti
 pušten u upotrebu za SajberNet. Kami je održavao vezu između dva čoveka tokom poslednjeg
 Nikolinog odsustvovanja sa sastanaka Sato internešenela. Hteo je da pozove lični broj Tanzana
 Nangija kad uređaj poče da vibrira. To je značilo da će ga neko pozvati. On pritisnu ekran.
- Lajnir-san - Nangijevo lice pojavi se na ekranu, neverovatno jasno. Zato je SajberNet bio toliko
vredan, ali i nezaštićen od špijuniranja.
Otvaranje TransRim SajberNeta u Jugoistočnoj Aziji i Rusiji, izazvalo je veliku uznemirenost
kod rivala Sato internešenela. U trenucima kad je brzina informacije bilo sve, ma ko da je kontrolisao
kibernetički prostor na Pacifiku zaradiće milijarde dolara u budućnosti.
- Nangi-san gde ste? TransRim prijem samo što nije počeo.
- Znam koje je doba - Nangi ga prekide na neuobičajen način. Prede rukom preko lica. Gde je to
 bio?
 Nije se videlo dovoljno pozadine na ekranu da bi Nikola shvatio gde je Nangi. Znao je samo da
nije kod kuće.
- Imao sam vrtoglavicu ...
- Jeste li dobro? - Nikola oseti ubod straha. - Jeste li pozvali lekara?
- Nema potrebe, veruj mi - reče Nangi brzo dok mu pogled polete u stranu. Da li je neko bio u
 prostoriji sa njim? - O meni brinu.
- Ali, Nangi-san gde ste? Gosti čekaju.
- Da,da shvatam tvoju brigu - reče Nangi dok je neko nevidljiv stavio malu šoljicu čaja pred
njega - ali nisam ja neophodan. Prijem može da počne i bez mene.

 

Zašto je čuvao mesto svog boravka kao tajnu? Nikoli to nije bilo jasno.
- Možda bismo mogli da odložimo otvaranje Neta.
- Gluposti. Mora da bude otvoren noćas - na trenutak vratila se Nangijeva stara vatra - suviše
smo dugo čekali na taj uspeh. Odlaganje će samo izazvati ogovaranja koja će dovesti do rušenja
 poverenja. Ne, ne. Ja verujem u tebe i Torina. Ma kakva pomoć da je potrebna, on će se pobrinuti za
to. Kao moj novi pomoćnik, moja desna ruka on će ti veoma koristiti.
 Nangi je hteo da se isključi iz SajberNeta, kad Nikola reče.
- Nangi-san, bar me saslušajte - palo mu je nešto na um, ali nije znao da li će Nangi pristati na to.
- Možda možemo da iskoristimo vaše odsustvo.
 Nangi se zainteresovao. Podigao je ruku.
- Nastavi, molim te.
- Hajde da iskoristimo SajberNet tako što ćemo vas preko njega pozvati na prijem.
- Ne.
 Nikola je bio zaprepašćen.
- Ali to je savršeno, Nangi-san. Možete da ostanete tamo gde ste, a svi mogu da vas vide na
specijalnom ekranu koji je postavljen dole.
- Rekao sam ne i to je kraj - odgovori Nangi i bez reći se isključi iz Mreže.
Mikola, čija se lojalnost prema Satou sada mešala sa odanošću Mikio Okamiju, nije znao da li je
više iznenađen ili zabrinut. Nije mogao da zamisli da će se Nangi ponašati na tako hladan i
iracionalan način. Šta se događalo s njegovim prijateljem? To iznenadno prekidanje veze postalo je
 pravilo a ne izuzetak. Znao je da se Nangi nalazi pod velikim pritiskom zbog puštanja u rad
SajberNeta, a on je imao sedamdeset i šest godina i sve mu je padalo teže. Nije više bio mlad. Ali,
 Nikola je sumnjao da ti razgovori ne mogu da budu objašnjeni samo Nangijevim godinama. Da li je
srčani udar nekako promenio njegovu ličnost? Nikola je odlučio da se vidi nasamo sa njim večeras,
kad se cirkus završi.
Dok je proveravao svoj smoking još jednom razmisli o svojoj najnovijoj odluci da se pridruži
Mikio Okamiju, kaišou.
Uloga jakuze u Japanu bila je značajna. Za razliku od Amerike, gde je podzemlje bilo otpadnik od
društva, jakuza je ovde bila njegov deo. Mada oni sebe još uvek mogu da smatraju otpadnicima, oni
su bili deo o kome se ne govori i koji je kao Gvozdeni trougao vladao od 1947. u Japanu:
 birokratijom, poslovima, politikom. Ministarstvo internacionalne trgovine i industrije MITI, postalo
e najmoćnija birokratska institucija posle rata. MITI je diktirao privrednom politikom i dopuštao je
keiretsu-ima, trgovinskim grupama koje su vodile vrhunske industrijske porodice, smanjenje poreza i
mogućnost osvajanja polja za koje je MITI odlučio šta će biti najbolje za Japan u celini. MITI je
naprimer odlučio šezdesetih godina da ohrabri trgovinske kompanije da se prebace sa proizvodnje
teške robe kao što je čelik na proizvodnju kompjutera i semi-konduktora. Tako je MITI kreirao
apansko privredno čudo i istovremeno načinio milijardere od industrijalaca. MITI je imao apsolutnu
kontrolu nad poslom tako što je svoje bivše ministre slao da rade u samom keiretsu čiju su politiku
oni kreirali.
Ali MITI je imao pomoć. Bila je to Demokratska liberalna partija, koja je vladala japanskom
 političkom scenom od četrdesetih sve do 1993. a koja je ruku pod ruku sa Ministarstvom radila da
apanska privreda cveta. To je bilo relativno lako, pošto su Japanci navikli da lideri vode računa o
njima. Pre rata, oni su to očekivali od cara. Posle, to isto su očekivali od serije premijera iz LDP-a.
Što se tiče jakuze oni su bili posrednici koji su podmazivali točkove. Zauzvrat oni su
obezbeđivali moć LDP-u i pomoć na izborima premijeru. Za to su političari bili naklonjeni keiretsu-

 

ima. I tako je to išlo decenijama, bila je to beskrajna vrteška progresa sa duboko ukorenjenom
korupcijom.

Sve do velike recesije 1991. Japan je jurio prema zastoju.
 Nikola je taman hteo da krene dole, na prijem, kad njegov Kami zazuja. Ovog puta vide lice
Mikija Okamija na ekranu. Mada se po finim borama u uglovima očiju videlo da je umoran, ipak je
izgledao mlađi deset godina od devedeset koliko je imao.
- Nikola - reče bez uobičajenih formalnosti - imam najnovije vesti.
 Nikola mu je dao prototip Kamija, a da to niko nije znao, tako da je mogao uvek da bude u vezi sa
njim. SajberNet veze bile su mnogo sigurnije nego većina mobilnih telefona.
- Sutra ujutro premijer će najaviti svoje povlačenje.
 Nikola, osetivši se iznenada ispražnjenim, sede na ivicu pisaćeg stola.
- To će biti šesti za manje od tri godine.
Okami klimnu glavom.
- Da. Kao što sam predvideo, bez jake LDP, koalicija manjih partija ne može da zadrži centar.
Ima suviše različitih i ekskluzivnih ciljeva da bi mogao da se načini konsenzus. Socijalisti su se
naročito pokazali kao problem i to je slabilo svakog premijera jer je na ovaj ili onaj način morao da
načini neku vrstu kompromisa.
- Šta ćemo sada da radimo?
- Zato sam i nazvao. Ova poslednja ostavka biće šok za sve partije. Nema nikoga ko čeka na
krilu, nema jakog ministra spoljnih poslova niti predstavnika trgovine spremnih da ga zamene kao što
e bilo ranije. Nastade snažan vakuum. To znači politički haos a mi to ne možemo da dopustimo.
- Mislim da treba da se nađemo.
Okami je klimao glavom.
- To sam i ja mislio. Naći ćemo se u Karasumori Džindža prekosutra u šest posle podne. Do tada
ću imati mnogo sastanaka.
- Slažem se.
- Dobro - videlo se da je Okami odahnuo. - Kako ide prijem?
- Tek ću to da saznam.
- Srećno.
 Nikola mu zahvali, a onda se isključi iz Mreže. Napustio je kancelariju, krenuo pored recepcije,
 prema privatnom liftu koji će ga brzo odvesti u mezanin. Bacio je pogled na sat. Nije imao vremena
za zaustavljanje. Možda će moći da se izvuče u toku večere pa će moći da proveri prenos SajberNet
 podataka. Dok je uvlačio ključ u bravu bronzanih vrata lifta, ponovo je čuo Okamijev glas, u mislima.
Kad si došao do mene prošle godine video sam koliko mrziš jakuzu. Nisam mogao da nađem
načina da ti kažem istinu o tvom ocu. Da smo on i ja - kaišo, glava svih jakuza klana - bili partneri od
1946. sve do njegove smrti 1963. u stvaranju novog Japana. Otada sam ja bio prinuđen da sam
nastavim s našom vizijom.
Tvoj otac je bio sjajan vizionar i zato što si ti njegov sin, uspeo sam da te privučem na svoju
stranu. Ne da bi me ti štitio kao što sam ti rekao - video si da sam za to dobro opremljen i sam. Bio je
to samo okidač da počnem tvoje lečenje, pre svega da te oslobodim besa zbog Koine greške i
nerazumne mržnje prema jakuzi zbog toga. Tako si mogao da razumeš istinu koja leži iza brižljivo
stvorene maske tvog oca. Ti treba da prihvatiš istinu. Vreme je za tebe da nastaviš posao koji smo
 pukovnik Lajnir i ja planirali.

* **

 

Pre dve godine Nikola i Nangi su odlučili da iznajme na dug termin francuski restoran koji se
nalazio u mezaninu Šinđuku Suirju zgrade. Punih osamnaest meseci arhitekte i tehničari radili su
menjajući prilično prazan i nezanimljiv prostor u veličanstveni noćni klub - restoran na najvišem
nivou.

Indigo je otvoren pre tri meseca sa velikom pompom. Bio je to veliki uspeh. Večeras je bio
zatvoren za posetioce da bi Sato internešenel mogao da održi prijem povodom lansiranja TransRim
SajberNeta.

Impresivni prostor iz tri dela sa platformama nalik na leteće tepihe, sa po tri ili četiri stola u
obliku bumeranga sa polukružnim sedištima , bio je organizovan tako da su svi gledali prema
 plesnom podijumu, koji je bio tako osvetljen laserima da je ličio na persijski tepih. Meka svetlost
razlivala se sa visine, iznad stolova i padala je na plesni podijum, osvetljen i od dole tako da se
čoveku činilo da pluta u bazenu plavo-zelene svetlosti. Paneli od trešnjinog drveta, ofarbani u indigo
dizali su se na stranama restorana, a duž jednog zida vijugao je dugi bar, a na njegovoj plavkastoj
čeličnoj tezgi ogledale su se svetiljke. Boce alkoholnog pića, finih likera i svih vrsta uvoznog piva iz
Jugoistočne Azije, Filipina i malih pivara iz Amerike bili su poredani na staklenim policama
obešenim uz dugačko ogledalo.

Kad je Nikola ušao, plesni podijum je vrio od ekstravagantno odevenih ljudi i žamora razgovora
na najmanje dvanaest jezika. Ljudi su opsedali bar, a tri barmena su neprestano mrmljali ponavljajući
narudžbine. Mirni džez Majlsa Dejvisa sipio je iz šezdeset i šest zvučnika postavljenih u zidove,
 plafon i pod.

Glave se okrenuše kad je prišao, a nije bilo ni čudo. Gosti ugledaše snažno građenog čoveka,
gipkog kao da je plesač, širokih ramena i uskih bokova. Ono što je bilo najimpresivnije kod njega
 bila je lakoća s kojom se kretao. On nije hodao niti se kretao kao drugi ljudi, već kao da je klizio po
vazduhu, u vrlo niskoj gravitaciji. Kad se kretao bilo je to sa svom težinom u donjem stomaku, mestu
snage koje su Japanci nazivali hara. Imao je tamnu, gustu, kovrdžavu kosu koja je čudno odudarala od
striktno orijentalnih crta njegovog lica sa visokim jabučicama na licu i kosim očima u obliku badema.
Uprkos tome lice je bilo dugo i koščato, kao da neki engleski uticaj u njegovim genima nije hteo tako
lako da se preda.

 Nikola ugleda Kanda Torina i krenu prema njemu kroz gomilu. Star tridesetak godina, Kanda
Torin je bio visok, vitak čovek s dugim, lepim licem i hladnim proračunatim umom čoveka starijeg
najmanje deceniju. Nikola još nije imao sasvim formirano mišljenje o njemu. Očigledno je pokazao
da je velika pomoć Nangiju tokom Nikolinog odsustva. Nangi ga je nedavno postavio za zamenika
 predsednika, visoki nivo za čoveka njegovih godina.

Istinu govoreći Nikola nije bio srećan zbog prisustva ovog mladog čoveka. To je kvarilo poseban
odnos koji je on imao sa Tanzan Nangijem. Taj Torin je bio pronicljiv, možda čak, kako je Nangi
verovao, briljantan. To nije dolazilo u pitanje, ali Nikola je isto tako sumnjao da je on bio nadaren
 prevelikom ambicijom. Njegovo grabljenje moći na SajberNetu bio je prvi primer. Ili je možda
 Nikola bio suviše grub u svojim zaključcima? Torinu je možda samo bilo stalo do najboljih interesa
Sato internešenela, ispunjavajući vakum koji je Nikola ostavio. Ipak, Nikola nije mogao sasvim da se
otrgne utisku da je Torin bio timski igrač samo onoliko dugo koliko je to odgovaralo njegovim
 potrebama. Bila je to potencijalno opasna crta.

Dok se Nikola približavao, video je kako se na Torina bacio Amerikanac sa licem u obliku cveta
i kovrdžavom crvenom kosom, sa ratorbomim stavom čoveka koji je suviše dugo bio frustriran
apanskim tajanstvenim i zaštitničkim barijerama. Nažalost to je bilo držanje mnogih Amerikanaca tih

 

dana. Nikola prepozna Korda Meknajta, trgovinskog predstavnika konzorcijuma iz Silikonske doline.
 Nikola obiđe i stade pored Torinovog desnog ramena.
- Jadniče - govorio je Meknajt. Sa tim jakim licem i jakim idealima bio bi sasvim na svom mestu

na nekom atletskom borilištu Ajvi lige. Iz njegovih bledih očiju, široko razmaknutih nije moglo ništa
da se vidi. - Pre samo tri godine vi ste kupovali po Holivudu, Menhetnu, Pibl biču, kupili ste dve
trećine Havaja, po cenama koje nijedan poslovni čovek pri čistoj svesti ne bi ni pogledao. To je zato
što će vaša balonska ekonomija prsnuti i nećete moći da zadržite bilo šta što ste kupili.

Torin ne reče ništa, ili zbog mudrosti ili zbog poniženja. Recesija je imala poražavajuće
emocionalne efekte na mlade ljude iz japanskog poslovnog sveta. Ti ljudi su se bili navikli na svoju
 premoć - svoj iehiban, na to da budu broj jedan. Koncept Japana na drugom mestu, nezamisliv pre
samo četiri godine, bio je gadan šok za njihov ego.

- Pogledajte šta se sada zbiva - nastavi Meknajt dok su ljudi počeli da se okupljaju.
Među radoznalcima Nikola vide Koi i Ngujen Van Trika, Vijetnamca, šefa marketinga Min
telekoma, kompanije koja je pokušala da zainteresuje Nikolu i Nangija da prihvate njihov kapital za
deo Satoa.
- Japan je već drugorazredna sila. Sećate li se kako ste osuđivali naš obrazovni sistem? Sada se
to više ne čuje. - Osmehnu se superiorno. - Hoćete da znate zašto? Vi sada dobijate diplomce koji ne
znaju da se služe kompjuterom. A mi koristimo kompjutere u našim nižim školama. Vi smatrate da su
suviše bezlični. Vaši komplikovani i glomazni rituali vođenja poslova nisu pogodni za kompjutere. Vi
o kompjuteru pre razmišljate kao o simbolu, a ne kao o alatki - nasmejao se drsko. - Vi više volite da
koristite svoj jebeni abakus.
 Njegov smeh je postajao sve snažniji.
- Bože, šta vi i vaši drugari propuštate u Americi, Torine. Zatvoreni u svoj monopolistički sistem
vi ne možete da radite ono što mi radimo tako uspešno. Mi kujemo sopstvenu vrstu keiretsu-a - za
XXI vek - sagrađen na savezima između telekomunikacija, elektronskih aparata, elektronskih medija i
kompjuterskih kompanija koje su propadale. One su se popravile u poslednjih deset godina, postale
su produktivnije, konkurentnije dok su japanske kompanije još uvek pretrpane personalom i bave se
raznim stvarima.
- Zar ne mislite da ste prekoračili granice lepog vaspitanja, stari moj? - reče Ngujen Van Trik 
svojim lepim glasom. On je bio obrazovan u Engleskoj i zato je negovao onaj preterano taćni
naglasak koji obično stranci ncguju.
- Ko ste vi dodavola? - upita Meknajt. - Govorim samo istinu. Ukoliko nemate ništa konstrukitvno
da kažete, umuknite.
Van Trik pogleda po gomili. Znao je skoro svakog i bio je u svom elementu. Osmehnu se
superiorno Amerikancu.
- Mislim da ste se suviše uzrujali i...
- Nije konstruktivno - odgovori Meknajt i obrati pažnju Torinu. -Evo, šta ja mislim. Mi
Amerikanci smo se promenili. Mi smo sada vešte, opasne mašine za borbu. Mi već možemo da
emitujemo milijarde informacija u milione domaćinstava širom Sjedinjenih Američkih Država jer 
imamo najrazvijeniji kablovski sistem na svetu. - Njegov smeh je istovremeno bio i uvredljivi lavež.
- A šta vi imate? Ilej, znate li vi da ste jedina razvijena zemlja koja nema zrelu kablovsku industriju?
Vaša manijakalna želja da držite zatvorene svoje telekomnikacije i svoju informativnu industriju biće
vaša propast. Zatvoreno polje vas je dovelo u teškoće koje ne možete da prevaziđete. Da li ste čuli za
takmičenje, prijatelju? To je američki način života i to će vas pobediti na moru. Treba samo da
 pogledate u televizor da biste videli budućnost. Morali ste da napustite industriju u koju ste utopili -

 

koliko? - stotine milijardi dolara? Zašto? Zato što je zastarela. Naša je toliko superiornija vašoj
verziji da ne predstavlja izazov.

- Govorite o prošlosti, gospodine Meknajt - reče Nikola.
 Njegov glas izazva pometnju. Torin pogleda preko ramena.
 Nikola se pitao da li je Torin srećan što ga vidi.
- Ovde, večeras imamo sastanak sa budućnošću. TransRim SajberNet već deluje u Rusiji gde je
za kratko vreme prevazišla sva naša očekivanja. Proverite kod Torin-sana, on ima najnovije podatke.
Mlađi čovek ukrućeno klimnu glavom.
- Govoriću detaljnije o svemu za vreme večere.
Meknajt zaurla.
- Vi ste Nikola Lajnir, zar ne? Pa, Lajnir, ispravite me, ako grešim, ali zar SajberNet već nije
aktiviran u Rusiji? Kome je potreban još jedan?
- Torin-san može na to da odgovori bolje od mene - iskreno govoreći to baš nije bila istina, ali
 Nikola je znao da mora da povrati obraz Torinu koji je zbog Meknajta izgubio.
- Tačno, u Rusiji SajberNet nije prvi kao što je to u Jugoistočnoj Aziji, ali to nije važno jer je
najbolji - reče Torin. -On lako pobeđuje domaći Relkom . SajberNet ima veće mogućnosti, može da
 prenese više informacija nego bilo koja druga mreža. SajberNet već radi ovde u Jugoistočnoj Aziji sa
novom generacijom Kami veza: digitalnim videom.
 Nikola primeti Sergeja Vanova, mladog crnokosog čoveka, slavenskog lica i mekih očiju. On
 povuče Rusa i osmehujući se pobedonosno Meknajtu reče:
- Da čujemo pravu istinu od pravog čoveka.
- Ne znam ništa o pravom čoveku, ali ovaj Rus je zaljubljen u TransRim - reče Vanov kikoćući
se. Voleo je američke šale i sve novo. Zbog toga se osećao kao deo sveta. - Moja zemlja je zrela za
SajberNet jer je puna ljudi kao što sam ja, onima koji shvataju šta će im ta mreža značiti na ulazu u
dvadeset i prvi vek, makar i sa jeftinim klonom prve generacije IBM-PC-a i modemom. Potrebno nam
e samo da se uključimo i sklapamo poslove bez vladinih odobrenja i pravila.
 Nikola raširi ruke.
- Zamislite, oni trguju svim, od krompira do vozova punih potaše, od prava do delova novog
sibirskog naftovoda, ukrajinskog žita i bugarskog voća.
Torin klimnu glavom.
- Sve je moguće, potreban je samo kompjuter, roba, mašta da se posao sklopi i naravno,
SajberNet.
- Elektronska pošta, koju sada obožavaju Net-džokeji biće uskoro prošlost - dodade Torin. -
Zašto kucati reći u kompjuter kad možete jednostavno poslati video sliku? U našem svetu, brzina je
navajvažnija. U tom pogledu ništa ne može da potuče video bajt. Sa Kamijem čovek ima
neograničene mogućnosti, može da šalje faksove, da kupuje, da prodaje, prima i šalje vid-bajt
faksove i vid-poštu, da zaključuje poslove u svako vreme.
- Sjajno, ali da li će to zaista da radi? - upita Meknajt nadureno. Nije više imao vetra u jedrima.
- Zato smo svi ovde noćas - reče Nikola.
- Što se mene tiče ja već aplaudiram SajberNetu - reče Raja Hadži, visok, tamnoputi musliman,
 predstavnik vlade iz Singapura. Nikola je radio sa njim pre nekoliko godina na projektu Sato fiber-
optike u toj zemlji. On je bio jedan od najoduševljenijih zagovornika mreže. - Mogu da dokažem
vrednost ovog projakta. - On izvuče Kami. - Posle oficijelnog otvaranja nameravam da pozovem
 premijera. Mogu da vam kažem da se unapred radujem njegovom zaprepašćenom licu.
Začuo se smeh i aplauz iz gomile ljudi.

 

- Moji poslovi sada bolje idu zahvaljujući SajberNetu - ubaci se u razgovor Vijetnamac Ngujen
Van Trik. - Sada postoji dobra komunikacija u ćelom Vijetnamu. Nema više prekida ili stalno
zauzetih telefonskih linija za mene.

- Sada kad smo vam dali dokaze o valjanosti ovog programa - reče Nikola veselo - zašto ne
 bismo počeli s večerom? Ne znam za ostale, ali ja umirem od gladi.

Čulo se odobravanje sa svih strana. Gosti pogledaše male kartice koje su dobili po dolasku na
kojima je pisalo za kojim stolom sede. Polako su krenuli prema svojim mestima. Koi je stajala kraj
 Nikole dok se on rukovao i izmenjivao šale sa važnim osobama. Kad su najzad ostali na tren sami,
ona ga diskretno uhvati za ruku i steže je.

- Sasvim lepo za nekoga ko prezire ovu vrstu stvari - šapnula je.
- Nekoje morao da priskoči Torinu u pomoć. Čovekje možda prvoklasan službenik, ali mora da
nauči još mnogo o diplomatiji.
- Isto kao i Meknajt.
 Nikola klimnu glavom.
- On je pravi medved, u redu. Ali on na neki način samo radi svoj posao. Izgleda da su sada
ciljevi američke administracije da gura u stranu i onemogućuje Japance gde god pokušaju da nešto
urade.
Koi se namršti.
- Otvorili smo naše tržište pirinča Amerikancima, posle mnogo meseci gorkih rasprava i skoro
 pobuna naši seljaka, sami ste videli do čega je to dovelo. Još nešto takvo i mi ćemo postati kao
Rusija.
 Nikola i Koi su sedeli u grupi stolova sa vrhunskim japanskim političarima i birokratima. Pitao
se kakva će biti njihova reakcija kad sutra u jutro njihov premijer da ostavku. Torin, koji je bio sa
Meknajtom, Raja Iladži i nekoliko drugih, pogledali su mrko - i zaverenički - u pravcu Nikole.
- Jadni Torin - reče Koi kad su se pozdravili s ljudima za svojim stolom i seli - on izgleda tako
 bedno kao pokislo mače.
 Nikola koji je pretpostavljao da je raspored za stolovima načinio Nangi, isceri se i reče:
- Dobro je za njega da uđe u lavlju pećinu. Mora da nauči da se nosi sa teškim ljudima i što pre to
učini biće bolje. U svakom slučaju Meknajt nije opasan. Čak i ako ga Torin dalje napada i ljuti neće
 biti nikakve štete.
Kelneri su već obilazili stolove sa predjelom: račićima sa kineskim, začinjenim sosom. Bili su
toliko mali da se niko nije trudio da skida prozirne ljušture. Svi su ih krčkali zajedno sa glavama.
Onda su došli poslužavnici sa svežim, hladnim soba rezancima. Testo je bilo izvanredno ukusno i
 Nikolini gosti su ga prosto gutali. Šake je služen zajedno sa vinom i pivom.
Posle ovoga svetlost se ugasi u prostoriji i Torin zauze mesto ispod reflektora na osvetljenom
 podijumu za igru. Iznad njega je spušten veliki ekran. On je bio strašno zgodan, visok, vitak, guste
zalizane kose, ponosnog držanja. Delovao je sigurno i smireno.
- Dame i gospodo, mada ne volim što moram da vas prekinem u uživanju u izvrsnoj hrani koja
nam je pripremljena za večeras, zadovoljstvo mi je da otvorim TransRim SajberNet čija je baza u
Japanu, a vlasnici su joj Sato internešenel i Denva partneri.
Denva partneri? mislio je Nikola. KO su oni dodavola? Sato nema partnere u TransRimu!
Tamo, na plesnom podijumu Torin je držao u rukama Kami pa dodirnuvši ekran izabra broj.
- Dame i gospodo, ovo je istorijska prilika i ja sam počastvovan što ste svi tu da biste bili
svedoci prve oficijalne digitalne video komunikacije preko TransRim SajberNeta. Molim vas
obratite pažnju na ekran.

 

- Moši-moši - ekran se osvetlio. Na njemu se pojavilo lice japanskog premijera. Jasnoća slike
 bila je neverovatna.

 Nikola baci pogled prema stolu za kojim je sedeo Torin. Želeo je da vidi Meknajtovo lice, ali
nije mogao da ga nađe. Mesto mu je bilo prazno. Niko izgleda, sem Nikole, nije primetio da ga nema.

- Premijeru - reče Torin - ja sam Kanda Torin, podpredsednik Operacije SajberNet Sato
internešenela. Govorim vam iz noćnog kluba Indigo u Šinđuku.

- Pozdravljam vas Torin-sane - reče premijer. Bio je sed i umoran. Nikola nije bio ni najmanje
iznenađen. - Ja sam premijer Takanobu, obraćam vam se sa Tokijske berze u Nihonbašiju. Svega mi,
Torine, izgledate sjajno u smokingu. Da li biste vi ili neko od vaših uvaženih gostiju hteli da sklopite
neki posao na Njujorškoj berzi?

 Njegov govor je pozdravljen salvom smeha, a odmah zatim začuo se gromoglasni aplauz.
Demonstracija je nastavljena na zadovoljstvo publike. Nikola kliznu sa svog sedišta, pa držeći se
senki, izađe iz noćnog kluba. Prešao je preko hola u mezaninu i ušao u lift za rukovodioce da bi
otišao gore da proveri kako radi banka podataka SajberNeta kad ugleda Meknajta kako brzo izlazi iz
muškog toaleta na najudaljenijem kraju hola. Meknajt koji nije video Nikolu u liftu ude u Indigo.

 Nikola pritisnu dugme za četrdeseti sprat i bronzana vrata počeše da se zatvaraju. U poslednjem
trenutku on stavi nogu između vrata i dovratka i pritisnu dugme za otvaranje. Pogleda u hol. Još jedan
čovek izađe iz toaleta. On odmah priđe liftovima i pritisnu dugme za gore.

 Nikola brzo izađe iz svog lifta. Čovek oslonjen o zid srušio bi se da ga nije Nikola prihvatio. Bio
e težak, kao obamro.

 Nikoli se još ranije učinilo da ga je prepoznao, a sada je bio siguran ko je to. Bio je to Kapa
Vatanabe, jedan od tehničara koji su radili na banci podataka SajberNeta. On je trebalo da bude na
čettdesetom spratu. Šta je radio u muškom toaletu mezanina? I šta mu se to dogodilo?

- Vatanabe-san - reče Nikola ali nije se čuo nikakav odgovor.
Tehničareve oči bile su samo prorezi, ali ženice su bile raširene i van fokusa.
 Nikola je slušao udaranje Vatanabeovog srca i pulsa. Bili su neverovatno usporeni, kao da je
čovek klizio u komu. I ukoliko se Nikola nije varao Vatanabeove usne počele su da plave. Nikola je
hteo da pozove hitnu pomoć kad primeti prste na tehničarevoj desnoj ruci. Bili su zgrčeni i izvijeni
unutra kao kandže.
Uznemiren, Nikola otvori zgrčene prste da bi pogledao dlan. Video je te iste simptome ranije kod
nekoga koje ležao na Vung Taua, plaži jugoistočno od Sajgona. Buljeći u Vatanabeov dlan, otkrio je
ono za čim je tragao: malenu ranicu, koja je bila tamno plava po ivicama.
 Nikola se setio čudno zgrčene šake ronioca koga je voda izbacila na plažu Vung Tau. Čovek, već
mrtav nije izazivao nikakvu pažnju.
Pitao je lokalne ribare šta se dogodilo i rečeno mu je da je nesrećnika ubo Ban Tom. Ma kako
 bezazleno zvučalo ime tog “račića-palačinke”, on je ustvari bio opasno otrovna raža, koje je bilo u
Andamanu i Južnom Kineskom Moru. Bio je izbrazdan kao “račić tigar” - ili kao okeansko dno na
kome je ležao spljeskan kao palačinka i kamufliran, čekajući da parališe i ubije žrtvu.
Možda je ronilac posegnuo za lepom školjkom koja je ležala na okeanskom dnu. Ma šta da je bilo
imao je lošu sreću da dotakne Ban Tom koji ga je ubo u dlan. “Vidite” - pokazali su mu ribari na
roniočev dlan - “plava taćka pokazuje otrov”.
Kapa Vatanabe je bio otrovan otrovom Ban Toma pomoću male igle zabijene u dlan. Zašto?
 Nikola noktom otvori kožu sa strane povrede, nagnu se i poče da izvlači koliko god je mogao otrova.
Pljuvao je ono što bi izvukao na pod. On onda odveza kravatu pa je iskoristi kao podvez oko
Vatanabeovog članka. Da li je učinio dovoljno da spase život čoveku? Postojao je samo jedan način

 

da to proveri.
 Nagnuvši se nad Vatanabea, Nikola zatvori oči. Otvori svoje oko tanđiana. Svet se pojavi u

eklipsi i on potonu u Tau-tau. Neka vrsta tame spustila se kao veo. Nikola se otvori Akšari, Stazi
svetlosti, čija je filozofija bila sagrađena oko mogućnosti prenosa energije, tačnije misli, u fizički
čin.

Disciplina je učila da u centru svih stvari postoji kokoro, membrana u koju se udara ponovljenim
ritmom. Kao pojanje ili mantre, ti ritmovi bi uznemiravali membranu kokoroa, stvarajući kod
 posvećenog promenjeno stanje u kome je mogla da se koristi psihička energija. Tau-tau se nije toliko
razlikovao od moči tibetanskih mistika, kineskih asketa ili šamana raznih plemenskih kultura. Svi su
vukli energiju iz istog starinskog izvora, od koje je čovek, kako je postajao civilizovaniji, bio sve
više odvojen.

Ali za Nikolu Akšara je bila nesavršena jer su unutar ezoterične psihičke discipline bili
 pohranjeni tamna jezgra Kšire, tamne strane Akšare, discipline koja je ubila mnoge svoje posvećene -
ili ih oterala u ludilo. Nikola je došao do tog strašnog otkrića kad se borio sa Do Dukom Fudirom.
Otada, njegova unutrašnja borba - i potraga - sveli su se na to da prebrodi Kširu pomešavši je sa
Akšarom u stapanju poznatom kao Šuken, pre nego što ga preuzme tamna staza. Šuken - takozvani
Dominion - postavljen da negira Kširu putem integracije u celinu koja je bar delimično bila mitska.
 Naučnici tanđiana nisu se slagalai da li je Tau-tau ikada bio celina tame i svetlosti i da li je uopšte to
trebalo da bude. Skeptici su sumnjali da je Šuken ikada postojao.

 Nikola je morao da u to veruje jer je postojala velika opasnost, koja je rasla kao zli cvet u njemu.
Svaki put kad bi koristio Akšaru više fragmenata Kšire oslobađalo se u njegovoj psihi. Uskoro, znao
e, ako ne nađe put do Šukena, biće prekasno. Kšira će ga uništiti kao što je uništila njegovog tandian
mentora Kanzacua.

Zvuci su odjekivali i ponovo odjekivali, visili u proticanju vremena. Bilo je to kao da je pod
vodom, mogao je da čuje kao kitovi na udaljenosti od mnogo milja. Zvuci su bili tako jasni da ih je
osećao na koži kao fizičko prisustvo. Svet je istovremeno bio i blizu i daleko, činija iz koje je Nikola
mogao da izdvoji jedan element - glas, let insekta, put vozila - i tačno ga odredi.

U tom stanju on posegnu u činiju sveta i izvuče Vatanebovu psihu. On je sada bio sjedinjen s
tehničarem - mada on to nije mogao da zna - postao je deo njega. Nikola je znao da on umire. Doza
otrova koja mu je bila ubačena kroz dlan bila je mnogo jačeg koncentrata nego što se nađe u prirodi.
Dovoljno je već prošlo granicu poveza i ušlo je u Vatanabeov krvotok.

Element po element, kako ga je učio Kanzacu, on je prošao kroz tehničarevu krv, posmatrajući
otrov kako se širi, sve dok nije izolovao supstance koje su mu bile potrebne. Usmeravajući svoju
 psihu u razne organe u Vatanabeovom telu i mozgu, on je stimulisao produkciju antitela, hormona,
kompleksnih neuropeptida koji bi prirodno onemogućili otrov. Tek kad je bio siguran da je tehničar u
stabilnom stanju on se povukao u hladnu, monohromatsku svetlost normalne stvarnosti.

 Nikola, izašavši sasvim iz tau-taua, pozva obezbeđenje i kad ljudi dojuriše, reče im da prenesu
Vataneba u ambulantu preduzeća.

- Odmah stavite led na ranu kad stignete gore - reče jednom od službenika obezbedenja - kad
stigne hitna pomoć recite im da je ovaj čovek otrovan nekom vrstom nervnog otrova. Želim da budete
sa njim sve vreme, čak i u bolnici. Ne ostavljajte ga. Shvatate?

- Da, gospodine - reče službenik dok su se vrata lifta zatvarala.
 Nikola je jurnuo prema liftu za rukovodioce, otključao je vrata svojim ključem i pritisnuo dugme
za četrdeseti sprat. Ledeni strah ga ščepa za srce. Vatanabe nije trebalo da napušta svoj sprat. Šta je
radio u muškom toaletu na mezaninu i to u isto vreme kad je tu bio i Amerikanac Kord Meknajt?

 

 Nikola je mislio da zna, ali mu je bila potrebna potvrda, a to će dobiti samo na Vatanabeovom
radnom mestu.

Vrata lifta se otvoriše i on izađe na glavni sprat Sato internešenel Odeljenja razvoja i
istraživanja. On nađe šefa noćne smene, reče mu ukratko šta se desilo.

- Pojačajte obezbeđenje ovde - rekao je. - Želim da glavni hodnik bude čuvan i noću i danju. Ja
ću se sada pozabaviti kompjuterom Vatanabe-sana, možda ću ga isključiti iz mreže, tako da bih video
da li je unutrašnji alarm preskočen.

- Da, gospodine - reče čovek - odmah.
- Nađite mi i čoveka zaduženog za prenos podataka SajberNeta.
- To je bio Vatanabe-san.
- Nađite mi onda njegovog šefa. Recite mu da dođe u kancelariju Vatanabe-sana, tamo ću ga
čekati.
- Odmah ću naći Macumuru-sana.
 Nikola je lako pronašao Vatanabeovu kancelariju po instrukcijama koje mu je dao noćni
upravnik. Kompjuter je bio uključen.
Pokazivao je da se još unose podaci u SajberNet. A kad je Nikola uneo meni za banku podataka i
otkucao pristupni kod, otkrio je da su podaci SajberNeta već uneti. To je značilo da je uprkos svom
obezbedenju neko načinio nedopuštenu kopiju SajberNet podataka.
Vrativši se na Vatanabeov program video je da je isključen iz mreže RiD. Vatanabe je nekako
uneo podatke SajberNeta preko svog programa. To je značilo da je mogao da načini kopiju na disketi.
Teorijski to je bilo nemoguće. Nikolini lični tehničari su tvrdili da verzija koju oni šalju ima zaštitu
koja ne dopušta neautorizovano kopiranje. Ipak, nije mogao da prenebregne ono što je video svojim
očima. Vatanabe je našao načina da izbegne zaštitu.
- Lajnir-san?
Vitak, bledoliki ćovek s naočarima s metalnim okvirom, skoro sasvim ćelav pojavio se.
- Ja sam Džuno Macumura.
- Vi ste šef Vatanabe-sana?
- Da, gospodine.
 Nikola ga brzo o svemu obavesti.
Oči mu se raširiše iza stakala.
- Ne mogu da verujem da se to dogodilo.
- Ni ja. Otkrio sam da je Vatanabe-san uključio svoj terminal. Možete li da mi kažete da li je još
neki terminal bio uključen u isto vreme?
- Da proverim - Macumura se nagnu nad terminal i koristeći miša velikom brzinom, uđe u srž
 banke podataka. - Nijedan, gospodine. Samo je ovaj bio uključen.
 Nikola je disao malo lakše. To je značilo da ma šta da je Vatanbe učinio, radio je po svome.
Sada je Nikola znao šta je Vatanabe tražio u toaletu u mezaninu: došao je da preda Kordu Meknajtu
kopiju koju je načinio sa podacima TransRim SajberNeta.
- Da uništim SajberNet podatke na RAM-u? - pitao je Macumura.
 Nikola je razmišljao jedan tren.
- Imam bolju ideju - rekao je tehničaru šta treba da se uradi.
- Nema problema - reče žudno Macumura - biće mi zadovoljstvo.
 Nikola ga ostavi i side. Dok je prilazio liftovima sa zadovoljstvom primeti dva čoveka iz
obezbedenja. Dole je kratko razgovarao s drugim čovekom iz obezbedenja. Saznao je da su
Vatanabea odveli u bolnicu pod jakim obezbedenjem. Dao je uputstva čuvaru, a onda se vratio u

 

Indigo. Demonstracija je završena, uspešno kao što je i zamišljao i gosti su bili zabavljeni glavnim
elom. Video je Meknajta koji je sedeo kraj Torina, mirno sekcirajući svog jastoga.

 Nikola skliznu u svoje sedište, promrmljavši izvinjenje. Koi je bila usklađena sa njegovom
 psihom i mada je osećala njegovu napetost znala je da ne treba da mu se obraća pred drugima.

Večera se nastavila bez daljih neprilika. Koi, šarmantna i savršena domaćica, zabavljala je goste
dok Nikola nije bio tu. On je sada preuzeo svoj deo, a svo vreme je držao Meknajta na oku. Ministri
su bili ekstatični zbog digitalne video mreže. Posle neuspeha I IDTV osetili su olakšanje što je
lansiran novi japanski projekat i to tako uspešno.

- Šta se dogodilo s vašom kravatom, Lajnir-sane? - pitao je Kaniođi Nakahaši.
On je bio jedan od predstavnika Socijalističke partije u Saboru, japanskom zakonodavstvu.
- Izgubio sam salvetu, Nakahaši-san, pa sam morao njom da obrišem masnoću s usana pre nego
što me Amerikanac Meknajt optuži da sam proždrljivac.
Svi za stolom su zaurlali od smeha, a naročito se od srca smejao Nakahaši kome se dopala dobra
šala na račun Amerikanca.
Sudovi su pokupljeni, dezert je poslužen zajedno sa kafom i likerima, a razgovor je skrenuo u ona
 beznačajna ćaskanja koja se javljaju na svim prijemima u svim nacijama.
Prošlo je jedanaest sati kad su gosti počeli da odlaze. Nikola je neupadljivo stavio ključeve kola
u Koinu ruku i šapnuo joj da će doći kući kasnije. Držeći se iza gomile pratio je Meknajta i sve ostale
do mezanina i dole širokim, metalnim stepeništem u hol.
Kiša se pretvorila u maglu. Ipak, čitavo polje kišobrana se rascvetalo dok su gosti čekali da im
dovezu kola i limuzine. Meknajt je takođe čekao da mu dovezu njegov beli BMW. Nikola se osvrte
da vidi gde je čuvar s kojim je ranije razgovarao. Našao ga je nekih sto jardi dalje od pretrpanog
ulaza u zgradu, stajao je kraj velikog, crnog ”kavasaki” motorcikla s futuristički oblikovanim
vetrobranom.
- Motorcikl vam je spreman, gospodine - reče čuvar Nikoli - izvukao sam ga iz ostave, napunio
rezervoar i upalio sam motor kao što ste tražili.
- Imate li paket?
- Pravo od Macamure-sana - čuvar mu pruži mali paket u stiroporu - rekao je da ćete biti više
nego zadovoljni s rezultatima.
 Nikola mu zahvali, uze šlem koji je bio obešen o ručicu motorcikla. Bacivši se u sedište krenuo je
za Meknajtovim belim BMW-om. Amerikanac je bio sam u kolima.
 Nikola se držao dalje od njega dok ga je pratio zakićenim ulicama Tokija. Uklopio se u reku
motorcikla na kojima su klizili mladi, oni koji voze iz uživanja i članovi bandi. Kretali su se kišom
okupanim ulicama dok su motori divlje grme li. Tu i tamo pojavio bi se bledi Mesec iza paperjastih
oblaka. Magla se nije dizala.
Izgledalo je kao da je Meknajt krenuo prema gužvi Ginze. Ako prede Ginza Jon-čom raskrsnicu,
koja je bila tako široka kao da se tu ukrštaju putevi sveta, Nikola je znao da postoji šansa da ga
izgubi. Ali umesto toga Meknajt skrete pre nego što je ušao u široku aveniju, krenuvši prema drugom
kraju Šinđukua.
U zagađenom Kabukičou on krenu preko železničkih koloseka, a onda iznenada skrete. Gume mu
škripnuše kao na vlažnom asfaltu, onda BMW načini oštar zaokret i ljuljajući se na federima nestade
u uskoj uličici.
 Nikola ude u kraj poznat kao shomben-yokocho - piš sokak. Tu je bilo bezbroj barova, ljigavih
noćnih klubova s grubim seks predstavama i ne previše čistih yakitori prodavnica koje su stajale
raščepljenih čeljusti kao skitnice koje su gluvarile ispred njih. Pola bloka dalje Nikola ugleda beli

 

BMW koga je odvozio sluga. Nije znao da su i takve usluge moguće u shomben-yokocho-u.
Parkirao je ”kavasaki”, krenuo niz blok. Gde je ušao Meknajt? Bilo je toliko toga nagomilano

edno uz drugo. Nemoguće je bilo to odrediti s ulice, a on nije imao vremena da u svaku jazbinu
zavuče glavu.

Ali postojao je drugi način.
On uđe u Akšaru, stvarnost je nestajala kao san koji se promenio, najpre pun boja, a onda
osvetljen unutrašnjom svetlošću. On je pratio Meknajta dok je obilazio prljave barove pune dima,
tamnih obrtaja razgovora i loših “kraljica”.
Bio je uz Meknajta kad je ovaj obilazio stolove sa muškarcima odevenim u žensku odeću, uz koje
su sedeli biznismeni i turisti željni avanture. Meknajt se smestio za mali sto u uglu za kojim je već
sedeo Ngujen Van Trik. Naručio je viski.
 Nikola ude u klub koji se zvao Deharo.
Doneše piće. Meknajt ga iskapi i naruči drugo.
- Zar nisi popio dosta na prijemu? - pitao je Ngujen.
Meknajt ga pogleda.
- Ne znam kako je s tobom, druže, ali ubijanje nije moja svakodnevna aktivnost.
 Ngujen napući usne.
- Vi Amerikanci ste tako izbirljivi. Rekao sam ti. Trebalo je da ja to uradim.
- A ja sam tebi rekao - reče Meknajt ispijajući drugo piće - Vatanabe je radio sa mnom. On ne bi
nikada prišao ni blizu tebi.
- I eto kuda ga je odvelo njegovo poverenje u Amerikance - Ngujen je morao da se nasmeje. Ti
Amerikanci. Tako su sigurni u sve ono što urade i kažu. Od toga se brzo stari. - Trebalo je da bude
obazriviji.
To je bio očigledno kraj zabavnog programa.
- Da li si uspeo? - pitao je Ngujen.
Meknajtovo treće piće doneo je kelner s velikim veštačkim grudima i perikom nalik na Doli
Parton. Obojica su čekali dok opet nisu bili sami za barom.
- Da, da. Svakako - reče Meknajt. Osećao je nalet adrenalina koji se javlja posle bliskog susreta
sa smrću. Isto tako on je uživao da prevrće stolove na Vijetnamce. Za trenutak je držao u rukama sve
karte i resio je da iz tog trenutka izvuče sve što može. Dok je obilazio žrtvu Nikola je osećao da će on
sada biti indiskretan i zato se koncenrtisao još više.
- Ja samo sledim naređenja. Moji pretpostavljeni žele...
- Ja znam šta tvoji pretpostavljeni žele - reče Meknajt - i ja to imam.
- Važno je vreme.
- Stvarno? - Meknajt ispruži duge noge. - Zašto?
- To nije tvoja briga.
- Nije? - Meknajt upali cigaretu pa je posmatrao kako se dim polako diže prema plafonu. - Ali ja
sam u položaju da pomognem tvojim pretpostavljenima.
- Ti si iznajmljen da obaviš posao. Ako si uspeo, bićeš plaćen - darežljivo, kao što znaš. Inače ...
- Slušaj, bedniče - odjednom siknu Meknajt - ja sam Amerikanac, shvataš? Ne možeš sa mnom
tako da razgovaraš. To niko ne radi, čak ni tvoj šef. Meni je dosta sedenja sa strane i hranjenja
mrvicama dok momci vrte milione. Želim deo akcije i dobiću to jer imam propusnicu.
- Podatke, molim - reče mirno Ngujen.
- Sve u svoje vreme. Želim da se nađem sa Mikom Leon...
- Molim, bez imena - reče brzo Ngujen.

 

Meknajt se nasmeja.
- Da, znam, ne igram malog, dobrog špijuna. Ali sam privukao tvoju pažnju, zar ne? - On ispusti
dim kroz nozdrve. - Sem toga koga ima da nas čuje? Gomila japanskih pedera s perikama i veštačkim
trepavicama. - Zgadio se. - Pazi Van Trik. Mogu da te lupe lažnom dojkom.
- Bez obzira na to prestaćeš da koristiš imena, jasno?
- Reci mi zašto tvom gazdi treba ovo sranje tako hitno.
Kad je pomenuto ime Mika Leonfortea Nikola se ukočio kao statua. Nestalo je oduševljenja što je
uhvatio lopova i špijuna. Sada je tu bio taman prostor u koji nije hteo da pogleda. Za vreme rata u
Vijetnamu Mika je odabrala grupa špijuna koja je radila u Pentagonu da im obezbedi stalan priliv
droge iz Šan država. Poslali su ga u Laos gde se on brzo snašao i počeo da radi za sebe. Kasnije je za
 partnere uzeo Roka i Vijetnamca Do Duka. Zajedno su izgradili Ploveći grad u skoro nepristupačnim
visoravnima Vijetnama da bi smestili svoje bogatstvo i veliko naoružanje koje su redovno prodavali
gospodarima rata širom sveta.
 Nikola je mislio da je Mik mrtav - spaljen ili uništen radijacijom kad je eksplodirala Baklja u
Plovećem gradu. Sada je znao da je Mik živ i da je stajao iza krađe podataka TransRima. Misli su mu
sada bile pune naboja kao onda kad se našao licem u lice s Mikom u Plovećem gradu.
- To nije tvoj posao - reče Ngujen.
- Ali vidiš ispalo je da sam ja od toga napravio svoj posao - Meknajt otrese pepeo sa vrha
cigarete. - Ovo je zahtev za isporuku.
- Nismo se sreli da bismo...
- Promenio sam termine, budalo. Sada to prihvati.
 Ngujen je malo čekao dok se osvrtao po baru. Kad je progovorio glas mu je bio tih kao šapat tako
da je Meknajt morao da se nagne preko stola da bi ga čuo.
- U redu, ali ne usuđujem se da ti kažem ovde. Znam neko mirnije mesto - bacio je novac na sto i
ustao.
Kad su izašli na ulicu Nikole nigde nije bilo. Sakriven u senci dovratka seks kluba posmatrao je
kako poslužitelj trči da doveze beli BMW.
- Imaš kola? - pitao je Meknajt.
- Došao sam taksijem - odgovori Ngujen - tako da ako neko počne da postavlja pitanja neće me
ništa vezivati za ovo mesto.
Kad su ušli u kola, Nikola pogleda dok je prolazio u lokale u kojima su na malim pozornicama
žene, osvetljene reflektorima izvijale tela.
Oglasi se motor BMV-a pa on prede preko ulice do ”kavasakija” i baci se na sedište. Kretao se
daleko iza njih dok je Ngujen vodio Amerikanca nizom ulica. Išli su na istok, prema ekskluzivnom
Šinbaši delu gde su gejše još upražnjavale svoj ultracivilizovani zanat. Tu je bila i velika Cukiđi
riblja pijaca koja se graničila sa rekom Sumida. Mesec je bio zaklonjen gustim oblacima, a svetlosti
grada sijale su kao fosforescentni plankton u okeanu, beo i proziran, zakovitlan u noći boje mastila.
 Nikola je posmatrao kako Meknajt parkira BMV kraj vode, kako dva čoveka idu po doku,
spuštaju se u mali čamac. Nikola, da ne bi bio vidljiv na trotoaru, sada je morao da se drži samo
 psihičke veze sa Meknajtom dok je tražio čamac da krene za njima.
 Nije našao nijedan u blizini i on poče da juri duž klizavih, pustih ulica pijace, prateći
napredovanje čamca. Kad su prošli pijacu Ngujen uspori.
 Nikola, duboko u Akšari čuo je glasove koji su dolazili preko vode, jasni kao da su dva čoveka
 pored njega.
- U redu - reče Meknajt - ovde je mirno koliko to može da bude u Tokiju. Sada mi reci...

 

 Ngujen, koji je pažljivo stao na sredinu čamca udari ga u karotidni nerv s desne strane vrata.
Meknajt mu pade u naručje kao pokošen.

Dok je Vijetnamac metodično pretraživao Meknajtove džepove, Nikola je jurio kejom. Bio je još
dosta daleko, ali sada se nije radilo o tome da stigne na vreme već koliko će zakasniti.

 Ngujen je bio stručnjak, a Meknajt nije bio naročito mudar. Vijetnamac je našao ukradene podatke
TransRima i pročitao ih je na mini računani dok je Amerikanac bio u nesvesti. Podaci su bili ispod
naramenice Meknajtovog smokinga.

 Ngujen sve ukloni, a onda uhvati Meknajta za smoking , prebaci mu glavu i ramena preko ograde i
gurnu ih pod vodu.

 Nikola oseti ledeni talas kroz svoje misli i pojača napore. Jurio je kejom pored odsjaja sijalica u
vodi koji su ličili na mesece bačene ko zna otkuda.

 Napred, na reci Sumida Ngujen je držao Meknajta pod vodom, pritiskajući mu leda jednom
rukom, dok je zviždukao neku melodiju Žaka Brela. Nikola je prepoznao pesmu - govorila je o
dehumanizaciji sveta za vreme rata, oličenoj u kurvi, koja ležeći na leđima, raširenih nogu poziva:
"Sledeći!”, obraćajući se vojnicima.

Melodija je služila kao linija u tami, pupčana vrpca koja ga je vezivala za užasan događaj koji se
odigravao. Sada kad se približio osećao je prisustvo smrti - ne svoje, već Meknajtove. Bilo je jezivo
i uznemirujuće biti muva na ramenu smrti dok je ona hvatala drugu žrtvu. On je bio svestan
Meknajtove psihe i šta mu se dogada. Mogao je da oseti hladnoću i tamu kao da su se kretali prema
nevidljivom ponoru.

Čulo se odzvanjanje u vazduhu nalik na zimski vetar koji duva kroz šumu ledenih sveca. Taj zvuk 
kombinovan sa arijom koju je Ngujen zviždukao stvarala je drugačiju melodiju koja se neočekivano
 pretvorila u tamnu simfoniju.

To je bio, Nikola je znao, trenutak Meknajtove smrti kad je nešto u njemu kriknulo ili uzdahnulo,
u svakom slučaju poslednji put uzdahnulo, oslobodivši se iz tela kao svetlost iz lavirinta. Nikolino
srce je udaralo tako snažno da je on to osećao kao bol u grudima. Izgubio je dah i na trenutak je
klonuo, a oči su mu bile čvrsto zatvorene.

Čistoća zvuka je bila potpuna, nastavljala je da ga sledi, dok je čamac klizio preko crne,
uznemirene vode, prolazio pored širokih fasada koje su nemo buljile u smrt koja se tiho prikrala
 preko vode.

Kad je zvuka nestalo na talasima ehoa Nikola se smirio.. Možda je tada psihička veza iznenada
 presečena, ali on je sumnjao da tu ima nešto više. Meknajt je umro i on više nije mogao da pomogne.
Javljala se pomisao da čak ni baraba kakav je bio Meknajt nije zaslužio takvu smrt.

Sada je tu postojao samo Vijetnamac Ngujen, koji, postoje proverio da je Meknajt ispustio
 poslednji dah, veza mu komad betona za noge i baci ga preko ograde. A onda poče da se udaljava.

 Nikola je morao da se obračuna sa Ngujenom. Ali kako? Umesto da se vrati na dok kod Cukidija,
on je nastavio niz reku. To je dalje učvrstilo Nikolinu sumnju da je Ngujen ovo odavno planirao.
Došao je taksijem do Kabukičoa, čamac ga je čekao, a u njemu komad betona. Nikola je bio ubeden
da bi Ngujen sredio Meknajta i na drugom mestu a ne ovde, da mu ovaj to nije omogućio. U svakom
slučaju kad posao bude obavljen Meknajt je morao da se ukloni, nije smeo da preživi noć.

 Nikola duboko uzdahnu; došao je do mesta gde je bio potopljen Amerikanac. Uz pomoć psihe
mogao je da vidi tamni teret kako tone dole u mulj Sumide iz koga se nikada više neće pojaviti. Ma
kuda da je Ngujen krenuo moraće jednom da pristane uz obalu, mislio je Nikola. Nastavio je da ga
 prati, držeći se svetala na reci, a sada je imao čvrsto zacrtanu misiju u glavi.

 

* **

Margerite Goldoni Dekamilo izađe iz svog sjajnog ”leksusa” na raskršću Park avenije i Četrdeset
i sedme ulice. Novo cveće je baš bilo posađeno na prostoru koji je delio aveniju. Zelenilo je počelo
da osvaja engleski travnjak i ginko drveće. Mada je već prošlo pet sati, popodnevna svetlost je još
 bila jaka, najsigurniji znak da je proleće na putu, mada je ldeni vetar još zviždao između oblakodera.
Rekla je Frenkiju, svom naoružanom šoferu da sačeka, a onda u pratnji Rokoa, telohranitelja, ušla u
oblakoder od stakla i čelika.

Dok je liftom išla na trideset i šesti sprat imala je vremena da pribere misli. Ovaj predah, iako
kratak, bio je blagoslov jer je tokom proteklih petnaest meseci imala malo vremena da se posveti
svom poslu. Otkako je njen brat Dominik Goldoni bio nasilno ubijen, ona se našla u oluji drugog
života toliko različitog od onog kojeg je vodila da je u početku bila kao ošamućena. Mada je Dom
 pokušao sve stoje mogao da joj pomogne, predstavivši je svojim najboljim vezama u Njujorku i
Vašingtonu, ona je još bila nespremna za makijavelijansku kompleksnost zadatka da preuzme dužnost
kapoa svih porodica na Istočnoj obali. Njen muž Toni Di, veoma uspešan advokat iz šou biznisa, bio
oj je maska. Na prvi pogled Dom kao da je njega odabrao da ga zameni, ali Margerite je bila ta koja
e vukla konce kao duh iz senke. Ona nije trebalo da sačuva mir samo u svojoj galaksiji Porodica več
e neprestano morala da odbija napade Domovog gorkog neprijatelja Bed Klamsa Leonfortea, koji je
sada, kad je Dom bio mrtav žudeo da proširi svoju vlast sa Zapadne obale na istok. U poslednjih
nekoliko meseci, uprkos Margeritinim protestima i odbrani on je uspeo da se dočepa kontrole nad
Čikagom i porodicama Srednjeg zapada. Znala je da se on nikada ne bi odlučio na takvu uzurpaciju
vlasti - a kamoli da bi u tome uspeo - da je Dom još bio živ. Ona je sada uvek osećala metalni ukus u
ustima dok je pomišljala da je izdala brata i sve porodice o kojima je on brinuo.

Lift stade, oglasi se zvonce, vrata se otvoriše. Dok su ona i Rok hodali duž sivog i bež hodnika
 prema kancelarijama njene uspešne kozmetičke firme Serenisima, ona oseti fizičku težinu tereta
odgovornosti koju joj je Dom preneo. Kako joj je nedostajalo uzbuđenje vođenja sopstvenog posla,
hiljade dnvnih odluka koje je trebalo donositi, pobede, pa i padovi jer je i to je bio deo
svakodnevnice.

Ona i njen partner Rič Kuper stvorili su Serenisimu i od malog posla koji se uglavnom odigravao
 preko pošte, načinili su veličanstveni međunarodnu organizaciju kakva je bila danas. Kompanija je
sada imala butike u velikim robnim kućama kao što su Barnis, Blumis, Bergdorf i Saks u Njujorku, a
svugde širom zemlje otvarale su se filijale. Francuzi su voleli njene proizvode, isto kao i Italijani i
Japanci. Kasnije te godine Rič je planirao da napadnu Nemačku, a bilo je reći i da se osvoje zemlje
 bivšeg Istočnog bloka.

Pomislila je da je dobro što ima Riča. On je vodio posao dok se ona borila sa Bed Klamsom i
nastavljala Domovo poslovno partnerstvo sa Mikijom Okamijem.

Kancelarije Serenisime su bile lepo nameštene, elegantne. Dominirale su boje tosta i prljavo
rože. Nameštaj u prostoriji za prijem bio je udoban - Margerite je insistirala na tome. Na zidovima su
 bile ogromne fotografije internacionalno priznatog modela, koju su ona i Riči odabrali da bude njihov
zaštitni znak. Ona je bila sa njima od početka, dala je proizvodima prepoznatljivo obeležje i karakter.
Kao firma Lankom i oni su odlučili da ignorišu modne trendove. Jedne godine manekenke su delovale
nežno, druge godine su bile besne. To se nije ništa ticalo Serenisime sve dok je njen profit rastao za
25 procenata godišnje.

Rič je čekao na nju u sali za konferencije, velikom pravougaoniku, s velikim zavesama, policama
za knjige i strarinskim nameštajem koji je ona tu postavila. Prostorijom je dominirao veliki sto od

 

tikovine u obliku bumeranga, iza kojeg je bila dugačka komoda na kojoj je stajao Braunov automat za
kafu, mašina za kapućino, dva bokala ledene vode i flaša sambuke. Iza izrezbarenih vrata od tikovine
krio se mali frižider i dobro snabdevena ostava. Nikad se ne zna. Iskustvo ih je naučilo da sastanci
mogu da se otegnu duboko u noć.

Rič ustade kad je ona prošla kroz dupla vrata. Ona još jednom pogleda telohranitelja koji zauze
mesto ispred vrata. Nadala se da će doći dan kad on ili neko sličan njemu neće više da joj bude
 potreban.

- Bella, dugo te nisam video! - Rič raširi ruke i zagrli je, poljubivši je u oba obraza na evropski
način. - Počeo sam da brinem zbog tebe. Kao da si pala s ivice Zemlje. Toliko sam se umorio
razgovarajući s tvojom sekretaricom da bih najradije bacio bombu na nju.

- Znam - reče Margerite smejući se - čula sam prošle noći kad sam se vratila kući.Žao mi je što
sam te ostavila, ali...

- Znam, znam - reče on dižući ruke u vis - sjajno si se provodila u Francuskoj.
Ona je odabrala tu priču za njega, jer kao sve dobre laži u sebi je imala više od zrnceta istine.
 Njena kćer tinejdžerka, Fransin, poremećena zbog agresivnog odnosa Margerite i Tonija Di, postala
e depresivna, počela je da pati od bulimije. Susret sa Luom Krokerom, bivšim njujorškim
 policajcem i najboljim prijateljem Nikole Lajnira promenio ju je. Kod nje je još uvek postojao
duboko usađen bes na roditelje, ali Kroker je uspeo da to potisne. Fransin je volela Krokera s
duboko odanošću zbog čega je Margerite ponekad bila ljubomorna. Možda je volela Lua - bila je to
tužna i ironična ljubav jer Luovo osećanje dobrog i zlog nije moglo da se menja - ali njegov
harmoničan odnos sa njenom kćeri ponekad ju je toliko ljutio da bi se uspavala plačući. Kako je
žudila da ima normalan odnos sa Fransin, pun ljubavi. Pitala se da li će to ikada biti ostvareno.
- Njoj je bolje, Rič, zaista - rekla je sedajući na stolicu koju je on izvukao za nju.
Rič Kuper je bio žustar čovek. Tečno je govorio sve romanske jezike, a sada je vredno
napredovao u učenju japanskog. Mogao je lako da se prilagodi različitim kulturama i različitim
mišljenjima što su drugi ponekad shvatili kao uvorištvo. Svako potcenjivanje za njega je bila
 prednost koju će znati da iskoristi do krajnosti. Bio je star četrdesetak godina, ali njegova neukrotiva
kosa boje peska i plave, oči hitrog pogleda davale su mu dečački izgled. Bio je onizak i čvrst i imao
e neku čudnu energiju. On je bio jedini čovek koga je poznavala koji je mogao pet dana bez
 prestanka da radi na pripremanju modne revije u Milanu, da posle toga odleti u Tokijo, onda se vrati
u Pariz na nedelju dana i da opet bude u svojoj kancelariji spreman da nastavi posao. Najviše na
svetu voleo je da putuje, da upoznaje nove ljude i privoli ih za svoje stvari.
Bio je strastveno zainteresovan za Serenisimu - oduvek je bio - i bio je ponosan na njen uspeh. S
vremena na vreme predlagao je da počnu da prodaju akcije, ali Margerite je bila protiv toga.
- Pomisli samo koliko bismo dodatni kapital dobili! - govorio bi Rič uzbuđeno. - Bila bi to prava
lavina, bella!
Ali ona je to odbijala. Da firma postane akcionarsko preduzeće to bi značilo da bi morala da ima
savet direktora koji bi odgovarali investitorima, stalno bi postojala pretnja da bi mogla da ih
 preuzme sopstvena kompanija. Margerite je videla da se takve stvari događaju.
- Ono što je naše, naše je - govorila bi čvrsto. -I ja nameravama da to tako i ostane.
To bi bio i kraj takvih razgovora.
- Hajde, obavesti me o svemu - rekla je sada Margerite dok je otvarala svoj prepunjeni neseser.
U toku sledećeg sata Rič ju je obavestio o prodaji - do 3o odsto za četvrtinu; istraživanje i razvoj
- za novu noćnu kremu koja je uklanjala nadutost od previše alkohola i premalo spavanja; izdaci za
 butike u Nemačkoj u robnim kućama Kaufhof i Karštat, što se pokazalo uspešnim, a na proleće je

 

trebalo da u Berlinu i Minhenu otvore dve samostalne butike. Ustvari, rekao joj je Rič, on je upravo
završio razgovore s nemačkim partnerima koji će podići butike i koji će njima rukovoditi.

 Nije bilo nijedne negativne note u Ričovom izveštaju, pa ipak, dok ga je posmatrala Margerite
nije mogla da se oslobodi osećaja da nešto nedostaje. On se nervozno igrao srebrnim penkalom
marke Pelikan - poklonom od Nemaca - i kao da je žurio da završi svoj izveštaj umesto da ga
obrazlaže, da uživa u svakom detalju na šta je imao prava.

Kad je završio ona je potpisala sve ugovore i stavila inicijale na svaki papir koji je stavio pred
nju, a onda ga je pogledala na svoj uobičajeni otvoren način i rekla:

- U redu, šta je sada?
Rič jedno vreme ne reče ništa. Vrteo je Pelikan među prstima kao mažoretkinja štap. Onda
odednom gurnu stolicu unazad i priđe prozorima. Razvukao je tešek zavese, pogledao preko grada na
reku hadson i iza nje zadimljeni Nju Džersi.
- Rič...?
- Tako mi Boga želeo sam da se ne vratiš.
- Šta?
Pustio je zavese, okrenuo se da je pogleda u lice.
- Već sam skicirao pismo. U jutro je trebalo da bude otkucano i poslato u Tonijevu kancelariju.
Ustala je, a srce joj je kao ludo udaralo u grudima.
- Kakvo pismo?
Videla je kako je duboko uzdahnuo, kako je skrstio ruke i ona oseti kako je nešto steže u grlu.
- Prodao sam svoj deo, bella.
Margerite je buljila u njega u nemom užasu, skamenjena, šokirana. Nije mogla da smisli nijednu
drugu reč sem:
- Sranje!
Osećala se kao da je izgubila kontrolu nad kolima na drumu i da dok ona pobesnelo jure ona ne
može da ih zaustavi već može samo da se nada da će je pojas i vazdušni jastuk spasti. Šta će je sada
spasti? pitala se.
 Najzad se otkočila, smogla je glas da progovori.
- Ti barabo. Zašto?
On sleže ramenima, pogleda je glupo kao ovca, vide da je sve ljuća.
- Zbog čega? Zbog novca.
- Novca? - besna nije mogla da veruje da je to čula. - Znači li to da nisi dovoljno zarađivao, da
se nisi dovoljno razbacivao?
On opet sleže ramenima.
- Uvek je potrebno više novca, bella.
Bella.
- Prestani s tim! Nemaš više prava da me tako zoveš.
On je pobledeo, potresen opet se okrenuo prozoru.
- Vidiš sada zašto bi pismo bilo bolje.
Margerite prinese prste slepoočnicama gde je krv pulsirala. Prišla je kredencu, nasula čašu
ledene vode, potražila Buferin po torbici, a onda sve popila u jednom gutljaju. Obrisavši usne
okrenula mu se.
- Zašto o tome nisi najpre razgovarao sa mnom?
- Zato - reče on obilazeći oko nje - jer nisi bila ovde mesecima!
Bili su sada vrlo blizu jedno drugog, dahtali su kao dve životinje uhvaćene u svetlost farova,

 

 preplašene, nesigurne kakav sledeći korak da načine.
- Rič - ona pruži ruku - daj da razgovaramo o tome sada. Još nije kasno...
- Kasno je, Margerite. Potpisao sam dokumente juče posle podne. Sve je završeno.
Ona mu se zagleda u plave oči, pokušavajući da otkrije istinu. To nije ličilo na njega. Kao da je

videla sasvim drugačiju osobu od one koju je mislila da poznaje tokom dvanaest godina partnerstva.
Koliko puta joj je bio u kući? Bio je na prvoj svetoj pričesti Fransin, kupio joj je onog ogromnog
medveda od dva metra koga još uvek voli, prošle godine joj je poklonio muzički stub najbolje marke.
A sada ovo: izdaja. Zašto? Zbog novca?

- Kome si prodao?
- Ma hajde bella, ništa ne može da se promeni. Ja ću i dalje ovde da radim. Potpisao sam lični
ugovor.
- Ugovor! - Ona je zarežala. - Plaćeni službenik u sopstvenoj kompaniji. - Odmahnula je glavom,
 provukla prste kroz tamnu, gustu kosu. - Madona, slušaj samog sebe. Još ne shvataš. Ti petzinavanti,
ma ko da su sada te poseduju. Onog trenutka kad im se ne bude dopadalo kako radiš ili ako se ne
slože s tobom, ako im se ne dopada odelo koje nosiš ili kolonjska voda koju koristiš, nema milosti.
Sve ono za šta si radio više od deset godina, srušiće se, nestaće, finiš - buljila je u njega. - O, Rič
zašto si to uradio?
- Morao sam to da uradim - rekao je okrećući se od nje - veruj mi.
- Ja sada ne verujem ni u šta, niti bilo kome - popila je ostatak vode, nasula još. Grlo joj je bilo
suvo. - Dakle ko je to? Pirelman? I suvlasnik moje kompanije je sada Revlon?
- Ne, nije niko takav - reče on grizući se za donju usnu. - Ustvari ovo je prvi prodor te firme u
kozmetiku. Ime joj je Volto enterprajzis anlimajtid. Oni su iz Vest Palm Biča u Floridi, ali imaju
filijale širom sveta. Leteo sam s njima u Vest Palm - nastavio je, u patetičnom pokušaju da na nju
 prenese svoj entizizajam. - Kriste, trebalo bi da vidiš kakve imaju zgrade. Ta njihova ogromna palata
na Atlantnskom okeanu je veličanstvena, da ti stane dah.
- Dakle ljudi su te opčinili, možda su te tucali dok te nisu ubedili, podmitili su te. - U
Margeritinim glasu se jasno osećalo gađenje. - Kakav je hončo Voltoa?
- Ne znam. Nisam ga upoznao. Sreo sam samo visoke rukovodioce - iz saveta direktora, mislim -
da i neke druge ljude. - Rič je bio biseksualac, što mu ni najmanje nije smetalo. - I gomilu advokata.
Bilo je neverovatno.
- Da ti dah stane ... nevrovatno - reče ona gorko. - Jedva čekam da upoznam nove partnere.
- Ništa se neće promeniti - ali on se već okrenuo od nje. - Sutra će doći ljudi iz Voltoa da bi
održali sastanak sa mnom i sa tobom. Videćeš onda da to neće biti propast koje se plašiš.
- Madona, iz kojeg si ti kupusa došao? - htela je da pukne od smeha, a to je bilo dobro jer tako
nije zaplakala. Popila je vodu, a onda se mašila za sambuku. - Izdao si me, izdao si sve što smo imali
zajedno.
Tišina. Ledena struja vazduha od ventilatora hladila joj je poludele slepoočnice, zujeći kao krv u
njenim venama.
- Verovala sam ti a ti si me prodao - ona zavitla praznu čašu u njegovu glavu. - Barabo!

***

Svakog četvrtka u pet sati Toni Di se podvrgavao masaži. Čak i kad je bio van grada - što je bilo
često u LA - prestajao bi da radi u taj sat da bi mogao da se opusti. Opuštanje je bilo jedno od
najvažnijih stvari u Tonijevom životu. Sklapanje poslova nije moglo da se obavlja bez toga. Bistar 

 

um omogućavao mu je da smišlja nove načine da zajebe ljude s nerazumljivim paragrafima koji će
kao nežne vremenske bombe učvoriti protivnike za jednu, dve ili pet godina.

Kad je, kao sada, radio u svojoj kancelariji u Njujorku povukao se u sobu broj 45 blizu
gimnastičke dvorane koju je postavio za vreme poslednje obnove.

Bilo je pola pet i Toni je razgovarao telefonom s predstavnicima Trajdent studija u LA.
- Slušaj Stenli, moj klijent ima legitimno pravo - klimnuo je svojom otmenom glavom. - Svakako,
znam sve to. Ja sam mu napravio ugovor. Ja sam uložio tri meseca rada u to i to mora da uspe. Zašto?
Reći ću ti zašto, Stenli, zato što ta baraba od producenta gazi mog klijenta. On želi da on ode... Tako
e...Dobro, Stanli, viči koliko hoćeš , izbaci ga iz sistema. Ali ako ne uradiš kako želi moj klijent,
 postaraću se da tvoj studio zatvori. Sindikat će ... Pretnja. Stanli? Jesi li ozbiljan? - On gurnu
čačkalicu u drugi kraj usana. - Ti me dobro poznaješ. Ja sam kao meteorolog. A sada s mesta gde
sedim vidim oluju koja ide prema tebi pa ti je moj savet da sakupiš jedra - i to sva - pre nego što
 potoneš.
Toni tresnu slušalicu uz samo jednu reč:
- Šmuk! - pritisnu dugme na interfonu. - Meri, kad me Stanli Fridman pozove nisam tu za njega.
Pozovite mi Mikija u L A. Recite mu tri dana za Trajdent, on će znati šta to znači. - To će počistiti
Stanlija Fridmana. Koliko će ga stajati tri dana nerada? mnogo.
Bacio je pogled na svoj zlatni Pet Filip sat. Četiri i četrdeset i pet. On se istegnu, ustade i prođe
kroz vrata u dnu kancelarije, skinuvši rukom rađene mokasine. Kad se malo bolje razmisli, ovo je bio
dobar dan.
Prošavši kroz gimnastičku dvoranu ušao je u prostoriju za masažu. Prišao je prozoru, stajao je
gledajući Menhetn. Onda je zatvori guste zavese da se ne vidi sumrak nad gradom. Skinuo se, skinuo
nakit i legao je licem na dole na sto sa sveže opranim peškirom prebačenim preko čupavih guzeva.
Maserka, koja ga je masirala punih pet godina, dođe dugim hodnikom koji je mirisao na svežu
 boju i bio zastrt berberskim tepihom. Ona i sva njena oprema pažljivo su pregledani. Telohranitelji
nisu ništa prepuštali slučaju. Tek tada je sprovedena u prostoriju za masažu.
Ušla je i danas kao i uvek bez reći, stavila traku u stereo uređaj - bio je to Enijin “Pastirski
Mesec”. Čuo je kako teče voda dok se prala, a onda miris ružmarina dok je otvarala flašu s uljem.
Zagrejala je ruke trljajući dlanove jedan o drugi pa se bacila na posao.
Muzika se prelivala preko njega dok su njene snažne, vešte ruke terale napetost iz njegovih
ramena i vrata. Kao uvek kad bi tonuo u opuštanje ophrvaše ga uspomene iz detinjstva, izađoše na
 površinu kao stari predmeti na areheološkom nalazištu. Miris hleba koji se pekao dok je njegova
majka u pola glasa pevušila sicilijansku melodiju; sećao se njenih mišica pokrivenih brašnom i
šećerom.
Oštar miris ružmarina podsetio ga je na oštar miris dima od cigara koje je njegov otac savijao u
tamnom podrumu od kubanskog duvana. Kad je jednom sišao dole da pogleda otac ga je nemilosrdno
 premlatio.. To je bilo u redu, bio je glup što je hteo da zaviri u svet muškaraca pre nego što je postao
muškarac. Njegov ćutljivi otac, koji je povremeno govorio o sportu, ali nikada o svom poslu u
 prljavoj fabrici preko reke u Vihvkenu gde je svakodnevno bio izložen hemikalijama koje su ga
ednog dana i ubile. To je bilo bolje nego desetogodišnji emfizem ili dvogodišnje bolovanje od raka
 pluća, čuo je kasnije komšinicu kako govori majci na pogrebu. Kasnije, kad je otišao na Prinston,
Toni Di je shvatio da njegov otac nikada nije govorio o svom poslu jer se stideo što je bio
neobrazovan. A kad je Toni diplomirao prava, jedina želja mu je bila da mu otac bude tu da bi bio
svedok njegovog trijumfa.
Ječao je sada dok su se prsti maserke zabadali u nervni čvor u osnovi vrata. Disanje mu postade

 

dublje dok se još više opuštao.
Ružmarin ga je potsećao na nedeljne večere kod brata. Marija je znala da kuva, trebalo je samo

da je pogledate pa da to shvatite. Bila je slatka i dala je Frenku dva sjajna sina. Više nego što je
Margerite ikada dala njemu. Sem toga Marija nije znala da odgovara. Ona je znala gde je ženi mesto i
toga se držala, puštajući Frenka da brine o poslovima, proklet da je Dominik i njegova opsednutost
ženama!

- Opustite se, gospodine Toni - šapnu tiho maserka - opet ste se zategli.
Da, dobro, pa ko ne bi. Mislio je Toni dok je osećao kako njeni prsti prodiru sve dublje.
Svemoćni Hriste, kakvo poniženje je morao da preživi. Žena koja je mislila da je muškarac, koja nije
mogla - ili što je još gore - nije htela da mu rodi sina. Kćer koja je bila srećnija van kuće na nekom
mestu u Konektikatu gde ju je Margerite gurnula. Toniju nije htela ni da kaže gde je. I onda to što je
imala s onim jebenim bivšim policajcem Luom Krokerom. Zaista dovoljno da čovek poludi.
Ali Toni Di je znao da mora da bude miran. Strpljenje, koje mu nije bilo jača strana, bilo je ključ
svega. Kad bi mogao da bude strpljiv s Margeritom i Frensi kao što je bio prilikom pregovaanja o
ugovorima u svojoj kancelariji, sve bi bilo u redu. Kučke bi morale da ga poštuju, posle izvesnog
vremena. Doći će osveta. Margerite će shvatiti koliko je idiotska ta veza sa Krokerom i on će je opet
strpati u krevet, možda će je čak primorati da mu rodi sina kojeg je toliko želeo. Nisi muškarac dok 
ne zaćneš muško dete. To mu je rekao stari, s rukama prljavim od hemikalija iz Vihovkena
I bio je u pravu.
On okrete glavu s jedne strane na drugu da bi smanjio napetost, tada vide da se teška zavesda
 pomiče. Ležao je sasvim mirno, srce mu je udaralo polako i teško. On trepnu, pogleda opet. Pomicala
se. Ali to je bilo nemoguće. Ova zgrada je bila kao mnogi moderni oblakoderi; prozori se nisu
otvarali. Svež vazduh dopre do njega, mirišući na smog i izduvne gasove. On pomače ruku, tako
 polako da maserka to nije ni primetila.
- Doris - reče tiho - više bih voleo lavandu.
- Da, gospodine Toni - reče maserka i podiže ruke s njega pa poče da traži po torbi s opremom
gde su joj bile flaše s uljima.
Dok se ona naginjala nad torbom zavese se rastvoriše i Toni sede. Videla se ogromna rupa u
staklu. Isečeno staklo pridržavale su dve vakuum sisaljke koje je držao čovek koji je stajao na liftu
koji koriste perači prozora.
Čovek koji je isekao prozor zakorači u prostoriju. Bio je odeven u džins pantalone na tregere. U
desnoj ruci je držao revolver kalibra 38 koji je na cevi imao prigušivač. Iscerio se zbog Tonijeve
golotinje, pokazao pokvarene žute zube.
- Bed Klams je rekao: zbogom Toni.
Fut!Fut! Zvuci su bili jedva čujni, kao da je neko pustio vetar, ali efekat je bio poražavjući.
Čovek se naže unazad, usne mu se slediše u cerenju, a oči se širom otvoriše jer su ugledale revolver 
kalibra 45 sa prigušivačem na cevi. Toni ga je držao pesnicom masnom od ulja. On se uhvati za
zavese, otkide ih i dok mu je krv prskala iz grudi i grla on pade na pod.
- Šteta što nećeš moći ništa da kažeš Bed Klamsu - reče Toni čoveku čije su se oči već zamutile.
Čuo je teško disanje i okrenuo se da bi ugledao Doris kako je jednu ruku prinela ustima, a u
drugoj je držala nešto belo, možda flašu mirisnog ulja koju je baš izvukla iz torbe. Oči su joj bile
širom otvorene dok je išla unazad prema zidu.
- U redu je - reče on - sve je gotovo. On se diže sa stola i držeći revolver uz bok krenu prema
njoj. - Sada je sve u redu.
Pokušao je da joj se osmhne, ali ona je još bila zahvaćena panikom i gledala je samo u revolver.

 

Prava žena. Poslednje što je hteo bilo je da uznemiri obezbedenje zgrade. On je vodio legitiman
 posao i ovakav slučaj mogao je da mu uništi reputaciju. Otuda prigušivač na revolveru.

On ga podiže, psusti ga polako na sto za masažu i krenu prema njoj otvorenih i podignutih ruku.
- Vidite? Nema problema, gotovo je.
Bio je sada na korak od nje i video je da se njeno disanje smiruje. Ona skloni ruku s usta. Videli
su se otsici prstiju oko usana gde ih je čvrsto stezala.
- Doris! - dotakao ju je. - U redu? Sve je u redu?
- Ne mislim na sebe - reče Doris i zabode mu bodež od četiri inča u stomak.
- O, jebem ti... šta? - on se sruši niz nju, onda otvori ustra da krikne, ali mu ona nabi pesnicu
među zube.
- Bed Klams kaže da treba da vodite više računa o sebi gospodine Toni - reče ona posmatrajući
ga kao da je žaba koju će sekcirati.
Želeo je da je prokune, da posegne za njenim bodežom, ali nije uspeo. Noge mu popustiše,
 postadoše ledene. On jeknu dok ona stručno zabode mali bodež kroz pluća u srce tako da se on svom
težinom srušio niz nju.
Mrtva težina, pomisli Doris i gurnu ga na pod. Obrisa dršku bodeža, onda privuče onoga koji je
trebalo da bude ubica pa pritisnu njegove još tople prste oko drške bodeža. Peškirom uze ”kolt” i
spusti ga između dva tela. Podiže beli tampon u kome je krila bodež. Gurnu ga u torbu, pokupi ostatak 
svoje opreme. Zabaci torbu na rame, provuče se kroz uredno isečenu rupu na prozoru, spusti se na
drveni lift perača prozora i nestade.

 

DVA

Tokijo/Palm Bič/Njujork 

- Pratio si ga sve dovde.
- Da - reče Nikola.
- Kuda je ušao taj misteriozni Vijetnamac?
 Nikola pogleda građevinu od stakla i betona koja se uzdizala usred veštačke, turističke oblasti
Ropongija.
- Vidiš li onu staklenu terasu na drugom spratu? Otišao je u francuski restoran Pul Naren. Rečeno
mi je da je nov. Ekskluzivno mesto s odgovarajućim cenama.
Tanzan Nangi se nije okrenuo da se suoči s Nikolom. Umesto toga i dalje je sedeo na zadnjem
kožnom sedištu svoje ”mercedes” limuzine, buljeći kroz zamagljeno staklo u čelično sivo nebo
Tokija koje se dizalo iznad krovova Ropongija.
Pre pet minuta limuizina je kliznula iza Nikolinog crnog "kavasakija”. Ranije tog jutra Koi ga je
odvezla na dok vlizu Cukiđija. On je telefonom iz kola nazvao bolnicu gde su mu rekli da je Vatanabe
u stabilnom stanju, ali da je toliko slab da je još u nesvesti. Kad se osvesti, Nikola je znao, moraće
da ga ispita.
 Nangi je došao na Nikolin poziv preko Kamija. Nikola je pretpostavljao da se on ne bi pojavio iz
svog skrovišta da nije bilo zaprepašćujuće vesti da su SajberNet podaci ukradeni. Šta je Nangi
video, pitao se Nikola u tokijskom kišom zamagljenom gradskom pejzažu? Pojedini znaci i oblici bili
su zamagljeni kao džinovski salon za pačinko, haos neonskih boja i snažnih povika i zvižduka, što nije
 bilo ništa više nego samo sličnost sa stvarnošću, što je ovaj grad i bio.
- S kim se tamo našao? - pitao je Nangi.
- Ženu - reče Nikola - zove se Honiko.
- Podaci su sada kod nje? - pitao je Kanda Torin.
- Da.
 Nangi nije došao sam i to je iznenadilo Nikolu. Pratio ga je njegov novi predsednik. Mnoge stvari
o kojima je Nikola hteo sada da diskutuje sa Nangijem, nisu mogle da budu iznete pred Torinom i on
opet oseti promenu u svom specijalnom odnosu sa prijateljem i mentorom.
Što se tiče Nangija nije mogao da se otrese brige koju je osećao prema njemu. Nangi nije više bio
živahan kao nekada. Prošlogodišnja putovanja u Rusiju, Ukrajinu, Singapur, unutrašnjost Kine i u
Hong Kong, loše su se odrazila na starijeg čoveka. Možda su ona delimično bila uzrok njegovog
srčanog udara. Ipak, s njegovim ponašanjem nešto nije bilo u redu.
Istina, on je bio opsednut spašenjem Satoa uz uspeh SajberNeta. Zbog te opsesije Nikola je
osećao još veću krivicu što ga je ostavio na početku krize.
 Nangi se nervozno pokrenu i bleda svetlost sinu iz njegovog veštačkog oka. On je preživeo toliko
toga u ratu, izgubio je najboljeg prijatelja, čoveka koji mu je ostavio Sato internešenel.
- To je propast nezamislivih razmera - rekao je polako mašući glavom napred-nazad. - Moramo
da vratimo SajberNet podatke po svaku cenu.
- Meni je nezamislivo kako su podaci ukradeni za vreme prijema - reče Torin. - To govori o

 

velikom propustu obezbeđenja.
 Naravno, lako mu je bilo da govori o oblasti koja nije bila pod njegovom kontrolom. Da li je

želeo i taj komad kolača? pitao se Nikola.
- Ovo je drugi upad za osamnaest meseci. Otkriven je Masamoto Goi koji je prodavao tajne

Satoa. Predlažem da se obavi veliko ispitivanje - reče Torin.
- Lajnir-san je uradio veliku stvar što je spasao život Vatanabe-sana - reče Nangi bez nekog

oduševljenja. On uzdahnu i podiže ruku, možda u znak slaganja sa sugestijom mladog predsednika. -
Možda smo,Torin-sane pogrešili što smo požurili sa lansiranjem TransRim SajberNeta i zaboravili
na obazrivost.

Torin je čutao. Znao je da ne treba da odgovara na to pitanje. Ma šta da kaže izgledaće loše. Ali
 Nikola je koristio priliku da postavi pitanje koje mu se vrtelo po glavi od sinoćnje zabave.

- Nangi-san možete li da mi objasnite ko su ili šta su Denva partneri? Torin-san je pomenuo
njihova imena kao suvlasnike SajberNeta.

 Nangi prede rukom preko lica, baš kao onda kad je preko SajberNeta razgovarao sa Nikolom.
- Ah da, nisam imao vremena da ti kažem, Nikola-san. Ali za vreme tvog dugog odsustvovanja da
 bismo ubrzali proces mi smo bili prinuđeni da uzmemo nekoliko partnera.
- Partnera? Zašto ja nisam o tome obavešten? Dogovorili smo se oko toga.
Torin se namršti.
- Nangi-san oprostite moju neučtivost, ali zar niste obavestili Lajnir-sana o partnerstvu preko
Kamija?
 Nangi zatvori oči ne obraćajući pažnju na Torinovu upadicu.
- Nismo imali drugog izbora - on pokaza mladog čoveka s leve strane. - Ustvari, to je bio Torinov
 predlog.
 Nikola brzo pogleda Torina koji je sedeo vrlo uspravno, a njegovo lepo lice bilo je prava
zagonetka.
- Mislim da je to bila sjajna ideja - reče nangi - uvođenje pridruženih partnera širi dobru volju
što nam je sada s uspehom SajberNeta najpotrebnije - on odmahnu glavom kao stari terijer. - Strašno
e to sa premijerom. Da li ste čuli? Javljeno je rano jutros. Kakav šok. A sada ta nesreća sa
SajberNetom. Ali Torin-san je dobar, vrlo pametan ustvari i sada kad je SajberNet počeo da radi ja
sam mu dao zadatak da o njemu danonoćno brine.
Kao da je to bio znak Torin se nagnu napred i povuče mala, drvena vratanca otkrivši mali hibači i
sve ostalo potrebno za pripremanje čaja. On poče da priprema zeleni čaj za sve troje. Nangi, mada je
držao okrenutu glavu mora da je znao šta se zbiva, jer je ćutao.
 Nikola je posmatrao Torina dok je metlicom od bambusa pravio gustu penu od zelenog praha.
Prvu solju pruži Nangiju. Nikola primi drugu. Onda Torin podiže svoju. Posmatrao je Nangija s
 predanošću dadilje koja gleda bolesno dete, kao da će se njegovo dobro ili loše zdravlje sada jasno
oglasiti.
 Nangi popi svoj čaj, ali očigledno je bilo da ga to nije smirilo. On reče:
- Lansiranje SajberNet podataka bilo je savršeno zamišljeno. Savršeno. Sada kad su podaci
ukradeni ja ne znam šta će se dogoditi.
 Nikola je gledao kroz prozor dok je sitna kiša klizila niz stakla. Nije brinuo za Torinovo držanje.
Činilo mu se da je Nangijev um počeo da popušta, da njegovo pamćenje nije više bilo kao nekada.
On oslobodi misli od besa i koncentrisao se na ono što je imao u rukama.
Sve se promenilo od trenutka kad je otkrio da je Ngujen radio za Mika Leonfortea. Sta je
Leonforte hteo sa TransRim SajberNet podacima? Nije bio dovoljno lud da otvori svoju mrežu s

 

ovim podacima; advokati Satoa bi ga uništili da bi posle nekoliko meseci morao da se povuče iz
 posla. U čemu je onda bila stvar?

 Nikola nije imao pojma, ali je znao da mora to da otkrije. Njegov susret s Mikom u Plovećem
gradu bio je duboko uznemirujući. Ako je hteo da bude iskren prema sebi, neprestano je razmišljao o
tome. Bilo je nečeg čudnog u vezi sa Mikom - a istovremeno zastrašujuće poznatog. Kao da je
 poznavao Mika mnogo ranije pre nego što su se i upoznali. Ali to nije bilo moguće, zar ne?

- Još čaja?
 Nikola se okrete da vidi Torina, uslužnog kao gejša, koji se naginjao nad Nangija, ali ovaj
odmahnu glavom, okrete se prema Nikoli i reče:
- Nađi podatke. Moraš da nam ih vratiš. SajberNet je naša jedina nada.
- Nangi-san moramo da razgovaramo ...
 Njegov prijatelj je odmahnuo rukom odbivši ga.
- Umoran sam. Razgovaraćemo kasnije, važi?
 Nikola podiže pogled, ugleda Torina kako otvara vrata limuzine. Izlazeći u sitnu kišu, Nikola reče
Torinu.
- Dođi na trenutak.
Mlađi čovek klimnu glavom poslušno što je Nikola samo protumačio kao njegovu želju za
napredovanjem i sticanjem moći.
 Nikola je posmatrao kako Torin uslužno otvara veliki crni kišobran da se oboje sklone. Nikola
reče:
- Mislim da bi bilo najbolje da me o svemu brzo obavestiš.
Torin koji je i dalje nastavio da glumi lik propalog sluge, reče:
- Naravno Lajnir-sane. Toliko ste mi sinoć pomogli, pa i ja želim da pomognem vama.
 Nikola je bio svestan da mu Torin baca mamac, igrajući na nestrpljenju njegove zapadne strane.
Bila je to uobičajena taktika pomoću koje je lukavi Japanac mogao da uhvati Zapadnjaka. On je bio
spreman da to igra na japanski način, ali to nije značilo da ga mladi čovek nije iznenadio.- Kao što
znaš moje odsustvovanje iz kancelarije donelo mi je neke neprijatnosti. Moraću da se oslonim na
tvoje izveštaje da bih bio siguran da sam savršeno upoznat sa poslovima Satoa.
Torin klimnu glavom a osmeh mu pređe preko stisnutih usana.
- Počastvovan sam, Lajnir-sane. Mada van svake sumnje ništa ne može da zameni vaše lične
utiske, ja ću nastaviti da vas obaveštavam.
Uprkos svemu Nikola je bio impresioniran. Torin je uspeo da ga uvredi pod maskom da mu se
divi. S druge strane nije voleo da mu natiču na nos njegovo odsustvo, naročito nije voleo što to radi
Torin, koji nije smeo da se bavi takvim stvarima.
Odbacivši sve veću ličnu netrpeljivost Nikola reče:
- Nangi-san se ponaša čudno. Deluje mi ledeno, udaljeno. Isto tako trebalo je da me obavesti o
 partnerima u SajberNetu, a nije. Da li znaš zašto?
- Možda se promenio posle srčanog udara. Čitao sam da se to ponekad događa - kad je to
izgovorio Torin je stajao uspravno kao vojnik, a slobodnu rukuje držao na leđima. Ponovo je imao na
licu ljigavu masku sluge. U tome je pokazivao veštinu glumca No pozorišta.
 Nikola je čekao tren, posmatrajućči Torinovo bledo lice, pre nego stoje nastavio.
- Imaš li ti svoje mišljenje?
- Svako lično mišljenje bilo bi drskost s moje strane.
 Nikola poče da ga odmerava.
- Da li da to shvatim da ti imaš neki stav o stanju Nangi-sana. Ako je tako bio bih ti zahvalan da

 

to podeliš sa mnom.
- Kako želite, gospodine - Torin pročisti grlo.
Sada kao da je bio opušteniji, možda zbog onoga što če reči, a možda i zbog toga što je razgovor 

išao u pravcu kojim je on želeo da ide.
- Ja mislim da je u toku protekle godine Nagi-san pretrpeo - ne znam mnogo o tome - mini-udar.
 Nikola opet oseti strah. Život bez mentora činio mu se nemogućim.
- Postoji li neka medicinska dokumentacija da podrži tu teoriju?
- Ne, gospodine. Ne postoji - Torinova glava se okretala dok je pratio kretanje dva čoveka koji

su išli prema njima i koji prođoše pod crnim kišobranima. - To je samo lično mišljenje. Iskreno
govoreći ne bih to nikome rekao sem vama.

- Lepo od tebe, Torin-sane - Nikola klimnu glavom krijući koliko ga je uznemirila ova vest. - To
 bi bilo sve. Ah da, želeo bih sve detalje od Denva partnerima i to što pre.

Torin, poslušan kao uvek, klimnu glavom.
- Da, gospodine - s rukom na bravi vrata od limuzine, Torin se okrete Nikoli.- Ako bih mogao da
 pitam, gospodine ...
- Svakako.
- Nangi-san mi je govorio o krađi podataka TransRima. Mogu li da pitam kako ste mogli da
ostavite ukradeni materijal u rukama nekoga koga niste identifikovali? Zar ne bi bilo bolje da je ona
 privedena?
 Nikola je razmislio trenutak o tome. Bilo je to dobro pitanje i trebalo je da rasprši sve sumnje
ako ih je Nikola imao.
- Materijal bi bio bezbedan, to je tačno - reče Nikola obazrivo. - Ali ništa ne bismo znali o
ljudima koji su ga ukrali. Pre ili kasnije, oni bi opet pokušali i mi možda ne bismo imali tada toliko
sreće.
- Vidim - reče Torin klimnuvši kao student koji prihvata teorije voljenog profesora. On otvori
vrata kola i sklopi kišobran. Sitna kiša je pretvorila njegovu glatku crnu kosu u sjajnu, samurajsku
kacigu. S osećanjem za vreme on reče. - Uzgred budi rečeno, Nangi-san želi da vam kažem da je on
nešto uradio za našu korist. Čovek iz kancelarije javnog tužioca Tokija - Tanaka Džin - pridružiće
nam se u istrazi.
- Meni nije potreban čovek javnog tužioca Tokija ili bilo ko drugi u ovom slučaju. Najbolje
radim sam. Nangi-san to zna.
- Siguran sam da je tako - osmeh se opet pojavi na Torinovim usnama. - Ja sam samo glasnik u
ovoj stvari, ništa više.
Pre nego što je Nikola imao prilike da odgovori, Torin zalupi vrata i ”mercedes” se uključi u
saobraćaj, dok je kiša dobovala po njegovom sjajnom oklopu.

***

- Zatvoreno je.
 Nikola osmotri Honiko. Bila je odevena u raskošan zeleno-sivi kostim Tokuko Maede, načinjen
od shingosen-a, nove japanske sin-tetike koja je bila vrlo pogodna za obradu i mogla je da se
oblikuje u sve moguće krojeve. Ta tkanina je delovala kao daje mešavina svile i lana. I njene sive
cipele na visoku štiklu bile su od istog materijala. Njena svetio plava kosa bila je kratko ošišana, a
njene usne, sleđeni luk, bile su namazane najsvetlijim ružičastim ružem. Nosila je široku, zlatnu
narukvicu na levom članku. Nije imala drugog nakita. Delovala je vitko i elegantno, što se i očekivalo

 

od domaćice restorana kakav je bio Pul Maren.
Zidovi su bili u boji zlatnih listova. Bar je bio prekriven bakrom od kojeg se odbijala difuzna

svetlost. U jednom uglu bila je mala pozornica, a na svakom stolu je gorela debela sveca s mirisom
šafrana. Bilo je toliko vijetnamskih umetničkih dela i narodnih rukotvorina da je mesto izgledalo kao
 bilo koji bolji restoran u novom Sajgonu.

- Nisam došao da jedem - reče Nikola.
Možda je to bilo zbog osvetljenja, ali prostor kao da se uvijao kao školjka nautilus.
Honiko je imala možda trideset godina, ali njene tamne oči u obliku badema delovale su starije.
Imala je ljupkost podržanu ozbiljnošću. Bilo je jasno da je ona svesna koje i gde joj je mesto i znala
e da se ponaša u delikatnim situacijama.
- Ne izgledate kao prodavač, a ni kao neko ko naplaćuje račune, tim pre što smo mi izmirili sva
 plaćanja - oči joj se raširiše. - Da niste policajac?
- Zašto bi policajac dolazio ovamo?
- Ne znam.
- Dobro bi mi došlo piće - stajao je na pragu.
- Pivo? - pitala je zalazeći iza bara. Bila je dovoljno pametna da shvati da ga se neće lako otresti.
- Može - on privulče barsku stolicu, posmatrajući njene duge vitke prste kojima je izvlačila flašu
Kirin Ičibana iz frižidera, otvarala je. Umesto da pije i sama ona je pravila krugove vlažnom flašom
 po tezgi.
- Dugo ste ovde?
Pogledala je.
- Govorite o restoranu ili o meni?
- Što ne odaberete?
- Restoran postoji tri meseca, ali je građen godinu dana.
- Vaše?
 Nasmejala se tihi zvukom iz grla.
- Teško. Ali ne mogu da se žalim. Dobijam svoj deo.
- Pretpostavljam da to nije dovoljno.
- Čudna stvar - njene usne se napućiše i ona se osmehnu. - Ali u pravu ste, nikada nije dovoljno.
- Poznajete li čoveka po imenu Van Trik? Ngujen Van Trik.
- To je vijetnamsko ime.
- Jeste.
Ona se namršti dok je pokušavala da se seti.
- Imamo nekoliko Vijetnamaca koji dolaze redovno, ali nijedan se ne zove tako.
- Jeste li sigurni? Ngujen je isto kao Džo Smit za Ameriku.
- Ipak, nije mi poznato - ona odgurnu svoje Kirin pivo. - Vi ste policajac.
- Van Trik mi duguje novac. Pratio sam ga od Sajgona.
Iza njega se otvoriše vrata i uđe čovek s kolicima punim bezalkoholnih pića. Iloniko se izvini,
 potpisa dostavnicu, a onda pozva nekog iz restzorana. Pojavi se pogrbljen Japanac, zasukanih rukava
na košulji, s keceljom. On se pobrinu za kolica s pićem.
- Ako se taj čovek pojavi ovde sigurno ću mu reći da ga tražite - Honiko se okrete Nikoli. - Ima li
oš nešto?
- Krećete se s gracioznošću gejše - video je da je to iznenadilo. Dao joj je najveći kompliment
koji je ikada dobila.
- Hvala vam.

 

Skliznuo je sa stolice.
- Koliko dugujem?
- Kuća časti - osmehnula se, ali nešto tamno je plivalo u pozadini njenih očiju. Možda je to bila
radoznalost. - Šta ste vi? Polu Amerikanac?
- Britanac, ustvari. Moj otac je služio pod Makarturom.
- Moj otac je bio vojnik stacioniran ovde posle rata. Nikada se nismo vratili kući.
U jednom trenutku uspostavila se veza između njih zahvaljujući njihovim orijentalnim majkama,
 bilo je to kao da DNA prelazi iz ćelije u ćeliju. Možda je htela nešto da kaže, ali u tom trenutku,
oglasi se telefon. On se naklonio dok je ona razgovarala, pozdravivši je tako na tradicionalan
apanski način. Kad je spustila telefon kao da je htela nešto da kaže, a onda, sledeći protokol i ona
mu se naklonila dok je on prolazio kroz vrata.

* **

Sunce je bilo u zenitu iznad Palm Biča, njegov bljesak se širio preko vode. Kraljevske palme
opustile su se na vrućini. Tek što je prošao jedan posle podne. Vesper Arkam i Lu Kroker radili su
od pola četiri tog jutra.

Ustvari, za Vesper je ovaj posao počeo pre mnogo godina. Špijunirajući potajno za Kaišoa,
Mikija Okamija, Vesper se ubacila u Ogledalo, tajni špijunski i ubilački vladin biro. Dok je bila tu
otkrila je da neko krade oružje ultra-tehnologije iz Pentagonske agencije za razvoj programa za
odbranu. Pomisao da opasno oružje koje se još nalazi u eksperimentalnoj fazi može da se nađe u
rukama Sadama Iluseina ili kolumbijskog kartela za drogu bila je više nego zastrašujuća. A postala je
takva još više kad je Vesper otkrila da se u DARPA pojavila pukotina kroz koju su vesti curile i čiji
e trag izgleda vodio unutar Ogledala.

Otkako je otkrila da je Leon Vaksman, pokojni šef Ogledala, ustvari bio Džoni Leonforte
 pokušala je da vidi da li su Leonforteovi bili iza stalne krađe DARPA-e. DARPA je finansirana iz
crnog budžeta što je značilo da Kongres nije glasao za nju. Ustvari, oficijelno DARPA nije postojala.
Pa ipak nekoje provalio njenu odbranu i odabirao je vrhunsko oružje iz njenog arsenala.

Čezare Leonforte? Vesper je sumnjala u to. Moglo je to i da bude tačno, pošto je Čezarov otac,
Džoni Leonforte imao pristupa do DARPA-e preko Ogledala. Ako je stariji Leonforte bio Čezareva
ulaznica za DARPA, ovaj je bio dovoljno mudar i pametan da zadrži izvor informacija
 podmićivanjem ili iznuđivanjem, ili jednim i drugim da bi se to nastavilo čak i posle Džonijeve
smrti.

U Vesperinom umu potreba da probije nacionalnu sigurnost, da dovede Čezara pred lice pravde,
 pretvorila se u opsesiju. Džoni Leonforte ju je prevario, baš kao svakog drugog u Ogledalu i ona je
 bila odlučila da će sin platiti za grehe svog oca zajedno uz one koje je i sam počinio.

Uspela je da se ponovo uključi u federalne snage za borbu protiv kriminala, a zatražila je da joj
se kao nezavisni operativac dodeli Lu Kroker. To i nije bilo tako teško kao što bi mislio neko ko
 posmatra sa strane. Federalne agencije bile su lavirint prepun suviše zaposlenih, nemotivisanih
 birokrata koji su svakog dana morali da se bore sa bujicom papira i dokumenata, a da za to nisu bili
 propisno nagrađeni. Stari Vesperin šef, Leon Vaksman - Džoni Leonforte - bio je mrtav. A Vesper je i
sama imala široku mrežu onih koji su joj davali podršku - bili su to ljudi iz senke za koje je oprativac
njenih sposobnosti bio dragocen. Ti ljudi su bili na tako visokim položajima na vladi da je njihova
reč dolazila odmah iza Božje.

Vesper je brzo otkrila postojanje kompanije Volto enterprajzis anlimajtid. Bila je to korporacija

 

sa Bahamskih ostrva preko koje se godišnje pretakalo na stotine miliona nezakonski zarađenih dolara.
A čovek koji je postao odvratno bogat na taj način, onaj koji je stajao iza same kompanije, Vesper je
otkrila uz pojačano kucanje pulsa, verovalo se da je Čezare Leonforte, Džonijev sin.

Tada su sve kockice složile. Oduvek se pitala kako je Džoni Leonforte uspevao da se tako
uspešno predstavlja kao Leon Vaksman. Džoni Leonforte imao je sjajno iskovanu legendu - imao je
službene dokumente kao što su krštenica, svedočanstva iz srednje škole i sa koledža, životnu priču,
čak i vojne dokumente, a da bi sve bilo još verodostojnije imao je i dokaz o razvodu dobijen u
Virdžiniji. Na licu su mu obavljeni hirurški zahvati u nekoj prekomorskoj zemlji. Ipak, Vesper se
 pitala kako je Leonforte uspeo da prođe kroz sofisticirani sistem provere Ogledala?

I na to je dobila odgovor pošto je malo zakopala. U vreme kad je Leonforte bio angažovan čitava
federalna vlada bila je pod udarom štednje. Niži službenici su otpušteni, a veterani su radili samo
skraćeno. Korišćene su usluge Službe nacionalne bezbednosti. Vesper je uskoro otkrila da je vlasnik 
ove službe bila firma Volto. Nije ni čudo što je Džoni Leonforte prevario sofisticirani sistem
 bezbednosti kad ga je angažovao rođeni sin!

Kockice slagalice i dalje su se uklapale. Lu Kroker joj je rekao kako je Nikola Lajnir koji je
takođe radio sa Mikijom Okamijem, ukrao dobro skrivene podatke iz firme Avalon, jedne od
najpoznatijih nacionalnih organizacija za prodaju oružja. Ti podaci su govorili o milionima dolara
koji su prolazili kroz Volto.

Prošle godine Avalon se nekako dočepao Baklje, nuklearnog naboja koje je izbacivano iz
raketnog bacača koji je razvila DARPA - Agencija za istraživanje projekata bezbednosti. Onda je
ona iskopala podatak da je vlasnik Avalona Čezare Leonforte.

 Neko je imao pristupa u najtajnije dokumente Ogledala. Sada kad je otkrila slagalicu Vesper je
morala da se divi kako je ona divno zamišljena. Čezare je postavio Džonija na mesto; možda mu je
on obezbedio sve što je bilo potrebno da bi postao Leon Vaksman. Zauzvrat činilo se da je Džoni dao
informaciju, koja mu je bila potrebna da se uvuče u sistem DARPA i iskopa pravo bogatstvo. Izgleda
da je Čezare koristio Volto za pranje novca i da je tako dobijao ogromne profite iz nelegalne trgovine
oružjem koju je vodio preko Avalona.

Vesper i Kroker su nedelju dana držali pod prismotrom belu vilu u Vest Palmu. Tokom tog
vremena, ona je pažljivo beležila ko je dolazio i odlazio; pratioci, telohranitelji, advokati, poslovni
 posetioci, posetioci nalik na gangstere, cure za zabavu - i zanimljivo i momci za zabavu. A onda je
 bilo uobičajenih službi: donosili su sveže pecivo i hleb iz Male pekare, sveže cvetne aranžmane iz
“Amazonije”, dva puta nedeljno dolazio je čovek iz Plave pećine da čisti bazen, onda jednom
nedeljno kontrola protiv buba i štetočina, pa služba koja je održavala drveće i travnjak. Popis je
zahvatao dve stranice.

Vesper se vrati u sadašnjost. Sedela je za stolom u otmenom restoranu u Palm Biču sa Lu
Krokerom. Duž avenije Vort, duše i srca Palm Biča, vukli su se kupci. U grupama od dvoje-troje
 posrtali su na nemilosrdnoj vrelini, a u rukama su držali kese sa kupljenom robom.

Vesper, koja se mentalno pripremala, gledala je u ogromno ogledalo koje je išlo duž jednog zida,
tako da je mogla da drži na oku ulaz , a da ne mora da okrene glavu. Rastoran je bio vlasništvo dva
 preduzimljiva brata, Argentinca, tamnoputih i vatrenih, koji su više voleli žene od poslova. To je bilo
u redu jer su oni bili samo fasada. Palačo je ustvari bilo vlasništvo Čezara Leonfortea - ili tačnije
rečeno jedna od njegovih podfirmi.

Vesper prekrsti noge, naruči još jedan martini. Bila je veoma lepa s očima boje različka i kosom
kao zlato, ravno ošišanom koja se spuštala niz jednu stranu njenog lica. Nosila je haljinu Erve Ležea,
 bez rukava koja je otkrivala njene duge noge i sve ostalo prikazujući sve u najboljoj svetlosti. To je

 

što odeća od 3.ooo dolara može da učini za tebe, mislila je, da izgledaš opasno seksi, a nikako
eftino.

Pre jednog sata Kroker, nalik na bogatu budalu koja živi na visokoj nozi, pokupio ju je za barom
sa mermernom tezgom, koja se izvijala jednom stranom restorana. Mnogo ljudi ih je primetilo, a to je
 bio i njihov cilj - jer je trebalo da sve izgleda kao da se ne poznaju.

On je bio ogroman čovek izgužvanog lica zbog čega je izgledao odlučno, a ne obično. Čovek bi
mogao da bude zaintrigiran i čudnom biomehaničkom rukom od polikarbonata i titanijuma koju su mu
načinili japanski hirurzi. Jeli su iz ogromne činije u kojoj su bili manilski račići i carska salata.
Svako ko bi pogledao prema njima video je da se sjajno zabavljaju. On je pričao šale, a ona se
smejala.

Mi o vuku, a vuk na vrata, pomislila je kad je u ogledalu videla kako Čezare ulazi u Palačo, sa
svojom svitom, koja je danas bila brojnija nego obično. To je bio mig za nju.

Čezare je očigledno bio čovek ustaljenih navika. Dolazio je ovamo svakog dana u nedelji na ruča
i zato je Kroker predložio da se tu nađu. U početku je Vesper bila protiv tog plana. Kroker joj je
ispričao o svojim odnosima sa Cezarom. Leonforte je pokušao da iskoristi Krokera protiv Margerite,
znajući da su imali ljubavnu vezu i kad je Kroker pokušao da se izvuče, on je pokušao da ga ubije.

To je ludo. Bed Klams će te ubiti čim te vidi, rekla je.
Ali Kroker je odmahnuo glavom. Neće ta baraba. To je suviše direktno. Veruj mi najpre će hteti
da me muči.
Čezare je ušao u restoran. Vesper je sada zatvorila oči, i idući od čula do čula, odvojila se od
sveta oko sebe. Uskoro je bila obavijena udaranjem svog srca, koje je lupalo kao bubnjevi na nekoj
svečanosti. Mogla je da oseti kako vazduh izlazi i ulazi iz njenih pluća koja su se širila i sakupljala.
Dok se koncentrisala na to, udaranje srca se smirivalo dok nisu ostali samo neobična tišina i misao.
Ritam kao udaranje krila nevidljive ptice ispunjavao ju je kao da je kristalna posuda.
Okrenula je glavu, njene oči se širom otvoriše i ona se nađe oči u oči sa Cezarom Leonforteom.
Kroker je bio u pravu. Bilo je nečeg zverskog, skoro poremećenog, što je svetlucalo njegovim
dubinama. Čak iako na drugom kraju velike prostorije on je delovao impresivno. Imao je moćne ruke,
uzan struk, neobuzdanu gustu kosu. To mu je uz neodoljivi osmeh davalo mladalački izgled. A onda bi
čovek pogledao u njegove oči i sledio bi se.
Dok je Čezare buljio u nju, ona je sedela kraj Krokera, potpuno opuštena, čekajući. Bila je dobro
obaveštena o Cezaru: znala je da on nije tipičan kriminalac. Pametan i možda napola lud. Bed Klams
e vladao porodicama Zapadne obale bez deljenja i bez grize savesti. Otkako se dočepao vlasti, on je
zavideo Dominiku Goldoniju na Istočnoj obali. A kad je Dom ubijen pre petnaest meseci on je počeo
da traži slabe tačke.
- Video nas je - šapnu Vesper Krokeru, a onda zabaci glavu unazad i nasmeja se da bi Čezare
uživao u njenoj lepoti. izgledalo je kao da se smeje nečem duhovitom što je Kroker rekao.
Onda je šapnula.
- Tvoja pomoć je na svojim mestima.
Govorila je o jedinici Snaga za borbu protiv kriminala.
 Nešto ga je u tonu njenog glasa upozorilo.
- Ako si se smrzla, zaboravi na to. I za ime Hrista prestani da brineš o meni. Ja sam se nosio sa
federalcima čitavog života. Umem da se ponašam prema njima.
- Forest je dobar čovek ali je tvrdoglav - baš kao ti.
- Rekao sam da ne brineš. Ja ću srediti Vejda Foresta i sve moje ostale saradnike. Oni su
 birokrate u srcu - politički opredeljeni i nemislordni. Zbog toga je lako predvideti njihove poteze.

 

Kroker je bio u pravu što se ticalo nje. Kao nevesta pre venčanja, počela je da sumnja u čitavu
šemu. Morala je da se nagodi sa Forestom koji je predvodio specijalnu grupu unutar ACTF koja je
godinama sledila Leonfortea: za njihove tajne informacije i podršku podeliće sa njim sve što saznaju
i pustiće ga da ubije - ako dođe do toga. Forest je morao da prizna da je plan koji su ona i Kroker 
smislili, mada neobičan i opasan, bio najbolji način kako da se uđe u Leonforteovu organizaciju. Ako
e Bed Klams taj koji izvlači najprogresivnije oružje zemlje iz laboratorije DARPA-e, ja ću to otkriti
- rekla mu je s puno poverenja. Forest je bio sklon da joj poveruje, ne samo zbog njenog poznavanja
Ogledala već zato što je morao. Nije imao drugih opcija. Tako se složio da bude podrška, što je njoj
i odgovaralo. Ali Vesper je imala dosta muke da dokaže Krokeru da se na Foresta može osloniti, ali
da je isto tako sigurno da kao federalni agent ima sopstvenih interesa.

Ona će iskoristiti slabu tačku Bed Klamsa - njegovu ljubav prema lepim ženama - da bi se uvukla
u organizaciju, da bi mu se približila. Ali na taj način ona je stavljala glavu na panj; kao što je Forest
istakao, ona će biti potpuno ranjiva i van pomoći ukoliko joj govna eksplodiraju u lice. Bio je to
smeo i opasan plan, ali to je bilo jedino rešenje koje im je stajalo na raspolaganju da sruše Bed
Klamsa. Ili da svi izginu.

- On prilazi - reče Vesper.
Čezare se odvoji od svog društva sa kojim je sedeo za okruglim stolom, ukrašenim cvećem, na
gornjem nivou. Sada je kao leptir koga prvilači svetlost lampe, prilazio Krokeru i Vesper. Odmahnuo
e dvojici telohranitelja koji su pošli s njim. Ipak oni su i dalje nadgledali prostoriju svojim uskim,
zlim očima kao lovački psi kad namirišu žrtvu.
- A znak - reče Vesper i lažno se nasmeja.
- Za ime Boga ne brini - reče Kroker - tvoje blistavo telo na prozoru. Kako bih to mogao da
zaboravim?
Vesper, osmehujući se slatko Krokeru, osećala je približavanje Bed Klamsa. Kao da je provela
suviše vremena na suncu Floride. Koža joj je pucketala, malo je peckajući kao da je ogrebena.
- Krokeru - zagrme Čezare - šta ti radiš ovde, dođavola?
Kroker se zagleda u lice Bed Klamsa i vide kako ovaj otvoreno bulji u Vesperin dekolte.
- Pa, šta izgleda da radim? - Kroker raširi ruke. - Odmaram se pre nego što se vratim svom
ribarskom poslu na Marko Ajlandu.
- Zezaš me - reče Čezare - tvoj posao je morto, mrtav. - On okrete glavu i poče da posmatra
Čezara ukočenim pogledom. - Zar ne bi trebalo da se vratiš u Njujork da bi pokušao da se uvučeš u
Margeritine gaćice?
- Ko je dodavola Margerite? - reče Vesper tankim glasom povređene osobe.
Čezare se šarmantno osmehnu. Tako se osmehivao kad je hteo da zadobije uticajne ljude.
- Ne znam šta vam je ovaj mudrac rekao, ali on ima stalnu curu tamo kod kuće. I to dobro udatu.
- Sranje! - ona baci salvetu. - A ja sam mislila da si iskren sa mnom.
- Sedi! - dreknu Kroker nastavljajući šaradu. On je ustvari uživao u ovome. Vesper je bila rođena
glumica. - Ne slušaj ovog tipa. On ima nešto sa mnom ...
Čezarov osmeh postade još širi dok se naginjao nad Vesper.
- Ja bih jedino želeo nešto da imam s tobom, mala - pružio je ruku. - Kako bi bilo da nam se
 pridružiš. Ja ću ti pokazati šta je stvarno dobar provod.
- Gubi se - reče Kroker.
Čezare se okrete prema njemu.
- Bolje pazi šta govoriš mudrace, da ne bi dobio usta na vratu.
Kroker pokrenu svoju biomehaničku ruku, čelični nokti počeše da se pojavljuju. Čezare baci

 

kratak bodež. Njegov vrh prođe kroz gornji sloj ruke i zakuca je za sto.
Čezare prinese lice Krokeru.
- Već sam ti jednom rekao da se ne zezaš sa mnom, ali ti si nastavio da pevušiš svoju melodiju.

Sada ćeš da vidiš kako je to bilo glupo.
On se kratko nakloni, a ličio je na starog dužda dok je darivao Vesper crvenu ružu koju je uzeo sa

susednog stola.
- Lep cvet lepoj ženi.
Vesper udahnu divan miris cveta dok ju je Čezare hvatao za ruku. Ona mu se osmehnu dok ju je

odvodio od stola. Okrete se prema Krokeru. U njegovim očima sijala je ona svetlost poremećenosti
kao nova dok se široko cerio.

- Znaš šta budalo? Natenane ću da razmislim šta bih još mogao da ti preotmem.
Krokera je stajalo dosta napora da se smiri. Zagledan u tačku iznad Leonforteovog levog ramena
trudio se da ne čuje njegovo manijačko kikotanje.Šta će biti sledeće? Mislio je. Da li će poskočiti u
vazduh i lupiti petama?
Bed Klams je sada mogao da se smeje dok je odvodio Vesper. Ali najslađe se smeje ko se
 poslednji smeje, zar ne? mislio je Kroker izvlačeći bodež iz ruke: On ispravi prste, jedan po jedan,
ispitujući njihovo reagovanje. Nije osećao bol, naravno nije bilo krvi. Mnoge veze u ruci popravljale
su se same od sebe, ali bilo je drugih koje su mogle da budu oštećene. On se uozbilji i vide kako Bed
Klams smešta Vesper kraj sebe pored velikog, okruglog stola. Njegov plan je uspeo. Vesper, glumeći
žensku sa Floride, sada je bila blizu Leonfortea. Sada će morati da iskoristi sve svoje veštine da bi tu
i ostala. Privlačila je Čezara, to je bilo očigledno, ali moraće da se potrudi da je on ne shvati samo
kao zabavu za jednu noć.

* **

Margerite, obuzeta izdajstvom Ričija Kupera, išla je prema Leksusu. Sećanje je čudna stvar.
Kasnije će se sećati samo da je videla Frenkija, svog vozača, kako izlazi iz Leksusa gde je čitao
“Dejli njuz”. Mogla je da vidi kako se osmehuje dok je išao oko kola. Mogla je da se seti čak i
nabrekline ispod njegovog sakoa od revolvera 38 koji je držao u držaču preko ramena.

A onda kao da se sve dogodilo odednom. Njen telohranitelj Roko, kao da se okliznuo i pao pored
nje. Ona pogleda na dole i vide kako mu je jedna noga savijena ispod tela. Trudio se da se dočepa
revolvera, kad mu odjednom glava polete unazad, a krv i mozak prsnuše po trotoaru. Kriknula je.
Tada ugleda Frenkija kako se saginje pored "leksusa”. Vikao joj je da se spusti. Onda je jurio prema
njoj, istegao se, skočio ispred nje, okrenuvši se u vazduhu dok ga je metak pogodio u grlo raznevši
mu jednjak. Drugi metak mu raznese desno rame, ali praktično gledano, on to nije ni osetio jer je već
 bio mrtav.

Margerite oseti vrelinu dok je Frenki padao kraj nje. Pokušala je da ga uhvati ali on je bio strašno
težak i ona pade na kolena.

- Frenki! Isuse Marijo, Frenki!
 Njena ruka, uhvaćena ispod njega, oseti hladan metal njegovog revolvera 38. Ona ga izvuče. Bila
e svesna uznemirenosti, ljudskih krikova i da, početka haosa. Videla je tri zločinca kako jure prema
njoj. Ko su bili oni? Uvezeni talenti. Profesionalne ubice van grada, mogla je da se zakune u to. Srce
oj je bolno udaralo. On će me ubiti, mislila je. Najpre su Leonforteovi ubili Doma a sada je red na
mene.
Pokušala je da se digne, ali 38 je bio upetljan u Frenkijev sako. Margerite kriknu, pa ga petom

 

odgurnu. Njegove mrtve oči zagledaše se u nebo. Crvena linija pojavi se u ivici usana i krenu prema
vratu.

Jedan od tri zilkovca kleče, nagnu se na parkirani automobil i poče svojim revolverom 45 da
nišani prema njoj. Margerite oslobodi revolver, namesti ga na kao čelik čvrstu, ispruženu ruku,
 pritisnu okidač. Čovek koji je klečao pade unazad od siline udarca, podiže ruke u vis. Njegova dva
druga zastadošle kao ukopani, zaprepašpćeni.

Ona ispali drugi metak, onda se diže i pojuri, bacivši se u ”leksus” kroz otvorena vrata s
vozačeve strane. Upalila je motor pre nego što se sasvim smestila iza volana. Jedna njena noga
 pronađe pedalu za gas, skliznu odatle u panici, dok je ubacivala "leksus” u brzinu. Kriknula je kad
metak raznese zadnje staklo, pritisnula je papučicu za gas, ubacila se u saobraćaj i ne proverivši svoj
 položaj u retrovizoru sa strane. Videla je farove taksija. Trube počeše da urlaju, kočnice zaškripaše.

Drugi metak prolete kroz ”leksus”, ali ona je već bila na kolovozu, jurila je napred, prošla kroz
crveno svetio, skoro se zabila u kamion. Zamalo da obori biciklistu koji je nosio neku robu.
Pritisnula je kočnice, skrenula oštro u Park aveniju i jurnula kao pakleni slepi miš prema velikom
tunelu i svom domu u Old Vestberiju.

***

Vozač skrenu oklopljenu limuzinu na prilazni put pokriven slomljenim školjkama koji je vodio
 prema beloj palati u Palm Biču sa stubovima nalik na one na Tari. Ispred kuče je bio starinski trem,
debele žive ograde i sjajno održavan travnjak. Kuća je bila na ivici Linda lejna tamo gde se ona
slivala u Flegler drajv. To mesto nije bilo onako dobro kao neko na Ošen bulevaru na severoistoku
Palm Biča, ali bilo je nekako zaklonjenije, a opet značajno. Do njega se dolazilo korz naselje vila
srednje klase, a ne kroz crnački geto koji je bio zapadno od Palm Biča.

Palata je bila okrenuta plavim vodama jezera Vort. Iz nje se nije video Atlantik, ali zbog toga nije
 bila opsednuta gomilama turista i radoznalaca koji su se vozikali kroz pomodne krajeve u beskrajnom
toku.

- Idemo - reče Bed Klams. - Obezbeđenje.
Limuzina stade odmah iza gvozdene kapije, Bed Klams spusti prozor i reče.
- Sveža krv.
Čuvar lukavih očiju se osmehnu, a drugi otvori zadnja vrata. Na kratkom povocu držao je snažnog
vajmarenera. Pas gurnu ružnu njušku u unutrašnjost kola gde je Vesper sedela kraj Leonfortea. Pas je
 bio nalik na čudovište koje je šest meseci hranjeno krvavim mesom i steroidima. Dok je on spustio
svoje moćne šape na zastrt pod u kolima, čuvar je posmatrao Vesper sa skrivenom strašću.
- Otvorite tašnu - reče.
Vesper otvori tašnu, pa pas onjuši njene lične stvari. Dakle tako će to biti, mislila je. Bed Klams,
okrutan ali privlačan, nije bio naivan. Dok su sedeli za okruglim stolom on je zabavljao prisutne
mnogim pričama na razne teme. Čitavo vreme njegova ruka je ispitivala Vesperinu butinu ispod njene
uske haljine. Pre nego što je otišao predaleko ona uhvati njegovu šaku prstima. To ga je iznenadilo. i
kao što se moglo i očekivati, samo pojačalo njegovu želju. Vesper je iz iskustva znala da muškarci
žude za onim što ne mogu da imaju, pa se zato nije iznenadila što je Bed Klams na brzinu završio
ručak i pozvao je kući.
Čuvar jeknu dok ju je pas njuškao.
- Izađite iz kola.
Vesper pogleda Bed Klamsa, koji je buljio u nju tako intenzivno da bi joj se od toga krv sledila,