Eric van lustbader-Druga koza

 

okačene na pravilnim odstojanjima, uramljene u pozlaćene ramove. Njihovi autori, prezirani za
života, sada su bili vrhunski svetski umetnici, čije su radove tražili kolekcionari, kuće za aukcije i
muzeji širom sveta.

U dnevnoj sobi ofabranoj bojom šljive sa zlatnim ukrasima, Nikola zateče Tanzana Nangija.
Sedeo je ugodno izvaljen na francuskoj fotelji od svetio žutog brokata. Delovao je umorno i
iscrpljeno. Kad je Nikola pokušao da uhvati njegov pogled, on je okrenuo glavu.

- Počastvovan sam što ste najzad ovde, Lajnir-sane - reče Kisoko brzo i lako kao da pokušava da
 popravi zategnutu situaciju. - Shvatam da sam načinila neoprostivu grešku što vas nisam pozvala.

Persijski tepuh ogromnih razmera pokrivao je drveni pod. Nameštaj je bio antikni, širokih sedišta
i niskih naslona, ali bio je udoban jer je bio pretrpan mekim jastucima od damasta, svilenog brokata,
satena. Na zidovima nije bilo slika. Umesto njih stajali su samurajski oklopi s borbenim obeležjima
na večitoj straži u staklenim kavezima. Kolekcija je bila raskošna i očaravajuća. Nikola je znao da
mnogi muzeji nisu imali takav izbor.

- Oklopi ne pripadaju meni - rekla je Kisoko prateći Nikolin pogled. - Oni su vlasništvo mog
sina, Kena.

- Čudesni su, veličanstveni.
Ona se lagano nakloni.
- Takvo priznanje će se njemu svakako dopasti - odednom se osmehnula i kao da su sami u sobi
rekla je. - Da li biste želeli čaj?
- Ne, hvala.
- To je malo, znam, ali...
- Ne hvala vam.
Ona je pitala još jednom i on je još jednom odbio, a posle toga je prema pravilima teškog
konfučijanskog društva, njemu bilo dopušteno da prihvati ponudu, Kisoko se nakloni i reče s
osmehom.
- Ako biste mi oprostili otići ću na tren. Služavka ima slobodan dan.
Kad je ostao sam sa Nangijem Nikola priđe fotelji.
- Nangi-san.
- Kako si me našao? - reče on kratko.
- Preko transmisije vašeg kamija.
Čudna, ledena tišina je zavladala. Nikola sede pored svog prijatelja i mentora.
- Nangi-san postoje mnoge stvari o kojima treba hitno da odlučimo.
- Razgovaraj o tome sa Torin-sanom. Zato je on tu.
- Torin ne može da zameni vaše iskustvo. Ne mogu da kažem da mu previše verujem.
- On ima moje puno poverenje - reče nangi. - Moraš da nađeš načina da sarađuješ sa njim. -
Zavalio se unazad kao da je iscrpljen. - Ostario sam, Nikola - osmehnuo se. - Ili sam možda samo
melanholičan.
 Nangijeva glava se okrete i on se zdravim okom zagleda u Nikolu.
- Ti si suviše pametan detektiv da bih ja mogao i da pomislim da mogu dugo da se skrivam od
tebe - klimnuo je glavom. -Shvataš šta hoću da kažem? Obična greška u računu koju pre pet godina ne
 bih načinio - uzdahnuo je.
- Moram da razgovaram s vama, Nangi-san - reče Nikola. - Sato-Tomkin če uskoro da se rasturi
 bez predsednika. Plašim se da moram da idem u Njujork da tamo sredim neke stvari i ne znam koliko
ću dugo morati da ostanem. Satou ste potrebni.
 Nangi se malo podiže u fotelji.

 

- Slušaj me, Nikola. Neću uvek biti ovde. Zar ti misliš da ja ne znam tvoju prirodu. Nisam nikada
očekivao da ćeš ostati vezan u Tokiju da bi iz dana u dan nadgledao Sato internešenel. Imaš već
suviše posla sa američkim delom firme. A onda tu je i tvoja upletenost sa Okamijem i jakuzom.

On okrete glavu i čudna, ledena tišina ponovo se uvuče u prostoriju.
- Zato sam uveo u sve Torin-sana. On je mlad, ali je pametan i brz. Moraš da pređeš preko svojih
 predrasuda i da naučiš da mu veruješ.
- Ne želim da mu verujem.
- Da. To je savršeno jasno.
 Nikola je bio svestan da se između njih stvara jaz, kao da se razilaze zbog nečeg veoma važnog, a
on je za to bio sasvim nespreman.
- Nangi-san, kad bih imao... - on okrete glavu, odjednom svestan toga da Kisoko stoji na pragu i
da ih posmatra. Kad je videla da Nikola okreće glavu, ona uđe u prostoriju, klizeći bez pokreta i
napora.
 Nangi opet okrete glavu.
- Bolje da nisi dolazio.
Kisoko je stajala i buljila u čajni servis na tren pre nego što je pogledala Nikolu. Slatko se
osmehivala i Nikola na kratko ugleda senzualnu ženu kakva je nekada bila. Onda ona spusti
 poslužavnik na stočić u stilu art nuvoa od kovanog gvožda i laka. Iz džepa izvadi flašicu i istrese
 pilulu iz nje. Onda je nežno i pažljivo stavi ispod Nangijevog jezika.
 Nangi uzdahnu a njegovo zdravo oko odluta na tren.
- Nangi-san - insistirao je Nikola - moramo da razgovaramo. Potreban mi je vaš savet povodom
ortakluka sa Denvom.
 Nangi raširi ruke.
- Kao i uvek štogod mogu da uradim, ja ću uraditi.
- Nemojte više da ga zamarate, Lajnir-sane - reče Kisoko nežno dok je posluživala zeleni čaj.
 Nikola je srkutao bled, gorak napitak, a onda je spustio malenu šoljicu.
- Nangi-san rekli ste mi da treba da verujem Torin-sanu, ali kako mogu kad je on pomogao da
dođe do ovog ortakluka? Vi i ja smo imali mnogo ponuda za partnerstvo, ali smo sve odbili. Niko od
nas nije hteo da bude odgovoran - ili da pita - ljude spolja. Zato sam uznemiren zbog ortakluka sa
Denvom. Otišli smo suviše daleko. Mi smo finansijski tako ograničeni da će i najmanja greška u
računu da nas odvede u propast.
- Ne razumeš - reče Nangi. - SajberNet je budućnost. Moramo da ga pokrenemo u Japanu pre
nego što bilo ko počne da se bavi tom tehnologijom.
- Ali zar ne vidite šta ste uradili? - viknu Nikola. - Prokockali ste sve jednim ulaganjem. Ako
sada pokleknemo, Denva partneri će pokupiti komade. Sve za šta smo radili pretvoriće se ni u šta.
- Ne radi se o Denvi, ili SajberNetu, zar ne Nikola-san? Radi se o Torin-sanu. Ne želite da ga
vidite na mestu sa toliko odgovornosti.
- Tačno je da je on veoma mlad da bi mogao da bude podpredsednik, ali to se već događalo -
reče Nikola, pažljivo birajući svoj put kroz minsko polje novog i nepoznatog odnosa. Koliko se Torin
zbližio sa Nangijem dok je Nikola bio odsutan? Kao da su prošle godine, a ne samo petnaest meseci.
- Molim vas da pokušate da to vidite s moje tačke gledišta. Kad sam otišao u Veneciju da bih ispunio
obaveze prema Kaišou, nisam se čak ni upoznao sa Kanda Torinom. Sada, godinu i po dana kasnije,
vraćam se da bih otkrio da on ne nadgleda samo naše najvažnije projekte već da vam je pomogao u
stvaranju ortakluka s partnerima spolja - što se u Satou nikada ranije nije dogodilo.
 Nangi klimnu glavom, ali njegovo zdravo oko se napola zatvori i Nikola vide da se umara.

 

Kisoko mu baci pogled upozorenja.
 Nangi reče:
- Sasvim razumem tvoju zabrinutost, ali svet se okreće, Nikola-san s tobom ili bez tebe. -

Osmehnu se dok je prelazio na sofu. -Ovo nije prekorevanje, već samo brojanje činjenica. Druga
činjenica; bio si mi potreban ovde, ali ja znam da si ti častan čovek i da je giri tvog oca postao tvoj,
znam da si ti obuzet osećanjem krivice, ali to je propala emocija. I ja bih uradio isto da sam bio na
tvom mestu. Čast iznad svega, Nikola-san. To nas obeležava, to nas razdvaja, to definiše prirodu
našeg postojanja - ruke počeše da mu drhte i Kisoko uze šoljicu sa čajem od njega.

 Njegovo slepo oko koje je buljilo bez prestanka davalo mu je izraz prkosa i iživljavanja.
- Činjenica je da nisi bio tu i da ja nisam mogao sam da to obavim. Bio mi je potreban neko
mlađi, s dobrim instinktima, sveže perspektive, koji poznaje teren i koji može da gleda u budućnost
kao ti. Neko ko neće da gleda unazad, koji se ne plaši da dela - da sam gradi budućnost. Našao sam to
u Kanda Torinu.
- Njegov dosije je došao na moj sto pre izvesnog vremena i otada ga držim na oku. Njegov
tromesečni učinak je bio spektakularan, pa sam ga prebacio u rukovodeći kadar. Otada je on
odgovarao svakom izazovu koji sam mu postavio.
 Neko vreme je vladala tišina. Kao tablo, ili slika zaustavljena u vremenu, njih troje se nisu
 pokretali. Nikoli se činilo da su njegovo disanje, čak kucanje njegovog srca, bili smanjeni. On oseti
neki prekid, oslobađanje od vremena i on pomisli Ne, ne! Ne sada! Ali Kšira se dizao, cepao kroz
njegovu svest kao jaki vetrovi što cepaju oblake i on je padao, padao ... videći, kao što neko vidi u
snu, svoje telo, zajedno s njihovima, kao komušinu kukuruza, pripremljenu za oštre noževe mašine
koja pravi silažu.On tada oseti nadmoć Kšire, i mada je to bilo trenutno, bilo je to kao otvaranje
ženice na pragu smrti i velike tame. Duboko u sebi on poče da vrišti...
 Nangi je tonuo u dremež. Kisoko je sedela mirno kao statua, kao da očekuje neki neučujni znak.
 Najzad se pomače.
- Ispratiću vas - rekla je.
 Nikola je stajao na drhtavim nogama. Tiho je disao, pokušavajući da se usredsredi, a onda je
krenuo za Kisoko do izlaza. Tu se ona okrete da se suoči s njim.
- Nangi-san vam je rekao o nama, mada je to od svih ostalih čuvao kao tajnu.
To je bilo tačno. prošle godine Nangi mu je govorio o svojoj vezi sa Kisoko. Sreli su se pre
edanaest godina i imali su burnu, mada krajnje tragičnu avanturu. Nangi je nikada nije zaboravio i
kad su se ponovo sreli činilo se da je najzad kucnuo njihov čas.
 Nikola je shvatio šta je ona htela da mu da do znanja, pa reče:
- Neću govoriti o vama, čak ni Torin-sanu.
Ona nagnu glavu zahvaljujući se. Kad je podigla pogled rekla je:
- Ne mislite loše o njemu. Teško mu je bilo što ste došli ovamo. Nije želeo da ga vidite ovakvog
slabog i bolesnog.
- Ali ja sam se juče sa njim sreo u njegovim kolima.
- Da. Ali on je tada bio spreman za vas, odeven kao uvek, nakljukan letovima i mogu da se
zakunem da je razgovor kratko trajao.
- Jeste.
Ona klimnu glavom i osmehnu se.
- To je njegov način, Nikola-sane, nemojte da vas to iznenađuje. On vas voli kao sina. Zaista, on
o vama misli kao o svojoj krvi i mesu. Zato se i stidi što ste ga videli starog i bespomoćnog.
- Morao sam da dođem.

 

- Naravno da jeste - reče ona ljubazno - ja to shvatam i verujte mi, uprkos stidu i on to shvata -
ona se zagleda u njegove tužne oči. - Pre šest meseci niste bili ovde kad je imao srčani napad.

On klimnu glavom.
- To nisam nikada zaboravio. Ne mogu sebi da oprostim ...
- Ja vam opraštam - reče Kisoko iznenada. - Što se tiče Nangi-sana on nema šta da vam oprosti. -
Ona koraknu prema njemu. - Nisam želela da se osećate krivim, već da priznam nešto što on sam nije
mogao. Istina je da je njegov srčani udar bio ozbiljniji nego što bilo ko zna - čak i Torin-san. Sada ne
 brinite. On će se oporaviti, lekari nam to tvrde. Ali biće potrebno vremena za to.
Glas joj se spustio do šapata.
- To treba da tražim od vas Nikola-sane mada znam da je to grubo i da se suviše oslanjam na
 poznanstvo koje tek što je počelo. Ali ipak ja sam poznavala vaše roditelje i bili su mi veoma dragi.
- Uradiću što mogu, Kisoko-san.
Ona klimnu glavom s osećanjem olakšanja. Čudno, u tom trenutku mu se učinilo kao da će ga
dotaći. Ali to je naravno bila glupost. Takvo kršenje etikecije kod žene njenih godina bilo je nešto
nezamislivo.
Trenutak je prošao i ona mu se osmehnula.
- Podsećate me toliko na svog oca. Tako jaka volja, tako zgodan - ona stavi ruku s dugim noktima
na vrata, otvori ih tako da im vlažan vetar okrznu lica i ude u kuću. - Uradite štogod treba da uradite
ali dajte mu vremena da se sasvim povrati. Ako to znači da radite sa Torin-sanom, molim vas uradite
to.
 Nalet vetra donese mlaz kiše na ulazno stepenište, a rog za maglu se tužno javljao duž reke.
 Nikola klimnu glavom.
- Dopada mi se vaša iskrenost, Kisoko-san.
Ona se osmehnu.
- Kako bih mogla da se ponašam drugačije? Vi ste dragi dvojici najvažnijih ljudi u mom životu -
ona mu se zagleda u oči i on opet vide kako je ona bila veličanstvena žena pre nekoliko decenija. - Vi
ste anđeo čuvar mog brata. Zar ne kažu Zapadnjaci tako?
On ponovo klimnu glavom.
- Ja ću da uradim šta treba da se uradi, Kisoko-san.
Ona mu se kratko nakloni.
- Znam da hoćete i zato sam vam zahvalna - ponovo je imao čudno osećanje da ona želi da
 posegne prema njemu i da ga privije u naručje.
- Srećno - šapnula je za njim u vetar.

***

 Nikola uhvati Koniko dok je silazila niz stepenište Pul Marina.
- Zar ovo nije tvoj slobodan dan? - nagnuo se na svoj kavasaki.
Honiko zastade na pola stepeništa, onda se nasmeja i nastavi da silazi.
- Jeste, ali kako si ti to znao?
 Nikola sleže ramenima.
- Pitao sam Džočija, šefa sale u restoranu.
Ona pređe preko pretrpanog pločnika Ropongija.. Bila je odevena u plavo-zelenu lanenu suknju a
ispod sakoa na crne i zelene štrafte nosila je kao biser sivu bluzu. Njena mala stopala bila su u crnim
cipelama s niskom štiklom, a tanani zlatni lanac obavijao se oko njenog vrata.

 

- To ne objašnjava kako si znao gde treba da me tražiš.
- Rekao mi je to da ćeš doći za jedan sat zbog sastanka osoblja.
- Džoči je to rekao?
- Rekao sam mu da sam zaljubljen. Mislim da se sažalio na mene.
- Bolje on nego ja.
Ona stavi naočare za sunce. Sunce poče da se pomalja kroz pukotinu oblaka, ali Nikola nije bio
sasvim siguran da je ona to uradila zbog toga. Ona se držala na odstojanju.
- Oh, nisam valjda toliko loš.
Honiko se namršti.
- Ti nešto želiš. Problem je u tome što ja ne znam šta je to.
- Već sam ti rekao. Pokušavam da nađem Ngujen van Trika.
- O, da. On ti duguje novac.
- Tako je.
Ona koraknu prema njemu.
- Ti si lažljivac.
- Ja ne lažem.
 Nagnula se prema njemu,
- A mene ne možeš da zastrašiš.
- Nikada nisam ni rekao da mogu. Skini te naočare, hoćeš li?
- Ne može da me uplaši čak ni zgodan čovek na veličanstvenom crnom motorciklu - dodala je
savršeno mirnog lica.
On se osmehnu.
- Sada kad si povukla liniju u pesku i kad si je prekoračila, najmanje što mogu to je da te
odvedem na ručak.
Honiko razmisli na trenutak.
- Ili da ja povedem tebe.
- Opet ta linija - reče Nikola potapšavši kavasaki. - Ješćemo i onda ćemo da radimo sve što ti
hoćeš, da li ti tako odgovara?
U znak odgovora Honiko skoči na sedište i uhvati ga čvrsto oko struka. Mogao je da oseti pritisak 
njenih dojki na leđima.
Skinula je naočare, ali tek kad su se smestili u restoranu, malom kafeu Treća stena od Sunca,
nazvanom tako po pesmi Džimija Hendriksa, pretpostavljao je. On se nalazio na trećem spratu
Gorgon palate, niz ulicu od Liti Beverli Hilsa, gde je moglo da se jede u Hard rok kafeu ili Spagosu.
 Nikola je voleo ovo mesto jer je bilo nepretenciozno ostrvo u moru naduvenih francuskih i
kineskih restorana i jer je gledalo na salu za venčanje u Gordon palati gde su se stalno odvijala
venčanja u zapadnjačkom stilu. Danas se venačavao japanski par koji su bili odeveni kao Elvis i
Prišila Prišli. Kad su krenuli prema matičaru čula se Kraljeva pesma “Plamena ljubav”. Honiko je
 prsnula u smeh.
- Izgleda da ipak imaš smisla za humor - reče Nikola.
- Isuse - reče ona brišući suze - da li si znao za ovo mesto?
On klimnu glavom, smejući se.
- Pretpostavljao sam da će za nekoga ko radi noću u vrhunskom restoranu predstava biti važnija
od hrane.
 Njene tamne oči u obliku badema posmatrale su ga brižno.
- To je bilo pažljivo.

 

A onda ona uze jelovnik i žabi glavu u njega. S njenom plavom kosom i oprijentalnim očima ona
e bila takva mešavina jaka kao dupli šake martini.

Posle izvesnog vremena ona primeti da ona ne čita svoj jelovnik.
- Zar nisi gladan? Ili je hrana ovde loša?
- Ti naruči za mene. Siguran sam da će mi se dopasti ma šta da je to.
Honiko spusti svoj jelovnik.
- Ti si najsamosigurniji čovek koga sam ikada srela. Kako ti to uspeva?
- Na šta misliš?
- Pogledaj svet. Nigde stabilnosti. Nekada sam mislila, ako Japan nešto ima to je stabilnost. Ali,
 pogledaj šta se dogodilo u poslednje četiri godine?. Mi smo potonuli u beskrajnu recesiju, sve više je
 bankrotstava, naše najveće banke propadaju, jaki jen nas ubija, naša nepokretna imovina je
 bezvredna, prvi put imamo veliku nezaposlenost, vodeća partija je zbačena sa vlasti, ljudi su više
zabrinuti za cenu pirinča nego za to kako je vlast pala, a sada imamo na pragu mogućnost drugog
nuklearnog napada.
 Na drugoj strani Elvis i Prišila su izašli na bledo sunce, okruženi svojim veselim gostima.
“Plamena ljubav” sada je zamenjena pesmom ‘Želim te, potrebna si mi, volim te”. Nekoje doneo
mikrofon koji je mladoženja ščepao. On je uvijao bokovima, pravio grimase ponavljajući reći pesme.
Prišila je pljeskala rukama i prevrtala očima. Gosti su aplaudirali.
I Honiko je pljeskala.
- Zato se divim svakom ko je tako siguran u sebe. To govori o jakoj životnoj filozofiji - pogledala
ga je. - To me ubeđuje da je na nebu još uvek Severnjača koja treba da nas vodi.
- Kao samurajski daimio - gospodari rata koji su živeli ovde u Ropongiju.
- Da, tačno. Čistota njihovog cilja bila je veoma jasna čak i u vremena, koje mnogi Zapadnjaci ne
razumeju.
Stiže kelner s njihovim pićima i Honiko naruči salatu sa kozjim sirom i pirjanjeno povrće za
oboje.
- Ja sam vegetarijanka - reče ona Nikoli - nadam se da ti to ne smeta.
On odmahnu glavom.
- Znaš li kako je Ropongi dobio ime? Nekada je bio vlasništvo šest daimioa o kojima sam
govorila. Svi su imali kineski karakter za “drvo” u svojim imenima, otuda Ropongi - Šest stabala.
Usred XIX veka kad je njihov status samuraja prestao da im bude štit, njihovo vlasništvo je
konfiskovala Meiđi vlada i dala ga je Carskoj armiji.
- Ja znam noviju istoriju. Posle rata preuzele su ga američke okupacione snage i on je polako
 postao mesto za zabavu - Honiko se igrala svojim tamnim naočarima. - Znam to jer je moj otac tu bio
stacioniran tih godina.
- On je bio u vojsci, zar ne?
Igrala se po stolu tamnim naočarima.
- Bio je u vojnoj policiji - pogledala ga je. - On je jurio loše momke, znaš one koji su hteli da
iskoriste trenutak; bili su to dileri, trgovci oružjem, prodavci droge, crnoberzijanci.
To je bilo zanimljivo. Ona je davala dva znaka koji su se sudarali. Nije htela da govori o svom
ocu, ali govorila je.
- Pričaj mi o svojoj majci - reče on dok su im donosili salatu. Možda će to smanjiti napetost.
- Nema mnogo toga da se priča o njoj. Moj otac ju je sreo u Ropongiju - Honiko je posmatrala
novu svadbenu povorku - ova grupa je bila u crnim kožnim jaknama i srebrnim čizmama. Vodio ih je
 preko terase fotograf.

 

- I to je kraj priče.
Dok je fotograf nameštao svoje mušterije na suncu, Honiko je gledala u svoju salatu i ćutala.
- Zaboravi - reče Nikola - to me se ne tiče.
S druge strane terase svadbari su skidali kožne jakne i otkrivali tela toliko ižvrljana istetoviranim
crtežima da se retko gde video komadić čiste kože.
Honiko zagledana u istetovirana tela reče:
- Ustvari, ima još da se priča.
Dok je fotograf užurbano obavljao svoj posao, Nikola je čekao da ona nastavi.
- Moja majka je radila nedaleko odavde, u toruko - reče ona posle duže pauze. Njen pogled
uhvati njegov. - Znaš li šta je to?
- Da. Danas se to zove souplend - on uze zalogaj radića i kozjeg sira. - Reč je nastala od
engleskog izraza Tursko kupatilo.
- Onda znaš da su muškarci dolazili u toruko ne samo da bi se oprali.
- Mislim da je to imalo veze sa tim koliko su novca bili spremni da tu ostave.
- I mašte žene koja te pere - ona pogleda u svoju netaknutu salatu. - Moja majka je bila halo. -
Bila je to reč iz slenga. Doslovce, značila je kutija, ali bio je to naziv za mindžu. Bio je to i nadimak 
žene koja je radila u starinskom toruko.
- Tvoj otac je to znao?
- Da. To se zvalo Tenki - Tenki je bio japanski izraz za duboku tajnu. - On je dobio naređenje da
upadne na to mesto i izvuče crnoberzijanca kome su sapunjali genitalije. Svi iz toruko su izjureni i
uhapšeni. I moja majka je bila među njima.
- I tako se dogodila ljubav.
- Baš tako - Honiko se nervozno nasmeja. - Moj otac je bio čistokrvni Amerikanac i pravi
romantičar. Nije znao ništa o Japanu - pošto nije koristila viljušku ona je spusti. - Hteo je da je
odvede od svega toga.
- I naravno ona je pošla - on odgurnu salatu; bilo mu je dosta.
- Postala je ono što je on želeo da ona bude.
- Da li je imala drugog izbora?
Honiko odmahnu glavom.
- Nije. On ju je izvukao iz zatvora. Njena porodica koja je živela u lsi, nije čak ni znala da je ona
u Tokiju. - Tanjiri s finim povrćem doneti su i stavljeni ispred njih. - Platio je otkupninu, primorao
vlasti da uklone njen dosije - tako da je mogla da krene iz početka, tako joj je on rekao - ona ubode
komad špargle s više snage nego što je bilo potrebno. - Ona mu je bila beskrajno zahvalna, kao što
možeš i da pretpostaviš.
 Na suncem okupanoj terasi fotograf je premeštao goste u komplikovane poze.
- Od tog dana giri koji je osećala prema njemu bio je toliki da nije ništa mogla da mu odbije.
Ironija je bila u tome da bi mom ocu mozak prsnuo da je bilo kada nešto posumnjao. Naravno, nije
nikada posumnjao.
 Nikola je gurao hranu po tanjiru. Možda je njen nedostatak apetita bio zarazan.
- Da li ga je na kraju zavolela?
Honiko mu se osmehnu dok je ostavljala hranu - Svi mi želimo srećne završetke, je li? - spustila
e viljušku. - Istina je da ne znam, niti ću ikada znati. Ona je umrla prošle godine, a moj otac ... - ona
duboko uzdahnu. - Ne znam gde je moj otac, da li je živ ili mrtav. On nas je ostavio kad sam ja imala
dvanaest godina i nikada više nismo čule za njega. Ništa. Kao da nije postojao i otada moja majka
nije nikada izgovorila njegovo ime. - Pogledala ga je. - Pretpostavljam da ga je volela na neki način

 

er je sasvim sigurno da joj je on slomio srce.
Dok je posmatrao svadbare koji su sada ušli u dvoranu za venčanja sa ogromnim staklenim

zidovima, Nikola pomisli da nije bilo baš pametno što ju je doveo ovamo.
Odednom, svet se nagnu na jednu stranu. Povorka svadbara koji su se udaljavali ličila je na

ušećerene komade turskih slatkiša a nebo je dobilo boju žvakaće gume. Nikola, uznemiren, pogleda
svoju desnu ruku. Da li je ona prošla kroz sto kao što se činilo? On odmahnu glavom ali zujanje deset
miliona pčela čulo se i dalje. Osetio je da ga Honiko čudno posmatra, ali on nju ustvari nije video.
Žvakaća guma se spuštala s neba.

Onda, kao gumena traka koja puca i vraća se, stvarnost dobi svoj pravi oblik.
- Jesi li dobro? - pitala je Honiko. - Prebledeo si malopre a sada se preznojavaš.
 Nikola obrisa čelo salvetom. Jezik mu je bio debeo kao panj. Šta se dogodilo?. Još jedan mali
 prodor Tau-taua, ali ne Akšare, ne. Kšira. Njegova moć se dizala, nepozvana. Prema kakvom kraju?
Zadrhtao je od tog pitanja.
- Nije to ništa. Dobro mi je - ali dok je to izgovarao znao je da laže.

* **

Pre trideset godina Golden Gejt In bila je mesto u modi.Uprkos neprijatnom spoljnem izgledu,
zgrada od šest spratova bila je na dobrom položaju za pametne momke iz Kvinsa i Ist Njujorka.
Smeštena s pogledom na Šipshed bej na aveniji Koni Ajland i Belt Parkvej, bila je kao stvorena za
ono što su oni najviše voleli: plažu, čamce i tela.

- Tela - leševi neprijatelja u ovom ili onom obliku - bili bi otkriveni s vremena na vreme u
izraslom korovu i žbunju gde je 1961. godine Mik Leonforte ubio Dina Skalfu. Skalfa nije bio prvi
kome se to desilo tu, a nije bio ni poslednji.

U današnje vreme, hotel nije više gostio pametnjakoviće, nije bilo pića, kurvi ni uzbuđenja.
Ustvari hotel je bio zatvoren. Prostor oko njega nije nikada izgrađen, na sve strane je rastao korov,
visoka trava, a leti bunika, a tlo je bilo obogaćeno krvlju i mozgovima onih koji su čekali na ivici
službenog prolaza.

 Na tom mestu je Čezare Leonforte zakazao sastanak Margeriti. Ona je stigla u susedstvo deset
minuta ranije i sedela je u svojim kolima, čekajući. Nije bilo hladno, pa ipak je skrstila ruke preko
grudi da bi pokušala da smiri drhtanje.

Da bi umirila srce koje je udaralo kao ludo, ona je razmšljala o tome kako je Bed Klams
 preokrenuo njen život. I ođednom je shvatila u kakvom je šoku bila poslednja dva dana. Bila je toliko
 paralisana da joj se činilo da su ta dva dana bili dani, nedelje. Čezare - mora mu se pirznati da je bio
 pametan - udario ju je tri puta za redom u srce i uspeo je da joj otme njenu najbolju odbranu: njen um.
Ona se užasno plašila za Frensin život, patila je zbog gubitka svog dragog posla - da čak je žalila i za
Tonijem s kojim je ipak provela mnoge lepe trenutke i s kojim je delila mnoge intimnosti. Toni ju je
možda ponižavao, ali on ju je i voleo, u to nije sumnjala. Isto tako znala je da je ona sazrela, dok on
nije. Postala je osoba s kojom on nije mogao da saraduje. Za muškarce kakav je bio Toni, žene s
ambicijama bile su loše, a tek one koje su ambicije pretvorile u uspeh, bile su nepodnošljive. On je
smatrao da ona treba da bude kod kuće i da rađa bezbrojne male Dekamilose za njega. Umesto toga
ona je izlazila, obrazovala se, ušla u posao. A uz sve to kao žena bila je promašaj, kako je to Toni
smatrao. A onda je došao vrhunac svega. Dominik je proglasio Tonija za svog naslednika kao dona
ali samo pred svetom. Stvarna moć bila je u Margertinim rukama. Dom je nju obučio, njoj je šaputao
sve tajne. Toni je podivljao zbog toga.

 

On je sada bio mrtav i mada ga je Margerite žalila na tradicionalan način ipak se pitala da li će
doći dan kada će joj nedostajati.

Buljila je u praznu rupu na komandnoij tabli gde je nekada bio cd plejer. Ona ga je polugom
iščupala odatle i bacila kroz prozor dok je žurila Belt parkvejom. Tada, tek tada kad je bila sigurna
da Čezare neće moći da uhvati njen poziv, ona je pozvala Goldonijevu vezu u gradskoj opštini. Rekla
e službeniku da skloni Džeka Barneta, policajca koji je vodio istragu povodom Tonijeve smrti, sa
tog slučaja i svih drugih na kojima je sada radio..

- Ja želim da Barnet sada radi ovo - onda je izdiktirala službeniku svoje želje.
On se nije bunio. On je bio jedan od nekoliko stotina gradskih, državnih i saveznih vladinih
službenika o kojima je Dominik Goldoni imao obimne dosijee. Nišiki mreža je stalno dopunjavala te
dosijee i kad je Dom ubijen, Margerite je nasledila te podatke i moć koju su oni davali svakome ko ih
e posedovao.
Taj čovek, Margerite je to znala, samo je prenosio poruke, nije bio pecadillo - grešnik, kome će
 biti oprošteno ako se sve otkrije. Muškarac - posebno vladin službenik - koji oblači žensku odeću
izazvaće skandal epskih proporcija ako se novinari dočepaju takve senzacije.
Telefon zazvoni i ona poskoči kao da je metak ispaljen u nju.
- Da? - javila se obazrivo. Šta ako je Čezare zove da je opet muči.
- Gospođa Dekamilo? Barnet je ovde.
Oči joj se zatvoriše od olakšanja.
- Gde ste, detektive?
- Blizu. Vrlo blizu.
Margerite baci pogled na sat.
- Vreme je.
- Znam.
- Moja kćer, Frensin ...
- Sve mi je jasno, gospođo Dekamilo. Povukli ste neke jake veze u gradskoj skupoštini.
- Sve to ide u rok službe.
- To je vaš posao, gospođo Dekamilo. Ja sam tu samo da bih raščistio haos koji vi i ljudi kao što
ste vi stvarate.
 Njeno lice je bilo maska koncentracije dok je ubacivala ”leksus” u brzinu.
- Ja ulazim.
- Razumeo sam.
Ona prekide vezu i krenu putem prema korovu i žbunju. U daljini je sijao zaliv prepun svetlosti i
odsjaja. Svetlost koja je dolazila od grada sablasno je visila na ivicama niskih oblaka. Vazduh je bio
težak i vlažan prepun kiše. Avion koji je leteo prema aerodromu Kenedi grmeo je kao grom.
Bernis je pogrešila, mislila je Margerite dok je pogledom tražila druga kola. Ipak, nije mogla da
odbaci pomisao na osvetu. Govorili su o njenoj bebi, o Frensin! Posao je bio jedna stvar, ali Bed
Klams je silovao sva pravila njihovog sveta; on je krenuo na njenu porodicu. To je bilo, kako je
gospođa Palja rekla, infamia, i sada ma kakva bila sudbina Bed Klamsa on ju je sam izazvao.
Ona je znala da strahovito mnogo rizikuje. Ali ta situacija nije bila jednostavna. Time što je uzeo
njenu kćer Čezare je prešao liniju. Njegov neopisivi čin obeležio ga je za uništenje i Margerite je
 bila odlučila da bude pokretač tog uništenja.
Gore dalje na asfaltnoj traci između uskog puta i mesta gde je korov počeo da se spušta prema
zalivu, mogla je da vidi tamni ”linkoln”, koji je ležao prikriven kao lovac. Nije palio farove sve ovo
vreme, ali kad se ona približila, njegova zlatna svetla se upališe. Ona stade, motor ”leksusa” je

 

kuckao kao sat, kao njen puls. Ona je gledala u kola, kao da ima rentgenski pogled kojim može da
 prodre kroz njegov oklop i vidi svoju kćer.

Frensin! Um joj je vrištao, a onda polako i metodično ona odvoji svoje pobelele prste koji su
samrtnički stezali volan.

- Gospođo Dekamilo - glas koji je dolazio ni od kuda bestelesan zbog daljine i tame natera je da
zadrhti.

Diši, komandovala je sebi. Diši.
- Da - javila se kroz otvoreni prozor. - Ovde sam. - Molim vas izađite iz kola i otvorite sva
četvora vrata. Sve će biti gotovo za tren, rekla je samoj sebi dok je polako izlazila iz "leksusa”. Tako
e Barnet rekao i ja mu verujem. Moram da mu verujem.
- Udaljite se od kola da bismo mogli da vidimo unutrašnjost da proverimo da li ste sami.
- Rekla sam Čezaru ...
- Moramo da proverimo, gospođo Di. Znate kako je. Imam naređenja.
Polako se udaljila od svetlosti farova.
- Ostanite tu gde možemo da vas vidimo. Tačno ispred kola. Uradila je kako joj je rečeno, ali je
držala revolver 45 u ruci, krila ge je između tela i tašne. Jednom je već ubila kad je branila svoj
život, znala je da je spremna da opet ubije da bi vratila Frensi. Ona je postala počinilac Cezarovog
nestanka.
- Čista je - reče glas - a i kola. Kao što je rekla, sama je.
Vrata automobila se zalupiše i Margerite ugleda zamagljeni oblik u svetlosti farova. Neće to biti
tako lako; nije mogla dobro da vidi s mesta na kome je stajala. Kad je koraknula prema tami glas je
zaustavi.
- Neće biti mudro da se krećete, gospođo Di - reče drugi glas dublji, deblji. - Ja držim ovde vašu
kćer i znam da vi ne biste želeli da joj se nešto dogodi.
Margeritino srce je bolno udaralo.
- Frensin!
- Mama!
Hvala Bogu! disala je Margerite. Ona je ovde!
- Jesi li dobro?
- Mama, šta se zbiva?
Margeritino srce polete prema kćeri. Već je toliko toga prošlo.
- Ne brini, anđele. To je samo posao. Čezare želi...
- Dosta čavrljanja vas dve - reče duboki glas. - Gospodo Di ja se zovem Marko. Sada znate da
imamo vašu kćer. Želim da krenete pravo prema meni. Ja stojim pored zadnjih vrata crnog "linkolna”.
Uđite i ja ću smestiti vašu kćer pored vas i to će biti to. Mi ćemo se pobrinuti za ”leksus”.
- Ali, ja...
- Gospodo Di radite samo onako kako vam ja kažem, ništa više. Želim da znate da vaša kćer stoji
 pravo ispred mene. Vini je za volanom "linkolna” i naoružanje. I ja sam. Ja držim uperenu cev
revolvera u potiljak vaše kćeri - on spusti glas. - Hajde, mala, reci joj.
- On mi nešto pritiska uz glavu, mama! - javi se Frensin glasom koji je samo malo podrhtavao od
napetosti i straha.
- U redu, u redu! - reče Margerite. - Idem prema vama. - Ona iskorači iz svetlosti farova i krenu
 prema Marku i Frensin. - Radim ono što ste rekli.
- Tako je, gospođo Di - reče Marko - to olakšava posao i meni i vašoj kćeri...
On nije završio misao jer je Margerite stala ispred njega, gurnula mu cev revolvera ispod brade i

 

raznela gornji deo glave.
Frensi je vrištala zbog oštrog praska revolvera i trzaja Markovog tela uz nju. Margerite ščepa

kćer, odgurnu teško Markovo telo i usmeri revolver prema Viniju. Nije morala da brine. Čuo se još
edan oštar prasak koji je odjeknuo preko zaliva. Mali deo ”linkolnove” šoferšajbne s razbi. Ostatak 
se izbrazda paukovom mrežom iza koje se video Vini kako se bacio nauznak na sedištu raširenih ruku
dok mu na čelu zjapi velika rupa.

Margerite baci revolver 45, šutnu ga pod Markov leš dok je detektiv poručnik hitao preko asfalta.
- Gospodo Dekamilo da li ste vi i vaša kćer u redu?
Uspela je da kaže:
- Jesmo, detektive.
Zagrlila je Frensin i nešto joj šaputala u uvo. Gutala ju je pogledom, videla je svoje lice u njenim
očima i mislila je, s njom je sve u redu. Poljubila ju je u oba obraza, milovala joj je crvenu kosu
dugu i neurednu. Gledala je Frensine šarene oči kao živo srebro pokušavajući da pročita svet u deliću
sekunde. Tako je lepa, mislila je Margerite, jedina dobra stvar koja se izrodila iz mog braka sa
Tonijem. Ali ona je čista Goldoni. Čak i ako ima nešto od Dekamilovih u njoj, ja ne mogu da vidim.
Dugonogo, mlado telo drhtalo je kao lane u Margeritinom naručju. Frensi, odevena u Gap džins
širokih nogavica, izgažene Toni Lama kaubojske čizme, crnu majicu i izgužvanu džins jaknu sa dugim
rukavima zavrnutim iznad lakta, stiskala se uz majku. Kako je krhka mladost, mislila je Margerite. I
kako je precizna. Prođe u treptaju oka i nestane zauvek.
- Prvi hitac me pokrenuo - reče Barnet prilazeći majci i kćeri, vireći kroz rupu koju je njegov
metak načinio kroz "linkolnovu” šoferšajbnu. Držao je levom rukom pušku Haskvarna, opremljenu
infracrvenim teleskopom; u desnoj ruci mu je bio službeni revolver. Bio je čovek urednog izgleda,
star četrdesetak godina, s kosom boje peska i svetlim očima, mada Margerite nije mogla da odredi
njihovu tačnu boju. Imao je lice čoveka koji je video mnogo stvari i koji je kroz sve prošao kao fakir 
 preko vrelog žara, s mešavinom vere i praktičnog znanja o tome kako radi svemir. Bio je odeven u
tamno odelo, tek nešto izgužvano. Njegova kravata koja je sada vijorila preko ramena na svežem
vetru, bila je pre elegantna nego upadljiva.
On priđe "linkolnu” s one strane gde je stajala Margerite s Frensin ušuškanom zaštitnički uz svoje
telo i zagleda se u Markov zgrčeni leš.
- Hm, dva leša a samo je jedan metak ispaljen - on šmrknu. - Ja sam dobar, ali mada to ne volim
da priznam, nisam toliko dobar. - Njegov pogled se uperi u Margerite. - Vi ne biste ništa znali o
tome, zar ne, gospodo Dekamilo?
Margerite je razmišljala šta da odgovori kad Barneta pritisnuše uz "linkoln”. Haskvarna mu izlete
iz ruke i on se naslanjao na sjajan crni metal sa zbunjenim i pomalo tužnim izrazom na licu. On se
zagleda u nju i oči mu se ukrstiše. Tada je primetila kako krv natapa njegovo lepo odelo. Ščepala je
oš čvršće Frensi dok je osećala kako joj krik gori u grlu kao kiselina.
Ona posegnu prema jadnom Barnetu mada se cvet krvi širio iznad njegovog srca, ali dug jecaj se
ote sa Frensinih usana i ona poče strahovito da drhti. Margerite poljubi Frensi u teme. Nije mogla da
e pusti. Barnet skliznu i pade na krvlju natopljeno tlo. Ona oseti da mora nešto da uradi. Ona
 posegnu prema njegovom službenom revolveru ali glas koji se javio natera je da se sledi.
- Pokušaj. Lakše je ubiti naoružanu ženu nego onu koja nema oružja. A i veće je zadovoljstvo.
Ona se tada okrete i ugleda čoveka kako prilazi kroz svetlost "leksusovih” farova. Hodao je uz
secijalno pokretanje bokova, kao da mu jedna noga nije dobro funkcionisala, ili kao da je bila kraća
od druge. On je to nadoknadio tako što je smislio specijalan način hodanja, tako da se kretao brzo,
 pod oštrim uglom, potsećajući Margerite na male, bezbojne peščane krabe koje je videla na plaži

 

Kariba.
Ali u vezi s ovim čovekom ništa nije bilo bezbojno. Mada je bio onizak, bio je ipak upadljiv.

Imao je široko lice, četvrtasto kao blok leda, s očima skuše koje kao da su bile mrtve, žute kao stara
srž. Nosio je šiljatu, nemodernu bradicu zbog koje je ličio na Baha, grčkog boga vina. Imao je
crnu,kovrdžavu kosu koja je u loknama padala na njegovo čelo i vrat, široka senzualna usta i dug,
 pravilan rimski nos. Zanimljiv muškarac, mada je težina nekih crta sprečavala da bude i zgodan.

Bio je odeven u prugastu košulju bez okovratnika preko koje je nosio jaknu od antilopa boje
viskija. Imao je crne farmerke i čizme boje viskija od krokodilske kože s visokim kubanskim
 podpeticama i ukrasnim kapnama koje kao da su bile od čelika.

- Ja vas poznajem, zar ne? - reče Margerite.
- I da i ne. Ja sam duh Crnog Pola Matačina. Ja sam njegov sin, Pol Kjaramonte.
- Znam to ime. Vi ste član porodice Abriola kojoj je moj muž verovao. Abriole su verno služile
Goldonijeve decenijama.
Dok se cerio, on podiže nogu i sa lakoćom baletskog igrača, odgurnu Barnetovo oružje u tamu.
Držao je revolver duge cevi levom rukom.
- Bed Klams me upozorio da vam ne verujem i bio je u pravu. Ali on je uvek u pravu - Pol
Kjaramonte mljacnu jezikom dodirnuvši nepce i ispusti zvuk neodobravanja kao starije žene u
 bisokopima za vreme ljubavnih scena. - Pa, možemo da se oprostimo od Vinija i Marka. - On sleže
ramenima. - Ionako nisu bili neki talenti. - Ponovo se isceri. Zbog senzualnih usana to je bilo skoro
 požudno i Margerite stavi ruku Frensi preko očiju da bi je poštedela. - Nekada su ovakve vojnike kao
što su bili Vini i Marko zvali topovsko meso jer se znalo da će poginuti na bojnom polju - on opet
sleže ramenima. - To mora nekome da se desi. Zašto bismo trošili talente sa A-liste kad ih je danas
teško naći? - on se zakikota, pokazujući zube kao u vuka, oštre kao noževe.
Pogled mu pade na telo detektiva poručnika Džeka Barneta.
- Ali ko je to? - njegova čizma s metalnim vrhom udari Barneta u stranu i Margerite se namršti
mada je ovaj bio mrtav. Pol Kjaramonte se isceri prema Margeriti dok se spuštao da klekne.
- Telohranitelj ili momak? Možda oboje.
On je pažljivo koristi nokat da bi odvojio krvlju natopljeni sako. Posegnu unutra i otvori mali
 plasični nočanik koji je tu našao.
- Nije bio baš neki tip, vidim - a onda ispusti mali krik i odbaci stvar kao da ga je ubola.
 Njegove oči, crne kao zrelo grožđe, zagledaše se u Margerite.
- Jesi li luda? Ovaj momak je policajac, za ljubav Marije! - načini maleni skok kao da je pozivao
šumsku nimfu na orgiju. - Ja sam sredio njujorškog policajca. Sranje! Ko je to mogao da očekuje?
- Nisi morao da ga ubiješ - reče Margerite.
Bilo je to glupo što je rekla, ali ona je sada bila toliko prestrašena i šokirana zbog onoga što je
uradila da nije mogla da misli ni na šta drugo.
Pol Kajramonte poskoči, a lice mu je bilo tamno od besa. On pritisnu cev revolvera u meku tačku
ispod njene brade, nateravši je da krikne.
- Mama!
- Ćuti, anđele - reče ona dok su joj suze bola klizile niz lice.
- Ti i tvoj policajac ste sredili dva moja čoveka - viknuo joj je u lice - treba da ti skinem vrh
glave.
Imao je zlatno prstenje na svakom prstu, čak i na palcu, koji je zato izgledao deformisano,
zastrašujuće.
- Da ubiješ ženu, to je nešto što bi tebi baš priličilo - reče Margerite.

 

Pol Kjaramonte je udari nadlanicom preko oba obraza, a njegovo zlatno prstenje razdera kožu i
ona poče da krvari.

- Umukni i stani mirno kao statua! - reče on pokazavši zube. - Isuse Hriste, ovde nije bilo ovoliko
 problema još od vremena kad je tvoja baka ovde živela.

- Šta ti znaš o Fejt Goldoni?
- Mnogo - isceri se Pol Kjaramonte - moja majka je bila Sara Kjaramonte. Ona je bila jedina
žena koju je Crni Pol Matačino ikada voleo - buljio je u Frensin koja je bila fascinirana njim kao što
 bi bila bilo kojom egzotičnom životinjom. - On je bio vezan brakom bez života i ljubavi sa Fejt,
kučkom. Ali pošto je bio katolik stare škole, nije hteo da se razvede od nje - njegove oči brze kao
zmijski jezik usmeriše se na Margeritino lice. - Ona ga je tako polako ubijala otrovom koji je
stavljala u crne smokve koje je on obožavao. Radila je to da bi mogla da se uda za tvog oca Enrika
Goldonija.
- Pokušavaš li da me uplašiš? Svi znaju za ta prazna govorkanja o njoj. Ali to je bilo sve prazno.
Sama mi je to rekla. Ljudi su bili ljubomorni na nju zato što se udala za mog oca. Fejt nije mogla
nikoga da ubije.
- Ja znam bolje. Ali koga briga za to? Ona je sada mrtva pa bar više ne može da laže.
Strah i gađenje obuzeše Margeritu tako da više nije mogla da ga gleda. Ona se zagleda u lice
Džeka Barneta, koji joj baš nije mnogo pomogao. Bilo je to lepo lice, s tom kosom boje peska koja
mu je padala preko očiju. Da li je imao ženu? Možda ima dete Frensinih godina? Nije znala, niti će
saznati, a sada je to bilo i nevažno jer je on bio mrtav. U ime osvete ona ga je dovela ovamo, do
ovakvog kraja. Kao stoje sigurno da noć dolazi posle dana, doći će patnja i smrt, rekla je Bernis. Ali
Margerite je mislila da je mudrija, bila je sigurna da može da pobedi čudake, promeni pravila i
 pokvari igru. Umesto toga, gle šta se dogodilo. Ona je posegnula sa svojom moći - moći
Goldonijevih i to je značilo smrt nevinog čoveka.
Šta joj je Bernis rekla? Ne kvari nas sama moć. Kvari nas njena zloupotreba.Ona je zloupotrebila
svoju moć pa su patnja i smrt bili rezultat toga.
Svi su mislili da je Fejt mrtva i očigledno i Pol Kjaramonte. Istina je bila da je ona samo
 promenila identitet. Ona je sada bila Renata Loti, jedna od glavnih nosilaca moći u Vašingtonu.
Margerite je neredovno viđala maćehu. Njihov odnos je bio trnovit i loš. Margerite je imala devet
godina kad se njen otac Enriko Goldoni oženio sa Fejt. Bila je suviše stara da bi se izgubile veze s
njenom pravom majkom, suviše mlada da shvati teškoće sa kojima se Fejt nosila u vezi s novim
mužem i snjegovom neprijateljski raspoloženom porodicom.
Margerite se uvek držala podalje od mišljenja komšiluka da je Fejt, makijavelijanski hladno ubila
 prvog muža. Možda je to bilo samo zbog samozaštite. Koje dete bi želelo da raste u kući ubice?
Suza ti je zagušena suzama, rekla je Bernis, posmatrajući je i otkrivajući je pogledom. Margerite
e jecala u sebi i poskočila je kad je jecanje postalo stvarni zvuk.
Sirene koje su urlale u noći iznenadiše svo troje.
- Zdravo, moramo da idemo - reče Pol Kajaramonte parafrazirajući Gruča Marksa.
Koristeći cev revolvera, on grubo potera dve žene prema odvratnom parkingu hotela. Fosforna
svetlost je svetlucala iznad zaliva. Bolje je bilo ne znati otkuda to, mislila je Margerite.
Tanderberd, crven kao krv, starinski, čučao je u senovitom uglu parkinga. On naredi Margeriti da
veže Fransi članke na rukama i nogama. Ubacili su je na zadnje sedište. Onda on isto tako veza
Margerite.
- To nije potrebno. Sedeću s tobom. Imaš moju kćer. Možeš da mi veruješ.
- Kao Marko i Vini?- zareža Pol Kjaramonte. - Maćeha te dobro odgajila. Ti si jebena zmija,

 

damo.
Gurnu joj svoju maramicu u usta, pritisnu joj glavu prema podu, gurnu je na Frensi. Onda zatvori

vrata, baci se iza volana, upali Ti-berd i ode s parkinga.
 Na Belt parkveju dok je muzika tiho svirala, on prođe lagano vozeći pored niza plavo-belih

 policijskih automobila, na kojima su se vrtela svetla na krovu dok su sirene urlale. Policajci su išli
 prema Golden gejt inu.

- Zbogom, budale - viknu Pol Kjaramonte pokrivajući glas Brajan Vilsona koji je pevao “Ne
 brini, beo”.

 

PET

Tokijo/Vest Palm Bič 

 Nikola zateče Tanaku Džina u bolničkoj sobi Kape Vatanabea. Tehničar je jezivo izgledao.
 Njegova koža, čvrsto zategnuta preko kostiju, bila je zelenkasto žuta zbog nervnog otrova. Mašina mu

e pomagala da diše, a gomila plastičnih cevi je izlazila iz njega. Rad srca mu je praćen na monitoru.
Bolničarka je stajala uz njegai regulisala količinu bezbroj lekova koje je primao.

- Možete da ostanete pet minuta sa njim, ne više - rekao je lekar u hodniku ispred sobe. - Još je
veoma slab, nemojte zato da ga zamarate na bilo koji način.

- Shvatamo to - reče Tanaka Džin i pokloni se s puno poštovanja.
Ipak, unutra on je bio hitar, veoma poslovan dok se brzo predstavljao Vatanabeu.
- Ovo je istraga zločina - reče on ne obraćajući pažnju na tiho protestovanje bolničarke. - Vaše
angažovanje dovelo vas je u rizičnu situaciju, kao što vidite. Ako se izvučete odavde, mogu da vam
kažem da će vas optužiti za špijunažu, piratstvo i veliku prevaru. Biće podignute i druge optužbe dok 
se istraga bude nastavljala.
Tanaka Džin je buljio u žute oči Vatanabea dok je odmahivao uznemirenoj bolničarki da se
ukloni. Sudeći po buci koja je dolazila sa monitora, vitalni znaci tehničara bili su pojačani. Kao što
su se dogovorili Tanaka Džin i Nikola sada je bio trenutak da se još jače pritisne.
- Vatanabe-san, vi ste namerno ukrali zaštićeni materijal od Sato internešenela. Plašim se da
samo zbog toga možete da zaglavite zatvor do kraja života. Ukoliko, naravno, ne umrete ovde.
- Samo tren - reče Nikola držeći se unapred pripremljenog scenarija. - Imam ideju, Džin-san,
nešto kao alternativu.
- Nema alternative - reče Tanaka Džin, dok se pogled njegovih čeličnih očiju zabijao u široko
razdvojene oči Vatanabe-sana.
- Bar me saslušajte. Šta če biti ako Vatanabe-san sve prizna i u potpunosti saraduje u ovoj istrazi?
- Da - reče Vatanabe očajno - da.
Tanaka Džin frknu.
- Lajnir-san, ovaj čovek je lopov. Pokušao je da vas uništi. Ne mogu da verujem da ga vi branite.
- Ne branim ga. Ali želim da idem do kraja. Zar ne vidite? Ja sam ubeden da Vatanabe-san nije
 po svojoj volji ukrao podatke SajberNeta. Ako može da nas odvede do drugih, nisam zainteresovan
da ga progonim.
- Vi možda niste, ali ja sigurno jesam! - zagrme Tanaka Džin tako glasno da se čak i bolničarka
uznemiri u svom uglu. - Tokijski tužilac neće tolerisati industrijsku špijunažu. Prokletstvo to je stvar 
nacionalne bezbednosti.
Vatanabe je drhtao i srce mu je udaralo kao ludo.
- Ali ja znam neke stvari, Lajnir-sane - preklinjao je - nikada ne mogu sebi da oprostim zbog
onoga što sam uradio, ali bar mogu da pojušam da to ispravim.
- Nema pogodbe! - viknu Tanaka Džin.
- Ne želim da završi u zatvoru, ako nam bude pomogao - reče Nikola. - Vi znate kako je unutra.
 Neće preživeti.

 

Vatanabe je gledao obojicu. Užas, kakav nikada ranije nije upoznao ispuni mu dušu. Borio se da
dobije sve odjednom.

U tom trenutku vrata se širom otvoriše i ude lekar.
- Šta se ovde događa za ime neba? Rekao sam vam ...
- Ovo je službeno - reče Tanaka Džin i prikova doktora pogledom. - Napolje, dok vam ne
naredim drugačije.
- Ne možete sa mnom tako da razgovarate. Ja ovde komandujem.
- Kad ja završim, onda komandujte. - Tanaka Džin izvuče presavijen papir. - Inače, ovlašćen sam
da pebacim vašeg pacijenta u bolnicu Gradskog zatvora. Da li to želite, doktore?
Doktor je buljio u Tanaka Džina jedan tren, da ne bi izgubio obraz pred bolničarkom, a onda
dopusti da se vrata zatvore.
Tanaka Džin koji brzo pogleda u Nikolu, okrete se Vatanebu na vreme da bi video kako se Nikola
naginje nad njega.
- Sve će biti u redu Vatanabe-san, obećavam vam.
Tanaka Džin je čuo kako Vatanabe pišti.
- Spreman sam, Lajnir-sane. Sve mi je jasno. Želim da vam kažem sve što znam.
Tanaka Džin uključi kasetofon, reče datum, vreme, mesto i imena prisutnih. Onda stavi kasetofon
na poslužavnik ispred Vatanabeovih usana. Vatanabe reče da da je izjavu po sopstvenoj volji.
- Kažete da ste načinili kopiju podataka SajberNeta? - poče Tanaka Džin.
- Jesam.
- Vi shvatate da su ti podaci vlasništvo Sato internešenela?
- Shvatam.
- Da li ste ovaj zločin počinili po svojoj volji?
- Nisam. Razgovarao sam sa čovekom Ngujem Van Trikom. On je podpredsednik nacionalnog
tržišta Min Telekoma, vijetnamske kompanije..
- Samo malo - ubaci se Nikola. - Zar s vama nije razgovarao Amerikanac Kord Meknajt?
- Nije. Kao što sam vam rekao bio je to Van Trik.
- Ali vi ste podatke dali Meknajtu - reče Nikola.
- Koliko ja znam, on je bio samo posrednik. Angažovan spolja tako da bi Van Trik mogao da ima
čiste ruke - Vatanabe opet spusti glavu na jastuk. Kosa mu je sijala od znoja.
- Dajte da vam dam vode - reče Nikola. Posmatrali su kako Vatanabe sisa ledenu vodu kroz
slamku, dok je zatvorio oči od čistog zadovoljstva, kao dete.
- Recite nam nešto više o Vijetnamcu - reče Tanaka Džin.
Vatanabe klimnu glavom.
- Van Trik radi za Mina, kao što sam rekao. Ali plaća ga neko drugi. Industrijalac za koga sam
čuo da se zove Kure.
Tanaka Džin i Nikola izmenjaše poglede.
- Rodni Kure? - upita Nikola.
- Da.
- Kako možete da to znate? - reče Tanaka Džin. - Po vašem sopstvenom priznanju ti ljudi su bili
krajnje pažljivi. Van Trik je koristio Meknajta kao posrednika.
- Da, da. Ali, vidite, Van Trik je morao da upotrebi nešto velike vrednosti da bi mene nagovorio
da ukradem SajberNet podatke. Ponudio mi je sopstvenu laboratoriju u Sterngold asosijejtsu. Malo
sam se raspitao i otkrio sam da je Sterngold jedna od pola tuceta kompanija u Aziji koje poseduje
Rodni Kure. Kako bi inače podpredsednik marketinga vijetnamske telekomunikaocione kompanije

 

mogao da ponudi takav dobar posao ukoliko Kure ne finansira čitavu stvar?
- Trebalo je da me o tome svemu obavestite ranije - reče Nikola. - Ja bih vam pomogao i sada ne

 biste ležali ovde, a otrovali su vas ljudi koji su vas najmili.
Vatanabe, koji je bio iscrpljen svim ovim, zatvori oči. Ruke su mu drhtale i bolničarka je bila

iskreno uznemirena onim što je čitala na monitoru.
- Trebalo je - reče on tankim glasom - jer svako u Satou priča o vama kako ste ljubazni i kako

imate jaku intuiciju. Ali vi niste bili tu, zar ne?

***

U kissaten-u, kafiću blizu bolnice, sedeli su Nikola i Tanaka Džin i buljili kroz prozor u ljude koji
su jurili kući da večeraju i gledaju televiziju. Kola i autobusi zakrčili su ulice tako da se činilo da je
sve stalo, a more pešaka prolazilo je trotoarima.

- Da li vam je dobro? - upita Tanaka Džin. - Izgledate loše skoro kao Vatanabe.
- Dobro mi je - reče Nikola srčući katu. - E pa meni nije - Tanaka Džin protrlja oči palčevima. -
 Neposredno pre nego što smo se sreli u bolnicvi, dobio sam obaveštenje da su advokati Tecua
Akinage uspeli da ga izvuku.
- Znači da su optužbe otpale? - Pomisao da je ojabun jakuze koji je bio najmoćniji Okamijev
neprijatelj oslobođen bila je nezamisliva. - Ali, on je čekao na suđenje?
- Akinagini advokati su pronašli nepravilnosti u vođenju istrage i očigledno je da su bili u pravu -
Tanaka Džin odmahnu glavom. - Istraga je sabotirana, Lajnir-san. Kao što sam vam rekao, upozoren
sam na korupciju u mom odeljenju. Sada imam direktan dokaz za to.
- Raspitaću se u onim oblastima do kojih vi ne možete da stignete.
Tanaka Džin se formalno nakloni.
- Hvala vam Lajnir-sane, vaš sam dužnik.
 Naručili su još kafe i buljili i dalje u saobraćaj i kišu. Vlažni trotoari kao da su bili lakirani
neonskim odsjajima.
- Hteo bih da porazgovaram sa Ngujen Van Trikom - reče Tanaka Džin - ali kao da je u zemlju
 propao. Ni njegova kompanija ni njegovi rođaci nisu čuli ništa o njemu od one noći kad je bio prijem
 povodom lansiranja SajberNeta, a dobio sam obaveštenje da nije pokušao da napusti zemlju. Gde je
onda dodavola?
 Nikola je posmatrao gust saobraćaj i ne reče ništa.
- Bili ste u pravu za Kurca - reče najzad - Sterngold se pojavljuje na listi SajberNetovih Denva
 partnera.
- Ali zašto bi Kure želeo da ukrade podatke projekta kojeg je upravo finansirao?
- Zanimljivo pitanje - reče Nikola. - To baca novu svetlost na Kurcovo ubistvo.
- Kako to?
- Posmatrajte to ovako. Kure je bio veoma zatvoren što se tiče poslova. On nikada nije dopustio
da se bilo šta o njegovim poslovima sazna. Njegovi advokati i partneri savetovali su mu da raznese
međunarodno tržište. On je bio nešto kao genije. Ljudi bi dali sve od sebe da mogu da kupe deo
Kurcove imperije.
- Da. Pa šta onda?
- Sve firme su bile njegovo lično vlasništvo - reče Nikola. -Ako on umre nasledila bi ga žena. A
ako ona umre ...
- Nemaju dece.

 

- Ne - Nikola iskapi ostatak kafe - Kurcu se toliko dopao SajberNet da je ušao u taj projekat sa
Denva partnerima. Dve nedelje kasnije, ubijen je, a sutradan je njegova udovica pregažena kolima.
Kosmička koincidencija ili skrivena povezanost?

- Ne verujem u koincidenciju kad se radi o ubistvu. Biće bolje da otkrijem ko je nasledio imanje
sada kad su gazde mrtve.

Tanaka Džin baci nekoliko novčanica na sto.
- Lajnir-sane, kad govorimo onome što se sinoć dogodilo kod Kurcovih, znam da vam na neki
način vaš Tau-tau omogućava da osetite prisustvo ubice. Da li znate ko bi to mogao da bude?Moram
da odbacim vaše osećanje da ste kad ste pogledali u ogledalo videli sebe. Vi niste ubili Kurca.
- Ne, naravno da nisam. Ja...
Reč se javila i kliznula u okean izboden kišnim kapima. Crveno i plavo se mešalo, postajalo
 plavo i dizalo se sa poda kissaten-a. Čuo je udaranje svog srca, brzo i jako koje je ispunjavalo
njegove uši pulsirajućim fluidom. Pogleda nadole, oseti kako propada kroz pod, prolazi kroz tvrde
 predmete kao da su od vazduha.
Grmljavina je bojila fluid u njegovim ušima, bilo je to zujanje deset miliona pčela, košnica
kinetičke aktivnosti zbog koje je žmirkao dok je padao i padao...
- ... nir-san! Lajnir-san!
 Nekoje vikao, pokušavajući da utiša pčele. Tišina molim!
- Lajnir-san!
Poznato lice Tanaka Džina bilo je sasvim blizu dok je dizao Nikolu s poda.
 Nikola prinese ruku glavi koja je bubnjala. Stubovi su nestali i pod je delovao dosta solidno, ali
oš se čulo zujanje pčela.
- Šta se dogodilo?
- To vi meni recite - reče Tanaka Džin - ođednom ste pobledeli i kliznuli ste sa stolice.
 Nikola je mislio na kraj svog ručka sa Honiko. Proklete pčele su zujale u njegovoj glavi, tražile
da ih čuje.
- Hajdemo odavde - reče.
 Na ulicama tamnim od kiše kao da je bilo tiše. Gomile ljudi, poznato cvrkutanje na prelazima
namenjeno slepima, davalo je utisak kontinuiteta i vratilo ga natrag u stvarnost.
- Lajnir-sane?
- Kliznuo sam.
- Kliznuo? Video sam vas u Tau-tau transu u Kurcovoj kući i to nije bilo normalno.
- U pravu ste - reče Nikola. - Plašim se da je to bilo klizanje iz jedne stvarnosti u drugu.

***

Bed Klams je imao "cigaretu” od četrdeset stopa - bio je to jedan od onih ultratankih, ultrabrzih
moćnih čamaca toliko omiljenih u Floridi. Bio je ofarban bojom okeana u noći, na suncu je bio samo
zamagljena senka, ali na mesečini je praktično nestajao. To je i bio cilj. "Cigarete” su bile vlasništvo
krijumčara.

Čezarova "cigareta” je bila brza, čak i prema visokim standardima. Vesprina koža se naježi čim
su se odvojili od doka na Vest Palmu. Morala je da se drži za ogradu da ne odleti. Buka je bila skoro
nepodnošljiva, kao da se nalazi usred avionskog motora. Članci na prstima su joj pobeleli koliko je
snažno stiskala ogradu. Podsećalo ju je ovo kad se kao dete vozila na vodenom biciklu i kad je gubila
dah baš ovako. Iskrivivši vrat videla je daje prednji deo čamca podignut u vis, visoko iznad vode, a

 

na obe strane je prskala voda u obliku dva velika talasa, dok su kapljice bile tvrde kao grad.
- Treba ti džemper, bebo? Mislim da ima nekoliko dole - viknu Bed Klams nadjačavajući vetar i

grmljavinu dva jaka motora.
Vesper, čije je telo podrhtavalo od vibracija motora, odmahnu glavom.
- Kojom brzinom idemo?
- Brže od bilo čega što plovi - reče Bed Klams - a to znači brže i od onih budala iz Obalske

straže.
Tek je prošlo sedam a on je bio uznemiren. Hodao je po sobi, pogledao telefon i kad je zazvonio,

skoro je slomio kuk bacivši se na njega. Bio je očigledno razočaran kao da to nije bio poziv koji je
očekivao. Ipak joj reče da se obuče dok je spuštao slušalicu.

- Imam suviše energije da bih ostao unutra - rekao joj je.
Bio je nervozan i uzbuđen istovremeno. Ona se pitala šta se dogodilo.
Dok se izvlačila iz kreveta, pitala se kako li Kroker izlazi na kraj sa Vejdom Forestom, šefom
Leonforteove jedinice. Nije li bilo ludo što je angažovala Krokera? On je bio tvrd i pametan, ali ona
e dobro znala ambicioznog Foresta. Ako se Kroker ne ponaša prema njemu kako valja, Forest će ga
razneti bez mnogo razmišljanja. Nije to želela. Počeo je da joj se dopada. Kad je bila s njim činilo
oj se kao da je Robert Mičam uz nju. Oduvek je ludela za Mičamom.
- Sutra možda dolazi jedan čovek, moj prijatelj - reče Bed Klams dok su po mesečini išli prema
okeanu - sjajan tip, taj momak. Mislim da će ti se dopasti. Ostaće nekoliko dana, možda. Dovešće i
svoju devojku, ona je u redu - sačekao je malo. - To i nije važno, ona je bolesna ženska pa je nećeš
mnogo viđati.
- Znači li to da ne možemo na Saut Bič? - Vesper je sklanjala kosu s lica. - Obećao si da ćemo
ići.
- Ne, Saut Bič ostaje. Moj prijatelj Poli ostaće samo do posle podne. Otići ćemo posle ručka,
važi? Ionako mi je muka od palate.
 Na tri milje od obale on isključi motore i sada su počeli da plutaju.
- Pogledaj zalazak sunca - rekao je pokazujući zelenu i narandžastu vatru iznad zapadnog
horizonta.
- Raduješ se što si živ, zar ne?
Bilo je neprirodno tiho ovde, sa morskim pticama, daleko od brodskih linija. Čamci za zabacu
ljuljali su se usidreni ili su bili sklonjeni. Samo se čulo udaljeno brundanje aviona iznad vode. Tamo
u daljini palila su se svetlosti Palm Biča, kao da je to bio neki drugi svet dok je otsjaj zalaska sunca
osvetljavao talase..
- Gladna?
- Nisam - tek sada je primetila veliki frižider pored volana.
- Hej, znaš li šta sam danas radio? - reče on lakim konverzacijskim tonom. - Proverio sam te.
Znaš li šta sam našao? - Išao je prema njoj i Vesper je imala dovoljno prisustva duha da se ne
 pomakne. - Otkrio sam da si radila za federalnu vladu. - Sada joj je bio sasvim blizu. - I ne samo to,
radila si za praktično nepoznatu jedinicu Ogledalo.
Mogla je da oseti njegov miris, taj čudni zverski miris kojim je plašio ljude.
- I ne samo to, otkrio sam da si radila za mog oca Džona.
- Sve je to tačno - reče mirno Vesper.
On frknu.
- Znam to, damo. Ono što ne znam to je šta ćeš ti ovde - zamahao je rukama. - Mislim sve je to
suviše velika koincidencija da se pokažeš u palati baš tada kad ja mogu da naletim na tebe i vidim te.

 

Vesper je hodala po minskom polju bez karte na kojoj bi bilo ucrtano gde se nalaze eksplozivne
naprave. Tako je bilo kad si sa Čezarom Leonforteom. Nije joj to smetalo. Činilo joj se da je skoro
čitavog života rizikovala. Da li je to bila njena sreća, ili njeno prokletstvo, zavisno kako ko gleda,
nju je rizik privlačio kao leptire svedost.

Osnovna privlačnost rizika je što otkriva pravi lik onoga ko rizikuje. Kao gluma, to je bila
antiteza od posmatranja samog sebe, što nikada i nije bila Vesperina osobina. Pošto su stalno neko
drugi, glumci nemaju vremena da budu ono što jesu. Tako je bilo i sa rizikom. U situacijama koje su
nosile najveći rizik, morali ste da budete ono što je druga osoba želela da budete. Do kraja. Onda
 biste okrenuli stolove na njih da biste dobili ono što želite od njih.

Vesperina veza sa Bed Klamsom bila je još na prvom, i najopasnijem, stepenu. Jer ako bude
otkrivena neće biti drugih ste-pena. Sve će biti izgubljeno.

Oslanjajući se na riskantnu teoriju da je napad najbolja odbrana, Vesper se baci na njega
obavivši ga rukama. Poljubila ga je u usta. Onda je odmakla glavu da bi mogla da mu vidi oči i
osmehnula mu se.

- Da li sam te nekom čarolijom naterala da dođeš i pokupiš me?
- Ne, naravno da nisi...
- Ali, ja sam bila tamo nadajući se da ću naleteti na tebe.
 Njegove oči se suziše.
- Je li, a zašto?
- Zbog istrage koju je Pentagon sproveo o DARPA-i tvog oca, bilo mi je potrebno sigurno mesto
da se sakrijem - ona je govorila o Pentagonskoj agenciji za naprednije istraživanje. DARPA je bila
toliko ultratajna da su se za nju sredstva obezbedivala iz crnog budžeta, što je značilo da Kongres
nikada nije znao o njenim fondovima i zato nikada nije trebalo izglasavati pristanak. - Tvoj otac je
umakao prste u gotovinu za eksperimentisanje koju je imala DARPA, kako je želeo. Kad je to izbilo
na svetlost dana, mnogi ljudi u Pentagonu bili su doslovce ogorčeni jer su generali izgledli blesavo i
kompromitovali su čitav razvojni istraživački program novih oružja.
- U redu, ali kakve to veze ima s tobom?
- Morala sam da odem iz Vašingtona jer je istraga počela da se vrti oko mene.
On je sada postao sumnjičav.
- Je li? A zašto? Ti nemaš nikakve veze sa mrežom DARPA.
Kao većina stvari u životu ovo je bila razmena. Ona ga je navela da bude neraspoloženiji prema
njoj i sumnjičaviji, ali u međuvremenu on joj je dao vitalne delove slagalice koju je pokušavala da
reši. Ona je sada potvrdila da je Čezare bio umešan u šemu svog oca da se od DARPA otmu najbolje
ideje za oružje.
- Ne, ali sam bila bliski saradnik tvog oca.
- Na čemu?
- Narkoticima.
 Na trenutak Čezare je bio suviše šokiran, da bi bilo šta rekao. Onda je počeo da se smeje. Smejao
se tako jako da su suze počele da mu vrcaju iz očiju.
- Ti? - dahtao je. - Lepa, inteligentna ženska kao ti umešana u mačo prljavštinu narko sveta?
Svakako se šališ.
- Ne šalim se.
Čezare se brzo uozbiljio.
- Ne pokušavaj da me zezneš, živu ću te odrati - kad je tako govorio pojavio bi se njegov ulični
akcenat.

 

- Nema zezanja. Ja sam bila administrativni pomoćnik tvog oca. Ja sam za njega rukovodila
njegovim narko operacijama iz Ogledala.

- Kako to da nikada nisam čuo za tebe?
- Jer sam ja vodila računa o azijskoj strani stvari. Sem toga Džoni je imao više tajni nego čitav
mali grad.
- Da, to bi moglo da se kaže - Čezare je sada bio mirniji. - Taj kučkin sin nikada nikome nije
rekao ništa više nego što je smatrao da treba da se zna. Uvek je bio takav. Nikada nikome nije
verovao - čak ni svojoj deci - ponovo frknu. - Hej, sranje, šta to govorim, posebno nije verovao
svojoj deci. Niko, ama baš niko, nije bio blizak Džoniju Leonforteu - bilo je to rečeno s izvesnim
mačizmom punim divljenja, ali Vesper je osećala struju koja je tekla ispod površine i učini joj se da
u je ošamarila kao udar vetra po obrazu, bio je to taman i snažan udarac kao povreda koja nikada
neće da zaceli.
Sedeo je na krmi "cigarete”, gledao je.
- Držao te u tajnosti jer te tucao?
 Na trenutak Vesper se pitala kako da odigra ovo. Znala je da će Čezare biti ljubomoran ako kaže
da jeste. Pitala se da li to želi.
- Pa, pokušao je - rekla je oslanjajući se na instinkt. - Pokušavao je i pokušavao.
Čezare ju je posraatrao kao da sanjari. Nikada nije sreo ženu koja bi bar malo potsećala na nju i
on je bio očaran. Na svoje zaprepašćenje otkrio je da se divi načinu kako mu se suprotstavila, a
skoro isto toliko divio se besu s kojim je vodila ljubav. Za njega, koji je zahtevao da sve bude veće
od života, ona je bila kao dar s neba. Sve je kod nje bilo veće od života - njena strast, njen smisao za
humor, njena inteligencija, njen bes. Nije bio time zastrašen, kako bi bila većina muškaraca, već se
divio svemu tome u njoj. Pošto je proveo život smatrajući žene drugorazrednim građanima koje nisu
služile ni za šta drugo nego da popune prazninu njegovog života, otkrio je sada srodnu dušu po čistoj
snazi njene animalne ličnosti koja ju je gurnula na tlo na kome je on do sada uvek bio sam.
Ovo otkriće pokrenulo je seriju krugova u njegovom umu. Kao nepoznate struje, oni su se širili,
ledili ga, palili ga, vodili ga na mesta za koja nije ni znao da postoje.
On odmahnu glavom.
- Ti si neka jebena kučka, znaš? Kakav par cojones ti imaš.
 Nasmejaše se u glas i ona je znala da je donela pravu odluku jer je videla kako se jedan od
njegovih unutrašnjhih zidova ruši. Ušla je dublje nego što se nadala.
Sada je bilo mnogo mračnije, pruge svedosti na obali bile su sjajnije. Istočna polovina neba bila
e već crna.
- Znaš nikada ranije nisam sreo žensku koju je moj otac poželeo, a nije je imao.
- Mora da je tvojoj majci to teško padalo.
- A, moja majka - Čezrae se prekrsti - neka Bog da mira njenoj duši. Volela je mog oca do kraja
života i ništa nije moglo to da promeni. Ali on nikada nije bio tu, znaš? - Pogledao je preko talasa. -
Ali, ponekad mislim da je davao sve od sebe - stavio je laktove na kolena, zagledao se u ploču stola.
- Zašto ju je toliko vredao? Mi deca smo stalno jurcali unaokolo tako da nam je retko kada
nedostajao. Meni bar nije nedostajao - ali nešto u dubini njegovih očiju pokazalo je Vesper da on
laže - ne samo nju već možda i sebe.
Čezare odmahnu glavom.
- Šta mu je ona bilo kada radla sem što ga je volela, stvorivši od njega jedinstvenog muškarca na
svetu? A on je onda skliznuo. Ali, trebalo je da on obavi poslove, znaš. Ona je to znala. Bio je to
 posao, ali njoj je on nedostajao i to ju je izjedalo iznutra, ljubav ju je progrizla. U svakom slučaju ja

 

sam se pitao kad sam bio mlad i glup šta se tu događa, dok sam jurio ulicama Ozon parka.
Oči mu bljesnuše.
- Znaš nikada nisam našao odgovore na svoja pitanja dok jednog dana nisam dobio zadatak da

odvedem sestru u Astoriju, u onaj manastir za kojim je ona bila luda - prsti su mu se preplitrali i
rasplitali dok je govorio. - Bila je tako čudna, moja sestra Žaki. Kao da govorim o nekome koga
nikada nisam razumeo, Isuse!. U svakom slučaju njen sanje bio da postane monahinja, zato je stalno
išla u taj zamak, Sveto srce Svete Marije. Bio sam tamo samo jednom, ali nikada nisam zaboravio
ime.

Uzdahnuo je.
- U svakom slučaju vozio sam Žaki tamo i mi smo razgovarali. Jadnica, uvek je pokušavala da
razgovara sa mnom, samo što ja nisam obraćao pažnju. Mislim, bila mi je sestra, za ime Hrista, ali
šta je imala da priča stalno o nečemu o čemu ja nisam ništa znao? Pitao sam je:”Kad li će tata da se
vrati kući?” Pa sam dodao:”Mami je slomljeno srce od tolikog čekanja”. Ona je rekla:”Zar ne
shvataš? On se nikada neće vratiti”.
Čezare raširi ruke.
- Naravno da sam se razbesneo i razderao na nju. Mislio sam da govori budalaštine, kao i uvek,
nije ni čudo što je nikada nisam slušao. Naravno da će se tata vratiti. Mi smo bili njegova porodica,
zar ne?
Gledao je u svoje noge.
- Ali nešto je smešno, znaš, ona je bila u pravu. Tata se nikada nije vratio.
Čezarova glava se podiže i on uzdahnu. Promenilo mu se raspoloženje.
- Ona je stvarno mogla da nešto postane. Žaki. Ti me možda potsećaš na nju, jer je imala ovo -
 potapšao je kažiprstom slepoočnicu. - Znaš, ona tatu nikada nije zvala tata, ili tatica ili otac. Očevi su
za nju bili sveštenici. Mislim da ga je mrzela ili žalila zato što se osećala napuštenom.
- Zar se i ti nisi tako osećao? - pitala je Vesper. - To bi bilo tako prirodno.
- Ko, ja? Ma, jok, ja sam bio suviše zaposlen učenjem porodičnog posla, da tako kažem, čemu me
 podučavao stric Alfons, onaj pacov. - Opet je osetila onu skrivenu struju u njegovom glasu. Opet se
nekontrolisano prepustio melanholiji i ona oseti da je na kraju emocionalnog jo-joa. - Ja sam uvek 
stajao na stranu starog. Nisam bio kao Žaki. Ona je imala jezičinu, ta moja sestra. I ni najmanje nije
 poštovala porodicu - polako je trljao ruke i gledao preko mora.
- Šta se dogodilo sa Žaki? - Vesper stavi ruku na njegova leđa, poče da ih masira u
krugovima.Dok je to radila ona se oslobađala fizičke napetosti, kako ju je Okami naučio, sve dok 
njeno srce nije počelo da udara dugim kristalnim hodnikom i dok nije bila obavijena u jedinstvenu
tišinu misli. Lupetanje krila nevidljivih ptica čulo se sve jače, prešlo je granicu između ljudi i ušlo u
Cezarovu psihu. Povezana na taj čudan način, uradila je sve što je mogla da ga gurne dalje. Otkriće je
dolazilo za otkrićem, a prvo je bilo najteže. Ali oklop Bed Klamsa poče da se otvara.
- To je stvarno gadna stvar - on je udahnuo i odmahnuo rukom. - Poginula je u saobraćajnoj
nesreći kad je imala dvadeset godina. Bilo je to godinu dana pošto je ušla u manastir - nastavio je da
 bulji u more., - Isuse, dvadeset - okrenuo se prema njoj. - Znaš, smešno je što mi sada nedostaje.
 Nikada mi nije nedostajala dok je bila živa u manastiru. Nikada nisam o njoj mnogo ni razmišljao,
sem što sam bio besan na nju jer nije poštovala tatu. Ali sada stalno razmišljam o njoj. Čudno, zar 
ne?
- Nije, ja mislim da je to dobro. Mislim da je dobro što sada možeš da je shvatiš. Njoj bi se to
dopalo, zar ne?
- Ne znam - Čezare je bio tužan - mislim na to kako sam se drao na nju u kolima dok smo se vozili

 

 prema manastiru, znaš? Istina je da se nisam samo drao - i udario sam je. Jako sam je ošamario, znaš.
Povredio sam je i spolja i iznutra. Znam to. Osećam to - on je savio ruku u pesnicu i počeo da se
udara po grudima u oblasti srca - ovde.

- Sada ti je žao što si to uradio.
- Naravno da jeste. Isuse, kakav sam monstrum bio tada, pokušavajući da postanem kao tata, zato
što je on otišao a ja sam morao da budem glava porodice, jer nije bilo nikod drugog. Moj brat Mik 
nije bio za to.
Mik Leonforte, mislila je Vesper. Kakvu je ulogu imao on u dinamici porodičnog života - onda i
sada? Vodila ga je prema toj oblasti kad se on odjednom diže, priđe krmi i upali zelena svetla. Ta
iznenadna eksplozija fizičke energije prekide Vesperinu delikatnu izatkanu psihičku mrežu, nestade
e.
- Vidiš tamo? - on je ščepao dvogled i gledao je kroz njega u tamni deo okeana.
Vesper mu je prišla. Mogla je da vidi neke crvene iskrice.
- Šta je to? Lutajući plamen?
Čezare se osmehnu.
- Pametna cura. Srešćemo se s brodom tamo.
- Počastvovana sam što si me poveo sa sobom.
- Nemoj da budeš - reče on mirno - to je idealno mesto da se potopi leš. Ajkule će se pobrinuti da
od njega ništa ne ostane.
Vesperino srce poskoči.
- To planiraš da uradiš sa mnom?
- Tako je bilo u početku - reče Čezare i skloni dvogled s očiju. - Ali sada imam bolju ideju.
Zavisi od toga da li verujem u tvoju priču ili ne.
To nije bilo dobro za nju i ona je to znala. Popela se na ogradu, raširila ruke i održavajući
ravnotežu rekla:
- Onda me gurni. Kao što si rekao sve će biti gotovo za nekoliko trenutaka.
Crvene svetlosti su prilazile i sada je moglo da se čuje potmulo udaranje brodskih mašina.
- Ne. Više volim da te pustim da malo razmišljaš o tome.
- Zašto da čekaš, Čezare? Uradi to sada. Možeš da se vratiš svom životu i zaboraviš na mene.
Dugo ju je posmatrao. Čula je kako se iza nje gase motori, dok je nepoznati brod polako klizio
 prema njima. Čulo se samo tiho šuštanje talasa.
- Radoznao sam - reče on - želim da vidim da li me varaš.
- Stvarno?
Čezare pruži ruku, ali je ona ne dotače.
- Ne želim da te zaboravim.
Ali njoj je bilo jasno šta je on ustvari govorio, mada u tom trenutku to njemu nije bilo jasno. Ne
želim da zaboravim Žaki.
- Povredio si me. Nisam ja jedna od tvojih ženskih. Mislio si da možeš da izvedeš jedan od tvojih
mačo predstava, najavivši da ćeš me baciti u vodu, posmatrajući kako mi kolena klecaju? - Skoro je
vikala. - Misliš da je to zabavno ili smešno?
- Posmatraj to s moje tačke gledišta. Šta ako si opasnost?
- Ti si još uvek čudovište kakvo si bio kad si udario sestru! -dreknula je.
- Ma, hajde, dušo. Ne lupetaj.
- Dopada ti se moja pamet, ti jebeni sadisto.
- Nemoj - Isuse, nemoj da govoriš takve reči.

 

- Zašto da ne? - Naravno da je znala zašto ne. Mogla je da se zakune da aki nikada nije koristila
takve reči. - Ti ih koristiš. Sem toga preplašio si me. Šta misliš kako se osećam?

- Pa, dobro... - on sleže ramenima, koraknu prema njoj, zagrli je i ona mu dopusti da je povede,
držeči je čvrsto uza se. Poljubio ju je u oba obraza, na svaki kapak, u čelo. Vrlo formalno, vrlo
nežno. Onda se njegove usne pritisnuše uz njene, otvoriše ih, njihovi jezici se na kratko dotakoše.

Tihi poziv ođeknu kroz noćni vazduh i Čezare je ostavi.
- Posao najpre - šapnu. Dok je nežno dodirivao njen obraz on uzvrati poziv.
- Sići ću - reče ona.
Ali kad se okrenula, on je ščepao za ruku, povukao je nazad.
- Ne, ostani ovde - on je uredno i vesto vezivao konopce koje su mu bacili - rekla si da si u poslu.
- Bila sam u poslu - šapnula je besno, dok se čovek tanak kao zmija penjao na brod iz čamca koji
e pristao uz bok.
- Onda u redu - on joj okrete leđa. - Želim da mi daš svoje mišljenje o ovom kučkinom sinu.
Vesper se okrete i vide brodić Obalske straže. Nijedno svetio nije bilo upaljeno na njemu, što je
 bilo vrlo neobično. Ona proveri oznake, vide broj: CGM 1176. Tanki čovek bio je odeven u
uniformu poručnika Obalske straže, nosio je belo-plavu sportsku torbu.
- Čezare - reče on. Osmeh je pokazivao bezbroj zuba sa zlatnim krunicama. Imao je blizu
 postavljene, nervozne oči glodara i neprestano je trzao desnim ramenom kao da ga žulja revolver u
 pazuhu.
- Milo - Čezare podiže ruku - ovo je Vesper. Ona će proveriti pošiljku. Da li se slažeš?
Milo sleže ramenima.
- Baš me briga čak i da papu dovedeš da proba. Meni je baš svejedno.
On otvori rajsferšlus na torbi i pruži mu čistu plastičnu kesicu s belim praškom u njoj. Vesper je
uze zajedno s nožem koji joj je Čezare pružio. On načini malo slovo iks na vrećici, izvadi malo
 praška na nož, isproba ga. Onda okrete glavu, pijunu preko ograde. Dugo se zagledala u Čezarove oči
 pre nego što je klimnula glavom.
- Daj to govno - reče Čezare.
Prebacivanje je trajalo sedam minuta. Za to vreme Čezare donese neseser. Vesper je
 pretpostavljala da se tu nalazi novac kojim je trebalo platiti kokain. Leđima okrenuta Milu, ona šapnu
Čezaru.
- Ne plaćaj mu još. Prati me.
- Je li to sve? - obratila se Milu koji je prebrojavao poslednje od 15o vrećica.
- To je sve. Sada mi dajte novac.
- Samo malo - Vesper je stajala ispred robe, kleknula je i izvukla nasumce dve vrećice iz sredine
gomile.
- Šta to ona radi? - reče Milo pomalo uznemiren. - Mi imamo dogovor.
- Proveravam robu - reče Vesper dok je otvarala vrećicu za vrećicom.
- To si već uradila - Milo je gledao Čezara. - To je već uradila - usta mu se iskriviše. - Dopuštaš
ženskoj da navuče pantalone, je li Bed Klamse?
- Začepi prokletu njušku - reče Čezare.
Milo pogleda i vide MAC-10 automat u Čezarevoj desnoj ruci.
- Isuse Hriste - viknuo je - polako, hoćeš li? Nisam ništa smerao.
Vesper je ustala. Pazila je da ne bude na liniji Čezarove vatre.
- Kesa s leve strane je u redu. Ali ova s desne je napunjena nečim stvarno gadnim: arsenikom.
Čezare pomače automat, podignu bradu prema Milu.

 

- Pa?
Milo umoči mali prst u otvorenu kesu s desne strane, okuša. On klimnu glavom, lice mu se ozari
od iznenađenja.
- Neka sam proklet ako nije u pravu.
Odednom Čezare skoči preko palube i gurnu cev automata Milu između brade i vrata.
- Hoću odmah da sada znam da li si ti to kučkin sine pokušao da me prevariš, jer ako to porekneš
moći ćeš da pevaš samo u ženskom horu - ludilo se ogledalo u njegovim očima kao u besne životinje.
Bio je zahvaćen besom koji nije mogao da kontroliše. - Odgovori mi ništavilo!
- Isuse Hriste, ne ubijaj glasnika samo zato što je poruka grozna. Nisam ja izvor robe, za ime
Hrista. Sem toga znaš da droga nije moj posao. Nisam ni takao ovo sranje i ubiću kučkinog sina koji
kaže da jesam - Milo se skoro udavio od straha. - Prvi put sada čujem za to!
Čezrae se malo povuče, duboko udahnu i pogleda Vesper. Ona mu klimnu glavom da bi rekla da
veruje da Milo govori istinu.
 Na neki način Čezare kao da je bio razočaran. On je želeo trenutno zadovoljenje za ovu izdaju i
Vesper je videla da on žudi za tim da se dočepa Mila.
- U redu - reče najzad Čezare. Pustio je Mila.
Čovek tanak kao bič bio je mokar od znoja i kolena ga skoro izdadoše kad ga je Čezare pustio.
Znao je kako je bio blizu uništenja.
- Neko pokušava da me zajebe, Milo - Čezare je i dalje držao automat, ali sada je spustio cev niz
svoju nogu. - Da kažemo da odlažemo isporuku za sutra u veče, važi?
Milo klimnu bez reči.
- Onda ćemo srediti ovaj haos.
Milo je opet počeo da diše.
- U međuvremenu ja ću baciti ovo srannje. Neka se proklete ajkule udave sa tim.
- Prestani - reče Čezare. - Koje tebi rekao da razmišljaš? -Pokazao je na vrećicu sa arsenikom. -
Zalepi to i neka bude na brodu sutra u veče. Ja idem s tobom.
- Ti si šef, ti nisi nikada...
- Gubi se! - dreknu Čezare i Milo požuri da ga posluša.
Kad su ostali sami, Vesper se okrete Čezaru, dok su joj oči sijale.
- Ti si ovo namestio. To je bila proba.
On sleže ramenima.
- Pa, ko može da me krivi? Ženska suviše zgodna da bi bila stvarna pala mi je s neba u krilo.
Morao sam da se malo začudim. Zar je tu problem?
- Nema problema.
- Dobro. U svakom slučaju izgleda da si mi učinila veliku uslugu time što si mi ukazala na arsenik 
- on otvori ručni frižider u kome je bilo puno hrane i rashlađenog šampanjca. - Hajde da jedemo.
Umirem od gladi.

* **

Ružičasti i otrovno zeleni neon Tokija zračio je kao srce džinovskog generatora. Ali ovde medu
savremenim, betonskim školjkama Karasumori Džindže, meka svetlost lanterni iz XIX veka
osvetljavala je prostor oko Šinto svetilišta. Uprkos velikoj masi Nove palate Šinbaši, Džindža je bila
 puna malih uskih uličica koje su pokazivale kakav je Tokijo bio pre rata i privrednog čuda koji su od
njega stvorili drugu zemlju.

 

- Japan je sada bez političkog lidera - rekao je Mikio Okami. - U ovo vreme ekonomske krize on
leži prepušten na milost i nemilost nemilosrdnom moru. Priroda to neće dugo tolerisati, ona ne
 podnosi vakuume.

- Rekli ste mi da nema vodećeg kandidata koji bi mogao da postane premijer - reče Nikola.
- To je bilo onda - reče Okami dok je stupao iz kruga svetlosti koji je širila lanterna u tamu. -
Danas posle podne koalicija je izbacila ime Kanzai Micui kao kompromis.
- Ja ga ne poznajem.
- Nije ni čudo. Malo ljudi van politike ga poznaje. Ali on je opasan čovek. Njegova je tvrdnja da
e napad na Nanking puka izmišljotina - Okami je govorio o jednom od najočiglednijih i
najbestijalnijih ratnih zločina.
Japanski vojnici su 1937. godine masakrirali na stotine hiljada kineskih građana. Više od
dvadeset hiljada žena bilo je silovano i grad je bio zapaljen. Jedanaest godina kasnije, sud za ratne
zločine osudio je komandanta japanskih snaga u Nankingu na smrt.
- Kanzai Micui je uništitelj, čist i jednostavan - nastavio je Okami. - On namerava da načini
istoriju prema sopstvenoj slici.
On preti sadašnjem premijeru zato što pokušava da zaceli ratne rame na Pacifiku. On tvrdi da
naša invazija na azijsko kopno treba da se zapamti - i da se slavi kao čin oslobođenja. Poričući da je
Japan ikada hteo da proširi svoju teritoriju, on insistira na tome da smo mi samo oslobađali azijski
narod od njegovog robovanja zapadnjačkim kolonijalnim agresorima.
Okami je stao izvan drugog kruga svetlosti lanterne.
- Isto tako, ono što mnogi ne znaju, je to da Micuija podržava Tecuo Akinaga. Ali to i nije tako
važno. Akinaga je predodređen da istrune u zatvoru.
 Nikoline oči sinuše.
- Kasno posle podne obavešten sam da će naš stari prijatelj Akinaga biti pušten na slobodu ovih
dana. Njegovi advokati su ga oslobodili zbog nedostatka tehničkih dokaza.
- Akinaga će biti oslobođen?
- Nekoga, ili neke ljude iz Tokijskog javnog tužilaštva on ima u džepu. Ja radim sa javnim
tužiocem Tanaka Džinom. On je dobar čovek, vredan i odan istraživač. Akinaga je bio njegov slučaj.
On veruje da njegovu istragu sabotira neko u njegovoj kancelariji. Možda biste vi mogli da pogledate
taj slučaj.
Okami se isceri.
- To će mi biti zadovoljstvo.
 Naišli su na lokalnog muzičara koji je uzeo svoj samisen i počeo da svira. Nastavili su da hodaju,
er im je bio potreban prostor za razgovor, ali muzika ih je pratila, vukući se kao dim između lanterni.
- Koliko veliku pretnju predstavlja taj čovek, Micui? - pitao je Nikola.
- To ostaje da vidimo. Ali bez sumnje najveća pretnja je sam Akinaga. Želim da vidim da li on
oš ima snage da progura Micuinu kandidaturu.
- Možda će tada biti prekasno.
- Neće - Okami nastavi da hoda - Akinaga je ključ. Bez njega će Micui upasti u kolotečinu i biće
oš jedan premijer koji neće moći mnogo da postigne. Ja mislim da vredi da sada sačekamo i
dopustimo Akinagi da izgubi konce.
- Razgovor o pretnjama navodi me da govorim o nečemu što mi se dva puta dogodilo danas posle
 podne - Nikola je mislio na čudna i uznemirujuća osećanja Tau-taua koja je osetio dok je bio sa
Honiko i Tanaka dinom , a da ih nije svesno pozvao.
- Nikada nisam osetio da se Akšara manifestuje na taj način - rekao je Okami veoma

 

zainteresovan.
- Ali bilo je to neobično drugačije od Akšare - Nikola nije rekao Okamiju o jezivom osećanju

 prikaze koje je imao u kući Rodnija Kurca. Nije imao nameru da o tome govori dok sam ne sredi
svoja osećanja. Bilo je to nešto suviše lično, suviše intimno na neki način koji Nikola još nije mogao
da odredi, da bi se bilo kome poverio - čak i Okamiju.

- Kako je to bilo?
- Nisam siguran. Kao da se nebo topilo, kao da mi je deset miliona glasova govorilo odednom -
odmahnuo je glavom. - Znam. Sve to zvuči ludo.
- Ne baš. Ali ja verujem da moramo da nastavimo s našim pokušajima da izlečimo povrede u
vama - Okami pruži ruku. - Jeste li spremni?
 Nikola klimnu glavom mada je posle uznemirujućih doživljaja koje je imao poslednjih nekoliko
dana, pristao na tu sesiju s povišenim osećanjem strave. Stajao je vrlo mirno osluškujući zvuke grada
kako postaju neprirodno jaki oko njega, a onda se gube u daljini, dok je uobičajena stvarnost
nestajala kroz rupu u svemiru.
- Tako je - reče Mikio Okami - ispijajte noć.
Posmatrao je kako Nikola, glave zabačene unazad zuri u ambis Akšare. Sa svakim udarom srca
 bio je sve dalje u tami u kojoj su nestajale svetlosti Tokija, gde se neon stapao sa tamom.
- Uđi duboko u Akšaru - rekao je Okami - tako duboko dok ne počneš da vidiš tamne šare u
ambisu. Tu je Kšira.
Kšira je bila tamna staza, druga polovina Tau-taua, deo o kome se skoro nikada nije govorilo jer 
oni koji su pokušali da njom zagospodare ili su umrli ili poludeli. Takav je bio slučaj sa Kanzacuom,
 Nikolinim Tau-tau senseijem, koji je udenuo delove Kšire u Nikolin um kao sofisticirane vremenske
 bombe.
 Nikoli je rečeno da Okami poseduje Koryoku, Moć koja prosvetljuje. Pričalo se medu starima
koji su praktikovali Tau-tau pre mnogo vekova da je koryoku jedina staza do Šukena, Dominiona, gde
dve polovine Tau-taua mogu da budu sjedinjene u jednu celinu. Ali drugi su insistirali da je Šuken
samo mit, da Akšara i Kšira nisu predviđene da bilo kada postanu celina.
 Nikola je grozničavo verovao u Šuken. Bilo mu je to potrebno. Inače bi ga Kšira, što uništava
dušu, preuzela i on bi poludeo kao Kanzacu.
Odjednom je osetio kako ledeno nebo prekriva njegove udove, čuo je ćeretanje deset miliona
glasova koji govore nepoznatim jezicima tačno u središte njegovog uma. Bilo je to isto kao tog
 popodneva. Bila je to Kšira, i to je bilo previše. To ...
- Ne - reče Okami oštro - ne sklanjaj se od Kšire. Samo ćeš približiti tamne šeme i kad se jednom
nađu u tvojoj svesti nećeš moći da ih odstraniš.
Duboko u stanju nalik na trans, Nikola je bio iznad vremena i prostora. On je postojao kao tačka
svetlosti u ambisu bez dimenzije. Svuda oko njega kosmos je disao kao zver u šumi, ali sada umesto
da bude u oklopu Akšare, on je osećao uznemirujuću tamu na sve strane dok su se delovi Kšire gubili
u ambisu. Jednom, delovali su mu kao skoro bezopasni, udaljeni oblaci na beskrajnom horizontu. Ali
sada su kružili oko njega tako brzo da su povremeno blokirali ambis, smanjujući njegov psihički
 pogled. Znao je da će se uskoro povezati i stvoriti traku oko njega, odvojivši ga od Akšare, sve dok 
ne bude mogao samo da vidi i oseća njihovu tamnu težinu, a onda će se javiti ludilo.
 Njegova psiha je bila upravljena prema novo podignutom stubu svetlosti, lepim vlaknima koja su
dolazila i odlazila da bi dotakla tamne delove Kšire koju je dozvao njegov um. Iza svetlosti, mogao
e da oseti Okamijevo psihičko prisustvo. Bavili su se ovim već nedelju dana, od trenutka kad su se
 ponovo sastali u Veneciji, a još je Kšira besnela u Nikoli, zaslepljujući ga psibhički u čudnim

 

trenucima, a ponekad iskrivljujući toliko Akšaru da ga je to plašilo.
 Njegov strah je rastao dok se sećao drugog trena sličnog ovom u šumi Jošino pre tri nedelje kad

su on i Tači Šidare, mladi Jakuza ojabun s kojim se sprijateljio, pokušali ovakvu psihičku vezu. Tači
e takode posedovao koryoku, ali kad je pokušao da načini vezu s Nikolom, nije uspeo. Ne mogu.
 Nešto ... Ne znam ... Na licu mu se pojavio čudan izraz. Kšira je tako jaka ...Tači se odvojiio.
 Nekoliko trenutaka kasnije bio je ubijen i Nikola nikada nije rešio tu zagonetku. Da li je Nikolina
Kšira bila suviše jaka za Tačija? Kako je to bilo moguće? Koryoku je trebalo da upravlja Kširom.

Okamijevo lice se pojavljivalo u stubu svetlosti, pa će Nikola možda dobiti svoj odgovor.
Mogao je da oseti psihičko zračenje iz blještavog izvora svetlosti i nešto ga je tamo privlačilo.
Osećao je vrelinu i puzanje po koži kao da mu klizi znoj ili insekti dok su se jonizirane čestice
ubacivale u njegovu psihu.
Sada, dok se Nikola kretao prema stubu svetlosti koji se vreto, on poče da se otvara da bi ga
 prihvatio i on oseti kako mu srce poskakuje od uzbuđenja. Najzad je krenuo putem integracije; najzad
će mračna moć Kšire, koja ga je proganjala, moči da se smiri.
Ali u trenutku kad je posegnuo da dotakne deliće svetlosti, on je čuo Okamijev glas u svom umu
kao što je čuo Tačijev na ovoj tačlci rituala: Ne, ne ... previše. Ne mogu da zadržim vezu... sve se
obrušava, doći će do implozije...Nestani! Brzo! Gubi se!
Kao udarac lastiša, prekide se Nikolina veza sa Akšarom i on je bačen unazad u specifično vreme
i prostor. Čučao je na terenu hrama, dahčući, dok se nezemaljski sjaj tokijskog neona širio iznad
njega kao mehanički Mlečni put.
 Nikola, još ošamućen zbog naglog razdvajanja od Akšare osvrte se oko sebe tražeći Okamija.
 Našao ga je ispruženog na tlu kao da je pogođen jakom puškom. Nikola se privuče, oslušnu njegovo
disanje, proveri oči ispod spuštenih kapaka.
Okami poče da se grči... Njegov krvni pritisak bio je opasno visok. Šta se dogodilo u kokoro-u?
Šta je Okami video? Šta ga je bacilo u šok? Zašto je izgubio komandu nad svetlošću nad koryoku??
Da li je to bilo isto tako tajanstveno kao ono što je navelo Tačija da se iznenada povuče od psihičkog
kontrakta s Nikolom? Da li ga je Kanzacu fizički trovao? Morao je da to sazna.
Koristeći Akšaru, on je protegao psihu sve dok nije ušao u Okamijev krvotok. Tu je sredio nivoe
adrenalina dok nije naveo Okamijevo telo da proizvede snažniju mešavinu nukleopeptida da bi se
izborio sa šokom, smirio grčenje i da bi se što pre osvestio.
Okami se smirio u Nikolinim rukama, poslednji grčevi su prestajali i oči mu se otvoriše.
- Kako se osećate Okami-san?
- Umorno - pokušao je da se osmehne ali nije uspeo - nisam više mlad kao nekada.
- Imate devedeset godina.
- Ko ti je to rekao? Čeleste? - on obliza svoje suve usne. - Čak ni ona ne zna moje prave godine.
Ali to je dobro. - On mahnu rukom. - Pomozi mi da se dignem, molim te.
Dok je Nikola počeo da ga pokreće, Okami se uhvati za glavu i jeknu pa ga Nikola pažljivo vrati
na tlo.
- Šta si mi uradio? Nisam imao ovoliko endorfina u telu od svoje sedamdesete godine.
- Bili ste u strašnim grčevima.
- Ne sećam se.
 Nikola je pažljivo posmatrao Okamija dok je ovaj tonuo u prana dišući duboko i jednolično da bi
nastavio čišćenje tela.
Kad se Okamijeve oči otvoriše, on se zagleda pravo u Nikolu.
- Me verujem da mogu da ti pomognem, prijatelju, mada bih to mnogo želeo.

 

 Ne mogu da verujem da ovo čujem, mislio je Nikola.
- Ali, vi imate koryoku. To je jedini način integracije. Vi ste moja poslednja nada.
- Da se molimo bilo kom Bogu u koga verujemo da ne bude tako. Jer onda si osuđen - Okami je
uzdahnuo, držeći se za Nikolu dok su ustajali. - Vidiš, svo vreme je Kšira bila unutar tebe, nisi imao
 pristupa do nje. Ne mogu da pridem bliže. Kad sam pokušao, skoro sam bio ubijen. A prema onome
što si mi rekao o tvom iskustvu sa Tačijem Šidareom, on je prošao na isti način.. Od tih nesrećnih
susreta moramo da zaključimo da ti koryoku, Moć koja prosvetljava ne pomaže.
 Nikola se borio sa vrtoglavim osećanjem panike.
- Šta da radim, Okami-san? Ne mogu da tolerišem Kširu više u sebi. U poslednje vreme osećam
kako njena snaga raste. To je kao senka na mojoj duši.
- Znam, prijatelju i ja saosećam s tobom. Ali Kširi mora da se priđe na pravi način inače ćeš
naleteti na minu a nećeš znati kako njen mehanizam radi. Propast - Okami odmahnu glavom. - Šteta
što je Kanzacu, sensei koji te podučavao, mrtav. On je jedini čovek koji bi znao kako da te spase -
 pljunuo je. - Kako je imao iskrivljen, dijabolični um. Mora da te mrzeo svom dušom kad je to mogao
da ti uradi.
Okami je hodao na nogama koje su se ukrutile od šoka.
- Hajde. Vreme je da odemo odavde. Psihički odjeci katastrofe koja samo što se nije dogodila
suviše su uznemirujući.
Dok su ulazili u vrevu Vest Šinbašija, Okami pogleda Nikolino bledo lice..
- Suviše sam star i umoran da bih ti pomogao, ali nemoj da gubiš nadu, Lajnir-sane. Znam da
odgovor postoji. Postoji neko ko zna načine kojima možeš da pobegneš iz jedinstvenog zatvora u koji
si smešten.

 

ŠEST

 Njujork/Tokij o

- Da li je svima udobno?
- Mama spava - reče Fransin Goldoni Dekamilo.
- Ha, znam - reče Pol Kjaramonte. - Dao sam joj nešto da bi se odmorila.
Bilo je mračno u privatnom avionu, i hladno. Sedeli su na sedištima koja su bila okrenuta jedno
 prema drugom dok su se napolju iza malih izbrazdanih perspeks prozora valjali oblaci, jezivo
osvetljeni mesečevom svetlošću. Ličili su na dim koji proizvode mašine za suvi led koje se koriste u
rok video spotovima, mislila je Fransi. Pokušavala je da bude hrabra, pokušavala je da smiri
treperenje svog srca. Pomakla se malo dok nije osetila toplinu majčinog ramena i već joj je bilo malo
 bolje.
- Kuda nas vodiš?
Polove oči sinuše u polutami.
- Na jug. Tamo gde je toplo. Svideće ti se. Biće mnogo plivanja, možda čak i serfovanja.
- Koga pokušavaš da nasamariš? Vodiš nas Bed Klamsu.
Pol ju je posmatrao neko vreme.
- Mala, ti si mudra curica.
- Ne razgovaraj tako sa mnom. Nemam ja sedam godina.
- To mogu da vidim - posmatrao ju je s odobravanjem - mislim da si odavno odbacila svoje malo
 prsluče, je li?
- Dopadaju ti se - reče ona i izvi se malo unazad. - Kakve su?
Pol sleže ramenima.
- Zašto da mi se ne dopadaju?
Fransi se osmehnu.
- Hoćeš da ih dodirneš?
Pol je reagovao kao da ga je dotakla užarenom cigaretom.
- Isuse, mala, kakvo je to pitanje?
- Tako si se ponašao u Šepherds Beju.
On odmahnu rukom.
- Bio sam besan. Zar nisam smeo da budem? Zbog tvoje majke su ubijeni ljudi koje sam ja
najmio.
- Hteli su da nas kidnapuju.
- Ona me navela da ubijem policajca. Policajca, mala, shvataš? Moja zadnjica je zabeležena u
 Njujorku. Kad ubiješ policajca, pa te uhvate, otpevao si svoje. Zaključaju te i bace ključeve.
- On je samo pokušavao da nas zaštiti.
Pol ju je posmatrao s nekom vrstom poštovanja.
- Imaš li sedamnaest?
- Skoro.
Pol frknu.

 

- Da, uskoro ćeš imati dvadeset i osam. Da ti dam dobar savet, mala. Smiri se. Imaš mnogo
vremena da odrasteš, ne moraš sve da uzmeš u jednom gutljaju.

Fransin je razmišljala o tome neko vreme.
- Kako to da si uspavao moju majku, a ne i mene?
- Znaš, Isuse Hriste, bolje da pazim šta govorim .
- Zašto si hteo da razgovaraš sa mnom na samo?
Pol prinese prst usnama. Otkide komadić nokta.
- Dopadaš mi se, mala. Postavljaš direktna pitanja, nema sranja. I ja ti direktno odgovaram. Što
se tiče tvoje majke ona me mrzi da ne može da me vidi, zbog svega kako je krenulo. Isto tako bio sam
malo grub prema njoj jer sam bio neraspoložen, a sada mi je iskreno žao zbog toga. Ja znam da ne
mogu da razgovaram sa njom jer štogod ja kažem ona će reći “Odebi”, i mislim da je u pravu. Čini mi
se da si ti drugačija. Pošto ćeš uskoro imati sedamnaest godina možda ćeš hteti da saslušaš šta ja
imam da kažem.
- Slušaču ukoliko to što imaš da kažeš nije neko sranje. Ako je tako možeš da odjebeš.
- U redu, to mogu da poštujem - Pol otkide još jedan komadić nokta. - Da li si upoznala Bed
Klamsa, mala?
- Nisam.
- Dobro - on odvrati pogled, kao da to nije bilo ono što je nameravao da je pita. - Hej! - skočio je
i preplašio je. - Jesi li gladna? Da ti napravim makarone?
Frensi se osvrte oko sebe.
- Postoji kuhinja u avionu?
- Svakako, svakako šta misliš? Samo što se ovde zove kužina, kao na brodu - poveo ju je niz
 prolaz do male prostorije gde je upalio svetlost, koja je otkrila savršenu kuhinju od nerđajućeg
čelika.
- Zar nema stjuardesa?
- Ne. Ovo je privatni let, zar ne znaš?
Uzeo je kutiju makarona, stavio vodu da proključa na plotni električnog šporeta. Onda je počeo
da priprema sos sa paradajz pireom, isečenim paradajzima, peršunom, origanom, maslinovim uljem i
 preprženim lukom.
- Malo soli i bibera - rekao je - i gotovo je.
Stavio je sos na drugu ringlu.
- Šta ti se desilo s nogom?
Pol automatski pogleda na svoju kraću nogu.
- Dogodila mi se nesreća, davno, još kad sam bio dete. Bilo je to 1962. U Astoriji, u blizini mesta
gde sam živeo - mešao je sos i odmahivao glavom. - Bilo je to ludilo, nešto kao san. Video sam kola
kako jure ulicom i nekako sam znao da će se nešto grozno dogoditi. Kola su jurila na devojku. Ja sam
e posmatrao jer je bila prava lepotica. Viknuo sam i ona se okrenula. Bacio sam se na nju, misleći
da mogu da je spasem, kao u filmovima, ali kola su mi zahvatila nogu i kuk.
- Šta je bilo s devojkom?
- Umrla je. Ja sam dugo vremena proveo u bolnici. Imao sam tri operacije, ali nikako nisu mogli
da me vrate u prethodno stanje.
Rekli su mi da treba da budem srećan što uopšte hodam na dve noge. Pokušao sam tada da saznam
šta je bilo s devojkom. Rekli su mi da nije uspela da se izvuče. Već je bila sahranjena. - On joj
 pokaza makarone. - Gle, već su skuvani. Trik je u tome da se ne prekuvaju, znaš?
- Da, znam.

 

Odmahnuo je rukom.
- To svi kažu. Ali prava je tajna da se načini dobar sos koji će savršeno prekriti makarone -
 pogledao ju je i razočarao se što se ona ne osmehuje. - Plašiš se?
Za trenutak ona nije odgovorila.
- Pomalo, čini mi se. Čula sam mnogo toga o Bed Klamsu.
Pol frknu.
- Ko nije? - Odmahnuo je glavom. - Znaš li kako je dobio taj nadimak?
- Aha - sada Fransi odmahnu glavom.
- Pa, prema ugovoru morao je da sredi jednog tipa. Bio je to prvi koga je sredio, znaš? Tip je jeo
u restoranu. Ušao je Bed Klams, podigao revolver i - bum! - pucao je u čoveka. A onda kao da se
ništa nije desilo pogledao je u makarone koje je tip jeo prelivene belim sosom sa školjkama i rekao:
“Mora da su mu pokvarene školjhke došle glave”. - Pol se smejao. - Isuse Hriste, možeš li to da
zamisliš?
Osmeh mu je izbledeo dok je posmatrao Fransinino ozbiljno lice.
- Biti malo uplašen, to je u redu. Ali, slušaj, mala, ništa ti se loše neće dogoditi.
- Otkuda znaš?
- Znam, to je sve - presuo je vrele makarone u devdir koji je stavio u malu sudoperu. - Ja znam
mnogo stvari - a onda je proceđene makarone vratio u lonac u kome su se kuvali, dodao je sos i sve
e promešao.
- Divno. Dobri makaroni su majstorsko delo - stavio je makarone u dve činije - ništa tako ne
može da okrepi dušu i telo, govorila je moja majka. - Pružio joj je činiju s makaronima, zajedno s
viljuškom i kašikom. Žao mi je što nemam svežeg hleba, mala.
- U redu je - miris koji je dolazio iz činije bio je božanstven i Fransin odednom shvati da je
gladna.
Sedeli su u sedištima jedno naspram drugog, uživali u hrani. On je upalio jednu od onih malih
svetiljki i ona je bacala čist, sjajan zrak između njih, napola osvetljavajuči njihova lica kao u kući s
ogledalima.
- Kad se radi o kuvanju, to je jedina stvar koju dobro radim. Naučio sam to od svoje majke.
- Ko ti je bila majka?
- Bellissima. Lepotica - reče Pol glasom u kome se osećala napetost. - Samo toliko treba da znaš.
Fransi ga brzo pogleda i nastavi da jede svoje makarone. Pol pogleda njenu glavu uvučenu u
ramena pa spusti viljušku na koju je navio pravu količinu makarona prelivenih sosom.
- Malo sam nervozan kad se ona pomene, znaš, zato što je, pa dobro ... zato što je bila Jevrejka -
van la Familia. Ali, mislim da je tako mislio moj stari. Bilo bi suviše komplikovano da ima za
ljubavnicu Italijanku? Sa Jevrejkom čovek ne oseća krivicu, jel’ tako? Hoću da kažem da ona nikada
ne bi mogla da se smatra delom porodice, čak i da je Fejt - znaš, tvoja, šta? - neka vrsta bake maćehe
- koja je tada bila udata za mog oca - otkrije šta on radi, ne bi bilo ljutnje, samo bi se sve nastavilo.
Fransin je rizikovala i pogledala u njega. Bio je toliko tužan u tom trenutku da je osetila
neodojivu potrebu da krene i zagrli ga. Znala je bolje nego bilo ko drugi šta to znači imati zajebane
roditelje.
- Fejt je otkrila, zar ne?
- Nije bilo baš tako - on stavi u stranu svoju čniju, zabaci ruke iznad glave i zagleda se u tamni
 plafon aviona. -Ona je ustvari otkrila da za mog oca to nije bila samo obična tucačina. On je osećao
nešto prema toj drugoj ženi - toj Jevrejki - pa je postavila uslov:”Ona ili ja” - rekla je znajući da on
ne može da se razvede od nje. - Bacio je pogled prema Fransin. - Katoličanstvo, je li tako? To je

 

strašna gnjavaža, ako mene pitaš.
- Ne znam baš mnogo o tome.
- Vidiš, ovako ja vidim stvari - ponovo se zagledao u plafon - moj stari je možda bio teror na

ulicama Astorije, ali bio je odani katolik. Išao je u crkvu, davao novac, učestvovao u dobročinstvima
za diocezu, čak je jeo ribu petkom, mada ju je mrzeo. Imao je običaj da je povrati u klozet, posle
obroka. I onda nije više ništa jeo do sutradan u jutro.. Fejt je govorila da se on drži Biblije. Crkva je
rekla da je razvod greh i on je to verovao.

- I šta se onda dogodilo?
- Fejt mu je rekla: ”Kakve to veze ima? Ona je Jevrejka. Ona je znala u šta se uvaljuje kad te je
zavela. Neće osetiti ništa”. Problem je bio u tome što je moj otac zaveo moju majku; moj otac je bio
taj koji nije znao u šta se uvaljuje.
- I nastavio je da je viđa - reče Fransin željna srećnog kraja.
- Stvarno ne znam - Pol trepnu nekoliko putra kao da mu je nešto upalo u oko - moja majka se
udala za Džona Kjaramontea, profesora istorije renesanse na Siti koledžu, gde je ona išla dva puta
nedeljno u večernju školu.Poznavala ga je tek neko vreme a on ju je već dva puta zaprosio. Kako je
moja majka govorila mene je prihvatio kao da sam mu rođeni sin.
Pol duboko uzdahnu.
- Takva ljubav ... - učutao je na trenutak. Onda je pogledao u Fransin. - Tako ju je voleo samo
Crni Pol Matačino. - Gurnu opet izgriženi nokat među zube. - Mora da ju je nekako viđao jer ona je
redovno dobijala novac - on povuče kraću nogu. - Mama je dobijala novac za moj boravak u bolnici,
za operaciju,za moj kasniji oporavak.
- Ali, zašto ti radiš za Bed Klamsa? - pitala je Fransin stavljajući svoju činiju u njegovu.- Zašto
toliko mrziš moju majku?
- Sada ne mrzim toliko tvoju majku, a tebe ne mrzim uopšte. Veruješ mi, zar ne?
Fransin sleže ramenima.
- Pa, to je istina. Hej, sećaš li se šta si pre rekao o sranju? Ovo nije sranje, je li? Ma šta da se
dogodi, to je između porodica, Leonforteovih i Goldonijevih. Ti i tvoja mama ste jednostavno upale u
mašinu, to je sve. Trebalo je da drži nos visoko, da stoji po strani kao što se ženi priliči.
- Onda bi je ubili, kao što su ubili mog oca - reče Fransin ponosno.
- Ne znam ništa o tome, kunem se - Pol odbaci komadić nokta u tamu. - To je neki uvozni talenat
uradio, a ja sam držan podaleko. - Odmahnuo je rukom. - Neka ostane među nama, mislim da je to
 bila pogrešna odluka što su hteli da srede tvoju mamu. Ona je tvrd orah, baš kao i ti - osmehnuo joj
se. - Ali ona mi je sada svakako zajebala život.
- Rizik posla.
Buljio je u nju pširom otvorenih očiju, a onda je frknuo od iznenađenja.
- Marrone, kakvu jezičinu imaš, mala.
Posmatrala ga je.
- Možda to nije samo u vezi s porodicom. Ti si mrzeo Fejt, ja to znam.
- Svakako da sam mrzeo jebenu kučku. Ona mi je ubila oca, Crnog Pola.
- Da li je ta priča istinita?
Pol podiže ruku.
- Kunem se dušom svoje svete majke - on načini grimasu - nadam se da će Fejt dobiti ono što je
zaslužila. Nadam se da će se peći u paklu.
- To mi miriše na osvetu.
- Gde si naučila da tako razgovaraš, mala? U jebenim filmovima?

 

Ona se pope na sedište, okrete se da pogleda tamo gde je Margarite ležala u tami.
- Misliš da joj je dobro?
- Svakako da joj je dobro.
Fransin se okrete jer ju je on lagano potapšao po mišici. Ona skliznu natrag na sedište.
- Mala, reci mi nešto da li te majka nekada vodila u Santa Mariju u Astoriji?
- U manastir, misliš?
 Nešto zamagli Polov pogled.
- Manastir, da. Sveto srce Svete Marije.
Fransin klimnu glavom.
- Mnogo puta.
- Upoznala si se sa starom, upravnicom, svetom majkom?
- Viđala sam je uvek kad bih došla tamo.
- O čemu ste pričale? O religioznim stvarima ili nečem drugom?
- Da, o religioznim stvarima.
Ali njen pogled skliznu u stranu i on je znao da ona laže.. Nije bilo ni važno on nije bio
zainteresovan za ono o čemu su one razgovarale. On se nagnu unapred, s rukama skupljenim ispred
sebe.
- Da li ste se tamo sretale s nekim?
Fransin je mogla da oseti napetost koja se videla na njegovom licu jer je videla bore u uglovima
očiju i linije zbog kojih su njegove usne postale tvrđe, određenije.
- Svakako, sretale smo mnoge. Časne sestre, je li? Ko bi drugi bio u manastiru?
- Naravno. Ko drugi? - reče on tako tiho da je morala da se napregne da bi ga čula. - Ali, mislim,
da li bi mogla da mi kažeš da li si srela jednu posebnu časnu sestru ako bih ti je ja opisao?
- Zašto želiš da to znaš?
 Nagnuo joj se još bliže.
- To je vrlo važno, mala, shvataš? - glas mu nije bio jači od šapata kojim se ona služila dok je
govorila s prijateljicom u knjižari.
Zato što mu je verovala, rekla je:
- U redu.
- Ona je dosta visoka, vitka, ima dobre noge - zamahao je rukama kao da želi ovo da poništi. - Ali
to ne znači ništa jer ona nosi mantiju, zar ne? Ali ona je stvarno lepa i ima tamnu, talasastu kosu. I
najneobičnije zelene oči, onako zelene kao okean, ne blizu obale, nego tamo u daljini, gde je duboka
voda - on se zavali odjednom unazad kao da je shvatio da je suviše rekao. - Da li si videla nekog
takvog u Santa Mariji?
- Nisam.
On žmirnu prema njoj.
- Jesi li sigurna, mala? Da li govoriš istinu?
- Da.
- Stvarno?
- Stvarno i iskreno.
- O, Isuse - šapnu on. Stvarno i iskreno. To je bila fraza koju je Žaki koristila. Sedeo je dugo
vremena zagledan u Fransin pre nego što mu se pogled zamutio. Čak i u polutami, mogla je da vidi da
ga je pogodila u živac i pamtiće to. On se najzad povrati i udari se po butinama,.
- U redu, mala - reče on sada sasvim drugačijim glasom. - Šta kažeš na to da idemo da vidimo
kako je tamo tvojoj mami?

 

***

- Hajde u krevet.
- Neću još - reče Nikola.
Koi, koja je spavala naga, obavi se čaršavom i stade na futon. Čim joj noga dotače drveni pod
ona zadrhta.
- Hladno je - pritisnu se uz njega. - Zar tebi nije?
- Osećam hladnoću samo ovde - reče Nikola i udari se po temenu - imao sam dva susreta sa
Kširom koja je proletela kroz moju svest. Izgubio sam kontrolu, kao da mi je um bio ukraden.
- A kako se sada osećaš?
- Sjajno. Savršeno normalno.
 Njene oči, ogromne i tamne, pune života, kao da su odslikavale noćni život Tokija.
- Okami-san će ti pomoći.
- Ne znam - osećao ju je tako blizu sebe, osećao je koliko želi da ona bude kraj njega. - Povreden
e večeras kad je pokušavao da mi pomogne. On je star, Koi. Njegov um je još oštar, ali je okrenut na
drugu stranu, na politiku koja se tiče zemlje i ja mislim da njemu nedostaje snage da mi pomogne s
mojom unutrašnjom borbom.
Dugo vremena Nikola nije ništa govorio. Buljio je kroz prozor u noćne svetlosti Tokija. Nalazili
su se u visokom oblakoderu s ukrašenom fasadom podignutom u centru grada. Tu je Nikola kupio
dupleks, ogroman po japanskim standardima, a onda je najmio arhitektu koji je dao nacrt za zgradu da
 bi mu uredio enterijer. Površine od ružičastog, sivog i crnog mermera bile su ublažene svetlim
drvetom trešnje i tamnim kyoki-drvetom.
- Pripremiću ti čaj - reče Koi odvojivši se od njega.
 Nikola je gledao prema Nagai Kapsul kuli. Izgledala je tako blizu kao da može da preskoči do
nje. Ona je podignuta sedamdesetih godina i bila je hrabar ali neuspeo pokušaj da se povežu dve
urbane celine.
Kula načinjena od čelične mreže i svetlarnika za liftove bila je nalik na skelet unutar kojeg su
smešteni, kao kutije čokoladnih bonbona unapred izgrađeni stanovi raznih veličina u koje su se ljudi
useljavali kako se njihov standard poboljšavao. Ono što je bilo moderno pre dvadeset godina sada je
 bilo nepraktično, a stil u kojem je ova ružna kula izgrađena ugasio se kao što je i zasluživao. Samo je
nekoliko ljudi tu živelo. Pitao se zašto kula nije srušena da bi se podiglo neko novo arhitektonsko
dostignuće.
Posle nekoliko trenutaka on pođe za Koi niz široko stepenište sa gelenderom od nerđajućeg
čelika, koje je vodilo s drugog sprata sa dve spavaće sobe i kupatilima, opremljenim u
tradicionalnom japanskom stilu.
Donji deo stana bio je skoro sasvim zapadnjački opremljen, sem Nikoline muzejski vredne zbirke
oružja i rukotvorina iz čitave Jugoistočne Azije i Kine. Zbirka je bila smeštena u policama i
vitrinama koje su prekrivale zidove, neki komadi su bili poredani po glatkim mermernim površinama
stočića za kafu, komoda i prozorskih ispusta.
Dok je posmatrao njene vešte, škrte pokrete, on reče:
- Da li nekada misliš na njega?
- Skoro nikada ne mislim na Majkla Leonfortea. - Ona je odmeravala bledo zeleni čaj sa plitkom
 bambusovom kutlačom, a njena lepo oblikovana ruka prelazila je iz tame u svetlost tako da su
dijamanti svetlucali po njenoj koži. - A kad i pomislim to je samo da se podsetim koliko bedno može

 

da bude ljudsko biće - ona ga pogleda i svetlost bijesnu u njenim očima. - Nikada neću zaboraviti
koliko sam srećna što sam te opet našla.

 Nikola je posmatrao kako završava pripremanje čaja u izmaglici kyoki-a - kuhinje od drveta i
 porculana. Njena veština poticala je od sreće, jednog unutrašnje saznanja sebe. Koliko se razlikovala
od tinejdžerke u koju se zaljubio pre toliko godina, razlikovala se kao dan od noći, kao što se ova
kuhinja razlikovala od one ogromne koju je imao u kući na obodu grada. On je voleo onu kuhinju, ali
ova je bila osvetljena Koinim malim, običnim pokretima dok je ona druga bila mračna i mrtva kao
grob.

- Koliko ti nedostaje kuća? - pitala je Koi.
- Odgajen sam tamo - reče Nikola uzimajući šojicu od keramike od nje - u njoj je toliko
uspomena. Teško je to zaboraviti.
- Je li ti žao što si je prodao?
On uzdahnu.
- Mislim da nije, ne nije. Za nju su bile vezane i ružne uspomene. Kuća je bila preplavljena
Justininim nezadovoljstvom. I kad je ona nastradala u onoj saobraćajnoj nesreći... - on zastade na tren
srčući čaj. - Nikada nije mogla da se navikne da tu živi. Toliko je želela da se vrati u Njujork.
Koi ga pogleda preko ivice šolje.
- Mislim da i ti to želiš.
- Ne znam.
- Želiš - šapnula je. - To ti je stalno u podsvesti, čak iako ne želiš da to priznaš.
- Japan je moj dom.
- Možda - njeno lice mudro i ozbiljno kao da je plutalo u polutami, zdrav deo u jednom
nezdravom svetu. - Ali možda tebi nije bilo suđeno da imaš samo jednu kuću. Nikome nije. Osećam
tvoju žudnju, Nikola. Znam koliko ti nedostaje.
- Sada nemam vremena da se vraćam.
- To treba videti. Možda ćeš se vratiti brže nego što misliš.
On joj se duboko zagleda u oči.
- Moraću da idem, i to brzo. Američki deo firme je još bez predsednika. Terens Meknoton, moj
lobista u Vašingtonu, vodi preliminarne razgovore, ali ja ću morati da obavim finalne intervjue.
Otkuda si to znala?
 Nasmejala se, pružuivši dlan prema njemu kao dete.
- Ja samo odgovaram na ono što osećam da mi dolazi od tebe.
- Ali kako mogu da razmišljam o tome da se vratim u Njujork kad sam izgubio vezu sa onim što se
događa u Satou? Taj novi čovek, Kanda Torin, prodro je u kompaniju i zadobio poverenje Nangi-
sana.
Ušli su u dnevnu sobu. Koi otvori zavese i otkri spektakularni pogled na grad u izmaglici svetlosti
zvezda. Sedeli su jedno uz drugo, dodirujući se, dve nežne životinje u prijatnosti noći.
- Čini mi se da mu ti ne veruješ.
- Iskreno rečeno ne znam šta da mislim o njemu - reče Nikola. - Nešto je trulo u kompaniji, a
upravo sada ja najpre sumnjam na Torina. Ali ja znam ma kakvo mišljenje mogao da imam ono će biti
obojeno ljubomorom na njegov položaj kod Nangi-sana.
- Mislim onda da je vreme da opet razgovaraš sa Nangi-sanom.
- Nangijev srčani napad bio je teži nego što on dopušta da se kaže - Nikola popi svoj čaj, zadrža
 praznu šolju u rukama - bolje mu je, ali koliko je meni rečeno potrebno mu je još vremena da se
oporavi. Sem toga on mi je rekao da verujem Torinu.

 

- Onda sumnjaj u obojicu.
 Nikola odmahnu glavom.
- U teoriji to dobro zvuči, ali u praksipogledao ju je. -Imam čudno osećanje da se nešto događa o
čemu ja ništa ne znam.
Koi prinese vrh prsta njegovom čelu.
- Osećaš li to odavde svojim okom tanđiana?
- Da.
- Onda si možda u pravu - uzdahnula je - s druge strane što si stariji vreme ti je sve dragocenije,
dragi moj. Mislim da treba da daš vremena Nangi-sanu - ona posegnu prema njemu izgladi mu bore
na čelu a onda ga poljubi u obraz. - Nemoj da budeš toliko zbunjen. Ti već znaš šta treba da uradiš.
Prati svoje srce i naći ćeš se blizu cilja.
On se odjednom okrete od nje i ona oseti kako se udaljava. Nije to bilo prvi put, niti će biti
 poslednji. Nije bila ni uvređena, ni zabrinuta. Znala je da su te promene emocija uticale da se
 pokvari njegova veza sa Justinom. Vreme je sada bilo njen jedini saveznik i ona je znala da mora to
da iskoristi do maksimuma.
- U redu je što misliš na nju - rekla je tiho - to je prirodno i pravedno. Justina ti je bila žena.
 Nikola se okrete prema njoj, a na licu mu se ogledao toliki bol da je srce htelo da joj pukne.
- Nije stvar u tome što je ona umrla; na to sam se navikao. Muči me osećanje krivice što sam je
ostavio i očajno nesrećnu. Preklinjala me da ne idem. Omrznula je Japan i ja sam to znao.
Jednostavno nisam mogao da verujem u to. Odabrao sam da ne obraćam pažnju na znake upozorenja.
- Njena smrt je bila samo nesrećan slučaj, ništa više. Ona i prijatelj su se vraćali kući iz Tokija.
Ti si bio u Veneciji sa Mikijom Okamijem.
On klimnu glavom.
- Pokušao sam da je pozovem. Dva puta. Bilo je to usred noći, ali telefon je samo zvonio i
zvonio. Bila je besna na mene, možda nije htela da razgovara.
- Nije stvar u tome. Čak i da si bio u Tokiju nisi mogao da je spaseš. Bila je to njena karma.
On je zagrli i poljubi je. Bila je u pravu kao i uvek. Moraće da zaboravi na sve to.
- Neka prošlost bude prošlost - šapnuo je. - Karma je da smo se ti i ja opet sreli. - Pomilova je
dok je udisao miris njene kose, zatvorio oči i osećao kako ga mir obuzima. - Toliko sam srećan što
sam te našao..

* **

Podzemne prodavnice hrane u tokijskim ogromnim robnim kućama tokom dana bile su pune
kupaca. Ali posle pet sati, kad bi se robne kuće zatvorile, bile su prazne. Prodavnica hrane u
Tamajmi na Harumi-doriju, jednom ogranku Ginze bila je prostrana pijaca uređena kao engleski vrt-
lavirint, sa bezbroj tezgi i prostora za izlaganje da bi kupovanje bilo lakše.

A noću bilo je nečeg jezivog u tom mestu ispod nivoa ulice. Čak su i čistačice otišle, a površine
su svetlucale na svetlosti sigurnostih lampi. Nije više bilo robe, dakle ni značenja. Pretvorene u
oblike bez sadržaja stanice, tako žive tokom dana, noću su postajale stecišta beskućnika kojih je sada
 bilo sve više na trotoarima Tokija..

Ali iza prodavnice hrane bila je jedna druga prostorija, pre bi moglo da se kaže intiman prostor 
za okupljanje. Za razliku od prodavnice hrane, ovo mesto je bilo pusto tokom dana. Korišćeno je
mahom noću, i baš je dobro koristilo Miku. Činjenica je bila da su on i nekoliko korejskih partnera
kupili Tamajamu pre dve godine. Nekada su se ovde prodavale vrhunske kreacije evropskih modnih

 

majstora, bogatim Japancima. Recesija je pretvorila uspeh Tamajame u bankrot skoro preko noći.
Mik i njegovi partneri su se udenuli, izbacili veći deo modnih kreatora i zamenili su poznate firme,
robom uvezenom iz Tajvana, malezije i Kine.

Odgovor je bio čudesan. Svi oni koji su skupo plaćali formu sada su bili zadovoljni da dobiju
kvalitetnu robu po mnogo nižim cenama. Trgovina je cvetala mada haljine, suknje, odela, pantalone i
 bluze nisu imali znak Šanela ili Armanija. Stvari su izgledale dobro, a cene su bile niske. Novi režim
Tamajame bio je da primenjuje iste principe na trajna dobra i elektronsku robu koja se proizvodila u
Jugoistočnoj Aziji, uglavnom u Mikovim ličnim kompanijama.

Mik je večeras došao rano da bi pregledao sve faze večere koja će biti poslužena članovima
Denva partnera koje je Ginđiro Mačida, glavni tužilac, pozvao. Za razliku od većine poslovnih
skupova, hrana je bila važna koliko i govori.

Kad se Mik pojavio iz kuhinje, video je da je soba sa drvenim panelima bila ukrašena prigušenim
 bojama koje je on preporučio. Dugačak sto od trešnjinog drveta divno je sijao ispod velikog lustera
od brušenog kristala. Pribor za jelo i porculan, blistali su bacali iskrice kao dijamanti u izlogu
Tifanija, a na svakom mestu bila je kaligrafski ispisana kartica s imenom pozvanog gosta.

Dvanaest muškaraca bilo je u sobi, računajući i Maćidu. Glavni tužilac upozna prisutne, jednog
 po jednog, na formalan japanski način, dok su kelnerice u kimonu sa obijem išle unaokolo sa čašama
šampanjca Luj Rederer, kavijarom beluga malosol i toro - sušijem koji su voleli Japanci. Prostorija

e već bila plava od duvanskog dima , a izmaglica koja nije ličila na smog koji je visio iznad grada
napolju, sakupljala se ispod plafona, drhteći u ostacima ledenog vazduha koji je strujao iz
erkondišna.

Uskoro posle toga Mačida je nazvao da naruči, a muškarci buljeći u svoje kartice za obeležavanje
mesta počeše da se probijaju prema sedištima. Kad su najzad svi seli, Mik zauze mesto na čelu stola.
Mačida sede preko puta njega, na drugi kraj stola. Jedno sedište je ostalo prazno.

Bio je to znak za pažljivi personal koji je posluživao i koji poče da otvara flaše Korton
Šarlmanja. Mik pogleda niz dugi sto , kao što diktator dobre volje posmatra svoje satrape, s izvesnim
neodoljivim šarmom. Zlatno francusko vino teklo je slobodno kao voda u fontanama Pariza. Svi su
 bili orni za zabavu, puni očekivanja, dobro raspoloženi. Mik nije pogrešio. Kod ovih ljudi recesija je
samo povećala njihovu skoro opsesivnu ljubav prema svemu retkom i skupom.

- Dobro veće gospodo - reče Mik pogledavši svakog čoveka za stolom - počastvovan sam što ste
došli na ovaj skup. I ako smem da kažem posebno mi je zadovoljstvo da se sretnem sa svakim od vas
- toliko što se tiče lepšeg dela večeri, pomislio je.

Kelnerice postaviše male tanjire sa salatom ispred svakog čoveka. Honiko se pojavi na
kuhinjskim vratima, gurajući mala kolica ispred sebe. Na njima je bio ogroman čorbaluk od kovanog
srebra sa odgovarajućom kašikom za sipanje. Zastala je pored svakog sedišta i sipala obilatu porciju
u svaku salatu.

Svi su gledali trudeći se da vide šta to ona poslužuje, pokušavajući da ocene šta je to. Ličilo je na
velika zrna pasulja, žuta i crna potopljena u providan žitki žele.

- Naše prvo jelo dolazi iz Kine, iza zidina Zabranjenog grada, ustvari - Mik podiže ruke i sevnu
svojim najelektričnijim osmehom. - Večeras gospodo jedemo kao carevi!

Gosti podigoše viljuške i počeše da jedu. Mik klimnu Honiko dok je odlazila iz sobe pošto je
njega poslužila. Nije obarao pogled, već je držao na oku sve te dobro vaspitane i lepo odevene
muškarce.

- Imao sam spreman govor koji sam hteo da održim večeras - počeo je - ali juče sam čuo
razgovor u parku Ueno između dva starija gospodina koji kao da su dobro znali kakve su prilike u

 

svetu. Jedan je tvrdio da su mase određene da se klanjaju pred svakom ideologijom koja se obraća
njihovim najnižim instinktima. Šta je time hteo da kaže? Uzmite u obzir: kuću, srce, samoodržanje. To
su elementarni instinkti kod čoveka - dobri instinkti, svi ćemo se sa time složiti, je li tako? Ali koliko
e rasnih i etničkih ratova širom sveta započeto i koliko ih se nastavlja zbog poziva na dom, srce i
samoodržanje.

- Ovo nije koincidencija. Pogledajte na širenje fašizma na prostorima sa kojih se povukao
komunizam. U Nemačkoj, neonacisti su sve snažniji. U Italiji glasači su doveli na vlast koaliciju
kojom dominiraju ljudi koji smatraju Musolinija svojim idolom. U Rusiji nezadvoljstvo sa haosom
 privrede slobodnog tržišta dovelo je u prvi plan čoveka koji kaže: “Rusija najpre. Ostalo neka
izgori!” - koji kaže da je odlučan da krene u rat da bi dobio Aljasku natrag od Sjedinjenih Američkih
Država. Danas postoje milioni koji tog čoveka nazivaju velikim!

- Pa! - reče drugi čovek - možda postoji veličina u ljudima spremnim da učine sve da bi se
odvojili od starog poretka, pa pristaju na korupciju, na ugodne koalicije koje su održale ovog i onog
na vlasti do kraja rata na Pacifiku. Korupcija koja je tako dobro uvrežena zahteva krajnje mere. Može
li takvo endemsko zlo da bude iskorenjeno na neki drugi način? Zar cilj ne opravdava sredstvo?

Mik podiže ruku.
- Da li automatski osuđujemo one harizmatične ljude koji imaju moć da opčine široke mase
naroda da bi iznele njihovu viziju? Ili su sredstva koje ti ljudi nekada primenjuju - ponekad okrutna,
ledeno efikasna, apsolutna - opravdana njihovom vizijom budućnosti zacrtane i krajnje produktivne
kodifikacijom i pojačanjem zakona? Da li mi - kao poznati lideri, elita društva - stojimo po strani i ne
 preduzimamo ništa dok društvo izjeda samo sebe kao besni pas? Ili hvatamo društvo za gušu i
 postavljamo neophodno grubo pravilo da bismo zaštitili vladu i poveli mase? To je vekovima staro
 pitanje. O njemu su raspravljali filozofi, političari, generali i teolozi tokom mnogih vekova a da nisu
došli do definitivnog zaključka.
Mik širom otvori ruke kao da bi da zagrli čitavu prostoriju dok su kelnerice odnosile tanjire sa
salatom.
- Nadam se da ste uživali u svom Imperatorskom specijalitetu za otvaranje apetita. Sada ćemo
napraviti malu pauzu između jela, a ja ću svakoga pitati gde pripada - on klimnu glavom prema
čoveku sede kose sa leve strane, koji je bio šef dobro poznate firme za trgovinu elektronikom. -
Možda bismo mogli da počnemo sa vama Asada-san.
- Stvari su prilično jasne - reče Asada - odmah posle rata mi smo stvorili Liberalnu demokratsku
 partiju uz uzajamno slaganje. Ona je ostala vladajuča partija i do pre tri godine imala je apsolutnu
kontrolu nad japanskom politikom i policjom. Bez vodstva ove partije i njenih odabranih premijera,
Japan ne bi postigao veliko privredno čudo koje ga je transformisalo od pobedene nacije na ivici
 pogubne inflacije i nezaposlenosti u privrednog kolosa. - Klimnuo je glavom. - U to vreme načini
koje je ta partija koristila bili su nemilosrdni - da, okrutni, po nekim standardima. Ali mi smo se svi
slagali da to mora da se uradi; bilo je to u najboljem interesu Japana. Istorija je govorila
najelokventnije. Zato ja kažem da ciljevi opravdavaju sredstva.
Jedan po jedan ljudi oko stola odgovarali su manje više sličnim rečima.
Kad ih je sve ispitao Mik reče:
- Čestitam vam svima što ste razumeli prirodu naše stvarne veličine.
- Ali šta to znači? - pitao je Asada. - Bilo je to nekada, mi svi znamo da su ti dani prošli. LDP je
uklonjena i mi smo ostavljeni bez vladajuće koalicije, pa smo zato tako krhki, bez dogovora o tome
kako da vladamo. Zato imamo novog premijera svakih šest meseci. Izazivam svakog u ovoj sobi da
nam kaže gde u ovo vreme stalnih kompromisa leži naša budućnost. Nigde, eto gde. Kad bismo samo

 

mogli da se vratimo na ono kako je nekada bilo.
Mik se nagnu unapred a oči mu sinuše religioznim sjajem.
- Grešite, prijatelju. Razmislite opet o debati ona dva čoveka. Prvi koji opisuje progres istorije u

 bilo kom obliku, živi u prošlosti. On nalazi utehu u stvarima kakve su bile nekada. Možda ste to i vi.
S druge strane čovek koji podržava onog koji viče “Ja držim budućnost u ruci!” živi u budućnosti. On
misli samo na to kakve stvari treba da budu.

- Reći ću vam ovo gospodo: niko od njih nema sadašnjost i tako su oni osuđeni da budu relikvije
istorijskog neizbežnog marša.

Mik je malo sačekao, uživajući u mirisu napetosti koja je ispunjavala vazduh.
- Kao što ste svi ukoliko niste spremni da načinite taj veliki skok vere da biste promenili način
gledanja na život i svet. Ukoliko mi se ne priključite u najizazovnijoj i najuzbudljivoj avanturi veka
koji dolazi!
Ponovo je raširio ruke i sada je taj gest imao efekat kao da želi da ih sve uzme u zaštitnički
zagrljaj. Vrata prema kuhinji se otvoriše i kuvarice uploviše, sa Honikom na čelu. Mikov glas
 postade tiši.
- Gospodo, ovo je važna odluka s kojom vas ostavljam dok budete jeli glavno jelo. Molim vas da
uživate!
 Nova runda vina je otvorena, dubokog, crnog ovog puta, Petrus iz 1960. Onda je posluženo
 predjelo, gulaš od odabranog mesa, začinjen mirisnim sirćetom i pirjanjenim lukom. Japanski pirinač,
naravnmo, bio je serviran uz to, zajedno sa mladim šparglama.
Mik visoko podiže svoju čašu, nazdravi njihovom zdravlju i posmatrao ih je kako jedu. Srete
Honikin pogled. Ponovo joj kratko klimnu glavom i ona vrati poslugu natrag u kuhinju.
- Posmatrajte mase, robovi medija. Sada posmatrajte sebe - ljude takve inteligencije i volje i
mislite da ste iznad ostatka čovečanstva. Vi niste ničiji robovi - koristio je opijajući ritam
 pravednički, kantorski ritam političkog polemičara, baptističkog sveštenika, gorljivog evangeliste. -
Vi ste gospodari.
Bio je to taman i harizmatični ljudski tok iz koga je on sve crpeo, tok koji nije priznavao granice
rase, verovanja, ili religije, ali koji se nalazio negde u ljudima, krivudajući kao zmija, previše
spremna da klizne na površinu.
- Kulturne i filozofske razlike koje se sada smatraju politički korektnim u zemljama kakve su
Sjedinjene Američke Države je idealam medijum za odgajanje gospodara - nastavljao je. - U ovoj
klimi otvorenosti i stvaralaštva, on postaje jači i snažniji nego što bi bio u nekom drugom društvu
koje više pritiska. Predrasuda - barjak politički,korektne osobe - posekao bi razvoj gospodara u
samom pupoljku. Univerziteti - puni potencijalnih novajlija - sada plaćaju veliki danak 
zagovornicama rasne mržnje u ime razlike i slobode govora. U takvoj atmosferi gospodar buja.
- Šta mislim pod nazivom gospodar? To je neko kome je suđeno da vlada masama - on pruži ruku,
ispruži kažiprst i dramatično ga je pomicao prostorijom zaustavljajući ga na svakom čoveku koji je
sedeo za trpezarijskim stolom za večerom. - Vi Asada-sane... vi, Morimoto-sane ... vi ...i vi ...i vi.
Prsti su mu parali vazduh kao kosa.
- Svi mi ovde koji smo nešto posebno, koji živimo svoje živote po različitim pravilima, koji
odlazimo i dolazimo kako nam se dopada, koji sakupljamo moć oko sebe kao što imperator sakuplja
svoj ogrtač od hermelina. Mi vidimo budućnost, budućnost kakvu običan čovek koji puzi pod ovim
zidovima ne može ni da zamisli. To je ono što nam je svima zajedničko. Japanci ili belci, nije važno,
er mi govorimo zajedničkim jezikom.
Dok je spuštao glas, mogao je da oseti kako se naginju prema njemu kao da ne žele da izgube i

 

ednu reč.
- Mi imamo pravo - ne, ne odgovornost da iskoristimo slobodu koju nam nudi politički korektno

društvo. - On podiže kažiprst. - A to možemo da počnemo upravo ovde, upravo sada za ovim stolom.
- Njegova ruka prede preko hrane. - Nije koincidencija da jedemo kao carevi večeras, gospodo. To
e oblik početka, magični ritual. - Osmehnuo se pobednički. - Znate, u džunglama Vijetnama i svugde
drugde u pravom svetu, postoji jako verovanje da je prvi korak pravog poraza vašeg neprijatelja da
ga sasvim progutate.

- Kakva je to budalaština? - Reče Ise Ikuzo. Bio je to krupan čovek s Mikove desne strane. Bio je
glavni u čeličnom i metalurškom poslu sa nejasnim vezama sa jakuzom - sa Šikei klanom ako su
Mikovi izvori informacija bili dobro obavešteni. - Rekli ste nam da je prvo jelo iz Kine. Bilo je
dovoljno slatko da bi bilo kinesko!

- Da, svakako - reče Mik dok mu se osmeh proširio - naše prvo jelo bilo je od carskih pčela
dinstanih u sopstvenom medu i soku. Zar nisu bile sjajne?

- Svakako - reče Asada klimnuvši glavom. - Retko koji Zapadnjak kao što ste vi imate tako
 prefinjeni ukus za hranu. Ja sam na primer očekivao pomirit i Bigu Makus (Big Mek) za večeru.

Svi za stolom prsnuše u smeh i klimnuše glavama. Naravno, njima su se dopadale kineske carske
 pčele. To je trebalo i očekivati, mislio je Mik.

- A šta je sa glavnim jelom? - pitao je Ikuzo.
- Zar vam se nije dopalo i to, Ikuzo-san? - pitao je Asada s druge strane stola. - Veoma neobičan
ukus, zar ne?
Ikuzo sleže ramenima.
- Bio sam u Veneciji. Probao sam njihov spcijalitet fegato.
- Ah, da, džigerica pripremljena na venecijanski način - reče Mik. - Ali kakva džigerica! - On
 pogleda ljude oko stola svakog ponaosob. - Svi se sećamo pokojnog Rodnija Kurca. Tako je to tužno.
- On pokaza prazno sedište. - U znak sećanja na njega sačuvali smo mu prazno mesto. - Glas mu je
opet zvonio harizmatski. - U znak sećanja na njegov pokušaj da ubedi Denva partnere da služe
njegovim ciljevima, mi smo upravo pojeli njegovu džigericu.
Mik, pošto je izveo taj dramski čin veštinom hirurga, stao je u stranu i s oduševljenjem posmatrao
užas.
- To je strašno! Grozan gest! - vikao je Ikuzo, a Asada je bio šokiran kao da će mu pozliti.
 Nije bio jedini. Svih dvanaestoro je bilo na nogama. Vikali su, pretili pesnicama, bledi kao
duhovi. Usred tog haosa, Mačida je sedeo miran kao statua, ne odgovarajući na besne proteste ne
 posmatrajući drugare.
Mačida najzad gurnu stolicu unazad i ustade s ostalima.
- To nije lakrdija - njegov glas je grmeo kroz buku. - Predlažem da saslušamo šta ima da nam
kaže gospodin Leonforte.
Svi se zavališe unazad u stolicama. Većina ih je odgurnula tanjire prema sredini stola, neki nisu
hteli čak ni da ih pogledaju.
- Sada smo svi jedno! - viknu Mik kad se sve glave u sobi okretoše prema njemu. - Mi smo sada
večerali Moć i povezani smo savremenom krvnom zakletvom! - On nabode komad tamnog mesa
viljuškom, gurnu ga u usta i srećno ga sažvaka. Progutavši on reče: - Prožderali smo svog
neprijatelja. Sada moramo da se okupimo da bismo koristili Denva partnere onako kako nam najviše
odgovara.
Ikuzo baci viljušku s treskom.
- Ne želim da slušam te bajke! Bio sam prevaren, napravili ste budalu od mene - skočio je. - Vi

 

ste zloupotrebili svoju domaćinsku odgovornost. Nemam nikakvih obaveza prema vama.
- Mislim da bi bilo bolje da ostanete da me čujete do kraja - reče tiho Mik. - Onda ćete moći

slobodno da odete.
- Ja mogu i sada slobodno da odem! - reče Ikuzo. - Ko ste vi da meni diktirate? Vi ste iteki,

stranac i nemate nikakvog uticaja na mene.
- Ikuzo-san boli me da je takav naš odnos - reče Mik. -Naravno da sada možete slobodno da

odete ako to želite.
- Tako je - reče Ikuzo uzdišući. On pogleda oko stola, ritualno se nakloni.
Mik je sačekao sve dok nije stigao skoro do vrata pa onda reče:
- Ikuzo-san, mnogo biste mi učinili ako biste odgovorili na jedno pitanje.
Ikuzo se okrete prema sobi.
- Šta je to?
- Vi ste nevidljivi partner u Sterngoldu, je li?
- Zašto postavljate pitanje na koje očigledno znate odgovor? -reče Ikuzo. - Rodni Kure je bio

vlasnik Sterngolda.
- Znate li da je Kure radio na tome da vas izgura iz Sterngolda i Denva partnera?
 Na Ikuzovom licu pojavi se izraz zabrinutosti.
- O čemun govorite?
- Kurc je želeo da mu više ne budete partner pa se složio da trampi vaš mali deo u Sterngoldu za

 polovinu svog dela u Denvi. Ali vi mu niste platili poslednji deo pa ste tako prekršili ugovor. Kure je
u tom okviru načinio neke aranžmane za slučaj da umru on ili njegova žena. Sterngold je sada u
rukama Bejtsa i Bejtsa, američke advokatske firme. Prema Kurcovoj želji sve što je Sterngold imao u
Denvi preuzeo je Veldtel, naftna kompanija koju sam upravo kupio.

- Kako? Ali, to je nemoguće! - dreknu Ikuzo. - Nije mogao to da uradi. Znao je da sam u neprilici.
Sreli smo se prošle nedelje. Odmah mi je rekao da imam još šest nedelja vremena da mu platim
ostatak novca koji mu dugujem. Sve je bilo dogovoreno.

- Znate šta? - reče Mik pa izvadi ugovore i raširi uh po stolu.
- Lagao je. Znate li šta kažu za Kurca u Nemačkoj? Nemoj da budeš niz vetar od njega kad mokri.
- Gledao je dok je Ikuzov pogled bio prikovan za ugovore. - Pa, šta čekate Ikuzo-san? Možete da
idete.
- Sačekao je tren. - Ili možete da se vratite za sto pa možemo da ponovo razgovaramo o vašem
 partnerstvu u Denvi. - Opet je nabacio onaj samozadovoljni osmeh. - Uveravam vas da sam ja mnogo
sigurniji partner nego što je Kure ikada bio.
Bio je svestan da svi u prostoriji posmatraju Ikuza dok je polako išao prema svom sedištu i dok 
se tiho spuštao na njega. Mik mu je graciozno predao ugovore.
Mik onda podiže glas.
- Asada-san je bio sasvim u pravu u svom lamentu. Stari dobri dani su prošli, gospodo; otpevali
su svoje sa Mocartom, kako bi Fridrih Niče rekao. Ili, u našem slučaju, sa šogunom Tokugavom. Kad
e vladavina Meidija ogolila samuraje i otela im status i rang 1800. oni su oteli Japanu istoriju - samu
dušu.
- Zato je TransRim SajberNet toliko od životne važnosti za budućnost Japana. Vi ste sada
kompjuterski nepismeno društvo. Vaša deca prolaze kroz školu a da ne nauče kako da koriste jedinu
alatku koja će ih odvesti u dvadeset i prvi vek. Japanci treba da nauče da izmenjuju sve vrste
informacija duž puteva SajberNeta kao što rade Amerikanci i Evropljani. A Japan će to uraditi na
svoj veličanstven način. On će to uraditi jer je to suštinski važno da bi Japan mogao da se efektno

 

takmiči u godinama koje dolaze.
- SajberNet je prvi takav svetski put u Japanu - i zato će biti prihvaćen kao kompjuterska mreža

za ćelu zemlju. Kasnije, sa svojim digitalnim video mogućnostima uveravam vas da će imati monopol
na prenosu informacija i pripremama za budućnost.

- Iskreno, ne bih voleo ništa više nego da pokrenem sopstveni SajberNet, ali kao što svi znate
TransRim vid-bajt tehnologija je vlasništvo - zaštićeno, zaključano i obezbedeno od krađe.

- Ako se pojavi neka druga mreža, mi ćemo tužiti njene vlasnike i pobediti tako što ćemo ih
naterati u bankrotstvo - reče Asada-san.

- Tačno - odgovori Mik. - Zato sam kupio akcije Denva partnera. Vid-bajt tehnologija će vredeti
milijarde i milijarde dolara u decenijama koje dolaze - ne samo od samog TransRima već od ugovora
koji će je svakako pratiti.

Podigao je kažiprst.
- Ali ustvari SajberNet se ne koristi do svoje krajnje snage, zbog čega smo večeras svi ovde.
Širenje informacija. Razmislite malo o toj frazi. SajberNet će postati jedinstveno najuticajnije
sredstvo pomoću kojeg će ljudi u Japanu i čitavom Pacifičkom obruču izmenjivati informacije. Ali to
može da se koristi i za uticanje na ljude, na poslovne dogovore i slično. To je sledeća generacija do
tv satelita. A ima veliku prednost nad tv satelitom koja kako smo videli ne može da prođe nekažnjeno
 preko svih nacionalnih granica - Mik je gledao svakog ponaosob. - Ne treba da vas podsećam na Star 
TV Raperta Mardoka, koji je morao da prestane s emitovanjem BiBiSi vesti u Kinu zbog programa
koji su kritički govorili o odnosu kineske vlasti prema pravima građana. SajberNet neće imati takvih
 problema jer on se ne prenosi ni na jedan uobičajeni način. Niko ne može da regulište šta se prenosi
kompjuterskom on-lajn službom. Mi ćemo postati arhitekte - bogovi, ako želite - našeg sopstvenog
informativnog autobahn-a.
Zastao je da bi dopustio da se ovo shvati.
- Neće biti tajni za nas; imaćemo kontrolu nad vezama, nad trgovinom. Pošto ćemo posedovati
sistem moći ćemo da diktiramo programiranje trutovima koji leže kao klade. Zamislite reklamiranje
dvadeset i četiri sata u toku dana koje se krije pod maskom programa. Ako na primer, želimo da
 počnemo oživljavanje Liberalne demokratske partije, potreban nam je samo dnevni forum na
SajberNetu skrenut prema politici LDP-a.Ponavljanje iz dana u dan, iz noći u noć mora da ima efekta
- i polako će ugušiti anti-LDP osećanja u medijima.
Zastao je na tren da bi dopustio da se to shvati, a onda se nagnuo napored, nalik na figuru na
 pramcu broda.
- Razmislite o drugom primeru, da mi naprimer želimo da znamo šta naši rivali rade u Micui
teškoj industriji ili u Ministarstvu spoljnih poslova ili u Gradskoj policiji. Da li mislite da bi u roku
od dvanaest meseci bilo koji japanski keiretsu ili biro mogao da vodi posao bez SajberNeta? Ne bi
ako želi da bude globalno konkurentan! Zamislite to! Vi ćete imati kontrolu - ne, mnogo više nego što
ste imali u prošlosti, i čega se još držite uz stare načine ponašanja mita i učene pod udarom policije,
 pod sumnjom medija i javnosti. S kontrolom SajberNeta vi možete da odbacite stare oblike
 ponašanja, koji su postali za vas beskrajno opasni kroz stalna proveravanja od strane policije i
medija. Mreža koju ste tako efektno širili posle završetka rata zastarela je, postala je dinosaur kome
e potrebno više vremena i napora nego što biste vi mogli da pružite u ovo vreme. - Raširio je ruke. -
Sve ti dolazi - i to više, mnogo više - elektronski; ugovori se jednostavno sklapaju, brzo, efikasno i
što je najbolje od svega ne može niko da im uđe u trag.
- To je revolucionarno razmišljanje, nema sumnje. Ali ma koliko inspirativno delovalo, nije li to
nemoguće? - reče Asada. -Uz znanje ide sofisticiranost. Kompanije neće početi da emituju svoje tajne

 

duž SajberNeta ukoliko ne provere da je sasvim bezbedan. Upravo sada veze SajberNeta nisu
 bezbedne: bilo ko može da pročita bilo čiju vezu.

- Asada-san je isto toliko u pravu koliko i nije - kao mađioničar Mik otvori desnu ruku. Nasred
dlana bio je sićušan kompjuterski čip koji je sijao kao platina. - Gospodo, dopustite mi da vam
 predstavim Kajron Algoritm Litijum Čip. KALC je prefmjena verzija američkog Slipdžek algoritma,
izuma koji ne dopušta da se odgonetnu šifre tako da će prisluškivanje na SajberNetu biti nemoguće -
ili ćemo to svima dokazatri. Daćemo KALC svim kompanijama koje se uključe u toku prvih šest
meseci. Biće to promocija, način da ih se uvede u SajberNet!

Preko Mikovog lica polako se raširi osmeh.
- Ono što nećemo da im kažemo je da KALC može da pročita bilo koju šifru, ma kako
komplikovana bila. To je poslednji izum za prisluškivanje jer radi i za audio i za video tehniku.
On ispod stola izvuče dve elektronske sprave. Pokaza onu s leve strane.
- Ovo je mašina koja je snimala razgovor šiffovan Američkim slipdžek algoritmom - on izgovori
reč “sviraj” i začuše se neke nerazumljive reći.
- Može li neko da mi kaže šta je snimljeno na traci?
Tišina.
Mik podiže glavu dok je vraćao traku na početak.
- Ne sumnjam da bilo ko od vas može da uzme vou traku i pusti je na svom aparatu i da je sluša
do kraja godine ali neće uspeti da dešiffuje Slipdžek algoritm. To je stvarno moćno.
On tada poveza mašinu s desne strane s prvom.
- Ovaj aparat sadrži KALC. Sada ću pustiti traku - on upali magnetofon i izgovori reč “sviraj”
mašini sa svoje leve strane.
- Nemamo takvu inicijativu u savetu u ovo vreme, gospodine predsedniče.
- Onda bismo morali da je imamo.
Mik je posmatrao dok su svi oko stola bili zaprepašćeni i nagnuli se unapred jer su prepoznali
 pomalo nazalni akcenat predsednika Sjedinjenih Američkih država.
- Reći ćete Mičelsonu iz trgovine da imamo policijski jaz koji mi se ne dopada. Japanci bi
trebalo da kupuju više pirinča od nas. To je najvažnije.
- Ah, Mičelson će želeti da zna kakva će biti njegova nadoknada, gospodine.
- Slažem se sa svim što Mičelson predloži. Ranije smo bili oštri prema Japancima i to je bilo
uspešno. Želim da kupuju naš pirinač. Shvatate?
- Sasvim, gospodine.
Mik isključi magnetofon. Napeta tišina zavlada prostorijom.
- Sve što želimo to je da ugradimo taj čip u matricu SajberNeta. To će nam dopustiti da uđemo u
sve banke podataka koji postoje na SajberNetu.
Morimoto, šef Biroa industrijske policije MITI-a, pročisti grlo i reče:
- Sato internešenel ima najveći deo akcija u SajberNetu - osvrte se po prostoriji. - Kao svi ovde i
a poznajem Tanzana Nangija. On neće dopustiti da se takav čip ugradi u SajberNet. Čak i ako se mi
složimo sa vama Tanzan Nangi neće.
- Nangi-san je star čovek - reče Mik - štaviše, bio je bolestan. Nedavno je imao srčani napad...
- Znamo da je bolest Nangi-sana beznačajna - reče Asada.
- Da i mi ćemo sve ubediti da će Kale onemogućiti svako elektronsko prisluškivanje. Je l’ tako? -
Mik dopusti malu pauzu da bi se primile njegove reći. - Da, da njegov srčani udar je bio mali, tako
smo čuli. Ali šta da je bilo gore? Šta bi bilo da su sposobnosti Nangi-sana bile za stalno oštećene? -
upita Mik pažljivo. - Da li biste želeli da takav čovek vodi Sato internešenel?

 

- Da li znate nešto što mi ne znamo? - pitao je Asada.
Mik kao da je oklevao trenutak, ali bio je to samo teatarski gest da bi podvukao ono što je
nameravao da kaže.
- Imao je svoj napad, kada ...?
- Pre šest meseci - reče Morimoto.
- Da li se već vratio za svoj radni sto? - pitao je Mik sasvim nevino.
- Nije - reče Asada zamišljeno - a njegova nepokretnost objašanjava zašto nije bio na svečanoj
večeri povodom lansiranja SajberNeta.
- Ako mu je tako loše - reče Morimoto shvativši da mu je to šansa pa je ščepa - onda više ne bi
vodio keiretsu Satove veličine i uticaja.
Sve glave klimnuše u znak odobravanja. Svako u prostoriji je imao svoje mišljenje o Tanzanu
 Nangiju. Morimoto je mislio da Nangi ima suviše moći, ali to je moglo da bude samo iz čiste
ljubomore. Pre povlačenja u poslovni svet, Nangi je bio ministar visokog ranga u MITI-u. Mada je
ostavio trag u tom ministarstvu, postao je daleko poznatiji kao rukovodilac Sato-a.
- Sada smo došli do ključne stvari - reče Mik - kontrole matične kompanije, Sato internešenela.
Sve do sada Sato kao privatni keiretsu bio je nedodirljiv i nije mogla da ga preuzme čak ni ovakva
veličanstvena grupa kao što je ova. - Oči mu sinuše i reći poleteše brže, pune emocija. - Ali
SajberNet i Denva partneri su sve to promenili. Sato je u tako teškim finansijskim teškoćama da mora
da traži pomoć spolja da bi mogao da lansira SajberNet.
- Ali mi smo samo vlasnici manjeg dela akcija - istače Asada. - Sato još uvek ima veći deo
akcija.
- Samo pod izvesnim uslovima - reče Mik. - Prema ugovoru zajam koji je Denva dao Satou mora
da se plati u roku od devedeset dana. Ako ne bude tako mi možemo da zadobijemo poziciju u
kompaniji. Nameravam da se potrudim da se dug ne vrati. Ustvari, mogu da garantujem da će tako
 biti. Zauzvrat tražim da me izaberete za predsednika Denva partnera. Tako ću automatski da uđem u
Satov kolegijum direktora kad zakasne sa plaćanjem. Samo mi je to potrebno da bih zadobio potpunu
kontrolu nad Satoom i SajberNetom. Kad jednom budem u kolegijumu, mogu da obradim pojedinačno
svakog člana dok ne zadobijem većinu da izglasaju da Nangi ode a da na njegovo mesto dođem ja i
tako postanem novi predsednik Sato internešenela.
Ponovo tišina zavlada prostorijom. Dok je Mik posmatrao njihova lica, znao je da se kockao i da
e dobio. Kockao se s činjenicom da ovi ljudi - Dai-Roku - neće voleti dobro poznatog liberalnog
 Nangija, znao je da su ljubomorni na njegovu moć i da se plaše Nangijevog partnera, Nikole Lajnira.
Sve što im je rekao bilo je istina, do kraja. Ali imao je još nešto skriveno. Želeo je kontrolu Sato
internešenela. Uprkos svojim tekućim finansijskim teškoćama, Sato je ostao jedini najuticajniji
keiretsu u Japanu i preko mora i njegova moć činila je čuda otvarajući vrata legitimnog biznisa Miku.
Sato je bio njegova ulaznica za stvarni svet, svet u kome je želeo da postane igrač - pokretač i
drmator. Suviše dugo je vukao konce tajnih aktivnosti iz senki planinskog Vijetnama. To što je Sato
internešenel bio delimično i vlasništvo njegovog nemezisa, njegovog mračnog blizanca, Nikole
Lajnira samo je pojačavao njegovu žudnju. Da on bude seme Lajnirove destrukcije bilo je veoma
 privlačno.
Pošto im je dao dosta vremena, Mik sada reče:
- To je naša šansa da ščepamo sadašnjost Japana i da slomimo grčeviti zagrljaj kojim Sato
internešenel drži njegovu budućnost.
- A šta će biti sa Nikolom Lajnirom? - neskriveni strah na Asadinom licu govorio je o njihovoj
kapitulaciji. Želeli su da uđu; želeli su da ih Mik povede. Oni su videli njegovu budućnost i hteli su

 

da takva bude i njihova.
Mik se osmehnu i reče tiho:
- Prepustite Lajnira meni. Znam kako da se ponašam sa njim. Obećavam vam on neće omesti naš

 plan - nagnuo se napred. - Sada, ko je od vas uz mene? Razmislite. To je bez preterivanja, životna
 prilika. Da li ćemo iskoristiti Denvu da bismo zadobili kontrolu Satoa? - pogleda sve ljude oko stola.

Jedan za drugim klimali su glavom. Nijedan nije bio protiv.
Kasnije, kad su svi otišli, čak i Mačida, Mik je sedeo i pušio cigaru, buljeći u plafon. Sto je bio
 prazan, samo je na sredini bio višebojni krug. Uglačana površina stola od trešnjinog drveta odavala
e oštar, prijatan miris voska s limunom. U kuhinji Honiko je nadzirala personal koji je završavao
čišćenje.
U ovakvim trenucima on je mislio na Koi. Njegovih šest meseci sa njom bjli su teški, čak i bolni,
na neki način. Ali on ih nikada neće moći da zaboravi kao ni zatvor. Ona ga je prezirala, u to je bio
sasvim siguran i to je trebalo da mu bude dovoljno da je najuri.
 Nije imao ništa protiv braka, ali kome je potrebna žena koja vas odmah pljune kad joj uđete u
krevet? A ta mržnja je njemu najviše značila. Nedostajala mu je kad je otišla, ili bolje rečeno
nedostajao mu je repertoar malih poniženja i maltretiranja koje je on podržavao ne bi li ta mračna
emocija plamtela. To je postalo kao zaostali gorak ukus u ustima, kao ukus pepela iz peći za
spaljivanje koja je suviše blizu.
Honiko koja se pojavi iz kuhinje, trže ga iz sanjarenja. Ona je sada zamenila kimono i obi,
elegantnim Armanijevim kompletom boje dima. Bila je sasvim diskretno našminkana i ta prirodnost
e samo naglašavala orijentalni oblik njenih očiju. Utoliko je više njena plava kosa izazivala
iznenađenje.
- Savršena predstava - reče ona.
- Misliš? - on dunu oblak mirisnog dima, a glava mu klonu. - Da, bila je to dobra predstava ali ja
sam im uglavnom rekao ono što su želeli da čuju. Stavio sam prsten u njihove noseve i vukao sam ih
unaokolo, ali oni su bili zreli za ubeđivanje. Njima se ne dopada nesigurnost sadašnjosti, tuguju za
 prošlošću i plaše se budućnosti.
Valjao je cigaru između usana čudnim, bestidnim pokretima. Usisa još više dima, a onda ga
 polako ispusti.
- Ali i ja sam bio srećan - uzeo je minidisk koji mu je Honiko ranije donela i držao ga je sa dva
 prsta. - Procedura koju sam izveo da uzmem ovo od Satovog RiD-a mogla je da krene naopako na
mnogim mestima.
- Ne vidim kako. Bio si obazriv na svakom stepenu.
- Obazrivost je potpora kojom čovek racionalizuje poraz - Mik je vrteo minidisk među prstima. -
To je neodgovarajuće oružje-
Došla je i sela kraj njega, provukla prste kroz njegovu kosu.
- Zar je to važno? Imaš sve što želiš.
- Imam tehnologiju SajberNeta, ali nikada je nisam želeo niti mi je bila potrebna - vrteo je
minidisk medu prstima. - Ukrao sam ovo od Satoa zbog lukavstva, da bi im odvukao pažnju od
 pravog napada na njih koji će doći preko ugovora koji je Sato potpisao sa Denvom. Ne želim da bilo
ko u Satou sada razmišlja o tom ugovoru. Neka se vrte u krugovima i pokušavaju da nađu ko je ukrao
dragocene podatke - i zašto.
Udahnuo je dim cigare, izbacio zatim plavičasti oblačak.
- Ali kad smo već kod toga da imam sve, nemam Lajnirovu glavu. Još je nemam - onda se iscerio,
čudnim dečačkim gestom koji je dobro poznavala. - Želiš li da vidiš plodove našeg rada?Ona

 

 pomače stoličicu napred.
- Možeš da se kladiš u to.
On izvuče meku akt-tašnu iz koje izvadi mali kompjuter sa prostorom za CD-rom i minidisk. On

ga upali, ubaci minidisk i pusti ga.
- To je to - reče joj on dok mu je prst oklevao iznad tastera “Enter”. - Kad pritisnem ovo, podaci

SajberNeta će se pojaviti na ekranu. - On uvuče dim u usta uživajući u njegovom peckanju. A onda
kad se dim izvuče kroz njegova poluotvorene usne, on pritisnu taster. Kompjuter poče da radi.

Skoro istog trena ekran se ispuni podacima; bilo je tu kompleksnih formula, instrukcija za rad,
šifrovanih podataka, čitava matrica SajberNeta zajedno sa indeksom fajlova.

- Ahhh! - Mik ispusti dug i zadovoljan uzdah olakšanja dok je listao podatke. Onda tako čvrsto
zagrize cigaru da ju je skoro pregrizao.

- Šta je to?
Podaci su nestajali s ekrana. Mikovi prsti poleteše preko tastature, pokušavajući da učine sve što
e znao ne bi li spasao podatke i prebacio ih na hard disk. Uspeo je da spase skoro tri četvrtine
 podataka pre nego što ih je kompjuter sam izbrisao.
Ubacio je minidisk da bi video ostale podatke, ali dobio je poruku “Error”. Povezao je ekran sa
minidskom, ali video je da na njemu nema ničega. Pokušao je još jednom da dođe do podataka, ali
rezultat je bio isti. On ukloni minidisk, isključi kompjuter, pa ga ponovo uključi i poče čitav proces
od početka.
Ovog puta ne samo da nije mogao da dobije sadržaj minidiska već su se i neke komande na
njegovom kompjuteru pokvarile. Prebacio se na C-drajv, zatražio objašnjenje i video da virus
uništava softver na njegovom hard disku. On ubaci svoj antivirusni program, ali on je već bio uništen.
- Šta se zbiva? - pitala je Honiko.
- Pojma nemam - reče Mik nagnut nad tastaturu. Ali ništa nije mogao da učini. - Virus je nekako
upao u kompjuter i sada uništava sve na mom hard disku.
- Čak i podatke SajberNeta?
Dok je on klimao glavom jedna reč pojavi se na ekranu. Nije mogao da je ukloni ma koliko se
trudio. Pisalo je: “Smile” -Osmehni se.
Sedeo je i buljio u kompjuter. A onda ga je uz strašnu psovku zbrisao sa stola. Pao je na pod.
Stajao je i nije ga dirao.
- Hajde - reče on - idemo kući.
U tom trenutku zazvoni njegov mobilni telefon.
- Šta je? - lanuo je u slušalicu.
- Ja sam u Keidiju - reče mu u uvo Džoči, njegov poručnik.
Keiđi Habucukan je bio Muzej kriminala u Kandi, četvrti
Tokija koja je istovremeno deo Donjeg i Gornjeg grada.
- Šta radiš tamo?
- Mislim da će biti najbolje da sami dođete i vidite.
Mik je bio spreman da načini primedbu zbog Džočijevog zagonetnog poziva, ali osetio je
uznemirenost u njegovom glasu. Džoči je znao da su na bezbednoj liniji i da mogu slobodno da
govore. Nešto grozno se sigurno dogodilo.
- Mi upravo završavamo kod Tamajame - reče Mik. - Bićemo tamo. Uzgred, da li je isporuka za
mog brata u redu?
- Tačno na vreme. Otpremnik je ovog puta najbolji.
Mik spusti slušalicu i odgovarajući na Honikin upitni pogled reče:

 

- Džoči je našao nešto u Muzeju kriminala.
- U ovo doba noći? Muzej je već satima zatvoren.
- Hajdemo - reče Mik i ščepa svoj dugi kišni mantil. - Radi se o hitnoj stvari.
Bilo je nečeg čarobnog u Tokiju tako kasno noću, mislio je Mik dok je grmeo kišom okupanim
ulicama. Gomile ljudi koje su na ulicama osamnaest sati dnevno nestale su, zamenili su ih kamioni za
isporuku robe. Prema zakonu njima je bilo dopušteno da donose robu samo u toku noći. Videli su se i
tinejdžeri u crnim, kožnim jaknama, ukrućene kose, probušenih delova tela kako grme i jure na svojim
motociklima. Miku se činilo da razume njihovu opsesiju samounakažavnjem. Na sve strane stvari su
se rušile. Omladina u Brislu, Sant Petersburgu, Sajgonu i Pitsburgu bila je ista. Nosili su istu odeću,
igrali iste igre na kompjuterima, gledali EmTiVi. Čovek je tražio samodefmiciju i što je više bulji u
tv, lupao po tastauri svog kompjutera, igrao video igre na svom CD-romu sa net-drugarom iz
Timbuktua ili bilo kog drugog mesta, to je teže bilo odlediti samodefmiciju. I bilo je sve više razloga
da se traže stalni metodi da bi se izdvojio.
- Nisam broj. Ja sam slobodan čovek.
Zato su se svi neprestano kretali od tetoviranja do pirsinga i žigosanja pa onda opet sve iz
 početka.
Stigli su u Kandu uz buku udaljenih motorcikala, čiji se eho odbijao kao čelične lopte u igri
 pačinko. Džoči se pojavi iz senki jedne slepe ulice kraj Muzeja kriminala. Pogleda na oba kraja
napuštene ulice, klimnu glavom Miku, koji izađe iz kola i krenu za njim. Mik uhvati Honiko za ruku.
 Njene potpetice su kuckale po ločniku, zvučeći natprirodno glasno u tami.
Džoči upali jaku baterijsku lampu dok ih je vodio dublje u šlepu ulicu. Prošli su dva ogromna
zelena kontejnera koji su izgledali kao da godinama nisu pražnjeni. Između njih bio ja mali logor ljudi
 bez doma. Vatra je gorela ispod metalne rešetke. Skitnice - oni koji nisu zaspali u svojim prljavim
krpama - buljili su u njih zamućenim, nezainteresovanim očima. Smrad alkohola i prljavih tela ležao
e kao ćebe koje guši.
Mik nije žurio, kako bi to većina ljudi učinila, izbegavajući njihove poglede i njihov dah. On je
štaviše usporio hod i počeo pažljivo da posmatra te ljude. Mada bi pre prerezao sopstveni grkljan
nego to priznao on je imao više zajedničkog s tim ljudima nego sa onima iz Dai-Rokua. Oni su
 pripadali Gornjem gradu, delu Tokija kojim su nekada vladali šoguni i njihov daimyo. Mik je bio
 pripadnik Donjeg grada, tamnih, nevidljiv čoškova gde su ljudi puzili na trbuhu ako su se uopšte
kretali po vlažnom prostoru gde nije bilo svetlosti ni milosti.
- Mik, hajde! - požurivao je Džoči. - Sada nije vreme za sociološka ispitivanja meke crne
 potrbušine.
 Nastavili su i najzad su stigli do najudaljenijeg kraja slepe ulice. Ovde je betonski zid podupirao
zid Muzeja. Džoši osvetli zid baterijskom lampom i svetlost otkri figuru koja je sedela uza zid.
 Njegov položaj je bio tako prirodan da je Mik u prvi mah pomislio da čovek samo spava. Ali kad je
 bolje pogledao, video je ukrućenost udova, naduvenost prstiju. A onda, kako se svetlost baterijske
lampe pomerala, otkrio je bledilo lica.
- Isuse Hriste - dahtao je - to je Ngujen.
Džoči klimnu glavom.
- To je Van Trak, u redu, čovek koji je pokupio minidisk SajberNeta od Amerikanca Meknajta -
svetlost se nije pomerala.
- Tražili smo ga otkako je predao minidisk Honiko.
- Tada vam je izgledao dobro? - upita Mik dok se obazrivo kretao oko tela. Osećao se smrad.
Dolazio je od leša u talasima.

 

- Verujem - reče Honiko - da je bio prilično miran. Znate, kul, ali tada ga nisam poznavao.
- Mislim da si ti bio jedini - reče Džoči Miku.
- Tako je. Regrutovao sam Ngujena u Sajgonu. Bio je savršen: duboko podmitljiv, okrenut novcu
- Mik baci pogled na Džočija.
- Šta ga je dođavola ubilo?
- Neka sam prokjlet ako znam. Našli smo ga i ja sam te pozvao. Nismo ga ni takli.
Mik se pomače, pa vrhom cipele prevrnu Ngujena. Smrad postade jači, diže se kao iz dubina
 pakla.
- Fuj! - reče Honiko, ali se nije ni pomakla.
Mik baci pogled na nju. Nije bila od onih žena kojima pozli kad vide mrtvaca. Video je kako
 bulji u njega. Nije bila mirna kao on, naravno. Ali on je bio u ratu u Vijetnamu, gde su neverovatna
zverstva bila uobičajena.
Mik šutnu leš, okrete ga sa svih strana tako da je video svaki deo.
- Nije pucano u njega, nije izboden nožem, nije udavljen garotom.
- Možda je udavljen - reče Honiko.
- To je nemoguće - reče Mik - on nikada nikome ne bi dopustio da mu priđe tako blizu.
Mik šutnu leš još jednom tako da je sada Ngujenovo lice bilo vidljivo. Rekao je Džočija da
 primakne svetlost, a onda čučnu. Disao je plitko kroz usta, osećajući smrad u dnu grla. Buljeći u lice
leša reče: - Znaš, mislim da je naš prijatelj utopljen. - On pokaza.
- Vidiš ovde - i ovde - vidi se naduvenost, kao da je bio u vodi.
- Hoćeš da kažeš da ga je neko utopio i onda dovukao ovamo? - pitala je Honiko. - Ali zašto?
Mik je video toliko mrtvaca u svom životu da bi čovek pomislio da ga jedan više neće potresti.
Ali, potreslo ga je. Smrt nije bila kao n a filmu, plemenita i jednolična. Od nje vam je bila muka u
stomaku, terala vas je da se preispitate šta je u vama, da se pitate šta je život. Možda vas nije
smanjivala, kao što je pisalo u knjigama, mislio je Mik. Ali vas je svakako menjala.
- Mogu da smislim samo jedan razlog - rekao je ustavši. - Pogledajte gde je ostavljen. Iza Muzeja
kriminala. Da li vam je jasna poruka? Kogod da ga je ubio hteo je da ga mi nađemo.
- Ali niko nije znao da Ngujen radi za vas - reče Džoči.
Tada se Mik setio virusa u kompjuteru. On se nalazio na minidisku, preplavio je podatke
SajberNeta. To je moglo da znači jednu ili dve stvari: ili ga je Kapa Vatanabe, tehničar Satoa koga je
angažovao prešao, u šta je poznajući Vatanabea, iskreno sumnjao, ili je minidisk bio nekako uhvaćen
na putu i zaražen.
- Sranje!
Mik steže pesnice od besa. Samo je jedan čovek imao načina i prilike da to učini: Nikola Lajnir.
Pogleda prema nebu, usne mu se zavrnuše unazad od cerenja. Otkrio je da je bilo trenutaka u
životu kad je mešavina prilika i emocija terala svet da menja oblik. Veče koje je proveo sa Žaki na
krovu one noći kad je njegov deda ubijen bilo je jedno od takvih slučajeva,a bio je još jedan u
 brdskim džunglama Laosa sa Nungima kad je primljen u njihovo pleme i kad je bio obeležen Gimom,
tamno plavim vertikalnim srpom Meseca, istetoviranim na člancima.
Ma kuda da je pogledao oštri obrisi zgrada imali su neprirodnu jasnoću, oštrinu ivice brijača.
Udahnuo je vlažan tokijski vazduh. Imao je ledenu oštrinu noći na Himalajima i on se obradova tom
saznanju. Dakle, sada su bili u tome, samo njih dvoje. Nije li baš to i želeo? Priliku da se suprotstavi
svojoj senci, svom doppelganger - dvojniku, čoveku s kojim je imao toliko toga zajedničkog?
Lajnir mu se podsmevao. Smile - smeši se - napisao je kompjuterski virus na njegovom ekranu i
to nikako nije htelo da se ukloni. Lajnir ga je napadao baš kao što je on napadao njega. Ples smrti,

 

njih dvoje u omeđenom krugu, kretali su se iz tame na svetlost pa opet nazad, povezani zajedno
misterioznim vezom koja je povezivala njihove prošlosti.

Iskreno, sada se činilo da se stvarnost gubi u zamagljenoj daljini. Mik je osećao neko čudno
uzbuđenje, čitav svemir je putovao stazom svetlosti i tame a ničega nije bilo između. Kao da su on i
 Nikola Lajnir bili suprotni polovi, proton i elektron nastanjeni u poslednjem atomu, kružeći jedan oko
drugog sve većom brzinom, istovremeno odbacivani i privučeni, a neizostavno dolazeći sve bliže
sudaru koji će značiti da će jedan od njih da preživi - dok će drugi biti uništen.