Eric van lustbader-Druga koza

 

aki posegnu prema njemu.
- On postoji, Majki. Ja sam sada ovde zbog njega. Veruj mi, on postoji.
- Ti si tako čista, tako dobra, čak sveta kao šaman koji je dotakao nebo - zatvori oči - Bog postoji
za tebe.
- On postoji za svakoga, Majki, pa i za tebe.
Osetio je kako ga dotiče i njegove želje da sakrije lice i izgubi se, nestade.
- Žaki, ja sam kao leprozan. Budi obazriva. Možda ima otrova u mom znoju - reče Mik.
Ona ga jače steže. Vetar je hujao oko njih dok je svitala zora.
- Ispričaj mi svoj san - šapnula je.
Zadrhtao je.
- Ako ti kažem, umreću.
- Ne možeš da umreš dok te držim. Nemaš čega da se plašiš, Majki.
- Ali ja se plašim. Plašim se samog sebe i... o Bože, pomozi mi, plašim se tebe.
- Mene? Zašto?
- Šta ćeš misliti o meni ako ti kažem taj san? - Drhtao je. - Mrzećeš me.
- Onda nemoj ništa da kažeš i samo slušaj - privukla ga je još bliže sebi. - Kad smo bili mlađi, ti
si mi se strašno dopadao. Jedne noći sam sanjala da si došao u moju sobu. Bilo je vrlo tiho, kao da
smo bili daleko od Ozonskog parka. Možda sam čula udaljeno udaranje talasa, ne znam. Došao si u
moju sobu i mada je bila mrkla noć znala sam da si to ti. Osećala sam kako tvoja koža pali moju dok 
si legao pored mene. Šaputao si moje ime i ja sam šaputala tvoje i mi smo vodili ljubav.
Mik onemoća u njenom naručju dok je ona govorila. Kao da se pretvorio u tečnost. U njemu je
 buktala vrelina koju više nije mogao da kontroliše. Suze su mu palile obraze čak iako je čvrsto
zatvorio oči. Bilo je to previše da čuje ono što je želeo da čuje od nje tokom mnogih godina. Kao da
e ponovo našao svoje srce i to samo da bi se opet razbilo u komade.
Kad je smogao snagu, ispričao joj je o svom snu u kome njih dvoje plešu na terasi osvetljenoj
lampionima na nekom delu mediteranske obale.
- Voleo sam, želeo sam te a nisam mogao da te imam - zaključio je - bilo je to nemoguće, strašno
i zastrašujuće. Bio sam siguran da ću se peći u paklu, a ipak to me držalo da nisam mogao da se
odbranim, da nisam mogao da prestanem da mislim na to. Onda si ti otišla u manastir i ja sam znao da
moram da odem što dalje mogu od tebe.
- O, Majki, kako sam te razočarala - jecala je.
- Ne, ne - posle sveg tog vremena čudio se kako je nežan prema njoj, kako je ona ostala moćna
sila u njegovom životu - jedina snaga, shvatio je s bolnim trzajem svog srca. Druga koža koju je tako
 bolno stvorio iz pepela svoje stare ličnosti, raspala se ostavljajući ga bez daha, ranjivog.
Poljubila ga je onda - sa strašću ili sestrinskom nežnošću? Nije mogao da kaže, shvativši da on to
ustvari ne želi da otkrije i njegovo mučenje krenu iz početka.
S životinjskim krikom gurnu je od sebe - možda suviše grubo, jer ona pade unazad i on vide senku
kako stoji tu na nogostupu, poznatu kao da je on sam. Bio je to Nikola, njegov doppelganger.

* **

Mik jurnu na Nikolu, iako je Žaki kriknula da stane. Ali zašto da stane? Mik je već bio osuđen,
 proklet emocijama koje nije mogao da kontroliše. On je voleo Žaki svim srcem i dušom, znao je to
sada s takvom silinom kao kad se kola istrgnu kontroli. U toj sekundi pre sudara sve stvari su bile
moguće. Zakoni svemira bili su povučeni, čak su život i smrt dobili drugačije značenje u kovitlacu tog

 

slobodnog kosmičkog pada.
Udario je Nikolu jako koliko je mogao, tako da se on zanese unazad. Ili je on bar tako mislio. On

udari o ogradu, vide kako je Nikola koraknuo u stranu, izbegavši udarac. On onda oseti tamno oko
Kšire i osmehnu se. Bio je to osmeh starinskog boga koji se probudio posle dugog sna, osmeh satira
 pozvanog u tami noći.

Osetio je kako mu se psiha pruža, kao raketa izbačena u eter i on vide zaprepašćenje na
 Nikolinom licu. On ga udari obema pesnicama u lice, udari ga još jednom, pa još jednom tako da se
 Nikola savio unazad preko ograde. Dahtao je tu neko vreme dok je Mik pokušavao da ga prebaci na
drugu stranu.

 Nikola, koji se borio mentalno i fizički protiv Mika, oseti se ugroženim. Njegova odbrana bila je
srušena u trenutku kad je osetio eksploziju Mikovog psihičkog napada. Poslednji ostaci otrova

Ban Toma izlazili su iz njegovog sistema, ali to je oduzelo Nikoli psihičku energiju. Satima neće
moći da se bavi običnim problemima. I on je imao svojih ograničenja, a sada je prekoračio sve
granice.

Dok ga je Mik dizao preko ograde, Nikola izgubi osećanje ravnoteže i tamno oko Kšire trepnu.
Osetivši to, Mik ga gurnu jače, i Nikola je znao da će pasti tamo dole u ambis, da će završiti na nekoj
od TV antena na krovovima daleko ispod sebe.

U tom trenutku, dok je visio skoro okrenut naglavačke, dok ga je Mik snažnije gurao preko
ograde, on oseti nešto. To nisu bili ni Kšira ni Akšara, ali je bilo psihički. Verovatno je to bila Božja
ruka , koja je sezala kroz industrijsko svitanje Tokija da bi ga smirila. Nije sada imao vremena da to
analizira. Upotrebio ju je.

Podigao je noge i uhvatio Mika oko kukova. Zatim ga je snažno zglobovima šaka udario u obe
strane vrata. Mik je ispustio uzdah iznenađenja i njegov stisak oslabi. Nikola ga gurnu, i Mik posrnu
unazad na načičkane plastične cevi. Izvukao je mali bodež i držao ga ispred sebe.

- Majki, nemoj! - Žaki je vrisnula.
Ignorisao ju je, obrušivši se na Nikolu, koji ga je vešto izbegao načinivši korak u stranu. Okrenuo
se i ponovo potrčao ka njemu, krećući se na desno, a zatim skrenuvši u levo. Posekao ga je po
 podlaktici, razbivši mu gard i napadujući mu grlo.
 Nikola uhvati i iščupa jednu od cevi, koja puče na spojci. Para izlete u snažnom oblaku, i on je
usmeri ka Miku. Para ošuri Mika preko celog lica. Vrisnuo je, krenuo unazad tako da snažno udari o
ivicu ograde. Izgubio je ravnotežu, i kad je drugi put udario o ogradu prevrnuo se i s velikom silinom
e bio odbačen sa kule, preturajući se preko glave padajući nadole, dole u grad ispod.

***

Žaki nije vrisnula, nije se dugo pomerala. Ugrizla se za članak tako jako da joj je potekla krv.
Para je nastavila da šišti iz polomljene cevi odlazeći iznad ograde kule, u belo nebo. Od nekuda, ne
daleko čule su se policijske sirene koje su kao nož presecale gradsku buku.

 Nikola čučnu kraj zida gde je Mik poslednji put stajao, pokušavajući da se sabere. Osećao je
vrtoglavicu i bol u srcu. Napokon pogleda u Žaki i reče:

- Žao mi je, nisam mogao da ga spasim.
Ona odvoji usta od raskrvavljenog članka i njene kao more zelene oči pogledaše u njega.
- Ti nisi odgovoran za to.
 Nešto sinu iz tih zadivljujućih očiju. Ona posebna svetlost koju je on primetio kad ju je video kod
Honiko i zatim još jednom na kratko kod Oba zapaljena kraja. I u tom trenutku je nešto shvatio.

 

Ustao je drhtavo, oslanjajući se na zid. Podlaktica ga je bolela tamo gde ga je Mik posekao.
- Ti si me spasila, zar ne?
Prišla mu je, iscepala rukav bluze, i čvrsto ga vezala iznad posekotine.
- Ne znam šta hoćeš da kažeš.
- Mislim da znaš. - rekao je posmatrajući je. - U trenutku kad je tvoj brat hteo da me gurne preko
ograde, osetio sam nešto. Ruka koja me je smirivala, tako nešto.
- Verovatno je to bio Majki, - rekla je prilazeći ogradi. - Na svojim putovanjima očigledno je
naučio neke neverovatne moći.
- Kako je to mogao biti on? Tako je očajnički želeo da me uništi.
Gledala je na kolonu policijskih kola u ulici daleko dole, kako se probijaju do glavnog ulaza u
kulu. Ružičasti sjaj, oslabljen zbog udaljenosti, osvetlio joj je lice. Odmahnula je glavom.
- Nisi ti bio taj koga je hteo da uništi, Lajniru, već deo sebe koji više nije mogao da podnese.
- Možda ti ne znaš za zločine koje je počinio.
Usne joj se iskriviše u ironičan osmeh.
- Ja znam i više od toga. Znam sve ono što je Majki bio sposoban da uradi.
On odvrati pogled od nje, gledajući mesto gde je Mik ležao poput tamne zvezde, kojoj je bila
istrošena sva neverovatna energija koja je do skora gorela u noći.
- Smrt mu je bila kao i život, zar ne? Spektakularna, teatralna, na neki način i umetnička - baš kao
što je propisano u Hagakuri, knjizi samuraja.
 Ništa više nije rekao neko vreme. Šta li je ona osećala? Nije ni suzu pustila za bratom. Koliko ga
e volela?
Okrenula se prema njemu, oslanjajući se leđima na ogradu. Vetar, osvežen rekom Sumida, igrao
se s njenom kosom, i on vide ogromnu tugu ucrtanu na njeno lice i znao je da ona više nikada neće biti
ista. Da li će ove kao more zelene oči ikada zasijati kao nekada, pitao se?
- Reći ću ti šta je smešno, Lajnire. Smešno na ironičan i tragičan način. Majki je bio tako siguran
da sam ja čista i neiskvarena. Sveticom me je zvao. To je bio njegov san o meni, njegova mašta. I
naravno sve je bilo lažno.
Prekrstila je ruke na grudima, grleći se.
- Hoćeš li da čuješ moju ispovest?
- Ja nisam sveštenik. Ne verujem...
- Molim te.
- U redu. - Kako je mogao da odbije bilo šta ovim očima? -Kako ti želiš.
- Ne kako ja želim, Lajniru. Već kako Bog želi. - Zatvorila je oči i duboko udahnula. - Majki je
 počinio užasne zločine baš kao i ja.
- Izvini, ali tvoj brat je bio ubica.
- Baš kao i ja.
Pogled ovih kao more zelenih očiju nije se skidao sa njegovih.
- Majko...
- Sećaš se Ngujena Van Traka, čoveka koji je trebao da uzme ukraden SajberNetove podatke i da
ih preda Honiko, a zatim i mom bratu?
 Nikola trepnu.
- Kako ti znaš o ukradenim podacima SajberNeta i Ngujenu... - I utom shvati da je znala preko
Honiko.
- Pratio si Van Traka i uhvatio ga - Žaki je nastavila. -Razmenili ste flopi diskete a zatim si ga
hipnotisao kako se on ne bi setio da je uhvaćen. Ali nešto je krenulo naopako i satima nakon što je on

 

 predao disketu Honiko, rekao joj je da počinje da se priseća šta se dogodilo.
 Nikola nije mogao da skine pogled sa nje.
- Znači Honiko ti je rekla.
- Da.
- I?
- Uradila sam ono što sam morala da uradim. Nisam mogla da dopustim da Majki sazna za tvoju

lukavštinu koju si tako vešto izveo. Planovi su već krenuli da se odvijaju.
- Koji planovi?
- Saznaćeš uskoro.
 Nastavio je da je posmatra.
- Ubila si Van Traka zar ne?
- Kao što sam rekla, uradila sam ono što sam morala da uradim. - Pojavilo se nešto u njenim

očima, nešto novo. - Van Trak je morao da bude ućutkan. - Bilo je tu, tamno i misteriozno, kao
ispisane rane nepoznate vrste.

 Nikola je znao šta je to i već se istezao da je uhvati kad je pala preko ograde. Preturila se kao
lutka od papira kad je skliznula preko vrha ograde i počela da pada.

 Nikola je stigao do ograde i nagnuo se hvatajući je za članak rake.
- Majko, ovo nije način.
Pogledala ga je, a oči su joj bile zamagljene i tamne.
- Došla sam ovamo da spasim Majkla i izlečim ga, i omanula sam. Izdala sam svoj red i sveto
zaveštanje Bogu.
Izgledala je tako krhko, dok se klatila na jednoj raci, i kad je on dotače psihički oseti koliko je
ona duboko bila prestravljena.
- Šta god da si počinila, ne mogu da poverujem da Bog želi da predaš život i dušu za to.
Kosa joj je letela preko lica, delimično otkrivajući zelene oči poput mora. Svetlost je sada
navirala, snažna i oštra, sijalice su se gasile iza prozora oblakodera, dok se ona borila sa oblacima.
- Nisam se do kraja ispovedila. Ostali su najgori delovi.
- Onda se ispovedi i završi sa tim. Nastavi da živiš.
- Pusti me, molim te. Bog mi ne može dopustiti da živim sa onim što nosim u srcu.
- Bog će o tome da odluči - rekao je dok ju je polako i sigurno izvlačio nazad preko ograde, na
sigurno. - Nećeš ti o tome odlučivati.

 

Noć žetve

 Kuda
 žuriš?
 Ma kuda da
odeš noćas
videćeš isti Mesec!

Izumi Sikibu

 

Tokijo / Njujork 

Tecuo Akinaga je došao na Kaišovu sahranu. Drsko je ušao u Ničiren budistički hram dok je ćela
svita od dvadeset kobuna i podojabuna bila okupljena ispred na popodnevnom suncu. To je bilo više
od znaka poštovanja. To je bio prikaz snage. Nakon unutrašnje bitke između Mikija Okamija i
njegovog uskog kruga ojabuna, samo je Akinaga ostao, i taj visoki i bled poput smrti jakuza želeo je
da svi znaju da je on učvrstio svoju moć.

U tišini između obreda i sahrane, posadio se ispred Nikole Lajnira i oni započeše ritualno
 pozdravljanje jakuza, govoreći svoja imena, činove, i klanove kojima pripadaju. Kad je to učinjeno,
Akinaga nije gubio vreme.

- Shvatio sam da ste me tražili.
Crveni i zlatni sjaj unutrašnjosti hrama delovao je prazno, a u isto vreme i toliko sjajan kao
neonski znak Ginze. Iako je Akinaga pažljivo izabrao momenat, onda kad je nekolicina ožalošćenih
kojima je bilo dopušteno da prisustvuju službi izašla, Nikola je mogao da vidi Honiko kako stoji na
ednoj strani i posmatra suočavanje, osluškujući pažljivo kako ova dva muškarca udaraju rogovima.
Kad je Koi ugledala Nikolu, kao da je bila uhvaćena na grebenu plimnog talasa, načinila je pokret
 prema njemu, ali joj je on mahnuo rukom i ona se preko volje okrete ka suncu, tako da su joj crte lica
delovale nejasno poput izbledele slike.
- Tanaka Džin je sakupljao poslednje dokaze protiv vas - Nikola je rekao, pažljivo skrivajući
svoje neprijateljstvo. - Sve to je meni povereno. Čim Okami-san bude sahranjen, pokazaću to
glavnom tužiocu.
- Da, da, znam ja sve to. - Akinaga nije delovao zabrinuto. -Simpatična bajka je ipak bajka.
- Ja posedujem dokaze.
Akinaga nakrivi glavu.
- U to ne sumnjam. Takođe znam za vaš sastanak sa Ginđirom Mačidom. Ma kako bilo, ja
insistiram da poslušate moj savet i otkažete taj sastanak, a dokaze predate meni.
- Vi ste ludi.
- Daleko od toga. Hata-san je mrtav, a sa njim i njegovo svedočenje da je on, a ne vaš prijatelj
Tanaka Džin, bio na mom platnom spisku. Bez Hate, Tanaka Džin će truliti u zatvoru i to vrlo dugo. U
ovo vreme vlada ne može da prihvati da se neko od njenih ljubi sa jakuzom.
- Slučaj Tanake Džina nema jakih dokaza - reče Nikola, ali već je osećao kuda to vodi i srce mu
 potonu.
Žudeo je za suncem, za Koinim toplim zagrljajem i njenim poznatim prisustvom.
Akinaga sleže ramenima.
- Možda , ali to zaista nije važno. Dužnost je vlade da smiri publiku. Kao i obično istina nema
veze sa tim. Od Džina će načiniti žrtvenog jarca i daće mu maksimalnu kaznu. Znam. Imam svoje
izvore.
 Nikola je bio svestan sveštenika i ožalošćenih - Kisoko, Nangi, Koi - koji su klizili dalje prema
groblju kao voda niz breg. Ostali su samo on i Akinaga i Honiko mirna kao statua u senkama u uglu
hrama.

 

- A ako imam druge podatke?
- Ne ako, Lajnir-sane, već kada. Onda ću ja dati javnu izjavu i oslobodiću Džina.
- Ko će vam verovati?
- Svedok će se pojaviti i potvrdiće svaku reč koju kažem. Tanaka Džin će biti oslobođen u roku
od četiri sata. Garantujem vam.
Život Tanake Džina za Akinagin. Nije to bila poštena razmena, pomislio je Nikola, ali šta je u
životu pošteno?
- Videćemo se jedan sat posle sahrane - reče Nikola - u Nogi dindi u Ropongiju.
- Sjajno mesto. - Akinaga nakloni glavu - zadovoljan sam.
U tom trenutku jedan od Akinaginih čuvara, koji su se nalazili sa svake strane ulaza u hram, uđe i
 pruži mu mobilni telefon. Govorio je kratkim, sažetim rečenicama a onda je vratio aparat svom
kobunu, koji ga iznese napolje.
- Sada ćete otići zar ne Akinaga-san?
Akinaga okrete svoju usku glavu nalik na lobanju kao da mu dosađuje neprestani cvrkut ptica.
- Ovo ćaskanje je bilo toliko prijatno da bih želeo da ga produžim, ali kao što vidite moje
 prisustvo je neophodno na drugom mestu.
Akinaga načini maleni naklon, skoro uvredljiv, okrete se i baš htede da ode, kad ga nešto natera
da se okrene.
- Izvinite, ali ja vam nikada nisam izjavio saučešće zbog smrti vaše žene.
- To se desilo pre više od godinu dana.
- Da, znam - Akinaga kao da se izgubio u razmišljanju neko vreme. - Priča se da vas ništa ne
može da potrese Lajnir-sane. Da li je to istina? Niste plakali na pogrebu svoje žene , a usuđujem se
da primetim da ni danas niste pustili nijednu suzu - on podiže kažiprst u vis. - Ali ako mi dopustite
oš jedan trenutak, voleo bih da vidim još malo dokaza tog japanskog stoicizma. - Oči mu sinuše. -
Vaša žena - Justina, zar ne? - poginula je u automobilskoj nesreći.
 Nikolino srce stade.
- Tako je.
Akinaga se toliko nagnu prema njemu da je Nikola mogao da oseti miris ribe i soj soba u
njegovom dahu.
- Ustvari nije bilo tako. Nju je pratio jedan moj čovek. Videla ga je i uspaničila se. Zaletela se
 pravo u kamion.
 Nikola oseti kako ga obuzima bes. Znao je da ga Akinaga hvata na mamac; mučilo ga je to što je
 Nikola tako lako pristao na dogovor. Želeo je da kazni Nikolu, da dobije odgovor, još jedan komad
mesa pre nego što dogovor zaživi.
Akinaga odmahnu glavom.
- To mora da je bio težak udarac. Divim se čoveku koji dobije udarac u muda a i ne trepne.
Dobro po vas - osmehnuo se. - A evo još nešto. Taj njen prijatelj koji je bio s njom u kolima kad su
eksplodirala u plamenu - koje to bio? Ah, da Rik Milar, njen bivši šef. Dolazili su sa jednonoćnog
ljubavnog sastanka u njegovoj hotelskoj sobi. Tucali su se do iznemoglosti - posmatrao je Nikolino
lice kao vuk na neprijateljskoj teritoriji. - Tako je, ona vas je varala, možda sam vam ipak učinio
uslugu.
On se tad okrete na petama i ode šepureći se kao šogun našeg doba, povukavši svoje ljude za
sobom kao što kometa zagrejana suncem vuče svoj sjajni rep.

* **

 

 Nikola je stajao kraj Kisoko u biblioteci njene kuće u gradu. Bila je nekako pusta s praznim
 policama. Kutije su bile uredno nagomilane na drvenom podu, a persijski tepih je bio upakovan.
Umetnička dela su bila u kutijama, a nameštaj je već bio poslat ili prekriven krpama. Svetlost
ogoljene sijalice davala je sobi izgled pećine jer su i raskošni lusteri odneti. Već se osećao miris
odlaska.

- Nadam se da je sastanak sa Denva partnerima dobro protekao?
- Da - reče Nikola - pošto nije bilo Mika da ih plaši, složili su se da nam daju još vremena.
Mada, ja mislim da Nangijevo pojavljivanje ima veze sa tim. Kanda Torin je bio od velike pomoći.
On poznaje te ljude bolje od mene.
- To je dobro - reče Kisoko - ti i Torin-san treba da počnete da radite zajedno.
- I hoćemo - Nikola je posmatrao njeno lice - da li si znala da je Torin bio Akinagin dužnik, da je
radio za ojabuna pre nego što je došao da radi za Satoa?
- Ne - odmahnula je glavom - pojma nisam imala, a ni Okami-san ni Nangi-san.
- Otkrio sam sve o Torinu i rekao sam mu šta znam. Prezirao je Akinagu ali ga se plašio - Nikola
se osmehnu - verujem da se sada više plaši mene. Bio je veoma spreman za saradnju.
Kisoko je bila bleda nego obično na ovoj svetlosti.
- Misliš da bi trebalo da ga najuriš?
- Možda bi, a možda i ne bi. Torin zna više o Akinagi nego što ću ja ikada saznati. Mogao bih to
da iskoristim. Sem toga Nangi-san je u pravu što se njega tiče - veoma je pametan.
Okrete se jer više nije želeo da govori o Kanda Torinu. Imao je druge stvari na pameti. Kuća kao
da je bila nastanjena duhovima. Nikola je zamišljao svog oca ovde. Bolje da sada misli na pukovnika
nego na ono što mu je Akinaga rekao. Bolje da misli na Koi ili Nangija, ili Tanak Džina ili Torina, na
 bilo šta a ne Akinagino hvalisanje - da, to je bilo hvalisanje - da je on odgovoran za Justininu smrt i
da zna više o vezi između Justine i Milara nego Nikola. Šta ako je bio u pravu? Ako ga je Justina
stvarno varala? Bila je tako nesrećna, tako izgubljena, a on je baš tada morao da ode iz Tokija jer je
trebalo da ispuni svoj dug časti i zaštiti Mikija Okamija. Preklinjala ga je da ne ide. Zvao ju je dva
 puta te noći. Niko se nije javio. Da li je bila izašla ili je bila toliko neraspoložena da nije želela da
razgovara sa njim? Da li je bila u krevetu sa Rikom? Moglo je to da se dogodi, znao je. Istina. Šta je
istina? Nikada neće saznati istinu, a možda i nije to želeo. Honiko je osetila da ne treba da mu priđe u
samrtnoj tišini Ničiren hrama kad je Akinaga usisao sav kiseonik, svu svetost sa tog mesta. Ukočila
se tiha kao kip Bude osećajući vrele plamenove besa i tuge koji su izbijali iz njega kao petarde.
Sada, satima kasnije, stojeći na mestu teških uspomena, prvi put mu se učinilo da je čast okrutna
ljubavnica puna zahteva.
Kisoko priđe komodi na kojoj je stajao poslužavnik sa polupraznom flašom viskija i dve kristalne
čaše. On se trže.
- Kuda ćete ti i Nangi-san ići? - pitao je.
- Bilo gde gde on može potpuno da se odmori - rekla je sipajući viski u čaše. - Moj sin, Ken,
otišao je u Ameriku, tako da me ovde za neko vreme ništa ne obavezuje da ostanem.
Donela je čaše do njega, a pete su joj kuckale po drvenom podu. Nije se iznenadio što nije
skuvala čaj; bila je ovo prilika za nešto mnogo jače. Bila je odevena u belo, boju žaljenja; svileni
kostim iz Šantunga, rukavice, šešir s velom kako se nekada nosilo šezdesetih godina, a sada se opet
vratilo u modu. Izgledala je vrlo šik u zapadnjačkoj odeći. Zagleda se u njene tužne oči dok su se
kucnuli čašama. Pili su u znak sećanja na Mikija Okamija.
- Pa, dodavola - reče ona bacivši praznu čašu preko sobe - imao je dug i fascinantan život.

 

 Nikola, zagledavši se u razbijenu čašu, reče:
- Žao mi je što ga nisam spasao.
- Uradio si to na neki način. Bar si mu vratio dug. Zavoleo te, Lajnir-sane, kao što je voleo druge,
uključujući i mene - nije bilo ljubomore u njenom glasu, a još manje zavisti. - Mogao je da bude
težak. Bio je stvarno pun zahteva. Htela sam da ga pazim jer se oko njega opasnost vitlala kao vrtlog
od najranijih dana, ali to ga je samo ljutilo. On je obožavao opasnost, opijao se njom, ustvari. Tako
sam pokušala da radim što mogu iz senke - osmehnula se - kad on ne bi gledao.
- Sa Tau-tauom.
- Da.
- Da li je znao da si tandian?
- Pojma nemam. Nismo o tome razgovarali. Možda je znao.
- O Kširi...
- Da. Mislila sam da ćeš doći na to - prišla je komodi a njene štikle su lupkale po podu. Videla je
da nema više čaša. Nikola joj ponudi svoju, ona je zahvalno uze, opra je s malo viskija, pa je opet
napuni i sada je ispi mnogo laganije. - Moram da pazim. Čini mi se da je u mojoj porodici bilo
alkoholičara.
Bacila se na fotelju, prekrstila noge. Kao da je pozirala za portret. Nikola oseti da je Nangi
srećan čovek.
- Sve te tamne priče o Kširi koja ljude dovodi do ludila ...
- Video sam da se to događa.
Pogledala ga je.
- Ne sumnjam da jesi. Kšira nije za svakog tandiana. Između Akšare i Kšire ona je mnogo snažniji
oblik Tau-taua. I zato se malo o njoj šta zna i razume. - Odlučila je da zaboravi na sopstveno
upozorenje i jednim gutljajem isprazni viski iz čaše. - Ja sam pripadnik Kšire, Lajnir-sane, pa mi
veruj kad kažem da zbog Kšire može da poludi onaj ko ne može da je kontroliše. Ne okreći se od nje
i neće te povrediti. Otkrij šta je u tebi. Pažljivo istražuj i bićeš bogato nagrađen - osmehnula mu se
zagonetno. - Ali mislim da si to već naučio.
- A Šuken - Dominion - kombinacija Akšare i Kšire, da li to postoji? Čuo sam oprečna mišljenja.
Kisoko ga je posmatrala bez reći.
- Šta ti misliš?
- Mislim da ne znam dovoljno da bih doneo sud.
- O, znaš ti mnogo više nego većina tandiana, Lajnir-sane - ustala je i stavila čašu na komodu.
Pitao se da li je pogled koji je bacila na skoro praznu flašu viskija izražavao žaljenje. Okrenula se
 prema njemu. - Vidiš, odgovor na tvoje pitanje nalazi se u tebi.
- Šta hoćeš da kažeš?
Polako je prešla preko sobe do mesta gde je on stajao, posmatrajući ga dostojanstveno. Mogao je
da primeti da ju je obuzeo iznenadni nalet emocija, i da oseti da su njih dvoje na ivici da se lično
odaju jedno drugome, podele intimnosti koje nije mogao ni da pretpostavi.
- Akšara i Kšira, postoje u tebi Lajnir-sane.
Stajao je ukočen gledajući u jednu tačku. Naravno da je bila u pravu. Odgovor na postojanje
Šukena krio se u njemu sve ovo vreme. On je bio živi dokaz da je integracija između dve strane Tau-
taua moguća. Kansacu, njegov sensei pogrešno je proračunao. Nije verovao da je Nikola dovoljno
ak da se izbori sa Kširom zato što je njega samog dovela do ludila. Neka vrsta olakšanja preplavila
e Nikolu i on je poželeo da je Koi tu da to podeli sa njom.
Zrnca prašine letela su u vazduhu i njemu se činilo da svaka ima svoju prošlost, priču da ispriča,

 

te svede iskre u okeanu vremena.
- Kisoko, - rekao je - bila si veoma ljubazna prema meni.
- Moj brat te voleo kao sina i tako te i ja posmatram.
Imala je taj direktni pogled koji ga podsed na Koin. Osečao se neverovatno opušteno sa njom i

najednom oseti žaljenje što ona mora da ide.
- Ti imaš posebnu sudbinu, značajnu karmu. Osećam to kao zrake sunca na leđima.
- Kao i moj otac.
- A ne. - Bila je zgranuta - ne kao on, nikako. Tvoj otac je bio arhitekta, a oni su skloni maštanju.

Zato su on i moj brat bili tako dobar tim. Pukovnik je sanjao o budućnosti i Okami-san ju je načinio.
On je bio prakdćar. Ali plan tvog oca za miran i moćni novi Japan je uvek bio osuđen na delimičnu
 propast.

- Zašto?
- Samo Bog može da zamisli budućnost i stvori je.
Kisoko je gledala u tračke svetlosti koji su udarali o prozor.
Delovali su tako gusto i postojano, kao da je moglo da se hoda po njima.
- Ljudi su samo ljudi, - nastavila je sanjivim glasom uspomena, - bez obzira kako neverovatni oni
 bili. Oni ne mogu zamisliti sve mogućnosti - bilo je mnogo varijacija čak i u monolitičkoj osnovi koju
e pukovnik stvorio ovde u Liberalno demokratskoj stranci, birokratiji, velikom biznisu i jakuzi.
Ljudska priroda ga je sputala.
Okrenula se da bi pogledala Nikolu, i na trenutak crte lica joj se obasjaše tako da je Nikola vide
kao da je sada u svojoj privlačnoj mladosti.
- Vidiš, tvoj otac nije bio pohlepan čovek, pa nije mogao ni da zamisli da će njegov veliki plan
 biti ometen upravo pohlepom. Ali ljudi su pohlepni zbog novca, imovine, računa časti, moći, uticaja.
Hoće sve to da poseduju. Pohlepa je ta koja je srušila LPD, ona pravi sadašnju recesiju, ona je
dovela u težak položaj našu vladu, oslabila jake političare i gurnula ih u koaliciju u kojoj niko nema
kontrolu i kompromisi blokiraju svaki pokušaj.
 Nikola se zamislio na tren.
- Ali veliki plan koji je moj otac zamislio skoro je u potpunosti ostvaren.
- Da, tako je.
Izvadila je ogledalce i počela da nanosi ruž na usne, što je on sa oduševljenjem shvatio kao znak 
da je priči na tu temu kraj.
Sačekao je dok je ona razmazivala karmin na usnama. Posmatrao ju je kako se kreće po sobi,
dotičući ivice stvari - knjiga, nameštaja - kao da su bili stari prijatelji kojima je ona ulivala
sigurnost. Ili je ona bila ta kojoj je trebala sigurnost.
- Želeo bih da nešto pitam - rekao je.
Zastala je, a ruka joj se odmarala na glatkom drvetu.
- Upravnica samostana je rekla da si bila član reda.
Rukom je prelazila preko svakog udubljenja i krivine drveta, tamnog i mističnog zbog starosti.
- Tako je.
- Imali ste zgrade, a u jednoj od njih je bio toruko poznatiji kao Tenki, i u kojima se sada nalaze
Pul Marina i Oba Zapaljena Kraja, između ostalog. Vlasnik nije bio tvoj brat.
Kisokin pogled bijesnu ka njemu.
- Imovina je bila na moje ime, ali novac je dolazio od reda.
 Nikola odmahnu glavom.
- Ne shvatam. Šta je red tražio ovde za vreme okupacije?

 

- Potreban mi je vazduh, - Kisoko reče, izlazeći naprasno iz sobe. - Hoćeš li mi se pridružiti?
 Nikola ju je pratio dok je ona išla do zavese iza koje se nalazio zid od cigala. Ona gurnu sredinu i
on se otvori. Nikola zakorači skroz i nade se u čudesnom prostoru .
Vijugave staze posute šljunkom, još vlažne od mnogih kišnih dana, vodile su pored niza
 patuljastih javora i jela. Voda je grgoljila u malenom ribnjaku gde je zlatni šaran dostojanstveno
 plivao u besprekornim krugovima. Očigledno da je skladište služilo samo kao spoljni oklop unutar 
koje je sklonjen ovakav dragulj, ovaj mali vrt.
- Dopada ti se? - pitala je Kisoko iznenada stidljivo.
- Mnogo.
Kao da je bila zadovoljna zbog toga.
- Ima tako malo prostora u Tokiju gde može da se diše - uzdahnula je. - Ovo je jedno od mesta za
kojim ću žaliti.
Sela je ne kamenu klupu bez naslona i nešto ga u njenom držanju podseti na dostojanstveno
držanje Žakline Kenedi na pogrebu svog muža. Na spoljnom suncu godine kao da su klizile sa nje kao
stara koža, otkrivajući mladu ženu kakvu je znao pukovnik i kakva je ona još uvek bila.
- Red je na sve načine bio određen da služi Bogu - pogledala je na svoje šake u rukavicama
složene u krilu. - Red je izvršavao njegovu volju - ona okrete glavu i on je znao da ona gleda u
 prošlost - nije to uvek lako. Čudni su putevi Gospodnji. On je davao znake odabranima iz reda. To je
najčešće dolazilo preko vizija. Ali vizije mogu da se tumače na razne načine. A ponekad ... - zastala
e iznenada i prešla je rukom preko lica - vizije budu lažne.
 Njen pogled se srete s Nikolinim ali on nije mogao ništa da pročita iz njega.
- Takvu viziju je imala Meri Margaret koja je bila časna majka reda 1947. godine. Ona je poslala
Bernis u Tokijo na težak i opasan zadatak. Vizija je govorila da će se oficir okupacijske vojske
vratiti u Ameriku, okrenuti politici i postati demagog, a gradiće karijeru na mržnji i strahu i paranoji
sve u želji da postane predsednik. Vizija je bila apokaliptična: on je bio neka vrsta Antihrista, koji je
gurao zemlju u rat sa Sovjetskim Savezom.
 Nikola se seti priče koju mu je ispričala Honiko.
- Vi ste identifikovale i obeležile kao meto Džeklina Mekejba.
Kisoko klimnu glavom.
- On je po svemu odgovarao viziji, ali dok smo se mi koncentrisale na njega prava opasnost je
 bila sakrivena.
- Senator Džo Makarti.
Ona klimnu glavom.
- Kad smo otkrile svoju grešku, bile smo skamenjene. Moraš da shvatiš, Nikola, tih dana pretnja
od sovjetskog ubacivanja bila je više nego stvarna. Zbog toga je Makarti imao toliki kredibilitet u
velikom delu vlade i kod naroda: trebalo nam je vremena da to slomimo, ali do tada je već velika
šteta načinjena.
Dugo posle podne postade neprijatno i vlažno toplo pa Kisoko skide rukavice, ispravivši ih
dugim pokretima svojih prstiju. Bumbar je zujao negde u blizini.
- Prava opasnost je bila u tome što je nešto protiv čega se Makarti borio zaista postojalo kao
opasnost. Mi smo odlučile da pomognemo tvom ocu da od Japana stvori snažnu državu. Japan je
stajao kao prepreka protiv širenja komunizma na Pacifik. Sovjetski Savez već je držao pod svojom
kontrolom Kurilska ostrva koja su pripadala Japanu. Šta bi još uzeli? - Kisoko ukloni pramen kose s
obraza, zabaci je za uvo. - Stari Musolinijev i Hitlerov fašizam je bio mrtav, ali novi oblik 
fažizmanegovalaje američka vlada... To je na njen način bilo u modi. - Podigla je ruku. - Dok se

 

točak života okreće to je opet ušlo u modu krijući se iza religioznosti i etničke netolerancije.
Ustala je, ispravila suknju svog kostima. Sunce je zašlo i noć se brzo spuštala.
- Dopustili smo Majklu Leonforteu da odigra sve svoje karte, ne znajući koju drži, a koju će

 baciti. Bila je to Božja volja i bilo je strašnih posledica, ali to je uvek tako kad se takve tamne sile
 pokrenu.

 Na trenutak, dok je prolazila kraj njega, njegova psiha očeša njenu i on oseti tamnu struju, vrtlog,
ledenu tačku, duboku i mračnu u uglu dečjeg letnjeg bazena.

- Kisoko-san...
- Da? - okrenula se s očekivanjem ali kad im se pogledi sretoše njene emocije su bile zaklonjene
velom. Ostala je ledena.
- Ima još dosta toga o Miku Leonforteu.
Ševa se oglasi sakrivena negde u lišću vrta. Kisoko navuče njene bele rukavice s preciznošću
hirurga koji ulazi u operacionu salu.
- U pravu si, naravno - ona podiže glavu - mnogo ranije Majklov deda je investirao malu sumu
svog novca i pomogao redu. Kad je umro dodato je mnogo više novca. Majklov deda je njemu
namenio velike stvari i želeo je da pripremi budućnost svog unuka. Ali Mik se obogatio u svetu droge
i nije mu bio potreban novac reda. On je krao od američke vlade i osnovao mrežu droge u Laosu.
 Novac mu nije bio potreban, ali bio mu je potreban naš uticaj i zato je novac korišćen za to a da on
nikada nije saznao izvor tog novca. Uspeo je da zavara vojnu pravdu, sve uz našu pomoć - njen
 pogled kliznu u stranu - eto zašto red želi da Mik bude neutralisan.
- Onda, časna majka ...
Kisoko klimnu glavom.
- Bila je prinuđena da planira nestanak rođenog brata.
Kuća u koju su se vratili odjekivala je kao katedrala.
- Bilo je to utoliko gore jer je veza Meri Rouz - kao što verovatno i sam shvataš sa Majklom bila
nešto sasvim posebno. Došla je ovamo da pokuša poslednji put da ga spase mada sam sasvim sigurna
da je u svom srcu znala da za to nema šanse - osmehnula mu se - ali uvek ima nade, neh? Bolno je i
zanosno biti čovek.

***

- Bože, koliko si mi nedostajao! - Margerite je grlila Krokera. On je ljubio njen obraz i stezao je
u naručju, osećajući se kao

zatvoren u vrtu u kome su stajali. Svugde oko njih bili su beli zidovi manastira Svetog srca Svete
Marije koji su sijali na suncu kao da su upravo oprani. Ptice su cvrkutale u drveću a zujanje pčela
medu ružama imalo je lenj i nostalgičan zvuk.

- Frensi se oduvek ovde dopadalo - reče Margerite - dok je bila dete smatrala je daje ovo
savršeno bezbedno sklonište, ali kasnije, kad je bila onoliko bolesna, kad smo Toni i ja vodili užasan
rat, mislim da je odbacila sve što je bezbedno.

Zaćutali su uživajući u tišini. Imali su dosta vremena na letu na sever od Fort Loderdejla da
razmišljaju o svojim životima i o tome koliko mnogo znače jedno drugom. Margerite je isto tako
imala dosta vremena da odluči šta joj je najvažnije. Želela je natrag svoju kompaniju, čak po cenu
 borbe na sudu. Zbog Vesperinog vrednog rada i Milovog svedočenja, Čezare je bio u zatvoru. Bio je
suočen sa optužbama za krijumčarenje oružja i droge i mnoga druga zlodela.. Vesper je napredovala i
dobila svoju jedinicu u snagama antikartela. Pretpostavljeni joj je bio direktor ovih snaga Spolding

 

Gun. Ona je povezala Margerite sa vrhovnim tužiocem koji ju je uverio da će lako poništiti ezarev
 pravo na posedovanje njene kompanije, na osnovu lažnog predstavljanja. Zbog Čezarevog mentalnog
sloma bilo je jasno da ona ne treba više da ga se plaši. Što se tiče posla njenog brata, on će morati da
se obavlja bez nje. Ona je već pokrenula mehanizam tako što je stvorila komisiju od tri kapoa koji su
 bili odani Goldonijevima. Ti ljudi nisu navikli na donošenje zajedničkih odluka, to je bilo tačno, ali
Margeriti je bilo jasno da će svi, pa i oni, morati da nauče da žive po novim pravilima.

Kroker je video kad je okretala glavu prema kapeli s visokim uskim prozorima nalik na one u
utvrđenim zamkovima.

- Da li si zabrinuta? - pitao je.
- Zabrinuta? Ne - osmehnula mu se i uhvatila njegove šake svojima. - Pa, možda malo. - Lice joj
se namrači. - Šta ako izgubim Frensi, Lu? To ne bi bilo pošteno, zar ne? Sada kad smo se opet
 pronašle, sada kad si ti tu. Ona nikada nije imala pravog oca.
Kroker uhvati njene šake i poljubi ih.
- Mislim da moraš da joj malo veruješ. Ona je prošla kroz toliko toga da je svakako počela da
razume sebe. Njen život tek počinje, Margerite. Posle svega što joj se dogodilo, nešto se promenilo u
njoj, nešto novo je zamenilo ono staro. Ma šta da se pojavi pusti neka se pojavi.

* **

Pol Kjaramonte je stajao sam u kamenoj kapeli manastira Svetog srca Svete Marije i nervozno se
 premeštao s jedne nogu na drugu. Kapela je pomalo mirisala na kamenu prašinu i tamjan. Bila je
hladna i polumračna, ali Pol oseti da se preznojava. Bio je nervozan zbog latinskog koji je neko tiho
izgovarao i koji je odjekivao u kapeli. Verska mesta su ga terala da misi na ispovest, a ona bi
izbacila na videlo sve grehe koje je počinio.

- Pole.
On se okrete na zvuk njenog glasa i srce mu preskoči jedan otkucaj. Žaki je izgledala skoro
kraljevski u crno-beloj odeždi časne majke. Iza nje kao srednjevekovna dvorska dama, bila je Frensi.
To ga je zaprepastilo. Nosila je jednostavnu crnu haljinu koja ju je pokrivala od vrata do kolena.
 Njeno ružičasto lice najpre je delovalo svečano ali kad je prišao bliže vide da je samo smirena.
Dostojanstveno mu se osmehnula.
- Znao sam - rekao je Pol zagledajući se u Žakine oči zelene kao more koje su ga toliko dugo
 proganjale - sve ove godine sam znao da si živa.
Žaki ispruži ruke i on ih na kratko uze. Nisu se poljubili, ali Frensi je mogla da oseti iznenadnu
struju koja je proletela između njih, kao topao talas koji se diže iznad vrelog asfalta u avgustu.
- Moram da se izvinim, Pole.
- Zašto?
- Za onu noć - u vrtu kad smo ...
- Ne - reče on - nemoj da se izvinjavaš. Čak i tada sam znao da ne mogu da te imam zauvek, ali ja
sam te želeo te noći i to je bilo u redu, Žaki. Bilo je u redu.
Malo se pokrenula kad je on upotrebio njeno svetovno ime. Nije očekivala da će to tako delovati
na nju. To ju je nateralo da pomisli na svog brata Majkla, na njihov ples na krovu njihove stanbene
zgrade u Ozonskom parku. Ili je to bio Majklov san? Njen san? Nije više mogla da se seti; bili su
 pomešani, sećanja i snovi u neku čudnu celinu.
- Hvala. Da - reče ona - bilo je u redu.
Uprkos zavetu, jednim delom svog srca ona je još bila Žaki Leonforte i uvek će bviti. Da li je to

 

uvek bilo tako sa časnim majkama reda? Zagrlila je Frensi, dopustivši da toplina njene harizme
obavije devojku, i Pola. Da li je Frensi bila odabrana? Da li je ona donosila promene kao mnoge pre
nje? Ako je tako moraće da prođe stazom punom izazova, veoma teškom. Možda joj je baš to
 potrebno, razmišljala je Žaki.

Pol se nakašlja.
- Dobro je da si htela da me vidiš.
- Jedno vreme bio si njen zaštitnik - znao je da Žaki govori o Frensi - zato si značajan za ovaj red.
Zahvaljujem ti iz dubine duše.
 Njene oči su bile svet u kojem je još mogao da se izgubi. Pol je proveo dosta vremena
razmišljajući o tome šta je izgubio - i šta je našao u životu. Činilo mu se da se najvažnije lekcije uče
 blizu kuće.
Gledajući u Žakine oči već je znao odgovor na pitanje koje je hteo da postavi, ali je ipak pitao:
- Da li ću te opet videti?
- Sigurna sam da ćeš opet videti Frensin - on ju je sada ostavljao, možda zauvek i Žaki je to
znala. - Neka te Bog blagoslovi.

***

Svetlost se probijala kroz pocepane oblake. Izmaglica se dizala sa tla pokrivenog suvim lišćem,
kao daje jutro.

- Reci nešto - Koi je stajala kraj njegovog desnog ramena kao čuvar - tvoje ćutanje me plaši.
Groblje gde je počivao kaišo bilo je tiho. Čulo se samo pojanje Sutre srca. Povetarac se igrao
Koinom kosom a onda je zamro u vlažnoj vrelini popodneva.
- Akinaga mi je rekao sve o poslednjim danima kad nisam bio tu - reče Nikola skoro kao da je
uzdahnuo i njeno srce se steže od nežne tuge - i to je bilo istina.
Skoro protiv volje ona reče:
- Šta ti je rekao?
Izdužene senke, slomljene korenjem drveća ležale su duž staza, koje su išle ispod tamnih kedrova.
- Rekao mi je da Justinina smrt nije bila nesrećni slučaj, da je ona imala ljubavnu aferu sa bivšim
šefom.
- I ti sada misliš kako je mogla da te izda?
- Delimično.
- Nije te izdala - Koi se pokrenu tako da je sada bila ispred njega čekajući da se njegov pogled
sretne s njenim. - Ma šta da si imao sa njom to je tu - dotaknula mu je glavu - i ovde - dotaknula mu je
srce - ako je i imala aferu, to je bilo zato što je vaša veza već bila mrtva. Ona je to znala; problem je
da si ti to shvatio kasnije. Tu leži izvor krivice.
- Ali Akinaga...
- Zaboravi Akinagu - nije mu dopuštala da skrene pogled - zaboravi na sve na tren i opusti se.
- Ne mogu da zaboravim Mikija Okamija. On je bio ...
- Moraš da prihvatiš Justininu smrt pre nego što poveruješ njemu ili bilo kom drugom.
Lastavica zacvrkuta kroz svetlost ispod oblaka, slete na Okamijev spomenik i ostade tu kratak 
tren, a onda odlete. Nikola ođednom shvati da je ona u pravu. Nije mogao da dopusti Akinagi da
uništi sve što su on i Justina imali kad su bili srećni. Ta sećanja su sada bila u njemu, živa kao snovi,
dalje od pejzaža, puna simbola i značenja. Akinaga nije mogao da ih takne.
Ma kakve da su bile okolnosti zbog kojih su se razišli ne bi mogle da budu tako olako

 

 protumačene. Ko zna zašto su se razišli. Bilo je to kompleksno pitanje. Mogao je da se prevrne
naopako i rezultat bi bio isti. Ono što se dogodilo nije moglo da se promeni. Karma.

On posegnu prema Koi i ona mu pruži ruke.
- Nedostajaće mi.
- Da, sigurno da hoće.
Zajedno su kleknuli pred spomenikom. Zajedno su izgovorili molitvu za mrtve. Onda su ustali.
On se okrenuo prema njoj.
- Koi, ti si čarobna.
Sutra srca je završena, ali njena čarolija kao da je visila na drveću kao blistave suze. Koi stavi
glavu na njegovo rame.
- Nikola, suviše si dugo bio izolovan - ona oseti olakšanje dok joj se njegovo telo i um sasvim
 predadoše.

* **

Sjajan mesec boje persimona pojavi se kroz oblake indigo boje koji su nisko visili na horizontu..
Tecuko Akinaga je ležao nag i opušten. Mogao je da vidi pun mesec Noći žetve kako osvetljava sneg
na grebenu planine Fuđi.

Akinaga je voleo ovu noć punog meseca. Imala je veliki značaj za njega jer je pre mnogo godina u
takvoj noći imao gadan ulični obračun sa kobunom neprijateljske porodice. Obojica su bili ozbiljno
ranjeni. Puzeći po jarku uspeo je da krvavim rukama zadavi svog jedva svesnog protivnika gledajući
s velikim zadovoljstvom kako mu jezik ispada iz usta, slušajući kako mu pluća grgoću zbog
nedostatka kiseonika, osećajući smrad fekalija.

Iza sebe Akinaga je čuo sladak Londin alt, dok je pevala pesmu njemu nepoznatu.
- Posmatrajući mesec u zoru - pevala je ona tiho - usamljena, upoznala sam se sasvim - osetio je
kako mu prilazi dok je on buljio u mesec - ništa mi nije ostalo nepoznato.
Dok su njene snažne ruke znalački prelazile preko njegovog tela on reče:
- Blagoslov je imati te uza se. Ali to je i podsećanje. Imao sam svojevremeno mnogo neprijatelja,
ali nijedan nije dugo živeo - uzdisao je dok su njene ruke stvarale čuda za njegovo telo i um. - Svi su
dolazili samo s jednom mišlju - da me unište. Svi su pokušavali na bezbroj načina - zakikotao se. - A
evo tu sam ja, jedini koji je preživeo. Čak je i Mikio Okami, kaišo, mrtav. Da zaista. Bio sam mu na
 pogrebu. Pa, zašto da ne? On je zaslužio da mu se oda počast, ako ne u životu, onda svakako u smrti -
zakikotao se kao stara žena kojoj je Bog skrenuo um - i moram da kažem da je bilo zadovoljstvo
suočiti se s Nikolom Lajnirom, saznati da mi ne može ništa. Nema dokaza protiv mene, on zna samo
ono što sam mu ja rekao. Igrao sam se sa njim kao sa majmunom u zoološkom vrtu. Jadnik - Akinaga
uzdahnu. - Londa vredna si zlata koliko si teška...
- Umukni.
Honiko, preodevena kao Londa, čvrsto zategnu svileni konopac oko njegovog vrata. Drhtaj
seksualnog uzbuđenja prođe njegovim telom i njegov penis postade tvrd kao gvozdena šipka. Bio je
 bespomoćan i uživao je u tome. Bio je kao dete na majčinim grudima, bio je tako mali i bespomoćan.
Omirisao je vazduh da bi osetio miris mleka. Miris svoje majke. Zatvorio je oči.
Konopac se stezao, s bolom, skoro gušeći se, on oseti kako dolazi ekstaza, kako se penje uz
njegovu kičmu, spušta u prepone, kao tečno gvožđe. Mogao je da oseti snagu svoje erekcije kako
 pulsira kroz njega, kako vibrira medu njegovim nogama kao munja. Sladak bol. Bila je dobra, vrlo
dobra. O, da!

 

Otvori širom oči, trepćući kao dete na suncu. Da li je to bila njegova uobrazilja ili je konopac bio
malo previše zategnut? Otvori usta da kaže nešto i zakrklja jer se konopac još više zateže. Glava mu
se zabaci, vene na njegovom vratu izleteše. Pokušao je da ga skloni, ali ona mu je zabila koleno u dno
leda i on se batrgao kao uhvaćena guja koja može da se pomiče ali ne može da se oslobodi.

Šta je to bilo? Pokušao je da udahne vazduh u pluća koja su gorela, ali nije mogao. Ako uskoro ne
udahne ...

Vide kako mesec boje persimona postaje sve veći i veći kao balon koji se naduvava, šireći se pre
nego će pući, dok na kraju više nije ličio na mesec.

Honiko, posmatrajući omrznuto Akinagino lice prekriveno krvlju i potamnelo kao mesec u doba
žetve, oseti kako joj krv peva.

Kad je on umro, ona je takode gledala mesec misleći na Nikolu Lajnira, na njegovu tugu i bes, na
njega kako stoji usamljen na sceni hrama. Otpevala je poslednji stih stare pesme.

- Upoznala sam se potpuno, nijedan deo nije ostavljen.
 Njen glas, tih i sladak, penjao se prema nebu boje mastila kao lastavica, koja se gušila od
slavljenja Boga.

Bosnaunited  

Crowarez