Eric van lustbader-Druga koza

 

Sveci

Samuraje iz starih vremena plašila je i pomisao
da će umreti u postelji: jedino su želeli i nadali se da
će umreti na bojnom polju. Sveštenik, ne može da nađe
 Put, ukoliko se ne oseća isto tako.

Sveštenik Rioi
Iz X glave Hagakure
knjige samuraja

 

Astorija

Proleće 1957/Zima 1945/Proleće 1961-62

Žaki Leonforte je znala da je ona stvorena za nešto posebno od samog trenutka kad je upoznala
Bernis. U okruženju manastira Svetog srca Svete Marije, Žaki je osećala da poseduje čudnu
unutrašnju svetlost, kao da može da vidi kroz spoljni zid majke nadzornice, stvoren od topline i
mudrosti, njeno ratničko srce.

Krajičkom oka Žaki je posmatrala mamu koja, bila je sigurna u to, nije imala unutrašnju svetlost.
Mama je ipak bila samo normalna žena u svakom pogledu. Ponekad, ležeči noću u krevetu, Žaki se
uznemireno pitala nije li dospela greškom u ovu porodicu. Možda je ona zamenjena s nekom drugom
ženskom bebom u porodilištu, pa je sada negde na drugom kraju grada neka druga deVojka živela
životom kojim je trebalo da živi Žaki. Svojevremeno je toliko bila sigurna u to da je postala skoro
autistična, kao da bi joj bilo kakav odgovor na neki stimulans iz njene okoline dao legitimitet koji
nije zasluživala.

To ponašanje je postalo toliko opsesivno daju je mama, kad je Žaki poodrasla, odvela kod
specijaliste na Menhetn. Žaki se sećala vožnje vozom preko mosta mnogo bolje nego doktorovog
kratkovidog lica.

- Vašoj kćeri ništa ne fali - rekao je on.
Mama je osetila takvo olakšanje da je vrisnula.
- Potrebno je samo da je više angažujete. Njoj je jednostavno dosadno.
Dok su se vozile kući vozom, mama je rekla:
- Znam da nisi srećna. Znam to već neko vreme, ali nisam ništa uradila tim povodom. Mislila sam
- uhvatila je Žakinu ruku - mislila sam da ćeš to prevazići. - Mama je glasno uzdahnula i zagledala se
kroz mutan prozor. - A umesto toga ti si postala takva.
Mama je rekla da je došlo vreme da povede Žaki u Astoriju.
Žaki se zaljubila u Sveto srce Svete Marije onog trena kad je prošla kroz gvozdenu kapiju i
zakoračila na tlo prepuno drveća. Volela je miris koji se dizao sa lišća ovlaženog rosom i obasjanog
suncem, volela je dosadno zujanje pčela dok su oprašivale ruže, jasno cvrkutanje ptica dok su
skakale s grane na granu na drveću.
Ali iznad svega toga osećala je određeno prisustvo. Možda je to ipak bio Bog, kako je Bernis
vatreno verovala. Ili je to bilo samo odsustvo svakodnevnog nasilja koje je bilo stalno prisutno u
Žakinom svetu.
Ali, ma šta da je to bilo Žaki je to osećala kao snažnu ruku koja je vodi i koja počiva na njenom
ramenu. A Bernis je znala da ona to oseća.
Bela kamena fasada sijala je na svetlosti sunca kao izglancano ogledalo. U jednom od malih,
uskih prozora koji su se nalazili na prednjim vratima Žaki je više osetila nego što je videla, oči koje
su buljile u nju s radoznalošću i odobravanjem. Kad ju je mama povela širokim stepeništem do
gvoždem okovanih vrata i kad ih je otvorila gurnuvši ih unutra, Žaki je znala da ulazi u drugačiji svet,
da počinje putovanje koje će trajati do kraja njenog života.
Bilo je proleće 1957; Žaki je imala petnaest godina.

 

***

- Veruješ li u Boga?
- Verujem...- Žaki zaćuta odjednom.
 Nije se postidela zbog tih prodornih plavih očiju, ili zbog specifične ikonografije katolicizma
koja je ukrašavala zidove Bernisine kancelarije. Činjenica je bila da posle krštenja i krizmanja, posle
redovnih odlazaka u crkvu s roditeljima, posle mnogih godina učenja veronauke, buljenja u Isusa koji
krvari na krstu, posle ispovedanja u ispovedaonicama koje su mirisale na pastu za čišćenje cipela i
znoj, nije imala raščišćeno koliko veruje a koliko ne, baš kao što će biti i godinu dana kasnije.
- Ne znam da li verujem ili ne.
- Dobro - rekla je Bernis s takvim oduševljenjem da je to odmah privuklo Žakinu pažnju.
Mama je ostala u ružičnjaku pitajući se, dok je izlagala lice suncu, da li je učinila pravu stvar što
e dovela svoju kćer ovamo.
- Koliko je to dobro? - pitala je sada Žaki.
- Odgovorila si iskreno i to je početak - reče jednostavno Bernis. Ona je imala dar da mišljenje
 pretvori u činjenicu.
Žaki se osvrte po kancelariji i zagleda se u religiozne slike, statuu Device i Deteta, veliki drveni i
 pozlaćeni krst i odmah je osetila da se guši pod težinom verskih simbola.
- Ne želim da postanem časna sestra.
Bernis se nagnu unapred i uhvativši Žakine ruke u svoje, osmehnula se.
- Dete, nemam nameru da te nagovorim da postaneš opatica.
U tom trenutku Žaki je znala da je Bernis bila ta koja je virila kroz srednjevekovni prozor. Prozor 
zamka, prosečen i ojačan protiv strela i kopalja neprijatelja. Nalazio se tu u tihoj ulici oivičenoj
 platanimau Kvinsu. Pogledala je Bernis i zaprepašćena, videla ju je u sjajnom oklopu, s ogromnim
mačem sa strane. Taj oklop je sijao isto onoliko jako kao bela kamena fasada zgrade napolju na
suncu.
Žaki je nešto promrmljala sebi u bradu, a onda je žmirnula nekoliko puta. Kad je opet pogledala u
Bernis, majka nadzornica je bila odevena u svoju rizu opatice kao i pre.
- Šta je dete moje?
- Mislila sam ... - Žaki opet žmirnu, a onda se nasmeja kao da joj je neugodno. - Učinilo mi se da
vas vidim odevenu u srednjevekovni oklop. Šašavo, zar ne?
Bernis ispusti dug uzdah. Bila je na ivici suza kad je ustala.
- Dođi, želim nešto da ti pokažem - umesto da je povede prema vratima, ona povede Žaki do
alkovna u pozadini, gde je bila polica sa knjigama od poda do plafona. Ona zavuče ruku iza reda
knjiga. Čulo se tiho pucketanje i jedan deo police otvori se.
Prešle su preko praga i Žaki se nade u kamenom hodniku s polukružnim plafonom. Bio je
osvetljen malim električnim sijalicama u nišama u zidu. U Evropi tu bi se nalazile baklje. Njihovi
koraci su odzvanjali po kamenom podu. Na kraju hodnika Bernis izvadi ključeve iz džepa da bi
otvorila jedna gvozdena vrata. Glasno su škripnula. Bernis ih pažljivo zaključa iza sebe i podigavši
skuteve rize, krenu metalnim spiralnim stepeništem.
Prostorija na vrhu u koju su ušle nije bila velika; ipak bila je impresivna. Jedan zid je bio
 polukružan kao kod kule zamka. Na visini od tri stope od poda pa skoro do ispod plafona, zid je bio u
najfantastićnijem vitražu koji je Žaki ikada videla. Čudno, samo je jedna ploča bila posvećena
religioznoj tematici; na njoj je bila prikazana Jovanka Orleanka na belom ždrepcu. Ostatak je

 

 prikazivao scene iz istorije Francuske i Italije. Koliko je aki mogla da oceni rat je bio dominantna
tema.

Prostorija je bila obojena višebojnom svetlošću tako čudnom da je sve delovalo čarobno.
Prelivala se preko Bernis i Žaki. Žaki se osećala nekako preobraćenom. Čudna toplina ju je gušila i
činilo joj se da su svi užasi Ozonskog parka i Ist Njujorka prestali da postoje.

- O, Bernis - viknula je - tako je lepo!
- Zaista to misliš?
- Zaista iskreno to mislim - rekla je Žaki i okrenula je lice prema majci nadzornici. - Osećam ...
Bernis je uhvati čvrsto za ramena, pogled njenih plavih očiju probijao je Žakino meso.
- Šta osećaš?
- Ne znam - reče Žaki bez daha kao da je trčala čitavim putem od Ozonskog parka. - Nešto...
- Da - reče Bernis zainteresovano - bila sam u pravu što se tebe tiče.
Onda je okrenula Žaki tako da se našla licem prema ravnom zidu sobe. Bio je načinjen od istog
kamena kao hodnik i bio je bez ukrasa. Na njemu je bila samo jedna slika. Nije bila velika, pa ipak je
dominirala prostorijom kao da je deset puta veća.
- Bože! - uzdahnu Žaki.
- Zaista - reče Bernis a njene električno plave oči sinuse.
Žaki je bila skamenjena zbog slike. Na njoj je bila prikazana figura odevena u oklop s ogromnim
mačem prikačenim na jednom boku. Kaciga je bila skinuta, osoba ju je držala levom rukom. Jasno je
moglo da se vidi lice. Bilo je to lice žene. Ličila je na Bernis. Umetnik je naslikao to lice osvetljeno
unutrašnjom svetlošću koja je sijala preko platna.
- To je vizija koju sam imala u vašoj kancelariji - rekla je Žaki dok joj je srce udaralo tako jako
kao da će skočiti u grlo. - Jeste li to vi?
- Kako bih to mogla da budem ja? Slika je stara stotinu godina.
- Pa, ipak ...- Žaki priđe bliže. Pogledala je opet Bernis. - To ste vi.
Bernis odmahnu glavom.
- Samo u jednom smislu. To je portret Done di Pijave, one koja je osnovala ovaj red.
Žaki je nastavila da bulji zaprepašćeno u sliku.
- Ali to je moja vizija! Bernis, ja sam je videla.
- Pre bi se reklo da si osetila njeno prisustvo u meni.
- Pogledajte njeno lice. Osvetljeno je...
- Božanskim proviđenjem.
- Da - reče Žaki znajući instiktivno da je Bernis bila u pravu. - Ali ona je bila neka vrsta ratnika.
- Dona di Pijave je bila opatica - reče tiho Bernis. - Ali bila je i veliki junak, branitelj svog
naroda. Ponekad u svetu punom straha i zla, oni su jedno te isto. - Pokazala je glavom prema paru
Savonarolinih stolica koje su bile okrenute jedna prema drugoj i koje su sijale na svetlosti
raznobojnog stakla. - Sedi, dete moje. Mora toliko toga da ti se kaže pre nego što doneseš odluku.
- Kakvu odluku?
- Ti si nešto posebno, Žaki. Deo odabranih. Zato te majka dovela ovamo - Bernis se osmehnu
svojim najblažim osmehom, ali Žaki nije dopuštala da bude prevarena. Već je mogla da vidi iza te
maske, mudra kakva je bila, ženu ratnika koja je stajala kraj nje.
Bernis reče:
- U našem svetu žene su odbačene i smatraju ih samo majkama ili kurvama. Na svaki način njih
smatraju nesposobnim za posao - čekala je dok se Žaki smeštala na levu Savonarolinu stolicu. -Znaš
li Getea, nemačkog pesnika i filozofa?

 

- ula sam za njega, ali nisam ništa čitala.
- Čitaćeš, ako odlučiš da nam se pridružiš - reče Bernis i sede nasuprot devojci. - On je napisao
da samo nekoliko ljudi ima dovoljno mašte za stvarnost. - Netremice je posmatrala portret Done di
Pijave. - Ali on sasvim ispravno nije u to uključio žene.
Ustala je i dok ju je Žaki posmatrala, uhvatila je levu ivicu rama slike i povukla je prema sebi.
Iza portreta Done di Pijave bila je niša usećena u kameni zid, a unutra jedan predmet, dugačak i uzan,
 prekriven purpurnom somotskom tkaninom, oivičenom zlatom. Na tkanini su zlatom bile izvezene
latinske reči koje Žaki nije mogla da razume.
Okrenuvši se, Bernis je držala predmet u rukama ispred sebe i pažljivo je uklonila tkaninu. Žaki
e zinula. U rukama je držala mač, taman predmet koji je sijao, a na kome se jasno videlo da je
iskovan pre mnogo vekova i mnogo pre pronalaska čelika.
- Ovo je mač Done di Pijave - rekla je Bernis.
Kao privučena magnetskom silom Žaki se digla sa stolice i posegnula prema oružju. Baš u tom
trenutku Bernis se zanela, izgubila ravnotežu i mač polete nadole presekavši kožu u dnu Žakine desne
šake.
Čudno, ona nije vrisnula niti je odskočila. Ustvari, uopšte nije osetila bol već samo čudno
 pulsiranje i kad je pogledala nadole videlaje da su joj ruke pokrivene krvlju.
Bernis, koja je ispustila mač i poletela iz sobe sada se vratila sa Mertiolatom, sterilnom gazom i
flasterima.
- Ne boli me - rekla je Žaki ne obraćajući se nikome lično.
A Bernis, kleknuvši na kolena, uhvatila je Žaki za članak i dok je pomno čistila ranu i previjala je
mislila je: Hvaljen budi Gospode, ona je odabrana.

* **

- A vaš biskup se slaže s vašim tumačenjem Getea?
- Ovo je 1945 - rekla je Bernis Kamili Goldoni - moj arhibiskup je suviše zaposlen ratom da bi
 brinuo o tome šta je Gete napisao, a kamoli o tome kakvo može da bude moje tumačenje njegove
filozofije.
Kamila - koja je bila Margaritina tetka s muževljeve strane, umrla je ranih sedamdesetih godina -
 bila je velika žena, krupnih kostiju, širokog struka, mesnatih ruku i ramena. Nije bila ljupka, ali lice
oj je bilo nekako lepo. Njene muške crte lica bile su pojačane odlučnošću njenog držanja i
neustrašivošću u pogledu. Bila je beskrajno dobra i ta plemenitost duha obasjavala ju je unutrašnjom
svetlošću.
Bila je sa Bernis jer je njen muž, Marko Goldoni, Enrikov stariji brat imao moždani udar. Bilo je
to neobično kod čoveka od četrdeset godina. Srećom, bio je kod kuće sam sa njom. Bila je nedelja.
Odvela ga je hitno u bolnicu i kad je Markov lični lekar rekao šta mu se dogodilo, odlučila je da niko
ne treba da zna o tome. Potplatila je lekara i dve bolničarke i bilo joj je dopušteno da uđe u sobu.
Slagala je Markove telohranitelje koji su ih dovezli do bolnice. Rekla im je da don pati od akutog
trovanja hranom.
- Znala sam da će porodica biti u ozbiljnoij neprilici ako se vest o Markovom moždanom udaru
 proširi, - rekla je sada Kamila. -Enriko je u Veneciji, a u svakom slučaju Marko predstavlja moć, on
ima veze, on razmišlja i planira.
Oči su joj bile suve. Plakala je u tajnosti pored bolesničke postelje svog muža. Sedela je vrlo
uspravnih leda, s vesna svega stoje drži pribranom: njena šminka, šavovi na čarapama i još nešto

 

više.
- Naravno, nisam ništa znala o Markovim poslovima. Kao što je običaj, on je bio dovoljno pošten

da odvoji svoj posao od ličnog života.
Kamila još nije došla do toga šta je pravi razlog njene posete. Za Bernis je bila obična stvar da

obezbedi udobni smeštaj, ali ona je sumnjala da je Kamila ovamo došla iz drugog razloga.
- Vidiš Bernis, moram nekome da se poverim, ali nisam znala kome da se obratim. Marko se

sretao sa svojima kapo - šefovima svake nedelje. Mnogi od njih bi dolazili jednom mesečno na
večeru, ali ja ne znam kome od tih ljudi mogu da verujem. Ko će biti lojalan kad čuju novosti? Ko će
 pokušati da izda porodicu u trenutku njene slabosti?

- Draga moja, to zvuči kao nerešiv problem.
- Ne, ne došla sam ovamo do osobe kojoj verujem, a koja me neće ispitivati.
Bernisino srce preskoči jedan otkucaj. Može li to da bude znak koji joj je bio sudbinski određen
da nađe? Ona je duboko udahnula i čekala je da se događaji razviju.
- Marko je bio vrlo plemenit, naročito prema ovom manastiru - nastavila je Kamila - i mi smo
istovremeno i zahvalni i oduševljeni kad ste se složili da uzmete našu kćer. Lekari su rekli da ona ne
 bi preživela u spoljnom svetu, a mi je nikada ne bismo prepustili okrutnosti neke ustanove - sada su
e emocije izdale i držeći maramicu na očima počela je da plače. - Nikada nećemo zaboraviti tu
ljubaznost, Bernis.
Bernis se nagnula napred, pomilovala Kamilin obraz.
- Polako mila moja, Marko je prema svima nama pokazivao veliku nežnost. Zahvaljujući njemu
Sveta Marija je obnovljena - ima novu fasadu i dogradeno je novo krilo. Mi cvetamo, dok se drugi
 bore i umiru - osmehnula se milo dok ju je Kamila stezala za ruku. - Sem toga draga moja ti i ja se
znamo godinama. Provele smo toliko mnogo sati u vrtu za razmišljanje, govoreći o mnogim stvarima
dok su ruže rasle oko nas.
Kamila se osmehnula.
- To je istina. Sećam se kad smo se prvi put videle. Časna majka Marija Margareta nije tada bila
toliko stara, ali nije joj bilo dobro. Nije htela da se odrekne svoje titule, umesto toga vodila je tebe.
“Bernis će govoriti umesto mene” - rekla je onim svojim hrapavim glasom.
Bernis klimnu glavom.
- Neka mi Bog oprosti, ali to je bio blagoslov kad je umrla - odmahnula je glavom. - Toliko
 bolova koliko je morala da istrpi...
- Bernis, moram da te nešto pitam. Znam da ti znaš šta je pravi posao porodice Goldoni. Ipak ti si
se sprijateljila s nama.
- Naravno - Bernis uze ruku druge žene i pritisnu je svojom, prenoseći svoju harizmatsku toplinu
što je bio samo jedan od njenih mnogih darova. Bila je visoka, vitka s čudesno izražajnim licem.
 Neko je rekao da ima oči matematičara. Bile su analitične, uspevale su da vide i ono što je mnogim
ljudima promicalo u malim pokretima svakodnevnog života. Ona se nije nosila sa neodlučnošću ili
glupošću. Među ženama u komšiluku ona je bila poznata po svojoj muškoj grubosti i po tome što je
 bila mnogo pravednija u prosuđivanju. Bila je predani čitalac knjiga i ljudskih karaktera; ništa nije
radila proizvoljno. - Ja sam pragmatičar, kao što su najbolji od moje vrste uvek - rekla je - imam
stado o kome treba da brinem, sem toga dva puta dnevno se molim za Markovu dušu. Smejala bih se i
rekla: “Bez grešnika kakav je Marko crkva bi ostala bez posla”. Osmehnula se. Draga moja treba da
znaš da ti i ja ne bismo bile ovako bliske čak ni da smo sestre.
- Pa onda - Kamila je spustila ruke u krilo, a njeni prsti su razvijali i savijali vlažnu maramicu -
 pa, onda.

 

Počelo je tiho pojanje koje je dolazilo iz drugog dela manastira probijajući se kroz kamene
zidove. Liturgija na latinskom bila je beskrajno umirujuća, spore fraze su smirivale srca koja su ludo
udarala.

- Kamila reci mi kako mogu da ti pomognem - Bernis podiže obe šake u vis - uveravam te da mi
ništa što ćeš tražiti od mene neće biti teško.

Kamila klimnu glavom crpeći hrabrost iz reći svoje prijateljice.
- Došla sam ovamo u trenutku očajanja da tražim savet od tebe - pogledala je u Bernisine
 prodorne plave oči. - Moja čitava porodica je angažovana. Reci mi šta da uradim.
Bernis se zavali unazad. Ona je sada znala sa čim se suočava; ni sa čim manjim nego sa svojom
sudbinom. Mogla je to da oseti, da drži to u ruci, pa ipak je bila čudno mirna.
- Draga moja pre nego što odemo dalje, dopusti mi da kažem da je lako deliti savete. Prihvatiti ih
nešto je sasvim drugo.
- O, Bernis, ja sam ovde zar ne? - Suze se zavrteše u Kamilinim očima. - Ti si ta kojoj sam došla.
 Nisam imala gde drugde da odem. Ma kakav savet da mi daš kunem se da ću ga prihvatiti.
- Ovo je Božja kuća. Kad prihvatiš zavet, to je zauvek.
Kamila proguta knedlu.
- Onda neka bude zauvek.
Bernis klimnu glavom.
- Onda dobro. Moj savet ti je da se setiš Getea: ”Malo je ljudi koji imaju dovoljno mašte za
stvarnost”. Da ti kažem kako se to odnosi na nas. Ti govoriš o običaju, draga moja. Kažeš mi da ne
znaš ništa o detaljima posla kojim se bavi tvoj muž i ja ti verujem. On - i drugi muškarci - misle da je
to pravedno. Ali ako slušamo Getea, ja se sa tim ne slažem.
- Ono što ja mislim je da su muškarci suviše dugo držali vlast i kuda nas je to dovelo - do
krvoprolića i rata, jer muškarci tako rešavaju svađe. Ali smrću naših sinova ne može se platiti
 budućnost.
Bernis podiže kažiprst.
- Želim da nešto razmotriš. Možda je bolest tvog muža znak. Pre tri noći sam imala viziju da je
Bog ispružio ruku u tami i da je pustio munju. Pojma nisam imala kuda ju je usmerio, ali sada znam.
Bernisino lice bilo je ozareno božanskom svetlošću.
- To je Božje delo, Kamila i moramo da shvatimo njegov plan po onome što se desilo. Onog
trenutka kad to budemo shvatili preokrenućemo tragediju u trijumf.
Kamila odmahnu glavom.
- Ne razumem. Kako Markov moždani udar može da se protumači kao znak od Boga?
- Misli na Geteov citat. Ljudi su vekovima vezani u društvima i vekovima se svet svađao oko
teritorija i rata.
- Ali tako svet funkcioniše, Bernis. Šta mi možemo da uradimo?
- Na površini, ne možemo. I tako to treba da bude. Ali, Kamila kao što znaš, izgled nije stvarna
 priča - Bernis se kucnu sa strane po nosu. - Tajne najbolje čuvaju žene i mrtvi muškarci. To nam je
 prirodno. Žena laže svog muškarca svakog dana da bi mu osigurala sreću ili da bi ga poštedela tuge,
zar ne? - Uzdahnula je. - Ponekad sam ubeđena da nam je Bog dao ljupka lica i umilne glasove baš
zbog tog cilja.
- To je tačno - reče Kamila i klimnu glavom. - U kući muškarac kaže:”Ne postavljaj mi pitanja i
a ti neću lagati”. Ali žena ima dar da njene laži liče na istinu.
- I tako je već vekovima - Bernis uze Kamilinu ruku, odvede je u istu sobu u kuli u koju će deset
godina kasnije odvesti Žaki. Kamila je uzdahnula kad je ušla. Bio je to zvuk koji neko načini udišući

 

ak miris prve letnje ruže, izražavajući ne samo zadovoljstvo već i radost.
Kad je upila lepotu vitraža, Bernis joj pokaza sliku opatice-ratnika.
- Pre mnogo godina u petnaestom veku - reče Bernis - bilo je formirano tajno društvo - društvo

žena koje se zvalo Red Done di Pijave. Tih dana bilo je prirodno da se moć žena sakuplja na
skrivenim mestima, naročito tamo gde nisu imali pristupa muškarci. Manastir je bio savršeno mesto
da se zadrži takva moć, zar ne misliš?

- Bio je formiran jer su te žene bile dovoljno snažne da preskoče veru izvan granica svog pola i
osetile su da je vreme da preuzmu aktivnu ulogu u stvaranju budućnosti u kojoj njihovi sinovi neće
odlaziti u rat da bi poginuli ili da se vraćaju obogaljeni duhom i telom, u kojoj njihove kćeri neće biti
ostavljene da same brinu o deci.

- Mnogo vekova kasnije, to društvo je došlo u ovu zemlju i tu je ostalo, čekajući dan ponovnog
rođenja. Kamila ja verujem da je ovo taj dan - Bernis pokaza sliku. - Mi živimo u vremenu koje je
toliko slično dobu Done di Pijave. Ovo je doba straha i zla.

Stavila je ruku na Kamilino rame.
- Znak koji je Bog poslao nije samo pokazao Markovu nemoć već i prenos moći iz njegovih ruku
u tvoje.
- Šta? - Kamila je bila zaprepašćena.
- Slušaj me pažljivo, draga. Došla si kod mene jer si rekla da sam ja jedina kojoj možeš da
veruješ. Veruj mi sada kada ti kažem da je ovo naša šansa da ščepamo moć - podigla je kažiprst - i
seti se čime si se zaklela pred Bogom i njegovim posrednicima.
Kamila je bila poražena.
- Ali čak i da je istina to što kažeš kako bih mogla da radim ono što je moj muž radio? Mi živimo
u svetu kojim dominiraju muškarci. Tako je i u la Famiglia. Misliš da će neko od Markovih capi da
sluša ijednu moju reč? Čak i pod uslovom da predpostavimo da ja znam kakva naređenja treba da
izdam.
- Nije teško formulisati naređenja - rekla je Bernis - potrebno je samo logično razmišljanje i sve
će biti jasno. Pobrini se za jedan problem u jednom trenutku i otkrićeš da se sve slaže kao domine -
klimnula je glavom. - Što se tiče ostalog u pravu si, poručnici će slušati samo ona naređenja za koja
veruju da dolaze direktno od Marka - ili nekoga koga je on odredio.
- Zato ti savetujem da stupiš u vezu s mladim Markovim bratom Enrikom u Veneciji i kažeš mu da
hitno dođe.
- Ali Enriko je izvoznik tekstila. On pojma nema o Markovom pravom poslu.
- Onda će saznati, zajedno sa tobom. Najvažnija stvar je da si do sada donela prave odluke. Niko
ne zna koliko je Marko bolestan i ako Bog tako želi nikada niko to neće ni saznati. Enriko će postati
njegov emisar, a onda njegov predstavnik i najzad Enriko će biti taj koji će preuzeti Markove
 poslove. Samo mi ćemo donositi odluke, iza scene u svetosti manastira i niko to nikada neće saznati.
Kamila je drhtala.
- O, Bernis ne znam. Sve je to tako zastrašujuće!
- Naravno da jeste. Ali pomisli draga moja kakva sila možeš da postaneš! Sakrij svoje strahove.
Moć će dolaziti s mesta svetlosti i istine. Stavi svoje misli izvan granica kuće i srca. Postavi svoje
ciljeve iznad Marka i porodice. Misli samo na Boga i fantastičnu priliku. On te darivao. I zapamti da
će svi izvori reda Done di Pijave biti zauvek tebi na raspolaganju.
Kad je ispratila Kamilu, Bernis je otišla u kuhinju i vratila se u prostoriju u kuli s poslužavnikom
 punim hrane. Prošla je kroz još jedna skrivena vrata u drugu, mnogo prostraniju sobu nameštenu kao
spavaću i dnevnu sobu. Debele zavese bile su navučene preko dva prozora koja su gledala na

 

unutrašnje dvorište sa centralnim, srednjevekovnim vrtom. Sveže cveće u staklenim vazama
ukrašavalo je sobu. Jedna jedina lampa svetlela je na malom drvenom stolu pored pohabane fotelje
 privučene prozorima sa zavesama. Na drugom kraju sobe bio je ogroman krevet za četiri osobe
načinjen od mahagonija i abonosa. Bilo je to remekdelo stolarstva i donet je u komadima iz Evrope.

Bernis je stajala u sobi čekajući da joj se oči priviknu na polutamu.
- Bernis, jesi li to ti? - Glas je bio suv i oštar nalik na šuštanje metle po trotoaru.
- Da, Meri Margaret.
- Šta se dogodilo?
- Marko Goldoni je doživeo moždani udar.
- Koliko mu je loše?
- Prilično.
- Zar je bio toliko zao?
- Dovoljno zao, čini mi se - reče Bernis. - Ali kao u svim stvarima sve zavisi od posmatrača.
- Zaista, on je uvek bio plemenit prema nama. Baš plemenit. I sada nam je došla Kamila.
- Da.
- Hvala Bogu.
Bernis se približila krevetu. Uprkos najboljim naporima u sobi se osećao slatkasti miris bolesti i
smrti koja se približavala.
- Zahvaliću mu kad ti podari mir.
Meri Margaret uzdahnu.
- Toliki bes. Trebalo bi da nosiš mač na boku - njen kikot se pretvori u strašan kašalj. Bernis joj
 pruži maramicu. - Povuci me nagore.
Sada je bila ćelava, lice joj je bilo utonulo od godina i razorne bolesti. Nosila je bebi plav
satenski ogrtač za krevet, poklon od žena sa ulice koje su je znale. Bila je to nekako nezdrava boja,
ali ona ju je volela. Njene tamne oči bile su ogromne na mrtvački bledom licu. Bernis je davno dala
da se iznesu sva ogledala iz sobe i susednog kupatila.
Lice Meri Margaret se toliko, promenilo da je ličila na propalu lutku koju je vlasnica napustila.
- Sigurno joj je bilo strašno teško kad je došla ovamo.
- Mislim da joj je bilo teže da ne uradi ništa. Sem toga, ona zna da je mi volimo. A sada zna da
možemo da joj pomognemo - Bernis poljubi ledeno čelo Meri Margaret. - To je ono što joj je sada
najpotrebnije.
Dok je Bernis nameštala jastuke iza njenih leđa, Meri Margaret reče:
- To se dogodilo. Ukazala nam se prilika, zar ne?
- Da.
Meri Margaret izvuče šaku nalik na kandžu i potapša Bernisinu nadlanicu čvornovatim
kažiprstom.
- To je ono za šta smo se molile, a ti mi ne izgledaš srećno.
- O, srećna sam - Bernis skloni pramen kose sa čela - ali sam i zabrinuta.
- Iako si zabrinuta ne zaboravi na moju hranu.
Bernis donese poslužavnik i spusti ga na ivicu kreveta.
- Jesi li gladna?
- Ne naročito. Ali moram da jedem, zar ne?
Bernis je počela da je hrani, umačući malu, srebrnu kašiku u mešavinu od povrća i stavljajući
zalogaj po zalogaj u usta Meri Margaret.
- Sanjala sam kad si ušla.

 

- ao mi je što sam te uznemirila.
- Ma nisi. U mom stanju mešaju se vreme i mesto. Sanjala sam da sam dete i u mom snu sam znala
da sam u ovoj sobi i da ti dolaziš. Čudno, zar ne, što si bliže smrti sve bolje razumeš prirodu
vremena. Ono ne postoji. Najzad, bar za mene. To je kao točak koji se stalno okreće. Ono što se
desilo pre dve godine nije jasnije od onog što se dogodilo pre dva minuta. Šta je bilo pre dvadeset -
četrdeset godina - isto je jasno. Sve je na točku koji se stalno okreće.
Meri Margaret je zatvorila oči dok je jela. Žvakanje je za nju bio napor, Bernis je to znala; možda
se tako bolje koncentrisala.
- Ponovo sam bila dete, u tom snu - nastavila je - samo što to nije bio san. Nije stvarno. Ponovo
sam bila dete, daleko od ovog tela koje se raspada - otvori širom oči. Možda je htela da proveri da je
Bernis pažljivo sluša. Uvek je bila puna trikova. - Veruješ li to?
- Da, Meri Margaret, verujem.
Zadovoljna ovim, Meri Margaret prihvati još jednu kašiku karfiola i graška i zatvori oči, žvačući
 polako i metodično kao vojnik koji ide kroz nedirnutu džunglu.
- Ali, kao dete ja sam znala sve što sada znam. To je bilo tako čudesno! Biti tako mlad, a tako pun
znanja. Možeš li to da zamisliš?
Bilo je trenutaka kad je Meri Margaret postavljala pitanja na koja nijedan odgovor nije bio
odgovarajući. Iz dugog i intimnog iskustva, Bernis je znala da je to jedno od tih pitanja. Stavila joj je
oš jednu kašiku u usta i ćutala je.
- Niko to ne može da zamisli ukoliko sam to nije iskusio i to je istina - reče Meri Margaret. -
Čudni su putevi Gospodnji. Vidiš ja imam svoju nadoknadu za svoj bol. Mogu da lunjam kroz život
 bez ikakvih ograničenja i mogu da nađem Boga na svim malim mestima na koja niko nikada nije imao
vremena da pogleda kad živi samo jedan život iz dana u dan.
Prestala je da jede na trenutak i oči su joj bile širom otvorene. Sijale su kao nekada kao što se
Bernis sećala pre nego što su postale zamagljene bolom.
- Vidiš postoji vera i postoji vera - šapnu Meri Margaret - vera u Boga nikada se ne koleba.
 Nikada. Ali je uzbudljivo videti njegov rad i iskusiti uvek iznova kako je čovek oblikovan njegovom
rukom i njegovom mudrošću.
Ona se još uvek za trenutak odmarala i u tom trenutku jasnoća njenih očiju bila je zatamnjena
 bolom.
- Mmmmm - šapnula je - nema više hrane za mene. Bez obzira šta mi da ješ meni sve ima ukus
 paste za cipele.
Bernis spusti kašiku i obrisa usne Meri Margaret. Znala je da ne treba da se svađa sa starijom
ženom čak ni u ovako odmaklom stadijumu bolesti.
- Možeš da misliš da su mi misli odlutale - reče iznenada Meri Margaret - ma koliko da brineš,
ma šta da se strašno dogodi - a biće svega i svačega - ti moraš da nastaviš. Bog je s nama. Po
njegovoj želji je osnovan Red Done di Pijave. Po njegovoj volji je Dona di Pijave morala da uzme
mač. Venecijanski dužd je poslao Donu di Pijave i njene monahinje ratnice da čuvaju Sveto srce
Svete Marije kad je Serenissima bila pod opsadom francuskog kralja Šarla VIII 1495. godine. Kad su
vojnici zbrisani Dona di Pijave je imala božansku viziju. Bog je naredio njoj i njenim opaticama da
uzmu vojničko oružje i odbrane same Sveto srce.
- Trinaest godina kasnije, kad su Papa Julius II, francuski kralj Luj XII, Ferdinand od Aragona i
imperator Maksimilijan stvorili Kambrijsku ligu da bi preoteli venecijansku teritoriju na kopnu, Dona
di Pijave i njen red mogli su da koriste svoj uticaj koji su ona i njene sledbenice sakupile iz senki,
ivica istorije na kojima su žene boravile i bile osuđene da ostanu, da bi podelili i potukli neprijatelje

 

Venecije.
Meri Margaret se osmehnu:
- Dužd Serenisime i njen Savet dobili su priznanje za diplomatski udar, ali mi znamo pravu istinu.

Žene našeg reda su promenile istoriju tako što su pritisle francuskog monaha u njegovom krevetu,
imperatora u budoaru, a papi su šaputale svoje želje u uvo. Red je obučio Lukreciju Bordžiju i skoro
sve žene iz porodice Moćenigo šta treba da rade. A ta porodica je bila vrlo uticajna. Ona je dala čak 
sedam duždeva. Isto tako obučeno je bezbroj drugih žena koje su dobile priznanja za svoj uticaj u
 političkim intrigama samo unutar odabranih tajnih krugova.

- Mi smo vodile nacionalnu politiku, borile se uspešno protiv svojih neprijatelja, nagovarajući
kraljeve da služe našim ciljevima. Da mi smo do savršenstva razvile veštinu otimanja moći. Dobro
smo naučile svoju lekciju: da je nama direktan susret zabranjen. Ali ima toliko drugih načina da se
uticaj iskoristi, a koje žene mogu da koriste.

Meri Margaret je milovala pokrivač dok je govorila istim sporim ritmom kojim je pevušila
latinske molitve.

- Ljudi nemaju smisla za veštinu laskanja i zato ne mogu da je otkriju čak ni pod svojim nosem.
Radije će je videti kao istinu, naročito ako dolazi od nekoga sa ljupkim licem i zamamnim telom.
Zato se mi ne zaklinjemo na celibat u našem redu, mada se to čuva kao najveća tajna od svakog
arhibiskupa kome odgovaramo. Bog nam je dao određeno oružje kojim možemo da postignemo mnoge
ciljeve iz senke, radeći ono što ne bismo smele na svetlosti.

Ćutala je neko vreme i Bernis je mogla da čuje kako diše u ritmu otkucavanja dedinog sata koji
odmerava vreme. Bernis poče da jeca, mada je samoj sebi obećala da će suze sačuvati za trenutke
kad bude sama.

Oseti stare, suve ruke na sebi.
- Zašto plačeš, dete moje?
Bernisine šake se stegoše u pesnice, tvrde kao čelik.
- Nije pravedno da neko toliko pati.
- Govoriš kao pravi ratnik. Ali mač nije uvek najbolji odgovor. Vera jeste.
- Vera - reče Bernis kao da je osetila gorak ukus u ustima.
- Slušaj me - Meri Margaret se borila da sedne više, a njen satenski krevetski ogrtač šuštao je kao
 ptičja krila - osoba koja veruje kad je Bog ljubazan prema njoj nije zaslužna. Ali ona osoba koja
veruje i kad se čini da je Bog nemilosrdan i nerazuman ispunila je svoj cilj.
Bernis saže glavu, trudeći se da zaustavi suze.
- Reci mi sada zašto brineš - pitala je Meri Margaret.
Bernis duboko uzdahnu, a onda izbaci sve iz sebe.
- Ja ću doći posle tebe da nastavim rad reda. Ali, ko će doći posle mene? Nema kandidatkinja
medu opaticama. Nijedne.
Lice Meri Margaret je bio kao isklesano od kamena.
- To je sada najmanje tvoj problem - njeni čvornovati prsti opet kucnuše Bernisinu nadlanicu. -
Prestani da se trudiš da sve sama uradiš. Seti se: misli samo na najbliži zadatak i moći ćeš da uradiš
sve. Pusti Boga da uradi svoj deo. Videćeš. On će ti dati tvoju naslednicu, baš kao što je dao tebe
meni.
- Kako ću je prepoznati, Meri Margaret?
Starija žena dugo nije ništa rekla. Njene oči se opet prevrnuše i Bernis je znala da ona sada vidi
događaje sa točka života.
- Prepoznaćeš je - rekla je najzad - jer će njene ruke biti pokrivene krvlju.

 

***

Dok je Bernis pričala ovo Kamili, sunce je zašlo i sada je kula bila obasjana dubokim sumrakom
koji se zavukao u svaki ugao prostorije. Drozd je počeo svoju veselu pesmu čiji su tonovi prodirali
kroz kamene zidove na kojima je bio prozor sa vitražom.

- Dakle Goldonijevi su darivali manastir - reče Žaki. Pogledala je sumnjičavo Bernisu. - Enriko
Goldoni i moj otac Džon se ne podnose.

- Da kažemo jasnije, oni su neprijatelji - reče Bernis.
- Zašto sam onda ja, Leonforteova, ovde?
Bernis se osmehnula.
- Tako je kao što sam rekla. Ti si nešto posebno, deo odabranih. U tom kontekstu neprijateljstvo
između Goldonijevih i Leonforteovih nije važno. - Uhvatila je Žakine ruke i Žaki oseti toplinu njene
unutrašnje moći. - S druge strane Goldonijeva uloga ovde nije dobro poznata - pogled njenih
 prodornih plavih očiju probijao je Žaki. - Niti bi trebalo da bude.
- Razumem - reče Žaki posle izvesnog vremena - neću nikome da kažem.
Dok je to izgovarala Žaki se oseti nekako bližom Bernisi i to joj se mnogo dopadalo.
U tišini koja je usledila, Bernis se opet osmehnu.
- Pretpostavljam da se čudiš kako sam saznala za tebe. Tvoj deda Čezare i ja smo stari prijatelji.
- Prijatelji? Da li on zna za Goldonijev udeo u Svetom srcu Svete Marije?
- O, da. Ali mogu da ti kažem da je on jedini. Vidiš, Žaki tvoj deda je čudesan čovek. On je jedan
od malo onih koji su razumeli kakvu ulogu mi igramo tokom vekova. On želi samo da nam pomogne.
Zato je i razgovarao sa mnom o tebi.
- Šta?
Bernis klimnu glavom.
- Da. Govorio mi je o tebi više puta.
- Deda Čezare je to uradio? - Žaki je bila zaprepašćena. Znala je da je stari voli, ali
 pretpostavljala je da kao italijanski deda više zainteresovan za svoje muške unuke.
- On te držao na oku dok si odrastala. On je dobro upućen u moć reda.
Žaki je posmatrala Bernis neko vreme.
- Vi sada mislite da je mene Bog poslao vama, kao što je vas poslao Meri Margaret.
Bernis dugo nije ništa govorila, utonula duboko u misli.
- Verujem u ono što mi govori srce - rekla je najzad. - Laži i lažne vizije dolaze u svim oblicima.
Ali ti si imala viziju Done di Pijave, baš kao i ja kad sam došla ovamo i svaki otkucaj mog srca
 potvrđuje istinu o Božjem redu stvari - njen pogled se zadrža na Žaki i ona se osmehnu. - To je moj
način da kažem, da, Bog je glasnik. Verujem u to svakim delićem svog bića - ona podiže ruke a onda
ih pusti da padnu u krilo. - Ali iskustvo mi govori da je beznačajno ono što ja osećam - ukoliko ti ne
osećaš isto.
- Ali ja osećam - reče Žaki - hoću da kažem da sam osetila nešto od trenutka kad sam prošla kroz
kapiju. Šta je to? Da li mi se Dona di Pijave obraća, ili me Bog dotakao svojom rukom?
Bernis odmahnu glavom.
- Mogu da ti pomognem u mnogim stvarima, draga moja, ali ne i sa ovim. Moraš da otkriješ
 prirodu prisustva sama jer ono je kod svakog drugačije - duboko se zagledala u Žakine oči. - Da li je
to nešto što misliš da bi moglo da te zanima?
Rekla je to kao da pita Žaki da li bi htela sa njom da krene na prijatnu večernju šetnju, ali Žaki je

 

znala da nije tako. Otkrivanje prirode prisustva biće predaja za ceo život. Ipak osećala je čudnu vrstu
uzbuđenja koje nikada ranije nije osetila. Nije li to bila zagonetka za kojom je tragala? Bilo je to
nešto što nije bilo u vezi sa mračnim i zastrašujućim svetom u kome je rođena, iz kojeg je očajnički
 pokušavala da pobegne čitavog svog mladog života.

- Da - reče ona promuklim šapatom - to me veoma zanima.
- Ah, sjajno - reče Bernis i klimnu glavom.- To je dobro, jer sam od prve znala ko si - kao da sam
- agent za razmenu. - Pružila joj je ruku i kad ju je Žaki uzela dopustila je da se njena harizmatska
toplina preliva na devojku.
- Eto - reče Bernis - sporazum je zaživeo.

* **
Ono što je Žaki mislila o svom bratu Majklu bilo je jednostavno ovo: u njemu se krije vuk, koji
ga izjeda sa željom da izađe. To očajanje je bilo nešto što ju je plašilo. Ona je mogla da se divi
njegovoj inteligenciji, mogla je da aplaudira njegovoj odluci da se drži podalje od porodičnog posla
koji je već uhvatio Čezara, ali je prepoznavala opasnost od te zveri u njemu i zbog toga je drhtala.
Štaviše.
Šta je to Majkla navelo da u njoj vidi srodnu dušu? Sama, u noći sanjala je o njemu. U njenom snu
oni su stajali na proplanku velike šume. Oko njih je bila zastrašujuća tama u kojoj su urlale
grabljivice. Proplanak je sijao belo na mesečini, ali guste krošnje drveća nisu dopuštale da svetlost
 prodre u šumu.
Majki je stajao visok i zgodan, neustrašiv, ali mogla je da oseti užas kao drugu kožu, kako klizi
 preko nje kao pokrivač koji preko nje navlači nevidljivi insekt.
Majki, vikala je, pomozi mi, plašim se!
Osmehnuo joj se onim posebnim, šaškastim osmehom koji je imao samo za nju.
- Majki! - viknula je glasnije.
Ali on nije mogao da je čuje i ona tek sada shvati da je nema. Čula je ritmično liturgijsko pojanje
na latinskom, ščepala je Majklovu ruku i pobegla je sa njim u tamu šume.
I u toj tami mogla je da čuje duplo udaranje njihovih srca, sinhronizovano i u harmoniji, kao
glasovi hora koji su pevali liturgijsku pesmu. Vukla ga je dublje i dublje u opasnu šumu sve dok 
 proplanak i mesečina nisu ostali samo u njihovom sećanju. Zašto? Zašto? Šta je tražila?
Probudila se znajući da će biti napadnuti i u njenoj glavi se pojavi jedna misao koja se vrtela kao
točak: ja sam mu to uradila. Sve je moja greška.
Taj sanje oživeo i sijao je u njenim mislima one vrele junske noći 1961. kad je našla Majkla na
krovu njihove stanbene zgrade u Ozonskom parku. Deda mu je dao teleskop, savršen poklon za
dečaka koji žudi da pređe granice svog ograničenog sveta. Deda kao da je uvek znao šta njegovi
unuci najviše žele. Na njen poslednji rođendan, na dan Svetog Valentina, kad je napunila devetnaest,
 poklonio joj je knjigu o rođenju Italije. Za Čezarov rođendan odabrao je revolver.
Posebna vrelina širila se te noći od Majkla, kao da je i on imao tu drugu kožu ispod koje je želela
da se pojavi neka druga osoba. Te noći on je bio na mahove lakom i neodgovoran, kao da centralno
 pitanje u njegovom umu još nije bilo rešeno.
Ona je pokazala interesovanje za zvezde mada su izgledale tako daleke i mrtve kao latinski. Ali
čak i latinski, kad se pojao u pesmama, posedovao je izvesnu formalnu lepotu, koju zvezde u svojoj
hladnoći nisu imale. Bile su joj suviše strane. Ipak je očajnički želela da govori i nije znala kako
inače da produži svoje prisustvo na krovu. Majki je voleo da bude sam; možda je čak uživao u svojoj
usamljenosti. To je bio drugi element o njemu koji ju je plašio. Usamljenost je suviše zahtevala; ona

 

e zahtevala izvesnu koncentraciju koju je tek sada počela da proučava sa Bernis u svojim studijama
u Santa Mariji.

Bila je tako glupa te noći! Prišla mu je tako blizu, mogla je da oseti kako se njena odbrana kruni.
Želela je da mu se poveri, da mu kaže o fantastičnom putovanju na koje je trebalo da krene, ali u
 poslednjem trenutku, povukla se od ivice. O čemu je mislila? Život s tajnama bio je sada integralni
deo njenog života. Kad bi mogla da prekine zavet koji je dala Bernisi i redu tako lako, načinila bi
strašnu grešku i morala bi da napusti obuku.

Ali ona je znala da neće tako nešto da uradi. Red je bio za nju. Njena sudbina je bila da zameni
Bernis, znala je to tako sigurno kao što je disala. Ali šta je to bilo u Majklu zbog čega je želela da mu
se poveri?

Te noći u intimnosti razgovora na krovu, posle tragedije, ona je saznala. Kad je videla kako on
instiktivno reaguje, inteligentnije od Čezara na dedino ubistvo, shvatila je da je zver u njemu
oslobođena nekom čudnom alhemijom. Možda je to što je bio svedok dedine smrti pokrenulo rođenje
 bića druge kože koje je vrebalo ispod površine. Stojeći sa njim u okrvavljenom dvorištu, dok su
 blicevi osvetljavali zid, sve je shvatila. Njen san i stvarnost pomešali su se da bi stvorili novu
stvarnost. Stajala je sa njim u tami opasne šume i znala je zašto ga je uhvatila za ruku, zašto je trčala
sa njim kroz mekoću mesečine u opasnu tamu. Ta zver, koje se toliko plašila, privukla ju je njemu.

* **

Čezare je pak bio otvorena knjiga. On je bio strah i trepet za svakoga na ulici, ali ona ga se nije
 bojala, mada je vikao na nju. Često je sumnjala da je to zbog toga što vidi kroz njega. Bilo je

ednostavno prozreti Čezara: on je obožavao njihovu majku i bio je skoro uništen zbog konfliktnih
osećanja prema ocu. Bilo je tipično za njega da je ignorisao greške njihove majke - njenu krajnju
 pasivnost, masku patnje koja je postala njen neizostavni deo. Ona je mislila da gaji svoju porodicu,
ali ona ih je samo gušila. Njena pasivnost je pretila da i od njih napravi pasivne tipove, ili - kao u
slučaju Čezara - krajnje nasilne.

Da ih samo Džoni nije napustio zbog svojih divljih planova, mislila je Žaki, jer u srcu je bila
sigurna da je njen čudni otac našao ženu mlađu i lepšu od mame i da je živeo sa njom na nekom
toplom, tropskom mestu. Kako inače da se objasne govorkanja i aluzije o velikom poniženju? Kako
inače da se objasni činjenica da deda Čezare nikada nije govorio o njemu? Kao da Džoni Leonforte
nije postojao. Čak iako je deda znao strašnu tajnu svog sina,on ju je zaključao u dubini svog srca.

A šta je bilo s mamom?. Da li je ona znala šta se dogodilo s njenim mužem, da li je živ ili mrtav?
Žaki je često postavljala sebi ova pitanja i tako kad je jednog dugog i zastrašujućeg popodneva
zatekla majku kako sedi na njihovom ogromnom bračnom krvetu i kako jeca, znala je da su odgovori
nadohvat ruke.

Bilo je to godinu dana pre nego što je Žaki ušla u manastir Svetog srca Svete Marije. Kad se tad
 pojavila u maminoj spavaćoj sobi, ova je brzo nešto sakrila u posteljinu. Pomislivši u prvi mah da se
radi o nekoj igri, Žaki je počela da pretura po krevetu i uspela je iza mame da izvuče jedno otvoreno
 pismo.

- Ne! - viknula je mama s tako neočekivanom žestinom da joj je Žaki dopustila da uzme pismo.
Mama ga je odmah izgužvala pocrvenelim rukama.

- Od koga je pismo, mama? Reci mi.
- Ne mogu - na maminom licu videla je teskobu o kakvoj je samo čitala u knjigama.
Sa preosetljivošću tinejdžerke koja ne zna da sakrije emocije rekla je:

 

- Od Džonija je.
Čak i dok je to govorila, zvučalo je apsurdno. Džoni Leonforte, ako je bio živ, sunčao se na nekoj
 plaži sa sisatom plavušom i...
Ali onda se dogodi nešto čudno.
- Od Džonija je.
- Volela bih da ga zoveš tata - mamine oči su sada bile pune suza.
Žaki koja se uplašila ni sama ne znajući zbog čega klekla je na krevet i na kolenima se dovukla do
mame da bi zagrlila njena ramena koja su se tresla.
- Devojčice moja - jecala je mama - suviše vidiš. Suviše znaš - odmahnula je glavom. - Nije u
redu da mogu samo tebi da se poverim.
Žaki stavi glavu bliže majčinoj.
- Džoni je živ?
- Zakuni mi se , Žaki, zakuni mi se pred Bogom i Devicom Marijom da nećeš nikom reći.
- A zašto?
- Zakuni se!
Žaki opet oseti majčinu neverovatnu snagu volje i ona se zakle dok se čudila iz kakvog dubokog
vrela je potekla ta sila.
- On je živ - reče mama s uzdahom, a Žaki čije se srce nekontrolisano lomilo, palcem obrisa suze
sa majčinih obraza. - Ne, dušo ostavi ih. Dobro je za mene da plačem. Toliko zatvorenih osećanja za
tako dugo vreme - nije zdravo. Pitaj dedu.
- Da li on zna da je Džoni živ?
Mama klimnu glavom.
- On zna sve. Svaki detalj. Ali, nemoj nikada zahtevati da ti to prizna. On će radije prerezati
sopstveni grkljan. I biće užasno besan ako sazna da sam ti ja rekla.
Žaki steže mesnata ramena svoje majke.
- Ali, šta se dogodilo? Gde je Džoni?
Mama je oborila glavu, potučena.
- Ne znam. Njegova pisma su dolazila iz Japana, ali sada su pečati odavde, iz gradova u ovoj
državi. Ali, ja mislim da on nije ni u jednom od njih.
- Da li se vraća?
- Ne znam - šapat je bio tako tih da je Žaki morala da se nagne da bi je čula.
- Mama, zašto je on otišao? - ona uhvati majku za ramena i protrese je. - Zašto nas je ostavio?
Mama je odmahivala glavom kao pokisli pas koji je ušao u kuću s kiše.
- Mama! - vrisnula je Žaki i njena majka se trže kao da ju je pogodila munja.
- On - znaš da je tvoj otac bio u vojsci za vreme rata. Posle toga - on je ostao neko vreme u
Japanu. - Mama je jecala, ali Žaki nije htela da je zaustavi.
Osećala se kao da stoji u suvom koritu potoka koje željno očekuje vodu i kojim juri bujica da je
 preplavi.
- Pokušao je da nešto uradi. To je bio posao, zato nemoj da me pitaš šta, meni nikada nije rečeno.
Bilo je mudro, bilo je glupo. Deda je rekao da će to pomoći čitavoj porodici Leonforte.
Žaki ništa nije shvatala.
- Šta se dogodilo?
- Ne znam. Događaji su krenuli naopako ili je neko bio pametniji - u svakom slučaju, bila je to
strašna nesreća od koje se tvoj deda nikada nije povratio. Niti čitava porodica.
Dakle govorkanja i aluzije bili su tačni - bar jedan deo njih, mislila je Žaki.

 

- Ali zašto je to važno? Zašto Džoni nije ovde kad je potreban?
Mama podiže glavu i njene krvlju podlivene oči bile su prazne.
Pokušala je da se osmehne, dok je milovala sjajnu kosu svoje kćeri.
- Tako si lepa, toliko me podsećaš na...
- Mama!
- Bila je to dedina želja, samo to mogu da kažem.
- Hoćeš da kažeš da ga je deda prognao do kraja života?
- Do kraja života? - Mamin pogled postade čudan. - Ne znam. To je posao i to je kraj toga. Ja sam
to prihvatila, a sada moraš i ti.
Kad je spalila pismo - nije htela da dopusti da ga Žaki pročita - mama se osećala bolje. Nastavila
e da se bavi kućnim poslovima kao da se ništa nije dogodilo. I te noći, kad se deda Čezare vratio
kući, na Žakino zaprepašćenje, mama ga je pozdravila na ulaznim vratima sa uobičajenom toplinom i
nezadržanim emocijama.

***

- Kada se dodavola vraća tata? - pitao je Čezare Žaki onog jutra posle pogreba dede Čezara dok 
u je vozio u Santa Mariju. -Daje on sada ovde ne bih morao da radim sa stricom Alfonsom.

Žaki je bila toliko zaprepašćena što joj se on poverava, pa je uradila nešto glupo - rekla mu je
istinu:

- Džoni se nikada neće vratiti. Suoči se s tim, ostavio nas je, mamu, tebe, mene, Mika - sve nas.
Jednostavno je otišao. Zašto bi se sada vraćao?

Tada ju je Čezare udario.
Kasnije, videla je da nije imao drugog izbora. U Čezarovom crno-belom svetu, Džoni nije bio
samo njegov otac, već glava porodice, njegov idol - da se i ne pominje da je bio don koji je zahtevao
drugačiju vrstu poštovanja i odanosti.
Čutali su tokom čitavog ostatka puta do Astorije. Žaki je bila svesna svog zažarenog obraza.
Osećala je vrelinu, ne bol. I kad su kola stala ispred Santa Marije, bila je toliko ponižena da nije
mogla da pokaže hrišćansku ljubaznost i ponudi mu drugi obraz da je ošamari i da mu onda oprosti.
Bernis bi, bez sumnje bila razočarana.
Ali, kasnije, ona je shvatila lekciju koju je dobila tog dana. Istina, kao sve drugo u životu ima
svoje mesto. Ona ne treba da se razbacuje kao konfete na uličnom vašaru jer može da izazove mnogo
 bola i patnje baš kao i dobro plasirana laž.
Bila je već napola izašla iz kola kad joj on reče:
- Ovo je poslednji put da ideš u Santa Mariju.
Okrenula se zaprepašćena.
- Šta kažeš?
- Ovog puta sam ti dopustio da dođeš zbog mame.
Žaki je odmahivala glavom kao da ne može da veruje sopstvenim ušima.
- Šta to govoriš?
- Šta ti govoriš? - dreknuo je. - Santa Marija je na teritoriji Goldonijevih.
- Pa, šta onda?
Strpljenje ga je izdalo.
- Mi mrzimo Goldonijeve! - vikao je takvom silinom da je Žaki ustuknula.
- Neću da me uvlačiš u svoju glupu vendetu - rekla je posle izvesnog vremena. Srce joj je tako

 

ako udaralo da je bila ubeđena da će joj probiti grudi. - Ovo je manastir. Božje mesto.
- Možda je tako ali Goldonijevi su to pretvorili u svoje mesto - Čezare se zavali unazad sa

samozadovoljnim izrazom koji je uvek dobijao kad je znao nešto što drugi ne znaju. - Oni su dali
mnogo novca Santa Mariji. Kriste, manastir ne bi postojao da nije bilo Goldonijevih.

- Ne govori tako ovde - reče ona - ovo je sveta zemlja.
Buljio je u nju neko vreme.
- Ti stvarno veruješ u sve to, zar ne?
- Da, verujem.
 Nagnuo se unapred na sedištu.
- Ali ti si Leonforteova, dođavola!
- Nisam to iza zidina Santa Marije. Zar ne shvataš? Zato želim da tu budem.
Podigao je ruke u vis, bile su to velike ruke koje su udarile o krov kola.
- Te opatice! - odmahnuo je glavom. - Zaboravi ih na trenutak i koristi svoju glavu za koju se
 pretpostavlja da je mudra. Goldonijevi ti nikada neće dati da zaboraviš ko si.
- Grešiš.
Čezare uzdahnu.
- Mama je pogrešila što te dovela ovamo. Žaki, ovo je naređenje s vrha. Od strica Alfonsa. On
želi da se vratiš kući.
Gledali su se dugo i ko zna kakve su im slike prolazile kroz misli.
Žaki najzad reče:
- Baš me briga.
- Pa, bilo bi bolje da te je briga - reče on postajući opet grubijan.
- Zašto? - ona kliznu iz sedišta i izađe iz kola. - Ti želiš da budeš kao on, ne ja.
- Hej, sestro, ne možeš da pobegneš! - viknuo je za njom kroz prozor. - Rođena si kao
Leonforteova i takva ćeš umreti! Prokletstvo, nema bežanja! Ne možeš se sakriti u Santa Mariju niti
 bilo gde drugde!

***

Žaki se gubila u molitvi. Bila je to molitva za smrt, molitva reda kojoj ju je naučila Bernis jer 
nije postojala u Molitveniku.

Svetlost se kao tečni med lenjo prikradala kroz ofarbane prozore kapele. Visoki i uski kao strele
ovi prozori imali su srednjevekovrti izgled i još nešto više: ličili su na neku vrstu odbrane, na
 puškarnice na starim tvrđavama. Kapela je zadržavala sve zvuke kao da su sveti, čuvajući čak i
 poslednji odek.

Žaki, moleći se na latinskom, kao što je bio običaj reda, oblikovala je reći i osećala se nespretno
kao pijani mornar. Ona je često kao sada bila pogođena čudnim asketizmom života koji je odabrala.
Ili je život odabrao nju? Plašila se da je izgubila kontrolu nad svojim životom. Naravno to je bilo
tačno. Kao što je Bernis tačno istakla onaj ko ude u red svu kontrolu prepušta Bogu.

Žaki se molila i osećala je kako je sumnja preuzima. Ona je znala - jer joj je Bernis to rekla - da
e sumnja delo đavola. Verovanje u Boga bilo je Sjajna staza, ali ona se plašila da je božansko
verovanje samo privid, ništa više nego šlepa i nepromišljena poslušnost, a Žaki je mrzela sve što je
 bilo slepo i nepromišljeno.

Pokušala je da ne mrzi svog oca, pokušala je da ne mrzi svog brata Čezara što je bio šlep i
nepromišljen kad je ona bila u pitanju i ceo svet uopšte. Znala je da je mržnja delo đavola; da ako

 

mrzi nije vredna da bude u redu, da nije vredna Bernisinog poverenja, da nije vredna Boga. Mrzeti je
značilo kao da umireš iznutra, a ipak nije mogla da se odbrani od onoga što je osećala. To su bili zli
ljudi i ona je to znala u svom srcu. Bog nije nikada mogao da se nasmeši na ljude iz njene porodice
kao što se, to je sasvim sigurno, smešio na Majkla.

Ona nije bila čista; ali Bernis joj je rekla da čistota nije deo ljudske prirode. Čistota je bila za
svece i Boga. Cilj - svakako jedini pravi cilj u prihvatanju Božje volje - bio je da se bori za tu
čistotu.

Žaki, oborene glave, klečeći pred Bogom, osećala je njegovo prisustvo kako klizi kapelom kao
udar ptičjih krila iznad vrhova drveća. Osetila je toplinu i zatvorila je oči. Kao da joj je velika šaka
stegla rame i ona je bila smirena.

Možda je Bernis bila u pravu - možda je bila predodređena za velike stvari.

* **

U trenutku ravnodnevnice, s dolaskom proleća, Žaki je srela Pola Kjaramontea u maloj pekari
najednom uglu u Astoriji kojom je dominirala Santa Marija. Gospoda Palja je pakovala šest vekni
hleba za manastir kad je Pol ušao. Žaki, koja je brojala novac na staklenoj tezgi gospode Palja,
 posutoj mrvicama, podiže pogled i ugleda kako je mladić tamnog tena i tamnih očiju posmatra.

 Naslonio se na tezgu glumeći pijanca ili dete koje želi da deluje starije nego što jeste. Nije
mirisao na alkohol, ali nije mogao da odvoji pogled od nje. Žaki mu se osmehnu i on je pogleda kao
da će se onesvestiti. Kolena kao da mu popustiše i on se uhvati za ivicu tezge sa očajanjem
davljenika.

Gospođa Palja, sve zabrinutija pogleda ga i reče:
- Poli, je li ti dobro?
- Svakako, gospođo Palja - hraknu Poli. - Ali mislim da bi mi ipak dobro došao gutljaj vode.
Ona klimnu glavom, spusti Žakine torbe i nestade u pozadini.
Poli se osmehnu Žaki.
- Zdravo! Ja sam Pol Kjaramonte.
Ona mu pruži ruku.
- Žaki Leonforte.
Pol je bio toliko zaprepašćen da nije znao šta da radi s njenom rukom. Nastavio je da bulji u nju
kao da je načinjena od porculana. A onda, kao da je povratio svest, ščepao je njenu ruku, stegao je
dva puta, a onda je pustio kao da je užareni žarač. Bio je razočaran što je to uradio.
- Ja živim u blizini - reče. - A vi?
Ona odmahnu glavom.
- Ja sam iz Ozonskog parka. Ali kroz nekoliko nedelja biću u Santa Mariji.
On se zagledao u nju.
- Postaćete časna sestra?
- Zar je to toliko čudno?
- O, Bože - delovao je tako razočarano - nisam vas još ni upoznao.
U tom trenutku vratila se gospoda Palja sa čašom vode. Pol je popi, a Žaki plati za svoj hleb.
- Lepo je što sam vas upoznala - promrmljala je i nije mogla da prestane da se kikoće kad se on
skoro zagrcnuo vodom.
 Nije mogla da ne misli o utisku koji je ostavila na njega. On je bio srodna duša. Nije ju privlačio
onako kao Majki. Ona i Majki su bili na emocionalnim talasima iste dužine; mislila je da se takva

 

intimnost ne može ponoviti.
Ali osećala je nešto drugo prema Polu. Žaki nije nikada imala dečka, ustvari nikada nije bila na

sastanku. Mladići su joj dosađivali svojim znojavim rukama i sporim mozgovima. Majklov umje bio
živahan i nepredvidiv i ona ga je volela zbog toga. Pretpostavljala je da zbog toga nije pokušala da
ga zaustavi kad je krenuo za dedinim ubicom. Ona nije mogla da ublaži njegovu žeđ za osvetom, ali
 bar je mogla da je razume. Niče je pisao da je najveća opasnost za čovečanstvo ta što će se ugušiti od
sažaljenja.

To je bilo na neki način ono što ju je Bernis naučila; da je hrabrost stvar fanatizma. Sažaljenje je
 bila neadekvatna odbrana Svetog srca Svete Marije. Zato je Bog pokazao Đoni di Pijave i njenim
monahinjama-ratnicama drugi put. One su uzele mačeve od vojnika i potukle su neprijatelja. A onda
im je Bog pokazao drugi put: ono što je Bernis volela da nazove diplomatijom fanatizma.

- Ali, naša vrsta fanatizma - rekla je Bernis. - U tim danima ženama je bio potreban fanatizam da
 bi se izdigle iznad svojih tradicionalnih zadataka u životu, da bi dobile snagu da se oslobode od stega

ednoličnosti. Ali Bog je pokazao Đoni di Pijave božansku istinu; da je fanatizam isto tako opasan jer 
može lako da zaslepi verodostojnost činjenica.

Kad je Bog izbio krvavi vojnički mač iz ruke Done di Pijave, kad je Sveto srce Svete Marije bilo
odbranjeno, on joj je naredio da ga nikada više ne uzme. Bog ju je zaslepeo u trajanju od trideset
sekundi i tada joj je pokazao stazu kojom ne srne da krene. Fanatici, otkrio joj je Bog, zaslepljeni su i
ne vide istinu oko sebe zato što su usmereni na jednu istinu prema kojoj usmeravaju svoja jedra.

U svetlosti svega onoga što ju je Bernis naučila, nije bilo čudno Žaki što je Majki postao za nju
neka vrsta heroja kad je ubio dva čoveka odgovorna za dedino ubistvo. S druge strane, znala je da
Majki ne može više da toleriše zloglasnost u svetu koji je počeo da prezire i ona je znala, duboko u
duši, da će on uskoro otići daleko.

I Pol je bio drugačiji mada ne na isti način. I tako se na svoje zaprepašćenje ona našla ispred
 pekare, čekajući da se on pojavi. Kad je izašao bio je zaprepašćen kao i ona. Poneo je njene torbe do
manastira i pošto ih je ona ostavila u kuhinji, on ju je čekao pred gvozdenom kapijom.

Hodali su zajedno u sumraku koji se spuštao. Prolazila su kola, njihovi farovi bi ih obasjali
zlatnom svetlošću. Ulične svetiljke su bacale krugove svetlosti na trotoar.

Malo su govorili, ni o čemu i o svačemu. Žaki nije želela da mu se otvori na način kako je to
činila sa Majklom. Pored toga to je bila sveta veza koju nije želela da izneveri čak ni sa Bernis.
 Njena želja za Polom bila je kao trenutna glad koju je osećala u praznini stomaka. I mada je to bilo
sasvim novo osećanje za nju, sumnjala je da bi bilo ludo da pokuša da to zadovolji. Za nekoliko
nedelja ona će biti odvojena od Majklovog sveta - i Polovog - zatvorena iza belih kamenih zidova
Svete Marije. Ona se zavetovala redu i daleko od toga da posumnja u taj zavet, ono što je osećala
 prema Polu samo je učinilo da taj zavet bude jači.

A ipak ga je želela. To je bilo ludo jer je to bilo tako sebično. On je sada bio osvojen njenim
čarima, ali tokom vremena on će to prevazići. Otići dalje od ove nevine šetnje, da bi ispitala žudnju u
svom donjem trbuhu, a onda da mu okrene leda bilo je više nego sebično. Bilo bi to okrutno. Ali nije
li ga ona već upozorila na svoje namere? Da, da. Ipak, on je uhvati za ruku, zagleda se u njene oči s
takvom glađu da joj kolena postadoše meka.

 Nikada nije bila naga pred muškarcem. Kao mala jurila je gola sa svojom braćom, ali to je
davno, davno prestala. Povremeno bi samo videli nejasne obrise jedni drugih u zamagljenom kupatilu
koje su delili. U svakom slučaju to je bilo drugačije, samo radoznalost.

 Nije bilo ove tečne vreline kad je Pol otkopčao dugmeta njene haljine, niti te zadihane slutnje dok 
e ukrućenim prstima pokušavala da otkopča njegov kajš na pantalonama. Ali kad su njegove ruke

 

odgurnule njen prsluk i sklopile se iznad njenih dojki, ona kao da se onesvestila od osećanja. Oči joj
se sklopiše i njeno telo postade meko u njegovom naručju.

Odneo ju je kroz vlažnu travu svog dvorišta do šupe za alat, na kojoj je udarcem otvorio vrata.
Oštar miris dobro podmazanog metala mešao se sa njegovim, zbog čega se njene nozdrve raširiše.
Ona kratko zaječa i poljubi kožu na njegovom nagom ramenu.

 Nadnosio se iznad nje kao bog. Osećanje, do sada nepoznato, javilo se tako jasno da će ga se ona
sećati dok bude živela. Nije ju pritisnuo, nije ju stezao niti povređivao svojim snažnim rukama.
Umesto toga čekao je da ona posegne za njim, da privuče njegovu vrelinu svojoj željnoj puti.

 Nije odmah prodro u nju već se igrao sa njom, ljubeći je posvuda - čelo, obraze, kapke, usne, a
ezik mu kliznu između njenih poluotvorenih usana. Dahtala je u njegova usta, izvijajući se i nudeći
mu dojke.

Kad njegove usne obuhvatiše njenu bradavicu, njene butine se širom otvoriše, i kad je kliznuo na
njen trbuh, ližući je, ona je uzdahnula, stegnuvši snažne mišiće na njegovim ramenima.

- O, ne! - viknula je kad je posegao za njenim polom, ali pojma nije imala šta joj je to značilo.
Otvorio ju je usnama i jezikom, mirisala je na ruže iz Svete Marije, kao da su njene latice odavale
isti miris kao što je bio miris cveća u bašti manastira. Bila je obuhvaćena osećanjem kakvo nije
mogla ni da zamisli. Osećala je sve veću težinu medu butinama koja je u spirali izlazila iz njenog
tela. Kao da su bili podignuti sa zemlje i kao da su ležali na planeti čija ih je gravitacija privlačila,
usisavala ih do sopstvene srži.

On kliznu u nju i ona ga požele celog tako da je obavila ruke oko njega, privlačila ga je k sebi,
 podižući butine dok je on razderao njenu devičansku membranu i uleteo u nju.

 Njene oči se širom otvoriše i ona liznu znoj s njegovog čela. Njene oči, velike kao meseci bile su
se pretvorile u ženicu u tami šupe. Videla je srpove i korpe za voće, makaze za šišanje žive ograde,
metalnu konzervu s mašinskim uljem, dva para istrošenih baštenskih rukavica, gomile drvenih
 panjeva, vreće sa semenom trave i sve se to pretvorilo u zvezde u čitave galaksije koje su plovile u
izmaglici njene ekstaze. Želela ga je svakim delićem svog bića, baš sada, baš ovde i to se događalo.
Kasnije, jecela je od izuzetne lepote i gubitka, jer je znala da nikada više neće biti tako.

* **

Žaki je klečala u kapeli, čekajući. Bila je skoro ponoć. Napolju je sijao pun mesec na vedrom
nebu. Njegova svetlost je padala kroz uske, dugačke prozore od bojenog stakla iscrtavajući iste šare
na kamenom podu i drvenim klecalima. Oltar pred kojim je Žaki klečala bio je presvučen purprurnim
 plišom na kojem je stajao kalež od cizeliranog srebra. Čulo se pojanje.

Bila je odevena u odeću od belog lana sa gornjom haljom od teškog, crnog muslina, na kojoj je
 bio zlatnim koncem izvezen krst. Bila je to replika odeće kakvu je Dona di Pijave nosila pre nekoliko
vekova. Poslednji put ta odeća je nošena kad je Bernis klečala pred sličnim oltarom da bi je u red
uvela Meri Margaret.

Žaki, oborene glave, očiju zatvorenih u molitvi osetila je da je Bernis ušla u kapelu. Nosila je
široki mač Done di Pijave. Bernis je zauzela njeno mesto i počela je molitvu na latinskom. Sipala je
sveto vino u kalež i onda, dok je govorila drugu molitvu, natopila je vrh mača vinom. Obrisala ga je
 belim platnom, a onda podigla umrljanu krpu u vis.

- Ovo je krv onih koje su umrle u službi reda. Mi ih se sećamo i odajemo im poštovanje - rekla je
Bernis. - Ovo je krv Done di Pijave. Mi poštujemo i čuvamo sećanje na nju. - Pažljivo je tri puta
savila tkaninu i stavila je ispod srebrnog kaleža.

 

Ona se spustila niz stepenice oltara i stala je ispred aki.
- Sestro Mari Roz, Bog te je odabrao, dotakla te Dona di Pijave da nastaviš njen rad u ime Božje
- ona spusti mač pljoštimice na Žakino levo rame i ostavi ga da tu počiva.- Zakuni se pred Bogom da
ćeš se povinovati njegovoj volji ma kuda te ona vodila.
- Kunem se - promrmljala je Žaki.
Bernis pokrenu mač pljoštimice na njeno desno rame.
- Zakuni se da ćeš služiti redu. Zakuni se da ćeš uraditi ma šta da zatraži od tebe.
- Kunem se.
Bernis pokrenu mač pljoštimice na vrh njene glave.
- Zakuni se da tvoj život, tvoj um i tvoje srce pripadaju redu i Bogu.
- Kunem se.
Bernis ukloni mač i ona i Žaki počeše da govore molitvu na latinskom. Onda Bernis podiže Žaki
da ustane i uhvativši je za ramena poljubi je najpre u jedan a onda u drugi obraz.
Bernisine oči su sijale božanskom svetlošću.
- Gotovo je - reče.

* **

 Naravno u poslednjem trenutku moglo je da se sve promeni. Žaki je znala da je to njena greška,
ali kao što je Bernis rekla, bila je to neka vrsta božanske intervencije. Oprostila se od Majkla, koji je
došao da je vidi, kao da je znala da mora, pre nego što ode Bog zna kuda. Žaki nije bila iznenađena
njegovim iznenadnim odlukama - možda je odlučio da se priključi vojsci. Bilo mu je potrebno da ode
što dalje može od Ozonskog parka. Sem toga Džon je bio u vojsci tokom drugog svetskog rata,
stacioniran u Tokiju. Ne bi je iznenadilo ako i Majki tako završi.

Ali oproštaj je bio mnogo teži nego stoje zamišljala. Majki se gušio od navale emocija. Voleo bi
da je povede sa sobom, tako da bi zajedno mogli da odu daleko. Ali takav je bio Majki, uvek je želeo
ceo kolač za sebe.

Ona je bila suviše srećna da bi odmah osetila težinu gubitka. Ali on je bio tako melanholičan i
ona je znala da mu uprkos hladnoći koju je spolja pokazivao, deda nedostaje i da je njegov bol skoro
opipljiv. On je bio najbliži starom, razumeo ga je bolje od bilo kog sina. Možda je tako trebalo da
 bude.

Bila je srećna što odlazi jer neće biti tu u trenutku njene smrti. Mislila je da ne bi mogla da
 podnese misao da on stoji iznad njenog groba dok spuštaju kovčeg u zemlju. Ona je skoro svenula i
umrla kad je videla njegov pogled dok su stajali iznad dedinog ispruženog tela u krvavom dvorištu.
 Nije želela da ikada više vidi taj izraz.

Što se tiče Čezara oni više nikada nisu govorili posle incidenta u kolima. Tako je bilo najbolje.
 Nikada nije hteo da gubi vreme da nju razume. Čezare je nasledio previše od svog oca. Žene su za
njega bile kao nameštaj; bile su korisne tamo gde i kada su bile potrebne.

Ali samo jedno veće sa Polom Kjaramonteom skoro da je sve uništilo. Ona i Bernis su planirale
njenu smrt od onog trenutka kad joj je Čezare pretio. Bilo je to krajnje ekstremno - u prvi mah Žaki je
mislila samo na bol koji bi to izazvalo kod mame i Majkla - ali Bernis, ratnica - monahinja, ubedila
u je da samo ekstremno rešenje može da uspe.

Mada se Čezare nije vratio u Santa Mariju, Žakin stric jeste. Alfons, besan što je morao da prede
čitav put na istok od svoje kuće u San Francisku, prodro je u Bernisine sobe kao da napada kapije
samog neba. Ali, na kraju je ipak bio pobeđen.

 

- aki je odabrala da bude ovde - rekla mu je Bernis s ponosnom odlučnošću koju je uspela da
sakupi. - A to je i Božja volja. Ni ti ni ja ne možemo to da joj oduzmemo. -Božanska harizma je bila
nad njom, i Alfons, obično mudar i jak nije mogao ništa drugo nego da se povuče na ulicu, gde se
 popeo u svoju limuzinu i ne osvrnuvši se vratio se na aerodrom odakle je i došao.

Ali Bernis nije mogla da bude obmanuta.
- Ti si Leonforte - rekla je Žaki, kao da jezivo ponavlja Čezarovu rečenicu. - Tvoja porodica
neće nikada zaboraviti da si ovde - i nikada ti neće oprostiti. Postoji samo jedan način da se to
spreči. Moraš da umreš.
Dogodilo se da je u manastiru na samrti bila mlada opatica, sestra Anjes. Lekari nisu mogli da joj
 pomognu, a ona je više volela da poslednje časove provede u manastiru nego da bude prepuštena na
milost i nemilost bolničkom osoblju. Bernis je rado udovoljila njenoj želji.
- Ne liči baš mnogo na tebe - rekla je Bernis - ne bi nikako moglo da se pogreši i da se kaže da
ste sestre, pa ipak ima dovoljno sličnosti da bi to poslužilo našem cilju.
- Ali...
- Nema ali. Ja sam o svemu porazgovarala sa njom. Ona nema porodicu i pristala je na sve. To je
Božja volja.
Žaki, pošto je govorila i sama sa sestrom Anjes, složila se preko volje. Ali negde u dubini svojih
misli pitala se da li je taj plan zaista po volji Božjoj - ili je to samo deo Bernisinog veštog
 planiranja.
Ona i Bernis su diskutovale o ovom planu sve dok nisu bile ubeđene da su razmotrile sve detalje,
svaki vid, svaku mogućnost. Ali, kao što je Meri Margaret volela da kaže Bog ne voli zavere i da je
sve od sebe da ih raskrinka na ovaj ili onaj način.
 Način koji je odabrao da raskrinka ovu zaveru bio je taj što je ugodio da Pol Kjaramonte bude na
 putu prema pekari kad su kola, koja je trebalo da udare Žaki, jurnula niz ulicu. Ona je tačno sve
isplanirala da se u toku proteklih šest meseci vraća iz pekare i piljarnice tačno u isto vreme.
 Na dan smišljene saobraćajne nesreće ona je bila na manastirskom prozoru na uglu sa kojeg se
savršeno videla čitava scena. Na njenom mestu bila je osoba koju su tajno iznajmili da se obuče kao
ona - žena-kaskader koja je “ubijana” svake nedelje u nerazumljivom svetu filma i televizije.
S namerom da sve izvede kako treba, kaskaderka nije videla sve dok nije bilo prekasno. On je
vrisnuo, ona se okrenula i u deliću sekunde on je buljio u nju.
Blagi Bože! Niko nije trebalo da joj vidi lice.
On je onda skočio prema njoj, bacio je u stranu, dragi Bože, kola su udarila njega, bacila ga u
vazduh tako da se Žaki učinilo da čak i na daljinu čuje kako su mu se kosti polomile.
Bernis je bila ta koja je vodila brigu o većini stvari - Žakina majka je bila shrhana bolom. Bernis
e razgovarala sa policijom - najpre su došli policajci u uniformi,a onda oni u civilu. Ona ih je sve
lično poznavala. Razgovarala je sa inspektorom, sa direktorom pogrebnog zavoda, s kojim se
dogovorila da se poklopac na sanduku nikako ne otvara, a svim zainteresovanima je tiho šaptala da je
lice strašno unakaženo i da nije moglo da bude popravljeno.
Sve je teklo glatko, kao što je Bernis predvidela.
Kasnije, posle sahrane, kad su svi poverovali da je Žaki stvarno mrtva - kad je telo sestre Anjes
 bilo smešteno u sanduk koji su Leonforteovi odneli - sve je skoro propalo. Bernis je uveravala Žaki
da Pol ima najbolju brigu i negu. Manastir je slao novac za njegovu operaciju i izgledalo je da se sve
odigrava kako su zamislile.
A onda je jednog dana Bernis rekla Žaki da je Pol počeo da postavlja pitanja o nesreći.
- Mislim da on ne veruje da si stvarno mrtva - rekla je Bernis.

 

- Ostavi to - rekla je aki - nemoj ništa da radiš.
- Ali može da načini probleme. On kaže da je video nekog drugog, da to nisi bila ti koju su
udarila kola. On misli da se radi o nekoj vrsti zavere.
- To je samo reakcija - insistirala je Žaki. - Ja ga znam. On je skoro nastradao i izašao je iz
 bolnice kao sasvim druga osoba. On želi da veruje, eto to je sve.
Ali, kad je ostala sama, njena odlučnost ju je izdala i ona je bila obhrvana krivicom. Eto šta je
samo jedno nepromišljeno veće stvorilo. Polje znao što je znao. On je video lice žene-kaskadera,
znao je da nešto nije u redu sa čitavom tom stvari. Nije ni čudo što je razmišljao o zaveri.
 Nadala se da će sve ostati tako kako je sada, kao što je rekla Bernisi. Možda dok je osećaj traume
 bledeo, njegova sećanja na taj trenutak postaće manje čvrsta dok se sumnja ne uvuče u njega i on će
 početi da sumnja da je video samo ono što je želeo da vidi. Da. Njegova pitanja će uskoro prestati i
on će nastaviti sa svojim životom. Zaboraviće sve što je u vezi sa njom.
Ali, kad bi ostala sama u noći, pitanje se vraćalo i počelo je da je proganja: šta ako nije
zaboravio? Izgubile su toliko vremena i toliko su rizikovale da bi osigurale Žakino mesto u Santa
Mariji, a sada su jedan muškarac, jedna noć strasti pretili da unište ono što je ona mislila da je njeno
životno predavanje; Bogu, Svetom srcu Svete Marije i njenoj legendarnoj zaštitnici, Đoni di Pijave.
Ali Bog misli na sve i kriza je dobila sasvim drugačiji vid. To ju je navelo da razmišlja o svojoj
majci.
Jednog vrelog junskog dana, odmah posle njene “smrti”, u osam uveče, kad je termometar još

uvek pokazivao više od 30oC, Žaki kliznu na kolena u kapeli i sklopi ruke u vreloj molitvi. Istina je
 bila da se ispod njene unutrašnje ljubavi prema majci krio nepogrešiv prezir. Prihvatajući način
života porodice, zatvarajući oči pored nepravednošću, poniženjem, ubistvom, Žaki je shvatala da ni
njena majka nije bolja od muškaraca koji su to radili. Svi su oni bili grešnici.

Ali sada je Bog otkrio istinu kao što uvek čini na svoj način i u trenutku kad on to želi: njena
majka je pokazala neverovatnu hrabrost što ju je dovela u Santa Mariju. Kako ju je kaznio stric
Alfons za ono što je uradila što je odvela kćer u pećinu Goldonijevih i ostavila je tamo na njihovoj
stalnoj obuci.

Sama u kapeli, znojeći se ispod odeće, Žaki zadrhta. Njena sopstvena hrabrost činila joj se
malom u poredenju s onim što je uradila njena majka. Zvona kapele počeše da zvone, eho je
ispunjavao kameni prostor i Žaki nastavi da se moli za svoju majku i za sebe.

 

Treća knjiga

Doppelganger
(Dvojnik)

 Nije dovoljno pažljivo posmatrao život 
ako nije video ruku koja - ubija nežno.

Fridrih Niče

 

SEDAM

Tokijo/Saut Bič 

Kisokina kuća u gradu delovala je strogo i ogoljeno u svetlosti ranog jutra.Ogromni magacini kraj
reke Sumida naginjali su se nad nju, kao da se mršte zbog neslaganja. Kiša je stala i dok je Nikola
silazio sa svog ”kavasakija”, sunce, ružičasto kao unutrašnjost morske školjke sijalo je kroz proreze
oblaka. Zeleno lišće, smlaćeno sa drveća u toku noći, šuštalo je duž trotoara kao koraci nevidljivih
duhova.

Mlada žena u uniformi otvorila je vrata i Nikola se predstavi. Ona ga pusti u hol, osetio je, s malo
oklevanja.

- Gospodarica još ne prima posetioce - glas joj je bio šapat, kao šuštanje trske na vetru.
- Ne treba da se uznemiravate Kisoko-san - reče Nikola - ja imam posla sa Nangi-sanom.
- Plašim se da stari momak još nije budan - reče zapovednički glas s druge strane hola - možda
 bih ja mogao da pomognem.
 Nikola ugleda čoveka od četrdesetak godina kako se vozio u invalidskim kolicima kroz ulazni
hol. Imao je dugo, mračno lice, s ogromnim, vlažnim smeđim očima koje su delovale meko ako se ne
 pokažu drugačijim. Mišići na njegovom snažnom gornjem delu tela poskakivali su dok je ulazio u
sobu vozeći se u metalnim kolicima. Ona su klizila po mermernim pločama uz šaputanje gumenih
točkova. Devojka ga pogleda i nestade stepeništem.
- Ja sam dao Kisoko-san ...
- Mojoj majci.
Dok je Nikola nastavio da ga posmatra, čovek se cerio.
- Nije vam ništa rekla o meni, je li? - on sleže krupnim ramenima. - Tipično. Moje ime je Ken, a
a već znam vaše, Lajnir-sane. - Nije se naklonio ili pružio ruku. Ustvari uopšte nije odavao utisak da
želi da se pozdravi.
- Čak i ako sam dao reč vašoj majci, moram da govorim sa Nangi-sanom. Postoje neke poslovne
stvari koje ne razumem.
Ken preplete prste. Imao je žuljeve kao ploče na oklopu.
- Neznanje je ono što preovlađuje ljudskim rodom - on se ponovo isceri. - Neki ljudi su
ednostavno manje obavešteni od drugih.
 Nikola se zagleda u Kena. Na koga ga je on podsećao?
- Brinem zbog Nangi-sana.
- Očekivao sam to. Gadna boljka, starost - Ken je sklopio svoje ogromne ruke u krilu. - Ali ne
 plašite se, biće mu dobro. - Nagnuo je glavu u stranu. - Znate li da su oni nekada bili ljubavnici.
Imao je čudnu naviku da menja temu, da skače s jednog predmeta na drugi ne koristeći imena onih
o kojima govori niti pominjući mesta.
- Pojma nisam imao - to je bila laž, ali Nikoli nije bilo teško da je izgovori.
- Dobro, ne brinite. Jedva da neko više brine - kao da je razmišljao malo. - Sreli su se 1948. u
toruko-u jednom od onih čudnih mesta - japanskoj verziji turskog kupatila - gde su mušterije bili
američki vojnici u godinama okupacije posle rata.

 

 Nikola oseti tračak prepoznavanja koji prolete kroz njegov um kad je Ken pomenuo toruko.
Honikina majka je radila na takvom mestu posle rata, koje se zvalo Tenki.

- Gde je bio taj toruko?
Ken sleže ramenima.
- U Ropongiju. TU je većina njih bila tih dana.
 Nikola nije mogao da odbaci jezu koja ga je zahvatila. Šta je to osećao? Prošlost i sadašnjost su
se preplitale u sklopu pitanja bez odgovora. Nangi i Kisoko su se sreli tek pre jedanaest godina. Ken
ga je lagao, ali zašto?
- Kako se zvalo to mesto?
Ken pogleda prema plafonu dok je pribirao sećanje.
- Da vidim. Mislim da se zvalo Tenki.
 Nikola malo zadrhta. Bio je to isti toruko gde je radila Honikina majka. Kao da je Ken pokušavao
da mu nešto kaže.
- Kene!
Oštrina Kisokinog glasa natera Kena da se tiho zagleda u Nikolu.
- Imaš hitnih zadataka na drugom mestu! - Kisoko je sišla stepeništem kojim je trenutak ranije
odjurila devojka. Možda je rekla svojoj gospodarici šta se događa dole.
Ken okrete glavu od majke i dok je išla prema njima osmehnula se Nikoli, ali taj osmeh je više
ličio na bolnu grimasu. Bez ijedne reći on se okrete i nestade niz hodnik prema zadnjem delu kuće.
- Ne mogu da se dovoljno dobro izvinim zbog nevaspitanja svog sina - reče Kisoko dolazeći
 prema njemu. - Mogu samo da kažem da je njegova... nemoć uticala da postane izrod od društva.
 Nosila je običan kimono od indigo plave pamučne tkanine, ali njena kosa i lice bili su kao i uvek 
savršeno sređeni.
- On je sjajan.
- Oprostite mi - osmehnula se - nisam imala vremena da vam kažem više o njemu, a o Kenu treba
mnogo pričati. Pa, vi i ja smo se tek upoznali. - Mahnu rukom prema zadnjem delu kuće. -Upravo ste
stigli na doručak. Hoćete li da nam se pridružite. Bojim se da je Nangi-san još uvek u krevetu.
 Nikola oseti ubod straha.
- Da li se dobro oseća?
- Savršeno - osmeh joj postade nežniji. - Rekla sam vam Lajnir-sane, potrebno mu je samo vreme.
Biće dobro, ne brinite.
 Nikola otvori usta da odgovori i oseti kao da ima drveni kolac u vilicama. Tama se spustila kao
zemlja u otvoren grob i njemu se učini da se mermerni pod nadiže, da postaje mekan pod njegovim
nogama. On se okliznu, pokuša da povrati ravnotežu, ali kako ga je Kšira ščepala, on pade na kolena.
Tama svuda unaokolo, a u njegovom središtu, otvaranje oka, ne njegovog tanđian oka - ili je
možda ipak bilo to to, ali ako jeste, imalo je toliko drugačiji vid da nije mogao da ga prepozna.
Ono se potpuno otvori i on ugleda svoju okolinu kao da je posmatra iz dimenzije za koju nije
nikada znao da postoji. Video je kuću u mnogim inkarnacijama. Video je gangstere na ovom mestu i
Božju ruku; video je ostvarene ljubavi i prekinute ljubavi, srca ispunjena radošću i razbijena; suze
 bola i ogromnu tugu; bes i bljesak - kao od munje koja je nestala pre nego što je i počela - zla ...
Oči mu se otvoriše i on se nađe zagledan u Kisokino zabrinuto lice. Klečala je na hladnom,
mermernom podu ulaznog hola, držeći mu glavu u krilu. Ljuljala ga je polako kao majka bolesno i
 preplašeno dete.
- Ja ...- poče, ali talas nesvestice ga prekide.
- Znam - šapnu Kisoko nagnuvši se iznad njega - znam kroz šta prolazite, koliko patite.

 

- Kako ste mogli...
On zastade jer se jedna slika formirala u njegovom umu. Bila je to Kisoko kakva je bila 1947.
oko nje je bila polusenka a u tami su se nazirali pokreti senki bez lica i glasova. Kao da se stvarnost
 promenila, a prošlost oživela. Osećao je njenu ljubav kao nešto živo, dragulj koji je zračio toplinom
u šaci i on je znao da je ona pustila svoju psihu, da ga je obuhvatila njom kao rukama.
Onda je vizije nestalo. Ali toplina je ostala i na trenutak on je zatvorio oči.
- Ti si tanđian - šapnuo je.
- Znam Akšaru. I Kširu. Znam da tama i svetlost klize kroz tebe.
- Kšira preti da me udavi - Nikola otvori oči, zagleda se u njene. - Šta se zbiva sa mnom?
- Promena. I ma šta je to, moraš da dopustiš da se desi.
- Ali ja...
- Proteraj strah iz svog srca. Imaj poverenja u kokoro, centar stvari.
- Kisoko-san, osećam kao da će me Kšira potpuno preuzeti. Okami-san nije mogao da mi
 pomogne. Možeš li ti?
Ona odmahnu glavom.
- Ali, tama...
- Lajnir-sane - reče ona nežnim glasom - tebi nije potrebna pomoć. Neka dođe tama.
Kada je dvadeset minuta kasnije napustio njenu kuću kiša se vratila, skinuvši još lišća sa drveća.
 Nebo je bilo kao indigo i čulo se neprekidno udaranje bubnjeva. Fasade magacina bile su tihe.
Šta sa Kisoko? Ona je bila tanđian, u to je bio siguran. Sećao se kako je mirno sedela kad je prvi
 put došao u njenu kuću i osetio stezanje Kšire. Da li je uopšte disala? Sigurno je osećala isto što i on.
Sigurno je mogla da mu pomogne.
 Neka dođe tama...
Seo je na svoj ”kavasaki” i probio se do Šinđukua. Poruka mu je ostavljena na njegovom Kamiju.
Bila je od Mikio Okamija koji je želeo da se nađe sa njim u muzeju Šitamači, u petnaest do pet sutra
 posle podne. Poslao je ikonu za potvrdu na Okamijevu adresu dok je čekao zeleni signal na Minami-
doriju.
 Neka dođe tama...
Može li on to da uradi? Da li je njegova vera u kokoro bila apsolutna? On se zagleda duboko u
svoje srce i ne nađe odgovor.

***

Došli su po Mika Leonfortea dok je napuštao Oba kraja gore, noćni klub u Ropongiju, poznat po
mladim, prsatim ženama koje su polako i svakako izazivajući bol, sipale rastopljeni vosak preko
svojih nagih tela dok ih je gomila preznojenih muškaraca posmatrala.

Plan je bio dobro usaglašen. Dok je Ise Ikuzo, šef čeličnog i metalurškog keiretsu-a koji je nosio
njegovo ime izašao iz sjajnog belog ”mercedesa”, dva krupna muškarca iskočiše sa prednjih sedišta
automobila - imali su puške u rukama - pa krenuše žurno prema Miku. Jedan je bio nizak i debeo kao
sumo, drugo je bio mladi i potpuno ćelav. Irezumi feniksa koji se diže, pokrivao je polovinu njegove
gole glave.

- Nisi tako velik na ulici, je li? - viknu Ikuzo. - Ovde sam da te naučim lekciju. Niko ne može da
mene natera da izgubim obraz, gospodine Leonforte, čak ni ti.

Tek što su prošla tri sata, ali na neonskoj svetlosti tokijske noći Mik je mogao da vidi ko su dva
čoveka; bili su članovi Šikei klana. Dakle govorkanja o Ikuzovoj vezi sa jakuzom bila su tačna. Mik 

 

 pomisli koliko će tužan biti Džoči - njegov telohranitelj - što je propustio zabavu.
- Ti si uljez u naš svet - Ikuzo se nasloni na ”mercedes”. - Još gore, ti si iteki, strani crv. Mene ne

može da prevari tvoj srebrni jezik kao druge. Kad te sutradan ujutro budu našli, to će poslužiti kao
 primer drugima koji bi možda pokušali da krenu tvojim stopama.

Dve jakuze su očekivale da on počne da beži, ali on to nije uradio. Umesto toga stajao je čvrsto
na svom mestu, okrenuvši se u poslednjem trenutku da sačeka jakuzin napad iz čučnja. U Mikovoj
desnoj ruci koja je neprimetno kliznula ispod sakoa pojavi se bodež od čelika iz Damaska, isti onaj
kojim je rasparao Rodnija Kurca. On ga gurnu u grudi jakuze , koji je čučao, iznad i desno od grudne
kosti. Posle udarca o kost bodež krenu željenim pravcem i njegov vrh probi čovekovo srce. A onda
 pre nego što je jakuza mogao da se sruši na njega, Mik se okrete da se suoči sa čovekom sa feniksom.
Iza sebe je čuo grebanje jer je jakuza pokušao da korača na nogama koje ga više nisu slušale. Užasan
zvuk teškog disanja ispunio je malu ulicu, onda se čulo krkljanje i iznenadan miris smrti.

Ali Mik je trebalo da brine o drugim stvarima, a najvažnije je bilo kako da skloni pušku koju je
čovek s feniksom uperio u njega. Učinio je nešto što čovek s feniksom nije nikako očekivao. Dok je
široki osmeh pobede još uvek bio na jakuzinom licu, Mik je ignorišući pušku stao potpuno otkriven
 pred čoveka. Posegnuvši prema njemu neverovatnom brzinom on svojim skupljenim rukama udari
glavu čoveka s feniksom o podignuto koleno.

Hrskavica se slomi i nos čoveka s feniksom se ulubi. Iz ruke mu ispade puška, Mik je šutnu u
slivnik a bridom šake udari osetljivu tačku iza čovekovog desnog uveta. Tu je bio čvor važnih
nerava.

Čovek s feniksom pade na ulicu s užasnom težinom. Mik mu stavi jednu nogu na rame, drugu na
vrat. Pritisnuvši vrat petom, čuo je kako se lomi kičma.

Mik se okrete i jurnu niz ulicu prema belom ”mercedesu”. Ikuzo se mudro povukao u unutrašnjost
kola. Zatvorio je automatski sva vrata i petljao je sa menjačem kad Mik probi levim laktom prozor 
kod vozača. Ikuzo kriknu dok mu se staklo srušilo u krilo, a onda se Mik baci na njega i izvuče ga
kroz prozor. Ikuzo izvuče mali revolver kalibra 25, koji mu Mik odbaci iz ruke.

- Ja sam iteki? - dahtao je Mik smestivši parališući udarac Ikuzu među oči - baš šteta jer će ovaj
iteki biti smrt za tebe.

Bodež mu je bio u ruci i on načini prvi ritualni zarez, kako su ga Nungi naučili. Sada se nije
žurilo. Ulica je bila pusta. Tokijo je nezainteresovano posmatrao njegovu osvetu.

On izvadi srce, jetru i slezinu a onda baci unakaženo telo preko haube ”mercedesa”, čija je belina
 plavkasto svetlucala u tami. Krv, tamna kao sipino mastilo, klizila je preko nekada blistave haube.
Mik uze slezinu i koristeći vrh bodeža otvori Ikuzove vilice pa mu gurnu sjajni organ u usta.

- Bila ti je dobra ideja što se tiče davanja primera. Samo je žrtva pogrešna.
Mik je hodao deset minuta dok nije došao do svojih kola koja nije nikada ostavljao u blizini
kluba u kome je gazdovao. Tu čučnu, kao što je toliko puta radio u džunglama Vijetnama i Laosa i
 postavi organe ispred sebe. Očisti ruke što je bolje mogao i izvadi mobilni telefon.
Džoči se javi posle prvog zvona, slušao je bez reči dok je Mik pričao šta se dogodilo. Želim da
ukloniš dva tela na ulici na uobičajen način, tako da niko ne zna da su ikada postojala.
- Samo dva?
- Tako je. Onaj leš na belom ”mercedesu” ostavi. To je znak vrlo ličnog rata.

* **

Lu Kroker se ispruži na tirkiznu ležaljku Plaje del Sol, jednog od bezbroj restorana na obali koji

 

su se načičkali u oblasti Saut Bič u Majamiju. Sunce je žarilo sa neba bez oblačka, tako da je koža
mogla da pocrveni bez obzira kakvu zaštitu imala. U ogromnoj košulji na pruge, pantalonama boje
 breskve, s naočarima za sunce na očima i meksikanskim sandalama na nogama on je gurkao kobasice
s pirinčem i crnim pasuljom po tanjiru - cristianos y moros, kako su Kubanci zvali ovo jelo - ali nije
eo. Nije imao apetita; stomak mu se bunio. Podigao je pogled kad je bakarna zečica sa plaže u tangi
 prošla kraj njega na rolerima duž Okean bulevara.

Saut Bič se vratio sjaju art dekoa koji je postigao vrhunac tridesetih i četrdesetih, vrelim
tropskim bojama pod uticajem internacionalnih modela i modnih kreatora koji su privlačili
interesovanje prezasićenih Evropljana i bogatih Južnoamerikanaca. Tako su se nove građevine dizale
odmah uz one obnovljene koje su poticale iz prošlih decenija. Ustvari, on se nalazio samo blok dalje
od raskošne evropske vile Đanija Versaćea, čija je italijanska fasada stalno bila pod stražom i
skrivena iza zatvorenih kapija od navale turista.

Kao vatra crveni Kamaro kretao se polako dok je muzika treštala iz stereo sistema. Dva mišićava
 plavušana koji su sedeli u njemu sjajno su se zabvljali komentarišući svaki komad ženskog mesa na
vidiku. Pratila su ih tri gruba momka na motorima ”harli” brundajući i probijajući se u oblaku
izduvnih gasova.

Kroker mobilni telefon zazvoni i on se javi.
- Nadam se da će ono što ti i Vesper imate na umu slediti Bed Klamsa - bio je to Vejd Forest,
federalac iz Anti kartelskih snaga. - Inače ćemo se naći u govnima do guše.
Kroker privuče stolicu i nakrivi glavu. Očekivao je da se Vesper i Bed Klams pojave svakog
trenutka. Rano tog jutra on se izvukao iz “Merlina”, zgodnog hotela na Vašington aveniji gde je
spavao i odvezao se do bele palate Bed Klamsa. Tu, je kroz snažni dvogled posmatrao prozor na
drugom spratu, tačno iznad ulaznih vrata. U sedam sati kao da se zavesa pomakla, a onda razdvojila.
Oseti takvo olakšanje kad je jasno, mada na kratko video Vesperino lice na prozoru, da je glasno
uzdahnuo. Njena pojava na tom mestu u to vreme bio je ranije ugovoreni znak koji je značio da je sve
u redu. Ona i Bed Klams trebalo je da stignu u Saut Bič u vreme ručka.
- Šta se zbiva? - upita Kroker federalca.
- Ljudi Bed Klamsa su ubili Tonija D. i pokušali su to isto sa njegovom starom.
- Šta? - Kroker se trže kao da je dotakao žicu s električnom strujom. - Kako je Margarite
Dekamilo? Je li živa?
- Poznajete tu ženu?
Tačno se osečalo čak i preko telefona da je Forest radoznao.
- Ja ... da. Ona je važna zbog ovog plana... na indirektan način - završi Kroker. - Šta se dođavola
dogodilo?
- Da li se vide Bed Klams i Vesper?
Kroker nagnu glavu.
- Sve je čisto.
- Njegovi ljudi su promašili Dekamilovu i on je morao da se prebaci na plan B.
Kroker oseti kako mu krv bubnja u ušima.
- A to je? - U tom trenutku bio je spreman da zadavi Foresta koji je očigledno uživao u ovome.
- On je uhvatio malu, znaš, kako joj je ime ...?
Kroker zatvori oči na tren.
- Frensin.
- Da, tako je. Frensin. U svakom slučaju on je uhvatio malu, a onda je nahvatao mamu. Samo što
e ona pametnija nego što se iko nada i nazvala je nekog iz Ubistava - mislim da se zove Barnet - da

 

dođe da je štiti. - Forest zastade i Kroker je čuo kako izdaje naređenja svom timu. U međuvremenu
krv mu je tukla u slepoočnicima i osećao je prazninu u stomaku. - Sada je stvarno krenulo. - Forest se
opet vratio. - Gradski momak je sredio dva kretena poslata da nju srede, ali njega je pogodio u vrat
momak koga je Bed Klams postavio unutar Goldonijeve mašine - Pol Kjaramonte.

Krokerovo srce poskoči. Sunce je sijalo po automobilima i motociklima koji su se kretali nalik na
guseni po Okean bulevaru. Par mišićavih momaka nagih grudi sede za sto, potražiše kelnericu koja se
dosađivala i naručiše Bladi Meri. Vitka mlada žena odevena u crveno-plavo-beli kostim za bodi
 bilding prođe vodeći na debelom lancu crnog dobermana. Svi su je posmatrali i ispratili je s
osmehom.

Kroker povuče košulju, trudeći se da se ne znoji, morao je da uradi nešto da bi se smirio. Ovo je
 bila eksplozivna stvar. Bed Klams je imao krticu unutar Margaritinog posla. Kako to da niko nije
sumnjao u to? Šta on dođavola radi ovde dok su Margarite i Frensi u smrtnoj opasnosti? Već je
 planirao hitan odlazak na aerodrom u Majamiju dok je govorio:

- Šta je Kjaramonte radio sa njima?
- Sa Dekamilovom i detetom? - reče Forest kao da ne zna o kome Kroker govori. - Prema našim
izvorima Kjaramonte ih je strpao u privatni avion.
Kroker je čekao da Forest nastavi, ali ništa se više nije čulo. Udaviće tog kretena. Onda postavi
 pitanje koje je Forest čekao.
- Kuda je avion odleteo?
- Doleteo je ovamo. Baš ovamo. Kjaramonte ih dovodi u lavlju pećinu. Srešće se sa Bed
Klamsom na njegovom terenu i pod njegovim uslovima. - Forest malo sačeka. - Još si tu Krokeru?
- Da, svakako.
- Ne znam šta on želi ali ne sprema se ništa dobro Dekamilovoj. Ona je ipak od Goldonijevih a
mi znamo šta Leonforteovi rade sa Goldonijevima.
Kroker je to suviše dobro znao.
- Hej - Forestov glas je bio pun napetosti. - Govori o đavolu i on će ti se stvoriti među nogama.
Sever jedan se javlja. Idu prema tebi Okean bulevarom. Budi obazriv. Tip ima sportski sako, znači
da krije nešto opasno.
Kroker se okrete na vreme da bi video Vesper kako hoda ruku pod ruku s Čezarom Leonforteom.
Baš kao što je Forest rekao, par je išao u njegovom pravcu. On isključi telefon i vrati se u restoran,
gde prokrči put prema toaletima. Tu je bez uspeha pokušavao da se smiri i uspori svoj puls.

* **

- Imamo dva minuta, ne više - reče Vesper Krokeru. - Rekla sam mu da moram da sredim bubreg.
Bili su zaključani u toaletu za dame, koji je kao i obično imao samo jednu kabinu.
- Ima veze sa Obalskom stražom - opisala je sastanak od prošle noći, a opisala je i čoveka po
imenu Milo a dala je i broj brodića Obalske straže, CGM 1176. Rekla mu je i koliko je Čezare bio
 besan zbog droge “pojačane” arsenikom.
- Proveriću - reče Kroker - ta veza sa Obalskom stražom je zanimljiva. Osećam da koristi brodić
za nešto više nego što je prenošenje kokaina. Možda je tako prokrijumčario materijal DARPA.
- Moguće - reče Vesper zamišljeno - šta je bolje pokriće nego brodić Obalske straže koji može
svugde da se zavuče. Sutra idem na jedan sastanak. Zakazan je za pet posle podne.
- Sjajan posao. Sad kad znamo broj brodića moći ćemo da ga svugde pratimo.
Ona je bila toliko uzbuđena zbog toga pa on nije hteo da joj kvari raspoloženje. Ali nije imao

 

drugog izbora. Brzo joj je ispričao o ezarovom napadu na porodicu Goldonijevih, o Margariti i
Polu Kjaramonteu. Vesper i Margarite su bile prijateljice i partnerke, otkako je ova druga preuzela
ulogu svog brata Dominika.

- Hriste, Margarite - njene šake se stegoše u bele pesnice - moramo da nađemo put da je
izvučemo od Čezara.

- Bed Klams će nam to veoma otežati.
Vesper joj stavi ruku na mišicu.
- Prepusti Čezara meni. Ti se pobrini za žene.
Ona se ugrize za usnu.
- Dakle Toni D. je sređen - odmahnu glavom. - Zašto to nismo mogli da predvidimo?
- Tačno i ja to mislim. Ali sada je vreme za osvetu.
Vesper klimnu glavom da se slaže.
- Bed Klams mi je rekao da će doći njegov prijatelj Pol sa devojkom. Mogu da se kladim da će ih
gurnuti u kuću za goste - pogledala je Krokera. - Ti si dobro?
On klimnu glavom.
- Kako si ti?
- Sjajno - nije htela da govori o sebi i Čezaru.
Umesto toga ona mu steže ruku.
- Povratićemo ih, ne brini.
- Svakako.
- Posle toga on će imati poverenja u mene, Lu. Mislim da je stvar u tome, zar ne? - Duboko je
uzdahnula. - U međuvremenu, imaćemo narednih trideset sekundi da prođemo. Slušaj me, to je kao
kod davljenja.
- Baš ti hvala.
- Ne pokušavaj da dišeš - neko kucnu na vrata. - Samo se opusti i dopusti da se to dogodi. Pusti
da ja sve uradim.
On se besno isceri.
- Jedog dana ću te možda angažovati za to.
- Samo sanjaj - nasmejala se a onda ga još jednom stegla. - U svakom slučaju biće suviše zauizet
sa Margaritom i Frensi. Njima ćeš sada biti potreban više nego ikada - ona otključa vrata. - Bolje da
izađemo odavde. Spreman?
On klimnu glavom.
- Vidimo se na drugoj strani - reče ona pa izleteše zajedno iz toaleta pored jedne zgađene žene s
naočarima za sunce i narandžastim karminom, koja je promrmljala.
- Ima nas svakakvih.

* **

Kad je Čezare video Vesper kako žuri iz restorana, to mu je odmah palo u oči. Nije mu se
dopadao izraz njenog lica.

- Čezare! - viknula je i pogledala preko ramena.
Čezare koraknu prema njoj.
- Šta je dođavola... - video je Krokera kako juri iz restorana za njom.
- Hej! - vikao je Kroker. - Hej! Ne možeš mi tako pobeći. Šta misliš ko si ti?
- Ostavi me na miru! - vikala je Vesper dok ju je on hvatao za bluzu.

 

Zvuk pocepane svile natera Krokera da jurne prema njoj. Onda je sve počelo brzo da se odvija,
tako da se on i kasnije svega sećao vrlo zamagljeno.

Kroker, s rukama punim Vesperine bluze, udario ju je preko lica. Ona se izvila i kriknula.
- Hej, ti jebena budalo, sklanjaj se od nje! - vikao je Čezare dok je vadio automatski revolver 
ispod levog pazuha.
Ljudi poskakaše prestrašeni eksplozijom koja je udarila Krokera u leđa kao džinovska pesnica.
Čezare vide odsjaj revolvera u Vesperinoj ruci, krv koja je curila s leve strane Krokerovih grudi dok 
su stolice i stolovi popadali na pod. Gosti počeše da vrište, kelnerice baciše poslužavnike i pojuriše,
 panika se pojača još više kad se čula druga eksplozija. Ovog puta Čezare je bio ubeden da je video
kako je metak udario u Krokerove grudi samo nekoliko milimetara od prvog. Bivši policajac je bačen
 preko prevrnutog stola, srušio se na pod. Potpuno nestvarno, usred sveg ovog ludila Čezare otkri
kako sa divljenjem razmišlja i čak sa malo zavisti o tome kako je Vesper dobar strelac.
Čezare je znao da mora da ih izvuče što pre odavde preko ispruženih tela koje je morao da
odgura da bi mogli da prođu. Bilo je to kao plivanje uz struju. Bio je zagušen ljudima u želji da se
oslobodi. Vrištanje posmatrača dostizalo je jezivi kreščendo. Čezare je sve to ignorisao, došao je do
nje i privukao je sebi.
- Taj kurvin sin - čuo ju je kako dahće - niko mene neće tretirati kao komad govneta.
Držao ju je znajući da je u strašnoj nevolji i da joj je potrebna zaštita, njegova moć, da je bez
njega gotova. Bio je spreman da joj veruje, želeo je da joj veruje; u tome je bila lepota prevarantske
igre. Zato što će joj biti potreban Vesper će dobiti njegovo potpuno poverenje i on će joj se sasvim
 prikloniti. Bilo je to tako jednostavno u ljudskoj prirodi.
On koraknu prema mestu gde je Kroker ležao, savijen, krvareći. Da li je bio mrtav? Isuse kako da
ne bude? Vesper mu je smestila dva metka u srce. Isuse, ona je imala čelične živce.
On ščepa Vesper u naručje i izvuče je odatle, jureći Okean bulevarom dok je zavijanje policijskih
sirena nadjačavalo sviranje automobila koji su stizali ili odlazili sa parkinga pred restoranima.

 

OSAM

Tokijo/Saut Bič 

Snažno jecanje električnih gitara najpre je ličilo na sirene hiljade kola za hitnu pomoć. A onda
kako je akustika ogromnog prostora dopuštala urlicima da se dižu kroz osam teških stubova koji su
okružavali plesni podijum u Mudri, zvuk je na čaroban način bio prenet u muziku koja je probijala
uši, koja je terala puls da brže radi, adrenalin da se podigne, ali ipak puna melodije, harmonije -
štaviše moglo je da se igra uz nju.

 Nikola i Tanaka Džin kretali su se kroz gomilu isprepletanih, preznojenih plesača i sjajne
laserske zrake kao da se nalaze u kontejneru s ribama. Povremeno bi se videla slova sanskrita i
skulpture Bude osvetljene nesigurnom svetlošću, dajući oblik prosvećenim bićima, čija je karma bila
da se odreknu nirvane da bi pomogli drugima da postignu to stanje.

 Napolju, mada je prošlo četiri ujutro, oko Kajgon-dorija je vrveo život s ulicama prepunih
uličnih kriminalaca s mnogo novca, manekenima, pevačima, tinejdžerskim glumcima, talentos i
grabljivicama koje su kružile oko njih u gradskoj šumi noći. Ne brinući, prelazili su preko tačke gde
e Džaj Kure bio ubijen.

Javni tužilac je rekao Nikoli da želi da on razgovara sa nekim. To ga je odvelo u srce Tokija i
rejon Šibaura. Nije štedeo svoj doterani Kavasaki. Ionako je već radio na tome, analizirajući
 prethodnu informaciju koju mu je obezbedio Okami o osoblju kancelarije javnog tužioca u Tokiju.
 Nije probudio Koi ali joj je ostavio poruku. Za razliku od Justine ona se nije plašila njegovih noćnih
odlazaka i dolazaka. Ona je osećala da je to deo njega.

- Otkrio sam kome je Kure ostavio novac - reče Tanaka Džin vičući da bi nadjačao buku. -
Sterngoldu, svojoj korporaciji.

- Zanimljivo - reče Nikola izbegavajući žensko telo koje se kretalo u ritmu, izloženih grudi,
 brzinom projektila prema njemu.

- Čekaj, ima još - Tanaka Džin ih povede s druge strane plesnog podijuma na relativno bezbedno
mesto blizu polukružnog bara koji je izgledao kao isklesan iz Angok Vat hrama - Kure je naglasio u
svom testamentu da njegov deo u Denva partnerima mora da se izdvoji u posebnu organizaciju,
Veldtel. Proveo sam veći deo popodneva u banci sa podacima proveravajući Veldtel. On drži
nekoliko malih radio stanica u Jugoistočnoj Aziji, ništa veliko. Sada se dočepao Denve.

 Nikolu je na trenutak dekoncentrisala mlada žena sa serijom minduša u nosu koje su od jedne
nozdrve išle do obraza. Na usnama je imala crni ruž a njena kosa je bila sasvim bela.

- Ko kontroliše Veldtel? Sterngoldov bord direktora?
- Možda je to bilo nekada, ali više nije tako - reče Tanaka Džin. - Veldtel je nedavno prodat -
ustvari pre dvadeset i četiri časa - tako da nisam mogao da dodem do svih detalja, sem imena
kompanije koja ga je ščepala, nešto što se zove Tenki udruženje.
 Nikola oseti kako mu se ježi koža na zadnjem delu vrata. Tenki je bio ime toruko-a gde su se
 prema rečima Kisokinog sina Kena, njegova majka i Nangi sreli pre trideset i četiri godine i gde je
Honikina majka radila za vreme okupacije.
- Tenki? - u njegovom svetu nije postojalo nešto kao koincidencija. - Jesi li siguran?

 

- Jesam. Zašto?
- Proverio si?
Tanaka Džin klimnu glavom.
- Naravno. Naravno, ali nema tu ničeg, to je holding kompanija sa adresom u Šri Lanki. Nazvao
sam, javila se sekretarica, ostavio sam poruku, ali ne verujem da će mi se neko javiti.
 Nikola malo razmisli.
- Mislim da ćemo kada otkrijemo koje vlasnik Tenki udruženja dobiti direktnu vezu sa Kurcovim
ubicama.
- Imaš tu vezu, Lajnir-sane.
Pod se pretvori u meku masu ispod Nikolinih stopala i on oseti kako pada, pada sve dok se
svetlosti Mudre i zvuci nisu našli daleko iznad njega, a njemu se činilo kao da prolazi kroz prastari
mulj, tone sve dublje, dok se zvuci gube, a svetlost nestaje u treptaju oka.
 Neprekidno zujanje pčela zarobljeno u njegovoj glavi izazivalo je pospanost. Tama na sve strane,
zujanje pčela - sada je mogao da otkrije da su to ustvari glasovi, govor se oblikovao, postajao
razumljiv mada je on sve posmatrao samo kao lakom i prestrašen posmatrač, malo dete koje je
kliznulo iz kreveta da bi prisluškivalo zanimljivo i zabranjeno ćaskanje na kasnoj zabavi svojih
roditelja.
Kšira ga je ispunjavala svojim blistavim licem zla. Klizila je kroz njegovu podsvest kao noćna
grabljivica, s raljama koje su blještale na mesečini. Zora samo što nije svanula, a on je tako malo
spavao u poslednjih trideset i šest časova da nije imao snage da se bori sa Kširom, da izbori svoj put
natrag do svetlosti i zvuka daleko iznad njega.
Promena, rekla mu je Kisoko,ma šta da je u pitanju, moraš da pustiš da se ostvari. Oteraj strah.
Imaj poverenja u kokoro.
Kliznuo je dublje u tamu gustu kao žele, a zujanje deset hiljada pčela i mumlanje nerazumljivog
govora svedeno je na samo jedan glas.
Ti treba da poznaješ revolucionare; jedan te je odgajio... Glas je bio poznat ali istovremeno i
zastrašujući. Načinio sam studiju tvog oca. Pukovnik je bio najtajanstveniji čovek na koga sam
naleteo. Bio je tajanstveniji čak i od mog oca, koji je tako često menjao identitete da sam se na kraju
 pitao da li se uopšte seća koje on ustvari... Glas Mika Leonfortea odzvanjao mu je u glavi, u središtu
njegovog bića dok je tamna konstrukcija Kšire nastavljala da stvara stalni dom. Ali kako? Kako? Moj
 posao je da nemilosrdno uništavam prošlost i uklapam je u sliku budućnosti...
 Nikola širom otvori oči u svetlost koju je samo on mogao da vidi. Užasno, zastrašujuće Kšira mu
e pokazivala svoju Stazu, spajanje mogućnosti koje su sve bile izvučene iz najnovijih događaja, koje
su se kao delovi slagalice uklapali da bi stvorili tapiseriju sadašnjosti i... budućnosti.
Sada je mogao da vidi da je Staza Kšire bila ogledalo, ili bar ono što je on mislio da je ogledalo
one noći kod Kurcovih kada je, osećajući prisustvo njihovog ubice, buljio u njega i video sebe.
Ali, sada je znao istinu; to je bio prozor, ne ogledalo i odraz koji je vido u njemu koji je pogrešno
smatrao svojim, bio je ustvari lik Mika Leonfortea. Doppelganger. Dvojnik. Ta prilično starinska reč
izazva grmljavinu koja mu je odjekivala u mislima. On i ja smo kao odraz u ogledalu.
Ali to je bilo apsurdno. Mik je ubio Kurceve, u to je sada bio siguran. Zašto? Da bi zadobio
Kurcov deo Denve? Ali kako je ubistvo to moglo da mu pruži? To je moglo da bude vredno, ali da li
e zbog toga trebalo ubiti dvoje ljudi? Možda je to bilo normalno za čoveka kakav je bio Mik 
Leonforte. Ali Nikola nije mogao da se otme utisku da mu nedostaje neki značajan deo slagalice.
Straha je nestalo, zamenili su ga ga bes i divlje uzbuđenje. Kšira - ne Akšara - pokazala mu je
istinu. Zašto se toliko plašio? Da li je zaboravio efekat koji je imala na Kanzacua, njegovog ludog

 

sensei-a, i na Okamija kad je pokušao da nade stazu tame? emu pozivati nepotrebne uspomene kad
e istina bila pred njim. Kšira je omogućila chikaku, duboku percepciju na čije traženje su svi mistici
 potrošili život bez obzira kojoj školi pripadali.

- Lajnir-san?
On trepnu i vrati se medu razarujuće zvuke i jaku svetlost. Bio je nakolenima blizu podijuma za
igru, njegovo vidno polje bilo je ispunjeno japanskim devojkama s kosom dužom od suknji, koje su
ionako bile visoko na butinama tako da su sve tajne bile otkrivene.
- Video sam ga - reče Nikola dok ga je Tanaka Džin povlačio da se digne. - Znam koje ubio
Kurceve, Džin-sane. To je bio Majki Leonforte.
Oči Tanaka Džina se širom otvoriše dok je vodio Nikolu prema mračnom mestu kraj bara.
- Leonforte, čovek iz Plovećeg grada?
- On i mrtvi američki vojskovođa Rok, da.
- Ali ja sam mislio da je Mik Leonforte nastradao u eksploziji koja je uništila Ploveći grad.
- Očigledno da je on želeo da svi to veruju, ali ja sada mislim da je on onaj koji je ukrao
TransRim vid-bajt tehnologiju od nas.
Tanaka Džin se čvrsto zagleda u Nikolu.
- Sve je povezano, zar ne, Lajnir-sane? Ubistvo Kurcovih, industrijska špijunaža Satoa. Naši
slučajevi se podudaraju.
- Tako izgleda. Jedini način da se to potvrdi je da otkrijemo ko je vlasnik Tenki udruženja.
Tanaka Džin je ćutao neko vreme.Preplavljeni snažnom muzikom, činilo im se da je tišina
 proterana u drugu dimenziju. Svaki uzdah je bio popraćen kretanjem tela, svaki osećaj pratili su zvuci
 basova i udaranje bubnjeva.
- Jedini način za mene, hoćete da kažete - Tanaka Džin je stao bliže Nikoli - počinjem da shvatam
ovo o vama Lajnir-sane; imate svoje načine posmatranja stvari - on klimnu glavom, skoro u
službenom naklonu. - S obzirom na vaše talente, možda ovo nije nepoželjno. Ali želeo bih da shvatite
ovo; ja sam se zakleo da ću poštovati zakon i mada sam ubeden da ste vi častan čovek u svakom
smislu te reći, ipak mi je palo na um da moj i vaš zakon neće uvek... biti isti.
 Nikola je još jednom bio zaprepašćen kako je taj čovek umeo duboko da vidi. On nije bio nalik ni
na jednog tužioca kojeg je Nikola ikada ranije sreo. Rekavši Nikoli da je on častan čovek u svakom
smislu te reći, Tanaka Džin mu je odao najveći kompliment. Činilo se da je njihov odnos sudbinski
određen da dobije novi i neočekivani obrt. Nikola uzvrati naklon.
- To može da bude kako vi kažete, Džin-sane. Ali kunem vam se da će se oni uvek uklapati.
Tanaka Džin se sada formalno nakloni Nikoli. Na taj načinje njihovo posebno i sve dublje
 prijateljstvo bilo zapečaćeno za sva vremena.
- Da li ćete moći da razgovarate sa tom osobom? Morate da se koncentrišete - upita Tanaka Džin
sada potpuno predat poslu. A kad je Nikola klimnuo glavom on ga povede oko leve strane bara kroz
vrata u dnu koja su izgledala kao deo zida. Kad su se vrata zatvorila za njima, velika buka i strašne
vibracije nestadoše.Neka vrsta sofisticirane akustične vlage, pomislio je Nikola.
Skoro istog trena začu se druga vrsta vibracija, u ritmu, ali mnogo sporijem. Dok su išli nadole
mračnim hodnikom sa drvenim podom koji kao da je bio deo magacina od kojeg je kasnije načinjen
klub za igranje, buka je postala jača. Stari, teretni lift sa metalnim rešetkama spusti ih u podrum.
Muzika sporog, senzualnog ritma dizala se oko njih kao pipci iz dubine.
Iz lifta izadoše u maleno predsoblje iz kojeg se video plesni podijum osvetljen reflektorom, a na
njemu je žena s kosom do butina čučala iznad nagog muškarca koji je ležao na leđima. Samo je oko
vrata imao pseću ogrlicu sa šiljcima. Žena je nosila uske kožne pantalone s bezbroj rajsferšlusa,

 

ezivo prsluče od crnog lasteksa, kožnu kapuljaču i cipele s potpeticama od šest inča. U jednoj ruci je
držala bič a u drugoj povodac zakačen za pseću ogrlicu.

Japanac zalizane kose opasnog lica upita.
- Šta mogu da uradim za vas, gospodo?
Žena na podijumu otvori jedan rajsferšlus i poče da mokri po licu nagog muškarca.
- Imamo sastanak sa Tento-sanom.
Čovek ih odmeri od glave do pete.
- Tento-sanom?
Bila je to šala, nadimak. Tento je u slengu značilo penis u erekciji. To je dolazilo od engleske
reći tent - šator.
- On nas očekuje - reče Tanaka Džin.
 Na podijumu se događalo nešto neverovatno: čovek koji je ležao pio je ženinu mokraću.
Japanac se nagnu prema njima s očekivanjem.
- A vi ste?
- Ne bi vam bilo milo da čujete. Samo recite Džin.
Japanac nestade dok se u malom pozorištu čula eksplozija aplauza i ugasiše se svetla dok su se
izvođači pripremali za sledeći čin. Nikola se nadao da če pre toga oni da izađu odatle. Sudeći prema
onome što je video jedan sado-mazo čin za noć bio je više nego dovoljan. Muškarci u izgužvanim
sivim odelima, preznojenih lica čekali su ispred lifta.
Debeo čovek u odelu, s prstenjem na svakom prstu dogegao se do njih, poklonio se jednom i
drugom. To je bio Tento.
- Džin-sane - reče on visokim, skoro ženskim glasom - biće nam udobnije pozadi.
 Njegova kancelarija je bila prostorija bez prozora, a jedini ukras na zidu, bio je prljavi ventilator 
iza koje su neprestano rskali glodari. Tu je bio i metalni pisaći sto pun ožiljaka koji je svakako došao
iz rezervi američke vojske, zatim jeftina stolica na okretanje, a na suprotnom zidu bila su dva
rasklimana ormana za odlaganje dokumenata. Tako je Tento zamišljao udobnost? Možda je mislio na
intimnost.
 Nikola je mudro odbio ponudu da nešto popije. Dok je Tento izduvavao prašinu iz prljave čaše
 pokrivene masnim otscima prstiju, Tanaka Džin reče:
- Tento-san, kad smo poslednji put razgovarali rekli ste mi da ste videli Džaj Kure u svom klubu
nekoliko puta pre smrti.
Tento dohvati flašu Santori viskija iz fijoke stola, nasu dva prsta u čašu.
- Tako je.
Tanaka Džin izvadi sliku Džaj Kure i stavi je na pisaći sto.
- Potpuno ste sigurni da je to ta žena?
Tento pogleda fotografiju, a onda pogleda tužioca pravo u oči.
- Postoje dve stvari koje savršeno radim. Prva je zarađivanje novaca, druga je pamćenje likova.
Mogu da vam kažem u punom poverenju da zapamtim lice svakog čoveka koji je više od jednog puta
ušao u moj klub - on pokaza prstom na sliku. - Ona je ušla najmanje šest puta.
- U plesni klub ili ovde? - pitao je Nikola.
- “A Bas” - Tento popi viski. - To je naziv ovog mesta. Na francuskom znači “dole”.
- Dakle dopadale su joj se ovakve stvari?
Tento nakrivi glavu.
- Ko je on?
- Porodični prijatelj - reče Tanaka Džin - odgovarajte samo na pitanja.

 

Debeli napući usne.
- Nikada nisam razgovarao sa njom, shvatate.ali ako bi trebalo da pogađam, rekao bih da joj se
nije dopadao sado-mazohizam. Okretala je glavu u stranu, sećam se. Ali njen pratilac, e on je bio
sasvim druga priča.
- Opišite ga, molim vas - reče Tanaka Džin.
- Ali ja sam već ...
- Ponovo.
Vrlo precizno Tento je počeo da opisuje čoveka koji je, jasno se to videlo, bio Mik Leonforte.
Pogled Tanaka Džina kratko se zadrža na Nikoli da proveri da li je shvatio.
- Njemu se dopadao sado-mazo šou - reče Nikola kad je Tento završio.
- O, da - debeli čovek nasu sebi još pića - ali mislim da je on baš uživao u tome. Znate ja viđam
mnogo tipova ovde, pa odmah prepoznam određenog čoveka.
- Određenog? - pitao je Tanaka Džin.
- Zaluđenog seksom - Tento pažljivo odgurnu praznu čašu. -Znam da će se takav vratiti bilo kada
 bez žene i da će platiti ekstra cenu da bi odveo “umetnicu” gore posle predstave, ponekad čak i dve
ili tri istovremeno.
- Kako li to izgleda? - upita Nikola.
Tento načini grimasu.
- Sranje, šta mislite da sam? Perverznjak? Nisam pitao zato što ne želim da to znam. Ta stvar - pa,
svaki muškarac ima svoju vrstu uživanja.
- Još nešto? - pitao je Tanaka Džin.
Tento je razmišljao jedan tren.
- Samo još ovo: on je najviše voleo gospodaricu Londu, koja je otišla pre tri meseca i sve mi se
čini da taj momak ima neke veze s tim.
- Imate li njenu adresu? - pitao je Nikola.
- Da, dobro, ko bi znao sa tim bićima - Tento sede za svoj pisaći sto i poče da pretura po
fijokama. Izvadio je dugačak dnevnik i počeo da prevrće stranice dok nije našao ono što traži. Uzeo
e blok i olovku i napisao nešto, iscepao je list pa im ga je pružio.
- To je to, onda - reče Tanaka Džin i uze fotografiju Džaj Kure sa stola i već je bio na pola puta
 prema vratima kad se Nikola okrenuo Tentou.
- Kažete da se ovaj čovek vratio bez žene.
- Tako je.
- Znači li to da se vraćao i sa njom?
Tento klimnu glavom.
- Da. Uvek je želeo Londu i onda bi i ona otišla sa njih dvoje gore - žena, mislim.
- Da li vas je to čudilo?
Tento je žudno posmatrao flašu viskija.
- Njih troje? Ne. Zašto bih se čudio?
Dok su išli prema liftu, Tanaka Džin reče:
- Šta misliš?
- Nisam siguran - Nikola otvori vrata i oni uđoše. Srećom još nije bio počeo drugi čin. - Za Mika
su nekako seks i smrt povezani. To sam osetio one noći kod Kurcovih. Mislim da bi vredelo videti da
li mogu da oborim Londu.
Tanaka Džin odmahnu glavom.
- Ali nikako bez mene.

 

- Slušajte, Džin-san ta žena radi u sasvim drugom svetu - stigli su na nivo ulice i utopili su se u
gustinu Mudre. - Njen rad ne mora da bude ilegalan sam po sebi, ali ako je u vezi sa Mikom
Leonforteom, ona je na drugoj strani zakona. Ne mislim da će želeti da ima nešto s vama. - Prošli su
kraj bara. - Sem toga ja imam neke tragove o osobama iz vaše kancelarije koje ćete morati da
 proverite.

Tanaka Džin je baš hteo da odgovori kad se oglasi njegov pejdžer. On pročita poruku i lice mu
sinu.

- Hajdemo - reče on s nešto uzbuđenja - imamo nešto što može da bude zanimljivo za nas obojicu.

* **

Ponovo je počela da pada kiša, klizave ulice hvatale su neonsko osvetljenje grada i razmrljavale
ga u pastelne štrafte po tami. Nikola je pratio ”hondu” Tanaka Džina preko grada, od zapada na
severozapad,od prilično dosadne južne granice bogatog Tokija u sjaj Ropongija, geto visoke
tehnologije stranaca i lutajućih bandi Nihonina, gangova na motorciklima koji su bili prozvani na
apanskom uličnom slengu nihilistima.

"Honda” ga je odvela u pokrajnju ulicu koja je bila ispunjena policijskim kolima čija su
višebojna svetla preletala preko zgrada, a odsjaji su jurili kao krv po vlažnim trotoarima i
kolovozima.

 Nikola side s ”kavasakija”. Ispred njega je bio beli ”mercedes” preko čije haube je bilo
ispruženo muško telo. Dok ga je Tanaka Džin vodio pored uniformisanih policajaca, Nikola baci
 pogled na lice leša u nejasnoj svetlosti. Čak i sa tamnom, sjajnom masom koja je visila kroz
naduvene usne, uprkos krvavom mladom mesecu izrezanom nasred čela, on je prepoznao čoveka.

- Ikuzo-san!
Tanaka Džin se trže.
- Poznajete tog čoveka?
- Da. On je bio šef Ikuzo Nipon čelika i metalurgije - Nikola priđe bliže telu. - Džin-san, taj
čovek je bio član Denva partnera.
- Srce, jetra i šta još isečeno je iz njega - reče Tanaka Džin. -Šta mu je to u ustima?
- To je njegova slezina - reče mršavi čovek koji je bio medicinski inspektor.
Tanaka Džin klimnu glavom.
- Suviše liči na Rodnija Kurca da bi ovo bilo delo drugog ubice.
 Nikola ispusti dubok uzdah.
- Da li je neko dirao leš?
- Bio je fotografisan - reče lekar - to je sve. Meni je rečeno da čekam na dolazak Džin-sana.
- Želim da pregledam rane.
Tanaka Džin klimnu glavom i pozva lekara. On se obrati pomoćnicima koji s gumenim
rukavicama na rukama ukloniše pažljivo telo sa haube belog "mercedesa” i spustiše ga na nosila.
 Nikola zatraži baterijsku lampu i kad mu je data on osvetli rane iz bliza.
- Vidite ovde ... i ovde - on pokaza nekoliko velikih rana. - Kao kod Rodnija Kurca nešto sa
širokim bodežom probilo ga je velikom silinom. - On pokaza gestom. - Ovako, pravo unutra. Nije
 bilo kidanja ni cepanja kože kao kod rana od noža.
- Čime je izvršeno ubistvo?
- Ja mislim da je to bodež.
Tanaka Džin baci pogled na njega.

 

- ta je to?
- Sečivo je izašlo ovde - Nikola stavi kažiprst leve ruke između trećeg i četvrtog prsta desne ruke
i gurnu prema napolje - kad je udarilo učinilo je to s punom silinom tela iza sebe. Ono je raznelo
kožu, meso, mišiće, čak i kost s tom silinom. - Pokazao je. - Ovde vidite ranu koja ide pravo unutra i
napolje. To je jedinstveni udarni bodež - on pokaza na mesto odakle su uklonjeni organi. - Ali ovde
su skoro hirurški zahvati. Ako pogledate iz bliza možete da vidite otiske sečiva.
Dva čoveka ustadoše. Tanaka Džin baci pogled na Nikolu, koji klimnu glavom pa javni tužilac
dade znak medicinskom osoblju da preuzmu leš.
- Hoću potpun izveštaj što pre možete da mi ga date, doktore - reče Džin.
- Do devet sati - reče lekar.
Tanaka Džin je posmatrao kako leš Ikuzoa smeštaju u kola hitne pomoći.
- Spektakularno ubistvo, zar ne?
- Da - reče Nikola - i slezina gurnuta u usta. Skoro kao upozorenje.
- Nama ili nekom drugom?
- Možda oboma.
Bilo im je hladno i bili su umorni, ali i suviše uzbuđeni da bi mogli da razmišljaju o krevetu i o
spavanju. Sem toga već je skoro svanulo. Odvezli su se u Cukiđi. Riblja pijaca već je bila otvorena,
njena osvetljenost i živost delovali su kao sredstvo za smirenje posle klaustobične tame koju su dva
čoveka doživela. Zastadoše kraj obližnje tezge gde su se prodavali rezanci i tu na kiši počeli su da ih
usrkuju iz činija vrele čorbe koje su se pušile, obogaćene svežimn zelenišem i komadima pečene
svinjetine i soba rezancima.
- Moramo da budemo strahovito oprezni obojica - reče Nikola.
Tanaka Džin je pažljivo slušao.
- Uspravni mladi Mesec je ritualni simbol izvesnog plemena u vijetnamskim brdima.
- Nungi - Tanaka Džin klimnu glavom - da, znam.
 Nikola okrete glavu.
- Svo vreme ste znali.
- Želeo sam da vam verujem, Lajnir-sane. I želeo sam da vi verujete meni - Tanaka Džin usrka
nekoliko soba rezanaca i poče zamišljeno da ih žvaće. - Na kraju nam je sve išlo na ruku, zar ne?
 Nikola se nasmeja.
- Pretpostavljam da je tako - srknuo je izvanrednu, bogatu čorbu - onda znate nešto o ritualu
 Nunga o preuzimanju snage neprijatelja ako se pojedu njegovi vitalni organi.
- Da. Ngoh-meih-yuht, mladi Mesec.
- Ovde to ima i drugo značenje. Stari Mezulet je koristio simbol mladog Meseca - Gima - za
njihov dvokraki bodež. Oni su farbali lica plavom bojom da bi se obeležili - a bojili su i leševe
neprijatelja.
Tanaka Džin proguta zalogaj i spusti svoje štapiće.
- Hoćete da kažete da je Majki Leonforte Mezulet?
- Ne znam. On je živeo u Vijetnamu i Laosu od 1968. godine. Većinu vremena je proveo u
dubokim šikarama gde obitavaju Nungi. On očigledno poznaje ritual. Nemoguće je otkriti da li su ga
oni uveli u svoj red.
Tanaka Džin opet uze svoje štapiće i poče da jede sporije i zamišljeno.
 Nikola koji se prisećao celog razgovora reče:
- Džin-sane, niste me pitali za Mezulet. To znači da vi već znate.
Tanaka Džin se osmehnu.

 

- Proveo sam godinu dana u vijetnamskim brdima. Bio je to deo moje nemirne mladosti. Imao sam
 profesora antropologije u koledžu koji je bio lud za iskustvima iz prve ruke. Otišao sam sa njim

ednog leta u Vijetnam i nisam se vratio godinu dana.
- Dakle upoznali ste Nunge.
- Živeli smo skoro stalno sa njima. Čudesni ljudi, u sprezi sa duhovima, starim bogovima zemlje,

ili bar oni veruju da je tako - Tanaka Džin gurnu rukav svog kaputa nagore, otkopča košulju dugih
rukava, zavrte je do lakta. Ih, s unutrašnje strane levog članka, bio je grub istetovirani crtež mladog
Meseca.

 Nikola duboko uzdahnu, a onda polagano ispusti vazduh. Nije ni čudo što mu se činilo da Džin
zna više nego što je dopuštao da se vidi. On sam je bio učenik Nunga.

- Moramo da sprečimo Majkla Leonfortea da ne ubije ponovo - reče mirno Tanaka Džin.
- Sve nas vraća u Denvu. Mik želi da drži pod kontrolom partnerstvo. On isto tako želi vid-bajt
tehnologiju - Nikola je razmišljao jedan tren. - Mislim da je sada više nego ikada važno da
razgovaram sa Londom, sado-mazo plesačicom koja privlači Mika.
- Možda to nije baš najbolja ideja - Tanaka Džin spusti rukave preko istetoviranog crteža. - Zar 
vam nije palo na um da je Leonforte sredio Džaj Kure ispred kluba u koji je često dolazio?.
 Normalno, ja bih rekao da je to glupo, da je to greška. Većina kriminalaca su glupi, iako su lukavi i
zbog toga ih uhvate. Ali mi već znamo da je ovaj čovek drugačiji. To nije bila greška, je li?
- Nije. On je pokazao da ima smrtonosnu, iskrivljenu maštu.
- Šta onda?
 Nikola je udisao miris soli i ribe u vazduhu. Kiša je uklonila čađ i ugljenik iz atmosfere i bar na
tren jutro je dobro mirisalo.
- Naslućujem da nas vodi unapred određenom stazom. Šta želi sada možemo samo da nagađamo -
razmišljao je malo. - Ali, možda ste vi u pravu. Razmišljao sam o oružju koje mora da je koristio za
ubistva. Ako sam u pravu da je to bio dupli bodež, mislim da znam ko ga je napravio. Bolje da
 požurim i vidim da Mik nema još neko oružje iznenađenja za nas.
- Ne volim kad se ljudi igraju Boga - Tanaka Džin spusti činiju, stavi štapiće preko ivice. - Oni
ne znaju gde im je mesto na ovom svetu.
 Nikola pogleda Tanaku Džina.
- To je savršena definicija Mika Leonfortea da bolju ne bih mogao da smislim - ali istovremeno
nije mogao a da se ne zapita da li je to i definicija njega samog.

***

Mik prevuče rukom preko Honikinih grudi i ona se pokrete kao zmija na trnu. Bila je naga, njena
koža je sijala od mirisnog ulja. Bila je vezana za članke, butine, gležnjeve: preko njenih očiju bila je
vezana svilena marama, a još dve su bile vezane ispod i iznad dojki ističući ih unapred kao zrelo
voće na pijaci. Izvan malog prozora kiša je dobovala u vojničkom ritmu po okruglom staklu. Fotelja
na kojoj su bili pucketala je kao da se lomi staklo, zbog njihovih pokreta. Osećao je kako se vrelina
diže od nje kao miris tamjana.

Honiko je povukla vrhom jezika po tamno plavom crtežu mladog Meseca s unutrašnje strane
njegovog članka, tako primitivno nacrtanom da su bambusove igle ostavile rupe u njegovoj koži, kao
da je to bio jedini pravi način da se on identifikuje.

- Ljudi kao što sam ja nisu shvačeni - reče Mik pokrećući se i klizeći po ulju i njihovim
sokovima. - Strast plaši društvo a društvo je u poslu da se zaštiti najpre, na kraju i uvek - njegova

 

šaka pronađe njenu bradavicu, ukrućenu i podatnu. - ak iako je društvo iživelo svoju korisnost.
Honiko ga je osećala duboko u sebi, dok se lagano kretao od jedne do druge rupe. Bila je navikla

da on tako govori. Bilo je to kao pojanje, njegova filozofija, zamišljao je da su tako govorili Apolon
ili Dionis, nekada davno. Bio je to deo rituala - on je stvorio naviku da od svega stvara rituale - i ona
oseti vrtoglavicu.

- Ja sam istraživač života, kao Julius Cezar, kao Napoleon, Niče. Ja kao što su bili i oni,
 prestrašen sam, a kad nisam onda sam prezren - Mik je gledao iz malenog stana Naigaji kapsula kule.
- Oni su bili pravi heroji. Znali su kako da prožmu svoj život čvrstinom i dubinom značenja zbog čega
su ih se plašili. Ali strah ih se nije ticao; to im je bilo poslednje na umu - kiša je udarala o staklo,
 pretvarajući gradski pejzaž u luđačke potoke svetlosti koji su curili kao fondan sa torte koja se topi. -
 Njih je zanimalo samo otkriće strahopoštovanja samih sebe koje se dizalo iz njihovih srca - pogled
mu pade na lepu zgradu udaljenu tri stotine stopa, a kroz staklene panoe njenih prozora kao da je
video poznatu figuru. - Da bi se to dogodilo oni su morali ne samo da potisnu tradiciju već i bogove u
sebi da bi verovali.

Osoba upali lampu i on je sada mogao da vidi njeno lice - Koi. On je gledao direktno u stan koji
e delila sa Nikolom. Ona podiže ruke iznad glave i skide se.

- Kako je to moguće? - reče on buljeći u Koine nage grudi i prodirući dublje i žešće tako da je
Honiko počela da vrišti. - Kralj Višvamitra je otkrio istinu pre mnogo vekova: snaga i čvrstina da se
stvori novo nebo dolaze iz dubina sopstvenog pakla.

* **

To je kao davljenje, rekla je Vesper i bila je potpuno u pravu. Zatvorenih očiju, leđa izvijenih da
 bi izbegla oštru ivicu stola, osećala se kao da je na putu da dobije srčani udar. Kroker je osećao
neprirodnu klonulost kako ga obuzima. Vesper je to radila, ali kako? Čuo je priče o tom osećanju od
ljudi koji su se skoro udavili, tonući u dubine gde je čak i voda u polutropskim vodama bila tako
hladna da su se kosti ledile. Blizu smrti, s vazduhom koji je sav izleteo iz pluća, telo je bilo obuzeto
tom čudnom klonulošću koja ga je nosila dole u tamu.

Kroker je čuo krike uplašenih mušterija koji kao da su dolazili iza debelog betonskog zida i bio je
samo nejasno svestan grozničave navale pokreta dok je Vesper koristila dar koji joj je izoštrio Okami
da bi omamila Krokerova čula i prikazala mu smrt. Njegov puls je bio usporen, srce je tuklo sasvim
lagano.. Kako je to radila?

Onda su ga podigli na nosila i sjajna sunčeva svetlost iza njegovih zatvorenih kapaka bila je
zamenjena tamom dok su ga gurali u privatna kola hitne pomoći. Uz sirene koje zaurlaše kola se
odvezoše.

- Kako mu je?
Kroker prepozna glas Rika Lajmona. On je bio stručnjak za specijalne filmske efekte koga je
Vesper angažovala preko Anti kartelovskih snaga, čiji su se članovi sada predstavljali kao agenti
FBI-a dok su preduzeli “istragu” o Krokerovoj “smrti”. U redu, mislio je Kroker, sada počinjem da
izlazim iz toga.
- Kakva je to ruka? Nikada nisam video nešto takvo.
Kroker je pokušao da se nasmeje. Lekar je bio više zainteresovan za njegovu biomehaničku ruku
nego za povrede koje su meci načinili kad su udarili u Kevlar prsluk.
- Kako to radi?
- Oživi ga pa će ti možda reči - reče besno Lajmon.

 

- Da, da u redu. Smiri se - reče lekar.
Kroker se nakašlja i frknu dok mu je lekar gurnuo mirišljavu so pod nos.
- U redu, u redu, dosta - mrmljao je dok je širom otvarao oči.
Video je zabrinuto crno Lajmonovo lice nagnuto iznad sebe.
- Kako to izgleda kad se vratiš iz mrtvih.
Kroker jeknu.
- Mislim da se još nisam vratio.
- Za sada je dobro - reče glas iz kabine vozila.
To je bio Vejd Forest, stariji agent na projektu. Forest se nagnu na svetlost.
- Želim da bude u savršenoj formi - reče on u unutrašnjost vozila.
On je bio krupan čovek, izgledao je kao fudbaler odbrane s vratom širokim kao struk manekenke,
malim ušima, kratko ošišanom plavom kosom i svetlim očima, Kroker je to znao, sakrivenim iza
naočara sa ogledalima. On otvori svoju veliku vilicu.
- Kroker, je li ti dobro?
 Nema sumnje da je on bio momak svake novodošavše lepotice u koledžu svake jeseni, mislio je
kroker.
- Daj mi trenutak, važi?
- Nemamo ni trenutka vremena - reče Forest onim nezainteresovanim tonom kojim vas nauče da
govorite na reci Potomak. On se nagnu napred kao da da je znak svom igraču u gužvi. - Vidi, tri
godine jurim Čezara Leonfortea. - On prevuče rukom preko kose ošišane kao četka. - Posedeo sam
zbog tog pokvarenog kučkinog sina. Nisam bio na diplomskom ispitu svoje kćeri zato što sam bio u
Los Anđelesu i pripremao ubacivanje u njegov štab. Šta sam dobio? Samo jednog ubijenog čoveka i
čir na želucu koji krvari. Propustio sam rođendan svoje mlade kćeri danas, zato što sam ovde.
 Njegova pogrbljena forma bila je čvrsta kao stena, njegov izraz kao u hrta, njegovi zgrčeni mišići
davali su mu jeziv izgled čudovišta.
- Ali ovog puta želim da svedem račun, da uradim nešto. Želim ga, Krokeru i neka mi Bog
 pomogne ti i Vesper ćete mi ga dovesti.
Kroker je bio i ranije u sukobima sa tim tipovima iz federalnog biroa i znao je da su nezgodni.
Možda je najbolje bilo ponekad samo proći pored njih dok bi se oni pušili. To je bila relativno nova
stvar.
Kroker se okrete Lajmonu.
- Pusti me iz ovog kaveza, hoćeš li?
Lajmon posegnu iza njega i dok je Kroker podigao ramena on otkopča kopče koje su držale
Kevlar prsluk na mestu.
- Vidi te rupe! - reče lekar zaprepašćeno. - Baš iznad srca! A krv izgleda kao prava!
- Jeste prava - reče Lajmon - to je pileća krv. - On provuče prste kroz rupe na Krokerovoj
košulji. - Kako si osetio udarce?
S obzirom na veze Čezara Leonfortea ni Kroker ni Vesper nisu se baš osećali najugodnije što su
morali da traže pomoć lokalne policije. U svakom slučaju Lajmon je pomoću daljinskog upravljača
otvorio male kesice sa krvlju koje su bile zakačene za prsluk, tako da se imao utisak da su meci koje
e Vesper ispalila probili Krokerovo meso, niko nije mogao ni da posumnja da ih je Kevlar zadržao.
Kroker načini grimasu.
- Kako to izgleda? Kao da sam imao težak srčani napad - polako sede. - Ne bih to nikom
 preporučio, ako si na to mislio.
Skinute košulje, bio je miran dok ga je lekar pregledao.

 

- Ove povrede su prilično duboke. Mogle su da budu opasne po torzo. - Lekar je vrteo glavom. -
A koža nije čak ni oštećena. Čudesno! - počeo je da pakuje svoje instrumente. - Hoćete li tabletu
 protiv bolova? Ti uboji će uskoro početi da otiču i biće poveliki do večeras.

- Ne, hvala. Te stvari me samo usporavaju.
- Kako želite - lekar je hteo da se digne. - Ah, još nešto, da li bi vam smetalo... - on pokaza na
Krokerovu biomehaničku ruku.
- Svakako, šta? - Kroker se nagnu napred i savivši prste od titanijuma o polikarbonata udari
 pesnicom o ivicu ambulantnih kola.
Lekar odskoči kao da je uboden , a vozač zaurla na njih:
- Šta je to bilo dodavola?
- Isuse Hriste.
- U redu, dobili ste što ste tražili - reče Lajmon odgurnuvši lekara laktom - imam posla.
On se nagnu nad tešku crnu torbu i poče da prekopava po njenoj unutrašnjosti. On je bio mlad
čovek, možda tek prebacio tridesetu, vitak, zgodan, s ogromnim očima boje čokolade, crnom kosom i
tankim brčićima kao iz filma Dika Pauela. Znao je koji su njegovi specijalni efekti i uživao je da se
zabavlja sa njima i bio je tako inventivan u tome. Isto tako on je bio odavde, što je bilo od velike
 pomoći.
- U redu - reče on i podiže nos od lasteksa. - Kad ja završim s tobom čak će i rođena majka proći
 pored tebe a da te ne pogleda još jednom - vitlao je nosem. - Šta misliš, da li je dovoljno običan?
Kroker sleže ramenima.
- Ti si stručnjak.
- Prokleto tačno. Najlepši deo ovoga je da je u levoj nozdrvi sakriven mali odašiljač, pa ti
savetujem da ne kijaš - Lajmon pokaza. - Sada lezi na leđa i budi miran. Moram da napravim
 posmrtnu masku og gipsa tako da budem siguran da će sve proteze koje budem napravio odgovarati
merama tvog lica i tvom tipu.
- Posmrtna maska - reče Kroker - i vrati se na nosila osluškujući zviždanje vetra koje je dolazilo
kroz rupu koju je načinio na stranici kola - to mi izgleda baš odgovarajuće.

***

Kad je Tecuo Akinaga, ojabun Šikei klana pušten iz zatvora, on se nije vratio kući ili nekim od
svojih mnogobrojnih poslova, jer je mislio daje sve to nekako obeleženio smrću naohira Ušibe,
glavnog ministra MITI-a. Bila je to smrt koju je on, Akinaga, bio naručio jer je na kraju Ušiba stao na
stranu Mikija Okamija i tako je postao Akinagin smrtni neprijatelj.

Sva ta poznata mesta bila su obeležena ne samo tom smrću već i događajima koji su odmah
usledili - od kojih je najupadljiviji bio njegovo javno hapšenje koje je izveo tužilac Tanaka Džin u o-
furou - javnom kupatilu - koje je izgradio njegov otac, a odmah zatim i zatvaranje.

Kad je Tecuo Akinaga ušao u jedan od dvanaest stanova koje je čuvao za sebe širom Tokija, prva
stvar koju je uradio bilo je da skine svoje odelo od 3.5oo dolara - ustvari skinuo je svu odeću - i
nagomilavši je u kuhinjsku sudoperu nasuo je benzin preko toga i zapalio šibicom.

Osećao je kako mu obrazi gore ne samo zbog vreline plamena već zbog besa što je izgubio obraz.
Sve poznate stvari u njegovom životu postale su neprikladne. Kao sveštenik čija je crkva obesvećena,
nije imao gde da ide sem u ove rupe za skrivanje, anonimna mesta bez estetskih vrednosti, kao da je
on taj isti sveštenik koji je prisiljen da služi misu u podrumu kancelarijske zgrade.

Dok je vatra gorela i pucketala, njegov bes je goreo blještavije od bilo kojeg plamena. Miris

 

spaljenog tekstila, brzo isparavanje njegovog znoja, ispunjavali su mu nozdrve i skoro da je povratio.
Bes mu je sve više rastao. Nag, stajao je na svojim snažnim , krivim nogama stežući vreli porculan
sudopere, dok mu je um bio obuzet osvetom. Bio je toliko mršav da je ličio na čoveka iz
koncentracionog logora, sa svojim čvornovatim zglobovima. Imao je pedesetak godina, ali zbog
napora da zadobije i zadrži moć delovao je starije. Njegova siva kosa bila je staromodno dugačka,
kao u samuraja, povučena unazad sa njegovog širokog, ravnog čela, vezana u tradicionalni rep.
 Njegove duboko usađene oči bile su neprozirne. On je po svemu bio grub čovek, neko ko zna da
 podnese udarce ali ko zna i da ih zada. To je čovek koji nije ni za šta molio, ali ništa nije davao.
Čovek koji nije verovao ni u šta - sem možda u svetost da bude autsajder u svetu koji je poludeo.

U tom trenutku okrete se ključ u bravi i on je čuo kako je neko ušao. Nije se okrenuo jer je znao
ko bi to mogao da bude. Samo jedna osoba je imala ključ za ovaj stan pored njega.

- Da ti sipam piće? - pitala je Londa onim glasom koji vas je terao da poželite da budete
 prikucani za njen krevet.

On ne reče ništa i nastavi da bulji u plamenove koji su sada jenjavali izjedajući poslednje
komade tekstila, a sa njima i užasan strah koji je osetio kad su ga predstavnici establišmenta odveli i
kad je čuo kako se metalna vrata zatvaraju sa lupom iza njega, kad je video samo metalne rešetke
ispred sebe i kad se čitav njegov svet sveo na veličinu ćelije.

Čak i kad ubije Tanaka Džina - što će uskoro obaviti s velikom genijalnošću i s uživanjem -
nikada mu neće oprostiti što je od njega načinio žrtvu tog straha koji obezoružava. Akinaga se osećao
 bespomoćnim i to nije mogao da trpi.

Londa mu priđe od pozadi i obavi svoju dugu, dugu kosu oko njegovog grla. Tako ga je povukla
unazad od sudopere, s ivice straha, od ljutog melema njegove osvete.

- Moram da se okupam - reče on.
- Kasnije. Kad s tobom završim smrdećeš još više.
Već je bio uzbuđen. Nije morala mnogo da se trudi: bilo je dovoljno da oseti njenu kosu na koži,
dodir njene ruke u kožnoj rukavici, čak, ponekad samo bljesak njenog oka, jer je dobro znao šta se
krije iza sveg toga i da će moći sasvim da se opusti, da zaboravi na odluke o uticaju, novcu, korupciji
i poslu. Mogao je da bude dete u njenim moćnim rukama, slobodno da ne drži sve pod kontrolom - što
e ipak bilo zamarajuće.
Prozori od poda do plafona, uski kao stubovi u srednjevekovnim crkvama, bili su okrenuti prema
Ropongiju, delu savremenog Japana gde niko nikada ne bi ni pomislio da traži tradiciji okrenutog
čoveka kakav je bio Akinaga. Bio je dovoljno visoko da ima savršen pregled Nogi Džindže,
svetilišta podignutog generalu koji je bio pravi samuraj, počinio sepuku - ritualno samoubistvo -
1912. godine, zajedno sa ženom, prateći tako u smrt cara Meidija. To nizanje jednog na drugo - dug
samuraja koji je živeo i trajao u Ropongiju kojim su dominirali stranci - bila je jedna vrsta ironije
koja se dopadala Akinagi, čiji je cinični pogled na život bio sama ironija.
Spustio je glavu na grubu, sivu berbersku prostirku. Nije mu bilo čudno što gleda u Nogi Džindžu,
osvetljenu kao da gori u noći dok je klečao na prostirci sa zadnjicom u vis i genitalijama koje su
visile između njegovih štrkljastih nogu. Mogao je da oseti svoj miris što nije bilo neprijatno, a onda
oseti Londin miris dok je stavljala oštru petu u prorez njegove zadnjice i saginjala se preko njega.
Čudno nije bilo nedostojnosti u tome za njega, samo krajnje opuštanje. Nedostojno je bilo
njegovo javno hapšenje u o-furou njegovog oca, koje je izveo Tanaka Džin. Nedostojno je bilo
njegovo svlačenje, a svlačili su ga ljudi od zakona koji su znali njegovu moć, koji su možda čak 
izgubili novac u jednoj od njegovih kockarnica ili su proveli vesele sate sa nekom od njegovih
devojaka. Nekada su ga se plašili ali on se sada pojavio pred njima s odećom zgužvanom u gomilu

 

ispred svojih genitalija, samo još jedan starac, kriminalac bez moći i dovoljno uticaja da ostane van
zatvora.

Klonuo je. Pa, nije ni bilo čudo, s poniženjem koje je kolalo njegovim venama kao droga. Koliko
e samo želeo da iskorači iz svoje kože i postane potpuno nova osoba! Londa će se pobrinuti za to,
onako kako ona to zna. Noćas je želeo da ode dalje, da izbriše ono što mu je bilo učinjeno. Noćas je
želeo da bude neko drugi umesto da se samo pretvara. Želeo je, ukratko, ono što niko ne može da mu
da i on steže pesnice i poče da udara besno po berberskom pokrivaču od besa i frustracije.

- Jesi li spreman? - pitala je Londa posegnuvši između njegovih nogu, milujući ga. Onda, skoro u
istom trenu dolete oštar, bolan udarac preko njegove zadnjice tako da mu krv jurnu u glavu zanoseći
ga. - Ne još - mazila se - ali dovešćemo te do tamo, zar ne?

 Naravno da hoće. To je bila njena specijalnost, zato je postao ovisnik - da to je bila prava reč:
ovisnik - o njoj. Upoznao ju je u klubu o kome su svi pričali, video ju je jednom kako igra i to je bilo
to. Morao je da je ima i imao ju je, mada ne toliko često koliko je hteo. Bila je toliko popularna i
toliko tražena od strane mnogih uticajnih ljudi, da je čak i on Tecuo Akinaga morao da čeka na red.

Ali onda se nešto dogodilo mesec dana ili više pre njegovog hapšenja. Ona mu je stalno bila
dostupna - mogao je da je ima skoro svakog dana kad bi mu se ćefnulo, mada u određeno vreme koje
e ona odredila. Šta je radila u ono vreme kad nije mogao da je ima? Bolje da ne zna, odlučio je.
Zašto da upropasti iluziju kad je sve bilo tako sjajno?

Oseti bol taman dovoljno da zaječi i njegov ud se oslobodi kao zmija, a sve zle i ponižavajuće
misli nestaše iz njegovog uma. Bol se nastavljao, specifična vrsta bola koji se sve više i više
graničio sa bolom, dok linija između njih nije postala sasvim zamagljena i on postade oboje,
zadovoljstvo i bol zajedno sklopljeni u loptu koja se širila iz njegovih prepona napolje.

On je ječao dok ga je Londa obrađivala onako kako je samo ona umela. Osećao je kako njen znoj
 pada na njegova gola leda kao kapljice vrelog voska, a svaka je dok se hladila, pojačavala njegov
 bol-zadovoljstvo. A onda, raskrečena iznad njega kao džinovska kraba, ona učini nešto zbog čega mu
oči skoro izleteše iz očnih duplji. Veliko ječanje pokrenu se duboko u njemu i on je bio siguran da će
se onesvestiti. Ali kao uvek, nije mu se to desilo; biće kažnjen za to prestankom njenih dodira, a to
nije mogao da dopusti. Klatio se na butinama i laktovima. Njegove butine su toliko drhtale da se
 plašio da će mu zubi ispasti. Samo još trenutak i on će ...

Čuo je nešto neobično, nešto van sfere zadovoljstva-bola koji je Londa stvorila za njega. Bio je
to oštar, metalni zvuk kao škljocanje brave.

- Šta je to? - promrljao je nejasno.
- Ništa - reče Londa zabadajući dublje svoju visoku petu dok nije u ustima osetio onaj ukus koji
e povezivao sa krajem.
Ali ponovo je to čuo i pitao se da li je čuo škljocanje brave iza nje kad je ušla. Naravno da je
zaključala. Uvek je to radila. Ali da li ju je čuo da zaključava ovog puta?
Pogled njegovih vodenastih očiju prikova se za par cipela - crnih, izglancanih do visokog sjaja,
skupih. Nisu bile Londine; to su bile cipele nekog muškarca.
- Šta? Ko? - pokušao je da promeni položaj, da pogleda više od nogavica, ali Londa ga je čvrsto
stezala i on je bio nepomičan, zatvoren u njenom egzotičnom zagrljaju.
- Akinaga-san - reče muški glas - tako je lepo sresti vas posle toliko vremena.
Još uvek zatvoren u svom erotskom žaru Akinaga se borio da sabere misli, ali Londa ga je držala
i krv mu je udarala u venama; testosteron je besneo i njemu se činilo kao da čuje pucketanje i
iskričenje šumske vatre.
- Ko...?

 

- Moje ime je Majki Leonforte. Da li vam je to poznato?
Akinaga pokuša da odmahne glavom, spreman da procedi
slabačkim glasom.
- Ne.
- Nije važno. Ja sam dosta čuo o vama - cipele se malo pomakoše. - Mislim da možemo da
 pomognemo jedan drugom.
- Meni nije potrebna...pomoć.
Mik se nasmeja.
- Treba da se vidite, Akinaga-san. To je da vrištiš od smeha zbog položaja u kom sam vas
zatekao. Jeste li sigurni da vam nije potrebna pomoć?
- Ubiću vas ... oboje.
- S njenom štiklom u procepu vaše guzice? Mislim da nećete.
- Ako znate bilo šta o meni...
- Da, da. Znam sve o jakuzi. Ali vi više niste sila koja ste nekada bili. Unutrašnji savet Kaišoa
čiji ste vi bili deo nestao je - oduvan je kao jesenje lišće. I šta je ostalo? Vaša moć je slomljena, neće
se vratiti. Imate Nikolu Lajnira i svog Kaišoa - Mikija Okamija - da vam zahvali za to. Nije trebalo
da potisnete Okamija. A kad ste organizovali njegovo ubistvo, stvarno ste ga razbesneli. Prisilili ste
ga da se seti starog duga svog bivšeg partnera, pukovnika Denisa Lajnira. Okami je angažovao
 pukovnikovog sina, Nikolu. Loš potez, Akinaga-san. Vrlo loš potez. Lajnir vas je skoro sasvim
uništio. Vi se držite za slamku spasa i ona vam izmiče.
- Šta... to radim?
- Američki sleng, Akinaga-san, za krajnju nuždu.
- Ja još imam moć. I veze. Odbacili su optužbe javnog tužioca i ja sam pušten iz zatvora. Da li
 biste vi mogli to da učinite isto pod tim uslovima?
- Nikada sebi ne bih dopustio da budem u tom položaju.
- Razgovor je ništa - pijunu Akinaga - već brbljanje nemoćnih i ludih ljudi!
Onda, sasvim iznenada njegova glava bi povučena unazad tako da mu zubi skljocnuše i on se nađe
 buljeći u lice Mika Leonfortea.
- Reći ću vam šta je ludo - reče Mik oštrim i hrapavim šapatom - bili ste s guzicom u vazduhu, a
držala vas je u šakama žena koju jedva da poznajete.
- Šta ... šta hoćete da kažete?
- Londa radi za mene. Ona je dragocena, zar se ne slažete? Poslao sam je da vas začara kad ste
 pokazali onako neskrivenu strast prema njoj u klubu - Mik odmahnu glavom. - Kako bilo ko može da
izmeri vrednost u odnosu na zadovoljstvo i bol? Takvo razmišljanje je površno. Ja koji sam svestan
formativnih moći ljudskog mozga, koji sam svestan njegovog potencijala, mogu samo da osetim prezir 
zbog načina na koji ste uništili svoju moć - privukao je Akinagino lice bliže sebi. - Zar ne vidite?
Ovde, u ovoj sobi vašeg stana ja sam šogun. Vi mi se klanjate.
Akinaga ne reče ništa. Taj čovek tako divlji i pun zahteva - plamteći skoro na ivici ludila - počeo
e da ga zanima.
- Fridrih Niče je napisao da su u čoveku sjedinjeni kreatura i kreator - biće i stvaralac. Shvatate
li to, Akinaga-san? Kreatura u čoveku je sirov materijal: glina, fragmenti drugih vremena i drugih
života, prljavština, glupost i haos, izrazi zadovoljstva i bola. Ali tu je onda kreator: stvaralac slika
koji obrće tu glinu, taj haos i stvara od nje nešto više: tvrdoću koja stvara ličnost kroz bol iskustva.
Božanstvo koje leti u lice običnosti formira, slama, ponovo kuje, spaljuje, dovodi do usijanja i onda
 pročišćava biće stvarajući od njega kroz te krugove patnje nešto više, nešto bolje.

 

Mik pusti Akinaginu kosu i u isto vreme Londa ga oslobodi, tako da se on složi uz jecanje, prevrte
se na leda, dišući teško. Buljio je u lice Mika Leonfortea.

- Ne govoriš kao iteki. I ne ponašaš se kao da si jedan od njih - Akinaga zastade za tren. - Mogao
sam da te ubijem - ovde, sada - i to mi ne bi značilo ništa, ama baš ništa.

Mik čučnu pored njega.
- Razgovor je samo brbljanje nemoćnih i ludih ljudi.
Akinaga zabaci glavu i nasmeja se. Njegov smeh odjekivao je kroz stan kao grmljavina.
- Hoću šake - viknuo je.
Dok je Londa otišla da je donese on sede.
- Vi ste fascinantan čovek. Odakle takav tip dolazi?
- Iz velikog kotla iskustva.
Akinaga kratko klimnu.
- Skoro pravi odgovor.
Londa donese vino od pirinča, zajedno sa svilenom haljinom, koju Akinaga navuče. Kad je svako
od njih ispio po tri čaše, Akinaga reče.
- Pomenuli ste nešto o tome kako bismo mi mogli da pomognemo jedan drugom.
- Vi nešto želite, ja nešto želim. Jednostavna pogodba stara kao vreme.
Akinaga, posmatrajući pažljivo Mika, reče:
- Mislim da sa vama ništa nije jednostavno - klimnu glavom - ali, nastavite. Imate moju
nepodeljenu pažnju.
Buljeći u Akinagine tamne, svedene oči, Mik reče:
- Ali, to je jednostavno. Želim pristup u Sato internešenel. Jedan kratak tren vladala je apsolutna
tišina u stanu. Onda iznenada, sasvim šokantno, Akinaga poče da se smeje. Smejao se tako glasno da
su mu suze došle na oči i morao je da se drži za bokove da bi povratio dah.
- Je li to sve? - pitao je najzad. Obrisao je oči, onda pokazao na Londu, koja se krila u senkama. -
Plašim se da ste svoju prefinjenu šemu uputili u pogrešan deo šume. I sam bih voleo da prodrem u
Sato, ali ne mogu.
Mik, sipajući još sakea, kao da nije čuo ojabuna.
- Dopustite mi da vam ispričam priču. Ona nas vraća unazad jednu dekadu ili više. Tada vrlo
ambiciozni pod-ojabun željan da preuzme kontrolu klana za koji je verovao - sasvim opravdano - da
se osipa bez pravog vodstva, da se nalazi pod opsadom Jamauči klana, načinio je sporazum. Bila je
to takva vrsta sporazuma koji se iskreno govoreći prave svake nedelje. Medu Japancima. Ipak, ovaj
sporazum koji je pod-ojabun načinio, bio je sklopljen s itekijem. Ne bilo kojim strancem, već sa
moćnim industrijalcem koji je kao protivuslugu tome da on postavi svoje poslovanje u Japanu bez
obaveze da poštuje razna pravila, kaznene tarife i birokratske odredbe, pristao da od tog pod-ojabuna
načini bogatog čoveka na Tokijskoj berzi.
Tišina je teško pritiskala stan. Akinaga, buljeći u svetilište generala, Nogija, reče:
- To je poučna priča, ali kakve veze ima sa mnom?
- Čekajte, ima još - Mik je sada ličio na grabljivca vuka. - Da bi pokrio sve ilegalne transakcije ,
taj ambiciozni pod-ojabun preduzeo je sve neophodne mere opreznosti - postavio je legitimni račun u
legitimnoj posredničkoj kući, angažovao je legitimnog brokera preko kojeg su išle sve transakcije,
ubacujući male sume njegovog novca koji je lako mogao da se prati, stavljajući račun na marginu - a
onda je preduzeo nešto drugo: uredio je da spektakularni prihodi padaju na račune njegovih sinova
 blizanaca.
 Na pominjanje te dve reći Akinaga se malo zgrči.

 

Mik nakrivi glavu pod određenim uglom.
- Da li sada vidite kako se to vas tiče, Akinaga-san?
Kad ojabun ne reče ništa, Mik nastavi.
- Vidite, ja sam veoma predani proučavalac ljudskog ponašanja. Ja znam šta vi želite više od bilo
čega.
- A šta bi to bilo? - nota prezira osetila se u Akinaginom glasu i Mik je to primetio.
- Nastavak vaše linije. Kad vi odete želite da vaši sinovi vladaju Šikei klanom, a njihovi sinovi
 posle njih, i tako dalje i dalje, sve dok se ne stvori dinastija koja će biti rival dvestogodišnjoj
vladavini Tokugava šogunata.
- Mislim da ste me sasvim pogrešno razumeli - reče tiho Akinaga.
Mik sleže ramenima.
- Onda ja gubim obraz, je li Akinaga san? Ali dodavola da odigramo to do kraja. Dogodilo se da
sam postigao izvesne rekorde u oblasti brokerskih transakcija.To sada neće imati nikakvog efekta na
industrijalca. Njegovo ime je Rodni Kure i početkom nedelje on je prilično nasilno završio život. Bio
sam blizak s njegovom ženom. Kure ju je ozbiljno potcenjivao. Dok sam mu nabijao rogove, ona je
odavala sve njegove tajne - srećno, dragovoljno, ekstatično. - Mik odmahnu rukom. - Ali to je već
druga priča. Da se vratimo na vas. Što se tiče vas, pa, s obzirom na milijarde veza koje imate u
apanskoj pravnoj mašini moći ćete eventualno da se izvučete sa minimalnom kaznom - nekom malom
kaznom koju ćete u to ne sumnjam odmah da platite. Ali što se tiče vaših sinova blizanaca, verujem
da oni neće biti toliko srećni.Vaša zaštita će se možda proširiti i na njih - na kraju - ali u
međuvremenu će njihova reputacija biti nepopravljivo narušena. Oni nikada neće postati ojabun Šikei
klana - ili bilo kog drugog.
Mik se zadrža neko vreme paleći cigaru, dopuštajući tako Akinagi da se snađe i shvati situaciju u
kojoj se našao.
- Mogao sam da vas uklonim u treptaju oka.
- Ne sumnjam. Ali okolnosti vam ne idu na ruku, Akinaga-san. Tanaka Džin vam dahće za vratom
i neće da se zaustavi dok vas ne strpa iza rešetaka.
- Neka se nosi, Džin - pijunu Akinaga. - Ja ću se postarati za njega.
- Onda tu je i Nikola Lajnir - Mik nastavi kao da i nije prekinut. - On se sprijateljio sa Mikiom
Okamijem baš kao nekada njegov otac. A to znači da će i on postati vaš neprijatelj. - Mik povuče dim
iz cigare. - Mislim da su vam potrebni novi saveznici, Akinaga-san. Saveznici koji mrze Lajnira i
Okamija isto onoliko koliko vi. Saveznici čiji se filozofski pogledi prepliću sa vašima.
Akinaga okrete glavu.
- Saveznici kao što ste vi.
Mik se malo nakloni.
Ojabun pogleda Londu.
- Izgleda da si dobro odigrala svoj deo, iteki - osmehnu se kiselo. - Pa, pomešao sam svoje karte
sa jednim strancem. Zašto ne bih i sa drugim?
Mik podiže čašu i nasu šake ojabunu.
- Za ovaj novi savez - čovek je pio dok je Londa sve posmatrala kao skamenjena.
- U redu - reče Mik iznenada - a sada da se pozabavimo vašim ubacivanjem u Sato internešenel.
Akinaga ga je dugo posmatrao. Tajne su bile nešto što on nije lako iznosio na videlo. On najzad
reče:
- Postoji čovek koji se zove Kanda Torin. U odsustvu Nikole Lajnira on je zadobio poverenje
Tanzana Nangija. Torin radi za mene.

 

DEVET

Vest Palm Bič/ Tokijo

- Odakle ti revolver? - viknu Čezare.
- Iz tvoje kolekcije, odakle drugde? - reče Vesper. - Šta, zar mi nije dopušteno da se zaštitim?
- Ne treba ti više prokleti revolver - grmeo je, - Imaš mene.
Bio je besan. Vesper je želela da zna zašto.
- Pokazalo se da je bilo dobro što sam bila naoružana. U čemu je tvoj problem?
- Problem? Reći ću ti u čemu je moj usrani problem - grmeo je. - To si ti! Žene ne treba da nose
oružje, to je jebeni problem - udario se dlanom u čelo. - Isuse, i slepac to može da vidi. Postoje neka
 pravila na svetu koja ne treba kršiti. Muškarci rade muške stvari, žene ženske.. Žene ne idu unaokolo i
ne ubijaju ljude. Hriste to je jasno kao crno i belo.
Vratili su se u belu palatu u Vest Palmu i on je govorio telefonom skoro čitav sat, povlačeći veze,
tražeći usluge i koristeći svoje suptilne oblike ubeđivanja da obezbedi da ma kakva istraga bila
 povodom Krokerove smrti bude kratka i nemarna.
- Onaj prokleti Kroker je bivši policajac Njujorške gradske policije - reče Čezare u poslednjem
razgovoru. - On ima mnogo neprijatelja, jel’ tako? Svi oni imaju. Jedan od njih ga je sredio. Gotovo.
To ćeš reći federalcima ili bilo kome drugom ko rukovodi istragom. Sredi da ne bude svedoka,
shvataš? Kraj istrage, kraj razgovora - on spusti slušalicu. - Jebeni policajci - promrmlja ne
obraćajući se nikom posebno. - Kad jednom postanu glavni, misle da sve znaju.
Okrenuo joj se, odmahnuo glavom.
- Ti si luda, znaš li to? Šta da radim s tobom, da tek tako ubiješ jebenog bivšeg policajca?
- Šta te briga? Koliko ja vidim niste se baš voleli vas dvoje.
- Luda si - on stavi ruke na bokove i zagleda se u nju.
- Ja sam odbačena, je li? - glas joj iznenada postade mazan i on vide suze kako blistaju u
uglovima njenih očiju. - Ti ćeš to da središ Čezare, zar ne?
Uzeo je u zagrljaj, pomilovao po blistavoj kosi. Bio je ispunjen ponosom što joj je on sada
 potreban za zaštitu, bila je ranjiva i on je toliko želeo da joj pokloni svoje poverenje. Bila je kao san,
svaki danje otkrivao neku njenu novu stranu koja ga je oduševljavala i on bi sada učinio bilo šta da je
zadrži uz sebe.
- Ne brini o onome što je bilo. Mislim da smo sve sredili.
Čudna i gadna stvar je bila što se, ušuškana u njegovim moćnim rukama, s njegovom aurom koja
e zračila od njega u talasima, zaista osećala zaštićenom, bezbednom kao nikada u kući svojih
roditelja, na ulici ili čak sa Majkom Madonom u Kući Marbela - osećala se sigurno kao uz Okamija.
 Ništa u njenom životu nije ju pripremilo za ovo i tako je na tren bila razoružana, pukotina u njenom
oklopu koji je sama stvorila pokazivala je ženu gladnu nežnosti.
Čezare je poljubi i reče.
- Poli je ovde i moram da se pozdravim sa njim. To je posao.
Ona klimnu glavom.
Milovao joj je glavu palcem.

 

- Ti si u redu? Mislim ubila si čoveka i to ne nekog anonimnog luđaka. Hoćeš li da povratiš ili
tako nešto?

Ona se osmehnula.
- Već sam to uradila dok si ti telefonirao.
On klimnu glavom.
- Onda u redu. Dalje od toga. Gotovo je. Idi u kuhinju i neka ti Dino nešto spremi.
- Mogu i sama.
- Isuse Hriste, znam da možeš. Ima li bilo šta što ti ne možeš da uradiš? Ali šta ja treba da
uradim? To je Dinov posao. Hoćeš da ga najurim?
 Nasmejala se.
-Ne.
Ona poslušno obori glavu jer je to bilo ono što je njemu bilo potrebno da bi video da je potpuno
u njegovoj moći, i to takva žena. Bio je to najjači afrodizijak koji je ikada mogao da se zamisli.
- U redu, reći ću mu da mi nešto spremi - oslobodila se njegovog zagrljaja. - Hoćeš ti nešto?
- Ne. Uzeću nešto uz put kad idem da vidim Polija. On i njegova ženska - kako joj je ime - nikada
ne mogu da zapamtim, u svakom slučaju oni su u kući za goste. - Uhvati je za ruku i poljubi je u dlan.
- Malo ću se zadržati, u redu?
Ona mu se osmehnula.
- U redu - onda ga je odgurala do vrata. - Idi i brini o svojim poslovima.

***

Čezare je ustvari proveo malo vremena sa Polom Kjaramonteom. rekao je:
- Kako si? Obavio si dobar posao što si izvukao ženu i dete iz Njujorka - onda udari Polija iza
desnog uveta. - Prokleti moronu, da ubiješ njujorškog detektiva. Imaš govno umesto mozga.
- Ali niko me nije video - bunio se Pol Kjaramonte - sem ženske i njenog deteta. Koristio sam
ukradeni revolver kome ne može da se uđe u trag, pa neka se njujorški policajac nosi.
- Ne mislim na policajce, Poli. Mislim na tvoju zaštitu. Uništio si je. Ti si bio moj mali crkveni
miš unutar Goldonijeve mašine.
- Sada ti preuzimaš, koga briga za to?
Čezare ga opet udari tako da Poliju glava zazveča.
- Puc, zar ne čitaš istoriju? Šta misliš kako su Rimljani načinili tako veliko carstvo? Infiltrirali su
se medu pobeđene. Misliš da će glavešine porodice Goldoni samo leći na leda i dopustiti mi da im
češem stomake? Tako misli budala. Pravice se da su uz mene, onda će pokušati da me ubodu u leda
kad im se ukaže prva prilika. A sada nemam tebe da me držiš korak ispred njih.
Pol obori glavu.
- Izvini.
- Šta si dodavola uradio sa ženom Tonija Di.
Pol podiže glavu.
- Ne možemo da sve zaboravimo?
Čezare mu se unese u lice.
- Dodavola ne. Slušaj, Poli želim da zapamtiš svaki korak ovoga - ne kao pretnju, shvataš? Ali
moraš da naučiš tako da nikada više ne načiniš istu grešku. Shvataš?
- Svakako.
Čezare posegnu prema njemu, privuče mlađeg čoveka prema sebi s rukom na zadnjem delu vrata.