Eric van lustbader-Druga koza

 

ali još nije bila spremna za njega.
- Imaš problema s mojim obezbeđenjem, dušo?
Ona se slatko osmehnula.
- Nemam.
Ona izađe, stavi tamne naočare na oči i stajala je savršeno mirno na jakom suncu Floride dok je

čuvar pustio psa sa lanca. Pas skoro poskoči u vis od oduševljenja zbog slobode. Sunčevi zraci su
sijali na njegovom sivom krznu. Njuškao je oko nje, a onda joj gurnuo njušku u prepone. Čuvar,
 posmatrajući njeno lice, poče da se osmehuje.

 Niko ne reče ni reč. Vesper zadrža pogled svojih ledenih, plavih očiju na čuvarevim dok ovaj
nije bio primoran da skrene pogled.

Bed Klams se nasmeja.
- Ima muda, zar ne?
- Da, svakako gospodine Leonforte - reče Džoj vezavši opet vajmarenera.
Bed Klams mahnu rukom.
- Uđi, dušo. Prošla si - posmatrao ju je dok je saginjala glavu da uđe u limuzinu. - U redu?
- Svakako. Samo da taj pas ne pomisli da sam mu ja ručak.
- Prepusti to meni - reče Bed Klams. Stavi joj ruku na koleno dok su prilazili tremu. Vesper se
nasloni unazad, zadovoljna na tren.
Palata je i unutra bila bela kao spolja. Ovo mora da je teško za održavanje, pomisli Vesper. Nije
to nešto mnogo značilo čoveku kakav je bio Bed Klams. Zidovi su bili načinjeni od providnog stakla
zbog čega je sunce dobijalo neku vrstu eksplozivnog ehoa. Nameštaj, koji kao da je pravljen po meri,
imao je onaj nepogrešivi fini izgled ručnog rada iz Milana. Par sofa od bele kože okružavao je mali
 bazen u podu u kome je plivao ukrasni šaran, lenjo nezainteresovan. Smešan, bronzani kamin, velik 
da je moglo da se ude u njega bio je ispunjen ogromnim buketom svežeg cveća. Njihova eksplozija
 boja bila je veliki kontrast sa oštrom formalnošću ostatka prostorije.
Čula se muzika: Džeri Vejl najednom od onih beskrajnih kompakt diskova.
- Sviđa ti se ovo sranje? - pitao je Bed Klams dok je hodao prema audio-video uređaju na kome
su se palila crvena i zelena svetla kao u kokpitu aviona. - Lično, jaje ne podnosim - reče on i izvadi
CD - ali personal to smatra tradicijom. Potseća ih na mamu i tatu ili nešto slično.
- Da li tebe Džeri Vejl potseća na oca?
On zastade, okrete se polako da bi joj se duboko zagledao u oči. Možda je samo bio paranoičan
zbog toga što ona možda zna ko mu je bio otac. Ona uspori kucanje srca istim metodom kojim se
služila kad je u pitanju bio detektor laži. To joj je bilo zanimljivo - bio je to izazov vredan njenog
izuzetnog uma. Ona je bila student generacije na Jejlu, na Kolumbija univerzitetu. Diplomirala je
kliničku psihologiju, imala je doktorat iz parapsihologije. Bila je član Mense.
- Moj stari nije nikada slušao Džeri Vejla - reče Bed Klams s preteranom brigom. - Voleo je
operu. Čim bi čuo dobru ariju, u očima bi mu se zavrtele suze.
Vesper, praveći se da nije zainteresovana, pregledala je njegovu kolekciju kompakt diskova.
Ivukla je kutiju za nakit.
- Kako bi bilo ovo?
Bed Klams joj uze CD, pogleda ga.
- Geri Maligan? Stvarno? Voliš džez?
Ona klimnu glavom.
- Ponešto, volim Maligana, Brubeka i Majlsa. Ne volim folk-džez sranje - obavila je svoj domaći
zadatrak, tako što je zapamtila nazive svih CD-a koje je imao, u vremenu za koje bi neko običan

 

zapamtio samo nekoliko naslova.
- I ja volim džez - reče Bed Klams i stavi CD u uređaj. Maliganov elegantni saks bariton ispuni

zvucima sobu.
Bez upozorenja on je okrete i zagrli, pa poče da igra s njom. Bio je zadivljujuće dobar igrač,

lagan na nogama, sa osećanjem za ritam, što većina muškaraca nije bila. Njegovi bokovi su se micali
uz njene. Dostaje popio u restoranu ali nije pokazivao da je pijan. Osećala ga je, teškog kao tamnu
zvezdu, kako ju je uvlačio snagom nalik na gravitaciju. Na tren se preplašila, kao da je van kontrole,
kao da je u njoj nešto skliznulo s povoca, kao pas napolju. Okrenuvši se unaokolo ona duboko
uzdahnu, progutavši to osećanje.

Za Vesper, samostalno siroče, dete sa ulice koje je znalo šta je to biti bez doma i napušten,
najgori košmar joj je bio da se oseti van kontrole. Rođena je u Potomaku, u Merilendu, u kući
Maksvela i Boni Harkaster, ali oni više nisu bili deo njenog života, ako su ikada i bili. Obdarena ili
osuđena umom koji je nadilazio njeno telo i njene emocije , ona je eksperimentisala sa drogama,
seksom, alternativnim životnim stilom, sa svim i svačim što bi joj dopalo ruku. Ništa nije bilo suviše
čudno, ništa nije bilo tabu. Znala je sve o sidi - jedan prijatelj joj je umro od te bolesti mnogo pre
nego što je glavna struja udarila Ameriku između očiju - pa ipak nije prestajala da eksperimentiše.
 Nije mogla. U to vreme samo se plašila mira. Potpuno van kontrole išla je od jednog do drugog. Nije
mogla da shvati šta znači reč samouništenje.

Kao odbačeni novčić, izubijan i zapušten na ulici ju je našao Mikio Okami. Bila je sasvim sama
kad ju je našao, otsečena od čovečanstva kao da je leprozna. U svom izbezumljenom stanju, puna
straha, pokušala je da ga ujede, da mu iskopa oči, verujući s grozničavom paranojom ulice da
namerava da je siluje. Trebalo je dosta vremena da se očisti od tog delirijuma, ali još uvek mu nije
verovala jer je mislila da namerava da je podjarmi, da joj slomi duh, a ona je samo želela da bude
slobodna.

Sada, plešući trbuhom uz trbuh sa Bed Klamsom Leonforteom Vesper je počela da se plaši da će
izgubiti kontrolu. Bio je to tako jak strah da joj se činilo da je guši. Toliko dugo je držala svoje divlje
emocije duboko u sebi da joj se samo pre pola sata činilo da nikada neće izbiti na videlo. Ali u
Cezarovom naručju kao daju je zahvatila primitivna snaga, da je bila van sebe - da je zaboravila na
sve ono špto su ona i Mikio Okami ugrađivali u nju tokom tri godine na Jelu, četiri na Kolumbiji i
onda pet u Okamijevoj službi. Ona je birala škole i stipendije. Mikio Okami je bio u pravu, čitav svet
e čekao da je zagrli.

Čezareova ruka bila je u dnu njenih leđa, kretala se u stalnim krugovima. Ona je gledala u
njegove oči dok je približavala bokove njegovinma. Videla je crveni bljesak; osećalo se ludilo kod
njega i to je bilo tako jako da joj se nozdrve raširiše. Ako je on zaista bio lud onda se radilo o nečem
nezdravom što joj je stvarno bilo poznato. Sama pomisao na to, na pobednički krik u noći, natera je
da oseti kako joj se koža ježi i kako joj prolaze trnci niz kičmu.

Maliganov saksofon je slao note u meke senke i bljesak svetlosti, koje su se odbijale od staklenih
 blokova kao da su ogledala.

 Napolju su se ljuljale kraljevske palme a na obali je sve blještalo u toplom popodnevnu.
Vesper ljuljajući se napred-nazad u Čezareovom naručju, osećala se kao da je uhvaćena
magnetom vremena, povučena nezadrživo unazad kad je bila tinejdžerka, zategnuta kao guma, kad je
uspela da prekorači svaku granicu koju je društvo postavilo. Ona je bila građanin bez zemlje, nije
 pripadala nikome, grozničavo je vodila ljubav sa ženama, ponašajući se prema njima grublje od bilo
kog muškarca. Mikio Okami se pojavio u pravom trenutku jer joj je ponudio opravdanje za sve njene
 ptice u letu, sa stalno otvorenim kljunovima.

 

Dugo je mislila o sebi - ustvari o svom umu - kao o jatu sokolova, koje nosi noćni vetar i koji je
vuku u vis. Naravno to je možda bila fantazija izazvana drogom, ali je ostala u njoj.

Sada kad se Čezarove usne spustiše na njene, osećala je pomicanje svojih sokolova u tamnom
skrovištu gde ih je smestila kad je shvatila koje ustvari Mikio Okami, kad ga je prihvatila. Znala je
da ako ne nađe neki način da ih obuzda, uskoro će poleteti i poneti je tamo gde je sebi obećala da
nikada više neće da ide.

Čezare je šaputao njeno ime i ona zatvori oči. Bila je svesna da je gura prema jednom od
staklenih zidova. Srce počle da joj udara kao ludo. Osećala je ledeno staklo na leđima. Čezare se
nasloni na nju. Bila je preplavljena zelenom svetlošću, koja se probijala kroz providne blokove, dok 
e sunce blještalo kao dijamant na površini vode u bazenu, bacajući čudesnu igru svetlosti na plafon.

Ona povuče jednu nogu duž njegove butine, predajući se. Njegova ruka je sada bila na onom
mestu koje mu je ona branila tokom čitavog poslepodneva. On je obuhvati, a onda nežno gurnu svoj
srednji prst u njenu mekoću, otvori je.

 Njena glava se zabaci i iz grla joj pobeže tiho ječanje dok se sokoli oslobodiše iz tame, iz
 progonstva u koje ih je bila oterala. Otvorenih kljunova kreštali su joj u uši. Jednom, kad joj je bilo
sedamnaest godina i u punom zamahu svog ludila, svoje strasti prema ženama, počela je da razmišlja
o operaciji koja bi samo dopunila transformaciju za koju je verovala da je već počela. Ma kako to
čudno bilo ali Čezare Leonforte je bio prvi muškarac sa kojim je bila i zbog kojeg je zaboravila da je
nekada želela da bude muško.

On je dahtao dok joj je skidao usku haljinu preko bokova. Njeni prsti su otkopčali njegov kajš,
otvorili pantalone. Kad ga je oslobodila bio je čvrst i težak. Nije mogla da čeka. Trljala ga je uz sebe
i skoro se onesvestila od tog osećanja. Onda ga je povela unutra, ispustivši sav vazduh. Obuhvatila ju
e vrelina koja je pretila da je uguši.

Čim ga je osetila u sebi počela je da se grči, izgubivši se u ekstazi orgazma zbog čega je kriknula.
Ugrizla ga je za rame, privukla ga uz sebe. ponovo je svršila, drhteći i klizeći niz stakleni zid. On se
spuštao sa njom. Osećala je njegovu težinu na sebi i to joj je prijalo, osećala se zaštićenom i čitavom.
 Negde duboko u njoj jedan sićušni deo koji se još držao razuma bunio se protiv ovakvog ludila. Ali
uskoro je bio preplavljen kricima sokolova, koji su se mešali sa Vesperinim jecajima dok ju je
 potresao novi orgazam.

To je bilo suviše i za Čezara, koji oseti kako ejakulira. Osećanje je bilo van njegove kontrole i
zaprepašćen on se pritisnu uz njeno telo koje se grčilo, ne želeći ništa drugo nego da prodre što
dublje u nju. To je bio tren kad je shvatio da je u nevolji.

Spavala je tamo gde se zatekla, dok su se njeni i njegopvi sokovi osušili. Čezare je ustao da bi
obavio svoje telefonske razgovore, a Maliganov večiti saksofon slao je i dalje melodiju kroz palatu.
Vesper je sanjala da se vratila u Kolumbiju, da je zaneta parapsihološkim programom, ali u čudnoj
simbolici sna ona je mislila na Čezara. Ona ga je uhvatila u zamku koristeći snagu svoje ličnosti,
 privukla ga je u restoranu svojim ponašanjem. Ali sada je njena harizma - ona ista koja ju je plašila,
od koje je bežala, za koju ju je Okami naučio kako da se suoči s njom i kako da njome rukovodi -
uzvratila paljbom. Ona se otvorila njegovom magnetizmu, oslobodivši sokole. I sada je bila u
najvećoj opasnosti u svom životu.

 

TRI

Tokijo/Njujork 

- Francuzi kažu: između časa psa i vuka, znači u trenu kad pada sumrak, leži kraj stvari.
- Je li to stvarno vreme?
Mik Leonforte se osmehnuo.
- Jeste. To je vreme između sumraka i tame, kad sunce klizne iza horizonta, a noć još nije stigla,
kad kozari na planinskom lancu Liberon naređuju svojim psima da dovedu životinje koje čuvaju sa
 pašnjaka pre nego što vuci napadnu - Mik napući usne. - To je vreme kad je sve moguće.
Gindžiro Mačida, tokijski javni tužilac, pročisti zube koji su zbog pušenja dobili boju slonovače.
- Kraj...
- Ili početak - reče Mik - promena. Vidite to sve povezuje.
- Kako?
- Sadašnjost stalno dopisuje istoriju - Mik se nemirno kretao po prostoriji u obliku romboida,
režeći kao zver u kavezu. - Veliki umovi su definisani njihovom mogućnošću da reinterpretiraju
 prošlost, da odbace laži koje su nametnuli takozvani istoričari i izvukli teške istine duboko zakopane.
 Najzad, šta je drugo istorija nego sinteza jezika i teksta? Ali jezik, po svojoj definiciji je nešto na šta
se ne može osloniti, a tekstovi su širom otvoreni interpretacijama i prema tome izvrtanju.
Dva čoveka su bila u Mačidinoj kući u Tokiju. Ona je bila kulturni spomenik jer je sagrađena
dvadesetih godina prema nacrtu Frenka Lojda Rajta. Bila je sagrađena od betonskih blokova koji su
 bili ukrašeni ornamentima koji su potsećala na ukrase Maja. Efekat je bio kao da nije s ovog sveta a
istovremeno je delovala divlje futuristički. Bila je to kombinacija za koju su mnogi ljudi mislili da je
odbojna, uvredljiva i suviše jaka.
Mačida je to obožavao. Uskraćen na svakom drugom planu gajio je strast prema kući i njeno
održavanje u sjajnom stanju postalo mu je opsesija.
- Ja sam dekonstrukcionista - govorio je Mik - uz brižljivo analizu tekstova ja otkrivam istoriju
deo po deo, skidajući naslage pogrešnih interpretacija, pogrešnih predstavljanja i manipulacija -
drugim rečima uklanjajući sve subjektivno - stižem do istine.
Mačida je buljio u blistavi kamin dok je razmišljao o tome. On je bio tamnoput čovek ravnog
lica, unazad zalizane kose, zverskog ponašanja uspešnog pregovarača, što je tačno i bio pre nego što
se domogao Kancelarije javnog tužioca. Imao je široka usta i ogromne oči, crne kao ugalj koje kao da
su videle sve odjednom.
On se najzad okrete Miku, koji je stajao opušteno u crnom odelu Iši Mijakija, kao da je došao s
druge planete.
- Vi odbacujete sve što je bilo ranije. Vi manipulišete. Ustvari, vi ubijate prošlost.
- Ne, ne baš naprotiv - reče Mik - ja tražim ponovno tumačenje, formu da se pokaže - kao u
slučaju takozvanog holokosta - kako su prošli događaji loše tumačeni - u nekim slučajevima, kao kod
Jevreja kojima se sistematski manipulisalo da prikazuju žrtvovanje koje se ustvari nije dogodilo.
Mačida je posedovao onaj oblik mirnoće, dostojanstveni autoritet koji se najviše cenio kod
Japanaca. Bez toga nije bilo napredovanja u poslovima i birokratiji.

 

- est miliona Jevreja nije ubijeno nacisitičkom rukom. To vi tvrdite.
- Da.
- A dokumentacija...
- Dopisana, izmišljena, krivotvorena - Mik načini gest, ruke mu poleteše kroz vazduh. - Rekao
sam vam sistematično manipulisanje prošlim događajima je endemično. Istorija kao nauka tek sada
 počinje da se priznaje. Ali njeno vreme dolazi. Obećavam vam da joj to neće biti uskraćeno.
Mačida dopusti da mu se pojavi osmeh na licu, dok je prišao baru od srebra i crnog mermera
ukrašenom frizom na kojima su se videli borzoji i vitke žene.
- Da, vaša filozofija je sasvim dinamična, sasvim ... izuzetno - nasmejao se. - Ubedili ste me
ubedili, a ti ljudi... pa, da ne budemo indiskretni, recimo da su oni predodređeni za takve misli.
Kao da vi niste, mislio je Mik dok je prelazio preko prostorije. Približivši svoje lice licu javnog
tužioca on reče:
- Znate li šta su glineni golubovi? To je tačno to. Vi me samo odvedite da vidim te luđake, a ja ću
obaviti ostalo.
Mačida, koji nije baš mario da bude tako blizu nekoga, i ne pomače se.
- Znate, često se pitam koliko je bilo mudro ući u savez s vama.
- Onda se gubite - dreknu Mik - ne marim nesigurne partnere.
Mačida, koji je nasuo Santori viski i velike čaše, pruži jednu Miku.
- Ne mogu da se izgubim. Ne mogu sada. Prošao sam kroz mnoge nevolje da bih locirao i
identifikovao sve članove Denva partnera koji bi odgovarali na vašu poruku. Obećanja su nedavno
data, dogovori su postignuti, naknade su razmenjene. Dugo ste živeli u Aziji; vi shvatate te stvari.
Mik učtivo srknu gutljaj, a onda spusti čašu.
- Da, shvatam - nije baš mario japanski viski.
- Dobro - Mačida ne načini nikakav fizički pokret, ali nešto iz njega kao da se izvuklo, gurajući
Mika kao negativno punjenje, dok mu se koža ježila a kratka kosa na vratu nakostrešila. - Pošto znam
da ste imali partnere u prošlosti od kojih mislim da niko nije preživeo, za mene su to loše preporuke.
- Mačida sleže ramenima, ali kao da ih nije pokrenuo. - To me ne plaši. Ja sam stvarao i zadržao
svoju reputaciju na situacijama s čudnim ishodima. Oni su da tako kažem moja hrana.
- Da li je to pretnja?
U uglovima Mačidinih usana opet se pojavi osmeh.
- Kad me budete bolje poznavali, shvatićete da ja nikada ne pretim. Ja predviđam.
Mik je bio dovoljno dugo u Aziji da bi razumeo tu igru oko toga ko ima veći katana. Japanci su
uživali u tome da vide koliko ko može da dopusti da ga guraju pre nego što eksplodira. Tek tada su
spremni da poklone poštovanje.
- Svuda oko sebe - nastavi Mačida - vidim zatvorena lica onih koji se plaše promena koje
 predlažu takozvani reformatori. Ja se lično ne plašim tih reformatora jer nemaju moći. Ja sam moć. Ja
kupujem i prodajem, ja nabavljam ljude onako kako drugi nabavljaju pirinač. U Japanu je tako bilo
od rata na Pacifiku i tako je sada i tako će ostati. Reformatori ne samo da su bez moći, već su i
naivni. Njihova koalicija je šala. Ona se već toliko puta raspadala da je postala neprepoznatljiva.
Posebni interesi pokreću Japan kao dobro podmazanu mašinu. Stari Japan će pobediti; ja ću pobediti,
uprkos neefikasnim naporima reformatora - političkih ili drugih.
Mik je sve to znao, naravno. Zato je i došao do Mačide.
- Kao što je Niče rekao “Ako želiš da se veza održi, zagrizi je - slobodno i hrabro”. Ako nema
mojih partnera koji su preživeli svoju vezu sa mnom, bilo je to zato što im je nedostajalo volje - ili
hrabrosti - da hrabro zagrizu.

 

Mačida škljocnu glasno svojim snažnim belim zubima. Možda se zabavljao, mada je čak i Nik to
teško mogao da odredi. U tom trenu oglasi se zvonce na vratima, i ne pokrenuvši se Mačida reče:

- Nesrećan ali neophodan prekid - on pokaza rukom. - Postoji mnogo zanimljivih knjiga u
 biblioteci u dnu hodnika. Neke od njih su čak i na engleskom.

- Ja znam da čitam japanski - reče Mik i odmah zažali što je to priznao. Nikada se ne zna kada će
takva prednost dobro doći medu prijateljima ili medu neprijateljima.

Klimnuvši glavom Mačidi, on krenu niz hodnik.

* **

Kad je bio siguran da je Mik otišao, Mačida ode do predsoblja i otvori ulazna vrata.
- Tužioče - reče Takuo Hata klanjajući se duboko.
Mačida ga uvede unutra. Bio je mali, nabijen čovek s čelično sivom kosom tako kratko ošišanom
da se videlo teme. Nosio je naočare s okruglim, metalnim okvirom, a debela stakla povećavala su
njegove vodenkaste oči. U rukama je držao pohabani neseser, koji je stiskao kao da su u njemu
državne tajne.
- Mislim da sam vam rekao da kupite novi neseser - reče Mačida s nešto gađenja. - Ovaj izgleda
kao da su ga se psi dočepali.
- Da, tužioče - reče Hata klanjajući se kao da je poludeo. -Jednostavno nisam imao vremena ...
- Žalite se na suviše posla?
- Ne, tužioče.
- Ja sam vam ukazao veliku čast što sam vas imenovao svojim administrativnim pomoćnikom.
 Način na koji ste skrpili tužbu protiv Nogučija zahteva mnoge zamerke. Ne mogu da shvatim kako ste
 propustili da obavite prave razgovore. Neoprostivo je što vam je promakla Nogučijeva nedopustiva
veza sa Tora bezbednošću. Vi ste dobar činovnik, ali kad dode do ljudi... puf!
Kad je čuo taj uzvik gađenja Hata trepnu, posmatrajući krajičkom oka kako Mačida prilazi baru i
 pije veliki gutljaj viskija. Tu je bila još jedna čaša i on skoro i nju iskapi.
- Svaki put kad vas vidim stomak mi se okrene - reče neljubazno. - Noguči se još smeje vašoj
nesposobnosti. Osramotili ste čitavu službu. - On se okrete. - Ja bih vas opozvao da moj bivši
 pomoćnik nije morao da se prebaci u Kjoto kad je vaš propust izašao na videlo. Bio mi je potreban
 pomoćnik i nikog drugog nije bilo u blizini. Bila je to loša sreća za mene, ali dobra za vas - vratio se
 preko sobe. - Kad vam kažem da nešto uradite, uradite to. Kupite novi neseser sutra u vreme pauze za
ručak.
- Da, tužioče.
- Da li ste pregledali predmet koji je Tanaka Džin podneo o Tecuu Akinagi?
Hata zaroni u otvoreni neseser.
- Evo ga, tužioče.
Mačida uze fasciklu od pomoćnika, jeknu dok je čitao.
- Možda nisam mnogo pogrešio s vama, Hata-san. Pokazali ste da niste glupi. A zatim to što niste
oženjeni omogućuje vam da radite do kasno u kancelariji.
Hata se nakloni.
- Ne zaslužujem toliko priznanja, tužioče - reče on posmatrajući Mačidu kako prelistava izveštaj,
koji je trebalo predati sutra u jutro. Mačida je pazio na to da dokument bude savršen tako da ga sud
 praktično ne može da odbaci.
Mačida se mrštio.

 

- Tek sam na drugoj stranici a već vidim probleme - njegov prst pokaza nešto. - Ovde, ovde i
ovde. Nedostaju potpisi ministra - on podiže pogled. - Ne možemo da dovedemo Akinagu na sud ako
imamo predmet u ovakvom stanju. Gde je Tanaka Džin?

- On radi na slučaju Kure, tužioče.
- Ah da, Džin-san ima reputaciju da puca na visoko, je li Hata-san?
- Da, tužioče.
- Slučaj Kure je značajan. Čovek je bio iteki, stranac i to još strašno bogat. Vodio je poslove
širom Azije. Džin-san mi je potreban za taj posao, nemam nikog drugog. - Njegov kažiprst se opet
zaustavi na dokumentu. - Imam ideju Hata-san - on gurnu fasciklu u pomoćnikove ruke. - Preradite
Akinagin izveštaj, dodajte ono što nedostaje. Ja sam već obeležio gde se kriju problemi. Onda ću ga
a pregledati s vama - klimnu glavom jer je sada stvar bila rešena. - Istovremeno ćete morati da
zatražite odlaganje od suda.
- Advokati Akinaga-sana su protiv toga. Džin-san je već uspeo da izmoli dva odlaganja da bi
dopunio predmet.
- Samo vi to uradite - reče Mačida. - Obavestite me ako naiđete na neprilike.
Po Mačidinom tonu Hata je znao da tužilac očekuje da će se sam izboriti za odlaganje.
- Da, tužioče. To će mi biti prva stvar ujutro.
Mačida isprati Hatu i čvrsto zatvori vrata za njim. Kad se okrenuo, Mik je već stajao u dnevnoj
sobi.
- Problem u raju, tužioče?
- Ništa što nekoliko milijardi jena ne bi moglo da izleći - uzdahnu Mačida, sipajući viski u svoju
čašu. - Recesija postaje zamorna.
- Čak i za Dai-Roku pretpostavljam - reče Mik vraćajući razgovor na tačku na kojoj su bili
 prekinuti.
Mačida se okrete.
- Možda nije dobro izgovarati glasno tu reč.
- Šta, ovde? - Mik se začudio. - Ovo je vaša kuća, za ime Božje. Oslobodite se, hoćete li?
Govorimo ovde o grupi tipova.
Mačida je izgledao kao da je okusio limun.
- Dai-Roku je više ideal nego grupa tipova. Nema sastanaka, nema beleški, samo se izmenjuju
usmene poruke, nikada preko elektronskih medija. Dai-Roku je način života, nastavak U'adicije snaga
i vrednosti koje su preovladavale u samurajskom Japanu pre Restauracije Meiđi u XIX veku koja im
e otela njihovu moć i uticaj.
Mik sleže ramenima.
- Grupa ili ideal, meni je to svejedno. Ja sam ušao u posao s vama jer su mi rekli da možete da
stupite u vezu sa Dai-Roku, da možete da identifikujete one koji su bili Denva partneri u Sato
internešenel TranRim SajberNetu. To ste i uradili.
Mačida se nakloni.
- Uradili ste pravu stvar - reče on s tonom upozorenja. - Dai-Roku nije ljubazan prema gaiđinu -
Zapadnjacima uopšte. Da ste bili dovoljno ludi da pokušate sami da ostvarete kontakt naleteli biste
na kameni zid. Oni koji pripadaju Dai-Roku svi imaju veliku moć i uticaj i uvid u to kakav će svet
 biti u budućnosti. Oni mi beskrajno veruju. Pa nije ni čudo, tolike sam im usluge učinio - a i oni meni
- zakikotao se na tren. - Ako ja budem posrednik oni će hteti da se sastanu s vama. Što se tiče ostalog
... - on sleže ramenima pokazujući tako da će sve ostalo zavisiti od Mika.
- Zato su oni savršeni za moj plan - reče Mik - potrebni su mi vizionari, ljudi koji brinu o

 

sutrašnjici kao i o današnjici.
 Najzad su razumeli jedan drugog, došli su do neke ravnoteže. Ali Mik nijednog trena nije verovao

Mačidininom napadu poniznosti. Znao je da je to samo japanski način komuniciranja, ta prokleta
konfučijevska stvar zbog koje se čini da su svi A zijati ponizni, ali dok govore “mogu” misle “ne
mogu” ili “neću”. Sve je moguće u Aziji ako ste dovoljno glupi da verujete u to.

Mik je sumnjao da Mačida nije potrčko Dai-Rokua, kao što je on očigledno želeo da Mik veruje.
Mik je verovao samo da je on jedan od ljudi koje on treba da obrlati da bi mu prodao svoju novu
moćnu vrstu dekonstrukcionizma.

Mačida je podvukao da je Dai-Roku neka vrsta filozofije samurajske čistote. On dela kao labava
veza između biznismena i birokrata koji ne samo da veruju u tu skoro mitsku čistotu cilja, već su se u
 praktičnijim okvirima okupili iz obostranog interesa.

 Nedavna evolucija u japanskoj politici pokazala je da biznis ne može više da se odvija kao
obično - političari više nisu mogli da se čuvaju u zadnjem džepu za jednostavno donošenje povoljnih
zakona, za smanjenje poreza ili pomaganje industrije što bi davalo prednost određenoj kompaniji nad
rivalima.

Tražene su mnogo suptilnije forme cenkanja moćju ako su oni koji su verovali u Dai-Roku želeli
da zadrže svoje pozicije i nastave da povećavaju svoje bogatstvo i sizerenstvo. Ti ljudi - sve vladari
velikih keiretsu-a vrednih više milijardi dolara ili ministri - bili su slični feudalnim gospodarima
Japana XVII veka. Svaki je imao svoj posed iz koji mu je davao moć i status u društvu. Zato su ti
domeni bili vrhunci njihove moći.

Mik je znao da su uprkos svom uticaju kojim su se hvalili ovi ljudi bili preplašeni. Ipak, držali su
se ledeno kao ledeni breg. Do njih su stizale samo manje promene, ako ih je uopšte bilo i to tek posle
zemljotresnih borbi.

Beskrajni tok političkog i poslovnog trgovanja, ilegalni poslovi i skandali koji su uništavali
kompanije, posredničke firme i najzad oborili Liberalnu demokratsku partiju koja je bila dugo na
vlasti, potresli su ih. Videli su opasnost po svoje mini-imperije u pažljivom ispitivanju ne samo od
strane službenika već i od obično mirne i indiferentne javnosti.

 Neizbežnost promene bilo je nešto što su ti ljudi odbijali da prihvate. Mik i Mačida su stupili u
 partnerstvo da bi stekli kapital na strahu tih ljudi, da bi koristilii svoju moć i uticaj onako kako to
nisu nikada zamišljali. Sada su hteli da ih eksploatišu onako kao što su tokom čitavih života
eksploatisali one ispod svog društvenog statusa.

Mačida je delovao kao spreman saradnik u toj šemi jer je jedno njemu od svih onih koji su prišli
Dai-Roku nedostajalo novčane podrške da bi se smatrao jednakim. Isto tako, Mik je verovao Mačida
e osećao da ga ostali tolerišu samo zbog njegovog položaja. Kao glavni tužilac on je bio u idelanom
 položaju da ih drži informisane o poslednjim istragama i da ih upozori na lomove, upade i druge
operacije - na mreže koje su se sve više širile i u koje su oni ili njihovi pomoćnici mogli jednog dana
da se uhvate.

Sada, sa šemom na mestu bio je Mikov posao da ubedi Dai-Roku da su promene moguće već -
iznenađenje! - mogu da se koriste za sticanje više bogatstva i uticaja. Na neki načinje moglo da se
kaže da im Mik nije ništa prodavao, koristeći sofisticiranu igru prevare. Ali, s druge strane on bi to
odbio. Jer je njegova strast bila jaka - možda čak jača - nego njihova. Mik nije želeo da menja
istoriju, da prebaci Ničeovu filozofiju u XXI vek; da trgovina posao i misao budu pod potpunom
kontrolom. Bili su njegovo pravo i zadatak.

Bili su to njegovo pravo i dužnost kao Übermensch-a, Ničeovgo Nadčoveka; ko bi bolje od njega
kontrolisao sudbinu sveta? A to će mu doneti tehnologija novog doba. Stoje sve više japanskih

 

kompanija koristilo tehnologiju SajberNeta, prenosiće se sve više podataka preko linija koje su
 proglašene sigurnim. Biće to prava riznica tajni koja će se prosuti u Mikovo krilo; najnovija stvari iz
Sonija, Masučitina tehnologija malenih video kamera koje su mogle da se sakriju s unutrašnje strane
naočara, koje su kompanije na listi favorita MITI-a, čak i kuda ide jen. Bilo je toliko načina da se
zaradi novac, da se pobedi konkurent. Bilo je mnogo toga da se uradi a tako malo vremena da se to
uradi.

To ambiciozno preuzimanje međunarodne trgovine, za koje je verovao da može da preduzme, pod
 pretpostavkom da ima dovoljno novca i dovoljno pravih ljudi iza sebe. On je već godinama gradio
svoje uporište u podzemlju i mrežu droge širom Jugoistočne Azije, iz svoje nekadašnje baze
Plovećeg grada. Sada je bilo vreme da se legitimno završi kraj trgovine. Nameravao je da to obavi
ovde u Tokiju gde mu se sve činilo idealnim - vreme - borbenost - temperament ljudi - potčinjenost. I
naravno u Tokiju je bio Sato internešenel; Sato sa svojim TransRim SajberNetom. Ako sve bude išlo
kako je planirano, on će se za nekoliko nedelja naći unutar Satoa - ako ubedi Denva partnere da krenu
sa njim. Oni će naravno krenuti jer je on obavio svoj domaći zadatak, on je znao te ljude i šta ih
uzbuđuje.

Ono što će im ponuditi oni su smatrali neodoljivim. Oni su se iznad svega bojali promena jer su
svoju moć imali zahvaljujući nepromenjenom stanju u Japanu. Mogli su da vide kako se u njihovoj
moći javljaju pukotine - politički skandali, podmićivanje posredničkih firmi, džibnovskih
gradevinsmkih kompanija - njuškanje medija i javnosti. Plašili su se takvih stvari i reagovali su
instinktivno na njih.

Mik bi im dao nešto da obuzdaju svoje strahove - stvaranje novog status quo-a koji bi ukrasio
njihovu bazu moći. Oni bi bili njegova propusnica za Sato internešenel. A kad se jednom nađe unutra
on će brzo proširiti svoju moć, odlučno, na pravi ničeanski način i tako će uništiti čoveka koga je
navikao da posmatra kao svoj nemesis, svog dvojnika: Nikolu Lajnira.

* **

Margerite se probudi sva ukočena i podbulih očiju. Bila je na zadnjem sedištu ”leksusa”. Izađe iz
kola i poče da se proteže. Samo stoje prošlo podne. Ništa čudno jer je zaspala tek - kada? - u četiri,
 pet u jutro? Sela je za volan i odvezla se do prvog stajališta.

Uz vrelu kafu i dobar komad kolača ona razmisli o svojoj situaciji. Možda ju je paranoja odvela
suviše daleko pa se nije zaustavila u bilo kojem od motela kojih je bilo bezbroj duž Long Ajland
ekspresveja. Ali, nije želela da rizikuje. Srknu još jedan gutljaj prepečene kafe i protrlja zadnji deo
vrata.

Kasno prošle noči bila je na nekoliko milja od svoje palate u Old Vestberiju kad joj pade na um
da radi najluđu stvar na svetu. Zar nije logično da ljudi koji su hteli da je ubiju drže pod prismotrom
njenu kuću?Svakako. Ona je bila u takvoj panici kad je bežala sa poprišta napada da nije mogla
razumno da razmišlja. Bilo je jasno da mora da pobegne i razmisli i toku akcija koje če preduzeti.
Mora da nazove Tonija. To je i uradila dok se vozila duž Long Ajland ekspresveja, mimo svog
običaja.

- Pozovi Tonijevu kancelariju - reče ona telefonu koji se nalazio u središtu kola. Pogleda na
 brojčanik svog sata i tiho kriknu.Morala je da obriše krv - Rokovu ili vozača Frenkija - da bi videla
 brojeve. Bilo je 7.30. Toni je do sada završio sa masažom i vratio se na posao da bi obavio
najvažnije pozive na Zapadnu obalu.

- Alo? Ko je to, molim?

 

udan glas s druge strane . Kad se identifikovala i zatražila Tonija, glas reče:
- Samo malo, ne prekidajte.
Čula je nejasnu reč, nešto što je zvučalo kao Lu Tenant i ona odmah pomisli na Lu Krokera.
Gospode, koliko mi nedostaje, mislila je. On bi znao šta da se radi u ovakvoj situaciji.
- Gospođo Dekamilo, jeste li to vi? - drugi glas, dublji, ogrubeo od viskija.
Kad je odgovorila on reče.
- Ja sam Džek Barnet. Gospođo Dekamilo. Ja sam detektiv, poručnik Njujorške policije.
To je to, mislila je. Lu Tenant.
- Plašim se da imam neke loše vesti što se tiče vašeg muža.
Ledena ruka ščepa Margeritinu utrobu. Ona slete s autoputa na travnatu ivicu, pritisnu kočnice i
 pogleda kako joj se tresu ruke.
- Je li mrtav?
- Plašim se da je tako, gospođo Dekamilo. Ubijen je u svojoj kancelariji.
Bed Klams. Emocije jurnuše njenim umom kao vetar kanjonom. Toni je bio mrtav. Oseti kao da
oj Gospod svojom rukom očistio dušu. Ona uspori disanje, poče duboko da udiše, trudeći se da
 pročisti misli, tako da bi mogla da postavi prava pitanja.
- Gospođo Dekamilo? Jeste li još tu?
Koncentriši se, dodavola.
- Kad se to dogodilo? - pitala je zalupivši vrata.
- Izvinite?
- Kad je Toni ubijen? - bila je nestrpljiva zato što je ta informacija bila važna.
- Nisam siguran, ali moglo je da bude pre jednog sata. Krv se još nije usirila.
- Razumem.
Zavlada mala pauza.
- Gospođo Dekamilo, gde ste? Svakako ste u šoku, možda bi neko trebalo da bude s vama.
Pomoglo bi vam da neko porazgovara s vama.
- Plašim se da je to nemoguće, poručniče ...
- Barnet, gospođo. Džek Barnet.
- Ja sam sada na drumu. Biće mi potrebno vremena da se vratim u grad - ona se osvrte i pogleda
kola koja su jurila kraj nje. S druge strane je vladala tišina.
- Mislite da je to pametno, gospođo Dekamilo? Hteo sam da kažem, muž vam je ubijen. Ljudi koji
su to uradili možda traže vas. Mislio sam da biste želeli zaštitu.
On je u pravu, pomislila je. Kola i još više kola prolaze pored mene kao jata riba, zamagljena i
nejasna, a u svakim kolima su putnici sa sopstvenim životnim pričama. Kavalkada metala i mesa koja
ne brine šta se zbiva s mojim životom. Najpre me izdao partner, prodavši moju kompaniju, onda su
mi ubijeni telohranitelji i vozač, a ja sam ubijena skoro u isto vreme kad i Toni.
- Gospođo Dekamilo? - glas poručnika Barneta se probi u njene misli. - Ako znate nešto o ubistvu
svog muža ili verujete da znate koje počinitelj ili počinioci, bilo bi najbolje da mi to kažete. Štaviše,
to bi pomoglo da se spreči dalje prolivanje krvi.
- Šta to sada treba da znači?
- Advokat kao što je bio vaš muž s različitim poslovnim interesima, svakako da je stvorio mnogo
neprijatelja. Gospodo Dekamilo pitam se da li se razumemo?
- Idite dođavola.
- Shvatam da ste očajni. Ali zar ne shvatate šta ja radim gospodo Dekamilo? Pokušavam da
doprem do vas na najbolji mogući način. Da li biste krenuli prema meni?

 

Margerite se odjednom oseti ranjivom, sedeći u kraju druma sa razbijenim zadnjim staklom.
Moram da se izvučem odavde, pomislila je.

- Ako želite da znate ko je ubio mog muža razgovarajte sa Čezarom Leonforteom - reče ona i
 prekide vezu.

Tada je paranoja uhvati punom snagom i umesto da uđe u motel, ona se parkirala pored telefonske
govornice i ostala tu.

 Način na koji joj je tlo izvučeno ispod nogu bilo je sve samo ne koincidencija, mislila je. Pojela
e do kraja suviše sladak kolač. Sve je bilo isplanirano kao vojni napad. Ko su bili ljudi kojima je
Rič prodao kompaniju? Kakav smrdljivko. Šmuk. Bed Klams je svirao na njemu kao na Štajnvej
klaviru. Sada ni najmanje nije sumnjala da je Čezare Leonforte vlasnik Voltoa, ili da ga bar 
kontroliše, a to je bila kompanija kojoj je Rič prodao polovinu Serenisime. Tresla se od besa i
straha.

Moram da pokušam opet da nazovem Lua i Vesper, reče samoj sebi dok se uključivala u
saobraćaj i povećavala brzinu uz škripanje guma. Prošle noći je pokušala da ih nazove bez uspeha.
Ali najpre mora da stigne do Frensi. Njena kćer bila je najvažnija osoba u njenom životu, i sada kad
e opasnost vrebala sa svih strana, njen prvi poriv je bio da stigne do nje što je pre mogla. Pokušala
e da nazove prošle noći, ali javljala se samo sekretarica. Proverila je satnicu i videla da Frensi ima
ahanje u toku dana.

Margerite se isključi s autoputa i krenu na zapad, na putu prema Trogs Nek Bridžu. Uključila je
CD plejer jer joj je bila potrebna muzika da smiri živce, ali ništa se ne dogodi. Upalila je radio.

U toku proteklih devet meseci Frensi je živela sa Džuli Longejkr, Margeritinom prijateljicom iz
Konektikata. Džuli je obožavala konje i bila je sjajna jahačica. Frensi se odmah oduševila njom.
Margerite je htela da drži Frensi podalje od problema u porodici jer su oni izazvali poremećaje kod
nje.

Tako ju je sakrila kod Džuli. Čak ni Toni nije znao gde je. A Džuli, razvedena naslednica s
konjima, lovačkim psima i svim onim što ide uz to, odnosila se prema tajnama kao prema svetim
istinama.

Margerite je znala da je bila luda lad je mislila da ona i Toni mogu da sakriju svoje probleme od
Frensi. Deca imaju načina da budu pametnija nego što roditelji mogu da poveruju. Zbog toga su još
ranjivija i otvorenija zlim pritiscima unutar porodice.

Toni Dekamilo je bio takva zla sila, ali Margerite je još mogla da razume kako se zaljubila u
njega. On je bio zgodan, pametan i što je najbolje imao je pristupa na razne nivoe društva do kojih
ona nije mogla da dopre. Moćnici Holivuda su svi poznavali Tonija - mnogi su mu bili klijenti.
Margerite, držeći Tonija ispod ruke sve je upoznala. Nikada neće zaboraviti kad je prvi put bila na
dodeli Oskara. Kao da ju je uhvatila pijavica uragana, podigla i prebacila u Oz. Naravno da je bila
oduševljena. Naravno da je gledala u Tonija kao u neku vrstu Boga. Naravno da se udala za njega.

Onda je počeo košmar.
Platila je putarinu, prešla most i krenula drumom 95.
Toni je želeo mašinu za rađanje dece. Rekao joj je još na medenom mesecu da očekuje od nje
edno dete godišnje. I to sinove! Gospode, kako se razbesneo kad se rodila Frensi! Promenio se onog
trena kad se beba rodila. Ignorisao je dete i fizički počeo da kažnjava ženu koja je po njemu bila
kriva što mu nije rodila sina, naslednika, nastavak loze Dekamilo.
Proletela je pored Pelhamsa, dok je ”leksus” srećno zujao, a vetar jezivo zavijao kroz razbijeno
zadnje staklo.
Kako se osećala sada kad je Toni mrtav? Da li je mogla da žali za njim? Nije. Istinu govoreći

 

osećala se lakšom od vazduha, kao da je bol s kojim je navikla da živi sada posle dugo vremena
iznenada nestao. Bila je iznenađena kako lako diše, kako joj se svaki uzdah činio slatkim. Vrtelo joj
se u glavi od olakšanja. Ali iza toga osećala se uznemirenost mnogih napada na Goldonijevu
 porodicu i na sebe.

Bed Klams je bio iza toga, bila je ubeđena u to. Nije ni čudo što je on toliko dugo čekao da načini
 prvi pokret. Bilo mu je potrebno vreme da koordiniše sve delove napada, trebalo je da je uljulja u
verovanje da on nikada neće pokušati da se dočepa Porodica sa Istočne obale, što je bila
Dominikova teritorija.

Do sada je svaka faza savršeno funckionisala, sem napada na nju. To što je uspela da pobegne
 bilo je, znala je to, pravo čudo. Svakako da ima ličnog anđela čuvara koji joj gleda preko ramena.
Ali sada, kad je ušla u Konektikat, strah za sebe - i za Frensin - pojačao se. Kome može da veruje?
 Nije više znala. Pade joj na um da ma koliku moć Bed Klams ima, biće mu potrebna pomoć iz krila
njene porodice. Koje izdao nju i Tonija? Možda jedan od kapo Porodice kome je obećano više
teritorije i više uticaja pod Leonforteovim režimom.

Iznenada ulete u krivinu, zakoči. Na trenutak je sedela naslonjena preko volana, pokušavajući
uzalud da smiri disanje. O, Bože, mislila je. O, Bože moj!

Pogleda u retrovizor, osmotri prostor iza sebe. Šta ako je prate? S obzirom na nedavne događaje
to je bilo lako moguće. Vozila je svoj tamni crveni ”leksus” sa zlatnim ukrasima i posebnom MGDC
registarskom tablicom. Bio ju je suviše lako uočiti. Ona potraži po tašni, izvadi revolver 38. Otvori
ga, zahvalivši Domu što je insistirao da uzme časove , pa proveri da li je napunjen. Otkri da je
ispalila samo jedan metak. Samo jedan? Činilo joj se da je ispraznila ćelo punjenje na svoje
 potencijalne ubice. Zatvori revolver, prepusti se bolu.

Još jednom oseti napad paranoje i upita se da li je Dominik čitav život proveo u ovakvom stanju.
Paranoja ili ne, ona je morala da se sabere, pošto ukoliko je bila praćena ona je vodila ubice pravo
na Frensin prag. Ona neće načiniti grešku koju je načinio Toni potcenivši Bed Klamsa. On je bio
dovoljno mudar da zna da je Frensi njena slaba tačka. Ako je imao neki drugi plan sada kad je
ubistvo propalo, on će se svakako odnositi na Frensi.

Ako bude mogao da je nađe.
 Neka je prokleta ako mu pruži tu šansu. Još uvek osmatrajući drum, ona reče:
- Pozovi Džuli.
Telefon pozva određeni broj. Dok je zvonio molila se da se javi Frensi. Srce joj preskoči udarac
kad se javila sekretarica. Posle zvučnog signala ona reče:
- Frensi, dušo, ja sam. Nadam se da ti je bilo lepo na sajmu konja. Nazovi me kad stigneš kući. U
kolima sam i ne znam dokle ću biti u njima. Čujemo se uskoro, dušo.
Prekinula je vezu, nadajući se da se užas nije osećao u njenom glasu. Onda reče.
- Nazovi Lua.
Ali na Krokerov telefon se niko nije javljao: samo je zvonio i zvonio.
Proklestvo, šta sada? Iduće subote uveče trebalo je da bude počasna gošća na venčanju Džoja
Infanta i Kejt Delarko. Znala je da bez obzira šta se desilo ona mora tamo da se pojavi ako želi da
zadrži Dominikovu teritoriju. Infanteovi sa Sicilije i Delarkovi iz Napulja bili su u stalnom
neprijateljstvu. Njihove razmirice destabilizovale su čitavu operaciju na Istočnoj obali zbog čega je
gomila policajaca dovedena da se pozabavi leševima kojih je bilo sve više u Ist Njujorku i Ozon
 parku.
Kako da smiri tu situaciju bio je Margeritin prvi test moći upravljanja. Otkrila je da se Džoj i
Kejt tajno sastaju, kao Romeo i Julija. Ali Margerite je htela da ova idila ima srećan završetak, a ne

 

kao kod ekspira.
Ona i Toni su sazvali sastanak s šefovima obe porodice i rekli su da se povedu zaljubljeni.

Mržnja se skoro pretvorila u nasilje. Toni je govorio o tome, a Margerite ga je podržala, kako će ova
ljubav izlečiti povrede koje postoje između dve porodice. Margerite je rekla da je to zalog trajnog
 poverenja, a onda je Toni svojom neoborivom logikom advokata dao i praktične okvire.

Sada, posle mnogo meseci pregovaranja i diplomatije taj čin je trebalo da se obavi. Na venčanju
Džoja i Kejt Infanteovi i Derkovi će najzad zaboraviti na vendetu koja ih je razarala i slabila vezu
između porodica sa Istočne obale.

Zato je bila tu. Venčanje je bilo kamen temeljac novog režima. Ako se to raspadne, raspašće se i
Dominikovo naslede koje joj je bilo povereno. Već je bila oštećena time što je trebalo da radi u
svetu Mafije u kome su dominirali muškarci, a bez muža kao maske. Prividno on je bio Dominikov
naslednik, ali ona je bila ta koja je znala sve tajne, koja je donosila odluke. Sada, kad Tonija više
nije bilo, osećala se nagom. Koji će od šefova Porodica poći za njom, ženom? Nijedan. Zato je njena
uloga bila tako dobro čuvana tajna. Samo je Toni to znao. Ona je naslućivala da je on mrzi zato što
mu je uzurpirala ono što je po pravilu njemu pripadalo.

Dominik je ipak, na svoj briljantni način, video stvari sasvim drugačije. Do danas Margerite nije
znala zašto je tražio od nje da preuzme. Morao je da zna kako je težak zadatak koji joj prepušta. A
ipak je insistirao na tome. I ona je delimično kao predana sestra, delimično kao oduševljeni početnik,
 pristala. Ali eto kuda ju je to dovelo. Bila je sama i proterana, izdana, napadnuta, potpuno bez moći.
Dom, svakako nije mogao da zamisli ovako strašnu budućnost.

Pokrivši lice rukama jecala je a ramena su joj se tresla. Potpuno se predala samosažaljenju. Kad
se na kraju isplakala okrenula je glavu, želeći da telefon zazvoni, ali on je ćutao, tih kao zmija.

Frensi, gde si? Molim te Bože, čuvaj je.
Poskočila je kad je telefon zazvonio. Na trenutak je oklevala, onda uzdahnu. Frensi.
Podiže slušalicu.
- Alo? - javi se glas.
- Halo, dušo.
Srce joj se steže.
- Ko je to?
- Zabrljali su, Margerite. Trebalo je da se pobrinu za tvog telohranitelja i tebe uhvate. Nema trke.
Sve je teže naći odgovarajuću pomoć.
- Čezare?
- U drugo vreme, na drugom mestu mi bismo bili drugari - reče Čezare Leonforte. - Možda čak 
vrlo bliski. Šteta.
Zatvorila je oči.
- Šta hoćeš, Čezare? Moju smrt?
- Ma ne. Ne samo tvoju smrt, Margerite. Hoću sve. Sve što je Dominik sagradio, sve što je tvoje -
zakikotao se. - Nije baš da se radi o zavisti, ali imaću sve to Margerite.
- Nećeš, ako se ja pitam.
- Ali ti se ne pitaš, dušo. Ti si niko i ništa, žena, suknja. Sada kad nema Tonija glava je odsečena.
Goldonijevi imaju samo tebe - nasmejao se. - A ja ću te dokrajčiti.
 Njena ruka jače steže revolver 38.
- Isplalila sam metak u srce jednog tvog ubice. Isto ću uraditi i s tobom.
- Verujem da hoćeš, dušo. Mada si žena, sjajno gađaš. Ne mogu sebi da dopustim da hodaš
unaokolo nekontrolisano kao otkačeni top, pa ću ti narediti da se slediš.

 

- Nikada nećeš moći ništa da mi naređuješ.
- Nikad ne reci nikad, Margerite. Dominik je trebalo to da ti kaže.
- Ne pominji ime mog brata.
- Ma hajde, Margerite. Obećao sam da nećeš biti povređena. Daću ti odmah uputstva ...
- Jebi se!
- To ne priliči dami. Pa, dušo prisiljivaš me da koristim nasilje. Da li si se zapitala zašto ti ne
radi CD plejer? Zato što smo opremili tvoj ”leksus” telefonskim monitorom. Tvoja kćer je kod Džuli,
zar ne? Naša veza u telefonskoj kompaniji dala nam je Džulinu adresu. Hoćeš da je čuješ?
Margeritina krv se sledila. Frensi!
- Barabo!
- Trideset-osam trideset-sedam Foks Holou Lejn u Nju Kananu.
Margerite kriknu.
- Jesi li dobro, dušo? Kao da sam čuo vrisak?
Margerite se presamiti.
- Čezare, ako na bilo koji način povrediš Frensi, obećavam ti da ću te naći ma gde da si, bez
obzira koliko će mi za to biti potrebno.
- Ne sumnjam da ćeš pokušati, zato i nisam nameravao da je povredim. Pod pretpostavkom da se
ti predaš. Imaš jedan sat, Margerite - on joj dade adresu u Šipshed Beju, na drumu van Bel Parkveja
 blizu avenije Koni Ajland. - Ako ne budeš na tom mestu u to vreme, plašim se da neću moći da
snosim odgovornost zbog onoga što će se desiti tvojoj kćeri.
Jecala je uprkos naporu da zadrži suze što je pokušavala grizući usnu.
- O, Čezare ona je samo nevino dete.
 Nije stigao nikakav odgovor i ona stegnu zube.
- Moraćeš da je dovedeš ili ja neću da dođem.
- Zaboravi na to.
- Potreban mi je dokaz.
- Ovo je rat, Margerite. Ja ne ustupam.
- Ni ja.
- Jebena kučko samo mi pravi probleme i ja ću doneti njen prst na sastanak, shvataš?
- Samo to uradi Čezare i ja ti obećavam da ću ti lično iskopati oči i naterati te da ih progutaš.
Možda ga je ton njenog glasa preplašio. Možda je razmišljao da digne ruke od svega, možda ju je
samo mučio.
- U redu, u redu. Samo dođi i ona će biti tamo. Zadovoljna?
- Čitava?
- Svakako, čitava.
Misli su joj se kovitlale.
- Potrebno mi je više vremena.
- Nije.
- Neću uspeti da stignem. Saobraćaj je gust, ima mostova, nemam benzina. Sem toga moram da
nađem apoteku.
- Apoteku? Zašto?
- Šta misliš zašto, idiote? Upravo sam dobila menstruaciju. Potrebno mi je...
- Dosta! Ne želim da to slušam.
- Za ljubav Božju, Čezare mi govorimo o životu mog deteta.
 Nastala je kratka pauza, taman da Margerite izgovori na brzinu tihu, kratku molitvu.

 

- U redu, dušo, dajem ti tri sata. I da znaš Frensi ima samo toliko vremena.

***

Tokijska izmaglica pretvorila se u metalnu kišu koja se odbijala od vertikalnih neonskih znakova
i kapija Šinto hrama. Bilo ih je mnogo u oblasti hramova Asakusa gde se Nikola našao sa Tanaka
Džinom. On je stajao ispred privatne vile, ispod jednog jedinog japanskog kedra posađenog u
 betonski blok.

Tanaka Džin je bio vitak, tamnoputi čovek s lakonskom gracioznošću koja se često sreće kod
apanskih filmskih detektiva ili samurajskih heroja. Širio je dah misterije oko sebe, kao da mu je um
 bio sef prepun tajni. Njegove oči spuštenih kapaka obmanjivale su. Delovao je kao poluuspavan, ali
 Nikola je bio ubeden da bi on tako izgledao i kad bi vas jurio nekom ulicom ili kad bi vas ispitivao u
istražnom zatvoru.

- Lajnir-sane - reče Tanaka Džin naklonivši se - čast mi je što smo se sreli.
- Meni je čast, uveravam se - reče Nikola uzvraćajući naklon. On skloni svoj Kami. Uvek efikasni
Kanda Torin prosledio mu je informaciju o dvanaest ili više članova Denva partnera. Podaci su
dolazili u njegov Kami kao struja jedinica i nula, koje je naprava pretvarala u japanski kandi.
- Vaša slava ide ispred vas - naročito priča o slučajevima Tecua Akinage i Jošinorija - Nikola je
mislio na jednog od najpoznatijih jakuza ojabuna, šefa japanske porodice iz podzemlja i na
najuticajnijeg političara koji je u poslednje vreme slomio osam premijera. - Imate sjajnu reputaciju
kao reformista.
 Nikoli je naročito bio važan uspeh Akinaginog slučaja. Tecuo Akinaga je bio ojabun tokijskog
moćnog i ubilački raspoloženog Šikei klana. Jakuza, koji su sebe s ponosom smatrali izopćenicima iz
apanskog društva, kao po nekoj ironiji više su voleli fatalistička imena za svoje klanove. Akinaga je
 bio član Kaišovog unutrašnjeg kruga, osvedočeni prijatelj i u učenik Okamija, a ustvari njegov
najljući neprijatelj. Svi drugi Okamijevi neprijatelji su nestali, otplovili su u poplavi krvi. Samo je
ostao Tecuo Akinaga.
- Imam odano i sjajno osoblje - reče Tanaka Džin. Stajao je na kiši bez kišobrana. Jedina zaštita
 bila mu je podignuta kragna zelenog trenčkota, ali to ga nije štitilo voda mu se slivala niz leda. -
Dobro od vas što ste došli tako brzo.
- Ja sam nestrpljiv kao i vi da otkrijem ko su bili ljudi koji su ukrali tajne SiberNeta.
Tanaka Džin izvadi ključ da otvori patinirana bronzana vrata i pri tom skide tri žute trake koje je
 postavila policija, a na kojima je pisalo sa kanđi: Upozorenje! Mesto zločina! Zabranjen ulaz! On ude
i Nikola krenu za njim.
 Nikola se nađe u čudnoj replici vile iz kolonijalnog perioda Sajgona. Blještava svetlost, obojena
neonom sipila je kroz prozore sa žaluzinama. Miris tamjana i anisa ispunjavao je vazduh. Nešto što je
visilo nalik na mrežu ogromnog pauka privuče Nikolinu pažnju.
Tanaka Džin zatvori vrata iza Nikole.
- Da budemo iskreni, Lajnir-sane. Pristao sam da vam pomognem u istrazi zato što je Tanzan
 Nangi to tražio od mene. On je čovek koga ja veoma poštujem. - Prišao je dugačkom stolu sa strane,
upalio dve bronzane lampe. - Slučaj je hteo da sam pretrpan. Ja istražujem ubistvo nemačkog
 biznismena, Rodnija Kurca, iznenadnu smrt njegove žene, Džaj, Vijetnamke. - On raširi ruke.
- Evo ovde je Kure ubijen.
 Nikola klimnu glavom.
- Pošto smo već iskreni, tužioče, dopustite mi da kažem da nikada nisam tražio pomoć od vas,

 

štaviše, činjenica je, ja najviše volim da radim sam.
- To je opasno u Tokiju. Ja vam sasvim službeno savetujem da to ne radite.
- A neslužbeno?
Tanaka Džin se osmehnu.
- Znam nešto o vama, Lajnir-sane. Nangi-san govori o vama kao o svom nasledniku. Za mene je to

značajno. - On malo zastade.
- Želim da vam ponudim pomoć pošto vam je potrebna. Ali biće... nesreća ako vaša istraga bude

značila neprijatnost za mene ili moju službu.
- Potpuno vas shvatam, tužioče. I prihvatam savet. - Nikola je mogao da oseti kako ga Tanaka

Džin odmerava ispod svojih poluspuštenih kapaka.
- Da, verovao sam da će tako biti.
 Nikola je posmatrao Tanaku Džina kako osvetljava snažnom baterijskom lampom jedan zid za

drugim. Zadržao je krug svetlosti na onom delu koji je bio isprskan tačkama sasušene krvi.
- Želite li da odem, tužioče?
 Ne sklanjajući zrak svetlosti sa krvavih tačaka, Tanaka Džin reče:
- Verujem da ste poznavali pokojnika, Lajnir-sane.
Dakle to ga muči, pomislio je Nikola. Ja znam nešto o vama.
- Sreo sam ga možda jednom ili dva puta. Nisam ga poznavao.
Tanaka Džin se okrete na petama i očima sa spuštenim kapcima fiksirao je Nikolu.
- Niste? Ali on je bio partner u TransRim SajberNet.
Prokleti Kanda Torin i njegova velika želja da pokrene SajberNet, mislio je Nikola.
Ovaj tužilac zna više o poslovnim ugovorima od mene.
- Ako je tako, to je za mene novost - reče Nikola. - Ako ste uradili svoj domaći zadatak, tužioče,

vi treba da znate da ja nemam udela u partnerstvu TransRima.
Tanaka Džin podiže obrve.
- Da li je to moguće? Vaši američki kompjuterski tehničari razvili su tehnologiju SajberNeta.

Kako je moguće da vi niste o tome bili obavešteni?
Pitajte Torina, mislio je Nikola. A glasno reče:
- Nangi-san je to odlučio dok sam ja bio okupiran drugim poslovima. Koliko sam mogao da

shvatim poslovna klima je zahtevala da se SajberNet uključi što pre. Pošto sam Sato nije mogao da
sakupi dovoljno kapitala tako brzo, Nangi-san je odlučio da se obrati spoljnim partnerima. Mislim da
e to bila dobra ideja. Upravo sada keiretsu ne može da podnese veliki dug koji je izazvalo
 pokretanje TransRima.

Tanaka Džin ništa ne reče, već krenu prema zidu.
- Pitam se da li je to bilo ovde, kraj bara. U svakom slučaju, neki strašan bodež - ništa slično naš
narod nije video ranije -razderao je njegovo meso, ne samo jednom već više puta. On je ubadan i
ubadan.
- Ubica poremećenog uma.
 Ne okrećući se Tanaka Džin izvadi nekoliko fotografija iz džepa na grudima i pruži ih Nikoli. Na
njima je bio leš Rodnija Kurca. Nikola je to jasno video na svetlosti jedne bronzane lampe. Bili su to
krupni planovi njegovog lica, vrata i ramena.
- Gde ste našli telo?
- Nije bilo ovde u kući. Leš je izbačen blizu Sukidžija - Tanaka Džin je govorio o ogromnoj
ribljoj pijaci u Tokiju. - Mislim da se vi razumete u čudna oružja, Lajnir-sane. Možete li da mi kažete
koju je vrstu oružja ubica koristio, da li je to bio predmet šiljatog vrha...

 

- Ne bi to moglo da se zaključi prema ovim fotografijama. Teloje suviše iskidano da bi moglo da
se pogodi koje je oružje u pitanju. Ali ako bi vaši ljudi potražili da li je još neko ubistvo počinjenona
isti način...

- To je već urađeno - reče Tanaka Džin i zabeleži nešto u svoju tanku beležnicu. - Možda se ipak 
ne radi o ubici poremećenog uma. Nešto je urezano na njegovom čelu.

- Vertikalni polumesec - reče Nikola posmatrajući pomnije fotografije.
- Tačno.
 Na jednoj od njih Nikola je video čudnu tamnu fleku u donjem desnom uglu gde su počinjale
Kurcove grudi. Šta bi to moglo da bude?
Još jedna rana?
On podiže pogled i vide da ga Tanaka Džin posmatra. Na tužiočevom licu videla se iskrena
radoznalost.
- Kažu da čak i u trenutku smrti čovek može da natera sebe da ne pokaže osećanja - Tanaka Džin
nakrivi glavu na jednu stranu. - Pitam se da li je to istina.
 Nikola mu vrati fotografije.
- Zašto bi vas to interesovalo?
- Ja sada radim sa vama Lajnir-sane. Pre nego što bilo šta uradim moram da budem obavešten o
nekim stvarima - Tanaka Džin mahnu rukom. - Mislim da ćete se složiti da sve veze zasnovane na
takvom odnosu najbolje uspevaju.
- Sve sem veza sa ženama.
- Mislite? Ja bih rekao da baš veze sa ženama tako uspevaju.
- Vidim da niste romantični, tužioče - reče Nikola i stade pored Tanake Džina. - Kad je ljubav u
 pitanju najvažnije je da ne znate šta vas čeka u budućnosti.
- Ah, vidim da imamo problema. Vi govorite o ljubavi, a ja sam mislio na seks. - Tanaka Džin
osvetli polako zid isprskan krvlju. - Vrlo često ljubav i seks ne idu zajedno.
 Nikola pogleda po sobi.
- Džin - sane, pitam se da li biste mi dopustili da pregledam ostatak kuće.
- Ako vi to želite, ja nemam ništa protiv. Čitavo mesto je pregledano, uzeti su otisci prstiju i sve
e fotografisano.
 Nikola prođe kroz kuću. Pregledao je sobe ne izgovarajući ni jednu reč. Svojim mislima on je
mogao da čuje vrisak, možda je to bio eho bola koji je postojao u ovoj kući neko vreme. On otvori
svoje tandian oko ne bi li video nešto neobično. Crni prah za uzimanje otisaka ležao je na sve strane
nalik na čađ iz zapušenog dimnjaka. Prošao je kroz trpezariju, Kurcov studio, sve spavaće sobe.
Veliko kupatilo od mermera bilo je krajnje luksuzno. Bio je tu tuš, japanska kada od kedrovine i
đakuzi od stakla. Tradicija i savremenost ovde su se mešali.
On sede na ivicu đakuzi kade. Tamo gde je ona dodirivala zid bio je dodatak za đakuzi opremu.
 Nešto na tom dodatku privuče mu pogled. Nagnuvši se on pregleda četiri šrafa koji su držali dodatak 
na mestu. Da li je to bila ogrebotina? Nije. On odvi šraf i vide vlas kose koja je bila pažljivo
obavijena oko glave šrafa. Kraj vlasi koji je malo virio ličio je na ogrebotinu. Ni najmanje nije
sumnjao da je ta vlas ostavljena tu namerno. Zašto? Da nekome nešto kaže?
On skide dodatak, stavi ga u stranu. Unutra je našao skup sef od čelika.To je objašnjavalo zašto je
vlas bila tu ostavljena. On dodirnu vrata i vide da je sef nezaključan. Otvori vrata i pogleda unutra.
Sef je bio prazan. Da li ga je poharao ubica Rodnija Kurca? To je bilo logično. I ma ko da je to bio
on je pazio da ne dirne vlas a istovremeno je bio dovoljno pametan da je primeti.
Kad se vratio u dnevnu sobu, zatekao je Tanaka Džina u potpuno istom položaju.

 

Tanaka Džin reče:
- Bilo je stidnih dlačica na stolu u trpezariji i na Kurcovom pisaćem stolu. Zar ne mislite da je to
čudno?
- Seks i smrt. To je snažna, gotovo nekontrolisana veza medu nekim ljudima.
Tanaka Džin se okrete.
- Nekim ljudima? - On polako klimnu glavom kao da pogađa skriveno značenje Nikolinih reći.
- Zar ne možete da vidite čoveka kako drži Kurca dok namerno zabada i zabada bodež u njega?
Čovek je bio strastven ali nije bio besan i nije žurio. Sve je bilo dobro zamišljeno.
- Da li je to bilo pre ili posle pošto je posedovao Kurcovu ženu u trpezariji i Kurcovoj
kancelariji?
Tanaka Džin kao da nije radio ništa drugo nego prebrojavao krvave tačke. Duboko je uzdahnuo.
- Sve zavisi, zar ne?
- Od čega ?
- Od toga da li je ona bila ili nije bila umešana u ubistvo - on pogleda Nikolu. - Oni koji su videli
kako je nastradala Džaj Kure kažu da je bila sa muškarcem - Zapadnjakom. Kad ju je crni
”mercedes” udario on je jurnuo za njom i niko ga više nije video.
U tom trenutku Nikola je shvatio koliko je dobar kao detektiv ovaj čovek.
- Sigurni ste da je bio ”mercedes”?
- Potpuno. Našli smo ga rano ujutro u Šibuji. Bio je napušten i spaljen - on ugasi svetlost. -
Uzgred da kažem da su lekari odredili da je Kure ubijen deset ili dvanaest sati pre nego što je ženu
udario ”mercedes”.
- Mislite da je ona namerno ubijena?
- Retko kada nekoga udare i pregaze u ovom gradu. Ali možda je ovo nešto drugačije - Tanaka
Džin sleže ramenima a njegova tanka figura bila je ocrtana kao crtež na svetlosti lampe. - To je u
svakom slučaju moja hipoteza.
U polumraku dva čoveka su stajala rame uz rame, udišuči mirise seksa i smrti.
- Recite mi Lajnir-sane šta vama znači ovaj crtež vertikalnog polumeseca?
 Nikola je oklevao. Video je taj simbol ranije. Bio je to ngoh-meih-yuht, fraza u kineskom
dijalektu koja je značila “polumesec”. Bio je to Džim, Mač sa dve oštrice, početni simbol u kultu
mita i magije. Bio je to deo plemenske tetovaže vijetnamskog plemena Nang koji je video na
Mezuletu, Do Duku Fuđirou, čoveku koji je pokušao da ubije Mikija Okamija. Mezuleti su bili
zastrašujući psiho-čarobnjaci; tako kaže stara legenda, a oni su bili potomci Kiklada i Titana. Pričalo
se čak da je njihova magija bila u osnovi Tau-taua. Ali Okami nije bio deo te istrage i Nikola nije
želeo da ga uključi u to ni na koji način. On je ubio Do Duka na japanskom tlu i nije želeo da se taj
slučaj istražuje. On reče:
- Pojma nemam.
- Taj čovek koji je uništio Kurceve, mislim da je izuzetno opasan - glava Tanaka Džina se okrete,
očima su mu sijale na svetlosti niske lampe. - Hoćete li da mi kažete da li vam je to nešto značilo?
On je bio i sjajan ispitivač, pomisli Nikola.
- Naravno. Nemam šta da krijem - ali nije mogao da se otrese strašnog osećanja koje ga je
udarilo kao smrad klanice onog trena kad je prešao preko praga kuće Kurcevih: još jedan Mezulet je
 pušten.
Bio je vrlo blizu zida pošpricanog krvlju i osetio je kako tone, unutra prema kokorou iako to nije
želeo. Nešto tamno i neobjašnjivo kao da ga je zvalo nalik na odjeke iz dubine jezera.
- Zanimljivo. Pretpostavljao sam da čovek koji se zakleo da će čuvati Kaišoa mora da čuva tajnu.

 

- Tanaka Džin sleže ramenima. - Ali možda sam pogrešio. Najzad šta bih ja običan javni službenik 
mogao da znam o takvim stvarima.

 Nikola oseti kako ga obuzima neka vrsta uznemirenosti. Pola njegovog uma je reagovalo potišteno
saznanjem da Tanaka Džin zna nešto o njegovoj vezi sa Mikijom Okamijem. To bi moglo da bude
opasno. Ali jedan njegov deo već je bio odvojen od vremena i prostora.

Stavio je dlan ruke na zid. Prsti, jedva malo zgrčeni tako da bi vrhovi mogli da načine kontakt,
reagovali su kao fiber-optička vlakna šaljući podatke. Svet je zujao kraj njega, nestajući u Akšari kao
da se odvajao od kopna. Vreme se rastapalo kao mentol bonbona u njegovim ustima i on se vratio u
ovu sobu onakvu kakva je bila dan ranije.

Tanaka Džin je bio u pravu bar delimično u svojim hipotezama.
- On je bio ovde - šapnu Nikola.
Tanaka Džin se okrete kao da ga je nešto povuklo.
- Ko? Koje bio ovde sa Džaj Kure? Njen muž?
- U prvi mah, da. Onda, kasnije ...
Tanaka Džin ostade bez daha. Čuo je za ezoterične moći Nikole Lajnira, ali nije hteo da poveruje
u te priče. Ali sada, zagledan u Nikolino napeto lice znao je da on nije iluzionista, da ovo nije samo
 prazan šou. Ma šta da se zbivalo bilo je stvarno i on pomisli, postoji prava nada za mene.
- Da, šta se dogodilo?
- Kure je ovde ubijen.
- U ovoj kući?
- Baš ovde - Nikola je pomicao ruku po zidu. Lice kao da mu se još više zgrčilo, deformisalo,
kao da je bilo osvetljeno od dole.
- Neko drugi. Neko... - odjednom on zadrhta. Bio je sasvim beo.
- Lajnir-san, da li vam je dobro? Šta to vidite?
- Ja...
- Ko je bio sa Džaj Kure?
- Ista osoba koja je ubila njenog muža.
Tanaka Džin uzdahnu.
- Videli ste ga?
Opet se to dogodilo, ono poznato pucketanje u njegovom umu koje ga je povezalo sa Mikom
Leonforteom i sa - čim? - osećanjem ili senzacijom kao da se duh insekta pomicao u njemu dok su
mali pipci dodirivali njegovo meso. Možda bi se to najbolje opisalo kao tamno predosećanje. Ali on
ništa od toga nije mogao da kaže Tanaka Džinu.
- Video sam ...nešto.
- Šta je to bilo? Senka? On se još nije povratio - mislio je Tanaka Džin. Šta se to dogodilo s
njim? - Lajnir-sane morate sve dami kažete.
 Nikola se zagleda u tužioca, ali oči su mu bile čudne, kao da je video nešto u Tanakinom telu.
Kola su napolju šištala i grmeli su kamioni koji su donosili robu, a onda bi promenili brzinu i odlazili
u nepoznatom pravcu.
- Možete da mi verujete, Lajnir-sane. Zaklinjem vam se.
 Nikola klimnu glavom, bio je to više grč.
- Recite mi šta je vaš Tau-tau otrkio. Vi i ja ćemo se razumeti jer mislim da možemo da
 pomognemo jedno drugom.
 Nikola je gledao kroz prozore sa spuštenim žaluzinama. Svetlosti su plesale po reci.
- Kako mogu da vam pomognem?

 

Tanaka Džin podiže ruku.
- Da sednemo na trenutak?
Seli su na sofu od ratana dok je svetlost sa Golden Tarda s druge strane Sumide prolazila kroz
žaluzine.
 Nikola odjednom skoči.
- Ovo je mesto puno nasilja, prepuno pretnje i besa.
- Čuo sam to. Pričalo se da je gospodin Kure tukao svoju ženu.
- Da li je nekada podnela prijavu?
- Nije. Ali nažalost to je uvek tako u takvim slučajevima.
 Nikola, čija se silueta ocrtavala na svetlosti, delovao je usamljeno i pomalo izgubljeno. Tanaka
Džin je mogao da razume kako se osečao. Prošlo je samo mesec dana od Ušibine smrti. Prijateljstvo
kao stoje njihovo nije trebalo tako okrutno da bude raskinuto. On je još pokušavao da se povrati.
- Želim da vam verujem - reče Nikola. - Sada je trenutak da moram da verujem nekome.
- Što se tiče Kurca. Postoji nešto u vezi sa telom što vam nisam rekao - Tanaka Džin je uporno
gledao Nikolu. - Neki njegovi organi su nedostajali - srce, pankreas, jetra.
To je dakle objašnjavalo tamnu mrlju u uglu fotografije, pomisli Nikola. To je bio deo rupe kroz
koju su organi izvučeni.
- Organi su izvađeni s hirurškom preciznošću, rekli su mi patolozi. Vertikalni polumesec, nestali
organi, da li vam to nešto znači?
Značilo je. Srce Dominika Goldonija je bilo iščupano kad ga je ubio Mezulet, ali Nikola nije hteo
to da kaže Tanaka Džinu.
- Ne, ali sam spreman da obavim neka istraživanja.
- To će bez sumnje biti od pomoći.
 Nikola se pitao koliko ironije ima u svemu tome. On je opet imao utisak da tužilac zna više nego
što je bio spreman da se vidi. Ali nije imao vremena za razmišljanje o tome jer se spremao da radi
nešto značajno. Fizički šokiran znao je da mora da reši taj problem da bi pročistio glavu, da pokuša
da zaboravi ono što je video dok je bio u kontaktu sa zidom smrti. Bilo je to kao nova rana koja je
 pulsirala usred njegovog uma.
Mi ćemo se razumeti, vi i ja, jer mislim da možemo da pomognemo jedan drugom. To je rekao
Tanaka Džin i Nikola je sada mogao da vidi u čemu je stvar; ovo nije bilo obično ubistvo i instinkti
avnog tužioca su to govorili. Očigledno da je znao nešto o Tau-tau, znao je da je ostalo nešto od
energije i da su vreme i mesto mogli da omoguće Nikoli da “vidi” šta se dogodilo ovde. Zato je i
tražio od Nikole da se nađu baš tu u kući Kurcovih umesto u njegovoj kancelariji, što bi bila
standardna akcija.
Svakako mu je očajnički potrebna moja pomoć, mislio je Nikola.
Dva čoveka su ćutali neko vreme. Nikola jer je radio na proceni nove situacije, tužiulac jer je
želeo da da Nikoli vremena da povrati svoju unutrašnju ravnotežu.
Tanaka Džin se najzad pomače:
- Kad sam uhapsio ojabuna Tecua Akinagu, uradio sam to javno. On je izgubio obraz. Možda je to
 bila taktička greška s moje strane. Akinaga-san je dovoljno snažan neprijatelj i ne treba ga ljutiti. Ali
a sam lično bio veoma ljut jer je on na neki način prouzrokovao smrt jednog časnog čoveka i dobrog
 prijatelja.
Tanaka Džin odvrati pogled prema zidu sa sazvežđima sitnih kapljica krvi.
- U svakom slučaju, upozorio me, “Postoje mehanizmi u vašem odeljenju koji će dovesti do vašeg
uništenja”. To su tačno bile njegove reći. Nisam ih zaboravio kao ni njegov pogled.

 

- Prazna pretnja čoveka koji pokušava da vrati obraz.
Tanaka Džin nakrivi glavu.
- I ja sam to mislio, Lajnir-sane. Samo što mi je Akira Čosa, drugi ojabun jakuze rekao to isto.
”Ako vas zanima korupcija, pogledajte u svom odeljenju”, rekao je. Kao što ste rekli ja sam stekao
malu reputaciju kao reformator. Razumljivo to me udaljilo od više ljudi nego što biste mogli da
zamislite. Isto tako stekao sam i neke moćne neprijatelje na visokim položajima - Tanaka Džin
 pročisti grlo. - Neko ometa moj slučaj protiv Akinage i ja ne mogu da kažem ko je to.
- Mislite da ja mogu?
Sada je bar bilo jedno jasno a to je zašto je Džin preko volje pristao na Nangijev zahtev, zašto je
dopustio Nikoli da dođe na poprište ubistva, zastoje namerno ostavio provokativne tragove.
- Znam to, Lajnir-sane - oči Tanake Džina su sijale. - To je Tau-tau. Kao što ste mogli da vidite -
ovde je bilo nasilja, u braku je bilo zlostavljanja.
- Možda je to bilo nešto između Rodnija i Džaj Kure, ali koliko ja vidim, koliko ja osećam, sve je
to mnogo snažnije. To dolazi od nekog drugog.
- Od ubice, Lajnir-sane!
- Da, možda.
Tanaka Džin, čudno sjajnih očiju nagnu se unapred.
- Vidite ga, zar ne? Recite mi koje.
- Ne znam. Jedva mogu da verujem ono što...- Nikola poče iz početka, ali glas mu je sada bio
samo grub šapat dok je psihička rana koja je bila otvorena na zidu smrti zadobijala snagu.
- Džin-san ja sam se poslužio sa Tau-tau, svojim umom da bih video ko je ubio Rodnija Kurca i
možda i Džaj Kure... i to je bilo kao da sam se zagledao u tamno ogledalo - on pritisnu prste na
slepoočnice. - Video sam sebe.

 

Eksperiment strave

Čovek koji vidi dve ili tri generacije
 je kao neko ko sedi u loži čarobnjaka&
na vašaru i vidi iste trikove dva ili tri puta.
 A oni su smišljeni da se vide samo jednom.
Šopenhauer 

 

Ozon park, Njujork 

Proleće 1961.

Otkako ga sećanje služi Mik Leonforte je oduvek imao isti san. Bio je mladić - ne dečak kad je
 prvi put sanjao taj san - i nije ličio na zgodnog, tamnoputog Mediteranca kojeg je svakog jutra video
u ogledalu.. Bio je plavokos, plavih očiju, lepo odeven u belo - uvek u belo - i bio je daleko od
 porodičnog stana na raskršću Sto prve avenije i Osamdeset sedme ulice u reonu Ozon parka u Kvinsu.

 Nije mogao tačno da odredi gde je bio. Možda je to bila Florida ili Evropa ili neka druga zemlja,
ali bilo je palmi i svežeg povetarca i sunce je sijalo iznad zelenog okeana po kome su plovile
luksuzne jahte. Ali možda to ipak nije bila Florida jer su svi govorili stranim jezikom, nije to bio ni
italijanski ni engleski. Čak je i on govorio tim jezikom. Kad bolje razmisli to ipak nije mogla da bude
Florida na kojoj je jednom bio sa ocem i bratom Čezarom.

U svakom slučaju bilo je to neko egzotično mesto i on je bio sa nekim nebeske lepote, devojkom
visokom i vitkom, dugih nogu da nije mogao oko da odvoji, plavom kosom koja je bila podignuta u
vis i zelenim očima tako hladnim i dubokim kao okean.

Sedela je kraj njega na kožnim njegovog ”štuc berkarta” sedištima, a njena smeđa kolena videla
su se ispod svilene suknje koju je zadigla kad se penjala u kola. Osmehivala mu se dok je nekoliko
 pramenova kose vijorilo pored njenog uveta. Pogled na ta kolena i nekoliko inči butina bilo mu je
dovoljno da dobije lupanje srca.

- Majki - rekla je u vetar - Majki.
Uvek ga je zvala Majki, nikada Mik i on ju je voleo zbog toga. Ali on je obožavao sve što je bilo
u vezi sa njom, toliko da je to osećanje bilo kao bol u srcu, kao da je bila deo njega, u njemu, kao da
e znala sve njegove misli, sve njegove tajne. Svu tamu.
A još ga je i volela.
Osećao se lakšim od vazduha kao da je mogao da dohvati bele oblake naslikane na nebu kao u
stripovima.
U snu on ju je vozio u svom ”štuc berkartu” duž druma koji je vijugao između tamno zelenih
čempresa koji su se dizali kao igle sa bele stene koja se spuštala do ivice vode. Povremeno bi prošli
 pored kuće, sjajne sa krovom boje paradajza, sa zidovima belim kao mleko.
Osećanje slobode bilo je kao droga u njegovim venama. Pulsiralo je kao tropski mesec iznad
vode, drhteći niz kičmu. On posegnu prema njoj da je dotakne i ona zgrabi njegovu šaku, obuhvati
njegove prste svojim zrelim, crvenim usnama.
Onda su bili na plesnom podijumu u nekom noćnom klubu na otvorenom koji je visio visoko iznad
okeana na stepenastim terasama. Ograda je bila od ruža opojnog mirisa. Muzičari odeveni u smokinge
svirali su “Mesečina postaješ ti”. Devojka mu je bila u naručju, topla i podatna, kao da je načinjena
od meda. Njen pogled nije napuštao njegove oči i on je u njima mogao da vidi kineske lampione koji
su bili obešeni dijagonalno preko plesnog podijuma, bile su to mali oreoli pored kojih su oni
 prolazili dok su igrali.
Ono što je posebno voleo bilo je to što su muzičari svirali samo za njih. Nije bilo nikog drugog u

 

noćnom klubu i niko drugi neće doći. Bilo je to njegovo mesto i on noćas nije želeo da mu bilo ko
smeta.

Kao da mu čitaju misli muzičari su počeli da sviraju “Mesečevu serenadu” i on privuče devojku
 bliže tako da je mogao da oseti njeno čvrsto telo od grudi do kolena. Oseti kao udarac električne
struje kad je njena butina kliznula između njegovih. Osećao je uzbuđenje, ne samo u penisu, već u
čitavom telu - u umu, čak jer je ona bila sve o čemu je ikada mogao da sanja, čak su i muzičari i
kineski lampioni nestali u daljini, ostavljajučći ga ovde s njom, ujedinjene.

Mogao je da se seti s neverovatnom jasnoćom kad je prvi put sanjao taj san. Kad se probudio
ostao je zagledan u plafon, posmatrajući igru svetlosti koju su bacali kineski lampioni, dok su zvuci
“Mesečeve serenade” odekivali u njegovim ušima, a među butinama je još osećao dodirivanje njene
 butine koja ga je uzbuđivala gurajući ga u prepone.

Oštro kucanje na vratima rasprši ostatke sna. On okrete glavu i vide na vratima svoje spavaće
sobe svoju sestru Džeki. Gurnula je glavu u sobu.

- Vreme za ustajanje, Majki.
Taj trenutak je bio za njega zamrznut u vremenu jer je on tada s ogromnim erotskim nabojem u
sebi i s užasnim strahom kajanja shvatio da je ona bila devojka iz njegovih snova.

* **

Deda Majkla Leonfortea, po kome je njegov stariji brat Čezare dobio ime, emigrirao je u Novi
svet 1910. godine. Živeo je u delu Ist Njujorka koji se zvao Stari mlin. Bio je to sicilijanski geto u
dnu Krešent strita u Jamajka beju koju je mlada generacija zvala Rupom, s obzirom da su tu ulice bile
dvadeset ili trideset stopa niže od bilo koje ulice u Bruklinu, ili bilo gde drugde u pet njujorških
opština. Na prekretnici veka gradski oci su odlučili da sve ulice moraju biti iznad nivoa reke. Sve
osim onih iz Rupe. Niko nije znao tačno zašto. Možda zato što je tamo već bilo divnih kuća, ili više
verovatno, zato što je to bio geto i nikoga nije bilo briga.

U nekom ranijem dobu, Mikov deda je uzgajao koze. Prodavao je njihovo mleko i meso svojim
drugarima izbeglicama. Ubrzo je počeo da se bavi zaštitom, što je bilo mnogo unosnije. A onda je
emigrirao i po drugi put - iz Rupe u prostran trosobni stan u zgradi od smeđih cigala na ćošku 101
Avenije i 87. Ulice u Ozon parku. Tačnije u delu Kvinsa gde su živeli Sicilijanci i Napolitanci koji
se nisu slagali.

Čak i u ono vreme nije bilo lako preseliti se iz Istočnog Njujorka u Ozon park. Oba dela grada su
naseljavali huligani, pametnjakovići, siledžije, i luđaci koji su se tek spremali da postanu kriminalci.
Istočnim Njujorkom je uvek dominirala strašna Falton-Rokevej banda. Njihova je bila livada
oivičena Rokevej avenijom i ulicom Falton, severno od Atlantik avenije. U Ozon parku, moć su imali
Sveci, novija banda ali isto tako divlja grupa mladića i bubuljičavih pubertetlija rođenih pedesetih
godina. Ne dopustivši da ih nadjačaju njihovi stariji neprijatelji Sveci su se čak hvalili grupom od
šest ubica - strelaca koji su učestvovali u svim obračunima na livadi. Ti osvedočeni luđaci prolazili
su bulevarom Kros Bej u skupom Fordu, karavanu, niskom kamionu i bili su sve vreme naoružani
lancima skinutim sa automobilskih guma, revolverima i raznoraznim noževima groznog izgleda.

Mik je odrastao u tako napetoj atmosferi. Svaki put kad biste izašli na ulicu mislili biste samo na
to kako da se branite. Koliko god je spoljni život bio pun sukoba, ništa bolje nije bilo ni u njegovoj
 porodici. Kao mladi od braće - a bio je mlađi i od sestre, ali u šemi porodice ona nije bila važna -
njega je stalno proganjala pomisao na oca Džona. Tih dana niko nije govorio o Džoniju Leonforteu
niti o Džonijevom starijem bratu Alfonsu, niti o Džonijevom ocu, dedi Čezaru, po kome je stariji

 

Mikov brat dobio ime.
Šta se dogodilo Džoniju Leonforteu? Niko nije hteo da govori o tome. Čak i da je bio mrtav

njegovoj deci to ne bi bilo rečeno; a ako je bio živ nikada nije stupao u vezu s njima. Bilo je
govorkanja u komšiluku o poniženju i nemilosti toliko ogromnim da je to slomilo duh dede Čezara.
 Neki su govorili da Leonforteovi nikada neće biti više isti. Ali ako je bilo ko znao tačnu prirodu
tajne, nije hteo da kaže. Mik nije znao šta da veruje, ali Čezare, uvek tvrdoglav, bio je stalno na
oprezu, spreman da prokrvari da bi odbranio čast svog odsutnog oca. Činjenica da mu se Mik nije
 priključivao, ustvari da je čutao, služila je samo da njega više potpali.

Deda Čezare je bio mršav i veoma visok i bio je toliko mudar da nije smetalo što nema
uobičajenu sicilijansku crtu fizičke dominacije. Svako bi ga se odmah plašio. Što se tiče Alfonsa on
e bio velik kao medved i isto tako grub. Uleteo je u mnoge tuče iz čistog zadovoljstva samo da bi
mučio drugo ljudsko biće. Mikov stariji brat Čezare žudeo je za tom sposobnošću, ali uspeo je samo
da dobije često raskrvavljen nos i što je još gore, stric Alfons mu je stalno priskakao u pomoć. To
stalno ponižavanje on je preneo na Mika, kome kao da je nedostajalo veštine i perfidnosti kojih je
Čezare imao u obilju.

Čezare, nazvan po svom voljenom dedi, bio je miljenik i to je bilo dobro poznato u kući, a možda
i van nje. Stric Alfons je imao kaiš koji je visio s unutrašnje strane vrata od kupatila koji je često i
nemilosrdno koristio, sećajući se možda batina koje je dobijao od svog oca.

U takvoj situaciji Mik je imao dva izbora: mogao je da se povinuje tradicionalnom odgoju koji
mu je obezbeđivala porodica i da nastavi uspomenu na oca kao što je radio Čezare ili je mogao da se
 pobuni i mrzi oca što je napustio porodicu. Šta je to bilo u Miku da je odabrao ovo drugo, nije moglo
da se kaže. Ali bila je činjenica da je do četrnaeste godine on već bio prežalio oca koga nije mogao
ni da se seti i bio je vezan za dedu.

Stari Čezare u svom crnom odelu sa šeširom na glavi, ličio je na sicilijansku vranu na ogradi.
 Njegove crne oči oivičene borama, virle su iz polusenke oboda sa neverovatnom jasnoćom. Imao je
one ogromne četvrtaste šake koje su privlačile pažnju. Sedeo bi za kuhinjskim stolom, sa
valpoličelom sipanom u čašu za vodu ispred sebe, pušeći cigarete koje je držao između srednjeg
 prsta i prstenjaka na desnoj ruci. Požutela od nikotina ta desna ruka ličila je na medveđu šapu kad bi
ščepala Mika, što je bilo često.

Deda Čezare je bio zanimljiv kad je govorio o njemu dragim temama. Mogao je da dođe do važne
tačke u svom pripovedanju, gurnuo bi cigaretu u usta i ščepao Mikovo rame s takvom snagom da bi
ovaj zadrhtao.

- Ti si dobar momak - rekao bi. - Dovoljno si pametan, ali na drugi način. Taj posao - biznis -
nije za tebe - shvataš?

Mik bi shvatao šta stari misli, ali sve što bi mu deda pružao bilo je da on jeste drugačiji ali da ga
ipak vole. To je za sada bilo dovoljno, mada uskoro neće biti tako.

Mikov brat Čezare bio je velika misterija. Kad bi se zagledao u Čezarove oči Mik bi mogao da
vidi svetlost koja nije bila daleko od one koju je video na crvenim zvezdama koje je posmatrao
teleskopom koji mu je deda kupio te godine za Božić. Svake noći zabacio bi teleskop na rame i popeo
 bi se na krov, postavivši ga na crni asfalt da bi virio kroz njega u svetlosti grada ispod tamnog
noćnog neba. Ono što je video fasciniralo ga je jer ako je zamišljao da je daleko, veoma daleko
mogao je da gleda Zemlju i vidi kontinente drugačije od njegovog.

Isto tako bio je daleko što dalje od strica Alfonsa koji je u svakom slučaju bio daleko jer je
 preseljavao svoju porodicu u svoju novu kuću u San Francisku.

Vrlo često gore na krovu dok bi sklapao svoj teleskop za noć čuo bi kako se zatvaraju teška vrata

 

nekog automobila i pogledavši preko parapeta video bi deda ezara kako ide preko dvorišta,
dolazeći kući posle nekog noćnog sastanka u kancelariji ili možda kod Fontenblo florista na Falton i
Pajn ulicama, gde se održavalo dosta sastanaka. Posmatrajući starog sa njegovim šeširom kako
živahno hoda uprkos godinama Mik je imao utisak kontinuiteta što nikada nije primio od oca koji je
 bio odsutan.

Mik je najviše voleo da ode da poseti dedu na poslu. Njegova kancelarija je bila iznad Mastimo
 pogrebne kuće na Konduit aveniji. Toni Mastimo je bio pogrebnik sa četiri kćeri. Nije imao sina koji
 bi nastavio posao. Bio je star i umoran kad je sve prodao deda Čezaru, ali možda i nije bio toliko
star i umoran koliko se predstavljao. Čezare mu je načinio ponudu, a on je bio dovoljno mudar da je
 prihvati. Sada je živeo sa svojom novom ženom u malomn, ali urednom nizu kuća u Bej Ridžu i igrao

e boče kad je ne bi vodio na putovanja po Evropi.
Bio je to dobar posao za oboje. Samo šest meseci posle preuzimanja posla deda Čezare je na

čaroban način pretvorio pogrebni zavod u nepresušni izvor prihoda. Za manje od godinu dana on je
otvorio dva druga Mastimo pogrebna zavoda u Kvinsu, koji su takođe bili uspešni. Takvi su bili
njegova harizma i reputacija.

Uspon dede Čezara u Ozon parku bio je meteorski, ali je imao svojih grubih tačaka. Ljubomora se
sasvim prirodno javila i kod onih koji su bili njegovi rivali i kod ostataka porodica onih koji su bili
zamenjeni. Tih poslednjih više nije bilo u blizini. Većina je jednostavno nestala, mada je tačno da je
nekoliko najglasnijih i otvorenih protivnika nađeno na zadnjim sedištima nepoznatih automobila na
dubrištu na kraju avenija Pensilvanija i Faunten. Svaki od njih imao je ranu na temenu od jednog
edinog metka, stoje bilo sasvim dovoljno da ućutka ostatak dedinih neprijatelja.

Deda je voleo da popije svoj espreso sa tri kocke šećera uz veliku čašu aniseta. Toga i mnogih
drugih sitnica Mik se dobro sećao. On bi obično učinio nešto starom čoveku kad bi ga posetio posle
škole u Mastimo pogrebnom zavodu. Mik je dolazio najčešće autobusom, ali kad je vreme bilo lepo
dovezao bi se biciklom.

Prirodno, njegov brat Čezare frktao je na takvu uslužnost, pošto je on već bio na ulici sa
revolverom iz koga je znao da puca. Ali Mik je ignorisao svog brata. Za razliku od starijeg brata koji
e želeo da se osamostali, svakodnevni sukobi sa opasnim momcima ili iz Ozon parka ili iz Ist
 Njujorka nisu zanimali Mika. Kad je bio uz dedu, dok je ovaj radio, mogao je tiho da posmatra šta se
dogada: gledao je kako kapoi dolaze da obave posao i kleče pred starim, gledao je prijatelje koji su
se sakupljali da bi za okruglim hrastovim stolom pušili rukom savijene cigarde i pili vino, espreso i
 beskrajno razgovarali.

Od dede je naučio razne oblike komandi, neophodnost humora i tamu života. Polako je odvojio
nešto što ga je fasciniralo: njegov deda je okupljao pristalice, a prema broju koji su sedeli sa njim,
najčešće su to bili neprijatelji, vrlo retko prijatelji, a najmanje ljudi u koje bi mogao da ima
 poverenja.

- Prijateljstvo je čudna životinja kojom ne možeš da vladaš - rekao mu je jednom deda dok je
mešao šećer u svom espresu. - To je kao pas lutalica koga uzimaš sa ulice, neguješ ga i hraniš, a on te
onda ujede. Moraš da se odnosiš prema prijateljstvu sa istom dozom prihvatanja i skepticizma.

Bili su sami u dedinoj kancelariji, koja kad nije mirisala na espreso, aniset i strah, mirisala je
ako na bolesno sladak preparat za balsamovanje. Napolju je sipila kiša, saobraćaj je šištao duž
avenije Konduit kao zmije trgnute iz sna.

Deda povuče dug dim iz svoje cigarete i ščepa Mikovo rame snažnim zahvatom. Ispuštajući dim
mekim uzdahom, on zatvori jedno oko.

- Ja više volim društvo svojih neprijatelja i reći ću ti zašto. Ja znam ko su oni i šta žele od mene.

 

- Okrenuo je Mika prema sebi da bi mogao da fiksira tinejdžera svojim crnim očima. - Sem toga što
više vremena provedeš sa svojim neprijateljima, bolje ih upoznaš. - Tada se osmehnuo i Miku se
učini da su se njegovi hoprizonti odednom proširili. - Ali ti, ti pametni mangupe, to već svakako znaš,
zar ne?

Deda tada učini nešto čudno.
- Evo, sedi pored mene - reče. Privukao je šoljicu i sipao espreso. Ubacio je tri kocke šećera,
 promešao ga kašičicom, a onda je gurnuo šoljicu prema Miku. - Pij. Vreme je da uživaš malo u
onome što mi donosiš.
Bio je to prvi i jedini put da je deda Čezare pokazao da zna zašto ga Mik tako često posećuje na
 poslu.

***

Mikov stariji brat, Čezare, možda nije poštovao Mrka, ali nije oklevao da ga iskoristi kad bi se
ukazala prilika. Mik tada nije bio toliko slobodouman da bi mogao da odbije brata, ali je nekako
uvek završavao žaleći što je pristao da se umeša. Naprimer, onaj incident sa tirkiznim ”ferlejnom”.
Jednog dana Čezare reče Miku:

- Hej, mali, treba nešto da mi uradiš. Lako je, ne brini. Čak i civil kao što si ti može to da obavi,
nema muke - stavio je dva kompleta ključeva Miku u ruke. Jedno su bili ključevi od kola. - Želim da
odeš na Menhetn. Tamo je parkiran onaj pederski plavi ”ford ferlejn” na Desetoj aveniji. Blizu
Pedesete ulice, jasno? Treba samo da ga uzmeš i dovezeš na ovu adresu iza ugla, nedaleko od pošte
na aveniji Jamajka, u redu? - On reče Miku adresu. - Ovaj drugi ključ će otvoriti stan na četvrtom
spratu. Sasvim lako. - Dao je Miku dvadeset dolara. - Dobićeš još dvadeset kad daš oba kompleta
ključeva čoveku koji će biti tamo, u redu? - Mik klimnu glavom. - U redu. Imaš li onu vozačku
dozvolu na kojoj piše da imaš 18 godina? - Mik opet klimnu glavom. - Šta onda dođavola čekaš?
Gubi se.

Mik to i učini. Smetalo mu je što mu se tako obraća. Imao je otpor prema svemu što je brat tražio
od njega. Ali porodica je bila porodica. ’Terlejn” - ustvari divne tirkizne boje - bio je parkiran baš
tamo gde je Čezare rekao. Na parking satu još nije bilo isteklo vreme, a rezervoar je bio pun benzina.
Bio je to stvarno moćan auto. Mik je proveo pola sata diveći se svakoj liniji, svakom sjajnom inču
hroma. Najzad upali motor i uključi se u saobraćaj. Sve je bilo u redu dok neki šmuk nije projurio
kroz crveno svetio na raskrsšću Trideset četvrte ulice i presekao mu put. Mogao je da smrska prednji
deo "ferlejna”, ali uspeo je da prođe bez ogrebotine. Ali to ga je dotuklo.

Čovek iz drugih kola, odeven u smeđe odelo, zavitlao je pesnicom prema Miku. Nije to bilo
najpametnije jer Mik postade još očajniji. Sav skriveni bes na oca i brata izleteo je iz njega kao
vulkan koji izbaci vrh eksplozijom. On jurnu na čoveka, izvuče ga kroz prozor i poče da udara
njegovom glavom o hrom belog ”ševroleta” dok nije potekla krv.

Možda ga je pojava krvi osvestila, pa pusti čoveka da klizne uz svoja kola, a on požuri prema
”ferlejnu”, ljuljajući se na nogama. Upali motor i odjuri odatle. Stigao je do Jamajka avenije bez
drugog incidenta. Prošao je pored sive fasade pošte na aveniji Jamajka. Parkirao se preko puta stana,
zaključao kola i popeo se kamenim stepeništem do ulaznog hola u polutami koji je mirisao na beli luk 
i ružmarin. Preskakao je po dva stepenika, misleći o tome šta će da uradi sa četrdeset dolara.
Zakucao je na određena vrata.

Kad mu niko ne otvori, on izvadi ključeve i uđe. Našao se u skromno nameštenom jednosobnom
stanu koji je smrdeo na gimnastičku dvoranu. Stari frižider ”nordž” mrmljao je na kuhinjskom podu

 

 pokrivenom linoleumom. U malenom kupatilu voda je kapala iz česme u lavabo koji je bio iste boje
kao ”ferlejn”.

 Nikoga nije bilo. U dnevnoj sobi on obiđe oko kauča od smeđeg tvida, baci pogled na "ferlejn”
 parkiran ispod holandskog bresta, punog prašine. On stavi ključeve na kuhinjski sto, koji je bio
 pokriven izbledelom mušemom. Otvorivši frižider, on uze kockice leda i stavi ih na članke desne
ruke, koji su ga boleli i koji su bili ogrebani zbog sukoba na 34. ulici. Hteo je da ode, ali hteo je i
svojih 20 dolara. U dnevnoj sobi poče da zvoni telefon.

Posle malo oklevanja, on ode i podiže tešku crnu slušalicu.
- Mik, je si li ti? - Reče poznati glas u njegovo uvo.
- Čezare?
- Šta se zezaš? Rekao sam ti tačno šta treba da uradiš. A šta si ti uradio?
- Uradio? - Reče Mik zaprepašćen. - Šta sam uradio.
- Otkuda ja znam? Ali pozvao me je naš čovek iz policije. Policajci jure čoveka koji vozi
"ferlejn”. Izgleda je neki prodavač osiguranja nazvao policiju čim se našao na Odeljenju za hitne
slučajeve u Ruzvelt bolnici. On je dao policajcima regisraski broj ”forda”.
- Isuse.
- Ti ćeš da mi kažeš - reče Čezare. - Pogledaj na ulici mali i reci mi šta vidiš.
Mik iskrivi vrat.
- Dodavola, vidim policijska kola.
- Da, to vidiš mali kretenu. A znaš li šta je u prtljažniku ”ferlejna”? Deset funti trave i isto toliko
heroina.
Sjajno, mislio je Mik. Onaj moj jebeni brat. Sada sam u istoj gomili govana u kojoj je i on.
- Šta ćeš sa tim sranjem?
- Šta misliš šta ću? Živeću dok ćeš se ti voziti autobusom i glumiti dobrog unuka.
- Deda kaže da za droge nema mesta u našem poslu - reče Mik nekako kao da presuđuje.
- Vidi velikog mudonju - reče Čezare dok mu je glas bio pun podsmeha. - Šta ti dođavola znaš o
 poslu, mali? Odjebi. Stvaranje novca prepusti meni. Vremena se menjaju, ali deda je još jednom
nogom u Rupi. Uz svo poštovanje staroj ptici vreme ga je pregazilo.
Daje Čezare bio sa njim u istoj sobi, umesto što su razgovarali telefonom, Mik je bio sasvim
siguran da bi mu zavrnuo vrat ili bi bar to pokušao zbog te primedbe. Ali samo je mogao da
 promrmlja:
- Odebi.
- Hej, pazi šta govoriš, mali - zakikota se Čezare - pa, sada kad znaš šta je šta, evo šta ćeš da
uradiš. Izvadićeš ona govna iz prtljažnika, a da to policija ne sazna.
- Ali, Čezare ...
- Samo to uradi, mali - lanu Čezare - kunem se da ću doći tamo lično i prebiti te na mrtvo.
Mik tresnu slušalicu i ustade s rukama nabijenim u zadnje džepove pantalona. Buljio je kroz
 prozor. Jebeni policajci. Sedeće tu čitavu noć ne bi li se on pojavio. Šta da uradi?
Padao je sumrak. U šest sati još se pitao kako će da izvuče Čezarov tovar. Vide da policijska
kola odlaze. Nekoliko minuta kasnije, druga zauzeše njihovo mesto. On sede i poče pažljivo da gleda.
Sigurno. Trebalo je da na to ranije misli: promena šihte. Kad je bila sledeća? Poče da pretražuje po
 podacima koje je sakupio sa ulice. U četiri u jutro.
On se smestio u stanu, skuvao je makarone s paradajz sosom, a onda je zaspao na nekoliko sati..
Probudio se u jedan, pa u tri sata.
Posle toga nije mogao da zaspi. A sem toga nije bilo ni vremena. Morao je da bude na mestu kad

 

se šihta bude menjala. I znao je da mora da ima sreće. Ako kola koja dolaze u četiri dođu pre nego
što ovi odu, zeznuće ga.

 Nije se to desilo. Tačno u četiri policijska kola se pokrenuše i odvezoše se niz ulicu. Kad se
zakrenula za ugao i pošla prema aveniji Jamajka, Mik jurnu preko ulice, s ključevima u rukama.
Petljao je oko brave na prtljažniku ”ferlejna”, otvorio je. Napunio je ruke Čezarovim govnima,
zalupio vrata prtljažnika i ođurio odatle.

* **

Trebalo bi da Mik bude srećan kad je bacio sranje u Čezarovo krilo, a da mu brat bude očajan što
e zajebao stvar, ali ispalo je obrnuto. Ustvari, Mik je bio toliko preplašen svojim bliskim susretom s
 policajcima, da je bio besan kad se dočepao kuće.

Pošto je brzo pogledao samo da proveri da nisu dirani, Čezare stavi pakete u stranu i zgrabivši
Mika za ramena, saže mu glavu tako da je mogao da ga poljubi u teme.

- Mali moram da priznam da nisam nikada mislio da ću to da kažem, ali ti si toliko dobar da bi
trebalo da dođeš da radiš za mene.

- Hej, prekini - reče Mik i zamaha rukama kao vetrenjača.
Koraknu unazad, dalje od brata, osvrte se oko sebe da se uveri da majka ili Žaki nisu u blizini.
Onda upre prst u brata i sa žestinom za koju do tada nije znao da poseduje reče:
- Kučkin sine, ako me još nekada uvućeš u svoje prljave rabote, otseći ću ti muda.
Umesto da se uvredi, Čezare se nasmeja. Zašto bi se vredao? To je govorio mlađi brat, mršavko
koji je više voleo da se muva uz dedu nego da se vuče po ulicama kao svaki normalan muškarac
njegovih godina. Zašto bi bilo šta što on govori uzimao ozbiljno? Ali Čezare mu nešto zameri:
- Ne deri se. Šta ti je? Hoćeš da te čuju žene?
Mik je znao šta Čezare ustvari misli. On nije davao ni cvonjka za žene iz porodice Leonforte,
koje su bile nule kad je posao bio u pitanju. On se plašio da deda Čezare ne shvati o čemu se radi i
da će bez obzira na simpatije da ga dobro potkači.
- Hoću svoje pare - reče Mik.
- Svakako mali, svakako - Čezare izvuče svežanj novčanica koji je nosio kao stariji ljudi iz
susedstva. On izvuče novčanicu. - Evo ti tvoje dvadesetice.
Ali Mik odmahnu glavom.
- Zaslužujem više od toga.
- Zašto?
- Opasan posao, Čezare - Mik pruži ruku. - Proneo sam tvoje govno pored policajaca. Duguješ
mi.
Čezare se zagleda u oči mlađeg brata i vide da se ovaj ne šali. Isto tako znao je da je mali u
 pravu, pa se nasmeja.
- Jebi se. Rekao sam ti četrdeset i toliko ćeš dobiti.
Mik mu se isceri.
- Pitam se šta će deda kaže na svu tu prodaju droga.
- Ti dobro znaš šta će on da kaže - Čezarov pogled je bio oštar. - Ti mali ucenjivaču. - Ali
osmehivao se kad je vadio još dve dvadesetice. - Evo, seronjo, nemoj da potrošiš sve najednom
mestu.

***

 

- Osamdeset dolara - deda Čezare je buljio u četiri novčanice od dvadeset dolara koje je Mik 
 položio na okrugli sto u njegovoj kancelariji.

Mesto je smrdelo na formalin, dim cigareta i ustajali znoj. Mik je tri sata slušao i posmatrao dok 
e stari pregovarao sa partnerima i neprijateljima o komadima zemljišta koji su godinama bili
 borbena zona. Uz veliku budnost policije sada neke ideje i nisu bile tako sjajne.

 Najzad je postignut dogovor, ali nisu sve partije bile zadovoljne. Tamnoputi Frenk Vizini iz Bej
Ridža poznat kao Uvoznik i Toni Pentanjeli nalik na kobasicu koji je kontrolisao kamiondžije bili su
 protiv plana. Pol Vario koji je uzimao deo svega stoje ulazilo i izlazilo preko aerodroma Kenedi bio
e neutralan, baš kao i Pol Matačino iz Astorije, koji je kao i deda, kontrolisao segmente osiguranja i
zaštite od vatre, kao i Falton riblju pijacu kao i uvozno-izvozni posao koji je držao Venecijanac don
Enriko Goldoni. Svi su oni bili u udruženjima. Bio je to dovoljno veliki kolač za sve.

Dedine pregovaračke veštine, ipak su pobedile, uz podršku dina Dkalfe, jednog od donova iz Ist
 Njujorka koji je ličio na naduvenu ribu, ali su ga veoma poštovali. On je bio jedan od prvih donova s
kojima je deda stupio u vezu kad je izašao iz Rupe.

Za vreme veoma napetog sastanka, Mik je posmatrao kako njegov deda mudro hvata različite
ličnosti donova da bi izmanipulisao njihove glasove. Vešto je uspeo da ubedi ljude oko stola u svoju
korist. Sada su svi najzad otišli.

- Otvori prozor - reče deda Čezare. - Zagušljivo je ovde.
Duboko je udahnuo kad je Mik pustio svež vazduh.
- Pomalo sam tužan - reče skoro sasmom sebi.
- Zbog čega, deda? - pitao je Mik dok je sipao aniset u čašicu za liker i stavljao je pred starog.
Čezare podiže čašu, posmatrajući kako se svetlost igra na kristalu i tečnosti. On duboko uzdahnu.
- Ovo vredi zbog mirisa - on iskapi aniset i uzdahnu. - Zapamti to Mik, jer to je najvažniji miris u
životu, važniji čak i od mirisa žene - on napući usne. - To je miris straha i to je dobar miris.
On pogleda na dvadesetice ispred sebe.
- Šta je s ovim?
Miku je laknulo što ga nije pitao odakle mu osamdeset dolara, pa brzo reče.
- Želim da to uložim.
- Mudro, nisi valjda otvorio račun u banci?
- Banke su za budale. Želim da to investiram kod tebe.
Mik ode da mu naspe još aniseta, ali deda odmahnu rukom. On ustade, isteže se, a onda stavi šešir 
na glavu.
- Hajde, želim nešto da ti pokažem - onda pokaza na četiri novčanice. - Ponesi to sa sobom.
Deda je voleo da vozi. Imao je smaragdno zeleni ”kadilak” iz 1959, koji je bio savršeno
održavan. Naravno, imao je vozača, ali istinu govoreći više je voleo da vozi sam. Bilo je to jedno od
velikih zadovoljstava koje je pružala Amerika, uvek je govorio. Vožnja. Kako je stario sve je više
uživao u vožnji tog "kadilaka” i samo je Mik naslućivao da je to delimično zbog toga što je još uvek 
sposoban da to radi, a takva veština je postala veoma važna za njega.
Te večeri on povede Mika na zapad nekih deset milja duž Belt Parkveja sve do Šipshed beja. U
tim danima, nekoliko kantri klubova i hotel, Golden Gejt in, bili su podignuti na Bel Parkveju, na
samom zalivu, služeći doseljenike. Voleli su vodu. Ko zna možda ih je to potsećalo na Italiju.
Deda je parkirao kola na službenom prolazu, na ivici od koje je dalje rastao korov i ružna šikara.
Izašli su. Sunce je zalazilo.
- Lepo, zar ne?

 

Mik klimnu glavom.
Deda pokaza.
- Znaš li koliko je ljudi nestalo u zalivu vezano za betonske blokove? Dvadeset. - Nasmejao se
hrapavo. - Znaš onog dina Skalfu, sećaš ga se, debelog? On je dolazio ovamo svako veće, buljio u
vodu. Zašto? Govorio je da tako ostaje mudar jer ga potseća šta se dogada momcima koji postaju
suviše gramzivi ili suviše mudri ili previše ambiciozni. I u pravu je. To je naš svet - on uzdahnu i uze
dvadesetice iz Mikove ruke. - Ti znaš šta tražiš od mene?
- Znam.
- Dobro - stari načini predstavu od savijanja novčanica i sklanjanja u džep. - Da ih pustimo da
rastu i množe se kao semenje, je li? - On dotače obod svog šešira. - Nisu samo neprijatelji tamo u
vodi. Ima i prijatelja. Neki mi čak i nedostaju. - On se okrete prema Miku i iznenada sasvim tihim
glasom reče na italijanskom. - Miki, odaću ti tajnu života. Ne svog, već tvog. Nemoj da završiš kao
 budala. Obrazuj se. Obrazovanje je ključ da se upoznaš, bez toga ćeš biti izgubljen kao svi luđaci
koji su hteli da postanu slavni. Obrazovanje je istorija, a istorija može da nas nauči svemu što je
 potrebno da znamo jer su u istoriji već načinjene sve ozbiljne greške. Onaj ko proučava istoriju
nikada ih neće načiniti i da ti kažem nešto, izbegavanje grešaka je nešto najvažnije.
Velike ruke dede Čezara pokretale su se gore dole.
- Ovo je Amerika i greška je misliti o njoj kao o Siciliji. Ona to nije ma koliko mi želeli da ona to
 bude. Ja sada vidim da je čak i ta želja bila pogrešna.
On raširi ruke, dignutih dlanova i vrati se na engleski.
- Zašto smo uopšte dolazili ovamo ako ćemo da radimo isto ono što smo radili u staroj zemlji?
 Ne. Došli smo da nađemo svoju priliku, da. Ali isto tako došli smo da nađemo promenu - namignuo
e Miku. - Nema mnogo paisan-a koji to shvataju i na kraju oni su ti koji umiru kao psi s licem prema
 pločniku.

***

Gledajući mlečne zvezde kroz sočiva svog teleskopa, Mik je čuo glas svog dede. Obrazuj se.
Videli su se Veliki Medved i Orion. Slabije zvezde bile su nevidljive zbog svetlosti velegrada. Želeo
e da i njegov brat čuje dedu. Došli smo da nađemo priliku, da. Ali došli smo i da promenimo.
Možda tada Čezare ne bi mislio da je deda blesav. A možda to i ne bi ništa promenilo. Čezare je
imao svoj pogled na svet - svoju vrstu filozofije - kojoj je Mik želeo to ili ne, morao da se divi. Nije
se slagao sa tim i nije voleo brata više zbog toga, ali već je bio tri koraka ispred mudraca i onih koji
će to postati, iz njegove okoline. Čezare je bio predodređen za velike stvari, Mik je to znao, ako ne
umre kao pas s licem prema pločniku.

Jedne noći, mesec dana posle onoga kad ga je deda odveo u Šipshed Bej, Mik je bio na krovu
zgrade buljeći u zvezde. Oči su ga bolele od buljenja i naprezanja da prodre kroz svetlost velegrada
do neba.

Čuo je kako se otvaraju vrata iza njega i on odvoji pogled od teleskopa. Trljajući oči da bi se
 povratio on ugleda sićušnu figuru na krovu.

- Žaki?
- Zdravo, Majki - rekla je.
Bio je početak juna, bio je to jedan od onih dana toplih kao da je sredina leta. Noć je donosila
malo olakšanja. Mik je buljio u svoju sestru, koja je bila odevena u tanku, belu pamučnu haljinu s
 bretelama. Na nogama je imala sandale. Njena ramena i noge već su sijali kao da je leto.

 

- Kako ide?
- Dobro - reče on i pokaza gore - samo buljim u zvezde.
- Mislim da je to sjano što radiš.
- Misliš?
- Svakako. Nisi na ulici s onim ološom.
- Ološ me ne zanima - reče Mik.
- To je dobro za tebe.
Žaki koju je majka tako krstila po netipičnom italijanskom običaju, a po osobi o kojoj je čitala u
časopisu “Lajf ”, nije govorila kao ostali iz Ozon parka. Ona je bila studiozna i savesna i na svoj tihi
način bila je ponosna na obe osobine. Šuškalo se u porodici - mada Mik nikada nije čuo da se o tome
govori - da bi mogla da ode u kaluđerice. Ona je redovno išla na misu i često je nestajala u manastiru
Sveto srce Marijino u Astoriji.
Bila je lepa, to je bilo tačno, sa tim široko rastavljenim zelenim očima i sjajnim usnama, ali ono
što je Mik najviše voleo kod nje bio je način na koji se kretala Ozon parkom, kao da nije postojala.
Bila je imuna na svakodnevno nasilje, na borbu bandi, na revolvere i cigare u kući - i možda, što je
najvažnije - na zatvorena vrata iza kojih su se muškarci sastajali da razgovaraju o poslu.
U devetnaestoj godini bila je potpuno netaknuta divljim svetom neobrazovanih ljudi, toliko
različitim od sveta njihove majke, koja je ipak kuvala za dedu Čezara i njegove drugare. Živeći
 prema njihovim pravilima njihova majka je na neki način postala slična njima. Ali Žaki je bila
izolovana od njih kao treperave zvezde od uličnih svetiljki Ozon parka. Na neki način ona je već bila
na mestu na kojem je Mik žudeo da bude, na nekom drugom kontinentu, nepoznatom i dalekom.
Bila je negde gde je sa nekog drugog krova ili možda kroz otvoren prozor, Doris Dej peva “Voli
me, ili ostavi”. Nemoj nikada da me razočaraš, mislio je Mik. Bilo je to osećanje malo poznato u
Ozon parku.
Kad je Žaki hodala, Miku se činilo da pleše, i dok je sada sanjalački korača prema njemu nije
mogao a da ne zamisli terasu, muzičare u smokinzima, kineske lampione - sve ono što je toliko puta
video u snovima da je to nadmašivalo srž stvarnosti.
- Mogu li da pogledam? - pitala je.
- Svakako.
On se ukloni i prisloni oko na teleskop.
- To što gledaš je Orion. To je sazvežđe.
Žaki ga pogleda svojim ledenim, zelenim očima i nasmeja se.
- Znam toliko, glupane.
Ali bio je to nežan smeh, ni nalik na Cezarov, koji je bio kao ubod bodeža u rebra. Onda se ona
vrati teleskopu.
- Koliko zvezda ima u Orionu?
- Sedam - reče on. - Dve sa strane, to su ramena, vidiš? Onda su tri blede, to je njegov pojas. A
onda dve niže su njegova kolena.
- Ne vidim pojas.
Dok se naginjao iznad nje osetio je čist, limunski miris njene kose. Kolena mu oslabiše. Njegov
obraz planu od stida. Kako je mogao to da oseća prema sestri?. Ali to nije bila samo fizička stvar,
 bilo je to nešto više. On je to znao i nekako ga je to saznanje smirivalo. Ona je bila kao njegov deo
koji se odlomio, deo za kojim je tragao.
On stavi ruku na njeno meko rame, malo je pomače.
- Ovde.

 

- Da, sada ih vidim. O, Majki, kako je lepo.
 Naravno da je bilo lepo. Divne zvezde su bile sušta suprotnost ružnom Ozon parku. Koliko je
žudeo da bude s njom na onoj terasi negde daleko, daleko odatle. Njegovi prsti koji su se pokretali
 preko njenih ramena osetiše kako joj se koža ježi, a njena kosa se zapetljala u njegove članke.
- Žaki?
Onda odvoji oko od teleskopa.
- Da, Majki.
- Ništa.
On pogleda u stranu i proguta teško. Šta je hteo da joj kaže? Ka^va je ludost htela da mu pobegne
iz usta? Prinese ruku čelu da vidi da li mu još gori od navale krvi.
Ona pljesnu rukama iza leda i osmehnu se.
- Znaš šta mislim da je sjajno?
- Šta?
- Što nastavljaš školovanje - ona napući usne i odmahnu glavom. - Onaj naš brat će da sve
napusti. Ja to znam. Njega više interesuje da koristi revolver nego mozak.
- Koji mozak? - bilo je lako praviti šale na račun Čezara kad nije bio u blizini.
Žaki se namršti.
- Nije on glup, znaš, nije kao ostale budale s kojima se druži. Oni su banda koja ne može da puca
 pravo. Da imaju pola mozga da podele međusobno, bili bi opasni.
Mik se nasmeja oduševljen njenim mišljenjem.
- Pa, znaš kakav je Čezare.
- Svakako da znam. Jak kao bik i dva puta toliko tvrdoglav. Ali u tom ogromnom telu krije se
 bistav um - ona uzdahnu. - Kad bi samo hteo da sledi tvoj primer i posveti se učenju.
- Čezare? Nema šanse. On je suviše zauzet svim onim što mu ulica pruža.
Žaki je stajala vrlo blizu. Dah joj je mirisao kao ruže iz njegovog sna i njemu se u jednom
vrtoglavom trenu učini kao da su preneti u njegov san, da je sve stvarnost i da je krov u Ozon parku
ustvari san. Nečiji košmar.
- Majki, plašim se ovakvog života. Mama, koja samo mirno sedi, dok se divljina, smrt vrte oko
nje. Ne bih mogla sebe da zamislim kako strpljivo čekam na muškarca koji se vraća iz rata. Strah je
nešto što drema u mojim kostima, shvataš - kao neka bolest na koju sam osuđena ali koja još nije
oživela - ona zadrhta i Mik nije mogao da učini ništa drugo nego da je stegne. Njena glava na ramenu
 bila je više nego što je mogao da podnese.
- Želim da se izvučem odavde, Majki - šapnula mu je u uvo - toliko to želim da mopgu da osetim
u ustima. - Ona se odvoji od njega tako da je mogla da ga pogleda u oči. - Ludo je to što sam upravo
rekla, zar ne?
Reci joj, glupane, molio je preplašeni glas u njemu. Ako ikad bude prilike, ovo je ta. Reci joj
sve. Ali on samo reče:
- Nije uopšte. Ja razumem.
- Razumeš? Stvarno i iskreno?
Bila je to jedna od njenih omiljenih rečenica. Gde ju je našla, pojma nije imao.
- Stvarno i iskreno.
 Njen osmeh je bio blistav i on je zagrli.
- O, Majki hvala Bogu da postoji neko u porodici sa kim mogu da razgovaram.
Sad je mogao da shvati šta ih je to povezivalo tako blisko kao u njegovom snu. Ja nisam kao
mama. Muškarci su bili daleko od nje, a njihova majka se suviše držala tradicije da bi shvatila o

 

čemu aki razmišlja. Ali on je razumeo, bolje nego što bi ona mogla da zna.
- Uvek možeš da razgovaraš sa mnom - rekao je - o bilo čemu.
- Ti nisi kao oni - sela je na parapet, provukla ruku kroz kosu, a svetlosti grada sijale su joj u

očima - nije ni čudo što dolaziš ovamo svake noći. Ovde je sve tako daleko. Sva zla energija, glupo
nasilje - pogledala ga je a njemu se učini da ga je taj nevini pogled probio. - Zašto su muškarci tako
nasilni, Majki? To je pitanje koje stalno sebi postavljam.

- Ne znam. Možda im je to u genima, znaš, neka urođena stvar kao što su nekada morali da štite
 porodicu.

Zainteresovao ju je.
- Hoćeš da kažeš da je rat muškarcima u krvi?
- Da, na neki način. Oni ne mogu ništa protiv toga.
- Ali ti nisi takav.
- Možda imam genetsku grešku - šalio se. Zajedno su se nasmejali i on požele da je privuče još
 bliže, dok su se san i stvarnost mešali, dok su se realnost i nerealnost punile mirisom ruža.
Onda ona zadrhta.
- Ova diskusija mi delimično liči na filozofiju Fridriha Ničea. Jesi li čula za njega?
- Nisam.
- On je bio nemački filozof iz XIX veka čije su teorije o ljudskoj prirodi uzeli nacisti i iskrivili
ih. Oni su koristili delimično njegovu filozofiju kao opravdanje za etnička čišćenja. On je bio za
 primitivnog čoveka - onoga ko živi u tropima i primitivnom stanju duše. Niče je imao razumevanja
samo za one ljude koji su boravili u toplim oblastima čiji je moral, prema njegovom umu, bila
stidljivost.
- Drugim rečima on je verovao da rat postoji u krvi i dušama muškaraca. - Žaki klimnu glavom.
- Tako bih rekao. Isto tako on je rekao da su muškarci skloni ratovima kao Napoleon i Čezare
Bordžija bili pogrešno shvaćeni. Niče je verovao da su te ljude osuđivali moralisti tražeći zlo, ali
ustvari Napoleon i Bordžija su delali prema pravoj prirodi čoveka.
Mik je smatrao da je ta ideologija neodoljiva jer je odjednom raščistila za njega dve tačke
gledišta koje je do sada smatrao nepomirljivim. Deda je rekao da je obrazovanje ključ za uspeh jer ti
ono pokazuje gde si i Mik mu je verovao. Ali šta je bilo sa Cezarom? On je bio široko
samoobrazovan. Terorisao je lokalnu školu. Odlazio je i dolazio prema sopstvenoj volji. A ipak je na
svoj podao način već bio uspešan. Imao je formiran pogled na život, unutrašnju perspektivu i sada u
okviru Ničeovih odrednica, Mik je mogao da razume njegov uspeh bez obrazovanja. Živeo je u
tropima, primitivnim predelima duše. Bio je kao Napoleon i njegov imenjak Čezare Bordžija.
U tom trenutku on je čuo treskanje vrata na teškim kolima. On pogleda preko parapeta na kome je
Žaki sedela. I ona se okrete da pogleda dole. Oboje videše dedu Čezara kako ide preko dvorišta dok 
vozač odvozi ”kađilak” na mesto s druge strane ulice da ga parkira, koje je uvek bilo prazno za njega.
Mik je hteo da pozove starog kad je čuo zvuk. Možda je to bio glas, oštar i probojan u noći.
Možda je rekao:
- Čezare Leonforte!
Stari mora da je to takođe čuo jer je zastao, okrenuo se prema ulici. I tada je Mik ugledao dve
senke koje su prešle dvorište. U trenutku kad je viknuo da ga upozori, poče paljba. Žuti plamenovi
skočiše iz cevi revolvera i eksplozija se odbi od kamene fasade. Krv šiknu iz grudi i glave starog
čoveka dok je bačen unazad.
Žaki prinese ruku ustima i kriknu. Mik je imao porisustvo duha da je povuče iza parapeta da je ne
vide ubice. Čučnuo je uz nju, osećajući kako je potresaju drhtaji. Njene zelene oči su bile širom

 

otvorene. Ujedala se za pesnicu da ne bi ponovo vrisnula. Potočić krvi tekao je između njenih
članaka. Kad joj je Mik uklonio ruku sa usta video je male ujede u obliku polumeseca.

Osetio je da pokušava da se digne, pa ju je čvršće uhvatio. Otvorila je usta da se pobuni, ali on
oj stavi ruku na usta, odmahnu glavom, načini revolver od svog palca i ruke da bi shvatila da nisu u
opasnosti dok su skriveni.

Glas poče da zapomaže kroz otvoreni prozor. Onda su se čuli drugi glasovi. Mik je ustao,
 provirio preko parapeta. Dvorište je bilo puno ljudi, ali ubice su se naravno izgubile. Mik pusti
sestru, pritrča onoj strani zgrade koja je bila okrenuta na lol. Aveniju. Video je tamni ”kugar” kako
odlazi, žurno se uputivši prema svetlostima Osamdeset i osme ulice. Hteo je da prođe kroz crveno
svetio koje se baš promenilo, ali u poslednjem trenu vozač ugleda policijska kola kako se pojavljuju
iz pokrajnje ulice i pritisnu kočnicu.

Mik jurnu prema teleskopu, okrete ga na postolju. Pogleda kroz teleskop i vide registarsku tablicu
tamnog ”kugara”. Policijska kola uključiše sirenu i treperavo svetio pa krenuše prema njegovoj kući.
Imao je vremena da zapamti broj na registarskoj tablici kad vozač ubaci u brzinu i jurnu avenijom kad
se svetlost promenila.

- Jesi li nešto video? - pitala je Žaki širom otvorenih očiju. - Policija je tu. Možeš li da im
 pomogneš?

Mik, misleći na to kako je ona rekla da on nije kao ostali muškarci iz Ozon parka reče:
- Nije imalo šta da se vidi.
Mogao je da vidi razočarenje u njenim očima.
- Stvarno i iskreno.
- Stvarno i iskreno.
On sklopi teleskop, zagrli je.
- Hajdemo dole.
Sišli su u dvorište, pošto su najpre ostavili teleskop u stanu. Tužno, ali to je bila tipična scena za
Ozon park. Žene su jecale. Policajci su već postavili traku oko tela i ispitivali su potencijalne
svedoke. Čezare, frustriran vikao je iz straha na policajce. Džon je bio mrtav a Alfons je bio tri
hiljade kilometara daleko u San Francisku. Žaki priđe majci, koja je jecala u naručju nekoliko žena.
Mik prođe kroz gomilu dok nije bio sasvim blizu traka. Njegov deda je ležao licem prema tlu u
 bari krvi mozga i fekalija. Bilo je to strašnije nego što je mogao da zamisli. On je buljio u to,
upijajući taj užas kao snaženje. Polako je počeo da drhturi.
Iza njega ljudi su stajali u malim grupama. Čezare, zaklinjući se na osvetu, odjurio je. Mikova
majka, poluonesvešćena od šoka, odvedena je u kuću i sada su Mik i Žaki pošto su odgovorili na
nezainteresovana pitanja policajaca, stajali zajedno dok su policijski fotografi slikali scenu zločina.
Uskoro je stigao patolog.
- Ne moraš da budeš ovde - reče Mik tiho.
Žaki ga uhvati za ruku, steže njegove prste između svojih.
- Hoću da ostanem.
I tako su stajali u kamenom dvorištu. Nije se čula muzika, a umesto kineskih lampiona noć je bila
ispunjena oštrom svetlošću bliceva. S mirisom smrti, umesto parfemom ruža u nozdrvama, Mik je
mislio na ironično proročanske reći svog dede: A na kraju oni su ti koji umiru kao psi sa licem prema
 pločniku.

* **

 

- ta hoćeš?
- Rekao sam ti Čezare. Imam broj registarske tablice onih kola.
Čezare Leonforte žmirnu prema mlađem bratu.
- Ti si pametan momak, znaš to, ali ja nemam vremena sada za tebe. Ja ću srušiti sve budale na
Falton-Rokevejsu. Ne znam koga prvo da tresnem, Vizinijeve ili Pentandželijeve. Da i ne pominjem
to da nisam siguran gde je mesto onom mladom donu Dominiku Matačinu. Ni do danas se ne zna kako
e umro njegov otac Crni Pol Matačino. Udovica je počela da petlja sa Enrikom Goldonijem, a nije
 prošla ni godina kako je Crni Pol otišao Bogu na istinu. Njen sin Dominik preuzeo je posao, misleći
da njegova govna ne smrde. Možda on čak i nije sin Crnog Pola - Čezare podiže ruke u vis. - Šta je
Goldoni u svakom slučaju, jebeni Venecijanac, za ime Božje, nije čak ni Italijan - njegove ruke su se
vrtele kao vetrenjača. - Šta on zna šta je la familia, a? Deda mu je možda verovao, ali ja ne. Ovo je
ebeni rat. Ima previše sumnjivih.
Dva brata, zajedno sa tucetom Cezarovih drugara, vojnika i glava porodice, nalazili su se u
dedinoj kancelariji iznad Mastimo pogrebnog zavoda. Uprkos živosti i napetosti sve je delovalo
ledeno i prazno i Mik je tek sada shvatio koliko je prisustvo dede Čezara to sve ispunjavalo.
- Znam.
- U redu, hoćeš li da budeš koristan - pitao je Čezare - donesi mi espreso.
- Ali, za mene je ovo važno. Mislim da su oni mudraci ukrali moj teleskop sa krova, teleskop koji
mi je deda poklonio.
Čezare se povuče za kosu.
- Ukrali teleskop? Madona, Riči šta da radim s ovim detetom?
- Zašto mi ne daš da pozovem? - reče Riči. - Da ih skinemo s vrata.
Čezare pucnu prstima.
- Hajde, što da ne.
Jedan sat kasnije javio se jedan od Leonforteovih ljudi iz 106. policijske stanice. Riči, držeći
slušalicu između ramena i uveta, pisao je brzo na beležnici.
- Da, da uhvatio sam. Hvala - spustio je slušalicu, otkinuo papir, dao ga Miku.
- Evo, dete, nemoj da zabrljaš s ovim inače će tvoj brat ubiti oboje.
- Hvala - reče Mik i stavi papir u džep.
 Napolju, na ulici sijalo je popodnevno sunce i blagi povetarac je šuškao s lišćem na brestovima i
 platanima. Kola su jurila Konduit avenijom, a autobus je trovao vazduh izduvnim gasovima. Mik se
osvrte po svom svetu i shvati da sve izgleda drugačije. Videla se svetlost, ne, nešto kao oreol na
glavama svetaca, oko svake stvari. Obrisi zgrada i ljudi činili su mu se kristalno jasnim kao predmeti
koji se posmatraju kroz sočiva teleskopa. Boje su bile toliko jasne da su mu oči skoro zasuzile. Hteo
e da stavi naočare za sunce ali sve je bilo suviše dobro, pa je odustao.
Kad se vratio kući ušao je u spavaću sobu svog brata i posegavši u pozadinu plakara, gurnuo je u
stranu gomilu zimske odeće. Odatle je izvukao jedan metalni, vojnički sanduk maslinasto zelene boje
iz drugog svetskog rata. Bio je sa Cezarom kad ga je ovaj kupio na vojnom otpadu. Radoznao, šta će
njegovom bratu taj nekorisni predmet, uhodio ga je i video kako je Čezare pažljivo sakrio.
Sada ga je podigao na krevet i otvorio ga. Unutra, pažljivo uvijen u mastan papir bio je revolver 
kalibra 45 sa odgovarajućim mecima. Mik uze revolver, odmeravajući ga u ruci. Napunio ga je, kao
što je video više puta da radi njegov brat, gurnu još metaka u džepove pantalona i vrati sanduk u
 plakar. Pre nego što je izašao iz stana, on uze žičanu vešalicu za odeću iz svog plakara i gurnu
dugački, kuhinjski nož svoje majke za pojas, na leđima.
Tek tada je otvorio papir na kojem je Riči napisao ime i adresu osobe čiji je bio tamni ”kugar”

 

koji je on video da odlazi sa poprišta ubistva njegovog dede. Ime mu je bilo nepoznato, adresa je bila
u Ist Njujorku. Ali ovo mu je sada sve značiolo jer je shvatio da se onog trena kad je ubijen njegov
deda, njegov život iz osnova promenio. Stojeći tamo sa Žaki u krvavom dvorištu, osećao je ljuljanje
nevidljive ose, naginjanje sveta - njegovog sveta - na jednu stranu. Ništa više neće biti kao pre. Nije
znao zašto, ali osećao je to.

Išao je peške više od jedne milje pre nego što je ukrao kola. Otvorio je kola koristeći vešalicu i
upalio ih bez problema. Onda je krenuo u Ist Njujork.

Parkirao se preko puta kuće čiju je adresu imao. Nije video nigde tamni ”kugar”, pa je izašao da
 bi pogledao unaokolo. Onda se vratio ukradenim kolima, seo na sedište, prekrstio ruke preko grudi i
čekao. Razmišljao je o tami dedine sudbine: išao je preko poznatog tla svog doma u jednom trenu, a
već u sledećem bio je pokošen ubičinim metkom. Da umre kao pas s licem prema pločniku.

O, Hriste!
Suze su stajale u uglovima Mikovih čvrsto zatvorenih očiju i on oseti kako ga ispunjava bes. On
nije mogao - on nije hteo - da dopusti da to bude dedina sudbina. On je bio velik čovek, nije bio
 pas.Osveta će biti njegov spas. Mik više nije živeo u zagrejanoj zoni mladosti. Prešao je u trope, u
 primitivno stanje duše.
Hladan, čist vetar duvao je kroz Mika kad je otvorio oči. Tamno plavi ”kugar” je dolazio ulicom,
kao da traži mesto za parkiranje. On opazi registarsku tablicu u retrovizoru. Broj je odgovarao.
Upalio je motor, izašao sa parkinga tako da bi ”kugar” mogao tu da se smesti. Bila je to šala. Vozač
mu mahnu da bi mu zahvalio za oslobođeni prostor.
Mik se tada parkirao iza ugla. Požurio je natrag taman na vreme da vidi visokog, tamnokosog
muškarca, tamne puti kako zaključava vrata na kolima. Imao je nešto više od dvadesetak godina i kad
 bi ga čovek bolje zagledao videlo se da mu je ožiljak delio jednu obrvu.
- Zdravo! - viknu Mik i osmehnu se dok je trčao prema čoveku. - Vini Mecatesta.
On se okrete.
- Šta hoćeš mali?
- Ne previše - reče Mik i udari Vinija u pleksus.
Vini se presamiti i Mik ga gurnu u malu, usku ulicu. Pritisnuo je Vinija uza zid i počeo da ga
udara po licu.
- Hej, barabo! Hej Vini Polaglave, čuješ li me? Zovem se Majki Leonforte - prineo je usne
Vinijevom uvetu. - Ovo je Leonforte.
- Pa šta onda? - reče Vini.
- Ovo - reče Mik i udari ga kolenom u prepone.
Vini se teško spusti niz zid. Šamarao ga je sve dok ovaj nije otvorio krvlju podlivene oči da bi
video revolver kalibra 45 u Mikovoj levoj ruci.
- Ti si ubio mnog dedu.
Vini je buljio zaprepašćen u cev revolvera.
- Mali, ti si sišao s uma.
- I ti i još neki.
- Ti mali kretenu znaš li za koga ja radim? Za gospodina Skalfu. Koliko je tačno da ja stojim
ovde, toliko je tačno da si ti mrtav čovek.
Mik gurnu cev revolvera u Vinijev vrat i dok mu je buljio u oči, on posegnu iza pojasa i jednim
 pokretom izvuče nož i zabode čitavu oštricu ispod Vinijevog desnog kolena.
Krrc!Krrc! Čuli su se neobični zvuci dok je Nik sekao mišiće i ligamente.
Vini poskoči kao žaba udarena električnom strujom. Mik je video kako mu se ženice sužavaju od

 

 bola dok je klizio niza zid.
- Isuse i Marijo - viknu Vini, ljuljajući se - pogledaj moje jebeno koleno.
- Da, Vini Polaglave više nikada nećeš moći da stojiš - Mik kleče pored njega ne obraćajući

 pažnju na krv i delove kosti koji su virli kroz presečenu kožu - ti si ubio mog dedu i meni se milo
ebe ko si, da li ideš u crkvu, ili za koga radiš.. - Prineo je cev revolvera 45 Vinijevoj levoj
slepoočnici. - Razneću ti mozak.
Viniju Mecatesti prolete kroz glavu da to nije samo dete, da on misli ono što govori i da sa njim
nema zezanja. Vini više nije bio lažno hrabar. On je sada bio samo glup mladić koji nije znao šta će
sa sobom.
- Nisam ja to uradio - reče ljuljajući se napred-nazad. - Ja sam samo vozio jebeni ”kugar”. U

 pravu si, tamo je bio još neko.
- Ko Vini?
- Isuse, mali, znaš li ti šta tražiš od mene?
Mik, mirno i vešto gurnu dalje nož ispod čašlice Vinijevog kolena tako da ovaj zavrišta i izvi se u

stranu. Mik ga udari po obrazima drškom revolvera.
- Ko je povukao okidač? - znao je da Vini laže i da nije samo vozio kola jer je video da je

 plamen suknuo iz dve cevi. Pucao je Vini i ko još?
Vini obori glavu i poče da mrmlja nešto prema svojim krvavim cipelama.
- Šta je to?
Vini je počeo da podrhtava i da se trese jer je počeo da tone u šok.
- Bio je Dino lično - šaputao je - Isuse, kako ovo boli. - Oči mu se napuniše suzama. - Dino je

 povukao okidač i ubio tvog dedu. On nije poštovao tog sicilijanskog mangupa koji je zauzeo posed
koji je Dino želeo, a onda je još počeo da sklapa poslove s Đinovim neprijateljima. Mrzeo je tu
 budalu otkako je počeo da mu kvari poslove. Znaš li zašto? Zato što je najpre otišao do Crnog Pola
Matačina ne odajući poštovanje Dinu koje za služivao. Ali Dino je bio strpljiv, on je čekao na svoj
trenutak. Video je da tvoj deda može da uredi neke stvari za njega. Sada će on početi lepo i lako da
se bavi poslovima jer je sve uređeno.

Možda je Vini odjednom osetio navalu besa ili hrabrosti, ili je možda zaista bio glup kako mu je i
ime govorilo Polaglave - imao je samo pola mozga, on posegnu za Mikovim revolverom.

Mik, koji ga je posmatrao netremice ugleda neku promenu u Vinijevim krvlju podlivenim očima i
dopusti da se krvavom rukom maši revolvera. Dok je Vini bio tako zauzet, Mik izvuče nož iz kolena i
zabi mu ga u grudi.

Sigurno je presekao glavnu arteriju jer krv jurnu kao gejzir iz rane. On je morao da otskoči
unazad da ne bi bio pokvašen... Vinijeve oči bile su razrogačene od straha. Usta su mu se otvarala i
zatvarala kao u ribe na dnu čamca. Načini neuspeo pokušaj da pokrije ranu, a onda se skupi u gomilu.

Bilo je čudno kako je Mik bio miran i bistre glave. Mogao je da oseti kako mu krv udara u
venama, a u nozdravama je osećao miris gvožda. Nikada ranije nije ubio, nikada nije razmišljao o
tome. Zar ne bi ovako nešto trebalo da ga na neki način promeni? Imao je krv drugog ljudskog bića
doslovce na rukama. Ali njegova metamorfoza se već dogodila. On je sada samo pratio onu posebnu
stazu za koju je znao da je njegova sudbina. Bilo je to ispravno i dobro - samo posao.

Mik obrisa nož o Vinijevu odeću, onda skloni i nož i revolver. Našao je ključeve "kugara”. Bio je
 parkiran skoro preko puta uličice. On priđe, otvori prtljažnik, vrati se u uličicu, proveri da li je sam,
onda podiže Vinijevo telo i baci ga u prtljažnik. Zalupi poklopac prtljažnika i ode odatle.

* **

 

Rominjala je kišica iznad Šipshed Beja kad je Mik stigao. Sedeo je u ”kugaru” i slušao zujanje
aviona na aerodromu. Osećao se neki jedinstven mek miris. Možda ne biste hteli da znate otkuda je
dolazio. Možda je to bilo zbog svih onih leševa koje su deda i Dino Skalfa ubacili u zaliv.

Skalfa je već bio tamo. Stajao je blizu vode, kaso što je deda rekao, zagledan preko zaliva. Mik 
 pritisnu nekoliko puta sirenu dok se Skalfa ne okrete polako.

- Hej, Vini, šta radiš tamo? Pokušao sam da te nazovem, ali se niko nije javio.
Mik izađe iz kola, priđe mestu gde je stajao don, debeo kao pun Mesec.
- Ti nisi Vini - jeknuo je a njegovo debelo lice se iskrivi dok je pokušavao da se seti Mikovog
lica. - Ja te poznajem, zar ne?
- Vini me poslao - reče Mik da bi smanjio Saklfin strah i dao mu vremena. U desnoj ruci je držao
revolver 45 i bio je dovoljno blizu da bi mogao da pritisne vrh cevi uz srce debelog dona.
- Ime mi je Leonforte - reče on i povuče okidač. - Mik Leonforte.
Metak prolete kroz Saklfu, načini veliku rupu i potpuno mu raznese srce. Pao je na kolena. Mik je
video da nema razloga da još pouca u njega: svetlosti je več nestajalo iz njegovih očiju.
Galebovi se podigoše krešteći i kružeći iznad njega, da li zbog revolverskog pucnja ili mirisa
krvi. Mika je bolela ruka od trzaja revolvera 45. Skalfa pade, s licem prema zemlji. Mik baci
revolver daleko u zaliv. Pucnji su zvučali kao pucnji iz auspuha kamiona i na ovom usamljenom
mestu nikoga nije bilo da ih čuje.
S druge strane nije imao namere da se muva unaokolo da bi otkrio da li ga je neko čuo. On je
 povukao debelog Skalfu prema ”kugaru”, namestio Vinijev leš drugačuije, a onda je ubacio i Skalfu
 pored njega.
Mik se osvrte oko sebe. Sem gladnih galebova, na ovom mestu nije bilo nikoga. Iznad njegove
glave ogroman avion leteo je tiho preko neba. Odjednom, njegov zvuk se pretvori u grmljavinu, kao
opomenu s neba.

***

- Šta si uradio? - Čezar je odmahivao glavonm. - Šta mi to govoriš?
Mik, u polumračnom foajeu Mastimo pogrebnog zavoda ponovi sve još jednom, kako je bio na
krovu kad je deda ubijen, kako je upotrebio teleskop da bi video broj na registarskoj tablici, kako je
ubio Vinija Mecatestu, kako je otišao u Šipheds Bej.
- I sada ti mali upišanko očekuješ od mene da ti poverujem da si sredio Vinija Kako-se-zove i
Dina jebenog Skalfu? - Čezare podiže obe ruke u vis. - Marrone, mali, ala ti imaš maštu, čestitam ti
na tome.
- Hajde, dođi. Leševi su u Vinijevom ”kugaru”. Nisam hteo da ih ostavim da leže unaokolo da bi
ih policija našla i da bi se još jače obrušila na nas.
Deset minuta kasnije, Čezare bled kao smrt pozva Ričija i dva drugara. Kad su se skupili iza
”kugara”, on reče.
- Odvezi ova kola do službenmog ulaza. U prtljažniku je teret. Izvadi ga i reši ga se na uobičajeni
način. Onda se reši i kola. Spali ih.
- Ko je unutra? - pitao je Riči.
Čezare se zagleda u njega.
- Uskoro ćeš otkriti. Veruj mi nećeš poverovati svojim očima.
Kad su se odvezli Čezare je stajao na praznoj ulici sa Mikom, dok su poslednje kapi kiše padale

 

na njega.
- Ti si blesavo kopile, mali, znaš li to? - Grubo je udario Mika. - Trebalo bi da se ljutim na tebe

što mene nisi ubacio u akciju. -Iscerio se. - Ali, Isuse Hriste, stvarno si ih dobro sredio. Baš kao
 profesionalac.

To je bilo jedino što je on mogao da kaže da bi se videlo da je ponosan na svog brata. Mik, koji
e tek sada shvatio koliko je dugo čekao na ovaj trenutak osećao se nekako praznim. Umesto da bude
 ponosan, on otkri da se pita šta bi Žaki rekla o svetu gde priznanje dolazi tek kad ubiješ nekog.
 Nesreća je bila u tome, mislio je, što on dobro zna šta bi ona rekla. Prezirala je to svakim delićem
svog bića.

- Jebeni Dino Skalfa - Čezare je odmahivao glavom - nikada ne bih to ni pomislio. On je bio
najbolji prijatelj starom.

- Prijateljstvo je čudna stvar kojom se ne može upravljati - reče Mik sećajući se dedinih reći. -
Kao psa lutalicu, koga uzmeš sa ulice i pomogneš mu da ozdravi a on te ujede za ruku, tako i prema
 prijateljstvu treba da se odnosiš sa razumevanjem i skepticizmom.

Čezare ga pogleda.
- Šta dođavola to znači?
- To znači - reče Mik - da u poslu nema prijatelja, samo neprijatelja.
Osećao se drugačiji ton u Cezarovom glasu, neka vrsta poštovanja koje ranije nikada nije
 pokazivao prema bratu.
- Otkuda ti odjednom znaš toliko mnogo o poslu, mali?
- Naučio sam dok sam služio dedu espresom i anisetom.

* **

Vratili su se u pogrebni zavod. Mik nije nikada bio pozadi gde se pripremaju leševi. Za četiri sata
koliko je tamo proveo mnogo je toga naučio. Vini Mecatesta i Dino Skalfa su očišćeni, oprani,
 balsamovani a onda postavljeni u kovčege od trešnjinog drveta namenjene mušterijama.

To je bilo zato što su u ove kovčege smešteni leševi pošteno preminulih građana, pravo preko
gangstera. Na taj način ubijeni bi nestali a niko nije znao kako, niti šta im se desilo. Nije moglo da se
desi da se njihovi leševi pojave posle šest meseci, ili posle godinu dana na dubrištima avenija
Pensilvanija ili Fonten, ili da isplivaju u zalivu.

Bio je to dokazano najbolji način da ljudi nestanu, i kako je Mik otkrio te noći, bio je to novi
metod zbog kojeg je deda Čezare načinio da običan posao procveta u propseritetnu trgovinu.

- Mali, uradio si strašanu stvar što si ubio barabe koje su smakle dedu - reče Čezare. - On bi bio
 ponosan na tebe - odmahnu tužno glavom. - Moram da priznam da mi nedostaje stara ptica.

- I meni - reče Mik.
- Da, ali razlika je u tome što si ti svo vreme proveo sa njim. Izgleda da si ti bio pametniji.
Bili su u dedinoj kancelariji. Mik je pravio espreso dok je Čezare sedeo za okruglim stolom za
kojim je često sedelo mnogo moćnih i poštovanih ljudi, koji su tu pušili i pili i igrali karte i lagali
edan drugog. Nikada više neće biti isto kao pre ni ovde ni u Ozon parku. Obojica su to znali. Stric
Alfons nije imao interesovanja za Njujork. Došao je samo na pogreb i vratio se u Kaliforniju, gde će
uskoro otići i majka mlađih Leonforteovih. Pokazaće se da će otići i Čezare.
Čezare nije gubio vreme da objašnjava Miku kako će sada biti. Leonforteovi su gubili pozicije u
 Njujorku. Vremena su se menjala. Nije bilo razloga da se ostane sada kad više nije bilo dede. Sem
toga Zapadna obala nudila je više mogućnosti.

 

- Počeću da radim sa stricom Alfonsom - reče ezare. - Neće dugo proći a ja ću biti njegova
desna ruka. On nema sina, pa... - on stavi šećer u espreso koji je Mik doneo. Braća su neko vreme
sedela ćuteći, srčući kafu i preturajući svaki svoje misli.

- Ti si dobrodošao da pomogneš.
Mik, koji je dosta dugo sedeo za ovim stolom, da bi umeo da razlikuje istinu od laži, shvati da je
to zanimljiva ponuda. Bila je lažna kao novčanica od tri dolara. Čezare nije mogao da želi da ima
 potencijalnog rivala koji bi mogao da mu otme Alfonsovu ljubav i poštovanje, a naročito ne bi želeo
da mu to bude rođeni brat.
- Hoćeš da kažeš da dođem da ti budem potrčko. Ne dolazi u obzir. Imam svojih planova. Idem u
vojsku.
- Šta? - Čezarova šolja zveknu o tečnu. - Jesi li poludeo, šta ti je?
- Moram da se iščupam odavde.
- Onda u redu - reče Čezare pa posegnu u džep i izvadi svežanj novčanica. Počeo je da odbrojava
stotine. - Koliko ti je potrebno, mali? Reci broj i tvoj je. Ti si to zaslužio.
- Ne, ne - Mik podiže ruke. Uhvatio je bratov pogled. - Čezare, slušaj me. Ono što sam uradio,
uradio sam iz ljubavi i poštovanja prema dedi. Uradio sam to jer sam morao to da uradim. Nisam to
uradio zbog novca, shvatraš?
- Hej, mali, nemoj da se vredaš. Ne govorimo ovde o okrvavljenom novcu, ako te to brine.
Porodica ti duguje i ja želim ...
- Zaboravi. Porodica mi ništa ne duguje - Mik savi novčanice i vrati ih bratu u ruku. - Vidiš, ne
želim da izađem samo iz Ozon parka, već iz svega.
Čezare nakrivi glavu.
- Iz svega? Ne razumem.
- Znam da ne razumeš.
Čezare reče.
- Mali, prepišavaš me. Najpre odbijaš moj novac, koji sam ti iskreno ponudio, kao brat bratu.
Sada počinješ da govoriš budalaštine. Ništa mi se to ne dopada.
- Ne radi se o tome da se tebi dopada ili ne dopada - reče Mik ustajući. - Zbogom, Čezare.
Čezare gurnu stolicu tako grubo da ona pade.
- Hej, ne žuri mudrače. A šta je sa mamom? Ne možeš tek tako da je ostaviš. Ona očekuje od tebe
da podeš s nama u San Ftancisko. Žaki ostaje ovde to če joj već slomiti srce.
- Žao mi je.
- Žao ti je? - U Cezarovim očima sinu ona crvena manijačka svetlost. - Samo to možeš da kažeš, ti
nezahvalni kučkin sine? -koraknuo je prema Miku. - Slomiću ti vrat, mali.
- To je prošlo vreme - reče Mik i diže ruku da ga upozori i za divno čudo Čezare zastade. Mik je
mogao da vidi u njegovim očima nesigurnost, saznanje šta je Mik uradio dvojici ljudi koji su sada
 počivali u kovčezima od trešnjevog drveta.
- Uradi onda šta hoćeš - reče Čezare a ruke gurunu u džepove. - Ali nemoj da dođeš da tražiš
 pomoć od mene. Neću ti pomoći, da znaš.

* **

Manastir Svetog srca svete Marije dominirao je tihom, drvećem oivičenom ulicom u Astoriji.
Mada je to bila najveća građevina u bloku, uz nju su bile pekara i hemijska čistionica. S druge strane
ulice protezao se red urednih kuća od cigala.. Sve su imale male aluminijumske nadstrešnice iznad

 

ulaznih vrata.
Manastir je bio lepa građevina. Bio je sazidan od velikih blokova belog kamena od kojeg se

odbijalo sunce kao sa vode. Sa jedne strane, kod ulaza stajala je Marijina statua od alabastera, a sa
druge opet njena statua ali sada je držala Isusa u naručju.

Mik.navukavši obod svog crnog šešira preko čela, da mu ga vetar ne bi skinuo, pozvoni sa strane
kapije i ova se otvori. Nije znao kakav je protokol, pa skide šešir čim je koraknuo na tlo manastira.

Monahinja u odeždi sačeka ga na pragu. Tiho mu se osmehivala dok se približavao.
- Došao sam da vidim Žaki - reče on a grlo mu se odednom steže. A kad ga ova radoznalo
 pogleda on reče. - Žaki Leonforte.
Opatica se osmehnu i pokloni.
- Vi ste svakako Majki - reče ona tihim glasom. - Pođite molim vas za mnom.
Povela je Mika serijom tamnih kamenih hodnika sa potpuno praznim zidovima. Prošao je pored
francuskih vrata kroz koja se izlazilo u malo dvorište puno cveča i vinjaga. On ugleda kamenu klupu i
malu fontanu pre nego špto ga je opatica odvela dalje niz hodnik. Na kraju hodnika ona otvori velika
drvena, dupla vrata ali nije i ona ušla.
- Časna majka će vas primiti.
Mik ude u malu sobu koja je bila pretvorena u kancelariju. U maloj niši stajala je Madona od
gipsa, a na zidu iza pisaćeg stola visilo je drveno raspeće.
- Ja sam Bernis - reče žena pedesetih godina dok se dizala sa stolice. - Vi ste svakako Majki
Leonforte.
Ona pruži ruku, čvrsto protrese njegovu. Imala je čvrst stisak, kao muškarac.
- Mari Roz je često govorila o vama.
- Ko?
Bernis skide naočare s metalnim okvirom tako da je on sada mogao da vidi veoma blede, plave
oči.
- Mislila sam da znate. Vaša sestra je sada u novicijatu, stalna je članica manastira. Njeno ime je
Mari Roz.
Mik, držeći dedin šešir čvrsto obema rukama, nervozno se premeštao s noge na nogu.
- Znači li to da ne mogu da je vidim?
- To obično nije dopušteno - reče Bernis svojim mirnim glasom koji se nije ni dizao ni spuštao.
- Ali vidite, ja sada odlazim. Možda na dugo. - Udarao je obodom šešira o butinu. - Moram da je
vidim.
- Sedite na tren, Majki - reče Bernis pokazavši stolicu uspravnog naslona. Kad je seo, ona se
osmehnula. - Ne želim da se uznemirite.
- Nema to veze s vama - reče brzo Majki. - To je zbog ovog mesta. Tako je tiho.
- Tako treba da bude - Bernis na tren zastade, kao da je polemisala sa sobom da li da nastavi. - Ja
znam da ste vi imali blisku i neobilčnu vezu sa dedom.
Mik klimnu glavom.
- Žaki, hm, Mari Roz vam je to rekla.
- Nije - Bernis je mirno sedela za pisaćim stolom. - Dobro sam poznavala vašeg dedu.
- Poznavali ste ga?
Bernis se osmehnula.
- Iznenađeni ste.
- Pa, znate, Astorija je malo dalje od njegove teritorije - reče Mik brzo se povrativši.
Bernis se nasmeja, dubokim, čudno veselim smehom.

 

- To je jedan od načina da se to objasni - ona posegnu u fijoku, uze nešto i raširi ispred sebe. -
Četiri novčanice od po dvadeset dolara - reče ona i plave oči se opet zagledaše u njega.

- Zamolio sam ga da ih investira u nešto.
- Zar ste iznenađeni što je odabrao da inevstira vaš novac kod mene nego da ga uloži u pogrebni
zavod ili osiguravajuće društvo koje je on imao?
Mik je pogleda.
- Šta vi znate o svemu tome?
- Sve - reče Bernis i skloni novac sa stola kao diler u Las Vegasu. Osmeh joj obasja lice. -
Mislim da ćete na kraju biti zadovoljni svojom investicijom - ustala je. - Sada se vratite putem kojim
ste došli do vrta za meditiranje. Pripravnica Mari Roz vas tamo čeka.
- Hvala, časna majko - reče Mik i skoči na noge.
- Dobrodošli, Majki - na vratima kancelarije ona reče. - Volela sam ga, znate - a onda tiho zatvori
vrata.
Dok je išao hodnikom Mik je čuo tiho mrmljanje molitvi. Šta je časna majka htela da kaže
 poslednjom rečenicom? Na koji način je volela dedu Čezara? I zašto bi to rekla Miku?
Još je razmišlčjao o tom pitanju dok je otvarao francuska vrata. Pozdravi ga cvrkut ptica, zajedno
sa teškim mirisom ruža i on se odmah prenese u svoj san. On uđe u dvorište i mada se njegov san
odigravao u Kvinsu, mogao je da se odigrava baš i ovde. Mrmljanje molitvi, sada glasnije, jer je
dolazilo kroz otvoreni prozor ličilo je na muziku.
Dok je išao uskom stazom od cigala pokrivenih mahovinom, prem kamenoj klupi Žaki se okrete
 prema njemu. Lice joj je sijalo i on oseti kako mu srce poskoči u grudima. Ništa se nije promenilo,
videlo je. Prema sestri je gajio ista osećanja kao pre.
Ona mu se osmehnula i umesto da ga zagrli uhvati njegove ruke u svoje.
- Majki, lepo što te vidim. Nisam bila sigurna da ćeš doći pre odlaska - odmahnula je glavom. -
Pokušala sam da razgovaram sa Čezarom. Ali ti znaš svog brata. - Osmehnula mu se skoro zbunjeno. -
On nikada nije slušao šta ja govorim. - Dodirnu mu obraz. - Deluješ umorno.
Povela ga je prema klupi. Tu su sedeli i čutali neko vreme. Mik je osećao samo miris ruža. Neko
vreme se trudio da ne diše, ali nije mu uspevalo.
- Žaki, jesi li isgurna da baš ovo želiš?
- To je najbolje za mene, Majki.
Uzdahnuo je.
- Mislim da ne razumem - pokazao je bele kamene zidove. - Sve ovo - odmahnuo je glavom
zaprepašćen.
- Upoznao si Bernis.
- Časnu majku. Svakako.
- Onda znaš zašto sam tu - ona mu steže ruku. - Deda je znao.
- On je znao?
Ona klimnu glavom.
- Od samog početka. A mama je imala puno razumevanja - ona odvrati pogled, a ptice su
cvrkutale među vinjagama tražeći nešto za hranu.
- Žaki...
Onda mu se okrete.
- Ja sam sada Mari Roz.
- Da, svakako - on oslobodi svoje prste iz njenih i ustade. Mislio je da će se ovo drugačije
završiti. Nije to želeo. - Moram da idem.

 

Zašto je uopšte dolazio ovamo?
- Znam - ona je i dalje sedela na klupi kao da je želela da oboje ostanu u ovom limbu, bar još
malo. On je imao neprijatan osećaj da ona zna za njegov san.
- Ne znam kada ću se vratti.
Ona mu okrete lice.
- Ali videćemo se.
- Svakako.
On se okrete i ostavi je sa suncem u očima, ali u godinama koje su usledile kad ju više nikad nije
video, on nije mogao da zaboravi njene duboko mediteranski zelene oči. Mislio je na njih i najavi i u
snu.

 

Druga knjiga

Dim i ogledala

 Hiljade srca udara mi u grudima.
 Dignite naše barjake, krenite na neprijatelje!

Ričard III, čin V, scena 3
Vilijem Šekspir “Ričard III”

 

ČETIRI

 Njujork/Tokij o

Podrugljivo cvrkutanje drozda pratilo je Margerite Goldoni Dekamilo kad se vratila uAstoriju.
Uprkos njenom strahu i predviđanjima, pogled na poznate ulice i prodavnice poče da oslobađa
uspomene skrivene u njoj.

Parkirala se ispred pekare i ušla je baš kad su zatvarali. Izgledala je isto kao i pre. Videla je
 piljevinu posutu po belim pločicama poda, koje su bile tako izgrebene i izlomljene da je to moglo da
 bude i bilo gde u Italiji. Fluorescentne svetiljke ogledale su se na velikim staklenim vitrinama koje
odednom nisu bile onako velike kako ih se ona sećala.

- Mogu li da vam pomognem? - rekla je bucmasta mala žena koja se pojavila iz pozadine. Njena
siva kosa bila je skupljena u pundu. Imala je naduveno lice s debelim obrvama koje su bile izvijene
kao u klovna. Osmehnula se. - Margerite?

- Da, gospodo Palja. To sam ja.
- Madona! - uzviknu gospođa Palja i obiđe oko vitrina. - Bella! Radujem se što te vidim! Jadna
mala, kako si? - Privukla je Margeritinu glavu na svoje pune grudi. Mirisala je na brašno i štirak. -
To je strašno za Tonija. Čula sam na vestima jutros. To je tako strašno da nisam mogla da verujem!
Rekla sam Luidiju. - Možeš li da poveruješ to za Tonija Di? - ugrizla se za članke. - To je infamia!
- Znam. Još sam u šoku.
Gospođa Palja zamaha debelim rukama.
- Ali ne brini, bella. Sada si ovde. Kod kuće si - vratila se iza vitrine, počela da pretura po hlebu
i kiflama. - Ali tako si mršava. - Pružila joj je nešto preko tezge. - Mangia, anđele. Mangia!
Margerite, daleko od toga da bi bila gladna, ipak zagrize nekoliko puta kiflu. Bilo bi neučtivo da
to nije uradila, ali već je osećala kako se njen stegnuti stomak buni.
- Nemoj ni o čemu da brineš - reče gospođa Palja donoseći grapu iz pozadine i sipajući je u čašu
za vodu. - Evo, anđele. Ojačanje. Popij to. - Mahnula je rukama kao da time može da prinese čašu
Margeritinim usnama. - Popij sve, bella, dobro će ti činiti!
Onda opet izađe iza vitrine da bi zagrlila Margerite.
- Znam zašto si ovde - šapnula je pogledavši prema pozadini gde je njen muž Luiđi radio na
 pekarskim knjigama. - Instinkt, anđele. Zato si došla ovamo kad ti je najteže. - Stegla je Margeritina
ramena. - Muškarci misle da sve znaju, je li? Ali mi znamo bolje. Oni znaju samo ono što smo im mi
 pružile. - Zakikotala se. - Pojedi tu kiflu i onda idi do susednih vrata kao što si planirala. To je prava
stvar.
- Da li je ona tu?
Gospođa Palja klimnu glavom i preksti se.
- Hvala Bogu. On brine o njoj. Mada već ima devedeset nikada ne bi to poverovala - tapnula je
debelim prstom po glavi. - Ona više nije časna majka, naravno; druga je preuzela te dužnosti. Ali ona
e mudra kao uvek, anđele. Videćeš.
 Napolju, jasan cvrkut drozda parao je noćni vazduh. Margerite baci pogled na sat. Dva sata je
ostalo do sastanka koji bi trebalo da spase život njene kćeri. Ali šta će se onda desiti s njima? Ništa

 

dobro. To neće biti kraj. Predavanje Bed Klamsu biće samo početak. On je želeo sve Dominikove
tajne; njegove ugovore sa kamiondžijama, trgovcima na veliko, sudijama, policajcima, bankarima i
fabrikantima širom zemlje. Želeće da zna sve o njegovim vezama u Vapingtonu a najviše će žudeti da
otkrije moć Nišiki mreže, koja je snabdevala Dominika svim mogućim ličnim prljavima podacima o
visokim vladinim službenicima tako da je mogao da dobije sve što je želeo od njih. Mikio Okami je
 bio Nišiki, tajanstveno sakupljajući tajne iz života drugih ljudi tako da je Goldoni mogao da ih drži u
šaci.

Kompleksni mehanizam sakupljanja takvih informacija Margerite je imala u glavi. Bed Klams će
koristiti Frensi što duže bude mogao kao mamac da bi je naterao da mu sve kaže.

Posrtala je dok je išla ulicom. Onda, jurnuvši iza ugla, ona se presamiti i povrati sve što je pojela
i popila. Kad su grčevi prestali, ona otvori tašnu, obrisa usta sa nekoliko Klineks papirnih maramica.
Revolver je zlo svetlucao na svetlosti živinih svetiljki.

Hriste, mislila je. Šta ću da uradim?
Tačno je znala šta treba da uradi u ovom trenutku. Prišla je kapiji od kovanog gvožđa koja je
štitila veliku zgradu od belog kamena koja je zahvatala veći deo bloka. Slike Marije i deteta Isusa
ukrašavale su kapiju, baš onako kao kad ju je Dominik prvi put doveo ovamo pre šest godina da bi
 počela svoje obrazovanje.
Ona pozvoni i odmah je pustiše.
Čudan mir je obuze čim je stupila na tlo manastira Svetog srca Svete Marije. Iznad njene glave,
sedeči visoko u granama magnolije, drozd je buljio u nju dok mu je glavica bila smešno iskrivljena.
Onda poče da peva zvučeći kao jedna, dve, tri ili četiri druge ptice. Drozd je bi majstor prerušavanja
i štitio je svoje mlade time što je znao da menja glasove.
Ona priđe mermernom stepeništu i vrata se otvoriše na unutra.
- Dobrodošla, dete moje - reče poznati glas iz senki.
Margerite, koja je na tren bila izgubljena u prošlosti, reče.
- Bernis?
- Da, dete moje - Bernis je zagrli.
- O, Bernis! - Margerite poče da jeca. Nežnost tih ruku, toplina tog tela u trenutku njene krize, bili
su suviše za nju. - Bože na nebesima šta se to događa s mojim životom?
- To si došla da otkriješ dete moje.
Bernis zatvori drvena vrata za njima, pa krenu rukom obgrlivši Margeritu niz hodnik. Još jednom
e Margerite bila obuzeta veličanstvenom tišinom manastira. Ono što su drugi posetioci pogrešno
shvatali za strogost ona je prepoznavala kao apsolutnu dostojanstvenost u središtu duha.
- Sve što se dogodilo ... osećam se tako bespomoćnom. Sve izmiče kontroli.. - ona zaćuta jer više
nije mogla da govori.
Bernis zastade ispred ogledala. Njene jake ruke ščepaše Margeritinu bradu, okrenuše joj lice tako
da je buljila u svoj odraz.
- Pogledaj. Šta vidiš? Lice ti je umrljano suzama - reče Bernis tiho. - Ali ja vidim dublje od toga.
Duša ti je ugušena suzama. Nije to samo zbog događaja koji su se zbili u proteklih nekoliko dana,
dete moje. To moraš da shvatiš pre nego što nastaviš.
- Ne mogu. Ja...
- Ah, Margerite, možeš. A znaš li zašto? Zato što si ti sestra tvog brata. Imaš toliko njegovog u
sebi, mada niste iste krvi. Nema sumnje da je on video srodnost po temperamentu kod vas dvoje.
Margerite i njena sestra Celeste koja je živela u Veneciji bile su kćeri Enrika Goldonija,
fabrikanta i izvoznika fine venecijanske svile i brokata koji je imao kuće u Veneciji i Astoriji, Kvins.

 

Kad su njegove kćeri Margerite i Celeste imale devet i šest godina, 1964, on se ponovo oženio. ena,
Fejt Matačino došla mu je sa sinom Dominikom, koga je godinu dana kasnije usvojio. Fejt je bila
udata za Crnog Pola Matačina, zastrašujućeg dona njujorške mafije, koji je umro pod misterioznim
okolnostima. Jedna od mnogih glasina koje su se pronosile o Crnom Polu bila je i ta da Dominik nije
 bio njegov sin.

- Ne verujem da je on ikada gubio kontrolu.
- Ali zbog kontrole je Dominik najpre i došao ovamo, Margerite - rekla je stara časna majka. - A
zato si i ti došla - njene blede plave oči se zaokrugliše i postadoše bez dubine na onaj harizmatski
način dok se pribirala da kaže nešto snažno. - Nikada nemoj da zaboraviš da je Dominik tebe
odabrao da ga naslediš zbog tvoje unutrašnje snage.
- Ne znam. A šta ako je pogrešio?
- Ali ja ne grešim - reče Bernis tonom koji nije trpeo pogovor. Uhvatila je Margeritino lice
vlažno od suza svojim mekim rukama.
- Slušaj me, dete. Ja sam predložila tvom bratu ko da ga nasledi i on se složio. Nismo pogrešili
kad si ti u pitanju. Ali tvoj put je težak, ti si to znala kad si krenula njim.
- Ali nisam znala koliko će težak da bude.
- Niko od nas to nije znao. Ali, to je božja volja, veruj mi. On nas uvek ispituje, to je njegov
način - potapšala je Margerite po ruci. - Hajde, sada. Obriši suze. Vreme je za ratni savet.
Bilo je nečeg beskrajno umirujućeg u Bernisinoj kancelariji. Možda su to bili veličina, ili oblik 
kao soba u jednoj od onih bajki koje je Margerite čitala Frensi kad je bila mala.
Frensi!
- Ono zlo čudovište drži moje dete! - viknula je čim je prešla preko praga. - Šta smo to započeli
sa Leonforteovima, Bernis? Oni su ubili Doma. Sada je Toni ubijen, ja sam skoro izrešetana na Park 
aveniji, a Bed Klams drži moju Frensi! A povrh svega može da se dogodi da ću izgubiti kontrolu nad
svojim poslom!
Suze se opet pojaviše mada je obećala samoj sebi da će biti mirna. Zar je nije sama Bernis
naučila da će je samo dostojanstvo dovesti bezbedno do pobede? Ali ovde nije bilo bezbednosti, bar 
ona nije mogla da vidi. Stegla je pesnice i glas joj je bio prepun besa.
- Ona životinja, ona nakaza! Ubiću ga!
Bernis je sedela ispod drvenog raspeća, obavijena dostojanstvenošću. Godine su joj izborale lice
i uklonile svu debljinu tako da joj je koža bila zategnuta preko kostiju i da ispod nje nije bilo ni mesa
ni mišića. Ali čak ni vreme nije moglo da umanji ponosni pogled tih bledih očiju, čija je vatra vodila
mnoge tokom godina.
- Draga moja ako stvarno tako misliš, onda je Čezare već dobio svoju najvažniju bitku.
- Strašno si uplašena. I potpuno si u pravu zbog toga. Veruj mi kad ti kažem da znam šta osećaš,
Margerite - stavila ja šake na Margeritine pesnice i polako njena toplina otvori zgrčene prste kao
latice na suncu. - Ali to osećanje mora da prestane, sada. Strah podstiče mržnju a mržnja
neobazrivost. Ljudi kao što je Čezare Leonforte računaju na neobazrivost svojih protivnika.
- Ali pogledaj šta mi je uradio! - viknu Margerite. - Jednim udarcem uzeo mi je ceo život.
Izgubila sam bitku, rat, sve. Za manje od dva sata treba da budem u Šipheds beju ili če on ubiti
Frensi!
- On neće da ubije tvoju kćer - reče Bernis tako ubedljivo da je Margerite najzad morala da joj
 poveruje.
- Kako možeš to da kažeš?
- Razmisli o tome logično i racionalno, draga moja. Šta može da dobije Frensinom smrću? Ona je

 

nešto što mu garantuje da ima vlast nad tobom. Kad jednom to ispusti, ti ćeš mu iskliznuti i on to zna.
Margerite je mogla da oseti kako joj zubi cvokoću. Bernis je rekla da zna šta Margerite oseća, ali

kako je to bilo moguće? Ona nikada nije imala dete. Sada kad je njeno dete u opasnosti, Margerite je
znala da će sve učiniti da je spase.

- Sa svim dužnim poštovanjem - rekla je - mi razgovaramo o Čezaru Leonforteu. Ne verujem da
on priznaje razum i logiku. On živi po osećanju i mi to obe znamo - ispod Bernisine topline Margerite
e mogla da oseti kako joj se šake stežu u pesnice.

- Margerite!
Bernis se nagnu napred, pusti svoju psihičku energiju prema mlađoj ženi sve dok nije bila
obavijena njenom harizmatskom snagom.
- Slušaj me sada jer je važno da shvatiš ono što želim da ti kažem. Sada je tvoj um u kavezu
osvete - Margerite odmahnu glavom. - Ne trudi se da mi protivrečiš. Mogu da vidim otrov u tvojim
očima, da osetim kako grčiš pesnice. Moraš da odbaciš zatrovane misli, draga moja. Tako je počela
vendeta između Leonforteovih i Goldonijevih. Inače, sasvim sigurno kao što noć dolazi za danom,
doći će do smrti i patnje.
Margerite je ćutala neko vreme. Osećala je kako je obavija Bernisina aura. Bilo je to
istovremeno umirujuće ali i uzbudujuće. Nije to bila moć koju je Bernis inače rasipala. Ustvari,
moglo je da se kaže da većina posetilaca manastira nije pojma imala da je ona posedovala nešto
drugo sem plemenitog duha.
- Ne mogu samo da naklonim glavu i pokorim se, Bernis - šapnula je. - Ne možeš to da zahtevaš
od mene, jer neću to da uradim, neću, kažem ti!
Bernis kao da se osmehnu.
- Govoriš kao Dominik. “Uvek se brani” - govorio je. - “Onog trena kad se saviješ u loptu, mrtav
si”. Zato je tako mrzeo Savezni program zaštite svedoka. Zato je protiv pravila održavao vezu s
tobom. Dominik je živeo život po svojim pravilima i neka je proklet bilo koje loše mislio o njemu.
Margerite je bila skamenjena tim električno plavim očima.
- U ovom trenutku Čezare je uzeo nešto što ti je najdraže - nastavila je Bernis,. - Ne tražim od
tebe da se saviješ, Margerite. Baš naprotiv, verujem da smo upravo započeli poslednju fazu duge i
krvave vendeta između Leonforteovih i Goldonijevih. Sada je najtamnije vreme, dete moje, ali isto
tako vreme je da budeš najjača. Vreme je da zauzmeš svoj stav.
- Ne znam. Moj svet je srušen; više ga ne prepoznajem.
- To i jeste Čezarov cilj. Ti moraš da shvatiš da on to ne zaslužuje - Bernis jače steže Margerite,
a toplina njene snage ispuni mlađu ženu. - Pravedna primena svih oblika moči je ono čemu težimo.
Zar nisi to naučila za vreme dok si bila ovde?
 Na trenutak Margeritino lice se zamagli uspomenama, a onda klimnu glavom.
- Ne kvari nas samo moć - rekla je Bernis - već zloupotreba moći. Zato su Leonforteovi toliko
aki; ali to je nešto što će ih uništiti.
- Onda neka dva brata ubiju jedan drugog - reče gorko Margerite.
- Osveta je Božja, ne tvoja lična, želim da se toga sećaš u danima koji dolaze - Bernis se diže. -
Sada ću te ostaviti da se mentalno pripremiš. Kao i obično sve udobnosti manastira su ti na
raspolaganju, ukoliko ti budu potrebne.
Još jednom njena harizmatična moć obavi Margerite svojim zagrljajem punim ljubavi.
- Seti se svega što si naučila ovde - nagnula se i poljubila Margerite u čelo. - Neka te Bog
 blagoslovi i neka te uvek čuva, dete moje.

 

* **

Jutarnja magla se dizala sa Sumide, obavijajući Tokijo u vlažnu izmaglicu zbog čega je ličio na
razglednicu. Izduvni gasovi iz Nikolinog crnog "kavasakija” odbijali su se o fasade predratnih kuća
koje su oivičavale ulice poslovnog dela. Rog za maglu tužnog zvuka koji se čuo sa broda koji je
 plovio niz reku nadjačao je zvuk snažnog motora dok se zaustavljao.

 Nikola side, zastade i zagleda se u malu kuću stisnutu između dva ogromna skladišta. Bila je to po
svemu beznačajna fasada, da bi svakako ostala neprimećena ukoliko neko ne bi baš zagledao.

Dakle to je bila kuća Kisoko, sestre Mikija Okamija, mislio je Nikola. To je bilo mesto koje je
 Nangi odabrao da bi se oporavio. Šta je to radio? Nikola je o tome razmišljao dok je stavljao šlem
ispod miške i brzo prelazio preko ispucalog trotoara, penjući se uz stepenište prema ulaznim vratima.

 Nije bilo zvonceta i prvu stvar koju je primetio kad je udario bronzanim zvekirom u obliku
životinjske šape o vrata bio je neobičan zvuk koji je to izazvalo. Ispružio je ruku i otkrio da su vrata
metalna, najverovatnije čelična. To je bilo vrlo čudno za privatnu kuću. Da li je to bilo zbog
 bezbednosti?

Ali nije bilo vremena za dalje razmišljanje jer su se vrata otvorila na unutrašnju stranu i on se
nade licem u licem sa sestrom Mikija Okamija.

 Nikola je čuo razne priče o Kisoko, ali ona je bila veoma povučena i uprkos tome što je bio
toliko blizak sa Okamijem on je nikada ranije nije sreo. Ipak, odmah ju je prepoznao.

- Zar nećete da uđete? - reče ona prijatnim glasom, tako prirodno kao da su stari prijatelji. -
Plašim se da još pada kiša i ako stojite tu na pragu bićete skroz skvašeni.

Kako je on oklevao ona dodade.
- Znam ko ste vi, Lajnir-sane. Prepoznala bih vas bilo gde.
On uđe u foaje i ona zatvori čelična vrata za njim. Zalupila se sa teškim zvukom zatvorskih vrata.
- Ličite na oca - reče ona - ali i na majku.
- Poznavali ste ih?
- Na neki način jesam.
On se nade u ovalnom, foajeu, obojenom krem bojom sa otsjajem bledog zlata. U sredini je bila
mala, elegantna konzola na kojoj je stajala ogromna kristalna vaza prepuna svežeg cveća. Veliko
stepenište koje je moglo da bude tako izgrađeno samo na prelomu vekova vodilo je na gornji sprat.
Mada je kuća bila, koliko je Nikola mogao da vidi, potpuno u zapadnjačkom stilu, Kisoko je bila
odevena u tradicionalni svileni kimono i podkimono. Njena kosa je bila vešto očešljana i ukrašena
dugim, srebrnim iglama. Kimono joj je bio boje narandžasto-krvavog zalaska sunca: podkimono, koji
e mogao da se vidi samo ispod ivica rukama i oko vrata bio je one čuvene indigo plave boje koju su
Japanci proslavili.
 Nikola je znao da je Kisoko stara sedamdesetak godina, ali je delovala dvadeset godina mlađe.
Imala je bledu, čistu kožu, blistavu kao porculan, kakvu imaju žene iz čistokrvnih samurajskih
 porodica. Njeno lice je bilo čudno, asimetrično, sa snezualnim usnama u obliku luka. Njim su
dominirale crne oči koje su, kako je čuo mogle da zaključe mnogo o ljudima iz njihovih najsitnijih
 pokreta. Pričalo se da nju nije nikada ništa moglo da iznenadi. Isto tako šaputalo se da je ona
kanashimi de nuitori shite aru - doslovce prevedeno to je značilo da je ona bila obavijena tugom. To
e značilo da je nekada u životu doživela strašnu tragediju. Kakva je to bila tragedija Nikola pojma
nije imao; zbog mističnosti koja ju je orkuživala on je sumnjao da bilo ko sem Kisoko i možda njenog
 brata znaju o čemu je reč.
Vodila ga je tiho hodnikom obloženim trešnjinim drvetom. Japanske estampe iz XVII veka bile su