Eric van lustbader-Druga koza

 

Poljubi Pola u čelo.
- Ti si dobro dete. Lojalan si. Ja visoko cenim lojalnost. A u međuvremenu čitaj Plinija, za ime

Hrista - osvrte se po gostinskoj kući, koju je neki lokalni arhitekta unutrašnje arhitekture uredio u
neutralnim bojama. Mrzeo je to, ali dodavola, on nije morao da bude tu. - Gde je Margerite?

- U spavaćoj sobi.
- U redu. Drži malu na oku. Ne želim da mi neko smeta, shvataš?
Poli klimnu glavom i krenu prema spavaćoj sobi gde otključa lisice kojima je Frensin bila vezana
za bravu na plakaru.
- Hajde, mala. Da pojedemo nešto.
Frensi pogleda Margerite koja je bila vezana oko članaka i gležnjeva za četiri stuba ogromnog
kreveta.
- Ali šta će biti sa mojom mamom?
- Ja ću se pobrinuti za nju - reče Čezare ulazeći u sobu. - Kako je, Frensi?
Frensi odmahnu glavom i ne reče ništa dok ju je Pol vodio iz sobe.
Čezare, s konzervom da jet koka-kole u ruci, stajao je u dnu kreveta, posmatrajući Margerite.
- Tužan pogled.
Margerite ga pogleda.
- Jedno je bilo ganjati Tonija. Ali staviti na nišan mene i moju kćer znači da si prekršio svako
 pravilo ovoga sveta. Ti si parija, obeležen čovek bez poštovanja.
Čezare se počeša sa strane po glavi, malim prstom.
- Završila si? Niko neće da poveruje u to sranje, a ja ću ti reći zašto. Sama si to tražila,
Margerite. Nisi mogla da prepustiš posao Toniju Di. Morala si da guraš nos u stvari za koje ne bi
trebalo da te bude briga, morala si da putuješ u DiSi da bi videla Domove stare drugare, da možda
sklopiš nove saveze za Tonija. I onda si počela da igraš onu staru ogru sakrijmo miša, sa Luom
Krokerom, bivšim detektivom njujorške policije, za ljubav Božju - odmahnuo je glavom. - Zašto ti je
Toni Di dopustio da poludiš to je misterija. Činjenica je da si postala moj neprijatelj isto koliko i
Toni Di. Što se tiče tvoje kćeri - kako je postala ljupko biće - ne ostavljaš mi izbora. Kad si ubila
dva moja čoveka morao sam da te smotam što sam pre mogao. I morao sam da uvučem Pola u to. To
mi se nije dopalo. Ali još jednom mi nisi ostavila izbora; postala si suviše opasna. Prema mom
mišljenju najlakši način da se dođe do tebe bilo je preko Frensin - on srknu piće. - Mislim da sam bio
u pravu kako su se stvari okrenule.
- Odvratan si.
Čezare obiđe s druge strane kreveta.
- S obzirom odakle dolazi, smatram to komplimentom. - Ponudi joj konzervu. - Hoćeš gutljaj?
- Radije bih umrla od žeđi.
Čezare se osmehnu.
- Prava žena. Suviše dramatizuje i unosi suviše emocija u sve - on odmahnu glavom. - Pogrešila
si što si ovo shvatila kao svoj posao, Margerite. Verujem da sada to vidiš.
- Nemam više šta da ti kažem - ona okrete glavu prema zidu.
- O, u tom slučaju, kao i u svemu drugom, grešiš, Margerite - on sede kraj nje. - Nisam te ovamo
doveo na odmor ili da te se otresem. Doveo sam te da bi sve ispovraćala, svaku tajnu koju ti je Toni
saopštio. Vidiš želim ono što je imao Dom; njegove veze u DiSiju i preko mora. Želim Nišiki
dokumente - prljavštinu kojom se koristio da u šaci drži mnoge velike momke. Uradićeš to za mene,
Margerite, zar ne?
- Gubi se.

 

Odjednom je ustao i udario je aluminijumskom konzervom u lice. Viknula je, ali on nije obraćao
 pažnju na nju ni na krv koja se pojavila na njenom obrazu.

- Sve ćeš mi reći Margerite, ili tako mi Bog pomogao, dovešću Frensin ovamo i dok ti budeš
 posmatrala ja ću njeno lepo lice i telo obeležiti upaljenom cigarom inč po inč.

* **

Sunčeva svetlost je lila kroz visoke prozore, praveći od zrnaca prašine u vazduhu sićušne
 plesačice koje su se vrtele i sijale pri svakom pokretu. Daleko ispod njih, u polumraku prostorije
nalik na prebivalište Vulkana, Kaići Tojoda se bavio svojim poslom. Njegova široka, okrugla leđa
davala su mu izgled kornjače. Imao je uske bokove i ugnuta prsa.

Tojoda stavi šipku slojevitog čelika u ognjište i udar vreline prolete kroz već neugodno zagrejanu
radionicu. Na betonskim zidovima bile su alatke neophodne u njegovom zanatu. Tojoda je bio oružar,
čovek koji je pravio lepa i smrtonosna sečiva od kaljenog čelika udarajući ga i tanjeći, previjajući
ga, udarajući ga opet, zagrevajući ga, sve dok dva prevoja ne bi postali jedno, ponavljajući i
 ponavljajući taj proces. Neki kažu da se to ponavljalo deset hiljada puta, sve dok oštrica mača nije
 bila spremna za oblikovanje. Japanci su bili jedinstven narod na svetu - samo su oni doveli do
savršenstva kovanje mačeva od presavijenog čelika. Koristili su ultratvrdi čelik da bi oblikovali
ivicu i kičmu sečiva. A ivica je bila toliko oštra da je praktično bila nevidljiva, a kičma jaka.
Obavijali su tu čvrstu kičmu slojevima mekog čelika, dovoljno mekog da apsorbuje šok najžešćih
udaraca. Oko toga bili su slojevi polumekog čelika srednje tvrdoće koji su davali maču fleksibilnost.
Tek tako je on dobijao odgovarajuću snagu i fleksibilnost da je mogao da probije oklop i kost a da ne
 bude prelomljen na pola.

- Bodež - reče Tojoda odgovarajući na Mikovo pitanje - nema baš mnogo potražnje za tu vrstu
oružja ovih dana.

Kovač je bio star - imao je najmanje sedamdeset, procenio je Nikola, sa okruglim licem i tako
izboranom kožom kao oklop armadilja. Rastresita bela brada vijorila mu je sa podbradka.

- Ipak zatražili su vam bar jedan, zar ne?
Tojoda izvuče čelik i baš je hteo da počne da ga udara čekićem kad očigledno nešto primeti,
 pukotinu koja se formirala i on zavitla sada bezvredni komad metala u bure puno ledene vode. Para
siknu kao ljuta zmija.
Kovač obrisa svoje teške šake oteklih prstiju o debelu kecelju, priđe vratima radionice i zaključa
ih.
- Hajde da uđemo - reče.
Poveo je Nikolu u kratak hodnik iza kovačnice koji je bio vreo kao sauna zagrejana do usijanja.
 Na kraju je bila otvorenam soba sa tatamijem iz koje se video maleni vrt okružen sa tri strane
visokim zidovima. Jedna hinoki čempres bujao je u sterilnom okruženju. Tojoda povuče roletne od
 bambusa sve dok se gornji deo vrta nije sakrio. Vrelina je stizala u talasima kao u pustinji.
Prostorija je bila malena i nameštena kao monaška ćelija. Tojoda je bio Zen budista; kod takvih
e manje uvek više. Bilo je to kao sa onim hinoki čempresom - to je bio vrt kakav je njemu bio
 potreban.
Sedoše onako kako im je Tojoda pokazao. S unutrašnje strane njegove leve noge video se
dugačak beli ožiljak gde su pre deset godina hirurzi izvadili venu da pomoću nje prepreče dve
zapušene arterije u njegovom srcu. Tojoda mu ponudi čaj i on prihvati. Pili su u drugarskom ćutanju
neko vreme, posmatrajući hinoki.

 

- Dugo se poznajemo, Lajnir-sane - Tojoda stavi na stranu svoju šoljicu, nagoveštavajuđi tako da
e završeno sa tišinom. - Napravio sam ti mnogo oružja. Opasnog oružja. Jedinstvenog oružja.

- Ne bih išao ni kod koga drugog, Tojoda-sane.
Kovač sleže ramenima.
- Ja sam bio odgovarajući izvor - hteo je ustvari da kaže da je on bio jedini izvor. On je pravio
oružja o kojima su drugi kovači mogli samo da sanjaju. Kao da je razmišljao jedan tren. - Napravio
sam opasno oružje jednom čoveku.
- Bodež.
Tojoda klimnu glavom.
- Vi ste ga oblikovali?
Tojoda je gledao u hinoki koji se pekao na sunčevim zracima.
- To je zanimljiv deo, Lajnir-sane. Radio sam po njegovom nacrtu. Bio je grub, ali genijalan i
funkcionalan.
- Funkcionalan?
- O, da - stara glava klatila se napred-nazad. - Sa tim bodežom mogao je da se ubije divlji
medved. Ukoliko imate snagu i odlučnost.
- Da li je on mogao da seče i da bode?
Lagani osmeh razgalio je Tojodino lice.
- Rekao sam vam da je nacrt bio genijalan. Bodež je imao poseban nacrt.
 Nikola uze olovku i blok.
- Ovako?
 Nacrtao je bodež koji je odgovarao povredama nađenim na Ikuzovom lešu.
Kovač pogleda crtež.
- Da, baš tako.
 Nikola izvadi nekoliko fotografija na kojima je bio Mik Leonforte. Bio je tada mnogo mladi,
uredno podšišan i skoro formalnog izgleda, ali nije moglo da se pogreši u obliku lica, senzualnim
usnama ili pogledu tamnih očiju.
Tojoda je dugo buljio pre nego što je odgovorio.
- To je taj čovek.
- Da li vam je rekao svoje ime?
- Nisam pitao.
- Zašto?
- Imena vode određenom cilju, a u mom poslu svaki drugi cilj sem mog sopstvenog je ometanje.
- Da li ste mu još nešto napravili Tojoda-san?
- Ne.
 Nikola odloži fotografiju, blok i olovku u stranu.
- Recite mi Tojoda-sane, zašto ste napravili to oružje?
- Rekao bih da je to očigledno. Zbog onog zbog čega pravim oružje. Jer kad ga završim ono je
umetničko delo.

* **

- Nisam gladna - reče Frensi dok ju je Pol Kjaramonte vodio prema kuhinji.
- U redu - posmatrao ju je - nervozna si zbog Bed Klamsa? Pošto ona nije odgovorila, on promeni
taktiku.

 

- Hej, šta kažeš na plivanje? Bazen izgleda sjajno.
Frensi sleže ramenima.
- Nemam kostim.
- Nema problema - reče on vodeći je u drugu spavaću sobu. Posmatrala je pasivna kao ovca dok 
e on preturao po fijokama od nebojenog drveta.
- Evo - izvadi tirkizni kostim - izgleda da će ti ovo odgovarati. Uzela je kostim, otišla do
kupatila. Na pragu se okrenula i savršeno ozbiljnog lica rekla:
- Hoćeš da gledaš?
- Isuse, dete ti si stvarno neverovatna - reče on i odmah postade nervozan. Kad je pogledao njeno
lice shvatio je da ona uživa u tome što mu radi. - Ulazi unutra i obavi to, važi?
- A ti?
On izvadi iz druge fijoke veliki šorc sa tropskim ribama u fluorescentnim bojama. Ona se
zakikota.
- Ja ću obući ovo - reče on.
Frensi zatvori vrata za sobom, a Pol se s uzdahom olakšanja sruši na ivicu kreveta. Ovo je već
 počinjalo da mu ide na živce. Najpre je ubio njujorškog detektiva, onda je morao da dovuče
Goldonijevu divlju mačku sve dovde nalik na nekog pećinskog čoveka koji vuče neposlušnu
 partnerku na klanje. Onda je morao da se nosi sa šesnaestogodišnjakinjom koja je bila suviše mudra,
a u svakom slučaju pametnija od njega. Ali ona je bila posebno važna šesnaestogodišnjakinja za
njega. Postojala je stvarna šansa da je ona videla Žaki - da je čak - ko bi to znao? - razgovarala sa
njom.
Žaki je živa.
Ta pomisao ga natera da se naježi. Ili je možda ta opsesija bila deceniju dugo razočaranje. U
svakom slučaju morao je da sazna. Morao je na neki način da zadobije poverenje tog deteta da bi
dobio pravu informaciju. Sem toga, ona mu se stvarno dopadala. Bila je pametna, brza i prokleto
zabavna. Retko kad je Pol naišao na nekoga ko može da ga nasmeje. Iskreno govoreći život mu je bio
haos, krijući je radio je za Bed Klamsa, izdavao je porodicu Abriola, koja ga je prihvatila kao svog.
A što se tiče ličnog života, na to je odavno zaboravio! Zaljubio se u Žaki od onog trena kad su se
sreli 1962; otada niko nije mogao da se meri s njom, ona je bila kao sećanje na neku melodiju koja se
vrti i vrti u glavi dok čovek ne poludi.
Poče da se skida. Dok je to radio, oštro je udahnuo nekoliko puta kao što je naučio na časovima
oge. Bilo je to za smirivanje stresa. Pol je znao da mu je potrebno da ukloni krajnji stres pod kojim
e bio ili će svakako dobiti srčani napad. On se već borio sa visokim krvnim pritiskom i lekari su ga
suviše često opominjali da ima previsok krvni pritisak. Joga mu je pomagala, svakako. Sledeće
uporište bila je meditacija.
Skinuo je košulju i pantalone i gaće i sve je to stajalo na gomili oko njegovih članaka kad se vrata
kupatila otvoriše i uđe Frensin.
- Madona! - viknu on pa crvenog lica pokri šarenim gaćama svoj ud.
Frensi je stajala na vratima, odevena u tirkizni kostim s izgledom mačke koja je upravo progutala
kanarinca. Zbog osmeha koji joj je titrao na usnama ličila je na Mona Ližu.
- Sada si srećna? - reče on namrštivši se.
- Dopada ti se kako izgledam?
Pozirala je kao modeli na onim ženskim časopisima “Vog” i “Kosmopoliten”. Vrlo profesionalno,
vrlo seksi. Polje dva puta morao da se podseti da još nema ni sedamnaest godina, mada je zbog
razvijenosti i oblina njenog tela teško bilo poverovati u to.

 

- Da, svakako - reče on obazrivo. - ta tu ima da se nekom ne sviđa?
Prišla je i sela na krevet pored njega. Gledajući ga pravo u oči rekla je:
- Zašto ne obučeš svoj kostim? Hoću da plivam.
- Šta misliš zašto? Buljiš pravo u mene.
- Pa šta onda? Viđala sam te stvari i ranije.
Pol odmahnu glavom.
- Za ime sveta, mala. Makar se okreni.
Poslušala ga je i on je u žurbi navukao kupaće gaće, ali bio je preplašen da će se okrenuti i
 posmatrati ga. Ipak, imao je nekih problema. Na svoj užas i veliku sramotu video je da se uzbuđuje.
O, Isuse, pomislio je, baš mi je još to trebalo.
- U redu.
Okrenula je glavu i zakikotala se.
- Izgledaš zgodno.
- Što se ne pokriješ? - rekao je besnije nego što je nameravao.
Frensi pogleda svoje telo.
- Zar ti se ne dopada kako izgledam?
Prevrnuo je očima.
- Mala, problem je u tome što mi se suviše dopada sve to što vidim.
Sisala je svoju donju usnu, razmišljajući o tome. Onda je ustala i ispred ogledala iznad komode,
 prevukla šakom preko svog glatkog stomaka i bokova.
- Znaš, prošle godine dala bih sve - prst, oko, bilo šta - da budem sasvim mršava. Reč koja mi
 pada na um je bolno.
- To mi zvuči ekstremno.
Okrenula se da ga pogleda u lice.
- To je ipak istina - imala je takav pogled koji je sasvim jasno govorio da ona nikada nije naučila
kako da laže.
- Moraš da shvatiš, moje telo je bilo jedina stvar koja mi je pripadala. Sve ostalo su kontrolisali
moji roditelji, a oni se nisu slagali. - Nasmejala se. - Ne da se nisu slagali, to ne opisuje njihovo
stanje, oni su bili u stanju stalnog rata. Moja mama je bila suviše pametna - imala je svoju kompaniju,
znaš - a moj otac je odlučio da će je kazniti zbog njene pameti. Zato ju je tukao. Neprestano.
- Da - reče Pol klimajući glavom u znak odobravanja - u pravu si.
Frensi duboko uzdahnu.
- Nešto duboko u meni je odlučilo da će sve biti u redu s mojim roditeljima ako budem mršava,
stvarno mršava - posmatrala ga je netremice kao da želi da vidi da li će joj se podsmevati. - Kao da
sam napravila pakt sa Bogom. Ali trebalo mi je dosta dugo da shvatim da sam načinila pakt sa
najgorom, najtamnijom svojom stranom. Ja sam sebe kažnjavala za rat svojih roditelja.
Bacila se tako blizu njega, tako neugodno blizu da se Polu učinilo da ga je oprljila vatra.
- Mrzela sam sebe; najviše svoje telo. Ono mi je sada važno. Ponosim se njim. Želim da ga
 pokazujem.
- Da, ali mala, treba da ga pokazuješ svojim vršnjacima.
Ona poče da se smeje i on odmah shvati da je načinio gaf.
- Ne, nisam to mislio. Ne bi trebalo nikome da ga sada pokazuješ. Kao što sam rekao prošle noći,
nemoj toliko da žuriš da odrasteš. Nije sve u tome.
Pogleda na sat.
- Hajde da plivamo.

 

U vodi je bila kao delfini koje je Pol video u Njujorškom akvarijumu na Koni Ajlendu; dugačka i
klizava i razigrana, vodila je ljubav s vodom, s njenom podatnošću, njenim hladnim, plavim
dubinama. Plivala je u krugovima oko njega, a njena duga, tamno crvena kosa plovila je za njom kao
rep životinje ili leđno peraje neke egzotične ribe, kao kod onih koje su ukrašavale njegove gaće.
Mrzeo je ove ogromne gaće. Bilo je neugodno što su se napunile vazduhom pa su izgledale kao
klovnovske pantalone.

 Najzad, izmoren, odplivao je na kraj bazena i pažljivo posmatrao čuvare i njihove pse kako se
kreću ivicom imanja i najvažnijim delom oko kuće za goste.

 Na kratko se zapitao šta se zbiva između Bed Klamsa i Margerite Goldoni Dekamilo. Odlučio je
da će biti bolje da ne zna, okrenuvši se od kuće za goste baš u trenutku kad je Frensi izronila uz
veliko pljuskanje vode.

- Šta je bilo s tobom? Tako si se brzo predao.
- Shvatio sam da nisam više mlad kao nekada.
Doplivala je do mesta gde je on plutao oslonjen laktovima o ivicu bazena. Ona je imala savršen
oblik za vodu, bila je zaobljena kao torpedo, ali kad mu je prišla, njeni udovi se raširiše kao u
morske zvezde, njene ruke i noge zakačiše se za bazen sa svake njegove strane.
- Nije to, to - reče ona - nisi navikao da se zabavljaš.
Otvorio je usta s namerom da nešto kaže, onda ih je zatvorio vrlo glasno. Bila je u pravu. Njeno
vitko telo slalo je tople kružne talase, neku vrstu vibracija koje je osećao duboko u sebi kao udaranje
svog srca.
- Da, pa možda živim životom koji ne pruža mnogo prilike za zabavu - reče on braneći se - imam
mnogo odgovornosti, znaš. Ljudi se oslanjaju na mene.
- Kao Bed Klams.
Pošto on nije ništa rekao, ona je dodala:
- Da li si zato rekao da biti odrastao nije sve što se očekuje?
Odmahnuo je rukama.
- Odakle ti takve lude ideje?
Ali ona se nije pomerila ni santimetar.
- U pravu sam, zar ne? To što radiš za Bed Klamsa i cinkariš ljude koji ti veruju i koji računaju
na tebe, i nije tako strašno, zar ne?
Pogled tih neobično pametnih očiju nije mogao da se odvoji od njega.
- Ustvari, kladim se da je to sranje.
Opet je u pravu, pomislio je. Ali neka bude proklet, ako to prizna njoj ili bilo kome drugom.
- To je život koji sam ja odabrao, - rekao je mirnim glasom - zato što je pravi za mene.
- Da lažeš, varaš i zajebavaš pošten narod, i time hočeš da me ubediš da je to život koji si
odabrao za sebe?
Sada je već počela da mu ide na živce.
- Mala, mene stvarno ni najmanje ne zanima što..
- Mislim da je takav mizerni život izabrao tebe.
Oglasio se podrugljivim tonom iz grla.
- Šta to, jebo te, treba da znači?
- Mislim da znaš.
- Šta, ti voliš da pričaš u rebusima?
Pokušao je da okrene glavu na drugu stranu, i shvatio da ne može. Nalik na mungosa oko koga se
obavila kobra, nije mogao da utekne.

 

- Možda. Ali jedno znam: ti si toliko izjeden iznutra svim onim što ne možeš da izbaciš iz sebe -
mržnjom, osvetom, ljubavlju.

- Ljubavlju?
Pol je bio zapanjen.
- Ljubavlju?
Toliko je približila glavu njegovoj da je mogao da oseti nežne treptaje njenih trepavica na svom
obrazu poput krila anđela. Rekla je tihim glasom:
- Znam za Žaki.
Pol koji je do sada držao u najmanju ruku pola kontrole nad situacijom, oseti kako mu se srce ledi
u grudima.
- Šta si rekla?
Vrhovi prstiju su mu bili kao ledeni špicevi. Borio se sa svojim umom kako da ovo izmami iz nje,
i evo! Dolazi pravo brzakom.
- Mislim da sam pogrešno to rekla, - Frensi je prošaputala - srela sam je. Poznata je kao časna
sestra Meri Rouz. Pričala sam sa njom, obučavala me je. Žena koju si pokušavao da pronađeš: žena
koju voliš.
Pol je bio siguran da gubi razum. Posle toliko godina traganja, ćorsokaka, siguran u to da je Žaki
živa, i da je neko drugi poginuo u toj nesreći, osećao je kako postaje sve više paranoičan kao i to da
e njegova teorija došla od uzvišene majke nadzornice Svete Marije. Glumeći reportera, kasnije i
internistu u obližnjoj bolnici, pokušao je da izmuva patološki izveštaj o Žaki iz mrtvačnice, tokom
druge polovine 1962. godine, ali nije uspevao. Zato nikada u srcu nije prestajao da veruje, mada je
 propatio za njom, i svakako je nikada nije zaboravio. A sada ovo razaranje koje mu je priredila vrlo
 pametna devojka za koju je znao - jednostavno znao - da je ne treba pocenjivati. Ali već je
 posumnjao u svoju večitu tugu, da je ovo i previše za njega, u ovim golim očima već je video svoju
sudbinu. I kao mesečar video je sebe već predaleko negde gde je ona tako želela da ga odvede.
Dolazeći k sebi najbrže što je mogao, rekao je:
- Lažeš ti mene, mala?
- Ne.
I u tom jednostavnom odgovoru prepoznao je istinu, zato što je ranije primetio laž koju mu je
rekla prošle noći u avionu kada ju je pitao za tu posebnu časnu sestru sa očima boje dubokog okeana.
Žaki.
- O, Bože, - uzdahnuo je.
- Da li bi voleo opet da je vidiš? - Frensi je prošaputala. - Želiš li da pričaš sa njom?
- Više od svega.
Trebalo bi da mrzi sebe stoje dopustio da mu to tako isklizne, ali sve stoje osetio bila je žurba i
snažno ushićenje da su mu vrhovi prstiju, koji su do nedavno bili obamrli sada počeli da se vraćaju u
život. Osetio je toplotu pomoću novonadene energije.
- Moći ćeš. - Frensi je šapnula. - Ja ću te odvesti kod nje. Ali moraš nas izvući odavde. Mene i
moju mamu.
Ovo je bila njegova sudbina, put kojim je išao predaleko da bi se sada okrenuo i vratio. Onog
momenta kada je ona prozborila Žakino ime, znao je šta će tražiti od njega zauzvrat. Ona je bila
 prepametna da bi tražila bilo šta manje od toga. A onaj stvarno najodvratniji deo bio je svakako taj
što je znao da će ona dobro zaraditi u cenkanju. Mogao je to da vidi u njenim očima, da oseti u
svakom delu njenog tela. Ona je želela da mu pomogne, i sa teškim priznanjem shvatio je da na kraju,
zauzvrat i on želi da pomogne njoj.

 

Ovo je bilo na prvom mestu za njega, čoveka koga su okolnosti primorale da brine jedino o Polu
Kjaramonteu. To je bilo prvo, poslednje i zauvek i jebeš sve ostale, baš kao što je njega zajebavao
njegov otac, Fejt Goldoni, čak kao i njegova majka što ga je zajebavala, koja zahvaljujući tome što je
 bila Jevrejka, nije mogla da zadrži Crnog Pola pored sebe.

Želeo je da pomogne Frensi, iako će ga to dosta stajati - možda, znajući Bed Klamsa, čak i života.
Ali, tako mu Boga, uživaće dok to bude radio.

Polako, kao u snu, njegove ruke krenule su ka njenima i zagrlio ju je najprisnije što je mogao.
Bilo je gotovo. Pakt je tiho potpisan. To mu je zaplašilo um.

* **

Koi je pretraživala podatke na kompjuteru u Niponšu Šake Centru na Harumi-doriju, blok 
udaljenom od velike Ginza Jon-šom raskrsnice. Sve što si želeo da znaš o japanskom nacionalnom
alkoholnom piću koje se pravilo od uvrelog pirinča, bilo je ovde. Nikola je voleo napitak, a
kompjuterski program joj je pomagao da izdvoji arome koje će najviše odgovarati njegovom ukusu.

Senka je prešla preko ekrana i ona je pogledala na gore u lice Mika Leonfortea. Pojavio se kao
 priviđenje, kao iz mračnog i zlog mesta u njenoj glavi.

- Zdravo Koi, - rekao je. - Kakvo iznenađenje što sam naleteo na tebe ovde.
Rekao je to bojom glasa koji je ona odlično upoznala za vreme kada su živeli zajedno - ona
očajna i samokritična, a on žestok sve vreme, ispunjen grešnim i uznemiravajućim predlozima koji su
se odnosili na njihov seks. Boja glasa kojom joj je govorio sve ono što je on želeo da ona zna: na
 primer, ovo nije bilo iznenađenje, on je bio daleko od toga da je iznenađen.
 Napolju su hodale hiljade ljudi, gurali se preko ulica pokrivenih kišom, udarali se crnim
kišobranima, talasali i sudarali. Koi oseti kako je protrese mali drhtaj, pošto je ovde izolovana, nije
 bila deo mase koja se kreće zahvaljujući ovoj zloslutnoj životinji koju je odlično poznavala.
 Nasmejao se kao dečak na putu za matursko veće.
- Zar ti nije drago što me vidiš? Mislim, dosta je vremena prošlo od kada smo živeli zajedno,
dugo od kad si se skrivala.
Uputio joj je upitni pogled, skoro tužan ali to je bilo zbog osvetljenja iznad glave koje je
izdužavalo njegove crte, topeći ih kao da su od loja.
- Šta te je nateralo da promeniš mišljenje?
Koi je automatski pogledala okolo da vidi ima li koga u blizini njih dvoje. Naravno, bilo je
mnogo ljudi ali niko ni nije obraćao pažnju na njih.
Mik,s emocijama koje su klizile kao živa, nasmejao se.
- Nisi nervozna, zar ne?
Raširio je ruke.
- Mislim, pa i zašto bi bila? Samo zato što je trebalo da se udaš za mene, a nisi? Naletela si na
Mikija Okamija, ako me sećanje dobro služi, i on te sklonio na neko mesto gde te nisam mogao
 pronaći.
Ispružio je ruku, snažnu,preteču kao čelične šipke u zatvoru, i ona je ustuknula. On je to primetio i
činilo se da mu je drago zbog toga.
- Pokušao sam, znaš - da te pronađem. Upotrebio sam sva raspoloživa sredstva - zagorčao sam
život mnogim ljudima, puzeći po njima za informaciju. I šta sam dobio za to vreme i muke? Jebeno
ništa. Ti si otišla, izvetrila kao dim cigarete. To kopile Okami je pravi mađioničar.
Približio joj se još više, gurajući je na ekran kompjutera, što ju je sprečilo da postavi neka

 

 pitanja.
- To nije baš sve istina - nastavio je, uživajući u tome što joj je nelagodno. - Ipak sam dobio nešto

zauzvrat za svoje vreme i muke. Poniženje. To je otišlo do tačke da su svi znali koliko strašno želim
da te vratim. Toliko sam znoja prolio na tom pohodu dok su mi se sigurno svi smejali iza leda.

Odjednom mu se lice namrači.
- Smejali su mi se.
- Žao mi je.
- Sereš.
Odmahnuo je glavom,pogleda uprtog u nju.
- Nije ti žao. Uradila si ono što si htela. Uvek si to radila. Nikad ti nije bilo stalo do mene, ni do
koga ti nikad nije bilo stalo sem do sebe.
Lice mu se iskrivilo od besa.
- Ne, ne brini. Neću te povrediti. Ali žalim bedno kopile sa kojim si sada.
On je već otišao dok je ona mogla da osmisli odgovor. Ponižena sa mučninom u stomaku,
okrenula je leda rulji unutar centra i slepo nastavila da gleda u monitor ne mučeći se da čita. Mogla
e da oseti tople suze koje se spremaju i pokušala je da ih zadrži ali one su padale jedna po jedna na
tastaturu. Želela je da odjuri kući, da kaže Nikoli šta joj se dogodilo, ali znala je da ne srne. Setila se
dobro njegove reakcije kad mu je saopštila da se Majki zaljubio u nju.
Kompjuter je zapištao, i brišući suze, videla je da je stigla do kraja. Pronašla je savršeno piće za
 Nikolu. Nekako, to se činilo potpuno nebitno sada.

* **

Moram da saznam zašto izgleda da moj život teče paralelno sa životom Mika Leonfortea,
razmišljao je Nikola dok je vozio kroz grad idući na adresu koju mu je Tento dao za
sadomazohistkinju Londu. Bio je u zasedi parkiran s druge strane ulice u kojoj je bio restoran Pul
Marina u Ropongiju. Čekao je Mika. To je bilo mesto na koje je Nikola došao kada je pratio trag
ukradene TransRim SajberNetove datoteke, i to je bilo mesto, u šta je bio siguran, gde će se pojaviti
Leonforte.

Osećao je kao da je Mik bio velika polusenka, odraz njega samog u ogledalu gde su sve mračne
sile bile obuzdavane. A to je vodilo ka stvarno jezivoj pomisli: Mik je bio oličenje Kšire koja se
uzdizala kao plima u njemu, koja je pretila svojom ogromnom rastućom moći da ga rastavi od
zdravog razuma. Ne samo zbog toga šta je Kšira bila, već zbog skupljanja mračnih sila, koje su
 probijale granice u kojima ih je on držao kao u zatvoru unutar svog uma.Svaki čovek i žena koji
hodaju ovom zemljom imaju ove mračne sile - zle misli, sebičnost, pohlepnost, ljubomoru, bes. Često
su ostajale kao obične misli, koje prolaze kroz svest poput oblaka momentalno pomračujući sunčevu
svetlost. Ali sunce je uzvraćalo: uvek uzvrati. Osim u ovim ljudima za koje su mračne misli postale
stvarne, pretvarajući se u delo. To su bili ljudi koje je jurila policija kao životinje i isključivala ih do
kraja života. To je ono što je Mik postao - deo njega je bio stvarni odraz onoga što je bilo unutar 
 Nikole.

Prodorna policijska sirena koja se uključivala i isključivala prodrla mu je u misli, i pogledajući u
retrovizor, video je pandura na motoru kako ga prati, svetla su mu blještala. Postoje brzo vozio,
usporio je, pokušavajući da nađe mesto da se izvuče iz uske trake između saobraćaja i mesta za
 parkiranje. Pronašao je jedno, konačno, i krenuo pravo između dve "tojote”. U tom momentu bacio je
 pogled na retrovizor da bi održao ritam sa pandurom, i sa ove male razdaljine mogao je videti

 

njegovo lice i prepoznao ga je. Bio je to loši, zdepasti šef sale u Pul Marini, restoranu gde je Honiko
radila. Šta je radio maskiran u pandura?

 Nikola je pogleda i nađe prolaz u saobraćaju, pa uz škripanje zagorele gume, u oblaku plavih
izuduvnih gasova, povezao je ”kavasaki” kroz zastrašujuće malo mesta između vozila, bežeći od
Jošija na velikom pandurskom motoru.

Joši je legao na svoju sirenu i počeo da ga prati. Sada će Nikola imati prilike da na otvorenom
oproba sve novine koje je primenio na velikom motoru Kavasakija. Čim je Joši pronašao čistinu u
saobraćaju. isključio je sirenu. Njegova ideja da se preruši u pandura je propala i nije imao želju da
 privuče prave policajce zvukom sirene.

 Nikola je izjurio južnim izlazom Šinjuku stanice sa Jošijem iza sebe. Nikola je vozio tako da mu
stanica bude s leve strane, što je duže mogao, i onda u poslednjem trenu je rasparao paravan, umalo
sudarivši se sa crvenim "micubišijem”. Treštanje sirena pratilo ga je kad je završio na trotoaru,
rasterujući pešake, a onda se spustio na ulicu idući ka Šinjuku Gjenu, parku punom vrtova u
zapadnom i japanskom stilu kao i prema sada već otrcanom paviljonu u kineskom stilu još iz 1927.

Rizikovao je i pogledao u retrovizor, i video Jošija tačno iza sebe, koji je uključio sirenu na
kratko, kružeći oko ćoška koji je Nikola upravo opasno presekao. Nikola je stegao zube i uleteo u
 park. Zbog jadnog stanja struktura, to je bilo više napušteno mesto, i nekoliko šetača dobilo je jasna
upozorenja da se sklone s puta velikom crnom "kavasakiju” i motoru koji ga je pratio.

 Nikola polete kroz vazduh, prelećući preko malog kamenjem ograđenog ribnjaka u kome je plivao
koi. Preleteo je na drugu stranu, na kratko se okliznuo pa je jurnuo prema paviljonu koji je bio
 podignut u čast venčanja cara Hirohita. Joši bezbedno prede preko ribnjaka dok mu je motocikl
grmeo. Kao pravi stručnjak Joši je koristio svoju levu nogu u čizmi da ispravi motor, dok se okretao
a onda dodavši gas jurnu za Nikolom.

Paviljon mu je dolazio u susret i Nikola je jurio pravo prema njemu. Videvši to ludilo Joši je
usporio, uklonivši se sa puta kojim je jurio Nikola.

Kad je izgledalo da je sudar neizbežan, Nikola prođe tako blizu paviljona da su iveri poleteli na
sve strane, udarajući o njegov šlem i odbijajući se od njega. Osetio je užasan bol u vratu dok mu se
glava iskrivila. Zamalo da promaši rampu načinjenu od bambusa pa zatandrka drvenim daskama.
Jurio je po njima paralelno sa paviljonom dok je Jošijeva silueta nestala iza fasade.

Ali mogao je da čuje auspuh policijskog motocikla kako grmi iza fasade. Za trenutak motocikl se
 pojavi s druge strane paviljona i Nikola je bio primoran da skrene oštro na levo, sa dasaka, dok je
divlje okretanje njegovih točkova nateralo daske i eksere da lete na sve strane kao da su zahvaćeni
uraganom.

Išao je s druge strane francuskog vrta, dok mu je Joši bio skoro prilepljen sa strane. Izjurio je na
ulicu dok su automobili svirali kao poludeli, pešaci vrištali, a on je jurio širokim stepeništem koje je
vodilo prema trgu pokrivenom granitnim pločama. On i Joši su jurili preko trga. Ispred njih se dizala
 blistava kupola tek podignutog Tokijo-kana, džinovskog podzemnog centra za kupovinu, virtualnu
realnost i sportske komplekse.

 Nije bilo vrata, samo četvrtasti otvor u kupoli koji je ličio na usta koja zevaju.
 Nikola ulete u usta, preskočivši magnetsku barijeru, škripeći niz rampu punu ljudi koji su jurili na
sve strane, krijući se bilo gde. Nikola je prošao gimnastičke sale za dizače tegova, sumo rvače,
atletičare. Raznovrsni butici svih veličina ostali su za njim. Pojačao je motor ”kavasakija” tako da se
u momentu može promeniti pritisak na menjaču i kočnicama. Ovo je napravljeno za krajnje odgovornu
mašinu koja ga je održavala na dovoljno velikoj brzini dok je vozio u cik-cak između prestravljenih
ljudi i osmougaonih betonskih stubova postavljenih u dvostrukom redu duž centra.

 

 Nikola je jurio kroz centar, dok su stubovi proletali s njegove obe strane. A onda se pojavi Jošu
na svom velikom policijskom motociklu. Ispred je bila dugačka rampa prema drugom ulazu u centar.
 Na najudaljenijem kraju bili su saloni za virtualnu realnost s leve strane, a najveće gimnastičke
dvorane s desne. Zbog položaja grada centar se završava na nivou ulice umesto da i dalje bude pod
zemljom.

 Nikola sada poče da se zanosi napred i nazad preko širine centra, prilazeći sve bliže i bliže
stubovima. On otvori svoje tandian oko i prvi put prizva Kširu. Svet zasija oko njega, boje postadoše
tamnije sa blještavim odsjajima.

On prolete pored stuba, skoro očešavši njegovu stranu dok je prelazio na stranu centra. Joši,
 prateći ga, skoro se skrši i bio je primoran da ostane dva automobila iza da bih održao kontrolu nad
vozilom u brzini.

To je bilo ono na šta je Nikola računao. Preletao je preko duge rampe i u poslednjem momentu,
okrenut nadesno, udarcima je otvorio vrata, našao se kako klizi po drvenom ispoliranom podu velike
gimnastičke sale. Ljudi koji su vežbali, razbežali su se ostavljajući opremu i vreće za vežbanje za
sobom. Malo ispred nalazio se zid sa ogromnim okruglim prozorom koji je gledao na Šinđuku Centar 
Park. Okrugli prozor bio je na nekih dvadeset stopa od poda.

 Nikola, u Kširi, prebacio je svoju težinu nazad u ”kavasaki”. Zatim, dve trećine puta kroz
gimnastičku salu, podigao je prednji deo motora od zemlje, udrio jako u drugoj brzini koju je sam
ugradio, i ”kavasaki” je završio uspravno.

Leteći kroz vazduh, Nikola se nagnu preko motora poput skijaša koji preleti preko skija. Na
momenat učinilo mu se da neće uspeti, da će udariti glavom o betonski zid sale. Ali motor prolete
kroz okno prozora, a staklo se rasprštalo kada je udario prednjim točkom, zatim zadnjim delom,
završavajući na travnatom brežuljku, klizeći, zamalo da se zakuca u čempres, grabeći zadnjim točkom
 promenio je brzinu i ”kavasaki” je produžio kroz park, zatim u gužvu na ulici između redova, vozila
daleko od Jošija, koji je gutao prašinu koja se digla za njim na sredini gimnastičke sale u haosu.

* **

Bilo je vreme zatvaranja na Fuzoku Širijokanu. Samo još dvadeset minuta do zatvaranja Šitamači
muzeja i skoro svi posetioci su otišli. Jedino je ostao Mikio Okami. On je voleo da dolazi u ovaj
 posebni muzej da se odmori i razmišlja pre svega zbog fantastičnih reprodukcija trgovina u
Šitamačiju iz prošlih vekova. Bila je tu kuća za stanovanje, trgovačka berza i prodavnica ispred koje
e on sedeo a koja je prodavala slatkiše zvane dagashi.

Došao je sa sastanka sa Džoom Hitomotom, sadašnjim finansijskim ministrom, koji je bio jedan
od vodećih kandidata za upražnjeno mesto premijera, zajedno sa desničarem Kansaijem Micujiom,
koga je odabrao Tecuo Akinaga. Sastali su se na Nakamize-doriju, ulici za šoping u rejonu Senso-
dija i Asakusa Kanon Hrama. Okami kojeg je spasio od alkoholizma pukovnik Lajnir, bio je i dalje
veoma povodljiv, što je dokazivalo i to što je kad god je mogao dolazio da poseti dve stotine godina
staru prodavnicu na Nakamize-doriju koja je prodavala dagashi.

Bio je to još jedan razlog, razmišljao je, što je tako lepo biti kod kuće, u Tokiju. Iznenadio se
koliko mu je to nedostajalo. Njegova prošlost je bila ovde, slična ovom muzeju, živo blago puno
 blistavih tvorevina i događaja koji su nastavili da zrače preko barijere vremena.

On je sada zamišljeno žvakao slatkiše u skoro praznom Šitamači muzeju dok je s tugom
 posmatrao preciznu repliku starinske prodavnice koja se specijalizovala za dagashi.

Razmišljao je o Džou Hitomotou pitajući se da li je on bio pravi čovek da uzme uzde moći. Bolje

 

on nego Micui, sa svojim opasnim fašističkim sklonostima ka ratu i najgorim aspektima
 predstavljanja Japana svetu.

Razmišljao je o Nikoli Lajniru i njegovoj dugoj borbi da razume svog oca, njegovu sudbinu i
svoju sopstvenu kompleksnu ličnost. Ali najviše je razmišljao o svom starom prijatelju Denisu
Lajniru. Pukovnik mu je sve značio - on mu je bio prijatelj, njemu se poveravao, bio mu je mentor,
neprijatelj. Bilo je čudno i pomalo uznemirujuće saznanje da se u jednoj osobi kriju sve te osobine.
On je video budućnost Japana, prepoznao je njegov široki potencijal ne samo za sebe već za Zapad.
Zbog toga je iskoristio Okamija, manipulišući elementima jakuze, koristećih ih da bi uklonio one koji
su mu stajali na putu. On je na kraju koristio čitavu strukturu Japana - birokratiju, industriju i
 političke partije - da bi postigao svoj cilj.

Mada strašno moralan, pukovnik je mogao da bude bezobziran ako bi okolnosti to zahtevale.
Drugi su zavidni mislili da je njegov moral promenljiv - da on njime manipuliše na isti mudar način
na koji je manipulisao sa svima oko sebe. Istinito ili lažno? Kao sa svim stvarima kad su ljudi u
 pitanju, razmišljao je Okami, sve je zavisilo od vaše tačke gledišta. Okamijeva tačka gledišta klizila
e napred nazad u pesku vremena, ali naravno to je bilo iz vrlo ličnih razloga koje radije nije hteo da
ipistuje. Kad bi došlo do porodice, bila je tu linija koju se niko nije usuđivao da prede. Pukovnik 
Lajnir je to uradio pa čak ni danas, sedeći na ovom mestu bez vremena, Okami nije mogao da nađe
 prostor u svom srcu da mu to oprosti.

- Muzej je pravo mesto za tebe, stari.
 Neko je kliznuo na hladnu kamenu klupu na drugom kraju.
- Pogledaj se - reče Mik Leonforte - moćni Kaišo sedi ovde kao stari beskućnik i jede slatkiše
dok razmišlja o svetu kakav je nekada bio. - Na kratko prinese ruku na srce. - Kako je to dirljivo. -
Pokaza na papirnatu kesu sa slatkišima. - Po ovome sam mogao da te nađem, znaš. Pratio sam te
dovde čak od Asakuse. Ta tvoja prokleta sklonost ka slatkišima. Bolje ti je bilo da dobiješ cirozu
etre.
- Ja te poznajem.
- Da, svakako - Mik potapša usne kažiprstom. - Da vidimo, o čemu si razmišljao ovde, okružen
 prošlošću. - Iznenada se nagnu prema Okamiju. - O njemu, je li?
- Njemu?
- Pukovniku Lajniru. Tvom drugu - Mik vide kako Okamijeve oči dobijaju prazan, mrtav izraz. -
Razmišljao si o tome šta ti je uradio. - Okamijevo telo se skameni kao da je pogledao u oči Meduzi. -
Da - reče Mik spreman na razgovor - znam. - Priđe mu bliže na klupi. - Ono što me zanima je to kako
si mogao da dopustiš da ti se tako nešto dogodi. Kakvo opravdanje imaš što nisi preduzeo neku
akciju?
- Šta hoćeš? - pitao je Okami mrtvim tonom kao što su bile i njegove oči. Još nije skrenuo pogled
 prema njemu, gledao je prodavnicu slatkiša.
Mik kliznu još dalje po klupi sve dok njegova butina nije dodirivala Okamijevu. Onda se nagnu i
 prinevši usne Okamijevom u vetu šapnu:
- Istinu.
Okami kao da ožive.
- Istinu! - reče podrugljivo. - Čini mi se da je ti već znaš - ili verziju koja tebi najbolje odgovara.
Čini mi se da ti stvaraš sopstvenu istinu. Ti seckaš prošlost u tako sitne deliće da više ništa nema
smisla. Ali taj gubitak integriteta je tvoja namera jer ti onda sve slažeš prema svojoj zamisli. Kako ti
sebe nazivaš?
- Rušiocem.

 

- Meni se pre čini da je to fašistički nihilizam. Ti koketiraš sa destrukcijom; brisanje postojećih
 političkih i društvenih institucija da bi postavio svoje.

Mik se isceri.
- Potrebno je da te neko razume.
- Šta?
- Zar nije to pukovnik Lajnir uspostavio sa tobom kao svojim pajtašem od poverenja 1947?
Svakako da jeste.
- Šta je pajtaš?
Mik zviznu.
- Ađutant, posilni, drugar, zavisi kako to posmatraš.
- Pojma nemam o čemu govoriš.
Mik frknu.
- Pasivni otpor neće te nikuda odvesti sa mnom, Kaišo. Pukovnik Lajnir je hteo da ponovo izgradi
Japan prema svojoj slici. Možeš li to da opovrgneš?
Okami je buljio bez reći u repliku prodavnice slatkiša, ali dagashi su mu postali gorki u ustima.
- Ne bih mogao da zamislim fašističkiju viziju - Mik uze do pola ispražnjenu kesu slatkiša od
Okamija i ubaci jedan dagashi sebi u usta. - Ali ne bacajmo kamenje prenaglo.
- To je tvoj poseban dar, zar ne? Da izvrćeš istinu dok dan ne postane noć, dok dobro ne postane
zlo i moralnost ne sklizne u limbo gde više ne može da se prepozna i gde više ne može da se čovek 
osloni na nju.
- U redu. Da razgovaramo o moralu. Daj da pozovem kao duhove iz njihovih grobova Seiza i
Micubu Jamučija, jakuze koji su stajali na putu tvojim šemama. Zar hoćeš da kažeš da nisi planirao
njihovu smrt? A šta je sa Kacuodom Kozom, ojabunom Jamauči klana koji je u leto 1947. nađen kako
 pluta s licem na dole u reci Sumida. Zar nisi uredio i njegovo uklanjanje? Da nastavim? Ima mnogo i
drugih.
- Neću da se igram igre moralnosti sa okorelim kockarom.
- Nisi odgovorio na moja pitanja. Ali u redu je, deda. Nisam ni očekivao da hoćeš. Ja znam da si
kriv po svim tačkama optužbe i pošto mrtvi ne mogu da svedoče o zločinima koje si počinio, ja sam
tužilac, porota i sudija u ovom sudu.
- Sudu, kakvom sudu?
- Sudu koji poštuje zakon ljubljenja moje zadnjice - reče Mik prinoseći cev revolvera
Okamijevoj glavi.
- Poznajem takve tipove - Okami je disao na usta, šištao na nozdrve kao da je blizina tog
 pogubnog bića uništavala i sam vazduh koji je udisao. - Ono što ti nazivaš moralom je
samoglorifikacija. Štogod preti tebi je pretnja čitavom svetu.
- Da. Ja stvaram čast, baš kao što stvaram moral. Obični ljudi koji lunjaju ulicama kao psi su
lažovi. Ja nisam.
- Naravno. Ti si medu izabranima. Kao plemstvo koje je vladalo Grčkom, istina je u tebi. Zar ti to
tako ne vidiš?
Mik gurnu cev u Okamijevu slepoočnicu.
- Mnogi ljudi bi dali svoju desnu nogu da budu u položaju u kome sam ja sada. Treba samo da
 povučem okidač i buuum! Ti si samo deo istorije. Moje istorije!
- I to osećanje blistavosti, moći koja beskrajno teče, bljesak visoke napetosti, to je ono zbog čega
vredi živeti. To je ustvari tvoje životno delo, sve što jesi ili što možeš da budeš.
Mikovi obrazi naduše se kao u otrovne ribe.

 

- Misliš da će te citiranje Ničea spasti, Kaišo? Razmisli još jednom.
- Pošto dobro poznaješ Ničea sigurno znaš srž sage o Vikinzima, devizu njihovog glavnog boga
Votana, jer ti živiš prema njoj: ”Onaj ko nema tvrdo srce u mladosti nikada ga neće ni imati”.
- Kako je tvrdo moralo da bude tvoje srce, starče kad si mogao da ubijaš kad si bio mlad.
- Ja sam ubijao da bih osvetio prevaru, da bih uništio neprijatelje svog oca koji su skovali zaveru
da ga ubiju - reče Okami ravnim glasom - ni manje ni više. Sve što sam uradio, uradio sam jer je to
dužnost sina.
- Bio sam u pravu - reče Mik - zaista tvrd čovek.
- Zar nemaš ni malo prostora za saosećanje? - šapnu Okami.
- Saosećanje, Kaišo? - frknu Mik. - Nisi dovoljno pažljivo čitao Ničea. Oni čija je srca očvrsnuo
Votan nisu stvoreni za saosećanje. Saosećanje je slabost, ono je za ljude niže vrste, za lažljivce,
 povređene s robovskim moralom koji beže kao prebijeni psi između kanti za đubre po ćorsokacima;
koji smatraju da moć ide uporedo sa opasnošću, koji suprotstavljaju dobro zlu kad ne postoji nijedno
ni drugo. Saosećanje je za dobroćudna goveda, one koji se lako predaju, pomalo glupe, one pune
ljudske blagosti, uvek spremne da pruže ruku - ukratko one čija je životna sudbina da izvršavaju
naređenja ljudi kao što sam ja.
- Kakav si ti ološ. Koliko si siguran da si razumeo univerzalne principe.
- Zašto da ne? - Mik se cerio. - To je bar jednostavno.
- E, pa tu grešiš. Mnogo je komplikovanije nego što ti misliš.
Mik ga zlobno pogleda.
- Ali ti to znaš, starce, zar ne?
- Ja? - Okami je delovao zapanjeno. - Ja znam malo o tome isto kao i svi drugi.
Mik napravi grimasu.
- Konfučijsko ponižavanje je stvarno patetično. Ali ja znam šta ti je u srcu kad pogledam ispod
tvoje dobre maske Konfučija.
- Naravno da znaš. Ti sve znaš.
Mik stsnu okidač na pištolju od keramike. Načinio je zvuk, ne glasniji od diskretnog prdeža. Mik 
uhvati Okamija pre nego što je mogao da se otkotrlja sa klupe.
- Sve - rekao je Mik kao da je u stanju da zaustavi pesak peščanog sata i učini da taj momenat
traje večno.

***

Zbog incidenta sa Jošijem, Nikola je zakasnio čedrdeset minuta na sastanak sa Okamijem. Kad je
stigao u Šitamači muzej, već je bio zatvoren i nije bilo traga od Okamija. Nikola je pozvao Okamija
na adresu SajberNeta ali niko nije odgovorio. Ostavio mu je poruku da mu se javi stoje pre moguće.
Onda je nazvao ministra finansija, ali mu je rečeno da je Jo Hitomoto, Okamijev kandidat za
 premijera, van kancelarije i da ne očekuju da će se vraćati do kraja dana. Za momenat, činilo se da je
to sve što je Nikola mogao da učini. Bezvoljno se vratio na "kavasaki” i otišao.

Prema Tentou, vlasniku sadomazohističkog kluba A Bas, Londa je živela u Meguru, jednom od
zapadnih delova u tokijskoj večitoj izmaglici. To nije bilo daleko od vilinske fasade zamka Meguro
klub Sekitei, najčuvenijeg gradskog hotela ljubavi koji se i najlakše nalazio.

 Nikoli je trebalo vremena da stigne do tamo jer je morao da zastane nekoliko puta jer je Kšira
koju je prizvao besnela kroz njega, ometajući mu čulo vida i dodira iako je njegova osetljivost bila
 pojačana na drugi, suptilniji način. On je na primer video čitav Tokijo kako leži ispred njega, mali

 

kao poštanska marka, komplikovan kao krilo ose. U svakom rejonu mogao je da oseti puls grada,
energiju koja je vukla ljude od početne tačke do cilja, nije to bila električna moć grada već febrilna
mreža psihičke energije toliko mnogo ljudi stisnutih zajedno kao mravi u mravinjaku. Pulsirao je sa
energijom, ispunjen tamnom rasvetom, goreći od moči Kšire.

Kad se jednom tako zaustavio, njegov Kami je zazujao i on vide da ima vezu sa Kanda Torinom.
 Nije obratio pažnju na to, nije bio raspoložen za razgovor s mladim službenikom.

Kšira najzad izađe iz njegovog sistema kao adrenalin i on se vrati svom metabolizmu. Stigao je
do svog cilja i sišao je s motocikla. Meguro nije bio otmen kraj i uska ulica u kojoj je Londa živela
nije bila baš najbolje mesto. Ružne zgrade sazidane posle rata, kad se zidalo brzinom svetlosti,
ispunjavale su ulice i mračne ćorsokake, neodržavane i propale, prekrivene industrijskom prašinom.
Grupa Nihonina, motociklista odevenih u crnu kožu buljilo je u njega dok se zaustavljao pred
zgradom, čija se fasada raspadala i po kojoj se videlo da je osuđena.

 Našao je nastojnika u njegovom stanu u prizemlju. Izgledalo je kao da je zaspao. Tvrdio je da ne
zna ništa o ženi po imenu Londa, koja je radila u čudno vreme, najčešće noću. Stoje Nikola
 pokušavao više da ga ispita on se sve više neprijateljski ponašao, posmatrajući Nikolu na slabom
osvetljenju.

- Mešanče - viknu najzad - nemam ja šta tebi da kažem!
Tresnu vrata Nikoli u facu.
Kad je izašao na ulicu ugledao je nekoliko Nihonina kako se dive njegovom ”kavasakiju”.
- Sjajan bajk - reče jedan od mladića, mali ali mišićav Japanac s mindušom u nosu, kosom boje
snega očešljanom u bodlje, blaziranog pogleda. Namerno se držao grbavo tako da je ličio na znak 
 pitanja. Na leđima njegove kožne jakne bila je izvezena zastava izlazećeg sunca. Krajičkom oka
 pogleda Nikolu. - Izgleda da si radio ovde.
- Dva meseca, tu i tamo.
 Nihonin klimnu glavom, pa pokaza mnoge ogrebotine koje Nikola napravio na motorciklu.
- Zovem se Kava. Našao si onoga koga si tražio?
- Nisam - nije vredelo da krije zašto je tu. Stajao je kao jedan Amerikanac na sumo turniru.
Pogledao je Kavu, čije je ime značilo koža. - Visiš stalno ovde?
- Tu i tamo - reče Kava ne predajući se. To izazva smeh kod njegovih drugara.
- Znaš li ženu po imenu Londa? Ona radi noću.
- Radi noću, ha! - isceri se Kava. - Ta riba. Da, nekada je živela ovde. Pre nekoliko meseci
nestala je. Otišla je na više, svakako.
- Znaš li to?
- Znam.
- Znaš li gde sada živi?
- Možda.
Kava se okrete drugarima koji su slegali ramenima, divlje se cerili, vrteli rukama. Okrete se opet
 Nikoli.
- Imaš gadan bajk, brate - usisa donju usnu, onda isplazi jezik. I on je bio probijen metalnom
naušnicom. - Da vidimo da li je to deo tebe ili je samo igračka. Ako možeš da nas pratiš odvešćemo
te tamo. Je T pošteno?
Ime njihove bande je bilo Ratna boja, što im je bilo vrlo značajno jer kao kod svih Nihonina,
okupljalo ih je u jedinstvenu celinu koja im je bila zamena za porodicu. To su bili potomci birokrata i
 poslovnih ljudi koji su skovali Japan u prethodnim decenijama. Njihovo potomstvo, koje se
dosađivalo, koje je bilo uznemireno i bogato, i toliko pozapadnjeno da su više voleli da pojedu Big

 

Mek nego suši, živelo je svojim životom poštujući velike brzine i ne napuštajući video igre od kojih
su postali ovisnici.

 Nihonini su se poredali iza Nikole koji je vozio na čelu tako da su svi mogli da ga vide. Znao je
šta se od njega očekuje. Oni nisu želeli ništa od establišmenta, i ako bi se pokazalo da je on deo toga,
nestali bi u noći i ostavili bi ga nasukanog.

Vodio ih je kroz mnoge opasne manevre, ulazeći i izlazeći neustrašivo iz reke automobila, jureći
kroz crveno svetio, jureći pogrešnim pravcem uskim ulicama, što nije davalo prilike da se načini
greška. I oni su voleli izazove i opasnost, ali kad je on preleteo preko tri automobila i bacio se na
 prazan pločnik potpuno nehajno, zaista su se oduševili.. Pratili su ga željno, jureći, cereći se od uva
do uva, puni uzbuđenja.

On im je ulepšao dan i stvarno su održali reč i ostavili su ga jedan sat kasnije u Sanšajn sitiju,
kompleksu zgrada u Ikcbukuru. Sanšajn siti je bio izgrađen na mestu čuvenog zatvora Sugamo, u kome
su bili smešteni najgori japanski ratni zločinci, od kojih su poneki i obešeni. Pored stanova,
džinovski kompleks sadržavao je hotel, muzej, kulturni centar i kulu od 60 spratova sa kancelarijama.

Kava reče Nikoli broj Londinog stana, a onda dodade kao specijalan poklon:
- Ponekad nas je koristila kao telohranitelje, ali odkako joj je krenulo na bolje ne želi da čuje za
nas.
 Nikola se zahvali Kavi i dok su odgrmeli dalje, on vide kako se Kava okreće i gleda ga. Njegova
 bela kosa sijala je kao oreol. Nikola parkira "kavasaki”, ude u hol zgrade koju su mu pokazali.
Ulazna vrata su bila zaključana a na zidu je bilo more dugmića na interfonu. Svako dugme je bilo
obeležno slovom i brojem. Nije bilo imena. On pritisnu dugme iznad Londinog. Niko se nije javio.
Pokušao je još jedno dugme, pa još jedno, ali sa istom srećom.
Otvoriše se spoljna vrata i uđe starija gospoda sa puno paketa. Bila je zahvalna što joj je
 pomogao dok je ona gurala ključ u bravu unutrašnjih vrata. On ih gurnu i otvori. Vrati joj nazad njene
 pakete i ona mu klimnu glavom.
- Tražim gospođu Okušimo - reče on. - Poznajete je? Ona je u stanu E 29.
Žena ga je posmatrala dok je prolazio kroz vrata, ali ne reče ništa. Pustio ju je da sama ude u lift.
Više je voleo da ide stepeništem. Stigao je bez problema do sprata na kome je stanovala Londa.
Krenuo je dosadnim hodnikom. Mogao je da bude u bilo kom gradu na svetu.
Zastao je ispred vrata Londinog stana i pokucao snažno i brzo.
Prošlo je izvesno vreme pre nego što je čuo prigušeni glas.
- Ko je tamo?
Pokucao je ponovo i vrata se otvoriše.
Imala je tamne oči u obliku badema i dugačku kosu do butina. Bila je odevena u neformalni
kimono i bila je bosonoga.
- Isuse Hriste - buljila je u njega zaprepaščeno.
Imala je razloga za to. Žena koja je stajala uramljena u vratima bila je Honiko.

***

Ona ukloni dugu crnu kosu - periku - otkrivajući svoju kratko ošišanu plavu kosu.
- Ne želim da znam kako si me našao ovde - reče ona - ali nije trebalo da dođeš.
 Njene oči su ipak govorile nešto drugo.
- Hoćeš li me pustiti da uđem? - reče on igrajući se emocijama koje je ona očajnički htela da
sakrije.

 

- Ne mislim da je to baš dobra ideja.
Ali kao i prilikom njihovog prvog susreta u Pul Madrini, ona je videla da on neće da ode.
Klimnula je glavom i koraknula u stranu. On se nađe u svet-lom dvosobnom stanu sa tipično
niskim plafonom i malim sobama. Bio je jednostavno ali skupo namešten sa sofom od lakiranog
čempresovog drveta, foteljama, trpezarijskim stolom i stolicama. Nije bilo slika, ali srebrno raspeće
visilo je na lancu na zidu i mala mermerna statua Device Marije bila je na polici sa knjigama. Podovi
su bili od svetlog, hladnog zelenog granita, dok su zidovi bili ofarbani u boju blede bronze, iza polica
 prepunjenih knjigama svih obima i boja. Ukratko ovo nije izgledalo kao dom sadomazohistkinje - a ni
kao dom šefa sale kad smo već kod toga.
Honiko, raširenih nogu, s rukama prekrštenim preko grudi, posmatrala je Nikolu s ironičnim
osmehom. To je bila žena senki, navikla da krije svoje unutrašnje misli i emocije - možda je nekada
na to bila primorana.
- Vidim ti jasno na licu da se ne slažeš sa onim što radim. Pa, nosi se! Nisam izgubljena
siromašna devojčica za kakvu si me smatrao u Ropongiju, neko koga možeš da sažaljevaš. Ušao si
nasilno u moj svet, i sada si u njemu, ne dopada ti se, pun si prezira i prebacivanja zbog onoga što
radim, zbog onoga što sam.
Sve je rekla u jednom dahu dok je išla unazad i najzad leđima dodirnula zid na kome je bilo
raspeće. Pomstrajući ga netremice otišla je daleko od njega koliko je to soba dopuštala.
- Zanimljiva teorija, ali to nije sve što ja mislim. Da li ti tako misliš?
- Šta?
- O sebi - krenuo je za njom preko sobe - možda ti osećaš prezir i prebacivanje. Da li mrziš sebe,
Honiko? Ili da te zovem Londa?
- Kako hoćeš - okrenula je glavu - nije važno.
- Nije? - posmatrao ju je radoznalo. - Negde ispod tog ciničnog oklopa bije srce žene.
- Prestani.
- Žene brzog uma, jedinstvenog unutrašnjeg života, širokih vidika, simpatija i antipatija ...
- Prestani, rekla sam! - viknula je.
Stao je ispred nje.
- Zadovoljstvo i bol. Snovi i mnogo, mnogo strahova. Ona je izgradila čitav grad fasada, ličnosti
i maski da se zaštiti. Ko si ti da li si nekada stvarno saznala?
- Barabo! - viknula je a onda se doslovce otrgnula od zida i bacila se na njega. Iza nje raspeće je
zazveketalo na svom lancu. Pritisnula je svoja usta na njegova, dok su joj usne drhtale, postajući
meke dok su se otvarale, dok je njen jezik tražio njegov. Kao da se topila s njim, u njega.
Onda, ođednom se odvoji, polete unazad, a knjige počeše da padaju oko nje, dok ga je ona
 posmatrala kao viziju svog ličnog pakla koji je oživeo.
- O, Bože šta to radim? Meni je stalo do tebe. Zaklela sam se da mi nikada nijedan muškarac neće
 biti važan. Obećala sam sebi ...
 Nikola oseti nešto u njenom umu, nešto nalik na struju živog srebra što se polako formiralo na
 površini njene svesti.
- Imaš li nekoga ovde? Mušteriju, možda? - prišao je vratima spavaće sobe. Otvorio ih je i
ugledao vitku, belu ženu s očima zelenim kao more. Bile su to oči u kojima može da se vidi čitav svet
kako se pojavljuje i nestaje u otkucaju srca, inteligentne, hladne, mile i još nešto više sa nečim što je
 bilo tome u suprotnosti, sa duboko ugrađenim poistovećivanjem sa drugima. Kao da je imala
četrdesetak i posedovala je lepotu o kojoj mnogi sanjaju, ali je retko nalaze. Bila je to krhka i
grazničava lepota, koja kao da ne pripada ovom svetu.

 

Bila je odevena u jednostavno crno odelo i držala je u rukama crnu kožnu tašnu. Osmehnula se
ljupko i on oseti kako zrači dostojanstvom i odlučnošću. To svakako nije bila mušterija.

- Zdravo - reče ona i pruži mu ruku - ja sam časna sestra Meri Rouz.
- Nikola Lajnir - njena ruka je bila čvrsta i suva, a osećali su se i žuljevi. Mogao je da oseti njenu
fizičku snagu ali i njen psihički naboj.
 Naklonila mu se, a onda još jednom osmehnula kad joj je ruka kliznula iz njegove. Sada je mogao
da vidi fini tanak lančić oko njenog vrata na čijem kraju je bilo raspeće.
- Da li vas poznajem? - pitao je Nikola.
Sestra Meri Rouz ga samo pogleda svojim zelenim očima.
- Meri Rouz... - rekla je to Honiko.
- U redu je, Honiko-san - reče sestra Meri Rouz savršeno pravilnim japanskim jezikom. - Moje
 prisustvo ovde ne može večito da ostane tajna. Moram da nastavim svoj posao.
- A kakav je to posao? - pitao je Nikola.
- Božji posao.
Dok je Meri Rouz prolazila pored njega da bi otišla u dnevnu sobu on oseti slabi miris parfema
od ruža. Zar su časne sestre koristile parfem?
- Meri Rouz je časna majka manastira Svetog srca Svete Marije - reče Honiko - u Astoriji, u
Kvinsu.
- Daleko smo od kuće, majko - reče on - zar nismo?
- Gospodine Lajnir, ja sam vođa Reda Done di Pjave - reče Meri Rouz ozbiljnim glasom. - Da li
ste čuli za to?
- Zar je trebalo?
- Možda i nije - nešto joj bijesnu u očima - mislila sam da vam je možda pukovnik to pomenuo
 pre nego što je umro.
- Moj otac? - Nikola odmahnu glavom. - Ne, nije.
Meri Rouz se osmehnula.
- Bili ste u pravu, Honiko-san. Sada vidim sličnost. Mnogo ličite na oca, gospodine Lajnir. To
dugačko, lepo lice, tamne, mrzovoljne oči, ali telo vam je drugačije.
- Kako biste bilo koja od vas mogle da zna kako je moj otac izgledao?
- Majka mi je rekla - reče Honiko. - Ona je poznavala pukovnika iz torukoa.
- Sapunska zemlja u Ropongiju. Od Tenkija.
- Da.
- Onda to nije bila laž što si rekla za ručkom. Zaista je postojao toruko?
- Tenko. O, da.
- Stalno slušam o tom imenu. Kakvo je značenje Tenkija? To je ime torukoa gde je tvoja majka
radila a tako i Majki Leonforte naziva svoju naftnu kompaniju. To nije koincidencija. Kakve veze ima
on s tim torukom?
Reći su padale, boje su se lile kao prosuta farba i on je tonuo dalje kroz koru zemlje do njenog
mekog srca. Kšira prevrnu stan naopako, obrnu Nikolinu svest. Čuo je glas Mika Leonfortea: Ja sam
 budućnost. Ja sam napredak, efikasnost, bezbednost s jedne strane. Ja sam za Boga i zemlju i
 porodicu; ja sam evanđeoski; ja zabranjujem abortus i strance i sveobuhvatnu emigraciju. Ja sam novi
fašista. Ti si ogrnut mojim borbenim barjakom. Ti i ja smo zatvoreni u krugu koji se polako zatvara.
Uskoro ćemo zauzimati isto mesto. Ali to ne možemo. Šta će se onda desiti? Ja znam. A ti?
Širom je otvorio oči. Ležao je na podu Honikinog stana u gomili razbacanih knjiga. Honikino lice,
 belo i zaprepašćeno buljilo je u njega. Plakala je, obrazi su joj bili išarani osušenim tragovima od

 

suza. Iznad nje je stajala kraljevska figura Meri Rouz, koja ga je posmatrala svojim dostojanstvenim
zelenim pogledom.

- Kad si pao mislila sam da si mrtav - rekla je Honiko. Osećao je njenu šaku na grudima. - Onda
sam osetila otkucaje tvog srca. Tuklo je polako, ali snažno!

- Honiko ...
Sestra Meri Rouz stavi ruku na Honikino rame.
- Ti znaš svoju dužnost - reče ona dok se Honiko ljuljala polako napred nazad kao da pokušava
da se smiri.
- Dužnost? - javi se Nikola kao eho. On je još bio ošamućen napadom Kšire. Ovog puta je bila
mnogo jača, možda zato što ju je ne tako davno pozvao. - Kakva dužnost?
Te kao more zelene oči bile su pred njim.
- Honiko je član Reda Done di Pjave, gospodine Lajnir, baš kao što je i njena majka bila pre nje.
Ona ima obaveza prema Bogu i cilju reda.
- Red je postojao ovde, u Japanu, u vreme mog oca?
- Da - Meri Rouz se osmehnula - on je upoznao moju prethodnicu, Bernis.
- Ne shvatam.
- Znam - reče Meri Rouz ljubaznim glasom - ali uskoro ćete shvatiti. Honiko će vam sve reći. O
Tenkiju. O onome što se dogodilo u torukou. O vašem ocu i o tome kako su se njihovi životi prepleli.
- Meri Rouz kleče i uhvati ga za ruku. - Ali najpre moram da vas zamolim za malo vere. Moram da
vas zamolim da mi verujete, mada smo se tek sada sreli i vi ne možete da me poznajete.
Tako blizu njoj on je osećao njenu auru, jaku kao gvožde, toplu kao sunce, ali postojala je hladna
struja - ne hladna kao led, već kao smrt. Ona se nečega smrtno plašila. Čega?
- Verujem vam, majko.
- Da - ona steže jače njegovu ruku - verujete. - Klimnula je glavom. - Onda mi pogledajte u oči,
gospodine Lajnir i recite mi šta tu vidite.
Bilo je to čudno pitanje ali on učini kako je ona zahtevala. Odjednom on se seti pitanja koje je
 postavio njoj: Da li vas poznajem? I tihog odgovora koji je video u njenim očima. Ne, on je nije
 poznavao, ne ustvari, ali sličnost... Vrata se otvoriše u njegovom umu i neko prođe kroz njih.
Sestra Meri Rouz vide u njegovim očima da je on shvatio i klimnu glavom.
- Da vi ste intuitivno došli do toga vašim nadprirodnim psihičkim moćima, zar ne? Vidite
 porodičnu sličnost.
- Uzela sam ime Meri Rouz kad sam se zamonašila, ali ime s kojim sam rođena je Žaki. Ja sam
sestra Majkla Leonfortea.

  Toruko

 Pozajmljen oklop, star,
 prilagodio se mom telu -
o, tako je hladan!
Buson

 

Tokijo

Jesen 1949

Prema proceni pukovnika Denisa Lajnira toruko je bilo savršeno mesto da postane njegova kuća
tajni. Kuća anonimnog izgleda u Ropongiju - tokijskoj novoj oblasti zadovoljstava za strance -
apanska verzija turskog kupatila bila je mesto za čist i jednostavan seks. To je već bio prostor za
najtamnije tajne. Prema proceni pukovnika Lajnira, ništa nije bilo bolje od seksualnog čina da se
otkriju tajne. Nijedna druga ljudska aktivnost ne pruža telu toliku slobodu ali i ranjivost - niti duši da
 bude tako obuzeta njegovim tajnim hirovima. Fantazija, perverzija, sitni gresi, infantilnost, sećanja
kojih se stidimo - sve se to oslobodi za vreme seksa čak i ako polete iz čina koji je tako otrkivajući i
vreo i zaslepljujuć kao filmski reflektor.

U tako mračnoj i pregrejanoj atmosferi , tajne koje su pukovnik Lajnir i Mikio Okami imali, lako
su mogle da se kriju kao srebro u sefu.

 Njihove tajne nisu imale nikakve veze sa seksom; bar ne u početku.
Žena koja je vodila taj toruko - koji je prikladno nazvan Tenki, velika tajna - zvala se Eiko Šima.
Bila je lepa žena, mala i čvrsta, tihog koraka. Pukovniku se činilo da ona baš ne prati ono što on
govori, ali je uskoro otkrio da je ona uvek bila ispred njega.
Okami je dao nalog svojim ljudima da je provere. Bila je iz Osake, gde su mnoge žene radile a
muškarci nisu ništa preduzimali već bi samo uzeli ženino ime prilikom Šinto svadbene ceremonije.
Ona je bila lukava poslovna žena i predani posmatrač ljudske prirode. Dok je jakuza preuzimala
edan za drugim ostale toruko, ona je odbijala da se preda. Ona se susrela sa pretnjama podzemlja, a
onda im je uzvratila njihovim oružjem, pobedivši ih u njihovoj igri, ucenjujući ih takvim optužbama
da čak ni SCAP vlada nije mogla da im progleda kroz prste.
I tako se jakuza držala podalje, što je savršeno odgovaralo pukovniku Lajniru. Kasnije,
 pukovnikovi neprijatelji u G-2 dobili su nalog da nadziru njegova poznata omiljena mesta, a Tenki
koji nije imao veza s njegovim svetom bio je idealno mesto za sastanke i držanje tajnih sastanaka.
Eiko je obezbedila pukovniku i Okamiju nekoliko malih soba u pozadini Tenkija i oni su se tamo
odmah povukli. Imali su toliko toga da prodiskutuju. U februaru 1947. postali su svesni prstena crne
 berze koji je dobijao alarmantne proporcije. Tih dana centri crne berze su nicali kao žito na poljima
Kanzasa, ali ovo je bilo drugačije. Bilo je sveobuhvatnije, bolje organizovano - i vodio ih je
Amerikanac koji je načinio savez sa ojabunom jakuze. To je bio kapetan američke vojske Džonatan
Leonard. Neko vrlo vredan ko je istraživao na Okamijevoj strani došao je do pravog imena tog
čoveka. Zvao se Džoni Leonforte. Leonforte je radio za nekoga po imenu Leon Vaksman, ali uprkos
iscrpljujućoj istrazi ni pukovnik ni Okami nisu mogli da nađu nikoga drugog sa tim imenom.
Kad je Okami upoznao Džonija Leonfortea narednog aprila, upoznao je i njegovu devojku. Ta
žena koja se zvala Fejt Souhil, bila je kobajagi bolničarka u američkoj vojsci. Okami je ubio
Leonfortea u divljem sukobu, a onda je otkrio da je ustvari Fejt bila ta koja je vodila operaciju.
Ponudila mu je partnerstvo i on je prihvatio. Prema Okamiju, Fejt nije znala ništa o čoveku po imenu
Leon Vaksman i na kraju pukovnik je bio prisiljen da zaključi da je ime bilo samo izmišljotina koju je
 pustio Džoni Leonforte da bi skrenuo žar istrage sa sebe.

 

Uskoro posle toga Okami je otkrio da Kacuodo Kozo, ojabun Jamauči klana, tajno podržava
Leonforteov prsten. On je to radio preko nekoliko podojabuna koji nisu imali pravo glasa, koristeći
njihove kobun - ulične vojnike - tako da nijedan poznati član Jamauči klana ne bi mogao da bude
 povezan sa Leonforteom. Tokom leta, pukovnik i Okami su se složili da završe s Kacuodom Kozom, i
ubrzo posle toga, ojabun je otkriven kako pliva licem nadole po reci Sumida.

Skoro istovremeno, otkrivena je osnova prstena, jer je Okami otkrio da je Fejtina prava uloga
 bila da šalje tajne informacije o vojnom osoblju iz kancelarije majora generala Čarlsa Viloubaja.
Viloubaj, trn u pukovnikovoj peti otkako je gurnut u stranu pre nekoliko meseci, bio je šef G-2,
špijunske operacije vojske u okupaciji. Viloubaj je bio poznati fašista s moćnim prijateljima u
Vašingtonu; njegov raniji adutant Džek Donohju - čovek za koga je Okami otkrio da snabdeva Fejt
informacijama - napredovao je u službi posle propasti koja je prouzrokovala prebacivanje Viloubaja.
Tu nesreću - spaljivanje grupe ratnih kriminalaca koje je Viloubaj obučavao da špijuniraju za G-2 -
organizovao je Mikio Okami.

Fejtini ljudi imali su sklonište u kome je Okami bio jednom - mada ga je Fejt upozorila da nikada
više ne dolazi tu. Bio je smešten u industrijskom delu grada koji je išao uz reku Sumida, privatna
kuća oivičena sa dva magacina bez prozora.

Okami se sećao čudesne gradske kuće sa njenim plafonima sa lukovima, kristalnim lusterima,
starinskim nameštajem i policama sa knjigama od poda do plafona. Bilo je tu knjiga o ratovima,
istoriji i najviše iz oblasti filozofije. Čiji je to ukus odslikavalo? Zašto je Fejt smatrala da je opasno
 po njega da ga vide na tom mestu? I kome se Fejt javljala u to vreme?

To su bila pitanja koja je Okami postavio pukovniku u torukou.
Pukovnik Lajnir, s neverovatnom sposobnošću da izvuče istinu, već je dobrano odmakao. Jedan
od razloga što je odabrao Eikin toruko, obavestio je sada Okamija, bio je što je on zadovoljavao
Donohjuove seksualne prohteve. major je bio pedofil. Voleo je male devojčice, ali najviše se
oduševljavao dečacima koji još nisu stigli do puberteta.
Donohju je bio zgodan na svoj način. Imao je kosu boje peska, visoko čelo, zelene oči i usne s
tankim usnama. Pukovnik je mogao da ga zamisli kako komanduje na jahti koja ulazi u luku Njuporta.
Izgledao je kao da dolazi iz bogatstva, ali nije bio alktaš. Bio je čvrst - zainteresovan za politiku kao
niko u voijsci. On je nadmašio svog prethodnika Čarlsa Viloubaja.
Mirno je primio to kad mu je pukovnik pokazao paket fotografija u vrelim seksualnim scenama
nekoliko mladih japanskih dečaka.
- Ova mi se naročito dopada - rekao je Donohju podigavši jednu. - Da li biste mogli da mi je
uvećate?
Pukovnik koji je znao pravo stanje stvari posmatrao je kako Donohju pažljivo vraća fotografije u
koverat i spušta ih na pod kraj svojih nogu.
- Da li ima negde vatre gde bih mogao ovo da spalim?
Onda sleže ramenima i okrete svoje suncem opaljeno lice prema pukovniku koji je stajao, tih kao
mačka.
- Šta vi želite?
Pukovnik je napunio lulu i kad je počela da gori onako kako je želeo, rekao je:
- Šta čovek radi u svoje slobodno vreme, njegova je stvar, majore Donohju. Ali sve u životu mora
da se plati i ne uvek onako kako bi očekivali - ispustio je oblak mirisnog dima. - Nisam tu da vam
sudim ili da vas najurim iz službe. Ne, vi morate da na suptilniji način platite za svoja zadovoljstva.
Donohju se osmehnuo nekako kiselo.
- Oklevam da to pitam, ali možete li da mi date primer? Pukovnik je razmišljao trenutak. Onda

 

izvadi lulu iz usta i reče:
- Ta struja informacija o aktivnostima G-2 - o ljudima iz vojske
- kuda odlazi?
- Znate li vojnu bolničarku po imenu Fejt Souhil?
Pukovnik uzdahnu, izađe i sede kraj Donohjua.
- Ovo prikupljanje informacija može biti jednostavno - ili teško
- svejedno, u vašim je rukama.
Donohju je šutnuo povez fotografija preko sobe kao da je time mogao da učini da nestanu.

 Napokon je rekao:
- Da li ste ikada čuli za Sen? Žaklin MekKejb?.... Ne, mislim da niste. Pa, sve do 47. bio je

kapetan u vojsci, i pokazao se dobrim u ratu. Onda se vratio kući u Minesotu, i pošto se proglasio za
ratnog heroja i Republikanskog kandidata, osramotio je nosioca časti, Demokratskog senatora.

Donohju zadrža pogled na dimu koji je pukovnik ispuštao.
- MekKejb nije gubio vreme i napravio je od sebe ime na Kapitol Hilu. Postao je zaštitnik 
američkog naroda od, kako ih on naziva, podmukle i šireće pretnje komunizma. On je bleštav i
 beskrupulozan i Hil je savršen forum za njega. Skoro stalno drži govore na istu temu. - Donohju se
zavali unazad, nemajući šta da radi sa rukama, prekrsti ih na grudima. - Ono što ja mislim da on radi
e da sakuplja dosijea svih onih do kojih može da dođe. Svi ostaju da se pitaju šta namerava da uradi
sa njima.
- A šta ti misliš?
Donohju ga brzo pogleda, a onda se strese.
- Nisam mnogo o tome razmišljao, ali ako bih pogađao, rekao bih da on razmišlja o lovu na
veštice kod kuće - čistku svih onih koji i najmanje imaju veze sa levičarima. Lično, i ne mislim da je
to tako loše.
Pukovnik je neko vreme razmišljao o ovome. - Da li te je Fejt ovako kupila? Poverljive
informacije vode pravo do senatora MekKejba?
- Ja imam svoje stavove, ali nisam ideolog. Ne, plašim se da je istina mnogo prostija. Meni se
sviđaju sve one stvari koje radnik ne može sebi da kupi od svoje plate. Fejt me kupila novcem. -
Donohju prekrsti noge. - Znaš, umirem od želje za cigaretom.
Pukovnik je izašao iz sobe, i malo kasnije vratio se sa paklom cigareta ”česterfild” i metalnim
Zipo upaljačem. Donohju ih rado uze, otvori paklu i izvuče cigaretu. Izgledao je mirnije dok ju je
 palio, kao da mu je istančani um prošao kroz uzbuđujuću situaciju u kojoj se na kraju snašao.
- Da li znate kome Fejt Souhil daje informacije? - upitao je pukovnik nenadano.
- Ne, ali sigurno ih ne daje direktno MekKejbu. On ne zna da ona postoji. - Ispustio je vazduh u
dugom šištaju. - MekKejb ne govori sa ženama na taj način. On je muškarac muškaraca, ako znate na
šta mislim. Žene zauzimaju neko mesto, ali to je to. Mogu vam reći da on nikada ne sluša savete
drugih.
Pukovnik je mirovao u tišini. Naučio je tehnike ispitivača od najboljih, kada je bio stacioniran u
Singapuru za vreme rata. Tišina je bila oružje kojoj ne opada vrednost u ispitivačkim oružnicama.
Donohju skide mrlju od duvana sa donje usne, a zatim povuče dug dim.
- Kome ona podnosi izveštaje? - Dim ispusti kroz nozdrve. - Prvo sam mislio da ih daje šefu
mafije, Čezaru Leonforteu, legendi. On je patron - ima dva sina, Alfonsa i Džona. On i njegov šef,
koje li beše njegovo slikovito ime? - pucnuo je prstima nekoliko puta - Crni Pol Mataćino, tako je.
Oba šefa žele da budu povezana sa rastućim moćnim fašističkim kontigentom u Vašingtonu. -Povuče
oš jedan dim.- Mogao bih biti u pravu da Fejt podnosi izveštaje Čezaru Leonforteu. Ali ako je tako,

 

tu postoji još neko, neko o kome Leonforte ništa ne zna.
- Misliš da je Fejt Souhil dvostruki agent?
- Ah, ne na način na koji bismo mi pomišljali. Hoću da kažem da ona ne radi u tajnosti za

komuniste ili tako nešto. Ali izgleda mi da joj se uopšte ne dopadaju Leonforteovi.
- Ona je živela sa jednim. Da li si znao da je kapetan Leonard ustvari Džoni Leonforte, Čezarov

sin?
- Zaista? - Donohju je buljio u žar cigarete. - E, pa to je već zanimljivo. - Uporno se držao

cigarete, uvlačeći dim duboko u pluća. - Ali, znaš, živeti i voleti su dve različite stvari. Ona ga je
možda mrzela, koliko mi znamo.

 Nas, u množini, to je dobar znak u svakom ispitivanju. To znači da osoba koja je ispitivana
napravila presudni korak sa ja na oni, i sa mi na njih.

- Istina - rekao je pukovnik. - Ja o njoj ništa ne znam. Možda bi trebalo da porazgovaram s njom.
- U tom slučaju, srećno ti bilo. Ona nije slična ni jednoj ženi koju sam upoznao. Jaka je kao čelik,
i dva puta prefriganija. Ona tačno zna šta radi. - Ugasio je jednu, i odmah zapalio drugu cigaretu. -
Imam utisak da je ceo život Fejt Souhil pažljivo isplanirala.
Pukovnik promeni temu i upita Donohjua da li zna nešto o kući stisnutoj između dva magacina kraj
reke Sumida.Donohju nije ništa znao. Pukovnik nije rekao Donohjuu da je tu bio Okami, a nije mu
rekao ni to da je to sklonište za Fejt, ali očigledno nije za Okamija.
Pukovnik ustade.
- To je sve za sada.
Donohju ga pogleda.
- Hoćete da kažete da smem da odem?
- Svakako.
Donohju se polako diže. Njegov pogled kliznu prema paketu fotografija na podu.
- Uzmite ih ako hoćete. Ja imam druge.
Donohju se osmehnu pukovniku dok je izlazio.
- Mislim da neću da ih uzmem. Ja ipak imam uspomene.
Pukovnik je sačekao da Donohju skoro prođe kroz vrata.
- O, majore - oklevao je, okrenut leđima. - mnogo bi mi značilo da učinite sve što možete da
otkrijete koje vlasnik one kuće u delu s magacinima.
Pogled Donohjuovih zelenih očiju opet se vrati na paket s fotografijama. Onda klimnu glavom i
ode.

***

Kasno u veče Okami je potvrdio saznanja o mafiji koja mu je preneo Donohju. Okami je bio
opsednut sličnošću između omerte - sicilijanskog zakona odanosti i tišine - i jakuzinog kodeksa o
vazalskoj vernosti. Zbog te opsednutosti njemu je proučavanje italijanske i američke mafije postalo
hobi. Prema Okamiju postojalo je intenzivno i gorko rivalstvo između Leonforteovih i Matačinovih, a
forum za njihovu borbu bio je sve više Vašington, DiSi. I jedni i drugi su želeli da prošire svoj uticaj
na vladu i zato su bili osetljivi na ubacivanje, mita i učenu. Senator Džeklin Mekkejb, najnovija
zvezda u usponu bio je poslednji trofej.

- Hoću da pratiš Fejt Souhil - reče pukovnik.
- Kako? - upita Okami.
- Džek Donohju misli da je ona dupli agent da radi za Leonforteove i nekog drugog. Koga?

 

- Crnog Pola Matačina?
Pukovnik klimnu glavom.
- Možda.
Okami pogleda kroz prozor torukoa.
- To je zanimljiva ideja, ali nećemo moći da pratimo Fejt.
- Zašto ne bismo mogli?
- Otkako sam ubio Džonija Leonfortea i otkako smo ona i ja preuzeli mrežu, ona me drži na
odstojanju. Pokušavao sam na sve načine koje znam da otkrijem šta ona želi - Okami se okrete da bi
 pogledoa pukovnika. - Ona je zatvorena kao školjka, a otkako je Džoni umro sama je kao monahinja.
Bar ja tako mislim. Mada govorim s njom najmanje dva puta nedeljno, nisam je video nasamo deset
meseci.
- Gde je dođavola? Na Siciliji?
- Pojma nemam. I sva istraga koju sam vodio nije vredela.
- Neka bude tako. Mora da postoji neki prorez u oklopu te tajanstvene žene.
Okami reče u najboljoj tradiciji Konfučija.
- Daću sve od sebe.

***

Ali dve nedelje kasnije Okami nije bio ništa bliže otkrivanju tajne. Pukovnik je gledao u sivo
nebo Tokija koje se u toku dana ;menjalo tako drastično kao kaleidoskop. Njegove sobe u torukou
 postale su mu neka vrsta doma daleko od doma, kao da se zbog uticaja neprijatelja našao u opsadi.
Mislio je na misteriozno skrovište Fejt Souhil dole kraj magacina i ko bi mogao da bude vlasnik, kad
mu pade na um da bi mogao sam da ode i to pogleda. Dok je išao hodnikom, prošao je pored sobe u
kojoj je Eiko radila - ispunjavajući poslovne knjige čistim kaligrafskim rukopisom, vodeći računa o
dolasku i odlasku devojaka - kad se nije bavila običnijim i manje ozbiljnim akcijama zabavljajući
sama klijente.

- Pukovnik-san - reče ona gutajući slova.
On proturi glavu. Eikin osmeh je bio napola sakriven iza širokog rukava njenog kimona.
- Baš sam htela da popijem čaj. Hoćete li da mi se pridružite?
Eiko nikada ranije nije pozvala ni pukovnika ni Okamija na čaj i ma koliko da je bio radoznao da
otkrije tajno skrovište, taj poziv je bio toliko neuobičajen da nije ni pomislio da ga odbije.
 Naklonio se formalno.
- Hvala, Eiko-san.
Raščistila je papire sa stola na kome je radila. Duboko u sebi krila je napetost zapečaćenog
izvora. Da li je to bilo iz ambicije ili zato što je morala da se nosi s muškarcima kao rivalima,
uključivši i jakuzu? Pukovnik još nije znao.
- Radite danju, noću, vreme vam nije važno. Kad imate vremena za svoju ženu Čeong i svog sina
 Nikolu - kad imate vremena da se odmorite? - Spustila je poslužavnik na sto, stavila vodu u čajnik 
koji je postavila na hibači na podu prekrivenom tatamijem. Imala je snažne, vitke ruke i vrat kao
labud. Zbog uskog lica imala je plemićski izraz. Pukovnik je mogao da je zamisli kao suprugu jake
volje nekog daimyo-a - ratnog zapovednika - u feudalno doba.
- Ima toliko toga da se radi, a tako je malo vremena da se to uradi, bojim se.
- Govorite kao pravi Englez - rekla je dok je delila macha, najfiniji i najskuplji od zelenih čajeva,
u dve šolje.

 

To je zanimalo pukovnika. Macha se obično pripremala samo prilikom ceremonije čaja ili
 prilikom važnih sastanaka, kad je onaj koji poslužuje želeo da impresionira gosta - ili kada je trebalo
da se razgovara o važnim stvarima.

Eiko odvrati pogled i obori glavu.
- Nadam se da vas nisam uvredila. Vi ste Japanac po mnogo čemu.
On se nakloni.
- Hvala, ali jedva da zaslužujem takvo priznanje. I ne, niste me uvredili. Moja duša je bar malo
 britanska.
- Ali, vaše srce je japansko, ne? - Sipala je vrelu vodu u šolje, a onda ispenila čaj u bledu i
delikatnu penu.
Pružila mu je šolju i on je prihvati obema rukama. Sačekala je dok on nije srknuo prvi gutljaj pa
e tek onda prinela svoju šolju usnama.
Tišina se produžila. Eiko je buljila u čaj kao da je čitav svemir u njemu. Postavila je seriju
učtivih pitanja o Čeong, Nikoli i pukovnikovom vrtu, za koji je znala da ga on voli, ali jedva da ima
vremena da uživa u njemu. Popili su jedan vrč čaja, pa ona načini drugi. Stvar je bila u tome,
 pukovnik je znao, da se bude strpljiv. Ma šta je to bilo o čemu je Eiko želela da govori sa njim,
uskoro će mu biti jasno.
 Najzad je rekla:
- Nisam potpuno neobaveštena o vašem poslu ovde, pukovnik-sane - sleže ramenima. - Ne trudim
se previše da prisluškujem, ali ne možete a da ne primetite gomilu ljudi koje vi i Okami-san dovodite
ovamo na sastanke i za druge stvari. - Zastala je i malo sačekala. - Lično, ja pozdravljam vaše napore
za dobrobit moje zemlje. Zadovoljna sam što mogu, na neki mali i beznačajan način da tome
doprinesem.
Eiko nasu još čaja. Sada je postavila između njih slatkiše u pastelnim bojama spravljene od soje.
Kolači su bili u obliku dudovog lišća. Pukovnik zagrize jedan, srknu malo čaja. Slatkoća kolača i
gorčina čaja savršeno su se uklapali. Japanci su verovali da je tako i u životu.
- Imam izvesnog klijenta - reče Eiko - sama radim sa njim, on mene više voli od bilo koje od
mojih devojaka.
Pukovnik načulji uši. Eiko se čvrsto držala svog pravila da nikada ne govori o mušterijama, zato
e bilo veoma značajno što je kršila sada to pravilo.
Kao da nije bila sigurna kako da nastavi.
- Nešto u vezi s tim klijentom vas uznemiruje Eiko-san?
Ona klimnu glavom.
- Da. Baš tako - ona pruži prst i dotače obraz. - On ima ožiljke.
- Iz rata. On je veteran, koji je možda izranjavljen šrapnelima.
- Ne. Videla sam takve rane. One izgledaju posebno. Sem toga ušivanje nije baš najbolje
izvedeno u poljskim bolnicama - opet odmahnu glavom. - Ne, ovi ožiljci su savršeni, i kao da su
 poredani u savršenom redu. A koža između njih se razlikuje vrlo malo po boji. - Ona ukloni prst s
obraza i podiže ga. - Videla sam i ranije takve ožiljke kod jedne žene, mušterije, koja je mislila da je
ružna.
- Hoćete da kažete da je taj klijent imao plastičnu operaciju?
- Hai.
- Pretpostavljam da je belac. Amerikanac.
- Hai.
Pukovnik je pogleda. Zašto je mislila da bi njega interesovalo da mu ona pominje nekoga ko je

 

imao plastičnu operaciju?
- Ali nije samo plastična hirurgija - Eiko nastavi. - Izgleda kao da mu je čitavo lice prepravljeno.

Kosti su slomljene i ponovo postavljene, hrskavica je uklonjena - njeni prsti su dobovali po stolu. -
 Naprimer, obrazi su mu podignuti, isto kao i čelo. Na njegovom nosu obavljeno je nekoliko
operacija. A koža oko njegovih očiju je uklonjena da bi oči dobile drugačiji oblik.

- Kao da ima nešto da krije.
- Da.
Pukovnik nagnu glavu.
- Da li znate šta je to?
- Pitao me je da li mogu da mu nađem čoveka za kojim traga. Otkrio je da imam veza, da imam
mnogo prijatelja. Ponudio mi je dosta novca ako mu nađem tog čoveka.
- Koga to želi da nađe?
Eikine oči se najzad zagledaše u njegove i on ugleda trag uznemirenosti u njima.
- Okami-sana.
Pukovnik htede da se nasmeje.
- Mnogi ljudi žele da govore sa Okami-sanom.
- Taj čovek ne želi da govori sa ojabunom. On hoće da ga ubije.
Pukovnik nagnu glavu.
- Da ga ubije? On vam je to rekao?
- Naravno da nije. Ali mogla sam to da vidim u njegovim očima kad me to zamolio. Njegova
mržnja prema Okami-sanu bila je naga kao novorođenče.
Pukovnik klimnu glavom.
- U redu, pogledaću to. Da li taj klijent ima ime?
- Leon Vaksman.
 Njihov prvi razgovor je bio naglo završen kad su doktora obavestili da je njegov novi pacijent
 počeo strašno da krvari. Pet dana kasnije pristao je da se opet nade s pukovnikom.
Bio je mali, odlučan čovek sive kose i uskog, skoro mrtvačkog lica.
- Razmišljao sam o vašem problemu - rekao je dok su sedeli u njegovoj maloj, pretrpanoj
kancelariji. Knjige i lobanje prekrivale su svaku policu - vi obilazite plastične hirurge jer očigledno
imate utisak da je taj čovek - kako se zvaše?
- Leon Vaksman.

***

Prva stvar koju je pukovnik učinio bilo je da zatraži od Eiko da se zakune na čutanje. Nije želeo
da niko - najmanje od svih Okami - sazna da se Leon Vaksman, čovek čije je lice potpuno
 prepravljeno, pojavio iznenada posle dve godine otkako je Džoni Leonforte pustio to ime u opticaj.

Pukovnik je 1947. godine bio sklon da sumnja da to ime nije ništa drugo nego izmišljotina. Ali
ako je bilo tako ko je bio taj Leom Vaksman od krvi i mesa?

Pukovnik je tražio od Eiko da otkrije gde je njena poznanica imala plastičnu hirurgiju, pa da
krenu odatle. Tokom naredne dve nedelje pukovnik je obilazio klinike i hirurge specijaliste za
 plastične operacije, ali bez ikakvog rezultata. Nije ih bilo baš mnogo i on je počeo da pomišlja daje
Vaksman obavio tu operaciju van Tokija - mada to možda i nije bilo tako jer je glavni grad pružao
mnogo veće mogućnosti. Onda se drugi put našao sa hirurgom po imenu Higata.

 Njihov prvi razgovor je bio naglo završen kad su doktora obavestili da je njegov novi pacijent

 

 počeo strašno da krvari. Pet dana kasnije pristao je da se opet nade s pukovnikom.
Bio je mali, odlučan čovek sive kose i uskog, skoro mrtvačkog lica.
- Razmišljao sam o vašem problemu - rekao je dok su sedeli u njegovoj maloj, pretrpanoj

kancelariji. Knjige i lobanje prekrivale su svaku policu - vi obilazite plastične hirurge jer očigledno
imate utisak daje taj čovek - kako se zvaše?

- Leon Vaksman.
- Da. Vaksman. Vi pretpostavljate da se on namerno podvrgao plastičnoj hirurgiji. - Sunce je
sijalo kroz mali prozor kome je očajnički bilo potrebno čišćenje još pre godinu dana. - A šta ako
nije?
Pukovnik se nagnu napred.
- Šta hoćete da kažete?
Dr Higata preplete prste.
- Samo to. Možda je imao neku saobraćajnu nesreću - užasan automobilski sudar, pad niz
stepenište, naprimer - možda je posle toga morao da bude podvrgnut sveobuhvatnoj plastičnoj
operaciji koja je zahtevala promenu kostiju, rskavice, kože. Recite mi, pukovniče, da li ste probali u
Bolnici za neurohirurgiju koja je deo Todai univerziteta?
Prošlo je još nedelju dana pre nego što je dr Ingava, lekar kome se pukovnik obratio po preporuci
dr Higate, mogao da ga primi. On je bio glavni hirurg na neurohirurgiji.
- Leon Vaksman? On je bio pacijent ovde pre deset meseci, čini mi se - dr Ingava pogleda u svoju
kartoteku. - Da, prošlo je toliko.
Pukovnikovo srce zatreperi.
- Kad je otpušten?
- Prošle godine - dr Ingava pogleda i osmehnu se učtivo. - U vreme gledanja trešnjinog cveta.
Bila je polovina aprila 1948. To je značilo da je bio primljen za manje od godinu dana ranije: u
maju 1947.
S pulsom koji mu je udarao u slepoočnicama, pukovnik reče.
- Da nekim slučajem nemate fotografije dr Vaksmana pre hirurške intervencije?
- Prirodno - reče dr Ingava otvorivši fasciklu uz pucketanje - ali to je vrlo poverljivo.
Bio je visok čovek za Japanca, tanak kao šipka, s ogromnim, koščatim rukama na kojima se svaki
zglob video. Nosio je male okrugle naočare, koju su nesrećno podvlačile njegove male, stalno
napučene usne i šiljast nos. Uši su mu virile daleko od glave, tako da su ličile na krila leptira
 prikucanog na dasku. Širio je oko sebe profesorski miris krede i akademske debate. Svakim
 pogledom i gestom kao da je pokazivao da živi na višem nivou od onih oko njega.
- Ovo je službeni zadatak vojnih snaga SAD - reče pukovnik svojim najprijatnijim glasom -
gospodina Vaksmana traže zbog istrage jer se sumnja da je počinio bezbroj zlodela uključujući
trgovinu drogom i ubistvo drugog stepena. Molim vas nemojte da me prisiljavate da ovo rešavam uz
 pomoć vojne policije.
Akademski okršaji na univerzitetu svakako su očeličili političke veštine dr Ingave. Znao je kad je
 potučen. Čak i tada on je malo oklevao da bi ipak pokazao pukovniku da je ovo još njegova teritorija
i da on daje poverljiv materijal po svojoj slobodnoj volji, a ne po naređenju američke vojske. Bio je
to način da se spase obraz i pukovnik mu je to dopustio. Strpljivo je čekao na fasciklu.
Tek kad ju je dr Ingava spustio na svoj sto i gurnuo je prema središtu pukovnik je rekao:
- Hvala na saradnji, doktore - sačekao je malo pre nego što je posegnuo za fasciklom, čuvajući
tako svoj obraz.
Onda, stavivši fasciklu na krilo otvori je i krv mu se sledi. On se nade oči u oči s licem Džonija

 

Leonfortea - pokojnog i oplakanog Džonija Leonfortea.
- Kad je donet ovde bio je u haosu. Iskreno govoreći nisam verovao da ćemo moći da ga

spasemo. On je bio ...
- Oprostite, doktore, ko ga je doneo?
- Nisam siguran - dr Ingava je mrmljao dok je razmišljao - čini mi se da je rekla da je časna

sestra.
- Časna sestra? - To je bilo neobično. - Japanka?
- Ne, Amerikanka - dr Ingava klimnu glavom. - Sećam je se zbog njenih očiju. Bile su čudesne

 boje. Neka vrsta električnog plavog. Stvarno čudesno.
- Da li je rekla svoje ime?
Dr Ingava sleže ramenima.
- Možda je i rekla, ali ja se ne sećam.
- Hoćete da kažete da ga niko nije zapisao?
Dr Ingava nakrivi glavu i reče svojim najoholijim tonom.
- Dragi moj pukovniče, čovek koga je donela bio je naša velika briga. Bio je blizu smrti: izgubio

e mnogo krvi, a rane su mu bile ozbiljne i duboke. Ne znam kakva ga je nesreća zadesila, ali mora da
e bilo bolno. Moj tim i ja smo se koncentrisali na pacijenta - njegova uska ramena se podigoše i
 padoše. - Kad sam ja najzad izašao iz operacione dvorane, ona je odavno otišla.

- I nije se više vraćala - ili se javila telefonom da pita kako je gospodinu Vaksmanu?
- Ne, koliko ja znam. Niko se nije raspitivao za gospodina Vaksmana. I da budem potpuno iskren
mislim da je gospodin Vaksman tako hteo.
Pukovnik je pregledao dokumente.
- Zašto to govorite, doktore?
- O, ništa konkretno. Ali posmatrajući pacijenta - uprkos činjenici da je imao strašne košmare
svake noći, odbijao je da govori sa psihologom koga sam mu ja preporučio da vidi. Koliko se sećam
 bio je prilično grub sa čovekonm - dr Ingava zastade. - Tu je i činjenica da on nikada nikoga nije
zvao - čak ni onda kad se oporavio i kad je mogao da se kreće. Nije imao prijatelja ni među
 pacijentima ni među personalom. Ustvari, nije govorio skoro ni sa kim sem sa mnom i nekoliko
 bolničarki - i to samo kada je to bilo neophodno. Da, kad razmislim, on je bio čovek veoma povučen
u sebe.
- Izolovan?
- Pa, jeste. Baš tako.
Pukovnik je malo razmišljao.
- Imao je opsežne promene na licu.
- Da - dr Ingava klimnu glavom - ne postoji nijedan delić koji ima veze s njegovim prethodnim
licem - reče s neprijatnim samozadovoljstvom, kao da je Vaksman bio njegova nagrađena kreacija.
- Kažete da su mu povrede bile ozbiljne i obimne.
- Tačno.
- Jeste li mu zato promenili lice tako kompletno?
- Pa, ne. Izviđao sam mu rane tokom prve operacije. Trebalo nam je za to četrnaest časova ili
više, zbog vrlo delikatnih neurohirurških zahvata. Tri naredne operacije koje su mu promenile lični
opis urađene su na njegov zahtev.

* **

 

- Postoji još nešto - reče Eiko jedne noći nedugo posle toga. -Vaksman je stekao prijatelje ovde.
Pukovnik, koji je punio lulu, zastade.
- Misliš među klijentima?
- Da.
Znao je šta to znači. Tenki je postao neka vrsta tajnog raskršća, obezbedujući seksualne potrebe
ljudi iz američkih okupacionih snaga. Nisu bili u pitanju samo vojnici, već čitava poplava tehničara,
službenika, političara, ekonomista i poslovnih ljudi koji su dolazili svake nedelje da pomognu
 privrednoj rekonstrukciji Japana. Svake noći svaki deseti od vrhunskih ljudi Vašingtona bio je ovde.
Pukovnik je video većinu.
- To je bio glavni razlog što je on dolazio ovamo.
Eiko klimnu glavom.
- Po onome što sam primetila i ja tako mislimn.
Donela mu je hranu - suši iz restorana otvorenog čitave noći dole niz ulicu. Ostajao je otvoren da
 bi bio na usluzi njenim klijentima, koji su uvek bili izgladneli kad bi izlazili iz Tenkija. Jeo je manje
nego što je želeo, ostavivši trećinu sirove ribe i kuvanog pirinča tako da bi i ona mogla da jede. Eiko
ne bi nikada kupila dovoljno za sebe.
- Sa kim je tačno bio u vezi?
- Ja sam napravio listu - izvukla je presavijeni komad papira iz širokog rukava svog kimona i
 pružila mu ga.
 Nakon što ga je otvorio rekao joj je najjednostavnije što je mogao:
- Zasitila si me, Eiko-san.
- Izvinjavam se. Kupila sam previše.
Pukovnik je pokušao da ne promeni izraz lica.
- Smatraću uslugom ako ti dovršiš.
- O, hvala pukovnik-sane, ali nisam gladna. Stvarno.
Zapalio je lulu, a zatim pročitao imena sa liste koje je ona uredno ispisala uspravno kaligrafski.
- Izgleda da želi samo krem, - primetio je. - Šta ti misliš da on hoće od njih?
- Veze - Eiko reče hitro. - Mislim da počinje svoj posao.
Ali koju vrstu posla? Pitao se pukovnik. Pogledao je nagore.
- Dobro si obavila posao Eiko-san. Voleo bih da pratiš dolaske i odlaske Leona Vaksmena. Kada
dođe vreme, želim da znam kad te mogu zateći sa njim.
Uzela je poslužavnik sa sušijem i spremila se da krene kad je on upita.
- O, Eiko-san, postoji ta žena, Fejt Souhil. Ona je verovatno kapetan - medicinska sestra - u
Američkoj vojsci. Ali Okami i ja imamo razloga da verujemo da je ona još nešto osim toga. On je
nije video punih deset meseci, mada je ona bila u vezi s njim. Hoćeš li upotrebiti svoje veze da
saznaš nešto više o njoj?
- Biće mi zadovoljstvo, pukovnik-sane.
Kasnije kada je napokon bio spreman da krene kući, pukovnik je tiho prošao hodnikom. Izvan
Eikine sobe, zastao je na momenat. Svestan kretnje unutar sobe, lagano je promenio mesto tako da je
iz tog ugla mogao da vidi deo sobe. Video je Eiko nad stolom kako jede preostali suši. Njen izraz
zadovoljstva naterao mu je osmeh na lice.

* **

Sledećeg dana, major Džek Donohju ga je zamolio da se nadu posle posla. Našli su se na Tenkiju

 

dok su se svetla Tokija palila sa dolaskom noći.
- Otkrio sam ko je vlasnik te čudne kuće medu magacinima. - Donohju je rekao bez uvoda. Stajao

e ispred pukovnikovog stola, uznemiren, tako uzbuđen da nije mogao da sedne.
- Nećeš verovati, ali to je senator Žaklin Mekkejb.
- Mekkejb? Šta on kog đavola radi sa imovinom u Tokiju? Pogotovo sa tom koju mafija koristi

kao sklonište?
Donohju sleže ramenima.
- To je bio šok, mogu ti reći.
Pukovnikove obrve se skupiše.
- Siguran si za ovo?
- Potpuno. Moj izvor je potpuno pouzdan.
- Gospode. - Pukovnik ustade, gledajući kroz prozor ni u šta posebno. Brzo je razmišljao

 pokušavajući da sagleda to iz svih uglova. Ali ništa nije imalo smisla. Ukoliko...Donohju je rekao da
su i Leonforteovi i Mataćinosovi bili povezani sa fašistima u Vašingtonu. Da li je bilo moguće da je
neko od njih već bio u krevetu sa šefom fašista Kapitol Hila?

Sat vremena pošto je Donohju otišao, došao je Okami. Po njegovom izgledu videlo se da nije
ušao u trag Fejt Souhil. Pukovnik koji se borio sa neobičnim slučajnostima, rekao je Okamiju.

- Nikada nisam video Fejt. Koje boje su joj oči?
- Plave, - rekao je Okami i izašao da se opere.
E pa to je već zanimljivo, mislio je pukovnik. To je bio pucanj na slepo, ali ovih dana, to je bilo
sve što mu je preostalo. Razmišljao je svom razgovoru sa doktorom Ingavom, neurohirurgom koji je
operisao lice Leona Vaksmana. Rekao je da je Vaksmana dovela neka žena koja je tvrdila da je časna
sestra. Doktor Ingava se nije sećao ničeg u vezi nje izuzev toga da je imala neverovatne plave oči.
Okami je pripisao Fejt Souhil da je živela kao časna sestra nakon što je Džoni Leonforte umalo
 preminuo. Imala je plave oči. Slučajnost, ili je ona bila ta koja je dovela svog ljubavnika u bolnicu?
Da li je stvarno mrzela Leonfortea, kao što je Donohju verovao, ili ga je volela i sada štiti njegov
novi identitet?

* **

Tri noći kasnije, Pukovnik je potražio Eiko. Nije bila u svojoj sobi pa je on zaključio da sigurno
radi na klijentu. Otišao je do njenog stola da joj napiše poruku da dođe da se vide čim bude mogla.
Seo je i počeo da lista papire tražeći potpuno čist, na kojem bi napisao poruku. Kada je podigao
delimično naslaganu gomilicu na desnoj strani stola video je nešto metalnog sjaja. Pomerio je papire
u stranu i posmatrao. Bilo je to srebrno raspeće na tankom lančiću. Da li je Eiko bila katolkinja?
 Nikad nije znao, i ona nije davala znake da je bilo šta drugo osim budiste. Nekoliko puta je pričala sa
njim o misogi, Šinto obredu pročišćenja pomoću vode na koji je povremeno išla. Takode bila je
toliko tradicionalno japanska po odeći i ponašanju da on nije mogao da zamisli da je prešla u
zapadnjačku religiju. Ali ako je ona stvarno bila katolkinja, zašto je to krila?

Taman što je hteo da vrati gomilu papira na mesto, čuo je njen glas sa ulaznih vrata.
- Pukovnik-sane?
Spustio je papire.
- Ej, Eiko-san, taman sam hteo da ti napišem poruku.
Ušla je u sobu.
- Želite da me vidite?

 

- Zapravo da.
Brzo je bacila pogled na još uvek vidljivo raspeće.
- Znači, sada znate moju tajnu.
Pukovnik ustade.
- Nikada religiju nisam smatrao tajnom, Eiko-san.
Pogledala ga je prodorno. Iz ovog ugla, njeno uzano lice sa tamnim očima, uokvireno crnom
kosom, davalo joj je izgled pametne vrane.
- Vi ste polujevrejin, pukovnik-sane, ali ipak idete dotle da taj deo sebe krijete.
Pukovnik nije mario da razmatra kako je ona otkrila to o njemu. To čak ni Okami nije znao.
- Postoje razlozi, Eiko. Jevreje smatraju drugačijima mnogi ljudi. Postoji ogromna
diskriminacija, mada bi mnogi porekli njeno postojane: nema dileme da bi došlo do neprijatne
odbojnosti kad bi moje jevrejsko poreklo bilo poznato.
- Pa, nemate razloga za brigu što se tiče moje indiskretnosti. Svi mi imamo naše tajne.
Eiko je otišla do stolice i sela, prekrstila noge na tipičan zapadnjački način. Pukovnik bi manje
 bio šokiran da je rastvorila kimono i pokazala mu da ima penis između nogu.Prebacila se na svoj
izvrsni engleski.
- Vidite, pukovniče, ja takođe pripadam pokretu koji je divljački i konstantno proganjan, baš kao i
Jevreji.
Promenio je izraz lica.
- Katolicima? Ne mislim...
- Pričam o ženama.
Bila je mrtva tišina u sobi.Sada i opet je mogao da čuje kroz zidove šumove saobraćaja koji
dolaze iz obližnje ulice, a zatim i seksualni uzdah koji je lebdeo hodnikom kao miris tamjana.
 Napokon pukovnik sede.
- Možeš li to objasniti Eiko-san?
Sa rukama prekrštenim na butini koja je bila prebačena preko njene leve noge, lagano se nagnula
napred.
- Imam neke informacije o vašoj Fejt Souhil. Razlog zašto je Okami nije video izbliza već deset
meseci je taj što ona nije više u Japanu.
- Gde je otišla? Nazad u Ameriku?
- Da. Pre nego stoje otišla živelaje tamo gde su magacini.
Pukovnikova utroba se sledi kao da je sve počelo da se stapa.
- U kući između dva magacina?
Eiko potvrdno klimnu glavom. Ako je i bila iznenađena njegovim pitanjem nije to pokazivala.
- Moram da saznam šta se dešava, - rekao je skoro sebi u bradu. - Moram da dođem do te kuće.
Eikine tamne oči bljesnuše na ovo.
- Da li bi sad bilo pravo vreme?

* **

Imala je vrata od nerdajućeg čelika, to je bila prva stvar koju je pukovnik primetio. Delovala su
kao svaka obična drvena vrata, ali kada je Eiko pokucala, zvuk mu je otkrio istinu.

Istinu. Ovo je bilo to zašto je on sada ovde, u kući u koju je Fejt dovela Okamija ali mu rekla da
e opasnost vraćati se u istu. Ko ga je čekao tu? Fejt? Čezare Leonforte? Sen.Žaklin Mekkejb? Možda
- što je najluđe - Leon Vaksman - Džoni Leonforte?

 

Vrata su se otvorila.
Mlada žena ne starija od dvadeset godina, koju je Eiko predstavila kao Anako, provela ih je kroz
lepo ovalno predsoblje kojim su dominirale široke stepenice što su vodile na drugi sprat, i na dole u
hodnik obložen trešnjinim drvetom, i u sjajnu biblioteku.Sve u ovom enterijeru je odisalo
ekskluzivnošću i govorilo o gomili novca. Što je bilo očigledno još sa vrata, topla spoljašnjost je
odavala ono što se nalazi unutra.
Biblioteka je bila prostrana sa osamnaest stopa visokim plafonom iz čije je sredine visio
austrijski kristalni luster. Od poda do plafona police od mahagonija držale su hiljade knjiga. Persijski
tepih ogromnih dimenzija,u raznovrsnim bojama rubina, safira i smaragda bio je prostrt preko poda
na kojem se nalazila kožna garnitura: dve sofe, jedna naspram druge, par fotelja koje su se slagale sa
otomanima, nekoliko zelenkastih lampi. U jednom ćošku nalazio se izuzetni francuski sekreter od
svetlucavog kruškinog drveta koji je delovao kao muzejski eksponat. Mali, ali nakićen pozlaćeni sat
stajao je na stočiću za kafu od bronze i stakla. Svakog sata svirao je melodiju, a zatim glasno
otkucavao sekund za sekundom. Guste, tamno zelene somotske zavese visile su tamo gde je on znao
da nema prozora.
Okrenuo se prema Eiko.
- Kakvo je ovo mesto?
- To je kuća daleko od kuće - rekao je raskošni kontraalt - oaza za strance u stranoj zemlji.
Pukovnik se okrenuo da bi video visoku, dostojanstvenu ženu sa rumenim obrazima, kestenjastom
kosom, i najizuzetnijim očima koje je on ikada video. Doktor Ingava je bio u pravu: bile su takve
 boje koja bi mogla biti opisana jedino kao električno plava. Ona istupi i crna odora joj zašušta.
Ispružila je ruku i kada ju je pukovnik uhvatio osetio je kako je suva, teška i moćna. Neka čudna
toplota mu prostruja telom i on trepnu.
Časna sestra se smešila.
- Dobro došli u našu palatu, pukovniče Lajnir. Moje ime je Bernis. Ja sam upravnica samostana
Svetih Srca Svete Marije.
- Vi, - posrnuo je skoro zaboravivši reći. - Vi ste spasili život Džonija Leonfortea.
Bernis je i dalje držala njegovu ruku i osmehivala se kao sunce u avgustu.
- Sve u svoje vreme,pukovniče. Sve u svoje vreme.
Okrenula se prema Eiko.
- Bila si u pravu u vezi njega, sestro.
Eiko klimnu glavom.
- Hvala ti Bernis.
Rekla je ovo u potpuno zapadnjačkom stilu, i pukovnik je imao razloga da se seti onoga što mu je
rekla: Ja takođe pripadam pokretu koji je divljački i konstantno proganjan baš kao i Jevreji.
Okrećući se prema njemu, Bernis reče:
- Pa, pukovniče Lajnir, šta mislite o meni?
Još uvek povezan njenim snažnim stiskom ruke, rekao je prvu stvar koja mu je pala na pamet.
- Mislim da ste vi najlepši ratnik kojeg sam upoznao.
Bernis se nasmejala, a zatim rekla:
- Tako mi mača Done di Pjave, mislim da ćete mi se dopasti, pukovniče Lajnir!
Pokazala je na jednu kožnu stolicu s visokim naslonom.
- Molim vas, osećajte se udobno.
Ona je sela na stolicu kod sekretera. Sedela je na ivici kao palčić spreman da poleti, uspravnih
leđa, s belim šakama dugih prstiju, sklopljenim u krilu. Imala je nokte kao poljski radnik. Ma šta

 

drugo ta časna sestra bila, odlučio je, nije bila službenica. U šahovskim terminima ona je pre bila
vitez ili biskup: onaj ko priprema i vodi napade.

- Pukovniče, mogu li nešto da ponudim? Čaj? Kafu? Rakiju?
On se odluči za čaj i ona mu se pridruži. Eiko nestade i nekoliko trenutaka kasnije pojavi se
Anako sa srebrnim servisom za čaj. Čaj je bio spremljen na engleski način, sve do tankih okruglih
kriškica limuna, preko obranog mleka, do sveže ispečenih kifli i guste pavlake, i sve to verovatno na
njegov račun. To je bilo zapanjujuće i neočekivano i on se pripremio da uživa.
 Napokon, zadovoljan i ispunjen, zavalio se unazad.
- Sestro, meni su potrebna objašnjenja.
 Njene pogled polete prema njemu, brz kao u ptice, i ona raširi ruke.
- Kako vam mogu pomoći?
- Šta vi radite u kući koju mafija koristi kao sklonište i čiji je vlasnik senator Žaklin Mekkejb?
- Odlično pitanje, pukovniče, - prasnuo je bariton.
Pukovnik se uspravi na stolici taman toliko da je mogao da vidi osobu koja stoji na vratima
 biblioteke. Bio je viši od šest stopa. Čovek širokih ramena u odelu na pruge učinio je da se pukovnik 
oseti da žudi za životom u civilu. Nosio je uštirkanu belu košulju i zategnutu kravatu. Na nogama je
imao crne cokule ručne izrade koje su se presijavale.
- Nameravam da vam odgovorim.
Ten mu je bio boje tamne masline, kosa gusta, crna i kovrdžava, i imao je tanke brkove. Oči su
mu bile živahne i nemirne, kao da je otkrio da je život najbolja i najopojnija igra koja može da se
zamisli. Bio je zgodan, star tridesetak godina sa oštrim obrazima, jakom vilicom, i visokim čelom.
Izgledao je i pametno i opasno.
Krenuo je prema njima kao čovek koji je video sveta i smatrao ga svojom školjkom.
- Jednostavna istina je ta da mi spavamo u krevetu sa đavolom.
Široko se osmehnuo Bernis, ali i pukovniku.
- Ne mislim sa đavolom kao takvim, mada se Bernis ovde možda neće složiti.
Zaustavio se ispred srebrnog servisa za čaj, umočio kiflu u pavlaku, i stavljajući je među
senzualne usne, posisao ju je. Prirodno nonšalantno od krajnje nekulturnog čina načinio je nešto
sasvim prirodno.. Prirodno za njega. On je bio prirodna sila i to pukovniku nije promaklo.
Čovek je izvukao lanenu maramicu i obrisao ruku.
- Hoću da kažem kao đavo u lošem čoveku.
Seo je na otoman, privukao ga između njih.
- To je taj čovek senator Žaklin Mekkejb. On je pravedan kučkin sin - izvini Bernis - naravno da
to što radi je dobro delo, i to ga čini samo još opasnijim.
- Bog stavlja naočnjake fanaticima - reče Bernis - to je činjenica.
Čovek ispruži ruku, a kad je pukovnik prihvatui, on je čvrsto steže.
- Zovem se Pol Mataćino. Ali svi me zovu Crni Pol - nasmejao se i dodirnuo obraze - zbog moje
tamne boje kože. Mavari, možda iz Afrike, jahali su kroz Agridžento, ko bi znao istoriju toliko
unazad.
- Gubiš se, Pole - reče Bernis tiho. - Pukovnik ima posla.
- Svakako! - reče Crni Pol. - Ja to znam. - On namignu pukovniku. - Razlog što je on sada ovde je
taj što je on veliko đubre.
- Pole ... - reče Bernis tonom kojim dadilja obuzdava suviše veliku živahnost velikog naboja.
- U redu, u redu - uzdahnu Crni Pol, znajući da je vreme da se prede na posao - koristio sam
mrežu koju je moja porodica ovde ustanovila da bih prišao Mekkejbu. On me zauzvrat povezao s

 

mnogim budžama u DiSiju. Ipak, morao sam za to da platim visoku cenu. Moja mreža ga je obavestila
o svakom.

- Senator Mekkejb gomila dosijee o svakom koje na visokom položaju u vojsci - reče Bernis. -
 Nedavno se uzdao u Pola tako da sada ima vojno osoblje u šaci, i počeće da gomila iste vrste dosijea
osoblja Stejt Departmenta.

- Prokleti hvalisavac - lanuo je Crni Pol.
Pukovnik pogleda u Bernis, ali ona je delovala neuznemirena šefovom bezbožnom opaskom.
Čudna vrsta časne sestre, mislio je.
- Mekkejb je imao svoje koristi - Crni Polje nastavio. - Preko njega ja sam u krugu ljudi koji
računaju da će voditi narod. Donekle, to mi odgovara. Ali sad sam čuo glasine da Mekkejb planira da
 pita za kongresna saslušavanja o neamerikanizmu u vladi. Ako je to istina, to je loš posao i ja ne
želim da imam udela u tome.
- Ali, već imaš. - Pukovnik je naglasio.
- Moguće da smo bili krivi za neku vrstu ukazanog velikog poverenja - rekla je Bernis.
To je već izjava, mislio je pukovnik.
- Što me dovodi na drugu temu. Šta vi radite u krevetu sa mafijom?
- Ej, druže - reče Crni Pol - pokaži malo prokletog poštovanja prema časnoj sestri kada pričaš o
njoj.
- Pol, ućuti sada - Bernis ga opomenu.
- Nisam hteo da vređam - rekao je pukovnik. - Ali odavde gde sedim, ovo je ... bizarna zajednica
koju mogu da zamislim.
Bernis se nasmeja.
- Verovatno vam se javlja reč bezbožna.
Pukovnik joj uzvrati osmeh.
- Da znate da mi je palo na pamet.
- Ej, ej. - Crni Pol uperi prstom preteći. - Naučiću te da moja familija generacijama unazad
 pripada redu Done di Pjave. Nagnuo se napred, gužvajući svoje izvrsno odelo.
- Mataćinovi imaju svoje veze, pukovniče.
Pljesnuo je rukama ispred njegovog lica.
- Veze kakve ti ne možeš da zamisliš.
- Ljudi kao Mataćinovi imaju svoje koristi, pukovniče.Bernis je raširila ruke. -Mi smo jedan red
žena - i žene imaju sva ograničenja svog pola koja rade protiv njih. Bile smo proganjane vekovima u
raznim oblicima.
Pogled njenih električno plavih očiju nije se skidao sa njegovih, i pukovnik se pitao da li ona zna
za njegovo jevrejsko naslede.
- Bog je u svojoj beskrajnoj mudrosti podario Đoni di Pjave mandat koji je preživeo vekove. Mi
obavljamo njegove poslove na način na koji je on to izabrao.
 Nasmejala se.
- Tamo gde smo slabi, on nas učini jakima.
- I tu dolaze Mataćinovi. Da li mi govorite da vam Bog poručuje da budete prijatelji gangstera,
mafijaša?
- Svi su oni božja deca, pukovniče - rekla je Bernis. - Da li biste se vi okrenuli protiv grešnika?
Svima njima treba spasenje. Zbog našeg uticaja, oni doprinose crkvi, okolini u kojoj žive. Oni mnoge
ljude spašavaju bede.
- I vrebaju plen kao i mnogi drugi.

 

- Rekao sam ti! - Prasnuo je Crni Pol. Skočio je. - Ne moram da slušam ovu vrstu... - ugrizao se
za usnu da ne bi opsovao. - Ovo je bilo prokleto pogrešno, i znao sam to.

Bernis je zadržala svoj pogled na pukovniku i ostala je mirna. Kada je Crni Pol prestao sa
huljenjem, rekla je:

- Ko od nas nije grešan, pukovniče? Hoćete li vi prvi hitnuti kamen?
Pukovnik je smekšao, ne rekavši ništa. Bernis je bila u pravu. Kako bi mogao on, čovek koji je
kršio zakone, ubijao, iako u ime najvažnijih vizija - koji se družio sa jakuzom - kako bi on mogao da
 bije moralni megdan sa ovim ljudima?
- Šta vi hoćete? - rekao je najzad.
Crni Pol je zurio u njega, a zatim uputio pogled Bernis. Iskreno, bio je zabezeknut.
- Treba nam vaša pomoć da okrenete kurs. Dobili smo šta smo hteli od senatora Mekkejba. Ali
sad sa ovim rastućim rizikom njegovog radikalnog antikomunističkog lova na veštice, on je postao
 pretnja.- Bernis je rekla sa zapanjujućim pragmatizmom.
Savijen između njih, Crni Pol stegnu pesnicu.
- Vreme je da ga bacimo na zemlju.
- I hoćete da vam ja pomognem? - pitao je pukovnik.
- Mekkejb po planu treba da stigne ovde u Tokijo početkom sledeće nedelje - rekla je Bernis.
- Savršeno - odgovorio je pukovnik, ustajući, - uzeću pušku i ubiti ga.
- Madona! - Crni Pol se udari dlanom po čelu. - Šta nam je ovo trebalo Bernis?
Skrenula je pogled na njega za tren.
- Zato što ne možemo to da uradimo bez njega. Ni ti ni ja ne smemo biti viđeni u blizini senatora
Mekkejba.
- Đavo ili ne - rekao je pukovnik - ja neću da budem izuzet iz njegovog ubistva.
- Koje ubistvo? - Ruke Crnog Pola uvijale su se kao prosjaci. - Ko je rekao bilo šta o ubistvu?
Pukovnik je kružio oko njega.
- Vreme je da ga oborimo na zemlju, to si rekao.
- Da, ali...
- Sedite obojica.
Čovek sede na Bernisinu komandu.
- Pukovniče - rekla je dubokim umirujućim tonom - moramo da nađemo način da neutrališemo
senatora Mekkejba, ništa više. Hoćemo da mu oduzmemo uticaj, a ne da ga ubijemo.
Pukovnik je dugo razmišljao o ovome. Iskopao je svoju lulu i utrošio dragoceno vreme da bi je
napunio, upalio, i počeo da uživa. Napokon reče:
- To je moguće. Za veću cenu.
- Novac nije problem, - uskliknuo je Crni Pol.
- Oh, ne budi smešan Pole - rekla je Bernis. -Pukovnik je visoko pragmatičan čovek. Sigurna sam
da novac nema nikakvog udela u našem pogađanju.
- Stvarno? - upita Crni Pol iznenada. - Pa šta onda?
Pukovnik ih oboje pogleda.
- Prvo, hoću da govorim sa Fejt...
- Ne! - vrisnuo je Crni Pol. - Jebeno ne i ne! To neću dopustiti! Fejt je izvan ove diskusije!
Pukovnik se okrete ka Bernis.
- Činjenica je da je Pol u pravu. Fejt više nije ovde. Vratila se u Ameriku.
- Ona može sve da potvrdi, - rekao je pukovnik.
- Vidiš? - Crni Pol raširi ruke ko vetrenjača. - Đubre ne veruje ni reč od onoga što smo mu rekli.

 

Isti je kao i svako drugi sa strane s kojim sam stupao u vezu. - Okrenuo se besan prema pukovniku. -
Imaš njenu reč. Ona je jebena časna sestra, za ime sveta!

- To će biti sasvim dovoljno, Pole!
Crni Pol se okrenuo, prišao na ukrućenim nogama zavesama i zagledao se u njih.
- Pukovniče, plašim se da je to nešto o čemu ne možemo da razgovaramo - reče Bernis čvrsto. -
Fejt je otišla, moraćete to da prihvatite.
- Znate za šta ste me molili da se umešam, sestro. Da li je to toliko drugačije od ubistva? Tražite
da oduzmem život senatoru Mekkejbu. Bez svoje karijere, sa uništenom reputacijom, može doći do
toga da sam sebi uperi pištolj u glavu.
- Tim bolje za sve nas, - rekao je Crni Pol s druge strane sobe.
- Taj manijak je sam đavo.Verujte mi, delio sam hleb sa kurvinim sinom i skoro se zadavio.
Bernis i pukovnik su ignorisali opasku.
- Znate šta Mekkejb može da učini Americi ako nastavi ovako, - pitala je Bernis. - Može da je
uništi. Prijatelji, familije, reputacije, karijere, sve uništeno. Stotine, hiljade. I zašto sve to?
- Nagađanje nije dovoljno. - rekao je pukovnik. - Ono što se kuva jeste to što tražite od mene da
 počistim nered u čijem ste stvaranju i sami imali udela.
Bernis odmahnu glavom.
- To uopšte nije tačno. - Zatim je malo okrenula glavu i glasnije pozvala:
- Eiko-san.
Eiko je ušla. Nosila je fasciklu svetio žute boje i izbegavala je pukovnikov pogled. Predala je
fasciklu Bernis i požurila napolje na način onih ljudi koji odmah napuste prostor na kojem se
dogodila neka nesreća.
Bernis je tiho prosledila fasciklu. Pukovnik ju je prihvatio i delovalo je kao da mu je opekla ruku.
- Šta to radiš? - pitao je Crni Pol, vraćajući se iz svog skrovišta iza zavese. - Mislio sam da smo
se dogovorili...
Bernis podiže ruku i sada je njen blagi kontraalt imao u sebi čeličnu notu.
- Zaslužuje da zna.
Pukovnik, ispunjen strepnjom, otvori fasciklu. Bio je to njegov G-2 dosije, sve poznate stvari, i
on se opusti. Onda je došao do kraja. Dve strane su bile višak, a objašnjene su kao poverljivi
dodatak. Bile su to čiste bele stranice ali sa službenim žigom G -2. Sa rastućim užasom, pukovnik je
čitao detalje o svom poslovanju sa Mikiom Okamijem. Okrenuo je drugu stranu. JEVREJSKO
POREKLO. Nije bilo smisla da to čita. Reći su bole oči kao da su ispisane vatrom, a ne armijskom
 pisaćom mašinom. Redovi iz Šekspirovog Ričarda III mu padoše na pamet: Ubistvo, strašno ubistvo
najvišeg stepena, Svih nekoliko grehova, svi iskorišćeni u svakom stepenu, Bacite ga iza rešetaka,
kliču svi, Kriv je! Kriv!
- To je službena kopija G-2. - rekla je Bernis nežno. - Drugi primerak je poslat, preko Pola,
senatoru Mekkejbu.
Pukovnik podiže glavu da bi se sreo sa njenim mirnim pogledom.
- Znate šta će se desiti, pukovniče, zar ne? Jevrejin. Mekkejb će vam nakačiti da ste komunistički
zaverenik vrlo lako, zato što se zna da nekoliko uvaženih Jevreja dobro poznatih, gaji simpatije
 prema Sovjetskom Savezu.A vi ste britanske nacionalnosti, do čizama, služeći vojsku SCAP-a. Ta
činjenica, sama po sebi, čini vas moćnim neprijateljem u Vašingtonu. Ovi ljudi bi vam rado igrali na
grobu. - Bernis uze dosije od njega.- Sada pretnje karijeri, uništenim reputacijama ne izgledaju više
nebitne, zar ne pukovniče? Pogodilo je cilj na najintimniji način.
Pukovnik pročisti grlo.

 

- A šta u vezi G-2? Da li je tajna služba videla ovaj dosije?
- Nije videla uz dodatke - Bernis izvuče dve stranice i podiže ih. - Hoćemo li?
Pukovnik se tupo složi. Uzeo je teški srebrni upaljač, stavio ga pod donji deo stranica. Plamen se
rasplamsa, izjedajući dokaze. Moja savest ima nekoliko hiljada jezika, I svaki jezik donosi nekoliko
 priča, I svaka priča me osuđuje da sam protuva. Ričard Ilije bio tako u pravu, mislio je pukovnik dok 
e posmatrao Bernis kako prosipa sivi pepeo na posrebreni poslužavnik servisa za čaj.
Bernis se prekrsti.
- Delo je učinjeno. Šta ćemo da uradimo sada povodom toga?

***

Major Džek Donohju je bio veseo kad je ušao u pukovnikove prostorije iza torukoa.
- Nikada nećeš pogoditi ko će biti specijalni gost G-2, iduće nedelje. To je poverljivo, tako da
kad ti kažem...
Ispustio je mali krik poput kokoške kojoj će zavrnuti vrat. On izbulji oči, predosećajući svoju
gadnu sudbinu, kad ga pukovnik zavitla o zid. Udario je glavom snažno, zubi mu škrgutnuše, i on
ugleda zvezdice. Pre nego što je major mogao da shvati šta se dešava, pukovnik šumu jednu stolicu i
složi ga na istu. On stisnu oči, nadajući se da će tako odagnati ovu noćnu moru, ali kad teški metal
škljocnu, on ih široko otvori.
- Šta...
Tada mu je već cev njegovog ličnog službenog revolvera ispunjavala usta. Ukus i dužina terali su
ga na povraćanje. Pobogu, hteo je da kaže. Hriste na krstu!
- Sada ću da izbrojim do tri. - rekao je pukovnik s licem blizu Donohjuovog, - a zatim ću da ti
 prospem mozak po ćelom zidu. Da li ti je jasno, Donohju?
Major se ukočio, kao da će mu ovaj krajnji nedostatak emocija nekako pomoći da se spasi.
- Zatim ću pištolj staviti tebi u ruku i razbacati ove slike na kojima se ti nalaziš, i pozvati Vojnu
 policiju. Pustićemo njih da naprave od toga šta hoće.
Donohju poče da se bacaka.
- Ajde, samo napred, učini to.
Pukovnik mu gurnu pištolj do nepca.
- Ugušićeš se u sopstvenoj povraćki.
Donohju se pribra, i pokuša da prestane sa koprcanjem.
- Ti si mi to uradio, zar ne Donohju? Šta te je navelo na taj očajnički pokušaj? Zar si mislio da
neću provaliti kako si brljao po mom G-2 dosijeu? Fašističko đubre.
On iznenada izvuče pištolj, i lupi majora snažno preko lica, tako da je ovaj odleteo sa stolice.
Sklupčan u ćošku, sagnute glave, privukao je kolena na grudi i počeo da plače.
Pukovnik zgađen ovim slomom, dovuče stolicu i sede na nju naopačke.Ruke su mu opušteno visile
 preko naslona stolice. Buljio je u Donohjua.
- Pa? Ja čekam, majore.
Donohju šmrcnu i obrisa nos u rukav.
- Bio... Bio sam uplašen. Nisam znao šta drugo da uradim. Morao sam da pokušam da se spasem.
- I to je to?
On glupo potvrdi.
Što da ne? Mislio je pukovnik. Neverovatni odgovori su uglavnom istiniti.
- U redu, sad slušaj, - rekao mu je pukovnik odsečno. - Znam da senator Mekkejb dolazi u grad

 

 početkom sledeće nedelje, bez znanja tajne službe. Takode znam za njegove posebne seksualne
sklonosti. - zastao je na kratko. - Takode znam i za tebe Donohju.

Kada je major podigao glavu i kad se pogled njegovih zakrvavljenih očiju zaustavio na pukovniku
ovaj reče:

- Ti i Mekkejb ste bili tim kad je on bio u službi, zar ne? Zato ti znaš toliko o njemu.
Mekkejbovi bivši partneri pobrinuli su se za još jednu poslasticu. Za njih stvarno može da se kaže
da su bili pretrpani korisnim informacijama.
Pukovnik ustade, odgurnu stolicu, uhvati Donohjua za prednji deo uniforme i podiže ga u vis.
Majorova usta su bila slika užasa.
- Sada ćeš uraditi tačno ono što ti budem rekao.
Podigao je pištolj, tako da Donohju okrete glavu.
- I dopusti mi da ti kažem, ako zajebeš na bilo koji način, staviću ti ovaj pištolj u usta i povući
obarač. Da li je to jasno?
Donohju, još uvek napola skamenjen, klimnu glavom.
- I još jedna stvar - rekao je pukovnik - Moj G-2 dosije je bio pobrkan i bez onih dodataka koje si
dopisao. Ako ti padne na pamet da ga opet preuređuješ...
- Ne... Ne, neću. Kunem se.

* **

- Jako mi je žao, ali vodovodne cevi u mojoj stalnoj sobi se popravljaju. - rekla je Eiko Leonu
Vaksmenu kada je stigao u toruko. -Moraćemo da koristimo drugu.

Vaksmen sleže ramenima. Razmišljao je kakav posao bi mogao da napravi pošto ga ugosti
apanska ženska.

Eiko ga odvede u zadnji deo zgrade. Kad su prolazili pored pukovnikove kancelarije, Vaksmen ču
glas.

- Uopšte me ne zanima šta ti misliš da je najbolje. Ja držim ovo pod kontrolom. - Usledi
tišina.Čovek je očigledno razgovarao preko telefona.Džoni uspori korak. -Tako je, - reče pukovnik, -
sada me dobro prokleto slušaj, gospodine Mataćino...

- Uh, sranje! - Vaksmen se blago udario u glavu, i Eiko se okrete.-Ostavio sam farove na kolima.-
Uputio joj je osmeh od kojih su mu ožiljci belo bljesnuli.-Reći ću ti šta ćemo, dušo. Ti idi tamo i sve
 pripremi, a ja ću uskoro doći.

- Hai. - Eiko mu pokaza sobu, nakloni mu se i ode hodnikom.
Vaksmen se okrete i načini nekoliko koraka natrag po hodniku.
Ali kad je čuo da se vrata od sobe zatvaraju, vratio se da bi prisluškivao ispred pukovnikove
sobe i čuo još nešto od razgovora koji je ovaj vodio sa Crnim Polom Mataćinom.
- Gospodine Mataćino, vi iskušpavate moje strpljenje...Je li tako? Mene pretnje takve vrste ne
zanimaju. Ja sam vas pozvao ...Alo? Alo? - Čulo se kako je tresnuo slušalicu. - Dođavola!
Džoni Leonforte je dovoljno čuo. Ljigav osmeh mu se proširi na usnama. On kucnu na vrata i kad
glas promrmlja:
- Slobodno.
On ude.
Pukovnik ga pogleda.
- Šta mogu da učinim za vas? Mislim da ste na pogrešnom mestu.
- Ja ne mislim tako - Džoni se sruči u fotelju.

 

- A vi ste?
Pravi Englez, pomisli Džoni. I pukovnik do krajnosti.
- Džon Vaksman - nije pružio ruku, sećajući se kako Englezi drže do formalnosti.
- Pukovnik Denis Lajnir - pukovnik se kratko nakloni i zatvori fasciklu u kojoj je nešto zapisivao,
 pa je gurnu u fijoku s leve strane stola. Zatvori je a onda stavi obe šake na sto. - Kako mogu da vam
 pomognem gospodine Vaksman?
- Mislim da grešite - reče Džoni iscerivši se.
- Je li? - pukovnik podiže obrve.
- Da. Čujem da imate problema sa čovekom po imenu Crni Pol Matačino.
- Nikada nisam čuo za njega.
- Pa, dobro, ja jesam. Činjenica je da sjajno poznajem barabu. Možda bolje od njegove mame.
- To je sve vrlo zanimljivo, ali...
U tom trenutku upade Eiko bez daha, znojeći se.
- Pukovnik-sane - viknula je - molim vas dođite brzo. Tuku se dva gosta. Jedan krvari, a drugi...
- Izvinite, gospodine Vaksman, odmah se vračam - reče pukovnik i skoči.
U dva koraka je izleteo iz sobe. Džoni je čuo kako njih dvoje jure niz hodnik.
- U redu - reče on praznoj sobi - ne žuri.
Onda ustade i pošto baci pogled u prazan hodnik sede za pukovnikov sto. Otvori fijoku s leve
strane i izvadi fasciklu u koju je pukovnik nešto zapisivao. Na njoj je bio pečat Vrhunska tajna G-2.
Američka špijunska služba, pomisli Džoni. On je otvori i nađe plan da se iduće nedelje u Tokijo
dovede senator Mekkejb. Na margini s leve strane bilo je napisano:
Donohju dovodi Mekejba ovamo u 23 časa, utorak. Soba 7. Obezbedena sigurnost.
Džonijevo srce je udaralo kao ludo. Senator Mekkejb će biti ovde u Tenkiju. Džoni je znao sve:
datum, vreme, mesto. Znao je da ovo životno važna informacija. Ni njegov otac ni brat Alfons nisu
imali prilike da vide Mekkejba. Sada se njemu pružila ta prilika. Porodica Leonforte je imala toliko
toga da ponudi senatoru, a Mekkejb je bio pre svega pragmatičar. Džoni podiže pogled. Hvala
 pukovniče, Lajnir, pomislio je. Pošto je čuo glasove u hodniku zatvori fasciklu i gumu je u fijoku.
Ustao je u trenutku kad uđe pukovnik.
- Još ste tu? - reče pukovnik ne krijući nezadovoljstvo. Sede za sto i poče nešto da beleži.,
- Problem? - upita Džoni nonšalantno.
- Ništa što ne bih mogao da sredim.
- Verujte mi neće biti lako s Crnim Polom Matačinom. Pukovnikove oči bljesnuše.
- Rekao sam vam, ja ne poznajem čoveka.
- Da, dobro.
- Slušajte, gospodine...
- Vaksman.
- Gospodine Vaksman, traćimo vreme jedan drugom ovde. Džoni podiže ruke s dlanovima na gore
i ustade.
- U redu. Možda ste u pravu - on se osmehnu pukovniku. - Videćemo se.

* **

Tog utorka u veće pukovnik je bio nervozan. Plan je bio smeo ali i slabašan. Toliko toga je bilo
upereno prema jednom cilju, toliko promena, toliko toga je moglo da krene naopako.

- Slabašan plan - reče Eiko okrećući reći u ustima dok je pukovnik govorio o svojim strahovima.

 

Onda odmahnu glavom. - Ne mislim da je tako. Sve to zavisi od ljudske prirode, zar ne? A to je
najsigurnija stvar na svetu - ona mu dobaci osmeh. - Ne brinite pukovniče, šta može da se dogodi?

- Mekkejb može da ode ne plativši i da me optuži da sam Jevrejin koji voli komuniste, a Okami
može da otkrije da krijem Džonija Leonfortea od njega. - Pogleda je preko lule. - Ne mogu da
zamislim dve veće lične katastrofe.

- Pa, sada ih bar imate u perspektivi - reče tiho Eiko i po tonu njenog glasa i pogledu na njeno
lice znao je da je ona ponosna što je umešana u ono što on radi. To mu je pojačalo samopouzdanje što
mu je toliko bilo potrebno.

- Hvala, Eiko-san.
Ona obori pogled pred njim.
- Nisam ništa uradila, pukovnk-sane.
On stavi dlanove na sto i ustade.
- Ma kako ovo krenulo, Eiko-san, ja vas večeras izvodim na najbolji suši koji ste ikada jeli.
Ona ne reče ništa, što je značilo da se slaže.

* **

Tačno u 23 časa - ili jedanaest kako bi rekli civili - Donohju dovede Džeklina Mekkejba u Tenki.
Mekkejb je bio krupan, ćelav čovek, teških vilica, tamnih od jake brade i salom iznad kragne. Širio je
miris znoja i klonjske vode i posmatrao je svet svojim sitnim očima s nepoverenjem i
neprijateljstvom.

Imao je neverovatno jaku ličnost i sonoran glas koji je i telefonski imenik mogao da učini
zanimljiv i to je očigledno bilo najvažnije.

Mekkejb pogleda unaokolo kao da je komandant koji vrši smotru trupa. Pukovnik je skoro mogao
da ga zamisli kako liže svoju gubicu.

- Kod kuće ne možemo da dobijemo ovakvu poslasticu - reče Mekkejb Donohjuu. - Najviše čemu
mogu da se nadam je da puknem bika kad niko ne vidi. - Zagrmeo je od smeha.

 Najzad ga predstaviše Eiko.
- Imate li dečaka u ovoj pacovskoj rupi? Mislim, stvarno zgodnih mladića - Mekkejb se opet
nasmeja uživajući beskrajno. Možda je sloboda toruka delovala tako na njega posle strogosti
Glavnog štaba.
- Svi su prvoklasni - reče Eiko imitirajući što je bolje mogla pidžin engleski. - Svi su oča...oča...
- Očaravajući! - zagrme Mekkejb i načini prostački gest s dignutom rukom i stegnutom pesnicom.
Kad je ona klimnula glavom i povela ga u sobu 7, on se okrete Donohjuu kao da nje nema i reče:
- Izgleda da će ovo biti vrhunac putovanja, Džek - stavi ruku na bravu i dodade kao da se predaje:
- A sad briši i čekaj dok završim. Onda ćemo možda nešto da pojedemo.
Soba 7 je bila spremna za njega. Kroz lažno ogledalo pukovnik je snimao sliku za slikom
senatorovog dlakavog, otežalog tela koje je izvodilo seriju zaista zaprepašćujućih seksualnih
gimnastičkih podviga sa japanskim dečakom glatkog tela ne starijim od dvanaest godina. Pukovnik je
suviše dugo bio na Istoku da bi se zgražao nad ovakvim stvarima. Ipak, osećao je užas što ne može
ništa da se uradi da se ovakve stvari spreče. Nije se ljutio i nije često koristio reč zloupotreba. Seks
e bio stvar kulture i on nije imao prava ni legalnih ni moralnih da se meša.
Kad je Džoni Leonforte ušao nag u sobu, pukovnik dopusti da mu se otrgne osmeh zadovoljstva.
Ljudska priroda, kako reče Eiko. Dečak je bio skršen na podu, usnuo, ali senator još pun energije,
tražio je drugoga.

 

- Majko Božija - reče kad je ugledao Džonija - ti si suviše mator.
Džoni se nasmeja, pruži ruku i predstavi se.
- Senatore, vi i ja treba da razgovaramo o mnogo stvari.
- Stvarno? - Mekkejb nervozno baci pogled na dečaka.
- Da, svakako - reče Džoni i isceri se - ja lično ću se pobrinuti da dobijete najbolje što je u vezi
sa seksom svake noći u nedelji.
Mekkejb je bio skeptičan.
- Ja živim u Sjedinjenim državama, gospodine Vaksman, u Vašingtonu DiSi, da budem precizniji.
Ljudi ne gledaju s odobravanjem na ono što meni čini zadovoljstvo.
- Ali u tome je lepota, senatore Džek. Ja se bavim obskrbljivanjem - Džoni se duboko nakloni. -
Ja sam vaš lični duh. Vaša želja je moja zapovest.
Pukovnik, posmatrajući sve to kroz ogledalo s dva lica morao je da prizna smelost Džoniju
Leonforteu. To je bio najteži deo plana jer on nije u njemu učestvovao. Morao je da se osloni na
Leonfortea da uspostavi kontakt sa Mekkejbom, da ostvari kontakt dovoljno blizak da obori njega - i
čitavu porodicu Leonforte - kad slike Mekkejba u zagrljaju s dvanaestogodišnjim dečakom stignu na
sto svakog člana Kongresnog komiteta za etiku.
Buljeći kroz ogledalo u niz mladih japanskih dečaka koje je Džoni sada uveo kroz vrata, pukovnik 
e shvatio da ne mora da brine. Džoni Leonforte je bio pametan i odlučan.

* **

- Govo je - reče Eiko dok je sva srećna jela suši - pobrinuli ste se o senatoru Mekkejbu i
Leonforteovima. Bernis i Pol su veoma zahvalni.

- Verujem da će oni ispuniti svoj deo pogodne - reče pukovnik.
Bio je zadovoljan što ona toliko neskriveno uživa u hrani.
- U to možete da budete sigurni - Eiko uhvati komad ribe štapićima i pošto ga je delikatno
umočila u sos od soje, ubaci ga u usta. Zatvorila je oči dok je s uživanjem metodično žvakala. - Ovo
e najbolji šupi koji sam ikada jela. Kako ste otkrili ovo mesto?
- Vlasnik je Okami.
- Ah, Okami - obrisa usne - vi ste sve uspešno krili od njega?
- Nije bilo lako, da budem iskren i nisam ni najmanje srećan zbog toga. Nadam se da me neće
ednog dana proganjati kajanje zbog ovoga - pukovnik pogleda kraj nje. - Ali s njegovim vrelim
temperamentom, znao sam da će onog trena kad mu kažem da je Leon Vaksman ustvari Džoni
Leonforte on krenuti za njim rešen da ovog puta obavi posao do kraja. To se nije uklapalo u moje
 planove. Meni je bio potreban Džoni da bih oborio sve Leonforteove.
- Nadam se da ga je zbog toga vredelo sačuvati u životu. Ja mislim da je on veoma opasan čovek.
Proročke reći, ali pukovnik to neće saznati. U jesen 1963. on je umro i sve na čemu je radio
 počelo je da se kruni.

 

Četvrta knjiga

Izvan dobra i zla

“Ja sam to uradio ”, kaže moje sećanje.
“Nisam to mogao da uradim ”, kaže moj ponos,
ostajući neumoljiv. Najzad, moje sećanje popušta.
Fridrih Niče

 

DESET

Tokijo

 Nikola zateče Tanzana Nangija u zadnjoj sobi Kisokine kuće u gradu. Soba je bila na zadnjem
spratu, puna mirisa budi jer dugo nije korišćena. Paučina je preplela prozorska okna kao zatvorske
rešetke. Sat s ogromnim klatnom negde je uporno kucao. Senka klatna videla se na prašnjavom podu
kao optužujući prst.

 Nangi je ležao na starinskom krevetu od crnog abonosa. Beli čaršavi u koje je bio uvijen bili su
gadno zaprljani i kad se Nikola približio ugledao je krv, crnu kao noć, crnu kao abonos kreveta.

Pozvao je Nangija po imenu ali kao da je nešto u zidovima prigušilo njegov glas. Kucanje sata. Ili
e to kucalo Nangijevo srce? On se sagnu i podigavši Nangija spremi se da ga iznese.

Kucanje dobi metalni zvuk. U polutami on ugleda drugu senku pored senke klatna koje se ljuljalo.
Vratio se polako istim putem kojim je došao. Činilo mu se da je put dug: svakim korakom Nangijevo
staro telo kao da je postajalo teže.

- Ko je to? - viknu Nikola. - Ko je tamo?
Ali zidovi opet uhvatiše njegov glas i upiše ga.
On onda vide pokret i senka klatna se zamagli. Neko - nije mogao da vidi ko - kao da je sedeo
 prekrštenih nogu na podu. Blokirao je jedini izlaz iz sobe.
 Nikola otvori svoje tanđian oko, pruži svoju psihu napolje da bi osetio ko mu to blokira put.
Ovde to neće uspeti.
Onda, neobjašnjivo, Akšara se zatvori.On kratko jauknu, kao da je gurnuo ruku u nepoznatu tamu
samo da bi osetio kako je nešto trese do ramena. Hladna jeza projuri mu kroz telo kad se njegovo
tandijan oko zatvori bez njegove volje.
I u tom trenutku panike, vide lik koji je sedeo kako se diže sa poda. Plutao je, plovio dok je tihi
smeh odzvanjao, odbijajući se o zidove koji su upijali njegov glas. Odjednom lik krenu prema njemu
s takvom zlom namerom da Nikola refleksno stavi ruku preko lica...
I probudi se sedeći uspravno poput svece.
- Nikola, da li si dobro?
Pogledao je naviše u Honikino zabrinuto lice.
- Gde se nalazim?
- U mom stanu u Gradu sunčeve svetlosti. Imao si...Ne znam kako to da nazovem...Viziju poput
one koju si doživeo nešto ranije, a i za vreme ručka.Meri Rouz i ja smo uspele da te prenesemo do
mog futona (ležaja) pre nego što si se potpuno izgubio.-IIoniko kleknu na krevet i obrisa mu čelo. -
Znojiš se. Možda si bolestan.
On odmahnu glavom.
- Ne, to je samo bila noćna mora.
Ali tako stvarna noćna mora, mislio je. On stavi glavu medu ruke, i utonu u pranu da bi iščistio
svoje disajne organe. Okršaji sa Kširom postajali su sve teži; ovog se nije ni sećao.Sada mu je bilo
asno da namerno prizivanje Kšire dovodi do sve bolnijih napada.
- Gde je upravnica samostana?

 

- Otišla je, ne znam gde. - Honiko reče takvim tonom da mu je bilo jasno da nije njeno da je pita
takve stvari.

On je pogleda.
- Ta priča koju si mi ispričala... o svojoj majci, Eiko, mom ocu i Džoniju Leonforteu...
- To nije priča. To je istina.
- Zašto si mi tek sada to ispričala? Sigurno si znala ko sam još prvi put kad smo se sreli. Zašto mi
onda nisi rekla?
- Htela sam, ali... - Odjednom je zastala i okrenula glavu. - Imam toliko tajni, - prošaputala je.
- Kao naprimer ta što si Londa.
Potvrdila je klimnući glavom, a plava kosa joj se presijavala.
- Nisam želela da to saznaš...ili čak posumnjaš. - Ona udahnu nepravilno kao da krije nešto zlo i
 pokvareno u dubini duše. -Nisam želela da pogrešno shvatiš... da me mrziš.
- Zašto si to radila? Ti ne moraš da učestvuješ u scenama u seks klubu.
- Moram li? - skoro se nasmejala. - Ja to želim. - Osmeh joj poblede. - Sada sam te sigurno
šokirala. - On ništa ne reče i gledali su se u oči ispitivačkim pogledima. - Ali možda ipak i nisam. Ja
sam kao moja majka - ona se upetljala u toruko zato što je to htela. A i red je to i zahtevao od nje.
Ona je činila božje delo , a to radim i ja.
- Ne razumem. Bog traži od tebe da činiš seksualne usluge muškarcima?
- Bog traži od mene da sakupljam tajne. Bog traži od mene da pomognem našem redu da pridobije
masovnu moć. U ovom svetu, posao žene se obavlja na propisani način. Nije se mnogo promenio kroz
vekove.
- Pa onda to i nije neki težak život, zapravo.
Honiko se nasmeja.
- Znaš, odmah si mi se svideo, od prvog momenta. Tu postoji razlika. - Impulsivno se nagnula i
snažno ga poljubila u usta.
 Nikola je uze za ramena i zagleda joj se duboko u oči.
- I ti si se meni dopala. Od prvog momenta kad sam te video u restoranu.
Ona ga opet poljubi sa jasnom željom koja mu je trgnula srce. On je se oslobodi.
- Ali ovo i nije tako dobra ideja
- Ja nisam kurva. - Opet mu uputi taj drski pogled.
- Za mene ne bi bilo ništa drugačije i da jesi. - On pogleda u malu statuu Madone na visokoj
 polici. - Nisi izgubila veru.
- U Boga, nisam - rekla je prateći njegov pogled. - Ali muškarci mogu biti takvi skotovi. - Ona
 posegnu da ga dodirne. Pomislio je da će opet videti u njenim očima jasnu želju za njim, ali moguće
da ju je on još uvek podcenjivao. Nije bio seks ono što je ona želela od njega; s njene osvetničke
tačke gledišta, seks je bio devalvirana udobnost.
On se nasmeja, uze njenu ruku i poljubi je u dlan i pusti.
- Prošlo je osam.
Ustao je sa futona i ona se izvi da bi ga pogledala.
- Moram da idem.
- Bolje bi bilo da se prvo okupaš. - rekla je. - Izgledaš kao da si bio u ratu.
 Na trenutak se zagledao u nju. Imam toliko tajni, rekla mu je. Koliko li ih je još krila, pitao se.
- Usput da te pitam. Imaš li ideju zašto bi Joči, tvoj prijatelj, šef sale Pul Marine želeo da me
ubije?
- Kako to misliš?

 

- Igrao sam se veoma opasne igre jurnjave sa njim na motoru danas pre podne. On je bio na
 policijskom motoru i nije mi se skidao s repa, i po tome koliko je bio uporan video sam koliko je bio
odlučan.

- Ne, ja... - izgledala je iznenađeno, čak šokirano. - Šta se dogodilo?
- Ja sam se provukao kroz rupu u zidu, a on nije uspeo.
- Drago mi je da se nisi povredio. - Njen šok je delovao jači sada. - Ali što se tiče Jočija, nemam
ideju šta je time hteo.
Ona nije, ali je Nikola svakako znao. Honiko, Joči, Pul Marina, svi su bili intimno povezani sa
Mikom Leonforteom. Možda je Mik čak bio i vlasnik restorana. Ova mala igra šarade koju je Nikola
igrao sa Honiko rekla mu je jednu stvar: ona iskreno nije znala o Jočijevim najnovijim akcijama.
Možda joj on još uvek nije mogao sasvim da veruje,ali iako je sada znao da je ona bila u
neprijateljskom taboru, bio je ubeden da nije neprijatelj.

***

- Denva partneri traže hitan sastanak - reče Kanda Torin kad je Nikola ušao u njegovu kancelariju
u Sato internešenelu. Ljudi iz noćne smene bili su na svojim mestima i sve je zujalo kao da je dan. -
Pokušao sam da stupim u vezu s vama preko Kamija da bih dobio odgovor. Nisam hteo da odem dok 
ne govorim s vama.

- Ostavite Denvu - reče Nikola dok je pregledao elektronske poruke koje nisu automatski
 prebačene na njegov Kami. Problemi u operacijama u Sajgonu. Nestabilnost se nastavljala u Južnoj
Americi. Tri poruke - poslednja je bila hitna - od Terensa Meknotona, lobiste kompanije u DiSiju.
 Nikola vide da je Meknoton smanjio broj kandidata na troje za predsednika Sato-Tomkina, američke
kompanije koju je Nikola uklopio u Nangijev Sato interenešenel.

- Ne mogu da ih ostavim - govorio je Torin - ugovor koji smo potpisali sa njima zahteva da
moramo lično da ih o svemu obavestimo svakih trideset dana. Već smo prekoračili to za pet dana.

- Odložite ih za još nekoliko dana. Ne možemo mnogo toga da im kažemo o SajberNetu. U Japanu
e uključen tek četiri dana.

- Lajnir-sane, zahtevali su taj sastanak zato što sumnjaju da će Sato internešenel dugo poživeti kao
keiretsu. SajberNet zajedno sa našim poslom u Južnoj Americi iscrpli su nas.

 Nikola pogleda i sada se prvi put koncentrisao.
- Preteruju. Potreban nam je samo kratkoročni kredit da bismo prošli kroz narednih šest meseci.
Torin je oklevao a u očima mu se pojavi pogled pun bola.
- Nastavite. Ispljunite to.
- Izvinite što to kažem, Lajnir-sane, ali vi ste za njih gaiđin - i kao takav nesiguran za njihovo
investiranje. Oni imaju sto petnaest milijardi jena vezanih u Satou preko Denve - to je bilo manje
više ravno sumi od dve milijarde američkih dolara. - Ukoliko se što pre ne sastanemo sa njima, oni
nam prete da će potražiti pravni lek. - Torin je bledo gledao. - Tražiće kontrolu SajberNeta.
- To će ubiti Sato. Hriste, kako smo se ovako upleli? - Ali Nikola je znao. Trebalo je da bude
tamo. S Nangijem tako nepokretnim ostao je samo Torin da sve obavi. Ambiciozni Torin, koji je,
 podseti samog sebe, bio iza SajberNetovog ugovora sa
Denvom. Razmišljao je malo. - U redu, zakaži sastanak za deset sutra u jutro.
Baci pogled na beleške, pročita ih dva puta pre nego što je shvatio da ne može da se seti nijedn
reći koju je pročitao. Torin je hladio pete, strpljiv kao pesak. Neka čeka, odluči Nikola.
Pokušao je da nazove Meknotona ali vreme je bilo pogrešno i on snimi svoj glas. Postojala je

 

 beleška da mu se prenesu imena kandidata. Nikola zakopa po svom Kamiju i oslobodi podatke. Dok 
e to radio, tražio je poruku od Okamija. Ništa. Šta mu se dogodilo? Telefon je zvonio. Noćni
upravnik odeljenja u Osaki imao je problema s ugovorima . Dok je Nikola to rešio, Torin se vratio.
Pošto nije imao vremena da pregleda Meknotonove podatke, Nikola stavi u džep svoj Kami i pogleda
s očekivanjem. Torin je stajao spreman da ga posluša.
- Došli ste s porukom Denva partnera, što može da bude sjajno ili katastrofalno - reče Nikola. -
Kako ste mogli da dopustite Nangi-sanu da potpiše ugovor sa tako sramnom klauzulom?
- Ja nisam ništa uradio - reče Toprin na tipično japanski način - Denva partneri nam nisu ostavili

 prostora za pregovaranje. Znali su da očajnički želimo da uključimo SajberNet i da nemamo nikome
drugom da se obratimo.

- Da sam ja bio ovde, mogao sam da nađem američke partnere koji ne bi toliko žudeli da nam
stave muda u procep.

- I ja žalim što niste bili ovde. Vaša mudrost i iskustvo mogli su da nam koriste. Priznajem da sam
 bio zanesen suviše velikim entuzijazmom Nangi-sana. -Torin pokajnički saže glavu. - Ali, to opet ima
veze s vama. Vid-bajt tehnologija koju dobijamo od našeg američkog RiD odeljka razjarila ga je.
Recesija je trajala dugo i bila je zamorna uporedo sa političkom destabilizacijom. Plašim se da su
ljudi njegovih godina strahovali da je zemlja na ivici raspada.

- Nešto novo se stvara ispod sraroga, nešto kao druga koža. Ne trebamo se bojiti onoga šta to
 predstavlja.

Trenutak nakon što je Nikola to rekao, shvatio je da bi se to mišljenje moglo pripisati i situaciji u
kojoj se on nalazi.

Pusti tamu da dođe.
Kšira.
On se trgnu i pogleda u Torina, i odluči.
- Nangi-san mi je jasno dao do znanja da vam verujem, pa ću vam reći šta planiram da uradim
sutra na sastanku Denva Partnera. Iz onoga što sam uspeo da povežem, mislim da će pokušati da otmu
kontrolu nad SajberNetom od nas. Mi to ne smemo dopustiti da se dogodi. Trebaće mi vaša pomoć
ako mislimo da ih porazimo.
Torin se složi.
- Počastvovan sam što si mi odao poverenje Lajnir-sane. Sve ostalo će potvrditi da ću uraditi sve
što je u mojoj moći da bih se pokazao dostojnim tvog poverenja.

* **

Kanda Torin nije otišao kući posle posla. Umesto toga, otišao je do svojih kola i uputio kratak 
 poziv na kodiranu adresu svog Kamija. Zatim se vozio ovlaženim od kiše ulicama, bez nekog
 posebnog cilja. Više od dva puta vozio je istim putem, gledajući u retrovizor sa strane da vidi da li
ga neko prati. Nije bilo nikoga.

 Napokon je stigao do zgrade od armiranog betona koja je bila načičkana antenama i satelitskim
tanjirima u Tošimakuu. Veliko i nezgrapno ogledalo štrčalo je iz jednog ćoška, postavljeno tako da bi
 prikupljalo sunčeve zrake i reflektovalo ih na omanju ali senkom prekrivenu baštu pored ulaza u
zgradu. Na najdaljem uglu svetleo je znak od neona poput kapka koji nervozno trepće.

Gledajući na sat u kolima, vide da je poranio. Uključio je radio i slušao najnovije političke
vesti.Novac je izgurao u prvi red za premijera reakcionarnog Kansai Micuija. Hitomoto, ministar 
finansija, delovao je kao da ne može zadobiti podršku koalicije. I dok su se sve zaraćene političke

 

stranke tresle, ekonomija je išla u đavolsku mater. Lešine, mislio je Torin.
Kola su prošištala pored njegovog auta, prskajući u kratkim naletima kišu u kojoj su se videle

dugine boje, u svetloj gradskoj noći. Par farova podeli kišu i taj veliki kombi zakloni svetio uličnih
svetiljki dok je prolazio. Tišina.

Torin pogleda na osvetljeni sat i izađe iz Leksusa. Krenuo je uz blok i ušao u bar. Zauzeo je
 poslednji sto i naručio Santori viski i vodu. Donešeno mu je na šank od tamnog drveta i stavljeno na
malu gomilu papira. Nekoje strašno loše pevao i pijano zavijao uz karaoke verziju pesme Ffenka
Sinatre “Moj način”. Torin je gledao na ovog čoveka sa malo zavisti. On je bio tipičan japanski
radnik, sa dosadnim poslom, dobrom platom, beneficijama, suprugom i bez sumnje decom kod kuće.
Šta je on znao o intrigama visokih ulaganja novca, industrijskoj špijunaži, čoveku tako opasanom kao
što je Nikola Lajnir koji svaki njegov pokret posmatra sa sumnjom? Za njega je život bio

ednostavan; na kraju dana on je mogao sebi da dopusti da arlauče karioke mrtav pijan.
Torin uze najtanji srk viskija, spusti čašu, svestan toga da se samosažaljeva i da ga je taj osećaj

 potpuno obuzeo. Ostani smiren, mislio je. Velike ambicije podrazumevaju velike rizike. To je ono što
si hteo, zar ne? Uze sad još jedan gutljaj pića. Kad je ponovo spustio čašu na šank, oborio je papir.
Gledajući ga u krilu, pročitao je uputstva. Ostavio je viski. Pijanac je zavijao “Stranci u noći” i bilo
e bolno za uši. Torin plati svoje piće i ode iz bara.

***

 Nogi dinđa je bio osvetljen kao pozornica, pomisli Torin, a čitav Ropongi je na mnoge načine bio
 bina. Po danu, sijao je od najnovijih modnih dostignuća, nasjkupljeg nakita, najekstravagantnijih
umetničkih dela. Noću je sijao između kišnih kapi, pulsirajući ritmom hip-hopa, ledenim esid-džezom
i grmljavinom motocikala. Bila je to pomalo živa skulptura, ultramoderni torzo na koji bi mogle da se
 postave mnoge glave, zavisno od vremena i dana i uklapanja vremena.

 Našao je bez teškoća Akinagino skrovište i popeo se liftom od čelika i brušenog stakla do
 poslednjeg sprata. Vrata stana upravo najurenog ojabuna bila su otvorena i on stade u hodnik.
Trebalo je da postane obazriv zbog toga.

Tama unutra kao da je bila živa, kao da ga je čekala. Bilo je toplo i lepljivo, kao u mrtvačkom
sanduku. Disao je plitko na usta. Osećao se smrad, kao na istrulelo cveče, kao da je smrt ispružila
ruku. Sve to ga natera da zadrhti. Onda sinu svetlost i Torin brzo žmirnu.

- Dobro veče, Torin-sane - reče Mik Leonforte kad je Torin ušao u stan. Neko je zatvorio i
zaključao vrata iza njega, a onda je nestao u drugoj sobi. Bio je to Joči. Povratio se od jurnjave
motociklom za Nikolom. Mik ga je poslao da prati Nikolu da bi ga sprečio da se nađe sa Mikijom
Okamijem u Šitamači muzeju. Mik koji je kao Denva partner imao pristup Kami komunikatoru i
TransRim SajberNetu “pročitao” je Okamijevu vidmejl poruku Nikoli za sastanak. Poslao je Jočija
da drži Nikolu podalje od mesta sastanka dovoljno dugo da bi Mik mogao da ščepa Okamija.

- Izvinite - reče Torin Miku - da li vas poznajem?
Mik se potsmešljivo nakloni sprdajući se japanskom običaju i reče:
- Mogu da zamislim vaše iznenađenje i zbunjenost, Torin-sane. Očekivali ste da vas na vratima
 pozdravi Akinaga-san - osmehnuo se neprijatnim osmehom. - Veliki ojabun je zauzet nečim drugim,
ali me ljubazno obavestio o vašem dolasku - Mik ga uvede u dnevnu sobu. - On moli za oproštaj i
mene je zamolio da ga zamenim. On i ja smo se nešto dogovorili.
- A vi ste? - Torin zastade teško dišući. - Blagi Bože.
Stao je, ukopan na mestu, buljeći u starca koji je naglavačke visio sa lanca zakačenog za plafon.

 

Koža mu je bila bela kao mleko, sem na vratu i licu, gde je bila podlivena krvlju. Preko celog tela
širili su se irezumi kao tapiserije u velikom holu. Mitska bića, sirene, veliki ratnici koji su vitlali
 blistavim oružjem, vatra, led i kiša nošena vetrom, sve je to bilo istetovirano na njegovoj koži i
govorilo je savršeno jasno o japanskoj ideji muškosti: silovitost okrenuta ka sebi, egzotičan prikaz
mačizma.

Pored starca je stajao držač sa plastičnom kesom u kojoj je bila bleda tečnost koja je kap po kap
ulazila u venu na njegovom levom članku, a šaka je bila zgrčena kao pandža zveri.

- Šta je to? - promuklo šapnu Torin ne skidajući pogled s užasnog prizora ljudskog bića tako
groteskno poniežnog i uništenog.

- To je - reče Mik s osmehom direktora cirkusa - Mikio Okami, ojabun ojabuna, Kaišo.
- Kaišo - reče Torin nemoćan da skrene pogled - mislio sam da je on mit.
- To su mislili nekada i za podatak da je Zemlja okrugla.
Torin najzad odvoji pogled od Kaišoa i zagleda se u Mika. Bilo je jasno da taj čovek uživa.
- Ništa ne razumem.
Mik se luđački cerio.
- Sve u svoje vreme - ponovo se potsmešljivo naklonio - Majki Leonforte. Ja sam u postupku
otkupa Akinaginog posla.
Torin se zagrcnu.
- Akinaga-san je jakuza. Čak i da mogu da poverujem da bi on dobrovoljno predao vodstvo Šikei
klana - što ne dolazi u obzir - on nikada ne bi vas postavio za ojabuna koji bi ga nasledio. Vi ste gai-
in.
- Zaboravite na to. Ovo je hrabri novi svet - i red hrabrog novog sveta. Probudite se. Vi momci
niste više ichiban, niste više broj jedan. Igra je sada globalna, drugar. Sve je međunarodno povezano.
To znači da ako si dovoljno pametan sve je moguće! -Mik priđe i stavi ruku oko Torinovih ramena,
oš jedan užasni prirner kršenja etikete na šta se Torin naježio. Miku se dopadalo to što je ovom
neprijatno. - Bolje se pripremi za saveze. Strateški partneri su jedina stvar koja će vas spasti. -
Stegao je jako Torinovo rame. -1 verujte mi, ja nisam uvreden. Kad me bolje upoznate, shvatićete da
e za mene sve moguće.
Torin se oslobodi Mikovog divljeg zagrljaja i pokaza Mikija Okamija.
- Zašto ste to uradili?
- Sve su to delovi master plana, Torin-sane, ne brinite zbog toga. Koncentrišite se samo na svoju
ulogu.
Torin se okrete.
- Moju ulogu?
- Svakako - Mik nakrivi glavu - zato ste ovde, zar ne?
- Došao sam da vidim Akinagu-sana.
- Da, gospodine, jeste. Radite za velikog ojabuna, zar ne - Mik raširi ruke. - A to znači da sada
radite za mene.
- Gde je Akinaga-san? - upita Torin osvrćući se. - Želim da...
On stade dok mu je srce udaralo kao čekić u grudima. Cev automatskog revolvera kalibra 38 bila
e pritisnuta uz njegovu slepoočnicu.
- Da odmah ustanovimo osnovna pravila. Ne želite ništa više da uradite sem onoga što vam ja
kažem. Je li to jasno?
Torin klimnu glavom.
- Digli ste se kao feniks na novcu Akinaga-sana i zbog ruke koju vam je pružio za pomoć - Mik 

 

nastavi mirnim i prostudiranim tonom.
Bilo je to blizu čuda, mislio je Torin, kako Mikov glas može da se promeni kao koža kameleona,

evocirajući razlike i sakupljajući emocije.
- Bila je to ruka koja vas je pokupila sa ulice, izvukla iz Nihonina, novih nihilista čiji su očevi

suviše radili, zgrtali suviše novca, postali suviše uspešni tako da su njihovi potomci bili postiđeni.
Dakle, umesto da se takmičite s tatom i propadnete, vi ste ispali, prišli nerazumnim uplaši-ubij
kultovima, spavali ste danima, vozili se beskrajno kroz noć, drogirali se i upražnjavali seks, verovali
ni u šta i iskidali ste se na komade.

 Nastala je pauza u kojoj je Torin bezuspešno pokušavao da ne gleda istetovirano telo Mikija
Okamija.

- Rekao bih da sam to dobro shvatio da vas je Akinaga-san pokupio sa ulice, neh?
Torin, užasnut ne reče ništa.
- On vam je dao dom, obezbedio vam obrazovanje i ukazao na cilj - Mik sleže ramenima - šta
vam je još bilo potrebno ili šta ste još želeli? - Onda se grubo nasmeja. - Ja ću vam reći šta. Akinaga
e škrtac. Mislite da je njemu stalo do vas? Nije. Njega baš briga da li ste mrtvi ili živi, dok mu
koristite. Sa mnom je drugačije. Kod mene je nebo granica, shvatate? Možete da zaradite bogatstvo i
to stvarno mislim. Možete da rukovodite stvarima, ako zauzmete pravi stav - on uhvati Torina za
 polni organ - i ako imate muda. Zainteresovan?
Torin opet klimnu glavom.
Mik skloni revolver.
- Onda u redu - reče Mik očigledno smiren - evo pogodbe. Vi ste u Sato internešenelu, što znači
da ste mi dragoceni. Ja kontrolišem Denva partnere - nasmeja se - treba da vidite svoje lice Torin-
sane. Nemojte da budete toliko iznenađeni. Ja već manipulišem događajima već neko vreme. Ja sam
ubio Rodnija Kurca, ali tek pošto sam mu potucao ženu na toliko mesta i u toliko poza kojih sam
mogao da se setim. Džaj Kure je prezirala svog muža i bila je presrećna što može da kaže sve
njegove tajne. Dobio sam Kurcov deo Denve, ja sam prevladao u Denvi...
- Umorili ste lsi Ikuzoa.
- Da - Mik liznu usne - i to sam lepo obavio. - On se nasmeja. - Šta mislite koje sazvao sutrašnji
sastanak Lajnira i Denva partnera? Ja. Ja kontrolišem sve - Denvu, SajberNet, Sato internešenel.
Torin je pratio pogledom Mika dok se kretao.
- Ne verujem vam.
Mik ode na drugi kraj. Dok je prolazio pored Okamija udari ga u stomak. Okami jeknu. Mik priđe
malom, metalnom stočiću na kojem su bile poredane flašice i epruvete. On nasu neku tečnost u dve
male šoljice za čaj i stade ispred Torin. Pruži ih.
- U redu. U jednoj je ofarbana voda. U drugoj je nešto što je dobio Kapa Vatanabe, vaš tehničar -
 pokazao je palcem. - A i veliki Kaišo ovde. - Blaženo se osmehnuo. - Zove se Ban Tom. Hoćete li da
 probate?
Torin upita.
- Šta je to?
- Kao što sam rekao samo ofarbana voda.
- Ne, to drugo.
Mik sleže ramenima.
- Rekli ste da ne verujete da ću sutra preuzeti kontrolu Satoa.
- Ne mogu da verujem u to.
- Hoćete da kažete da ne želite da verujete u to - namršti se Mik i zamisli. - Zašto ljudska bića