Eric van lustbader-Druga koza

 

odbijaju da veruju u ono što im je jasno pred očima? Zašto um stvara mala bezbedna kraljevstva kad
e svet tako opasno mesto? - On opet ponudi dve šoljice. - Okami-san se polako truje vrlo gadnom
stvari koju sam otkrio u Vijetnamu. Vi mi ne verujete a važno je da mi verujete. Popijte to!

- Verujem vam - reče Torin ne pokrenuvši se. Oči su mu bile raširene a puls mu je udarao kao
lud.

- Ne, ne verujete. Vidim taj pogled u vašim očima i ja znam - on brzo iskapi sadržinu jedne
šoljice. Pusti je da padne na pod i mljacnu usnama. Onda njegova ruka polete i snažno uhvati Torinov
članak.

Polako on privuče Torina k sebi.
- Popijte - reče i gurnu drugu šoljicu u Torinovo lice. - Pijte! - zapovedio je. Porculan zvecnu o
Torinove zube.
- Ili se priključite ili nestanite, Torin-sane - cerio se Torin. - Sada ili nikada. Ja sam budućnost.
Šta kažete?
Torin otvori usta da bi protestvovao ili da bi pristao, a Mik mu veštim pokretom nasu tečnost niz
grlo. Torin se zakašlja i zamalo se uguši. Hteo je da povrati ali Mik mu je držao čvrsto zatvorene
vilice.
- Nećete umreti od ovoga, budalo - siknu Mik u Torinovo uvo.
- Ali ćete početi da verujete.
Pustio ga je odjednom. Torin je stajao malo se klateći buljeći u Mika dok mu se ovaj čas gubio
čas pojavljivao u vidnom polju. Torin poče da žmirka. Hteo je da se pokrene ali noge su mu bile
teške kao olovo. Umesto toga podiže ruku i na svoj užas vide da ona podrhtava. Kao da je odjednom
ostario pedeset godina. Pomisao je bila zastrašujuća. Stajao je pokušavajući samo da diše,
osluškujući svoj ubrzani puls koji je udarao u arterijama i venama, usporavajući se kao dedin sat koji
e neko zaboravio da navije.
A onda sa skoro čujnim plop! vratio se u normalu. Puls mu se pojačao, krv je kolala venama i
mogao je ponovo da se kreće. Pogledao je ispitivački, bez reći, u Mika koji mu namignu i klimnu
glavom.
- Da, uzmete li previše nećete se više vratiti, razumete?
Torin, skamenjen od straha buljio je u Mika kao da mu je izrasla još jedna glava.
- Sada znate da nema povratka. Nangi i Lajnir se neće vratiti u Sato internešenel. Nikada. Da li
vam se to urezalo u pamet?
Torin proguta knedlu i klimnu glavom.
- Lajnir ima plan za sastanak Denva partnera sutra u jutro. On veruje da će izgubiti kontrolu nad
SajberNetom a možda i sam keiretcu.
- Potpuno je u pravu. Ali on je već izgubio kontrolu nad situacijom; ništa što bi sada uradio ne
može da izmeni situaciju - Mik privuče Torina bliže. - Evo šta ja nameravam da uradim sutra u jutro.
Ja sam sredio Denva partnere i štogod da ja predložim oni će se složiti, ali potreban mi je neko iz
Satoa da me podrži. Svi znaju da Nangi ima poverenja u vas. Podpredsednici nemaju stvarne moći
van svojih kobuna. Tako su Nangi i Lajnir postavili stvari i ja ih ne krivim zbog toga. Ali
 podpredsednici nemaju dovoljno moći da se bore protiv mene. A kad se vi složite da postanete moj
 predsednik...
- Zar ste zaboravili Nikolu Lajnira?
- Nisam - Mik se cerio kao vuk - nisam ga zaboravio.
Raširi ruke da bi pokazao čitav prostor oko sebe sa Mikijom
Okamijem koji je vio kao komad junetine iz Kobea.

 

- Ovo je sve zbog njega, genije. Sve je ovo učinjeno zbog Nikole Lajnira.

* **

 Nikola i Tanaka Džin su hodali niz ulicu u Džimbo-čou, području knjižara u Šitamačiju. Za vreme
radnih sati ovde je mogla da se nade svaka knjiga, od najnovijih naučnih tekstova da najvećih
literaturnih dela i pornografije.

Padala je slaba kiša, skoro izmaglica koja kao da je klizila pravo dole iz neba. Zbog toga su
ulične svetiljke imale skoro nadprirodni oreol, kao da nisu stvarne već ih je naslikao Rene Magrit.

- To je zamka. Mik Leonforte je ubio Isu Ikuzoa - reče Nikola. - To znači da je on ubio Rodnija
Kurca i da je dao da se ubije i Džaj Kure - ispričao je Tanaka Džinu o svojoj poseti Tojodi, oružaru.

- Da li je to dovoljno da ga se uhapsi?
- To vi bolje znate od mene. Ali mi imamo ovo: Tojoda je identifikovao Mika na fotografiji iz
vojske koju ste vi našli. On je iskovao bodež prema Mikovom ličnom dizajnu i on mi je rekao da je
stvar tako napravljena da može da probija. Ja sam mu opisao povredu i on je rekao da je naneta tim
 bodežom. Uzgred rekao je i to da ta stvar može da obori divljeg medveda.
Tanaka Džin zviznu.
- Pravi instrument za ritual Mezuleta.
 Nikola klimnu glavom.
- Možete da se opkladite.
- Onda ga imamo.
- Možda. Ako možemo da ga nađemo.
- O, naći ćemo ga - Oči Tanaka Džina sinuše - naći ćemo ga jer on želi da to učinimo. Prvi trag je
ostavio u Mudri gde je Džaj Kure ubijena napolju. Kao što sam rekao čitav Tokijo mu je stajao na
raspolaganju za igru, zašto je dao da je ubiju baš ispred kluba u koji on često dolazi? I zašto je
koristio specijalno oružje da bi ritualno ubijao svoje žrtve? - Tanaka Džin zastade. - Vidiš, on vas
 poznaje, Lajnir-sane. Znao je da ćete dobro zagledati Ikuzove rane i da ćete otkriti o čemu je reč.
Mislim da je naručio Tojoda-sanu da mu uradi specijalni bodež zato što ga vi poznajete.
 Nikola klimnu glavom.
- Nastavite.
- On igra mračnu igru, pleše oko vas, približava se sve više, kao leptir plamenu.
- A kad priđe suviše blizu?
Tanaka Džin sleže ramenima.
- Ko zna?
 Nikola je mislio da je gotovo s tim dok su nastavili da hodaju. Najzad reče:
- Ima još nešto. Pre nego što sam vas sreo pratio sam Kanda Torina, mladog rukovodioca u Satoa,
do bara na Tošimakuu i onda do zgrade na Ropongiju koja se nalazi iznad Nogi đinđe. Torin je ušao -
on detaljno opisa lokaciju i izgled zgrade jer nije bilo tačnih adresa u Tokiju.
- Znamo koga je išao da vidi tamo - reče Tanaka Džin - bio je to Tecuo Akinaga.
- Jeste li sigurni?
Tanaka Džin klimnu glavom.
- Načinio sam studiju njegovog života. On ima mnoge poslove, najčešče pod lažnim imenima ili
nazivima korporacija. Pre tri godine jedna od tih lažnih kompanija privukla nam je pažnju. Izgledalo
e da nije mnogo značajna. Dok ja nisam malo dublje zakopao. Izgleda da je Akinaga to koristio da bi
kupio seriju stanova širom grada. Koristio ih je s vremena na vreme. Ovo je jedan od njih.

 

- Dakle bio sam u pravu što nisam verovao Torinu. On radi za Akinagu.
- Izgleda.
 Nikola odmahnu glavom.
- Kako je prevario Nangi-sana? Nangi-san ume tako dobro da oceni karaktere.
- Nije sve to tako loša vest. Sada bar znate lice neprijatelja.
- Lica, hoćete da kažete - Nikola pogleda Tanaka Džina. -Izgleda mi prijatelju da smo suočeni s
mnogo neprijatelja.
Prema informaciji koju je dobio od Mikija Okamija, Nikola skrete u ulicu sa strane. Sjajna
svetlost je dolazila kroz prozore. U domovima su bili uključeni tv aparati, svi su sedeli posle večere
i gledali vesti ili glupe kvizove gde je svaki učesnik bio željan da pokaže da je bolji od deset miliona
gledalaca.
Bila je to obična ulica u svakom pogledu, kao hiljade drugih širom grada, a Tanaka Džin oseti
kratak ali udaljen udarac. Kako je lako to mogao da bude njegov život - mali stan u tihoj ulici sa
strane, žena i dvoje dece, večera kod kuće svake noći, izleti vikendom, dva godišnja odmora godišnje
- skijanje na Hokaidu, sunčanje na Havajima - štednja za školovanje dece. Jednostavno, čisto,
udobno.
Tanaka Džin oseti da ga je oblio leden znoj. Zamišljao je da se životinje u svojim kavezima u
zoološkim vrtovima osećaju isto - a to je osetio i njegov zagonetni drugar.
Stigli su do adrese koja mu je data i pozvonili na zvono iznad kojeg je pisalo ime: Kanagava.
Vrata se otvoriše i trenutak kasnije našli su se u Kanagavinom stanu.
Ispostavilo se da je Kanagava dostojanstven gospodin star šezdesetak godina, sa srebrnom kosom
i brcima, okruglim licem, krupnim telom. Formalno ih je pozdravio, predstavio ih svojoj ženi i
njihovom dvanaestogodišnjem unuku, koji im je bio u poseti. Onda je poveo Nikolu i Tanaku Džina u
svoj kabinet.
Stanje bio veći nego što je Tanaka Džin očekivao - tri spavaće sobe, uz još jednu sobu koju je
Kanagava preuredio u svoje svetilište. Bio je opremljen skupim nameštajem. Kanagavina supruga ih
e poslužila zelenim čajem i slatkišima od soje, i zatim otišla isto tako tiho kao i kad je došla. Kroz
zidove radne sobe ofarbane u prijatne tonove zeleno sive, mogli su da čuju prigušeni zvuk televizora.
Kanagava je ispunio svoje svetilište knjigama, i zidovi su bili nakićeni diplomama i nagradama
dobijenih sa Todaija - Tokijskog univerziteta, jednog od najprestižnijih u zemlji. Takođe su se tu
nalazile i Kanagavine fotografije sa imenovanom porotom dostojanstvenika i ostalih poznatih ličnosti.
 Neki od njih bili su - bivši premijeri, novi imperator - kojeg je Tanaka Džin prepoznao, i drugi koje
nije.
Seli su i pili čaj. Nakon preciznog rituala koji je delio s ostalima, Kanagava je rekao:
- Kad si me nazvao telefonom rekao si da je nešto hitno u vezi tvog posla. Smem li da pitam šta
Banka japana želi od mene?
Ovo je bila zamaskirana priča Tanake Džina. Nije želeo da uzbuni Kanagavu pravim razlogom za
razgovor otkrivajući ga prerano.
 Nikola je skrstio ruke na grudima kad je Tanaka Džin otvorio svoj notes.
- Vi ste glavni blagajnik Todaija, Kanagava-sane.
- Jesam.
- I koliko dugo ste već na tom položaju?
- Petnaest godina.
- A šta ste radili pre toga?
- Bio sam pomoćnik glavnog blagajnika. - Kanagavine oči se skupiše.

 

- Vidite, ovo je svima poznato. Mislim da ste sve to znali pre dolaska.
- Potpuno tačno. - Tanaka Džin pogleda oko sebe. - Koliko plaćate stanarinu za ovaj stan?
- Izvinite?
 Na Kanagavinom licu pojavi se izraz nelagodnosti. Pod nekim drugim okolnostima Tanaka Džin
 bi možda osetio sažaljenje. Njegov život je do sada smatran mirnom vodom, sve do večeras. Baš
šteta.
- I sav ovaj nameštaj, - Tanaka Džin je nastavio nemilosrdno, - čini mi se veoma skup. Recite mi
koliko zarađujete kao glavni blagajnik? - Zatvorio je svoj notes i čvrsto gledao u Kanagavino
 pocrvenelo i zapanjeno lice. - Nema veze, to i onako već znam. Izložio mu je njegove isprave o
identitetu, i kad ih je Kanagava počeo čitati, on reče:
- Plašim se da ste u ozbiljnoj nevolji Kanagava-sane.
Čovek ga pogleda, preplašen. Tanaka Džin je pomislio da može da vidi sve Kanagavine grehove
koje je počinio da mu plivaju po očima, da su se vratili da ga progone.
- Koliko ozbiljnoj? - Kanagava se snašao da pita. Oči koje su ga potpuno izdavale, bile su
uperene u vrata njegovog svetilišta, iza kojih su sedeli njegova žena i unuk, zaboravljeni u tami koja
se odjednom uvukla u stan.
- To sve zavisi, - reče Nikola oštro - od toga koliko ste voljni i spremni da nam pomognete.
- A ako zamolim da me izuzmete iz svega?
Tanaka Džin se nagnu napred.
- Dopustite da vam sve izložim Kanagava-sane. Vi ste sistematično uzimali pare od Tecuo
Akinage u zamenu da primite određene mlade studente na Tokijski univerzitet, koje vam je tokom
godina Akinaga slao. Uz dodatak, da se postarate da ovi mladi ljudi diplomiraju, a njihove ocene ste
falsifikovali kada i ako je bilo potrebno. Ovo nije nagađanje s moje strane: nabavio sam dosijee,
 prepiše. Uspeo sam da vidim vaš račun u banci - tačnije svih šest. Za ove očigledne krivične
 postupke izbegavanja poreza, ozbiljna krivična optužnica se može i biće podignuta protiv vas za
 pomaganje i saučesništvo u delima dobro poznatog jakuze ojabuna. - Tanaka Džin promišljeno
 pogleda po sobi. - Sve ovo, Kanagava-sane - vaš komfor, sigurnost, i položaj u akademskom
udruženju - biće vam oduzeto.
Kanagava se strese. Izgledao je da je na ivici suza. Tanaka Džin je to mogao savršeno da razume.
Za čoveka kakav je on, komfor, sigurnost, a posebno reputacija, bili su mu sve.
- Napravili ste grešku, - rekao je Nikola tim istim teškim i zapovedničkim glasom. -Nemojte
komplikovati još više i praviti drugu.
- Šta biste vi želeli da znate?
- U mojoj kancelariji nalazi se jedan čovek, - rekao je Tanaka Džin - koji je isto kao i vi na
 platnom spisku Tecua Akinage. Recite mi ko je on?
- I šta onda?
- Ne prepirite se sa nama, - Nikola je planuo. - Ovde počinje strašno da smrdi.
Kanagavin pogled skrete od Nikole. On obliza usne.
- Morate razumeti, tužilac, ova... informacija je sve što imam vredno. Dajte mi nešto za to, molim
vas.
- Reci mi ime.
- Hata - Kanagava reče grčevito. - Takuo Hata.
Tanaka Džin je sedeo veoma smireno nekoliko trenutaka, a onda je ustao poput rane koja se širom
otvori. Sačekao je Nikolu da mu se pridruži.
- Vrlo dobro Kanagava-sane. Od ovog časa, prekinućete sve veze sa ojabunom Tecuom

 

Akinagom. Nipošto nečete stupati u kontakt sa njim. Ako budete, ja ću to znati i razotkriću vašuu vezu
sa njim i bićete uništeni.

- Ali... - Kanagava je gledao u dva čoveka užasnut. - Ako sada prekinem veze, znače šta sam
uradio.

- Do tada biće isuviše kasno za njega, - rekao je Tanaka Džin. - Ovo su moji uslovi, prihvatite ili
ostavite.

- Želim svoj život nazad, - nežno je rekao Kanagava.
- Pa onda ga i prihvatite, - rekao je Nikola dok su izlazili. - I pomislite samo kako ste ga zamalo
izgubili.
Stepenište se osećalo na zgrudvanu prašinu i kišu. Pratili su mnoge vlažne otiske stopala niz
 betonirane stepenike.
- Šta misliš? - pitao je Tanaka Džin. - Da li je on dovoljno preplašen da bi zaboravio svoju
 prošlost?
- Mislim da bi pre samom sebi odsekao ruku nego ponovo pričao sa Akinagom.
 Napolju, ulica je bila poprskana kišom. Velika crna ”tojota” sedan je bila parkirana na krivini.
Kad su Nikola i Tanaka Džin izlazili iz Kanagavine zgrade, svo četvoro vrata su se otvorila u isto
vreme i izašla su četiri čoveka; dva uniformisana policajca, jedan jednostavno obučeni detektiv,i
Ginjiro Mašida, glavni tužilac i šef Tanake Džina.
- Mašida-san!
Pozdrav Tanake Džina bio je skoro kao ratnički.
 Nikola koji je stajao pozadi, sa desne strane svog prijatelja mogao je da vidi da je Tanaka Džin
sve osmotrio samo jednim pogledom.
- Džin-sane - Mašida se pokloni traljavo. Uniformisani su se raširili ispred njega, tako da.je
detektiv u momentu ostao iza njih. Ovaj čovek je imao željenu ulogu drugoga u staromodnom vestern
duelu.
Mašida raširi ruke, kao da se izvinjava.
- Čekao sam koliko sam mogao. -Kola su prozujala iza njih, ali takođe se širila i tišina u tom
međuprostoru, duboka poput bezdana. - Tecuo Akinaga nije više pod prismotrom. Njegovi advokati
su uništili vaše optužbe protiv njega.
Teška srca Tanaka Džin je primetio da je rekao “vaše optužbe”, a ne “naše optužbe”. Mašida je
 bio ovde da bi preuzeo kontrolu i sve uništio, i tu nije bilo sumnje.
- Džin-sane, da li biste dobrovoljno pošli sa mnom?
- Gde me vodite?
- U policijsku stanicu. - Bio je to detektiv jednostavno obučen koji je govorio, i dok je to radio,
dva uniformisana policajca su istupila jedan korak.
- Svakako da hoću. Ali zašto?
Detektiv je taman hteo da mu odgovori, ali mali Mašidin pokret rukom ga je ućutkao.
- Postoje sumnje, Džin-sane. I više od toga - tvrdnja da je neko iz mog odseka na Akinaginom
 platnom spisku.
Još dva automobila su prošuštala tiho poput ženske haljine. Između muškaraca bezdan je postajao
sve dublji.
 Napokon Tanaka Džin reče nežno.
- Vi verujete da sam ja kriv?
- Bile su to greške u vašoj optužnici koje su oslobodile Akinagu. - Mašida sleže ramenima. -
Vidite kako izgleda.

 

- Ali pre svega ja sam bio taj koji ga je uhapsio.
Čak i kad je Tanaka Džin to rekao, znao je kako to glupo zvuči. Video je omalovažavanje u očima
detektiva, i Mašida je gledao u tačku iza njegovog levog ramena, ignorišući Nikolu u potpunosti.
- Slučaj se još gradi protiv tebe - rekao je Mašida. Onda je odšetao do zadnjeg dela crne Tojote,
kao da se time ograđivao od onoga što je trebalo da usledi.
- Hoćete li molim vas da uđete u kola, Džin-sane. - Detektiv je rekao mirnim tonom. Tanaka Džin
 pogleda u svog šefa. Nije pokazivao ni najmanji tračak poverenja.
 Nikola, osetivši da će Tanaka Džin da krene, zavuče dva prsta u njegov zadnji džep i izvuče mu
novčanik. Izgledalo je da Tanaki Džinu neće biti potreban neko vreme, a tamo gde se Nikola uputio
mogao ga je upotrebiti kao službenu legitimaciju.
- Glavu gore, - Nikola šapnu Tanaki Džinu na uvo, ali tužilac nije odgovorio. Kiša je počela da
dobuje po krovu ”tojote” dok je Tanaka ulazio. Uniformisani su već bili sa leve i desne strane auta, i
čekali detektiva.
- Znam te - rekao je Nikoli. Ali njegov glas ništa nije odavao. Baš ništa.

 

JEDANAEST

Vest Palm Bič / Tokijo

Kada je Margerite čula pucanj, vrisnula je i poskočila sa stolice na kojoj je sedela.
Još uvek je bila u istoj sobi gde ju je Pol Kjaramonte razapeo kao orla i vezao za krevet. Spavala
e nekoliko sati slušajući prva Cezarova ispitivanja. Odvezao ju je, dopustio joj da koristi toalet kad
e i koliko htela, čak joj je dopustio i da se tušira. Bože koliko je smrdela. Teralo ju je na povraćanje
i bilo joj je ponižavajuće da omiriše ogavni smrad na sebi. Nasapunjala se opsednuta tom mišlju, baš
kao ledi Makbet kad je prala ruke da se otarasi krvi koje nije bilo. Ali onda se vratila na ispitivanje -
mada, Bogu hvala, nije opet bila vezana za ruke i noge na krevetu. Iako ga je molila, ni na tren joj nije
dao da vidi Fransin. Njeno srce se zgrči od crnog i odvratnog bola. Njena mala. Da li je Fransin bila
dobro? Ako dođe do toga da bira između svog deteta i odavanja tajni o Nišiki mreži, znala je šta bi
odabrala. Odlagala bi sve izvesno vreme, ali kada bi Čezaru ponestalo strpljenja i kad bi doveo
Frensi i uperio joj pištolj u glavu, rekla bi mu sve.
Počela je da plače. Možda bi Dominik našao neki drugi način da sve ovo sredi. Bez sumnje,
našao bi načina da se izvuče iz ovog škripca, ali ona je bila majka, i njena prva - i jedina - najvažnija
stvar je bila da spasi život svoje kćeri.
 Noću, između borbi sa neurednim snom, posle tuširanja, uletela je u odeću koju joj je Čezare
doneo, ne novu odeću, već nečiju - njegove sadašnje ljubavnice? To bi bilo ironično. Ali postojalo je
nešto poznato ovde u mraku, ne sama odeća po sebi - bila je u bojama koje bolje pristaju plavuši
nego nekoj brineti. Ali nešto je bilo poznato u vezi te odeće. Šta?
 Nozdrve su joj se raširile. Miris. Čiji? Nekoga koga je znala, bliskog njoj. Čiji? Nije bila u
stanju da razmišlja mada je sve rane jutarnje časove mučila svoj um. Ali misli su joj bile obuzete
 panikom.
Zatim, ujutro, Čezare je lično došao sa hranom i kafom, i ponovo ponižena, jela je kao izgladnela
zver u koju se polako pretvarala. Bila je svesna kako je posmatra kao dreser životinja u zološkom
vrtu.
Posle toga, opet su započeli ispitivanje, sa njom koja je sedela nevezana na stolici, i on je ubrzo
došao do kraja živaca. Munjevito bacajući tacnu preko sobe,izleteo je.
I samo trenutak kasnije, čula je samo jedan pucanj iz pištolja.
Iskoristila je priliku i poskočila glupo, neprirodno i počela bučno drmati bravu na vratima poput
 podivljale gorile. Sve što je mogla da zamisli bilo je da je on stavio pištolj na Fransinu glavu. Zatim
e počela da plače.
- Ne! Ne! Ne! - počela je da razvaljuje vrata ramenom, tresući se posle svakog udara od bola, ali
svejedno nastavljajući. Sve dok nije čula da se ključ u bravi okreće, onda je napravila korak unazad,
i u sekundi ludila sela nazad na stolicu na kojoj je sedela kad je on izjurio. Telo joj je bilo smotano
čvrsto kao opruga, a rame i rebra su joj pobeleli od bola.
Ali onog trenutka kad se Čezare pojavio na vratima, sa pištoljem u ruci, potpuno se izgubila,
urnula sa stolice takvom brzinom i tako divlje da ovaj nije imao vremena da se pomeri u stranu.
 Napala ga je, neoprezno izbila oružje, i zajedno su završili na podu dnevne sobe. Grebala ga je, tukla

 

rukama, i na kraju mu zabila koleno između nogu, a potom ga raspalila po sredini.
Ustala je i bežala dok je on ispustio uzdah, nešto kao jaoj. Oči su joj bile razrogačene, vrištala je,
- Fransi! Fransi! - trčala je kroz kuću, divljački pretražujući svaku sobu, nalazeći ih sve prazne,

telo je počelo da je izdaje. Do momenta kad se opet našla sva znojava i zadihana,u dnevnoj sobi, gde
e buljila u sasvim novu rupu od metka u jednoj od sofa.

Odjurila je do Čezara, raščupanog, koji se jednom rukom držao za stolice, a drugom stiskao
između prepona i mračno je gledao.

- Ti đubre! - Želela je da vrisne ali joj nije toliko snage preostalo. Udar adrenalina od užasa koji
oj je prožeo ćelo telo na pomisao da je on ubio Fransi, ostavio ju je slabu i potrešenu. Srušila se na
sofu sa glavom medu rukama.

- Oh, dragi Bože, - prošaputala je.
- Igraš na pogrešnom terenu, - Čezare je rekao.
- Glupost, stvarno, da pomisliš da možeš očuvati porodicu zajedno nakon što sam ucmekao
Tonija. Trebalo je da podigneš belu zastavicu.
- Kada je to trebalo da uradim, - rekla je ne gledajući ga - pre ili nakon što su tvoji
 pametnjakovići ubili mog šofera na moje oči?
- O čemu ti koji đavo, pričaš? Ti si uputila poziv i dovela pandura. A i Pol mi je rekao da si ti
lično ubila jednog od mojih ljudi. Mislim da ti se zbog toga divi.
Ona podiže glavu i Čezare se momentalno trže od njenog mračnog, zverskog pogleda.
- Prestani da me zajebavaš. Imao si svoju kampanju isplaniranu protiv mene pre nego što si znao
da li ću ja da se predam ili ne. Ti si mi preoteo firmu.
- To je bio posao Margerite. -On slegnu ramenima. - Video sam dobru priliku i iskoristio je.
- Sereš. - Sklonila je kosu s lica. - Znao si šta mi znači ta firma. Ja sam je izgradila.
On raširi ruke.
- Pa to je samo firma, za ime sveta.
- To su bile moje jebene noge, mentolu. - Ruke su joj se zgrčile u pesnice. - To me je opisivalo,
napravilo od mene ono što sam bila. Osim moje kćeri to je bila jedina stvar na koju sam bila
 ponosna. - Odmahnula je rukom. - Ma, zašto se pa trudim? Ti to ionako ne bi razumeo za još milion
godina.
Ali istina je bila da je Čezare razumeo. Istina je bila da ju je on poštovao mnogo više nego što je
ikada poštovao onog gavonea Tonija Di-a. Šta je Dominik video u njemu. Čezaru nikada neće biti
asno. Ali ova žena ga je podržavala i preuzimala na sebe sve što bi on izbacio. Bila je upucana, i
odreagovala je hrabro zato što je uzvratila paljbu protivnicima, a kasnije pokazala svoju
neustrašivost kada je pozvala u pomoć njujorškog pandura, i da nije bilo Pola Kjaramontea, ne bi
mogla da se izvuče iz njegove mašine. Nakon toga opirala se uvredama psihološkog mučenja.
Ali sada, posmatrajući je savijenu na sofi, znao je da ju je imao. Sve što je trebalo da uradi je da
dovuče malu i otvoreno joj zapreti da će je povrediti i tako će Margerite srušiti kao kulu od karata.
Bilo je vreme da pozove Pola da dođe iz gostinske sobe i dovuče malu. Odvukao se do interfona.
Pošto je pozvonio Polu tri puta i ovaj nije odgovorio, pozvao je nekoliko čuvara i naredio im da sve
 pretraže.
Činilo se kao da je večnost prošla dok interfon nije zazvonio. Udarajući po dugmetu drškom
 pištolja, Čezare je lanuo:
- Da?
- Nestali su - odgovorio mu je teški glas.
- Kako to koji kurac misliš?

 

- Sve smo pretražili - opet se čuo glas oštar, bez emocija. - Kuću, okolinu, svugde. Kjaramonte i
devojčica su zbrisali.

- Kako je to jebeno moguće?
- Nemam pojma, šefe. Jednostavno su...
Čezare je uperio cev pištolja u interfon i uz duboki rik, opalio.

***

- Ubiće moju mamu.
Pol Kjaramonte je zurio u ove prodorne, pametne oči i rekao do krajnjih granica iskreno koliko je
mogao,
- Ne, neće.
- Sranje. - Frensi je sedela, i buljila kroz prozor u meko paradiranje poluobučenih ljudi Saut Bič
Oušn bulevarom.
- Nije sranje. Ti si bila glavno njegovo sredstvo, kapiraš? Kao prvo, zašto si mu bila potrebna?
Tvoja mama bi sve učinila za tebe - čak bi izdala i svoj narod. Bed Klams to dobro zna. - Pol se
razmaha rukama. - I, daj, pomeri se od prozora. Šta glumiš tu? - On odmahnu glavom.
- Kao što sam i govorio, bez tebe...
- Bez mene, ona mu nije ni od kakve koristi. - Frensi se vratila u hotelsku sobu, koja je bila
dekorisana drečavim bojama art dekoa, plavoj, zelenoj, i purpurnoj od koje su bolele oči.
- Nije trebalo da odlazimo bez nje.
- Ukazala nam se prilika i mi smo je iskoristili. U tome je suština života.
Frensi odmahnu glavom.
- Život nije kada ostaviš na cedilu nekoga koga voliš, i za to ne postoji ni jedan razlog.
- Reci to mom ocu, - mračno je rekao Pol. - On je ostavio mamu i mene kod prvog sranja koje se
 pojavilo.
- Znači to ti je razlog zašto činiš istu stvar članovima Abriola familije koji su te prihvatili kao
rođenog sina?
Uvukao je ruke u džepove i ništa nije rekao. Frensi okrete glavu.
- Zar ne shvataš? - rekla je nežno. -Bez mene mama ništa neće hteti da kaže Čezaru i on će se
okomiti na nju. Njega ne zanima da li će ona umreti ili nastaviti da živi.
Pol koji ju je sto puta prokleo, fiksirao ju je pogledom
- Ne veruješ mami ni upola koliko zaslužuje.
- Možda. Ali šta ako grešiš? -Njene oči uhvatiše njegov pogled.
- Mislim da je Čezare van njenog domašaja.
Baš je razmišljao da je ona možda u pravu kad ona izusti:
- Moramo se vratiti.
- Izvini? - On odmahnu glavom. -Imam vosak u ušima. Učinilo mi se da si rekla da treba da se
vratimo.
- Baš tako. - Fransi potvrdi. - Moramo se vratiti i izvući moju mamu.
Pol je škiljio u nju.
- Sve će nas poubijati, eto to će se dogoditi.
Ona protrese glavom.
- Ne, neće. Čezare mene želi.
- Naravno da te želi. - Pol okrete očima i reče polako i oprezno, - Ali mi ne želimo da te se

 

dokopa, i ako se vratimo, pogodi šta će se desiti? - Digao je ruke u vazduh, kao da je time hteo da
kaže: ah, ta dečurlija!

- Ne mora da znači.
- Šta kažeš? - Pol je tako naglo okrenuo glavu da su mu vratni pršljenovi zakrckali.
- Slušaj me, - Frensi je rekla, spuštajući se sa daske pod prozorom. - Imam ideju.
- Imaš, super, ali ja ne želim da je čujem. Htela si da odemo pravo na aerodrom. Tako bi nas Bed
Klams sigurno odmah našao.
- Dobro, to je bila suluda ideja. - Frensi ga povuče na krevet. Bio je prekriven i ukrašen kao
sećanje na nešto što bi Frenk Lojd Rajt dizajnirao. - Ali ova da se vratimo, nije.
- Ti si luda, znaš to? Mesto je prekriveno čuvarima. Kako ćemo proći pored njih?
- Bez problema. Oni će nas pustiti. - Frensi se cerila. - Stavićeš mi pištolj na glavu i reći ćeš im
da sam pobegla i da si me uhvatio. Samo me vraćaš i to je sve.
Pol je odmarao ruke na butinama.
- U redu genije, i šta onda?
- Onda ćemo naći moju mamu i pobeći.
Pol uzdahnu.
- I pretpostavljam da će Bed Klams samo sedeti i pustiti me da to uradim.
- Naravno da neće. - Frensi uperi svoj kažiprst, a palcem opali. - Ali kada bude pokušao da nas
zaustavi, ti ćeš ga ubiti.
Pol se nasmejao.
- Mala, mnogo se uzdaš u mene.
Ona protrlja bradu.
- Šta, nemaš muda to da uradiš, ha?
Pol poskoči.
- Hoćeš li za ime boga, prestati da pričaš kao, kao....
- Kao šta? - Bilo je prkosa u njenom tonu oštrog kao čelik.
Ruke su mu se pokretale u malim krugovima.
- Kao muškarac, prokletstvo! Što se ne ponašaš onako kakva si?
- A Žaki? Kako se ona ponašala?
On napući usne, dunu vazduh kroz njih.
- Šta kako je ona?
- Da li se ponašala kao devojka?
- Svakako da jeste - ali to je bila laž i oboje su to znali. Pol provuče ruku kroz kosu i iznenada
sede. - Prokletstvo - bacio je pogled prema njoj. - Život mi je postao sranje kad sam te sreo.
- Već je bio sranje - prišla je minibaru i otvorila ga. - Hoćeš nešto?
- Ne, jesi li videla cene na tim govnima? Šest dolara koka-kola. Drumski razbojnici.
- Šta te briga? - bacila mu je konzervu koka-kole a za sebe je uzela dijet-kolu. - Sva je prilika da
nećeš platiti za to.
On se nasmejao i skoro istovremeno otvoriše konzerve. On srknu. Skoro da je bilo isto tako
dobro kao pivo. Nije hteo da pije dok je u njenoj blizini. Bilo je to možda glupo, znao je, ali nije
mogao ništa protiv toga. Osećao se nekako zaštitnički prema njoj, kao da mu je rođena kćer.
- Kako to da si tako pametna?
- Nisam previše pametna - lizala je konzervu - samo brzo mislim. Moram da kažem da sam imala
 pomoć. Od majke, kad se pribrala. Od čika Lua. I što više razmišljam, od sestre Meri Rouz - mislim,
Žaki. - Prekrstila je nogu preko noge i nežno je ljuljala, posmatrajući kako joj prsti idu gore-dole. -

 

Mrzela sam je. Kakav je ona mali Hitler, govorila sam mami. Pravila, disciplina, Božji zakon.
“Trebalo je da budeš sajdžija”, rekla sam joj jednom. “Ili dril instruktor”. - Podigla je pogled prema
Polu. - Znaš li šta mi je rekla? “Bilo je krajnje vreme da mi daš neki kompliment...” -Frensi odmahnu
glavom u neverici. - Mislim da sam bacila nešto, plasrtičnu statuu Device Marije, ili tako nešto.
Razbilo se u milion komada.

- Uh-uh. To je loše.
Frensi srknu dijet-koka kolu.
- Misliš. Ali sestra Meri Rouz nije se nikada naljutila na mene bez obzira koliko sam bila
 bezobrazna. To je bilo pametno, sada kad razmišljam o tome. Mislim da sam htela da je razbesnim i
kad sam otkrila da neće da zagrize, izgubila sam interesovanje za bezobrazluke - srknu još jedan
gutljaj. - To je polovina toga. Druga polovina je bila kad sam otkrila da se ona nikada nije žalila
mami koliko sam bila bezobrazna. “Sestra Meri Rouz kaže da si pravi anđeo”. To mi je mama rekla
ednog dana. “ Volela bih da znam njenu tajnu”.
Frensi isprazni konzervu, stavi je u kraj.
- Tada sam shvatila, sestra Meri Rouz je na mojoj strani, bez obzira na sve. U tome je bila
razlika. Moja majka me prvi put povela da je vidim kad mi je bilo osam godina i otada sam je
redovno viđala. Kasnije, kad sam bila bolesna od bulimije i svega drugog - mislim stvarno bolesna,
mentalno, znaš? - bio mi je potreban neko ko mi neće suditi.
- Da, ali ta pravila koja ti je nametala.
- Ali shvati to nisu bila njena pravila. To su bila Božja pravila - Frensi sklopi ruke. - Otkrila sam
da sestra Meri Rouz nema svojih pravila i ja sam se zaljubila u nju. Ona je bila moja vrsta osobe -
nasmejala se nekako kao da joj je nezgodno. - Zamisli, časna sestra - a ona je bila jedina s kojom sam
mogla da razgovaram - sve dok se nije pojavio čika Lu.
- To je svakako Lu Kroker, bivši policajac.
- Znaš ga?
On odmahnu glavom.
- Samo ono što sam čuo od Bed Klamsa - Pol zastade na trenutak. - Misliš da je on dobar momak,
a?
Frensi sinu.
- Da.
On ustade i ostavi svoju konzervu na tezgu minibara, a onda protrlja dlanove niz pantalone. Izvadi
revolver, proveri da li je napunjen. Onda ga vrati, okrete se da se suoči s njom.
- Možda sam lud što ću to da kažem, ali...- on klimnu glavom i osmehnu se onako kako se njoj
dopadalo. - U redu, hajde da izvučemo tvoju mamu iz lopovske pećine.

* **

- Tako si lepa.
 Nikola se osmehnu mršavom Evropljaninu s kratkom kosom i senzualnim usnama.
- Hoćeš li da kreneš sa mnom? Postoji ljubavni hotel iza ugla.
- Izvini - reče Nikola - već imam sastanak.
- U neko drugo vreme, možda - Evropljanin skliznu prema drugom kandidatu na svom lovu na
žrtve.
 Nikola priđe baru i naruči viski i sodu. Bio je u Dvadeset i jednoj ruži pederskom baru u
Šinđuku. Mnogi pogledi su bili usmereni prema njemu. Nije se osećao ugroženim u ovoj atmosferi.

 

 Nanshoku, strast među muškarcima imala je dugu i svetu tradiciju, gde se među samurajima
 pokazivanje naklonosti prema ženama smatralo znakom slabosti. Uzimanje mladića ili čak dečaka za
ljubavnika imalo je svoje korene u kulturi stare Grčke, gde se slavilo muško telo. U Japanu ova
 praksa je bila naširoko pripisana uticaju budističkih kaluđera iz Kine.

 Nikola plati svoje piće, okrete se i pretraži prostoriju ne bi li video Takuo Hatu. Tužilac je bio
 poznat po tome što je nekoliko noći nedeljno provodio u nekom od barova za homoseksualce u ovom
delu grada. Nikola je proverio kod Hatine žene da nije kod kuće. Dvadeset i jedna ruža bio je četvrti
 bar u kojem je Nikola bio te noći. Muški parovi su lagano plesali na pretrpanom, malenom podijumu
za igru. Tela su se svugde tiskala jedno uz drugo. Mesto je bilo mračno i zadimljeno, pomalo
dekadentno, podsećajući na tridesete godine stoje bilo istovremeno uzbudljivo i udobno za
uobičajene goste.

 Nikoli pridoše još dvojica, neko ga je vrlo prisno pomilovao. Shvatio je da je ovo stvarno pijaca
mesa. Tad ugleda nekoga koje ličio na Hatu. Izlazio je iz toaleta. Sa malo poteškoća probio se kroz
gužvu. Neko ga je uštinuo za dupe, i dok je posrtao preko podijuma za igru, Japanac sa burmom koji
radi za platu strasno ga poljubi u usta.

 Nikola je uspeo sve to da preživi, i dok je stigao na drugu stranu jedva kontrolisanog okršaja,
otkrio je da je lik zapravo bio Takuo Hata. Na nesreću Ilata ga je opazio. Razrogačio je oči iza
naočara, i počeo da gura ljude u stranu, i krenuo u neuspešni trk.

Spretan kao jegulja, uspeo je da dođe do ulaznih vrata pre nego što je Nikola mogao da ga stigne.
Izjurio je kroz vrata. Nikola se osećao kao da je zarobljen u snu, uspevao je da se probija sporo kao
da je upao u živi pesak. Oslanjajući se na laktove uspeo je da se ugura u jedan od dva glavna reda i
verovatno pomoću centrifugalne sile našao se kao iz vira izbačen ispred vrata.

Kad je stigao do ulice, video je Hatu kako otvara zadnja vrata velikog crnog sedan "mercedesa”
koji je predeo na krivini. Nikola je viknuo dok je trčao u pravcu kola, i Hata okrete glavu. Oči su mu
 bile ispunjene strahom. Utonuo je u zadnje sedište ”mercedesa” dok je šofer ubacivao menjač u
 brzinu i stiskao gas.

Uz hrapavo škripanje guma, ”mercedes” se odvojio od krivine, i naglo ukočio pošto je udario u
 prednji far taksija koji je kružio. Nagnuo se na stranu, i zaljuljan napravio veći luk.

 Nikola koji je uspevao da ga stigne, bacio se napred baš u trenutku kad je vozač opet dodao gas.
 Nasrnuo je, ispružajući svoje telo u potpunosti, i uhvatio se za ram od prozora kad je ”mercedes”

urnuo na kišom poprskanu ulicu.
Mišićavi Jakuza kobun je vozio ”mercedes”. Sada je kobun naglo okrenuo volan, i umalo slupao

auto o rešetke od nerđajućeg čelika na kamionu koji je nailazio. Nikolino telo udari jako o stranu kola
dok se držao. ”mercedes” je zanosio na amortizerima, i usred prodornog treštanja sirene, kobun je
skrenuo udesno i jurnuo ulicom. Za to vreme krivudao je. Svaki put kad bi zaneo auto udesno
 Nikoline cipele bi se odbijale o pod; a kad bi krenuo ulevo, tužilac bi jako udarao o vrata. I kad je
kobun započeo proklizavanje na levo činilo se da je to samo još jedan manevar izbegavanja.

 Nikola se hvatao za nešto unutra da bi se čvršće pridržao, i utom opazi nešto crno i nejasno.
Polako je okrenuo glavu, video usku mračnu uličicu kojoj su se brzo približavali. Znao je da ne može
da ostane u ovom položaju. Jedva da je bilo mesta samo za ”mercedes” da se provuče .

Klink! Čulo se prštanje kad se žmigavac razbio o čađavi neravni zid na ulazu u uličicu. Bez
mnogo vremena za razmišljanje Nikola je spustio noge i dopustio da mu pete bolno udaraju o asfalt.
Odskočio je jednom, još jednom, samo sada jače dok najzad nije uspeo da prebaci ćelo telo preko
otvorenog prozora na krov automobila.

"Mercedes” je krivudao uličicom uz cvičanje metala i uobičajno prštanje varnica pri svakom

 

udaru o zid. Nikola, na stomaku, držao se savijenim vrhovima prstiju za ivicu vetrobrana.
Jedan prasak blizu njegovih ušiju naterao ga je da izvije telo, zamalo gubeći oslonac pod prstima.

Još jednom se ponovilo i sad je video da se deo krova diže, i pomislio je: đubre će da puca na mene!
Odkotrljao se na drugu stranu krova da bi izbegao treći pucanj koji se odbio o metal.

Kobun za volanom, odložio je oružje na sedište do sebe da bi mogao da drži volan obema
rukama, a onda je naglo zakočio. Bio je zadovoljan kad je video Nikolu kako preleće s krova i pada
na ulicu pravo ispred njega. Zgrabio je pištolj, ali Nikola je već jurio pravo na njega. Kobun nagazi
gas. Na ovom skučenom mestu Nikola nije imao gde da se sakrije. U deliću sekunde bio bi pod
vozilom. Kobunu se dopao zvuk koji se čuo kad je čelik u brzini udario ljudsko telo, a još više mu se
dopadalo osećanje toga. Osećala se jaka navala moći...

Refleksivno se zabaci unazad kad Nikola udari petama o vetrobran. Paukova mreža se pojavi na
sigurnosnom staklu. Ono izlete iz ležišta ali se nije razbilo. Kobun je čuo Hatu kako urla na zadnjem
sedištu i to je bilo dovoljno da mu ukloni pažnju s Nikole tako da je ovaj imao vremena da mu zada
snažan udarac i zaspe kobuna komadiućima stakla. Prsti mu se obaviše oko obarača revolvera i on
opali u lik koji je išao na njega.

 Nikola oseti razdiruću vrelinu metka dok su mu uši odzvanjale od zvula pucnja. Oseti kako mu
nešto razdire jaknu, kao da se zakačio za bodljikavu žicu. Onda napola skliznu u sedište. Kobun
 pritisnu kočnice, zbog bezbednosti ali i zbog odbranbenog stava, pritisnu Nikolu na komandnu tablu.
On udari temenom o CD plejer a njegove noge zapetljaše se u menjač brzina.

Bol mu eksplodira u rebrima i on jeknu. U ustima je osećao metalni ukus, a zatim drugi udar posla
veo bola i obamrlosti koji mu je obuhvatao jednu stranu tela. Pokušao je da se otkotrlja u stranu da bi
izbegao udarce, pa se jako udari o odeljak za rukavice.

Kobunove oči su sijale, a u njegovom krvotoku gomilalo se sve više adrenalina. Bio je mlad,
imao je nešto više od dvadeset, obrijanu glavu i vene su pulsirale na njegovoj sjajnoj lobanji. Po
raširenosti njegovih ženica Nikola je video da je on na nekoj drogi, možda kokainu. Njegova snaga je
 bila nadljudska.

Spusti se još jedan udarac, ovaj mnogo snažniji, namenjen da slomi nekoliko pršljenova. Nikola
nije pokušao da izbegne ili ublaži udarce, već umesto toga posegnu i uhvati kobuna za ruku. Rukav
kobunovog sakoa smače se s mišice i Nikola ugleda komplesni irezumi, istetovirani crtež koji je
skoro svaki jakuza nosio. Daje mogao da vidi više od crteža znao bi kojem klanu taj čovek pripada.

Ali on je sada bio zabavljen drugim problemima. Kobun se saže napred iz pojasa, koristeći svoj
 položaj da bi prikucao Nikolu za donji deo prednjeg sedišta. Pritiskao je sve više i više, napredujući
 polako, neumitno, sa punim saznanjem svoje prednosti.

Izraz radoznalosti prede mu preko lica kad Nikola oslobodi nogu i nabi koleno u kobunova rebra.
Čulo se oštro pucketanje. Radoznalost se sada pretvori u nevericu, a onda u razočarenje koje se
graničilo sa zaprepašćenjem kad je kobun shvatio da su mu rebra slomljena.

Eksplozija čistog besa prolete njegovim umom, pojačana drogom koju je koristio. On odbaci bol i
napade Nikolu nožem skakavcem koji je čuvao za pojasem.

 Nikola ga ščepa za rame pre nego što ga je laktom udario u Adamovu jabučicu. Izvio se u stranu
kad je kobun, koji je već počeo da se guši, refleksno zadao udarac. Menjač brzine se pomače a oštro
sečivo skakvca žabi se u sjajnu kožu sedišta. Nikola tad donjim delom svog tela pritisnu kobuna.

Bila je to greška. Kobunova noga skliznu s kočnice i pritisnu gas u grču. ”mercedes” jurnu napred
nekontrolisanom brzinom uz plave i bele iskrice, udari o jedan zid, onda o drugi pa nastavi da juri
uličicom neverovatno brzo.

Hata je urlao na zadnjem sedištu. Nikola očajnički pokuša da se dočepa volana, a kobun pokuša

 

oš jednom da ubode Nikolu u stomak.
"Mercedes” van kontrole, udari o zadnji kraj "nišana”. Naginjući se u stranu, dok su mu gume

škripale, on ulete u krivinu, nagnu se na desnu stranu i izlete na trotoar. Pešaci se razbežaše, vičući i
nadglasavajući sirene automobila.

Ivica noža približi se toliko Nikolinom vratu da ovaj oseti vrelinu koja je bila iz njega kao iz
 peći. Onda s nagomilanim besom Nikola slomi kobunov članak. Dok je on urlao od bola, Nikola mu
laktom slomi nos, spljošti ga da je bio ravan s obrazima. Kobun se zavali unazad u sedištu u pravom
moru krvi, srušivši se preko volana.

 Nikola zavitla kobunov torzo unazad, pokušavajući da mu skine nogu s papučice za gas. Pokušao
e da vrati "mercedes” nazad na kolovoz, ali tamo nije bilo bezbednije, jer su sada jurili ulicom u
 pogrešnom smeru, prema kolima koja su im dolazila u susret i prema raskrsnici sa širokim Meiđi-
dori.

Znoj se pojavi na Nikolinom licu dok je pokušavao da se dočepa papučice za gas ili kočnice, ali
kobunova stopala bila su nepomična. Nikola oseti vrtoglavicu, zujanje u mozgu. Ne! vikao je nečujno.
 Ne sada! Borio se protiv napada Kšire. Da li je izgubio svest na tren? Široka stranica velikog
kamiona koji je ulazio u raskrsnicu jurila je prema njima zastrašujućom brzinom. Nikola odbaci
napore da se dočepa pedala, umesto toga ubaci menjač brzine u ler, ugasi motor.

Stranica kamiona izgledala je ogromna kao fasada zgrade dok su jurili prema njoj. Motor je bio
ugašen ali težina kola je vukla napred. Nikola zakrenu volan i "mercedes” se okrete za 180 stepeni.
Krv mu jurnu u glavu jer ga je uhvatila centrifugalna sila. Hata je nastavio preplašeno da urla sa
zadnjeg sedišta i svet se izgubi u izmaglici. Boje su proletale, onda se pomešaše, slike se izdužiše, a
onda nestadoše u jednoj novoj i čudnoj vedroj stvarnosti. Sve to se dogodilo u desetini sekunde, ali
osećanje da se toliko bude van kontrole bilo je oslobađajuće. Nikola oseti kako mu srce udara brzo i
ako u grudima. Nije razmišljao ni o opasnosti ni o mogućoj smrti.

Onda kola izadoše iz toga, udariše zadnjim krajem, ne suviše jako, ali dovoljno da se Hata nabije
u leda prednjih sedišta i da Nikolini zubi opasno škljocnu. Ali sada, sa mrtvim motorom, njihovo
kretanje se smirilo i Nikola je bar mogao da zaustavi ”mercedese” na krivini.

Osećao se kiselkasti miris u kolima. Zvuk pucketanja vrelog motora koji se hladi nadjačale su
sirene i udarci stopala o beton. Nikola se okrete s naporom i ugleda Hatu kako teško diše u čučećem
stavu iza sedišta. On je povraćao po zadnjim sedištima.

Sirene su se čule sve jače. Nikola brzo izvadi nož i razreza kobunovu jaknu i košulju da bi otkrio
fantastičan irezumi. Pošto je video oznaku kobunovog klana, on izađe iz kola, obiđe oko njih, otvori
vrata. Za to vreme stigli su policajci i on izvadi novčanik Tanake Džina i pokaza mu njegovu
identifikaciju. Koristeći ovlašćenja tužioca on izvuče Hatu sa zadnjeg sedišta.

Laka kiša pade na Nikolino lice kao poljubac anđela i razbistri mu um. Svetlost sa policijskih
automobila je blještala, vesela kao da je karneval. Poče da se okuplja gomila. Neki od policajaca
odoše da raščiste gomilu i da regulištu saobraćaj. Drugi su čekali na Nikolu da da izjavu. Dođoše
edna kola hitne pomoći, a njihova svetlost samo je bila dodatak tamnoj karnevalskoj atmosferi. Niko
nije pozivao Nikolu. Izleteše bolničari i buljeći u ”mercedes” pripremiše se da izvuku zgrčenog
kobuna iza volana.

 Nikola primeti tragove kočenja na betonu, tamne kao ožiljke na betonu ispranom kišom i tek tada
shvati da je on to uradio. Um poče ponovo normalno da mu funkcioniše. Duboko je udisao noćni
vazduh. Nagnu se prema Hati i šapnu mu:

- Izdajice, sada si moj. Ukoliko ne želiš da te ovog trena predam policiji, radićeš onako i
govorićeš ono što ja želim. Jasno?

 

Ilata klimnu glavom, bio je bled i krajnje slab. Nikola se okrenu prema naredniku koji je strpljivo
čekao.

- Sada sam spreman da dam izjavu.

 

DVANAEST

Vest Palm Bič/ Tokijo

Dva krupna čoveka s revolverima kalibra 38 u kožnim remenima ispod pazuha, upadoše u sobu
421 hotela “Akvamarin” na Južnoj obali. U trenutku kad su zakoračili u sobu izvukli su revolvere.
Jedan ode u kupatilo, drugi pretrese plakare. Onda jedan od njih pogleda ispod kreveta, a drugi ode u
hodnik i dade znak.

Čezare Leonforte uđe u sobu. Vesper je bila iza njega.
- Gde je ta mala lasica?
 Niko od njih, čak ni Vesper, nije znao da li on misli na malu ili na Pola Kjaramontea.
- Da nisu prošli kraj vas? - Čezare upita jednog krupnog čoveka. Imao je masnu, kovrdžavu kosu i
suviše približene oči.
- Rekao nam je da mala hoće dijet koka-kolu i ona mu je šmugnula u kuhinju gostinske kuće - reče
čovek.
Još je dahtao jer je četiri stepeništa pretrčao dok su njegov šef i devojka išli liftom. Mnogo se
znojio i bio je neraspoložen što nisu nikoga zatekli. Mahao je revolverom unaokolo kao da traži
nekoga koga bi mogao da ubije.
- Skloni to đubre - reče Čezare. - Šta ćeš ubijati? Bubašvabe?
- U redu, počinjemo od kuhinje kuće za goste - reče čovek vrativši revolver u držač ispod
oznojenog pazuha. - Ništa nismo našli u kuhinji pa idemo unutra. Momci, psi niko ništa nije video. -
Reširio je ruke i oborio ramena. - Šta bi trebalo da uradimo?
Čezare nije hteo da se zamara odgovarajući na ovo; buljio je u prazninu iznad minibara.
- Koka-kola i dijet koka-kola - reče tiho. - Bili su ovde, to je jasno.
- Ali niko ih nije video da odlaze - reče Vesper.
- Da - Čezare klimnu glavom. Namršti se. - Oni su sada u đavolskoj žurbi.
- Hajdemo za njima - reče jedan od krupnih ljudi. Svrbelo ga je da počne da koristi svoj
revolver.
- Idemo na aerodrome, autobuske stanice, železničke stanice, sve ćemo pokriti - reče Čezare više
kao za sebe. - Zvaćemo i agencije rent-a-car-a da vidimo da li je neko ko odgovara Polovom opisu
iznajmio kola. Druge mogućnosti su da ukradu kola ili da ih kupe - ali ja bih to odbacio. Pol ne bi bio
idiot da rizikuje da se susretne s policajcima, a sem toga znam da nema gotovine da bi kupovao.
- Čak i ne znate da li je odveo malu ili pokušava da je nađe - reče Vesper.
Čezare pokaza prazne limenke.
- Zajedno su, to je jasno - reče on opakim glasom. - Ne znam šta Pol misli da će postići, ili šta je
naumio, ali možeš da budeš prokleto sigurna da će krvavo zažaliti što je uopšte pomišljao na tako
nešto. - Načini kratak gest.- Vas dvoje obidite ulice u okolini. Proverite sve barove i restorane. I
restorane. Držite se oblasti od osam blokova. Ako u hotelu potvrde da su bili kod njih, znači da nisu
mogli daleko da odu.

***

 

- Akinaga ne prima pozive; ne smemo da mu smetamo - reče Hata spuštajući slušalicu. Gurnuo je
ruke u džepove, pogrbio ramena dok su mu cipele strugale po asfaltu. - To znači da je u Zapaljena
oba kraja.

- Želim Akinagu i želim ga noćas - reče Nikola - i veruj mi neću te ispuštati iz vida dok me ne
dovedeš blizu njega.

 Nikola je stajao blizu Šindukua na raskrsnici Meidi-dorija i Jasukuni-dorija. Posmatrao je kako
kiša rastapa boje neona na širokim avenijama praveći od njih široke zmajeve po tamnim površinama,
kao na Dan dečaka.

- Šta je Zapaljena oba kraja, sadomazohistički klub, pederski bar?
Hata je oklevao, sve dok se Nikola ne okrete i ne prostreli ga pretećim pogledom.
- Sadomazohistički klub, samo za članove. Posebno mesto. Svi vrhunski ljudi su članovi.
 Nikola je osmatrao ne bi li video blistava, velika kola kojima upravlja jakuza kobun. Bio mu je
dovoljan jedan susret sa njim za noćas, ali nije hteo da rizikuje. Hata je bio zaštićen i sada kad je ta
 primarna zaštita prekinuta, možda negde iz pozadine čekaju da ga vrate. Bio je to klub ispred kojeg je
Ikuzo ubijen kao opomena. Možda ga je ubio baš Majki Leonforte. Čudna koincidencija.
- Vrhunski ljudi? - ponovi Nikola Hatine reći.
Ponovo malo oklevanje. Hata je izgledao grozno i smrdeo užasno. Nikola mu namerno nije
dopustio da se sredi. Ima trenutaka, verovao je Nikola, kad poniženje čisti dušu kao ništa drugo.
Onda Hata klimnu glavom.
- Znate već. Političari, birokrate, biznismeni. Činovnicima nije dopušteno da dolaze. - Mislio je
na ljude niske ili srednje klase. -Zapaljena oba kraja prima samo vrh vrhova i svakoga ko ima
uticaja. Zato je Akinaga ovde načinio svoj neslužbeni dom, daleko od doma.
 Nikola je razmišljao. Nešto mu je smetalo još od trenutka kad je Hata priznao svoju ljigavu vezu
sa Tecuom Akinagom. Akinaga je bio ojabun Šikei klana, ali kako je otkrio po šemi irezumija kobun
koji je štitio Hatu bio je iz klana Jamauči. Otkako je poslednji ojabun Tači Šidare ubijen, Jamaučijem
e upravljao trijumvirat nižih ojabuna jer niko od njih nije imao dovoljno zaleđine u klanu da bi
konsolidovao moć. Da li je Akinaga pokušavao da preuzme Jamauči? Pričalo se da je pokušavao da
nasledi Šidarea. U svakom slučaju Akinaga je pokušavao bar jednom da ubije Nikolu. Nikola sad
reče:
- Ako Akinaga visi u Zapaljena oba kraja, šta je sa drugim jakuza ojabunima?
Hata klimnu glavom.
- Naravno. Skoro svi su članovi. Ali samo ojabuni i pod-ojabuni.
Delići, plutajući u tami, sklapaju se, možda.
- Jesi li ti član?
Hata je oklevao još jednom, onda klimnu glavom priznajući.
 Nikola je ćutao, posmatrajući srebrnu kišu kako pada između staklenih džinova Šindukua.
- Ti si dovoljno važan da imaš vezu sa Akinagom. Ti znaš kuda se on kreće, sada da vidimo da li
oni znaju tebe.
Hata je zaista bio član. I bio je toliko dobro poznat da nije morao da pokaže člansku kartu.
Odmah su ga prepoznali. Kao gost, Nikola je morao da se upiše. On upotrebi ime Mika Leonfortea.
Obojica su dobili plastične kartice sa laserski utisnutim amblemima.
- Zašto želite da budem ovde? - zavijao je Hata dok su silazili kamenim stepeništem, klizavim i
nesigurnim od mnogih decenija habanja. - Ovo može samo loše da se završi.
- Ne sumnjam - reče Nikola. - Ali bio si ovde na početku, hteo si da uništiš Tanaku Džina; sada je

 

važno da budeš ovde i na kraju.
Stepenište je bilo osvetljeno fluorescentnom svetiljkom koja je bila pokrivena metalnom mrežom.

 Neprijatna monohromatska svetlost učinila je da njihova koža izgleda bledo i kao da je od voska, kao
kod dve nedelje starog leša. Jaka rok muzika koja potresa kosti dopirala je kroz kameni pod,
 prodirući kroz njihove donove kao igle, penjući se uz noge.

Dug, uzan prolaz ležao je pred njima. Kraj se gubio u tami. Ravno kamenje dizalo se iz potočića
tamne vode koja je jurila i udarala u obe strane zidova koji su se naginjali da bi se sastavili u nekoj
vrsti gotskog luka. Svetlost je dolazila iz slabih sijalica koje su se nalazile u žičanim kavezima. Kao
da su prolazili nekom podzemnom pećinom, koja se nalazila iznad nivoa podzemne železnice.

 Najzad su došli do metalne kapije, nalik na ulaz u zamak. Iza nje je sedeo džinovski sumo. Ustao
e kad su prišli, uzeo im je plastične kartice kroz rešetke, provukao ih kroz automat. Kapija se tiho
otvori, klizeći lako na skrivenim šarkama. On im vrati kartice.

Muzika je sada bila glasnija, čuo se ritam nalik na udaranje srca. Suočiše se sa prolazom punim
tela u pokretu. Kad su se provukli kroz gomilu nađoše se u dugoj prostoriji, niskog plafona. Toplina i
oznojenost stotine ljudskih tela, stvarale su gustu, tropsku izmaglicu. Obojene svetlosti su blještale,
zraci su plesali u neregularnom ritmu. Kompleksni esid džez - kombinacija džeza, hip-hop ritma i
repa - probijao se kroz uznjihana tela kao vlažni vetar kroz šikaru bambusa.

Dok su se on i Hata polako kretali kroz gomilu Nikola ugleda ministra fmansija, ministra trgovine
i industrije, ministra tekstilne industrije, ministra međunarodne trgovine. Prestao je da nabraja. Bilo
e tu članova Liberalne demokratske partije, Socijalističke partije, Partije nove zemlje. Bio je tu
zamenik ministra pravde - lista je bila beskonačna. Članovi deset vrhunskih keirecua bili su tu rame
uz rame sa jakuza ojabunima.

 Nikola krenu prema njima, tražeći Tecuo Akinagu. Video je mladog ojabuna koga nije poznavao
kako razgovara sa šefom Potrošačkog biroa i pitao se kakav li je dogovor postignut. Hata je pokušao
da se izvuče, ali Nikola ga je čvrsto držao.

- Gde je Akinaga? - siknu Nikola.
- Ne znam - Hata je skoro viknuo da nadjača galamu.
Prošli su kraj okruglog bara, kraj kojeg su sedeli muškarci koji su svi bili rukovodioci u
industriji, raznim službama ili špijunskim agencijama. Bilo je čudno i uznemirujuće posmatrati ih
ovde kako naručuju pića, urlaju i viču kao trgovci na ulici.
- Da li je ovde ovako svake noći?- pitao je Nikola.
Hata klimnu glavom.
Koliko je dogovora postignuto ovde u tajnosti? - pitao se Nikola. Svake noći ovde se odlučivalo
o budućnosti Japana mnogo češće nego u parlamentu. Ovde je bila osovina moći, velika, tamna
mašina koja je vukla Japan tradicionalnim putevima. Da se zaboravi svaki razgovor o reformi, tražili
su se novi putevi vođenja poslova u čeličnom trouglu biznisa, birokratije i politike. Novac je ovde
 prolazio kroz suviše ruku, suviše ustupaka je učinjeno, suviše kompleksna mreža prijateljstva i
 privilegija bila je stvorena koja se širila u svim pravcima van znanja javnosti. Ljudi - i to ne samo
akuza - osećali su se ovde ugodno u ovoj vlažnoj tami gde je moć kao amulet prelazila iz ruke u ruku
i gde je sve bilo moguće.
 Nikola, posmatrajući uskomešanost ljudi, oseti kako se Hata malo ukočio i ne okrećući glavu
 Nikola ga obuhvati pogledom. Pratio je Hatin pogled. U prvi mah ne vide ništa već samo izmaglicu
od dima, vrućine, talasa zvuka koja je visila iznad ljudskih tela. On pokuša da prodre kroz polutamu
 pogledom, a onda psihom. Otvori svoje tanđian oko i oseti nešto klizavo kao punoglavac kako mu
 beži iz svesti. Pokušao je da to prati, ali bilo je suviše podataka koji su ga zasipali sa svih strana pa

 

on poče da zatvara tanđian.
U tom trenutku dogodi se nešto čudno. Dok je bledela svetlost u njegovom tanđian oku, on postade

svestan ne poznate tame već vrtloga. Deset hiljada pčela je zujalo, hor glasova se dizao i on se
odmah trgnu unazad zbog napada Kšire.

Ali on se sada oseti zaštićenim jer mu se u mislima pojavi Kisokin šapat: Pusti da dođe tama.
Tama se spuštala, crna kugla se otvarala, veo tame ga je štitio od psihičkog topota stotine drugih
duša. Tišina. A onda u jednom uglu tišine, srebrni bljesak, kao udarac ribljeg repa koji probija kožu
vode, krug u tami, fosforescentni trag duž kojeg se kretao, klizeći kraj ljudi koji su se došaptavali, u
ljubavnim zagrljajima, u beznačajnim razgovorima, u znojavima razmenama, u nadmudrivanjima,
 pakosnim svađama, opasnim savezima.
Kroz te razne situacije Nikola je vukao Hatu, klevetnika, kukavicu kao da je žrtveno jagnje koje
 Nikola vodi na trg.
Kroz tamnu tišinu Kšire, Nikola je identifikovao Tecua Akinagu, ne očima već umom. Tamno oko
Kšire obeležilo ga je kao da ga je Nikola obeležio strelicama. Nikola se naoštrio na njega, prelazeći
 prostoriju, idući prema njemu pod uglom koji je onemogućavao bežanje. Kad je bio dovoljno blizu
Akinage da je mogao da ga vidi kroz gomilu, reče Hati.
- Ovo je kraj.
Bio je skoro toliko blizu ojabunu da je skoro mogao da ga dotakne. Privukao je Hatu bliže sebi da
mu se ne bi iznenada trgao. Akinaga je bio u dubokom razgovoru sa uglednim članom Partije nove
zemlje i Kansaijem Micuom, kandidatom za premijera. Bilo je jasno da Akinaga nije primetio Nikolu
koji je tako manevrisao idući prema njemu da mu nije ostavljao prostora za bežanje. Nikola je želeo
da tako ostane.
Bio se potpuno koncentrisao na Akinagu kad je čuo da ga neko zove po imenu. Okrete se na levo i
ugleda Iloniko.
- Nikola! - vikala je. - Nikola!
U tom trenutku nastade pometnja s njegove desne strane i Hata udari o njega, urlajući dok je
doslovce bio dignut u vis. Nikola oseti vrelinu krvi, okrete se da bi osetio vreli Jočijev dah na licu.
Hata se uvijao kao riba na harpunu i još jedan mlaz krvi šiknu.
 Nikola izbeže Joćijev napad, povukavši Hatu sa sobom. Dugi nož se oslobodi iz Hatinog tela i on
 poče da krvari kao preklano prase. Svuda unaokolo ljudi zatvoreni u svoje hermetički zapečaćene
svetove bili su nezainteresovani. Nastavili su da igraju i skakuću gore-dole, piju i puše, razgovaraju i
 pregoravaju o poslovima.
- Honiko! - viknu Nikola pustivši Hatu. Uhvatio ju je za članke, privukao je prema sebi kroz
gomilu tela. - Hata-san je ranjen - ubo ga je Joči.
Oči joj se raširiše.
- Mislio sam da on traži mene - reče Nikola, okrete se i ugleda kako visoka, vitka žena pomaže
Hati. Krvi je bilo svuda po njenom krilu. Dok je gledao, ona podiže glavu i uperi pogled svojih
široko razmaknutih zelenih očiju pravo u njega. Šta je časna majka radila ovde? pitao se.
- Pobrini se za njega - reče Nikola Honiko. - Pozovi doktora ili hitnu pomoć, najbolje jedno i
drugo.
Honiko kleče kraj Hate i sestre Meri Rouz, pa pogleda Nikolu.
- Gde si ti...
Ali njega je već progutala gomila.

* **

 

Lu Kroker, izgledajući deset godina mladi i neprivlačan kao što pomoćnik cvećara i treba da
 bude, ude na imanje Čezara Leonfortea u zeleno-žutom kamionetu firme Amazonija florist koja je
svakog dana isporučivala sveže cveće u belu palatu. Riko Limon, guru, bio je u pravu: ni rođena
majka ga ne bi prepoznala. Male proteze promenile su mu nos, obraze, čelo i delove oko usana. Riko

e to postigao uz pomoć specijalne maske.
- Ove proteze izdržavaju čak i vrelu svetlost reflektora, ali ne bi smele da se dodiruju - upozorio

e Riko Krokera. - Ipak, savetujem ti da se držiš podalje od vrelog sunca. I ma šta radio ne pritiskaj
levu nozdrvu ukoliko ne želiš da ti se lik promeni.

Kao i obično kamionet je zaustavljen iza kapije tako da bi stražari mogli vizuelno da ispitaju šta
e unutra i da psi dobro onjuše sve i svakog. U jednom užasnom trenutku straha Kroker se preplašio
da pas koji je došao da ga onjuši ne oseti miris proteza od lateksa. Ali pokazalo se da je za njega
više zainteresovan stražar sa dlakavim rukama jer je Kroker bio novo lice medu uobičajenim
cvećarima.

- Morti je na odmoru - reče vozač kamioneta.
- Da? - reče stražar dlakavih ruku buljeći u Krokera. - Kuda je Morti otišao? Na jebenu Aljasku
da pobegne od ove vreline? -Nasmejao se.
- Odveo je decu u Diznilend.
- O čemu to pričaš? - Čovek dlakavih ruku se namršti. - Izgleda mi da je stari Morti poludeo.
- Nije - reče vozač - svakako pričaš o meni.
Obojica se nasmejaše na to. Kroker je rizikovao da se osmehne čoveku dlakavih ruku i ovaj se
samo iscerio na njega. Drugi čuvar povuče psa unazad i čovek dlakavih ruku zalupi vrata kamioneta.
- Požurite. Bos ne voli miris uvenulog cveća.
S dubokim osećanjem olakšanja Kroker izvadi svoju biomehaničku ruku iz džepa gde ju je držao
sakrivenu za vreme pregleda.
- Hajde, hajde - požurivao je vozača.
Prošla su dva sata i on je bio nestrpljiv i zabrinut. Bio je spreman da ude na imanje Bed Klamsa u
osam ujutro u kamionetu Male pekare, koja je svakodnevno snabdevala kuću svežim kiflama, hlebom
i drugim pecivom kad je sasvim slučajno otkrio da pekar pokušava da upozori Bed Klamsa.
Ispitivanje koje je usledilo a koje je izvela Vesper s federalnim agentima, otkrilo je da je pekar na
 platnom spisku Bed Klamsa. Svi koji su bili umešani - naravno i Kroker - osetili su se užasno zbog
toga. Koliko je još njemu sličnih bilo na spisku Bed Klamsa? Nije bilo načina da se to sazna, ali kad
su ušli u pregovore sa Amazonijom svi pozivi su pažljivo proveravani.
Proveli su narednih četrdeset minuta uklanjajući jučerašnje cvetne aranžmane i zamenjujući ih
onima koje su doneli u kamionetu. Kroker je bio gore u dnevnoj sobi, dovršavajući jedan tropski
aranžman nasred stola kad ude stražar dlakavih ruku.
- Gde ti je pas? - upita Kroker stavaljajući crveni cvet rajske ptice na mesto.
- Baš smešno - reče dlakavi. Bio je tako blizu Krokeru da je mogao da oseti miris hrane koju je
 pojeo za ručak. Izvuče prst nalik na kobasicu na čijem je vrhu bilo puno dlaka. - Šta je to?
Kroker ga pogleda.
- To? - stražar dlakavih ruku pokaza na beli cvet. - Kako se ovo zove?
Kroker pojma nije imao.
- Delfinijum - reče ubedljivo. - Gde je toalet? Moram da se olakšam.
Stražar dlakavih ruku ga pogleda.
- Dole, u hodniku. Ja ću te povesti.

 

Kroker poslušno pođe u pravcu koje mu je dlakavi pokazao, osećajući njegovo prisustvo kao zid
od cigala iza svojih leda. Otvori vrata kupatila. Istog trena udari laktom dlakavog u dijafragmu.
Okrete se, ali pre nego stoje mogao svojom biomehaničkom rukom da stegne dlakavog za vrat, krupni
čovek udari Krokera u bradu.

Odlete unazad, pade na hladan pod kupatila i složi se u gomilu. Jednim korakom dlakavi je bio na
njemu, tresući ga tamo-ovamo a onda udari njegovim leđima o porculansku kadu. Kroker oseti bol
kako mu se širi telom dok je ispuštao neartikulisane krike.

Dlakavi se nagnu nad njega cereći se, a Kroker stegnuvši biomehaničku ruku u pesnicu udari
velikog čoveka u ključnu kost. Ona se smrska pod silinom udarca, a Krokerovi prsti od čelika i
 polikarbonata otvoriše se kao latice otrovnog cveta, pritiskajući karotidnu arteriju na vratu dlakavog.
Veliki čovek kliznu na kolena, njegove ogromne ruke poleteše u stranu, pa mu Kroker drugom rukom
smrska hrskavicu nosa. On se srušio u poplavi krvi.

Kroker je pokušao da ustane, okliznuo se na pločicama, pa se uspravio uhvativši se za lavabo.
Ugleda svoj odraz u ogledalu i to što je video ni najmanje mu se nije dopalo. Teško je disao i sve ga
e bolelo. Želeo je da pljusne ledenu vodu na lice, ali zbog sve te šminke i ugrađenih proteza to nije
dolazilo u obzir. Nos mu je bio malo iskrivljen i on ga ispravi najbolje što je mogao.

Okrenuo se dlakavom. Brzo ga je svukao, a onda ga prebacio u kadu. Veza mu članke na rukama i
nogama plastičnim konopcem. Brzo isprazni džepove svog zeleno-žutog amazonskog kombinezona,
skide ga, ubaci u kadu. Navuče plastičnu zavesu za tuširanje na kojoj je bio naslikan doručak na travi
u stilu Tuluz-Lotreka.

Obuče zatim odeću dlakavog. Pantalone su mu bile preširoke, ali on čvršće steže kaiš pa nije bilo
tako loše.

On natrpa svoje sitnice u džepove nove odeće. Uze revolver koji je dlakavi držao u držaču ispod
 pazuha. Proveri još jednom sve a onda izađe u hol zatvorivši vrata za sobom.

Iza njega se čulo neko komešanje. Ljudi su se penjali stepeništem. On se okrete i zamalo da udari
u Čezara Leonfortea.

* **

- Vrelo je kao u pećnici - reče Čezare Leonforte dok je išao hodnikom na drugom spratu svoje
kuće.

Kad se skoro sudario sa jednim od svojih ljudi htede da pozove Vesper koja je žurila iza njega.
Čezare se nije sećao da je ovaj čovek ovako izgledao - bacio mu je brz pogled - ali ipak je nešto
ostalo zabeležno u njegovom umu, lepršajući.

Čezare uđe u svoju kancelariju, odmah okrete dugme na termostatu koji je kontrolisao temperaturu
u prostoriji.

- Prokleti Pol - reče - dao sam mu sve što je čoveku potrebno - novac, šansu, priliku da pokaže
svoju pamet - i šta je on uradio? Okrenuo se i lupio mi ga od pozadi. - Kao i obično kad je bio
uznemiren, oklop prefinjenosti koji je predano stvorio pucao bi i njegov ulični govor bi se pojavio. -
 Ne želim da ovo poremeti naš sastanak sa Milom - reče preko ramena Vesper dok je proveravao
vreme na svom zlatnom Patek Filipu. - Moram to da obavim za manje od jednog sata i moram da
vidim rezultate. - Ogromnim pesnicama udario je o pisaći sto i zagledao se kroz prozor. - Momci iz
Saut Biča nisu mi se javili. Ne volim nezavršene poslove.

Izvadi mobilni telefon, okrete broj.
- Dođavola! - dreknuo je i bacio telefon na sto. - Niko se ne javlja. Van domašaja su ili su van

 

mozga. U svakom slučaju nisu našli ni Pola ni malu.
Vesper je malo sačekala.
- Nisi mi rekao zašto bi tvoj prijatelj Pol kidnapovao dete svoje devojke.
- Voleo bih da ne guraš nos u ovo - Čezare je još buljio kroz prozor, kao da će ih snagom volje

vratiti. - Ustvari, ti si u pravu. Priča koju sam ti ispričao sada nema smisla. - Uzdahnuo je. -Ženska
nije Polova cura, ona je moj poslovni rival. Postala je, znaš, malo suviše ambiciozna, izašla je van
linije. Naredio sam Polu da nju i njenu malu dovede ovamo.

- Zašto dete?
- Predosećaj. Dete joj je važnije od posla.
- To je prilično nisko, zar ne? Mislim, Sicilijanci imaju pravila protiv takvih stvari, zar ne?
- Dodavola s pravilima! - dreknuo je Čezare. - Pravila su za starce sa crnim odelima i artritisom -
udario se u grudi. - Ja ovde stvaram pravila i rasturam svakoga kome se ne dopadaju.
Vesper odjednom vide kako mu se čitavo telo ukrutilo kao kod lovačkog psa poentera.
- Sranje! Pogledaj samo ovo!
Vesper dođe iza njega, pogleda preko ramena scenu koja se odvijala napolju. Srce joj preskoči
edan otkucaj. Kroz prozor je mogla da vidi Pola Kjaramontea kako vodi Frensi preko imanja. Pratila
su ga dva Cezarova telohranitelja. Jedan od pasa je njuškao Frensina kolena. Dok su prilazili kući,
Vesper i Čezare su mogli da vide Pola kako čvrsto drži Frensi za bluzu na leđima.
- Šta misliš o čemu je ovde reč? - pitao je Čezare izvlačeći svoj revolver kalibra 38 iz stola i
 proveravajući silinder.
- Izgleda kao da je vraća. Možda si pogrešio u vezi s njim.
- Je li? - Čezare napuni revolver. - Videćemo.
Dok se okretao od prozora, njegov mobilni telefon zazvoni. U prvi mah je mislio da ne obraća
 pažnju na to, ali onda se javi:
- Da? Molim?
- Ovde Beli Vuk.
Čezare zakoluta očima. Šef policije, koga je on plaćao, čitao je previše špijunskih romana.
Insistirao je na korišćenju šifara i nečeg što je on nazivao lozinkom - na razmeni tajnih imena koja su
 povremeno menjali, a pomoću kojih su identifikovana dva inače anonimna glasa preko telefona.
- Zelen Delfin - reče Čezare dok je bio zabavljen mislima o Polu Kjaramonteu i da li ga je ili ne
loše procenio.
- Što se tiče ubistva bivšeg njujorškog policajca, Luisa Krokera...
- Da, Šta je s tim? Rekao sam ti da istraga ...
- Zaboravi istragu. To je najčudnija stvar s kojom sam se suočio. Kroker nije prijavljen ni u
ednoj bolnici.
- Naravno da nije. Ja sam sklonio Krokera - Čezare se nasmeja.
- Ne bih bio siguran u to. Razgovarao sam sa mrtvozornikom i on nema podataka o lesu.
Pročešljao sam izveštaje. Tim koji obezbeduje mesto zločina mora sve i svakog da ispita uključivši u
to i ekipu hitne pomoći. Pozvao sam bolnicu i dobio službeni izveštaj. Onda sam obavio nekoliko
 privatnih poziva i dobio udarac u glavu: kola hitne pomoći koja su bila na sceni zločina bila su lažna.
Sve misli o Polu Kjaramonteu i Frensin Goldoni Dekamilo nestadoše... Čezare se polako okrete
dok se nije zagledao u Vesper. Dve stvari su sada bile moguće i njemu se nijedna nije dopadala. Ili je
Kroker bio mrtav pa su ga se dočepali federalci, što je značilo da on neće moći da stigne do super 
tajnih izveštaja istrage, ili je sve bila zamka i Kroker je još bio živ. To je značilo da Vesper, koja je
ipak pucala u njega, nije ono za šta se predstavljala da jeste.

 

- Ko ga je pokupio?
- Ne znam. Veruj mi, ja sam mogao da stignem samo dotle.
Čezare duboko uzdahnu.
- Siguran si da je sve tačno što si mi rekao?
- Onoliko siguran koliko mogu da budem u ovom nesigurnom svetu.
Čezare polako klimnu glavom.
- Hvala, mnogo si mi pomogao.
- Još nešto. Nemam kontrole nad ovim što se događa dalje, pa ukoliko sve odleti, više bih voleo
da se više ne čujemo - šef policije se nasmeja, ali sa nekom notom duplog značenja. - Seti me se u
svom testamentu.
Dok je prekidao vezu Čezaru nešto dolete iz sećanja, zaleprša kao papirnata traka koja se na vetru
obavila oko stuba. Čovek na koga je naleteo u hodniku... Čezare je video njegovo lice: ništa
upadljivo na njemu - sem jednog, da ga ranije nije nikada video.
Uz urlik gađenja i besa on otvori vrata udarcem noge.
- Taj čovek! - Čezare izlete u hodnik. Vesper je jurila za njim.
- Gde je taj jebeni čovek?
Tip koji je čuvao stražu na stepeništu pogleda gazdu i upita:
- Koji čovek?
- Čovek! - urlao je Čezare mašući rukama. - Znaš onaj sa kojim sam se malopre sudario.
- Koji? Miki? Džoj? Fredo? Ko?
- Niko od njih budalo! - urlao je Čezare prošavši pored njega i tutnjeći stepeništem. Čezare je
hteo da opiše tipa, a onda je shvatio da nema šta da kaže o njemu. To je bio samo čovek - krupan,
mišićav, ali bez posebnih odlika. - Jebeni tip! - urlao je frustriran.
- Jedan od vas luđaka svakako ga je video. Zašto vas plaćam? Da šetate unaokolo i klatite muda?
Prošao je još pored dvojice na prvom spratu baš u trenutku kad se otvoriše ulazna vrata. Okrenuo
se veštinom baletskog igrača, s revolverom kalibra 38 uperenim da se susrertne sa Polom i Frensin,
ali umesto toga pojavi se Džoj. Bio je usplahiren i zabrinut što nije bilo njegovo normalno ponašanje.
- Gazda, helikopter ide prema nama!
Čezare podiže ruke.
- Pa šta? Helikopteri stalno dolaze.
- Pogledao sam ga kroz dvogled, - rekao je Džoj. - Ovaj je federalni.
- Federalni helikopter? - Čezare nije mogao da poveruje, ali Džoj je glavom klimao gore, dole
 poput onih dosadnih plastičnih pasa na zadnjem prozoru od kola. Mali, pun poštovanja mir ispunio je
veliko predvorje palate, kao da je ušetala senka crvene smrti.
- Da, - reče Džoj, bez daha. - Izgleda kao ratni helikopter koji se koristio u Vijetnamu, pun
komandosa sa snajperima i poluautomatskim puškama. Preleće na maloj visini, tačno preko vrhova
drveća.
- Pokret! - Čezare je zgrabio Vesper i uputio se kroz, sad pretrpano predvorje, u zadnji hodnik 
koji je vodio u kuhinju. Umesto glave osećao je kao da ima veliki balon, i nije uspevao da kontroliše
otkucaje u slepoočnicama.
- Ovuda, - siknuo je, grabeći je za ruku i vukući je snažno prema ostavi. Bilo je sveže i mračno i
to mu je odgovaralo. Kao slepac u svojoj kući, Čezare je znao svaki pedalj ove prostorije zato stoje
lično nadgledao dok se gradila. Uputio se prema krajnjem desnom uglu. U dnu police koja se dizala
od poda do plafona, pomerio je dve konzerve. Vrhom prsta je pritisnuo dugme, i dok je vraćao
konzerve na mesto, vazduh ispunjen sumporom, zapahnuo ih je kao izdisaj demona.

 

- Sagni se - šapnuo je, stavljajući ruku na teme Vesperine glave. Krenuo je niz plitke stepenike iza
nje, zatim stisnuo drugo dugme, i klizeća površina prekrivena drvetom zatvori se tačno iznad njegove
glave.

Ovde dole smrdelo je kao u paklu. Palata nije imala podrum. Ovo je bilo tipično za kuće na
Floridi da mokri čvor bude tako blizu površine. Ali kad je jedna od njegovih holding kompanija
kupila ovaj kompleks, on je dao da se ovaj plitki prolaz proširi. Rekao je zidarima da je to za buduće
kablove i nove električne linije, ali je dobro pazio da bude dovoljno široko da može lako da prođe.

Vodio je Vesper kroz tamu, držeći je čvrsto jednom rukom sagnutu, ali ne samo da bi je štitio već
i da bi je držao pod kontrolom. Ona je sada bila jedini element u njegovom životu nad kojim je imao
kontrolu i to mu je bilo važno na svaki način - bez obzira da li je ona bila to što je rekla da jeste ili ga
e izdala, odnosno da je bila deo zavere koju su Kroker i federalci skovali protiv njega.

U osnovi nije bilo razlike, razmišljao je, dok je puzio kroz vlažnu, cev koja je smrdela na sumpor,
daleko od kuće, od imanja, od federalaca. Ono što je bilo važno bilo je to što je ona imala sa njim.
Ona je bila kao magični amulet, njegova zaštita protiv, kako je šef policije rekao, nesigurnog sveta.
On će je zadržati ili kao ljubavnicu ili kao taoca. Kroker i federalci neka se nose dođavola.

* **

Kroker, osećajući ukrućenost i neudobnost svojih proteza, požurio je kroz prednja vrata na
 blještavo sunce Floride. Odmah je počeo da se preznojava i setivši se upozorenja Rika Lajmona kako
toplina može da utiče na njegov izgled, poče da se znoji još više.

Približio se dvojici čuvara koji su sprovodili tamnoputog čoveka koji je držao revolver pritisnut
uz Frensinu glavu. Znao je iz iskustva da je napad najbolja odbrana pa je glasno povikao:

- Šta se ovde zbiva?
- Samo sam na tren skrenuo pogled s male - reče tamnoputi čovek - ali možeš da kažeš Bed
Klamsu da sam je našao. Moja greška, ali na kraju se sve dobro završilo.
- Ko si ti? - upita čuvar sa psom.
- Džoj Ruka - reče Kroker i izvuče svoju biomehaničku ruku.
 Namerno je izbegavao pogled Frensinih razrogačenih očiju, ali pitao se zašto je laktom munula
tamnoputog čoveka u stomak dok su stražari buljili u njega.
- Ne znam nijednog Džoja Ruku - reče stražar.
Psa nije interesovala njegova uznemirenost već se kidao na uzici. Kao da je želeo da zabode zube
u Krokerovu butinu.
- Ja sam iz Njujorškog ogranka - reče Kroker - gazda me pozvao da mu pomognem oko
Dekamilove i ove male.
- Ovo je Pol Kjaramonte - reče drugi stražar. - On je iz njujorške mašine. On je doveo žensku i
malu ovamo. - Gledao je jednog pa drugog. - Šta sada? Da li se vas dvojica poznajete, ili ne?
Kroker vide kako Pol Kjaramonte otvara usta i skoro nešto reče kad mu Frensi zgazi na nogu. On
se osmehnu, oči mu malo zasuziše.
- Svakako. Ko ne zna Džoja Ruku u Njujorku? - on pruži ruku a njihovi pogledi se susretoše. -
Upoznali smo se, gde ono beše? U Bensonherstu, svakako, na Donelijevom venčanju.
- Tako je - reče Kroker, osećajući kako mu se potočić znoja spušta niz kičmu. - Donelijevo
venčanje. Sjajna zabava, zar ne? -
Kako li su se ova govna od proteza držala na licima glumaca a da se ne istope kao od voska?
 pitao se.

 

- Isuse - reče Pol sada na sigurnom - bilo je dobro. Sećaš se Rože? - On se isprsi.
- I Sofije koja je pevala kao pijani luđak.
- U redu - reče stražar sa psom - dosta emisije “To je tvoj život”. - Okrete se Krokeru. - Gazda
nije siguran za Kjaramontea. Šta on namerava sa ove dve u skoroj budućnosti videćemo. Ideš u
glavnu zgradu?
- Hoću da vidim svoju mamu! - plakala je Frensi i počela je da vuče Pola prema kući za goste.
Kroker je blagoslovi stoje tako pametna.
- Ne - reče on - on želi da ženska i mala budu zajedno tako da možemo bolje da ih čuvamo.
Drugi stražar klimnu glavom.
- Meni se čini dobro. Ne želimo da nam opet pobegnu. Gazda će nas žive peći.
Prešli su preko kao smaragd zelenog travnjaka, prošli pored visokih živih ograda i urednih aleja
 punih cveća. Njihovi koraci su tupo odzvanjali po pločicama oko bazena i Kroker je bio svestan
lupkanja psećih noktiju. Iznad njihovih glava ptica je izvijala svoj poj među hladnim lišćem,
oslobođena okrutnosti ljudskih života.
Kroker ugleda kuću za goste kako blista u belini i zamisli Margeritu unutra. U kakvom je stanju
 bila? Da li je povređena? Hteo je da jurne i osećao je kako mu adrenalin kola venama kao lud.
Bili su na stazi od opeke ispred ulaznih vrata kad začuše elisu helikoptera. Pogledavši u vis
videše ratni helikopter kako se spušta nisko i brzo.
- Šta je to? - reče prvi stražar dok je njegov pas počeo da laje. Stražar se saže, pade. Pas
 poskoči, blistavih očiju, raširenih vilica. Ščepao je plastičnu brnjicu iz stražarevog džepa i stavio je
 psu. Onda brzo pritisnu iglu s umirujućim sredstvom u pseći vrat.
- Hej... - Kroker je čuo kako se oglasio drugi stražar i okrenuvši se ugleda ga kako se se krvavim
cvetom na slepoočnici od metka iz revolvera Pola Kjaramontea ruši na tlo.
Pol pogleda Krokera.
- Ti znaš ko sam ja, ali ko si ti dodavola? - morao je da viče da bi nadjačao buku helikopterske
elise.
- Čika Lu! - viknu Frensi i jurnu mu u naručje. - Znala sam da ćeš doći po nas!
Pol ih pogleda s nekom vrstom tuge. U tom trenutku Pol je bio veoma daleko od sveta nasilja,
izolovan kao ledeni breg sa Severnom polu.
Dok su se njih dvoje grlili na pragu, Kroker reče:
- Znam sve o tebi, druže.
- Ne, čika Lu, ne znaš - rekla je Frensi.
Pol joj zamrsi kosu.
- Zeznuo sam stvar, znam. Ali, dogovorio sam se sa Frensi. Obećao sam da ću nju i njenu majku
da izvedem odavde i ja ću to da uradim.
Lišće je šuštalo a naleti vetra tresli su prozorska okna. Kroker pogleda od Pola prema helikopteru
koji se spuštao.
- Još imaš kuda da odeš - reče Kroker i pokaza glavom. - Koliko ima stražara unutra?
- Dvojica. Ali to je bilo pre nego što sam otišao sa malom. Sada ih možda ima više.
- U redu - reče Kroker i podiže revolver koji je uzeo stražaru s gornjeg sprata u glavnoj kući -
hajde da to obavimo.
Dok je Pol kucao na vrata, okrenuo se prema Frensi, zaklonio je.
- Ostani tu, obećavaš?
Buljila je u njena, a onda u helikopter iz kojeg iskočiše ljudi u maskirnim uniformama.
- Čika Lu, šta se to zbiva?

 

- Samo ostani tu - reče Kroker dok je Pol udarcem noge snažno otvorio ulazna vrata tako da
škripnuše na šarkama.

Kroker se probi u hodnik, ugleda stražara kako dolazi iz spavaće sobe u dnu, ukloni se dok je
ovaj nišanio i pucao. Metak se žabi u plakar. Kroker, bacivši se na rame opali tri hica i stražar pade.
 Nije se više micao.

Kroker se okrete na vreme da bi video Pola kako se guša sa stražarom koji je otvorio vrata.
Stražar upotrebi desni kroše da bi oborio Pola, a Kroker podiže stolicu i baci je na njega. Stražar 
nalete pravo na Polovu pesnicu. Spusti se na jedno koleno i Pol ga gadno udari preko vrata.

Kroker je išao iz sobe u sobu i video da su sve prazne. Mahnuo je Polu, a onda obazrivo ušao u
spavaću sobu na kraju. Ogroman krevet bio je s desne strane od vrata, s leve je bio toaletni stočić i
ogledalo. Pravo napred bila su vrata od kupatila.

S desne strane ugleda Margerite koja je klečala na krevetu, širom otvorenih očiju koje su buljile,
otvorenih usta u kriku koji se nije čuo. U gotovo istom trenu on ugleda krajičkom oka tamnu mrlju
koja se ogledala u ogledalu - nekoje stajao iza otvorenih vrata. Krio se.

Kad je koraknuo prema Margerite, on opali nasumce, preko levog ramena u vrata. Meci proleteše
kroz vrata i on ču težak udar. Prošavši kroz vrata, on ih povuče prema sebi i ugleda trećeg stražara
koji se krio tu. On vrhom cipele izbi revolver iz stražareve ruke, a onda se saže da proveri njegov
 puls. Otkucaji se nisu čuli.

- Ko...?
On prođe kroz vrata skidajući protezu nosa.
- To sam ja Margerite. Lu.
- O, Bože moj! - izvukla se sa kreveta i poletela mu u naručje. - Lu!
Poljubio ju je sa strane u vrat dok ga je ona stezala. Odavno je nije držao u naručju i uživao je u
tom trenutku.
- Sve je gotovo - rekao je. - Ti si bezbedna, a i Frensi.

* **

Tecuo Akinaga se nije nigde video, ali Nikola ugleda obris Jočija koji je nestajao kroz izlazna
vrata na levom kraju Oba zapaljena kraja.

Kroz ta vrata se nije izlazilo u ćorsokak ili mračnu ulicu već u zagušljiv, neosvetljen hodnik na
čijem su kraju bila širom otvorena vrata. Nikola se pažljivo kretao kroz tamu sve dok nije stigao do
vrata, koja su bila od ofarbanog metala, kao vrata protiv požara. Gurnuo ih je, zagledao se u malu
ulicu. Bila je prazna. Pitao se da li su Joči i Akinaga otišli ovim putem.

Kad se vratio u hodnik, otvorio je svoje tamno oko - i tame nestade. Postade svestan četvrtastog
otvora na plafonu, vrata i kanapa koji je visio sa njih. Povuče kanap i ugleda metalno stepenište koje
se spuštalo nadole. On krenu stepeništem, pognuvši se da bi prošlao kroz mala vrata.

 Nade se u prostoriji iza salona sa video igrama. Prolazio je pored naredanih kartonskih kutija i
starih mašina. Onda otvori jedna vrata i nađe se među mašinama koje su bljuvale kompleksne crteže i
 puštale zvuke praćene besnim kompjuterizovanim sukobima. Nagnuti prema osvetljenim ekranima
stajali su skamenjeni tinejdžeri - mnogi od njih su bili Nihonin u svojim kožnim jaknama, sa
istetoviranim telima i pirsingom. Kosa im je bila kratko ošišana ili puštena divlje, oči su im bile pune
opreza i pretnje zbog navale prazne opasnosti.

 Nikola osmotri prostoriju, koja je bila velika kao bilo koji salon za pačinko. Nizovi neonskih
svetiljki visili su po zidovima tamo gde su oni stizali do plafona, često ispisujući ime proizvođača

 

sjajnim šarama.
Ovde je bio njihov život u njihovoj figurativnoj orahovoj ljusci; kontrola malih ljudi na malim

ekranima, život i smrt s kojima su se poigravali u eksploziji boja, svetlosti i zvuka, a sve se igralo
amfetaminskom brzinom. Ispali su iz visoko kontrolisanih života svojih očeva i upali su u jedan drugi
život bez osećanja odgovornosti ili raspadanja. Tu, medu mašinama oni su stvarali živote svojih
 boraca i sa svakim udarcem postajali su besmrtni, udaljeni u vremenu. S noćima koje su sve bile
identične, budućnost je bila izbrisana kao i prošlost.

 Nikola prođe kroz salu sa video igrama, ne videći ništa, ne čuvši ništa, tragajući za Jočijem.
Prošao je pored kasirke u njenoj kuli od neona i plastike i popeo se jednim stepeništem. Bar je bio
 prepun ljudi i delovao je kao slika sa ekrana. Iza njega je bila druga prostorija, tiha, skoro ušuškana.
Prigušene senke krile su na sivim i smeđim zidovima crno-bele fotografije Džeka Keruaka, Alena
Ginsberga, Lorensa Ferlingetija, bolno mladog Marlona Branda u filmu “Divlji u srcu”, divljeg
Džima Morisona u čuvenoj kožnoj odeći, s mikrofonom u ruci, bio je tu i pažljivo retuširani reklamni
fotos Olivera Hardija, zatim privlačna slika Džemsa Dina, pa zrnasta fotografija T.I. Lorensa, čija je
 potamnela koža odudarala od belog arapskog burnusa koji je nosio.

Mali stočići bili su razbacani po svežoj, slabo osvetljenoj sobi, a na maloj platformi koja je
edva zasluživala ime pozornice, stajao je mladić u crnim čizmama, uskih pantalona, u majici i kožnoj
akni. Do pola popušena cigareta visila mu je iz ugla usana dok je on izgovarao nešto što su svi u
 prostoriji pogrešno tumačili kao poeziju. Svi su pili katu ili neku varijantu iste. Vazduh je bio gust od
dima cigareta i ritma.

 Nikola ude u kuhinju od nerdajućeg čelika dugačku i uzanu kao hodnik. Žmirkao je pod blještavim
neonskim svetlostima, ne obazirući se na pitanja koja mu je postavljao jedan od kuvara. On je
nastavljao svoju potragu. Delovalo je ovo kao ćorsokak i kad se vratio u bar pogledao je svuda oko
sebe.

 Nije video ni Akinagu ni Jočija, ali je ugledao nekoga koga je poznavao. Prišao je, uzeo praznu
stolicu iz susedne prostorije i seo kraj Nihonina i njegovih drugara.

Kava ga pogleda.
- Hej - reče i ščepa Nikolu grubim zahvatom američkog motocikliste. Njegova kao sneg bela kosa
delovala je jezivo u polusvetlu.
 Nikola klimnu glavom prema malenoj bini.
- Voliš ovo?
- To je sranje - reče Kava i svi se osmehnuše. Sleže ramenima. - Ali atmosfera je dobra.
 Nikola približi glavu Kavinoj. Mirisao je na karanfiliće i travu. Nikola se pitao da li koristi još
neku drugu drogu.
- Da li si video nekoga - možda dvojicu - kako žurno prolaze ovuda pre kratkog vremena? -
sažeto im je opisao Akinagu i Jočija.
Kavine oči se širom otvoriše.
- Lov? - upita on svojim škrtim rečnikom.
Kad Nikola klimnu glavom, on porazgovara sa drugarima. Razmakoše se pa on reče Nikoli.
- Maja je možda videla dvojicu takvih, ali nije obratila pažnju. Mi ostali ih nismo videli.
 Nikola se okrete Maji, Japanki ofarbane kose i grozničavo sjajnih očiju. Ali Kava je bio u pravu,
ma šta da je videla, ležalo je nekoliko svetlosnih godina udaljeno iza tih očiju narkomanke.
- Hej, ne sekiraj se - Kava namignu Nikoli. - Ako su pošli ovamo, imam ideju gde bi mogli da
 budu.
- Pokaži mi.

 

 Nikola je pratio Kavu do kuhinje.Osećao se miris sveže skuvane espreso kafe koji se mešao sa
mirisom limuna. Mašina za mleko je šištala kao gnezdo zmija. Pored smrdljivog klozeta bilo je mesto
za odlaganje đubreta u uredno vezanim plastičnim kesama. Iza toga, kako je Nikola već video bio je
 prazan zid.

Ali Nikola je sada video da nema nijedne kese naslonjene uza zid i dok je on posmatrao Kava
 pritisnu skriveni taster. Zid kliznu unazad i otkri mali lift.

 Nikola je buljio na trenutak u lift kao u zmaja koji je isukao kandže.
- Kuda to vodi? Na ulicu?
- Ne - reče Kava - ide do restorana.
 Nikola oseti nešto.
- Kako se zove restoran?
- Pul Marina.
Bio je to restoran gde su Honiko i Joči radili kao šefovi sale u službi Mika Leonfortea. Pul
Marina, ključna tačka. On pogleda Kavu.
- Misliš da je upravnik tu?
- Malopre sam ga video. Izlazio je, ali proveriću za tren.
Kava nestade u pari mleka i kafe. Za trenutak se vratio s niskim, ćelavim čovekom oštrih crta lica
i lukavih očiju.
- Ovo je Suta-san - rekao je i niski čovek se nakloni.
 Nikola uzvrati naklon, pokaza dokumente Tanake Džina, javnog tužioca pre nego što je Kava
stigao da ga predstavi. On vide kako Nihonin prelete pogledom preko otvorenog novčanika. Ako je i
 bio iznenađen ni najmanjim gestom to nije pokazao.
- Kako mogu da pomognem? - pitao je Šuta.
- Kancelarija javnog tužioca vodi istragu o višestrukom ubistvu - reče Nikola ne daleko od istine.
- Trag nas je doveo do ove zgrade. Možete li da mi kažete čije je vlasništvo?
Šuta protrlja ruke, srećan što on nije pod sumnjom.
- Pre svega ovo je serija građevina - tri su povezane zajedno podzemnim hodnicima - tako su mi
 bar rekli. - Njegove ruke načiniše male gestove kao da se peru.
 Nikola je bio spreman da čuje od njega da su zgrade vlasništvo korporacije koja će ga dovesti do
Tecuo Akinage.
- Istorija je možda zanimljiva - nastavio je Šuta - mada pretpostavljam da je to za samo nekoliko
odabranih. Korporacija je bila vlasnik ovih zgrada mnogo godina - možda deset. Udruženje
Sterngold. Nedavno ih je kupila kompanija Tenki.
 Nikoline misli su jurile. Rodni Kure je bio vlasnik Sterngolda. On je bio nemački industrijalac
koga je Mik ritualno ubio. Tenki je bila Mikova kompanija.
- Verovatno je Sterngold kupio sve tri zgrade - reče Nikola.
Šuta odmahnu glavom.
- Ne, one su već bile rasparčane kad se javio Sterngold i kupio ih.
- Otkuda to sve znate, ako smem da pitam?
- Svakako - ćelava glava se nakloni - moj otac je osnovao skromni biro za prodaju nekretnina,
koji sada ja vodim - Šuta načini gest. - Ovaj klub mi je samo hobi. Moja žena je umrla pre nekoliko
godina i ja mislim da je život podnošljiviji kad je ispunjen.
- Dakle, vaš biro je izveo sve te transakcije?
Šuta klimnu glavom.
- Hai.

 

 Nikola je brzo razmišljao.
- Od koga je Sterngold dobio tri zgrade?
Šuta se premeštao s noge na nogu kao da ga bole stopala.
- Ne bih smeo to da kažem.
To je bilo zanimljivo.
- Zašto? Nema tajni za kancelariju javnog tužioca.
- Ne, nije ništa u tom smislu - ruke su opet pravile čudne gestove - ali oklevam da govorim o
ednoj osobi...
- Celo imanje je bilo vlasništvo jedne osobe?
Šuta klimnu glavom.
- Da, to je bilo davno pre rata na Pacifiku. Vlasnik je bio Okami-san.
 Nikoli se učini kao da ga je neko udario u stomak. Pažljivo dišući on reče:
- Mikio Okami, ojabun jakuze?
- Ne. Njegova sestra Kisoko.
Sve mu se vrtelo u glavi.
- Hoćete da kažete da je to prodala porodica?
- Ne. Mene su angažovali da sve obavim. Kuće su bile na ime Kisoko Okami.
 Nikola se zadubi u misli. Šta su imali zajedničko Rodni Kure, Mik Leonforte i Kisoko Okami?
 Nije mogao da se seti. Odednom stvarnost se okrenula za devedeset stepeni i svi komadi su izleteli sa
svojih predviđenih mesta. Ništa nije bilo onako kako je izgledalo da jeste pre pet minuta. Nikola
shvati da ga Šuta posmatra s očekivanjem.
 Nikola se nakloni.
- Bili ste mi od velike pomoći, Suta-san - reče formalno. - Naglasiću to u svom izveštaju.
Olakšanje se opet pojavi na Sutinom licu. Nije mogao da prestane da se klanja, ali ih je najzad
ostavio u kuhinji. Stao je pored zatvorenih vrata lifta.
- Lov je postao malo zanimljiviji - reče Kava i Nikola vide kako iskra zainteresovanosti obasja
Kavino ledeno nihilističko lice.
- Moglo bi tako da se kaže.
Kava nagnu glavu.
- Idete tamo? - mislio je na Pul Marinu.
- Nemam drugog izbora - reče Nikola i pritisnu jedno dugme tako da su mogli da čuju šištanje
mašinerije koje je nadjačavalo buku kuhinje.
- Spušta se - reče Kava.
Vrata se otvoriše i Nikola uđe. Kad se okrenuo da bi bio licem prema zatvorenim vratiuma ugleda
 Nihonina s podignutim palcem.
- Hej - reče Kava - biće krvi noćas.
Vrata se zatvoriše i Nikola se vozio u tami. Mala kabina mirisala je na fini ženski parfem i neku
mušku kolonjsku vodu. Možda je bilo nekog osvetljenja u liftu, ali ono je očigledno bilo u kvaru.
 Nikola nije pritisnuo dugme ali lift se kretao. Da li je to bio automatski lift koji se dizao i spuštao
između bara i Pul Marine kao talas plime?
 Nikola oseti udar vazduha po obrazu. Da li su prolazili pored nekih ventila za vazduh? To je bilo
malo verovatno da je tako nešto postojalo u ove tri međusobno povezane zgrade. Oči mu se ukrstiše i
on izgubi ravnotežu.
Kšira?
 Ne, on nije čuo zujanje deset hiljada pčela u glavi. Ustvari um mu je bio sasvim miran, kao voda

 

u ribnjaku leti, bez ikakve volje i odluke.
 Njegova poslednja nepovezana misao bila je - gas.
Onda svet potonu brzo i daleko u jamu neprobojne tame.

 

TRINAEST

Vest Palm Bič/Tokijo

Čezare odgumu u stranu gomilu prljavštine, peska, mulja i trulog lišća koje se brzo razlagalo i
 pretvaralo u humus. Kraj plastične cevi završavao se čitav blok dalje od kuće, pored privatnog doka
na jezeru Vort. On se izvuče napolje, očisti prljavštinu, onda se okrete i pruži ruku Vesper.

Dok se Čezare penjao u Cigaretu, Vesper pogleda prema imanju, koje je sada ličilo na vojni
 poligon za vežbu. Onog časa kad se federalni helikopter spustio na zemlju, agenti su poiskakali sa
svojih pozicija, a glas preko mikrofona je upozorio sve u zdanju da polože na zemlju oružje i da stanu
u mestu sa podignutim rukama.

Vesper je razmišljala o svojim prijateljima, a zatim pitala:
- Zar ti ni najmanje nisi zainteresovan za ono što se tamo dešava?
Kad se Čezare uverio da je do vrha napunio rezervoar, on odbaci crevo.
- Ako me je život išta naučio, to je da nikad ne gledam unazad.
- Ali ovo su tvoji ljudi. Oni su dali svoje živote za tebe. Zar im ništa ne duguješ?
Čezare je pogleda.
- Za čoveka, oni su pohlepni i glupi i neverovatno lenji.
- Ali oni su ti odani.
Čezare podiže ruku.
- Mogao sam i psa da uzmem da to radi za mene.
 Napravio je pokret.
- Ajde, ajde. I odgurni pramac kad se popneš.
Trenutak kasnije, upalio je motor i polako su se udaljili od doka. Prvo su krivudali prema istoku,
zatim u završenom zaokretu ka jugu, a beo i penušav trag se prelivao za njima. Kad su prošli malo
ostrvo na kojem se nalazio Američki rezervat obalne straže, Čezare dodade gas. Cigareta postade
avion, ogromni kružni prelivi načiniše se u sekundi, zvuk se prolomi preko jezera, i ubrzo su ostavili
daleko za sobom svetla i zvuke osvajačkog haosa.

* **

Vejd Forest je izašao iz helikoptera dok mu je srce brzo udaralo. Bio je obučen u maskirnu
uniformu i u desnoj ruci je držao mašinku. Iskočio je onog časa kad je primio elektronski signal sa
Krokerovog aparata.

 Njegovi ljudi su već opkoljavali ove italijanske kretene, koji su stajali zapanjeni pred moćnim
naoružanjem američke vlade. Forest, nagnut da bi izbegao elisu helikoptera, govorio je autoritativno
u mikrofon ugrađen u šlem. Ustvari osećao se nespretnim i ogromnim u svom zaštitnom odelu, ali
 pravila su bila pravila i on nije hteo da bude izuzetak. Juče je razgovarao sa svojom kćerkom.
Prekinuo je njenu rođendansku zabavu, mogao je da čuje muziku i buku iz pozadine. Zbog toga je
osetio neku prazninu u dnu stomaka. Razgovarali su pet minuta, ali kad je spustio slušalicu, shvatio je
da ne može da se seti nijedne jedine stvari koju mu je ona rekla. Suviše je želeo da bude tamo, da

 

 bude važan faktor u životu svoje kćeri. Ali pošto se bavio ovim poslom nije mogao da to ostvari. A
sada nije zapamtio čak ni deo razgovora da bi imao o čemu da razmišlja. Pozva opet kćer, ali ona je
 bila napolju. Prijatelji obećaše da će da je pozovu, ali posle pet minuta slušanja muzike i eksplozija
smeha i ničeg više, on spusti slušalicu. Ionako je imao mnogo posla.

Sada je bio zaposlen raspoređujući svoje ljude. Išao je preko imanja s naoružanim pomoćnikom
kraj sebe. Ljudi su izlazili iz glavne kuće. Neki su žurili da nadu sklonište. Nije ispaljen nijedan
metak.

 Nigde se nije video Čezare Leonforte. Forest naredi da se odmah pretraži glavna kuća. Našao je
Krokera u kući za goste, gde je ovaj sredio tri čoveka koji su čuvali zgodnu ali izbezumljenu ženu
tamne kose i svetlih očiju. Forest ju je odmah prepoznao. Ona je držala zagrljenu devojku od
osamnaest ili manje godina, svoju kćer, pretpostavio je Forest. Bio je još jedan čovek u sobi, koga
Forest nije poznavao i nije brinuo o njemu.

- Margerite Goldoni Dekamilo - reče on službenim glasom kojim je naučio da se služi dok je
 boraio na Akademiji u Virdžiniji gde je bio posebno obučavan - optuženi ste za ubistvo Franka Ribe
Bondinija - izvukao je lisice - tri različita svedoka su vas identifikovala kao ženu koja je ubila
gospodina Bondinija na Park aveniji i...

- Šta? - Margerite je bila zaprepašćena. - Ali, to je bila samoodbrana.
- Možda, a možda i nije - reče Forest i zatvori lisice oko njenih članaka dok joj je čitao Mirandin
 pravilnik.
- Ali, ja nisam kriva! - viknu Margerite. Gledala je Foresta pa Krokera. - Lu - obratila mu se.
Kroker, koji je bio do pola skinuo svoje proteze sa lica, reče:
- Foreste, šta to dođavola radiš? To je veliklo sranje i ti to znaš. Ubili su joj vozača...
- Telohranitelja - isceri se Forest. - Šta misliš kakvim se poslom ona bavi?
Kroker koraknu prema federalcu.
- Ubili su čoveka koji je stajao kraj nje i samo što nisu i nju likvidirali - svedost se odbijala od
njegove šminke. - Nijedna porota u ovoj zemlji neće jer proglasiti krivom. Ustvari, nijedan tužilac
neće podići optužbu. Po zakonu ona ima prava da se brani, ako se plašli za svoj život. To je bila,
kako je ona rekla, samoodbrana.
- Ti si obavio svoje, dopusti mi sada da ja obavim svoje. Nosi mi se s očiju.
- E baš neću.
- Slušaj Krokeru, imam federalno ovlašćenje da završim slučaj sa preostalim članovima
 porodice, a ona je Goldoni.
- Ovo nije slučaj, ovo je farsa. Misliš stvarno da će vlada dopustiti sebi da ispadne smešna?
Trebaće im naivčina, to jest ti. Tvoja na brzinu stečena karijera završiće u govnima.
Forestove žile na vratu kao u bika su pulsirale.
- Kao što sam već rekao, nosi mi se s očiju.
Kroker priđe još jedan korak bliže Forestu i reče mu tihim glasom:
- Za ime sveta, skini joj te lisice, čoveče. Ovde je proživela pravi pakao. Bed Klams ju je
kidnapovao zajedno sa kćerkom.
Forestove oči sinuše kao u monstruma u kući strave.
- Odstupi, govorim ti, ili tako mi Boga uhapsiću te zajedno sa gospođom Dekamilo - on posegnu i
uhvati lanac između lisica, povuče ga tako da Margerite posrnu unapred.
- Mama!
- Polako, mala - Pol je pokušao da je zadrži, ali Frensi je čučnula, izvila rame, izvukla mu se i
urnula.

 

Udarila je u Foresta dok su joj pesnice letele na sve strane.
- Skinite je s mene, hoćete li? - dreknuo je Forest, ali pre nego što su ostali federalni agenti mogli
da reaguju, Kroker je ščepa i šapnu joj u uvo:
- Prestani s tim, to nam neće pomoći.
Frensi je plakala, a onda se okrete u Krokerovom zagrljaju tako da je mogla da zabije lice u
udubljenje njegovog ramena. On vide kako se Margeriti kida srce, baš kao i njegovo. Da li je ona
ikada razmišljala o mogućnosti da je uhapse? - pitao se. Ako je i razmišljala o tome, svakako da nije
razmišljala da bi to moglo da joj se dogodi pred očima sopstvene kćeri. Forest ju je sada poveo
napolje gde je sve bilo pod kontrolom.

***

 Nikola je čuo zujanje, ali ono je dolazilo iz daljine. Zujanje se nastavljalo, bio je to zvuk bez
izvora koji je postepeno postajao melodija koja je ispunjavala tamu. Melodija se razvijala kao crno
edro, kompleksna i čudesno poznata. Nikola ju je čuo ranije. Bio je to odlomak iz dela Gustava
Malera”Das Lied von der Erde” - Pesma o Zemlji.

Kao da dolazi iz dubina kao ronilac, osećao je neodoljivu želju da udahne vazduh. Pokušao je, ali
ništa se nije dogodilo. Pluća su odbijala da funkcionišu. Pokušao je da usmeri svoj um, da otvori
svoje oko tandiana, ali nešto ga je vuklo unazad, kao paukova mreža i nije mogao da nade kokoro,
centar svih stvari. Um kao da mu je potonuo u ćilibar. Teško je bilo redati misli jednu za drugom.

Kapci kao da su mu bili zalepljeni i s teškoćom je otvarao oči. Našao se u ogoljenoj prostoriji i
oseti paniku. Onda shvati da visi s glavom na dole. Srce mu je teško udaralo u grudima. Preko puta
njega, na suprotnom zidu, visio je Mikio Okami sa lanca. Bili su u istom položaju. Iz plastične flaše
 pomoću uskog creva nešto se slivalo u venu na Okamijevom levom članku. Okrenuvši glavu Nikola
vide da isti takav uređaj sipa kap po kap nečega u njegovu venu. Mogao je da vidi još jedan lanac i
oš jedan aparat za transfuziju. Ali to mesto je bilo prazno.

- Okami-san - šapnuo je, a onda malo glasnije. - Okami-san!
Kaišo otvori oči koje su postale zamagljene. Trepnuo je nekoliko puta, kao sova u svetloj noći.
- Lajnir-san - teško je disao, reći su mu bile nejasne zbog droge. - Uhvaćeni u istu stupicu.
- Neka vas nada ne napušta. Izvući ćemo se odavde.
Zbog pogleda koji mu je Okami uputio oseti jezu niz kičmu.
- Smrt čeka na sve nas - reče Kaišo polako - naša jedina dužnost je da se potrudimo da ona ima
značaja.
- Ovde neće biti smrti - šapnu Nikola.
Mikio Okami pokuša da se nasmeje.
- Daj joj značaj - dahtao je a oči su mu se zatvarale od omamljenosti drogom.
- Okami-san!
 Nije bilo odgovora. Nikola se borio s mislima. Šta se desilo? Bio je u sadomazohističkom klubu
Zapaljena oba kraja. Hatu je izbo nožem Joči i Nikola je krenuo za njim. Hodnici, zvuci, jaka
svetlost, senke koje nestaju, jak miris kafe koja se kuva - sve to i mnogo više bilo mu se pomešalo u
mislima. A onda, kao bljesak u tami on se setio da je silazio liftom nalik na mrtvački kovčeg, setio se
kako mu je vazduh očeša obraz. Trovan je gasom; to je bila zamka. Honiko, Kava, Šuta da li su svi
 bili umešani?
Bljesak Kavinog iscerenog lica, njegov znak palcem na gore i njegov zagonetni pozdrav Krv
noćas.

 

 Nemački Lied poče ponovo. Nikola postade svestan da je još neko u prostoriji. Ta osoba se
kretala, hitro radila i vredno pevušila. U tom trenutku osoba zastade i zagleda se Nikoli pravo u lice.
Priđe, podiže Nikolinu glavu za kosu.

- Lepo si dremnuo? - Zaljuljao je plastičnu bočicu. - Udobno je u našoj maloj ćeliji.
Zrak blede svetlosti koji je dolazio od gore pade osobi na lice i Nikola prepozna Mika
Leonfortea.
- To je naša mala ćelija. Ovo je Tenki, stari toruko, gde je pukovnik Lajnir posle rata ispleo male
 poslovne veze poput paučine. - Mik se cerio. - Pa ovo je prava Odiseja što si ovde, moram da kažem.
- Iskrivio je usta kao da je tužan i odmahnuo glavom. - Šteta je samo što nisi imao boginju da te
 posavetuje kao što je imao Odisej. - Raširio je ruke. - Ovde nema Atine, nikoga da te izbavi odavde.
Tako da ćeš morati da budeš ovde dok ja ne obavim svoj beskrvni udarac tvojoj prostranoj,
dalekosežnoj imperiji - pomilovao je Nikolu po obrazui. - Slatka, slatka osveta.
Ruka se povuče i njegov ton se iznenada promeni, postade recitatorski.
- Moram da priznam da si se dobro držao. Udao si se zbog novca i ščepao Tomkin industrije,
spojio se sa Satom baš na vreme, proširio si se od kompjuterskih čipova do hardvera i optičkih
vlakana, ušao si na svako tržište kojeg si mogao da se dočepaš. A onda tu je tvoj vrhunski uspeh:
TransRim SajberNet - Mik klimnu glavom. - O da, baš si dobro obavio posao. Skoro isto tako dobro
kao što bih sam uradio, da nisam bio prisiljen da se sakrijem u senku zbog duge ruke zakona -
nasmejao se. - Kakav zakon? O čemu razmišljam? Ja sam zakon.
Pustio je Nikolinu glavu.
- Ali, ti si preterao - klimnu prema Okamiju - i onda si se našao u dedicinom košmaru, čuvajući
njega od ubica izašao si iz Sato programa petnaest meseci. Suviše dugo u ovo vreme i ovo doba.
Prokletstvo u tvom poslu je suviše i dva meseca da budeš van toka. Izgubio si osećanje, tok promena.
Zaboravio si svoje mogućnosti, tvoji kapaciteti su izgubili vrednost - isceri se i popravi nešto na
 plastičnoj bočici - ti si stvorio sam svoju slabu tačku, Niki dečko, a ja sam zabio zube u to kao svaka
grabljiva zver što ja i jesam.
- Bilo je dobro... - Mik se namršti. - Moram da kažem da je to nešto na šta bih mogao da se
naviknem. Kao da sam obnovio krv. Ti i ja znaš, mi imamo specijalnu vezu. Zašto? Zato što su naši
očevi zajebali život jedan drugom. Baš kao što ja radim s tobom. Spavao sam s tvojom ženskom,
 bezbroj puta i bez obzira što ti ona kaže, mogu da te obavestim da je uživala.
Pucnuo je prstima.
- Nemoj da mi veruješ na reč - okrenuo se i izvukao magnetofon. Ubacio je kasetu na mesto,
 pritisnuo odgovarajuće dugme i postavio sve bliže Nikolinom uvetu.
- Slušaj...
 Nikola je pokušao da skrene misli, da sve zamrači, ali droga mu je kolala čitavim sistemom i on
nije imao vremena da je neutrališe. Štaviše sve više droge je ulazilo iz plastične bočice u njegovu
venu. Tako je u agoniji čuo dahtanje i ječanje, prošaptane nežnosti, krike i vriskove. Da li je to bio
Koin glas? Kako je mogao da to zna zbog droge i iskrivljenosti zvuka? Ali mogao je da bude i Mik je
i želeo da on to pomisli.
- Vidim ti po izrazu lica da je nož u rani - Mik isključi magnetofon i kleče ispred Nikolinog lica. -
Ali ja želim da nešto saznaš - i to je najvažnija stvar u ovoj mojoj maloj konstrukciji: ono što ti sada
ovde radim - ono što sam radio onoj koju voliš, svemu na šta si potrošio mnoge godine da izgradiš -
nisam to sve uradio zbog onoga što se dogodilo između naših očeva - mahnuo je kao da maše nekoj
nevidljivoj gomili. - Neka njihovi duhovi, ma u kom paklu se nalazili nastave sa svojim
neprijateljstvom. Odbijam da budem vezan onim što je bilo pre mene. Ja sam razgraditelj, ipak. Ja ne

 

 priznajem prošlost - stegao je pesnicu. - Koristim istoriju za svoje ciljeve, ja korektno tumačim šta se
dogodilo ranije, spaljujem u pepeo takozvane činjenice koje citira tajno društvo kriminalaca koji
sebe buntovno nazivaju istoričarima. Bunt, svakako jer njihove laži služe da se spreči transformacija
čovečanstva.

Mikova glava se zanese unazad i njegov oblik se podiže u bezbojnoj svetlosti kao tamno i opasno
morsko biće koje prvi put probija površinu mora.

- Mi smo ipak samo glasnici, neprecizno obeležena kocka koja se baca u velikoj igri šanse koju
vode Zevs, Jupiter, Odin ili kako god želiš da ih nazoveš. Promena i borba su prirodni poredak u
svemiru.

Mikova glava krenu unapred dok se njegove usne podigoše i pokazaše se njegovi blistavi zubi.
- Ja ne mogu i neću tražiti osvetu zbog onoga što je pukovnik Lajnir učinio mom ocu jer bi to
zahtevalo savest, a jednostavna je činjenica da je ja nemam. Društveni sprazum, Niki momče, koji
civilizacija toliko ceni, je najgora transformacija na koju su ljudska bića bila primorana. Ja bih se
dobrovoljno podvrgao užasima koncentracionog logora - ako je tako nešto ikada postojalo - nego da
dam najbolji deo svoje ljudskosti društvu.
- Da bi čovek postao društveno i miroljubivo biće, isto je kao da tražiš od ribe da se privikne na
život na kopnu. To što si ti uzeo je sama srž, prvobitna sukrvica koju su nam darivali bogovi. Niče me
naučio ovome: mi smo nekada bili srećno adaptirani na život koji je bio bliži bogovima - mi smo
slobodno lunjali pradavnom divljinom. Išli smo u ratove i davili se u avanturama i sukobima.
Mik se zagleda u Nikoline oči zamagljene drogom.
- Sve te stvari, shvataš bile su u našoj unutrašnjoj prirodi - bile su instinktivne. A šta su društveni
sporazumi uradili? Odmah su rekli “Odjebite” tim instinktima, proglasivši ih zlim, sramnim,
nezdravim. Društvene obaveze nisu samo kastrirale muškarca, već su ga primorale na uljudno
 ponašanje. Ali suština stvari je ovo: društvo može samo da obuzda naše instinkte; ne može da ih
ubije.
On obrisa ruke o pantalone i ustade.
- Tako počinje suptilna igra podsvesti, malih prikrivenih zadovoljstava, podmitljivih i
 perverznih, umesto da koristimo ono na šta smo navikli i na šta imamo prava. Ali postaje sve gore.
 Nedostatak spoljnih neprijatelja tera čoveka da se okreće protiv samog sebe. Ubeđen sam da ti to
znaš jer si toliko dugo živeo u Japanu. Posebna vrsta nasilja koja se događa ljudima koji su pod
 pritiskom. Kad se ono najzad oslobodi, užasno je, nemoguće ga je oduzdati. To se dogodilo. Čovek 
od toga polako ludi - Mikove ruke se raširiše u velikom gestu kao da je okružen slušaocima. - Treba
samo da posmatraš svet i da vidiš da je ono što ja govorim istina. Gde da gledamo? Bosna, Ruanda,
Kambodža, Rusija, Ukrajina, Irak, Haiti, Kolumbija, Italija, Nemačka, Sjedinjene Američke Države.
Da nastavim? - Okrete glavu. - Šta je cilj? Mržnja kola kao otrovana krv globusom. Ludilo nas ubija.
Potpuno, totalno ludilo.
Mik izvadi bodež. Sečivo od čelika iz Damaska bilo je tamno kao noć, namazano tankim slojem
ulja. On okrete bodež tako da je svetlost pala na sečivo.
- Evo vidiš, tu smo mi, kao odraz u ogledalu, tama i svetlost, sunce i senka - on nagnu uvo kao da
očekuje odgovor. - Šta si rekao, dobro i zlo? - Odmahnu glavom. - Ne, Niki momče, to je beznačajno.
Mi smo prevazišli takve stvari. Mi smo otišli iznad dobrog i zla u jednu sasvim drugu stvarnost. Da
 bi postojalo dobro i zlo mi bismo morali da se mrzimo, a mi se ne mrzimo, zar ne? - On sleže
ramenima. - U krajnjem slučaju ja tebe ne mrzim. Sam Bog zna šta ti misliš o meni - nasmeja se,
grubo, divlje zvukom koji se odbijao o zidove. - Ne kažem da je to važno jer nedostaje deo
 paradigme. Mi smo protivnici, ali smo nejednaki, znaš li zašto, Niki momče?

 

Slobodnom rukom Mik ščepa ponovo Nikolinu kosu i sada mu snažno cimnu glavu napred-nazad.
- Ti si Jevrejin. Tvoj otac je bio obeležen tom fatalnom manom - ustvari ja verujem da je on to
krio - a to isto radiš, i ti. Šta ti misliš? Možeš da budeš istočnjak koliko hoćeš i da ti koža bude žuta,
ali to ništa ne znači. Ne možeš da ukloniš nasleđe ma koliko jako pokušavao. Vidiš, ne mogu da te
mrzim zato što si inferioran, suviše ispod mene da bi mogao da provociraš tako snažne emocije.
Bez ijedne druge reći on se okrete na peti i prešavši sobu stade ispred Mikija Okamija,
zagledavši se u njegove mutne oči. Čudna mirnoća ga je obuhvatila i nešto duboko u Nikolinom
drogiranom umu je vikalo: Ne! Ne smeš! Nikola je prepoznao prvi stepen šamanskog rituala. Bilo je
to prikupljanje moći koja će biti potrebna za izvođenje čina prastare magije.
 Nikola učini sve što je mogao da neutrališe drogu koja je bila ubacivana u njegov krvotok. Znao
e šta dolazi isto tako sigurno kao što je mogao da predvidi budućnost. Njegov um je urlao, naređivao
telu da reaguje, ali mogao je samo da izazove blago zveckanje lanca.
 Na drugom kraju prostorije Mik se nežno osmehivao.
- Dolazi. Ti znaš da dolazi.
 Nikola je znao. Imao je iskustva s Mezuletom, starim psiho-magom; video je jezive ostatke posle
Mikovih rituala. Misli! urlao je Nikolin um. - To je kao hodanje. Stavi jednu misao ispred druge. Po
simptomima on je bio veoma drogiran. Bio je to istovremeno i nervni otrov i nešto što je uticalo na
 paralizu mišića. Prema svemu možda je to bio otrov Ban Tom, isti onaj koji je korišćen da se ukloni
Kapa Vatanabe. Znao je kako da promeni njegove hemijske sastojke jer je to radio sa Vatanabeom i
tako mu je spasao život, ali ovo je bila sasvim drugačija situacija. On je doslovce bio omađijan
stalnim kapanjem otrova u krvotok.
Ipak, mora da pokuša. Stegnuvši zube, poče da menja proces, ali on je bio toliko omamljen
drogom da su hemijske reakcije imale slab ili skoro nikakav efekat.
U međuvremenu, atmosfera u prostoriji postala je mračna, kovitlaci crne magle penjali su se uza
zidove, vitlajući na slaboj svetlosti, tako da je ona postajala siva.
- Dolazi!
Mikov krik je bio urlik trijumfa, likovanje vuka nad jelenom kome je izvađena utroba.
 Ne!
Mik se odjednom pokrenu. Njegova pesnica u kojoj je držao bodež podiže se i polete a oštrica od
čelika iz Damaska žabi se u grudi Mikija Okamija. Oseti se pokret kao da se oslobodila dugo mučena
duša ili kao da su se otvorila suviše dugo zatvorena vrata. Oseti se smrad ubistva i krv tamna kao
nafta poče da preplavljuje prostoriju.

 

ČETRNAEST

Obala Floride/ Tokijo

 Na pučini je Čezare Leonforte bio sasvim druga osoba. Kao ajkula koja se vratila u otvoreno
more, njegovi pokreti su bili povezani sa dubljim, čovek bi mogao da kaže najprimitivnijim
instinktima. Vozio je Cigaretu, proveravao pravac na mapama, plovio je sigurno, raširenih nogu,
lagano pritisnutih uz komandnu tablu čamca. Vesper je imala osećaj da je sve brige ostavio iza sebe.

To bi bar mislila da je Čezare bio bilo koja druga osoba. Ali on nije bio niko drugi. Tokom dana
i noći provedenih sa njim ona ga je upoznala, možda mnogo bolje nego što je to ustvari želela.
Činjenica je bila da Čezare nema briga. Nijednu brigu nije imao. Nije znao šta je odanost, nije brinuo
ni o čemu i ni o kome sem o sebi. Ako je u njemu bilo ljudskog kapaciteta da voli, to je iz njega bilo
izbačeno okolnostima i perverznom prirodom. Prezirao je svog oca dok je pokušavao da ga imitira;
otvoreno je omalovažavao svoju sestru Žaki, a istovremeno se trudio da na bilo koji način stekne
njeno odobravanje. On je bio pun kontradikcija koje su stalno bile u ratu. Bila je to nepredvidiva
mešavina.

- Prokleti federalci - rekao je dok je vozio Cigaretu prema neizbežnom sastanku sa brodićem
Obalske straže CGM 11767. -Stalno su mi za petama. Mislio sam da sam ih nasamario, mislio sam da
sam ih zadenuo u zadnji džep. Ali federalci imaju više glava nego prokleta Hidra - govorio je polako,
odmereno kao da razgovara sam sa sobom.

Vesper, koja je stajala odmah kraj vetrobrana pitala se da li je on uopšte svestan njenog
 prisustva.

- Moram da se organizujem, moram da pozovem veze, da povučem konce, moram da ih nateram
da opet plešu po mojim notama.

Vesper zakloni oči. U daljini je mogla da vidi brodić Obalske straže. Izgledalo je da mirno leži
na površini okeana dok su mu motori mirovali. I Čezare je to video pa promeni kurs i krenu prema
luci, prođe nekih sto jardi, a onda ugasi motore. Reče Vesper da spusti sidro i ona uključi elektronsko
vitlo. Sidro lagano polete prema vodenoj površini.

Brodić Obalske straže sada je bio blizu, pa je Vesper mogla da pročita oznaku; CGM 1176. Bio
e to brodić kojim je rukovodio kapetan Milo. Mogla je da čuje grleni zvuk njegovih motora i uz
 plavi dim koji se pojavi na krmi, brodić polako krenu prema njima.

Pristao je uz njih bez incidenta i Milo naredi da se promeni pravac. Čezare nije obraćao pažnju
na Mila, samo je rekao:

- Stvari su se zeznule kod kuće. Nećemo se vratiti na Cigaretu.
Milo klimnu glavom. Delovao je uredno i spremno kao hrt pre trke u svojoj ispeglanoj beloj
uniformi sa kratko potkresanom bradicom. Njegov pogled polete prema Vesper kao da traži dalja
objašnjenja. Ona mu se osmehnu i dok je Čezare otišao nešto da proveri oko pošiljke oružja koju je
trebalo da zamene za kokain, ona kliznu u kabinu kraj Mila.
- Šta je dođavola sa njim? - upita tiho Milo.
Iz blizine videla se mreža finih bora oko njegovih očiju i usta. Kao i obično oči su mu bile
sakrivene iza naočara za sunce.

 

- Federalci su zauzeli imanje - reče ona tiho. - Došli su naoružani, helikopterom. Bacili su se na
nas. Izbegli smo za dlaku.

Milove tanke usne postadoše još tanje, što je govorilo da je veoma zabrinut.
- Bolje da razgovaram sa njim. Veza je možda u opasnosti - ali on zastade kad mu Vesper stavi
ruku na mišicu.
- Da sam na tvom mestu ne bih mu sada prilazila. Otkinuće ti glavu.
- Čuo sam te - Milo zastade da bi dao novi pravac vozaču. Onda klimnu glavom Vesper i ona
krenu za njim u skriveniji deo kabine. - Slušaj - siknu i prinese lice bliže njenom - čitavu svoju
karijeru sam ... sranje šta govorim? Čitav život mi zavisi od ove operacije.
- Misliš na kanal za proturanje oružja u DARPA-u? - govorila je o veoma tajnom vladinom
 projektu za oružje iz kojeg je Čezare čerupao proizvode i prodavao ih velikim mušterijama preko
mora.
- Da, da - pogleda je i isceri se - misliš da gubim vreme s krijumčarenjem kokaina? Nema veze.
U tom poslu ima suviše Latinoamerikanaca i oni bi oduvali jednog Anglosaksonca. Ne, ja sam ušao u
ovo zbog oružja. To mi je hobi.
Vesper ne reče ništa ali promrmlja nešto što je ličilo na odobravanje.
- U svakom slučaju - reče Milo i obliza usne - moram da ostanem na liniji. Veliki posao, shvataš
šta hoću da kažem? Ja sam igrač, ja nisam mazga, a sada kad su govna počela da padaju, ne želim da
se zalepe za mene.
- Drugim rečima ti hoćeš da se povučeš.
Mogla je da vidi kako su se bore oko Milovih očiju produbile.
- Hoću da ostanem čist kroz ovo, to je ono što želim.
Mogla je da oseti koliko je uplašen, čovek na ivici bezakonja, koji voli svoj posao, ali koji je
možda počeo da se dosađuje, koji je poželeo nešto drugo i kad mu se ukazala prilika skočio je na nju
ne gledajući koliko duboko može da padne. Sam je rekao - on je bio igrač, nije bio mazga. To je Milo
oduvek želeo, ali sada su se govna razletela i on nije bio spreman za to.
- Ne bavi se kriminalom ako nemaš vremena da sediš u zatvoru.
Milo poskoči kao da ga je udarila električna struja.
- Šta je dođavola? Ne idem ja ni u kakav zatvor.
- Mogu to da sredim.
- Da? Ko si ti dodavola, kraljica od Sabe?
- Ja sam ta koja ti može pomoći da budeš oslobođen odgovornosti. - Pogledala ga je. - Ti hoćeš
da spasiš svoje dupe, zar ne Milo?
Mogla je da čuje kako udiše vazduh i oseti kako okreće glavu i mada nije mogla da da mu vidi
oči, znala je da gleda u Čezara. Znala je da će skočiti s broda pre nego što išta bude rekao. Zašto da
ne? Čezare nije bio odan svojim ljudima, pa onda zašto bi i oni bili odani njemu pri prvom
navaljivanju?
- Daje znao...
Milo je govorio o Čezaru i ona je to znala.
- Neće. Prepusti ga meni. - Sačekala je malo. - Jesi li upisan? Milo opet pomače glavu i sunce
 bijesnu u njegovim tamnim naočarima.
- Nemam vremena. Jel to sigurno?
- Zagarantovano.
Milo obliza usne i klimnu glavom.
Vesper je odlučila da ga gnjavi tu i tamo za detalje kako su prodrli pored vladinog obezbeđenja,

 

kad je ezare pozva na pramac. Pošla je poslušno kao kuće bez ijednog pogleda na Mila.
Čezare je luđački mahao rukama.
- Hoćeš li da pogledaš ovo? - Drao se nadjačavajući brujanje motora. Pokazao je na dole gde je s

 ponosom otvorio poklopac sanduka prekriven pečatima vlade kao i službenim nalepnicama.
Vesper se nagnula da baci pogled ali ju je on zgrabio za vrat od pozadi tako jako da je videla

zvezdice. Pre nego što je mogla da dođe do daha, on joj udari glavu o ivicu otvorene kutije od oružja.
 Napred je stajao Milo u senci u pilotskoj kabini koji je sve posmatrao i okrenuo na drugu stranu.

Poluonesvešćena i povređena, čula je zvuk metala, osetila metalnu cev pištolja kako joj pritiska
uvo.

- Ti jebena mala kučko, - opsovao je. Lice mu je bilo iskrivljena maska besa. - Mislila si da ćeš
se izvući sa ovim?

Imala je poteškoće da izgovori reći, ali je na kraju ipak uspela da odgovori.
- Sa čim da se izvučem?
Čezare je opet steže za vrat.
- Ti si me jebeno ocinkarila federalcima.

* **

 Nejasni trouglasti oblik koji se presijavao, taman kao smrt, visio je ispred Nikolinih očiju.
Mogao je da mu oseti miris, i čak kroz dejstvo droga, stomak mu se zgrči. Telo mu se borilo sa
otrovom Basn Toma, ali ne dovoljno brzo.

- Evo je! Moć!
Mik Leonforte je držao srce Mikija Okamija u ruci, i dok je Nikola to gledao, užasnut, ovaj ga
zagrize. Mik je izgledao kao mesar, prekriven krvlju. Krvlju Mikija Okamija. Nikola nije želeo da
gleda u leš koji se lelujao na drugom kraju sobe, u beživotnu ljušturu koja je nekada bila Kaišo svih
akuza, a sada samo samrtnik kao bilo koji drugi čovek. Još gore, bio je pretvoren u komad mesa.
Mik je žvakao polako, zamišljeno, ushićeno, bez reći. Nikola je znao da je vreme govora
završeno; došlo je vreme za dela. Nikola je mnogo znao o šamanizmu. Znao je, naprimer, za moć
ljudskih organa koji usađuju nadprirodnu snagu i strpljenje u onoga koji ih jede. Što je veći ratnik bio
čije organe uzmeš, to će veća biti i moć koju dobijaš. Ali bilo je tu još nešto više. U uzimanju vitalnih
organa svog neprijatelja, i totalnim uništenjem putem jedenja,time se on lišava mesta na mandali
života i mogućnosti da se ponovo rodi.
Mik je pojeo srce. Odtumarao je do leša i načinio još jedan rez. Vratio se do Nikole noseći tamno
 purpurni, klizavi organ. Okamijevu jetru. Time udari Mika po grudima kao da mu stavlja melem na
ranu. Mik poče da pevuši na nekom čudnom vijetnamskom dijalektu.
- Ti si bolestan. Definitivno bolestan. To je tvoje jevrejstvo. To je kao da ti je krv obolela; to te
e oštetilo, pretvarajući te u niži oblik života. Ja te možda mogu spasiti, ako me to zabavlja. -
 Nasmejao se kao da je to bio deo podsmevanja. Usne i brada su mu bili tamni od krvi.
 Nastavio je svoje pojanje, očiju pretvorenih u uske proreze, dok mu se telo njihalo u blagom
transu. Onda navali na jetru, komadajući je zubima deo po deo. Zanimljivo je da komade nije žvakao
već ih samo držao u ustima.
Približio je smrdljivo lice Nikolinom i reče mu sa polupunim ustima:
- Jedi! Jedi!
Ponudio mu je jetru ali je Nikola čvrsto držao usta zatvorena. Mik se nasmejao, skoro
dobroćudno, a onda udari snažno pesnicom u Nikolinu mrežu nerava koja se nalazi iza stomaka (

 

solarni pleksus). Vazduh izlete iz Nikolinih razjapljenih ustiju. Mik prisloni svoje usne na Nikoline,u
nekoj vrsti jezivog poljupca i ispljunu mu komadiće jetre u grlo.

 Nikoline vilice se zatvoriše i on se zagrcnu. Mik stavi ruke preko Nikolinih usta i šapnu mu u uvo.
- Progutaj, Niki momče, ili će te Okami ugušiti.
 Nikola proguta uz grčeve.
- Bolje - klimnu glavom Mik - mnogo bolje.
Završio je s džigericom, kidajući je ogoljenim zubima i divljim očima. Kad je završio, rekao je:
- Nisam još završio s tobom. Postoji još jedan čin koji treba odigrati pre kraja.
On nežno dodirnu Nikolu, skoro s ljubavlju.
- Odmori se sada - reče dok mu je glas bio krajnje miran,oštar kao staklo. - Biće ti potrebne sve
rezerve snage u satima koji dolaze.

***

- Dogovor? Kakav dogovor?
Ali Vejd Forest nije čak ni gledao u Krokera kad je ovo rekao. Bili su nasred imanja i Forest je
 bio zauzet primanjem izveštaja od svojih ljudi. Vesti su bile loše: Čezare Leonforte nije se nigde
video i niko nije imao pojma kako je pobegao. Svi u blizini morali su da pretrpe petominutnu provalu
 besa Vejda Foresta. Čak i najokoreli-ji operativci, naoružani do zuba, kao da su pretrnuli od straha.
Snagom volje Kroker je držao zatvorena usta i to dovoljno dugo da bi saznao da ni Vesper nije
nađena. On je znao gde je ona, ali on je znao gde je Bed Klams. Ili preciznije, znao je gde će biti kroz
edan sat; na brodiću Obalske straže CGM 1176. Bio je to Krokerov poslednji pokušaj da spase
Margeritu, a negde duboko u sebi znao je da se moli kao nekada što se molio svake noći kao dete.
Svuda oko njih bio je užasni haos koji samo vlada SAD može da stvori u vreme opasnosti ili
objave rata. Naoružani ljudi u kamuflažnim odelima i ofarbanih lica jurili su napred-nazad, izvikujući
naredbe ili primajući šifrovane poruke. Leonforteovi ljudi su odvedeni pod stražom, s rukama na
glavi.U opštom metežu čuli su se zvuci puni statičkog elektriciteta sa radio stanice na helikopteru.
Forest je stajao usred svega toga, ispravljenih leđa, upravljajući i dirigujući svime kao maestro u
fraku. Kroker je mogao da oseti talase zadovoljstva koji su se širili od njega kao da je govorio:
Kakvo uzbuđenje! Opet je rat.
Ali kao svi ratovi i ovaj je imao svoju tamnu stranu; uprkos najvećim naporima glavni plen je
 pobegao elitnim trupama.
- Nudim ti pogodbu, Foreste - ponovi Kroker u opštoj galami.
- Ne pristajem na pogodbe - reče jednostavno Forest.
- Svakako da pristaješ, ali još ne znaš.
Forest otpusti jednog od svojih ljudi i okrete se da bi pogledao u Krokera, koji je proveo
dovoljno sati na sudu da bi pokupio najefektnije psihološke taktike advokata odbrane, a bio je i
 pomoćnik okružnog tužioca. On privuče Fransin bliže sebi. Ona je jecala i on je mogao da oseti kako
drhti. Znao je da je njen pogled prikovan za majku s lisicama na rukama. Mrzeo je što mora ovako da
e koristi, ali to je bilo za dobro svih njih.
Forest jeknu u neverici.
- Sanjaš, brate.
- Možda, ali ja ne mislim tako - Kroker priđe bliže tako da je mogao da spusti glas, a pri tom je
 pazio da drži Fransin uz sebe. -Vidiš, Foreste ti i ja treba da načinimo savršenu pogodbu. Ti imaš ono
što ja želim, Margeritu Dekamilo.

 

- Da, imam je i ona ostaje sa mnom - Forestov ledeni skepticizam nije mogao baš najbolje da
sakrije njegovo interesovanje za dalji razvoj događaja. - A šta bi ti mogao da imaš što bi moglo mene
da zanima?

- Čezara Leonfortea.
Forestovo lice pravog Amerikanca namrači se.
- Da ti odmah kažem, drugar ako imaš bilo kakvu informaciju o tome gde se Leonforte nalazi,
 bolje mi odmah reci, inače ću te zviznuti federalnim nalogom za ometanje pravde.
- Nemoj da mi pretiš, Vejde - reče tiho Kroker. - Ma šta radio samo to nemoj da pokušavaš.
Forest, reagujući možda na Krokerov ton ili to što ga je ovaj nazvao po imenu, polako uvuče
rogove.
- Ne dam gospođu Dekamilo, zaboravi na to.
Ali Kroker je video da Forest ne sme da pogleda u Fransino suzama orošeno lice.
- Onda ćeš pustiti Leonfortea.
- Ako moram - reče Forest.
- I to sve sa njegovom kokainskom vezom.
- Odjebi - Forest se trudio da zvuči grubo - naći ćemo druge.
- I sa njegovom vezom u DARPA magacine oružja.
 Na pominjanje DARPA-e, Forest se namršti. Ugrize se za usnu. Baš je hteo nešto da kaže, kad se
 pojavi jedan od njegovih idiota. Forest mu skoro otkide glavu i čovek ustuknu, bledog lica. Forest
nastavi da grize usne, kao da je pobesnela životinja u suviše malom kavezu, spremna da samu sebe
iskida deo po deo. Najzad, pogled njegovih nemirnih očiju zaustavi se na Fransin i zadrža se tu vrlo
dugo.
- Sranje - reče on - sranje, sranje.

***

- Mislim da si sasvim sišao s uma - reče Maja - Šta ti znaš o njemu?
- Ume da vozi jebeni motocikl - reče Kava.
Stajao je ispred malenog lifta koji je odvezao Nikolu do Puzi Marine pre nekoliko minuta. Kava
se vratio u kafe bar i slušao, a da je ustvari nije čuo, bitničku poeziju. Neprestano je mislio na Nikolu
i kuda je mogao da ode. Neko se nasmeja, upita ga nešto, ali on ne obrati pažnju. Nije primetio da ga
Maja posmatra preko stola. Kad je iznenada ustao i otišao u kuhinju ona ga je pratila.
Kava sada poritisnu dugme i lift zazuja.
- Pa šta ako zna da vozi jebeni motocikl - reče Maja - zašto ti moraš da se mešaš?
- Zato što je to tu. I neka taj pesnik puši - on joj se isceri.
Vrata lifta se otvoriše i on obazrivo gurnu glavu unutra.
- Sranje - reče Maja - ala ovde smrdi - okrenu se prema njemu. - Ideš li?
On je buljio u nju , a onda odmahnu glavom i stavi mu nešto na dlan. On pogleda i zatvori prste
oko toga.
- Hej - reče.
Kava duboko uzdahnu i uđe u lift. Kad se okrenuo video je Majine preplašene oči. Vrata se
zatvoriše i on krenu nagore.
Vrata se otvoriše i Joči mu skoro otkide glavu snažnim zamahom. Kava čučnu, oseti kako pesnica
 pogodi njegovu slepoočnicu i razdera mu tri sloja kože. Nagnu se napred, izbaci sečivo noža i jurnu
na njega.

 

Joči ga ščepa za ruku i skoro je slomi. Nož pade na pod. Kava, shvativši da ovo nije šala, da
nema veze sa igrama koje je on izmišljao na kompjuteru, učini jedinu stvar koju je mogao: ujede
Jočija za obraz. Pritisak na njegovu ruku popusti taman toliko, dovoljno da je mogao da upotrebi
svoje koleno. To kao da je imalo malo ili skoro nikakvog efekta, jer Joči samo dreknu i prikuca ga
uza zid.

Kava jeknu, Joči se isceri i Kava ugleda kako se smrt ogleda u njegovim očima. Joči udari
nadlanicom Kavu u solarni peksus i Nihonin se presamiti. Njegova kolena popustiše i on se sruči na
 pod. Kad je posegnuo za skakavcem, Jočijeva cipela se oštro spusti na njegovu ruku tako da je glasno
kriknuo od bola.

Kava, potpuno potučen, izbaci iz glave ostatke trave koju je ranije popušio i sakupivši svu snagu
u svojini slabim nogama, udari Jočija ispod brade. Jočijeva glava polete unazad i on zatetura u
stranu. Kava ščepa nož i uz tihi plač zabode ga između dva Jočijeva rebra.

Joči ispusti čudan zvuk i pokuša da se dočepa noža. On posrnu unazad tako da je Kava morao da
ispusti dršku noža. Buljio je nadole, široko tovrenih očiju, u svoje grudi. Pogleda Kavu. Promrmlja
nešto, krenu nesigurno prema Nihoninu i pade na lice.

Ležao je neko vreme ne pokrećući se. Kava je disao teško, plačući, potpuno nesvestan toga.
Ugrize se za usnu i provuče drhtavu ruku kroz svoju kao sneg belcu kosu. Nastavio je da bulji dole u
Jočija. Zašto se nije pokretao? Onda je shvatio. To mu prelete preko lica kao munja i on povrati.
Podrigivao je i dalje mada više ništa nije imao da izbaci.

 Najzad se oseti bolje. Mislio je na Maju koja ga čeka dole i skoro se vratio, skoro je posegnuo za
dugmetom da otvori vrata lifta koji bi ga vratio u poznati anarhistički svet. Ali sada se nešto
 promenilo, jer je odednom shvatio da je ono za šta su on i njegovi drugari verovali da je buntovnička
anarhija, imala ustvari svoj red i šemu. Ona je bila bezbedna kao petodnevna radna nedelja i sada mu
se sve to činilo praznim.

Seti se zašto je došao i poče da traži Nikolu. Najzad ga je našao, u sobi iza restorana, na mestu
koje je izgledalo kao da decenijama nije korišćeno - sve do noćas.

Ušavši u prostoriju krvoprolića, Kava je perverzno bio zahvalan što je morao da ubije čoveka te
noći, inače bi pogled na ovo mesto i miris koji je tu osećao, razneli njegov mozak. On bi poludeo.

* **

- Šta ako si pogrešio?
- Reći ću ti, bebo, svet se ne zasniva na pretpostavkama šta bi bilo kad bi bilo i ja zbog toga
nikada ne pogađam dva puta.
Vesper je osećala kako joj puls snažno udara u slepoočnicama. Čula ga je uprkos radu motora.
Osećala je miris okeana, koji je bio pun života. Pena joj je padala po kosi. Znala je da je na
 prelomnoj tačci. On je hteo da je ubije, znala je to tako sigurno kao da joj je to rekao. Napetost
njegovog tela to joj je govorila. Bio je to bes, čist i jednostavan; njegova imperija se raspadala. A
onda je postala magnet za njegov bes. Ali kao što je bilo karakteristično za njega, ona je osećala još
nešto i ona je znala da to mora da iskoristi ukoliko želi da ostane u životu.
- Ubij me sada - bljunula je. - Hajde, samo napred to bi tvoj otac uradio.
Osetila je kako ga razdire oklevanje. Ona proširi svoju psihu do krajnjih granica, pokušavajući da
usmeri njegov sve veći bes u drugom pravcu.
On pritisnu cev revolvera tako jako u njeno uvo da je kriknula.
- Kakve veze ima moj otac s ovim?

 

- Ja sam radila za njega, sećaš se? Ja sam bila jedan od njegovih elitnih agenata na terenu - vrtelo
oj se u glavi od napetosti i korišćenja svog posebnog dara. Stegla je zube i nastavila. - Bio je toliko
opsednut svojim tajnim identitom da je postao paranoičan. Terenske egzekucije postale su pravilo, a
ne izuzeci. Kad se tako ponašaš, podsećaš me na njega.

Ponovo pokret, ovog puta mnogo snažniji.
- Šta hoćeš da kažeš tim “kad se tako ponašaš“?
- Ti znaš - rekla je običnim glasom - iracionalno.
Bio je to veliki rizik i ona je to znala. Znala je da hoda po samoj ivici. Ili će pasti u večiti ambis
ili će preživeti. Nije bilo sredine.
- Iracionalno - on izgovori ovu reč kao da je komad hrane koju proba - da, tako je, moj otac je
mogao da bude zajebano iracionalan. Ne mogu da kažem da ga se sećam kao takvog jer on nikada nije
 bio u blizini kad smo mi odrastali - klimnuo je glavom. - Da, mogao je da bude jebena svinja, u redu.
Ali bio je i tako mudar. Dovoljno mudar da nasamaruje federalce decenijama.
Vesper se koncentrisala. Mogla je sada da čuje - tamu i svetlost, dve strane, bes i divljenje koje
e osećao prema ocu i koje nije mogao da sakrije. Skoro da je u mislima čula udaranje mačeva dok su
dva mišljenja nastavljala svoj beskrajni rat. Nije ni čudo da je on svet uvek posmatrao samo crno-
 belo. Sve ostalo za njega bi bio krajnji i potpun haos.
- Da, on je bio mudar, to je u redu - reče Vesper - toliko mudar da nikad nisi mogao da ga
kontrolišeš, mada mislim da si pokušao - leda su je bolela jer je bila nagnuta preko ograde i glava ju
e bolela jer je njen obraz bio pritisnut uz drveni sanduk u kojem je bilo ukradeno DARPA oružje.
- Šta to govoriš? Ja nikada ...
- Svakako da jesi. Hteo si da pokažeš starom šta je propustio kad je pobegao i ostavio porodicu.
Uteo si da mu natrljaš nos svojim podvizima.
Čezare jeknu.
- To je sranje. Zašto bih dođavola želeo da to uradim? - još jedan pokret i on nesvesno olabavi
 pritisak cevi revolvera na njeno uvo.
- Da mu pokažeš da si bolji, pametniji nego što je on.
- Nisam se takmičio s tatom.
- Ali jesi i to na najgori mogući način. To te trovalo i trovalo. Želeo si osvetu, Čezare. Želeo si
da ga povrediš, želeo si da ti plati zato što te ostavio.
- Nije imao drugog izbora - viknu Čezare - predao se, to je bilo za dobrobit porodice.
- To je sranje i ti to znaš - Vesper je nastavila s pritiskom. - On je bio ambiciozan - suviše
ambiciozan da bi razmišljao o tome šta je dobro za porodicu. Oženio se, dobio decu, ali već je tada
znao da je to greška. Porodica, da bude voljeni muž i obožavani otac, nije to bilo ono što je on želeo.
 Njemu nije bila potrebna stabilnost: on je uživao u promenama. Želeo je moć i novac, želeo je da živi
na vrhuncu.
- Ne, ne ti grešiš - ukloni revolver. - Znam da grešiš!
Vesper ustade s bolom i ona vide da je sada posmatra drugim očima. Nije više bila magnet. Ona
e pažljivim manipulisanjem uputila njegov bes dalje od sebe, uputila ga natrag prema njemu samom.
- Ja ne grešim, Čezare - glas joj je bio miran i jasan. - Tvoj otac je sjebao svoj put kroz Tokijo.
On je 1947. godine spavao sa Fejt Goldoni. Onda, kad je završio, kad je izašao iz bolnice, bilo je
mnogo drugih. Žena za ženom, dugi niz sukanja - kako ih je on nazivao.
Čezare je bio bled u licu, paralisan jer je suočen sa svojm najvećim strahom, koji je mnogo
godina suzbijao. Žaki je oduvek bila u pravu: on je bio baš kao njegov otac. Ali zar nije to želeo? Da
i ne. On je od svog oca, koga nije poznavao dok je odrastao, stvorio idola. Izmišljao je priče -

 

dugačke priče o tajnim poslovima svog oca, ali nikad o tome nije govorio ni sa kim drugim. Bile su
mu potrebne te priče da bi bio siguran da neće omrznuti oca - kao Žaki - što ih je napustio.

Žena za ženom - dugi niz sukanja. Džon i Čezare Leonforte, otac i sin - dvojica od iste vrste.
Isuse!

Dolazila je emocionalna oluja. Vesper je mogla da je predoseti kao prve udare munja, slabu
grmljavinu što će se uskoro i bez upozorenja pretvoriti u rušenje svemira.

- Ti lažeš - bio je to promukao šapat i u njemu nije bilo ubedljivosti; ali njegove oči su govorile
da joj veruje svaku reč. Njega je sada vodila sopstvena intuicija. Ona ga je razoružala, ako ne
doslovce ono bar figurativno. Taj deo njenog uma koji je dugo sprečavao njegovu intuiciju bio je
oslabljen njegovim užasnim besom. - Ti si tako mlada. Kako bi to mogla da znaš?

Vesper koraknu prema njemu.
- Zato što mi je on to rekao, Čezare. On se hvalio svojim pobedama. To što je meni - ženi,
govorio o takvim stvarima potvrđivalo je njegov stav u njegovim očima.
Čezare je buljio u njeno lice: nije gledao u nju, već kroz nju ujedno drugo vreme, jedno drugo
mesto.
Vesper koraknu još bliže i glas joj je bio miran, bez podrhtavanja.
- Ako sam nešto naučila o tvom ocu to je da on nije brinuo ni za šta i ni za koga. Kao da nije bio
ljudsko biće.
Čezare žmirnu.
- Nije bio ljudsko biće? - klatio se kao u polutransu.
Ona je sada bila sasvim uz njega.
- Nije bio sposoban da oseti ljubav, da je da ili da je primi. Ljubav je za njega bila tako strana
kao disanje vode.
On posrnu unazad i ona ga je pratila, igrajući poslednji deo u ovoj izvitoperenoj igri strasti -
uperivši optužujući prst pravo u njegovu savest.
- A ti si isti kao on, Čezare.
- Nisam!
- Ali, jesi - nastavljala je dok su joj oči sevale a kosa vijorila iza nje na vetru kao u neke boginje
osvete - ti nemaš Boga, nema odanosti, ničega. Ogoljen ti si ono što ti je bio i otac - sam ego. Gledam
te i vidim prazan prostor - jamu - ambis.
On odmahnu glavom, reći su sada bile iznad njega. Oči su mu bile širom otvorene i izbuljene,
opčinjene njom, ipak preplašene onim što je ona predstavljala.
- Šta misliš zašto je tvoja sestra prestala da govori s tobom? Samo zato što si je udario?
- Voleo bih da znam - bio je to patetični šapat, koji je odneo slani vetar.
- Ali ti znaš Čezare. Znao si oduvek. Ona je sve to videla u tebi i to ju je užasavalo. Mogla je da
te voli Čezare - siguran sam da jeste, u neko vreme. Ali tvoja nezainteresovanost i tvrdoća ubili su tu
ljubav. Ona nije mogla da podnese što postaješ kao otac - ona ispruži prst - ti si bio taj koji je oterao
Žaki i ona je sada mrtva.
Krajičkom oka Vesper je videla kako Milo izlazi iz kabine. Hteo je nešto da vikne, ali mu ona
odmahnu rukom. Umesto toga on pokaza u vis u nebo pobelelo od sunca. Ona je rizikovala da pogleda
i ugleda helikopter koji je išao prema njima.
Kroker, pomislila je i jedva se uzdržala da ne ispusti jecaj olakšanja. Znam da je to on.
U tom trenutku, ćula je pucnje i skočila je. Milo je jurio sa svog mesta i Vesper pogleda dole u
svoje noge. Čezare je bio na kolenima, s revolverom pritisnutim uz glavu. Ljuljao se i ona u jednom
trenutku pomisli da se ubio. Ali ne, njegov ego je još bio prevelik. Vesper kliznu na kolena i stavi

 

ruke na njega. Srce joj je udaralo, kao da će da eksplodira. Njegova velika i moćna aura smanjila se
na veličinu pesnice, sklonila se duboko u njega i ona je znala da se više nikada neće pojaviti.

- Želim da to uradim - šaputao je. Prsti su mu se grčili na okidaču. - Želim.
- Ne. Ne želiš - Vesper je mogla da oseti tamu u njemu, gorko osećanje što je parija, nešto
 poznato zbog čega joj je na trenutak skoro pozlilo.
Svi sokoli u njoj sada su se razleteli kao šaka pirinča na venčanju. Bila je vezana uz njega, u
redu, ali ne onako kako se plašila. Bilo je to nešto divlje u njoj, poziv njenih ličnih sokolova koje je
sada čula dok je koristila svu harizmu da posegne prema njemu, da ga povuče s ivice zaborava. Zvuk 
elise helikoptera bio je sada glasniji i more se uskomešalo. Ona povuče sokole oko sebe, oko njega
sve dok se zujanje helikoptera nije sasvim izgubilo. Ako je to mogla da uradi znala je da onda može
da ispuni sve ono što je Mikio Okami video u njoj. Pokreti na sve strane oko nje , pokreti koje je
obuzdavala kao Mojsije koji je obuzdao Crveno more. Mogla je da oseti da se veza formira. Ta
izvesna napetost izlazila je iz njega. Nešto u njemu je odgovorilo, prepoznajući srodnost koju nije
mogao da razume. Ona podiže pogled.
- Dolaze federalci - reče Milu. - Ugasi motor. Reci posadi da se tiho preda - Milo klimnu
glavom.
Ona se okrete Čezaru. Oči su mu bile beličaste, onakve kao što su imali oni koji su upravo umrli.
Kuda mu je um otišao?
- Žaki?
I onda je shvatila. Odgovor mu je bio očajnički potreban.
- Tu sam, Čezare.
- Žaki, žao ... mi je.
- Znam da jeste.
Ona polako izvuče njegove prste jedan po jedan i oslobodi revolver pa ga sada ona ščepa.
Vazduh je bio uzvitlan kao anđeoskim krilima.
- Žaki... - on glasno uzdahnu.
- Sve je u redu, Čezare - uhvatila mu je glavu rukama i privukla je na svoje grudi, ljuljajući ga
nežno. - Sada je sve u redu.

* **

- Izgledalo je kao da si umro i niko nije došao da te vaskrsne.
- Ti si me vaskrsnuo - Nikola se kratko osmehnu i ščepa Kavu za ruku. - Hvala što si došao.
- Nije to ništa.
Čučali su u jednoj od zadnjih prostorija u restoranu Pul Marine. Niko od njih nije pomenuo
krvoproliće u susednoj prostoriji. Kao da Kava nije želeo da zna zašto je unakaženo telo jednog
starijeg čoveka visilo tamo, a baš sada Nikola nije želeo da se podseća na to. Očekivao je da će biti
mnogo noći u kojima će se toga sećati.
- Mislim da treba da te odvedem u bolnicu, čoveče.
 Nikola odmahnu glavom. Sada kad je Kava bio tu osećao se bolje, čak je uklanjao otrov Ban
Toma što je hitnije mogao, ali bio je daleko od toga da bude opet onaj stari.
- Postoji nešto što moram da uradim i to ne može da čeka.
Mikovo krvavo lice sinu mu pred očima. Nisam još s tobom završio. Postoji još jedan čin koji
mora da se odigra pre kraja.
Ban Tom otrov je kapao u njegovu venu. A iznad trećeg lanca koji je visio prazan sa plafona

 

stajala je spremna treća plastična boca sa otrovom boje bledog ćilibara, spremna za novu žrtvu.
- Hej čoveče, bez uvrede - reče Nihonin - ali izgledaš tako loše da ti nigde drugde nije mesto

nego u krevetu.
 Nisam još s tobom završio.
Kroz izmaglicu otrova Nikola je shvatio o čemu se radi. Znao je kuda se Mik nameračio. Ustao je

i učini mu se da se nalazi u liftu koji slobodno pada. Kava skoči, ščepa ga oko struka i pridrža ga dok 
su ga kolena izdavala.

- Vidiš? Šta sam ti rekao?
 Nikola se okrete Nihoninu.
- Kava-san, čovek koji je to uradio je slobodan i ja se plašim da će ponovo ubiti.
Kava je buljio u njega.
- Da ubije? Tek tako? - imao je nekako jeziv izgled zbog svoje bele kose i Nikola je lako mogao
da zamisli da doživljava japanski mit o ratniku koga smrti spasava nestašni demon.
- Da.
Kava zadrhta.
- Biće mi potrebna pomoć.
- Hej - reče Kava i isceri se - pokazalo se da je ovo noć života. Zašto bismo sada prestajali?

***

Koi je spavala. Nije to bio dubok san. Uprkos onome što je Nikola verovao, ona nije dobro
spavala kad bi on bio napolju. Odmarajući se na leđima ona je buljila u tokijsku noć koja se
odslikavala kao san na plafonu spavaće sobe. Pokušala je da broji svetlosti, a onda da vidi kakve
šeme formiraju. Zatvorila je oči pa ih je opet otvorila. Bilo je skoro pet sati i Nikola se još nije
vratio. Nije brinula; on je često boravio negde po ćelu noć,naročito posle one krize sa SajberNetom
od pre nedelju dana.

Sela je i videla da je zaboravila da navuče zavese. Možda je zbog svetlosti grada ostala budna.
Ustala je i prišla visokom prozoru. Pogledala je kroz njega. Mogla je da vidi Nagaji kulu ispod sebe,
koja je delovala da je tako blizu da je mogla da je dotakne. Njen čelični oklop ličio je na kuću
džinovskog pauka. Setila se pokreta iz sedamdesetih godina. Oduvek je smatrala insistiranje
 pripadnika tih pokreta na odvajanju delova urbanog pejzaža čudnim pokušajem da se ljudi više udalje
od svoje okoline. Pitala se kako bi to bilo da živi u jednoj od tih kapsula presvučenih metalom. Onda
 pomisli da je bolje da to ne sazna.

Uzdahnu. Sada nije mogla da zaspi. Nebo je postalo sivo kao ostriga; možda će sunce danas
uspeti da se probije kroz izmaglicu. Ona navuče kratki pamučni yukata i zavezavši ga oko pojasa ode
do vrha stepeništa. Tada je čula neki zvuk.

- Nikola?
Tišina i tama bili su odgovor.
Stajala je veoma mirno, s rukom na gelenderu koji se savijao taman i leden i nestajao u
nepoznatim senkama. Kakav je to bio zvuk? Zveckanje, kao metal, šuštanje, kao tkanina, tiho tapkanje
kao od koraka? Ili je samo vazduh pokrenuo zavese. Nije mogla da se seti.
Polako, tiho ona siđe niz stepenište. Kao da je utonula u okean. Ovde su sve zavese bile navučene
da bi se prostor zaštitio od noćnih svetlosti velegrada. Da li je to ona uradila pre nego što je otišla u
krevet? Kao većina onoga što se ponavlja iz dana u dan i ovo je možda uradila nesvesno i sada nije
mogla da se seti.

 

Dole u senkama osećala je kako joj dah svira u grlu. Stajala je u dnu stepeništa, buljila tako jako
u tamu da su oči počele da je bole. Nekoje bio u stanu sa njom; znala je to i od te sigurnosti srce poče
 bolno da joj se grči u grudima.

Čula je zvuk.
- Koi...
Zadrhtala je i posegnula za lampom.
- Nemoj da pališ svetlost. Molim te.
 Nešto u tom glasu natera je da povuče ruku dalje od prekidača.
- Bolje za nas da smo sada u tami - bio je to ženski glas, jasan i bogat.
Koi po tonovima tog glasa prepozna da on pripada osobi koja je navikla da je slušaju.
- Ja se zovem Meri Rouz. Ali Majk Leonforte me zna kao Žaki.
Koi uzdahnu i osetivši kako je snaga napušta, posegnu iza sebe rukom da napipa fotelju u koju se
spusti.
- Žaki, njegova sestra?
Sedela je na ivici kao da je ptica koja se sprema da poleti.
- Tako je.
Koi je jedva mogla da kontroliše svoj glas.
- Ali on mi je rekao da si ti odavno... umrla.
- Neko jeste umro, ali to nisam bila ja.
 Naprežući se, Koi je mogla samo delimično da otkrije svoje lice.
- Vidiš, mene je Bog odabrao da postanem časna majka Reda Done di Pjave.
Koin uzdah je bio nežno uzimanje vazduha.
- Reda...
- Znaš već. Donatori su - otkako su Red premestili iz Italije - Goldonijevi. Ali ma kako bilo, ja
sam Leonforte, i prevara je morala da se upotrebi, kako bi ja bila predpostavljena. I to je učinjeno.
Polako je menjala položaj, i kratki šumovi odore bili su jedini zvuci.
- Red se nalazio u Japanu još od posle rata. Kisoko Okami, Eiko Šima i njena kćer, Honiko i
mnogi drugi bili su pristalice. Svi su postali tajnoviti u velikom mozaiku.
- Ali zašto si ti sada ovde? Sada je pet ujutro. Skoro si me na smrt preplašila. - Koi promeni izraz
na licu. - I kako si uopšte ušla ovamo?
- Da ti odgovorim na poslednje pitanje, upotrebila sam kvaku.
Glas joj je promenio boju, kao da je preuzela Koin glas.
- Ja posedujem mnoge talente koje niko ne bi očekivao. A zašto sam sada ovde, reći ću ti.
Potrebna sam svom bratu.
- Majklu? Da li on dolazi ovamo? Ali kako ti to znaš?
- Bog mi je rekao. - Koi je osetila da se Žaki kreće kroz tamu prema zavesama.
Uz veliki prasak groma, prozori se otvoriše i uleteše na unutra, a teške zavese unazad. Koi je
 poskočila i malo podvrisnula. Presekla se kad je ugledala Mika kako čuči na prozorskoj dasci. Bio je
obučen u čudno crno matirano odelo, sa širokim kožnim pojasom i delovalo je kao da mu konopci
vise u mrkloj sivoj tami iza zgrade.
- Majki, šta...?
Koi je počela, kad je čula Žaki kako govori savršenim japanskim akcentom.. Osetila se kao da je
u snu kad je čula sebe kako govori. Još jedan od Žakinih takozvanih neočekivanih talenata.
- Vreme je da se plate svi računi, Koi. - rekao je Majki prodornim glasom.
Koi je ispustila krik kad je on zgrabio Žaki, vukući jedan od konopaca, i nestajući kroz širom

 

otvoren prozor. Koliko je mogla da vidi krajičkom oka kroz zavese koje su se luđački njihale, Koi je
ustanovila da Žaki ima kosu poput njene i da nosi neku njenu odeću.

- Majki! - Koi je vrisnula, bacajući se preko gomile razbijenog stakla i naginjujući se kroz
 prozor. Mogla je da ga vidi, kako nosi Žaki preko ramena, i kako klizi niz konopce koje je pričvrstio
na krovu Naigai Kule. Sada je znala istinu: Žaki se namerno preobukla da bi nju oteo. Prevarila je
Majkla da pomisli da je ona Koi.

Jedanaest minuta kasnije, kada je Nikola uleteo u stan, sa nihoninom čudnog izgleda bele kose
 poput snega, imala je mnogo toga da mu kaže.

***

Energija Kaiša, koja se smestila u njemu kao plamteća zvez-da, u njegovom stomaku, utrobi,
izoštrila je Mikova čula do nadljudske oštrine. Bila je u smeši sa drogom koju je ubrizgao, jer Nang
ritual bez toga ne bi imao nikakvog efekta. Droga je spravljena od trava i oklopa rogatih buba koje su
nastanjivale brda Vijetnama. Insekt, veličine dečje pesnice bio bi uhvaćen, držan na suncu nedelju
dok ne bi postao potpuno crn. Onda bi mu oklop bio pažljivo uklonjen, zatim smrvljen u kamenom
avanu. Rogovi su korišćeni u šamanovoj svetoj čegrtatljki.

Mik je osećao da je ispunjen neverovatnim moćima. Spuštajući se sa vrha kule razmišljao je o
tome kako će uništiti sve ono što je bilo drago Nikoli pre nego što oduzme njegov život. To je bilo
važno jer je Nikola bio sve ono što Mik nije bio; on je bio sve što je Mik ljubavlju pogođeni mladić
u vrtu za razmišljanje Svete Marije žudeo da bude. Pošto mu je zbog krvi i zlih okolnosti bilo
zabranjeno da voli jedinu ženu za koju bi drage volje umro, pokušao je da je izbriše iz sećanja, da
izbriše ljubav, svoju prošlost, sve što je nekada bio i što će uvek biti. Pokušao je da sahrani sve to u
divljinama Vijetnama stvorivši jednog sasvim novog Majkla Leonfortea, ali stigao je samo do
odvratnog šamanskog paprikaša, do košmara koji hoda, do golema, upalih očiju i doppelganger-a
 prazne duše. Bez obzira koliko se trudio, stari Majki Leonforte nije hteo da ostane sahranjen. Taj
Majki Leonforte je gledao u njegovo mlado srce i našao je da je ispunjeno nezamislivim; u njemu je
 bila srodna duša koju nikada nije voleo mada je to očajnički želeo.

Kao što je rekao Nikoli, ne možeš da se otreseš nasleđa ma koliko se trudio.
On posegnu za prvom kapsulom i spusti se na prvo odmorište od metalnih rešetki. Onda se
oslobodi metalne planinarske kuke i sa svojim teškim teretom preko ramena krenu niz metalno
stepenište.
Bio je na osamnaestom spratu. Prolazio je kroz senke i ostrvca svetlosti koja kao da su došla na
kulu iz nekog drugog doba. Vetar je uzdisao specijalnim krikom. Pomagali su mu posebni zvuci
vezani za kulu koji su dolazili od liftova, sistema za hlađenje vazduha, sanitarija, telefonskih linija,
televizijskih antena. Sve to je hujalo i zujalo kroz plastične cevi koje su obavijale kulu kao vene i
arterije rasečenog tela. On okrete glavu kad je ptica proletela kroz strukturu, paničeći i lepećući
krilima dok nije našla svoj put. Obrisa znoj sa čela i iz očiju i oslušnu.

* **

 Nikola uze peškir iz kupatila i prebacivši ga preko najlonskog konopca koji je bio razvučen od
njegovog razbijenog prozora pa do vrha Naigai kule, uhvativši oba kraja spusti se u bisernu svetlost
svitanja.

 Nije mogao da kontroliše ni brzinu ni pravac ovakvim načinom spuštanja. Na trećini puta oseti

 

miris izgorele tkanine i pogledavši u vis vide kako peškir tinja. Trenje o najlonski konopac izazvalo
e paljenje.

Bio je na pola puta kad se pojavi prvi plamičak na peškiru. Pojaviše se i drugi i on oseti kako
 peškir popušta. Sada je bio na tri četvrt puta do zemlje. Ispod njega je bio samo vlažni vazduh.
Krovovi drugih zgrada bili su duboko ispod njega, natrpani tv antenama i satelitskim tanjirima. Bio bi
to svakako fatalan pad.

Smrad izgorele tkanine punio mu je nozdrve i on poče da se uvija ispod najlonskog konopca.
Znao je da neće uspeti. U trenutku kad se peškir raspao on je uspeo da zavitla noge u vis i da se
uhvati cipelama za najlonski konopac niz koji je klizio. Mogao je skoro istog trena da oseti vrelinu od
trenja dok su njegove cipele od tanke kože klizile niz konopac, ali to je bilo dovoljno da dobije dve
sekunde, tri sekunde koje su mu na ovom stepenu bile dragocene.

Kula je izgledala lepo i moćno kao piramida Maja koja se dizala u gradskom pejzažu tamo ispred
njega. Brzo je išao prema njoj. Samo još nekoliko sekundi, samo mu je toliko trebalo...

 Nije uspeo. Plamenovi su izjeli sredinu peškira i on se raspao u njegovim rukama. Njegova glava,
ramena i torzo padoše na dole sve dok nije vertikalno visio na najlonskom konopcu. Držao se samo
snagom svojih nogu dok mu je konopac polako klizio između cipela. Klizio je sve brže i brže, a
mišići njegovih nogu i stopala tvrdi kao stene počeše da se grče. Odmah je osetio bol jer je zbog
trenja izgorela koža na cipelama i počeo je da se pali tanki pamuk njegovih čarapa.. Koža s
unutrašnje strane njegovih stopala osu se plikovima.

 Nije imao drugog izbora i pripremi se da skoči kad prođe pored metalne kopče koju je Mik 
otkopčao i kad konopac poče da se odvaja od kule. Nikola skoči prema jednom metalnom odmorištu,
 promaši ga, udari ramenom o drugo i posegnuvši obema rukama unapred obmota ih oko trećeg
odmorišta.

Klatio se kao klatno, boreći se protiv bola, umora i nesanice i zakasnelog šoka zbog smrti Mikija
Okamija, dok su ostaci otrova Ban Toma još kolali njegovim krvotokom. Polako se smirio, trudeći se
da smiri bubnjanje u glavi i ukloni otrov koji je kolao njegovim krvotokom.

On se povuče u sebe i njegova suština odbaci njegovo tandian oko, odlučivši se za Kširu. Tamno
oko se otvori prema nasilno promenjenom svetu. On vide kulu onakvu kakva je bila; neuspešan
 pokušaj da se spoji stalno i nestalno, tama i svetlost. On vide grad na sve strane kao sivi okean,
 prostran i nepokretan. Sada je postojala samo kula, crna kao glava gavrana - i tri osobe koje su se
 pcnjale po njoj kao mravi koji idu uz planinu Fuđi.

Tamno oko je lutalo napred, nazad kroz konstrukciju kule i on vide Mika. Poče da se penje.

***

- Majki...
Mik zastade, čučnu na metalnim rešetkama spoljnog stepeništa. Koncentrisao se na Nikolu, na
njegovo približavanje. On je na kuli, to mu je bilo jasno. On je preživeo zamku.
- Majki...
Taj glas. To nije bio Koin glas uopšte, a on gaje ipak dobro poznavao. Okrenuo se, srce mu je
udaralo u grudima pre nego što je um mogao da prihvati o čemu je reč.Šokiran posmatrao je ženu
kako skida periku. Bila je odevena u Koinu odeću, ali nije bila Koi.
On je buljio u te oči duboko zelene kao more i posegnu u okean zaboravljenih uspomena. Neke su
 bile suviše bolne i morao je da ih gurne u stranu. Dizale su se kao duhovi na groblju. Širom otvori
oči.

 

- Da - klimnula je glavom - to sam ja, Majki. aki.
- Isuse, to nije moguće - osećao se kao da je potonuo pod led, kao da ga je neko prevrnuo
naopako. Nije mogao da veruje. - Ti si mrtva.
Ona koraknu prema njemu.
- Jesam li?
On se trgnu kad je ona pokušala da ga dodirne.
- Ahhhh! - kriknuo je. Blagi Bože, šta se događa?
- Bog nas je sastavio - Žakin glas je bio tih, miran mešajući se sa šuštanjem vetra i zujanjem kule.
- Vidiš, Majki - ona se uštinu za mišicu - ja sam živa i zdrava. Moja smrt je bila prevara da bih
mogla da uđem u red koji poseduju Goldonijevi.
Bio je pritisnut uz ogradu koja je išla duž nogostupa.
- Ali zašto?
- Zbog neprijateljstva između GoldOnijevih i Leonforteovih. Niko ne zna kako je to ustvari
 počelo. Kao sve te vendete ono je bilo podržavano užasnim pričama koje su se predavale s kolena na
koleno, od generacije do generacije i svaki put je ponovo prepričana priča bila strašnija nego što je
 bila ustvari, sve dok stvarnost nije pretvorena u mit.
- Deda Čezare je to znao i želeo je da se to okonča, ali sve dok se ja nisam pojavila, on nije znao
kako. On je bio blizak sa časnom majkom tog manastira i dok me posmatrao kako rastem, video je u
meni ključ za razrešenje misterije.
- On je bio taj koji je ubedio mamu da me odvede u manastir kad sam stigla u izvesne godine i bio
e u pravu. Bog me odabrao da uđem u red - i još više. Posle moje inscenirane smrti, počela je moja
obuka pod imenom sestre Meri Rouz da bih zamenila časnu majku. Ništa od toga ne bi bilo moguće
da nisam “umrla”. Goldonijevi to ne bi dopustili, a ne bi ni stric Alfons.
- Sećam se ...- Mikov glas je postao zanesen. - Alfons je bio ogorčen kad se vratio iz manastira.
Bio je ubeđen da će moći da te vrati i zakleo se da će to učiniti jednog dana. Ubrzo posle toga je
umro.
Žaki klimnu glavom.
- Tako je bilo - ona koraknu prema njemu, ispruži ruke. -Majki, ovde sam da završimo s
vendetom jednom za svagda. Ovde sam da te iscelim.
- Ne! - Mik prinese ruke ušima dok je kliznuo na kolena.. -Neka me Bog zaštiti od sopstvenih
misli.
Kad je videla njegovu uznemirenost, Žaki kleče pored njega.
- Tu sam da te zaštitim, Majki. Radio si grozne stvari, užasne. Ti nisi brat sa kojim sam provodila
večeri na krovu, sanjareći.
Mikova glava se klatila s jedne na drugu stranu.
- Zar ne shvataš? Mi ništa nismo imali zajedničko. Sve ono o čemu smo sanjarili bilo je sranje.
- Zašto to kažeš? Imali smo iste snove, da pobegnemo što dalje možemo od života Leonforteovih.
Sećaš se zar ne?
- Ah, Žaki. Jedini san koji sam imao i koji mi je nešto značio nikada nisam delio sa tobom. Nisam
mogao - njegov pogled sevnu prema tim zelenim očima koje su ga omađijale.
- Šta je to bilo? Reci mi. Sada sam tu. Reci mi.
Lice mu se iskrivi.
- Ne mogu.
- Možeš. Bog će ti dati snagu.
- Bog - lice mu se još više iskrivi - ja sam toliko daleko pao od Boga da on više ne postoji.