1
2 Kolin Mekalou LJUBAVNICA HLADNOG SRCA Prvi deo trilogije Cgzarqwg žgpg Prevela: Žermen Filipović Naslov originala: Colleen McCullough CAESAR’S WOMEN
3 Selvi Entoni Denis, ovfrql žgpk, darqbpkck, srfadpql k dvfgspql
4 SPISAK MAPA I ILUSTRACIJA MAPE Roma Urbs Italija: topografija i drumovi Pars Mediana Romae Forum Romanum Raspored Pompejevih snaga u ratu protiv gusara Istok Domus Publica ILUSTRACIJE Gaj Julije Cezar Servilija Mladi Brut Publije Klodije Kvint Lutacije Katul Marko Kalpurnije Bibul Marko Porcije Katon Aurelijina insula Rimski magistrati Oblik toge Triclinium
5
6
7
8
9
10 CGZARQVG ŽGPG
11
12 PRVI DEO Od juna 68. Godine p.n.e. do marta 66. Godine p.n.e.
13
14
15 „Brute, ne dopada mi se kako ti koţa izgleda. Dođi ovamo na svetlo, molim te.“ Petnaestogodišnjak ničim nije pokazao da je čuo ove reči i jednostavno je ostao pogrbljen nad jednim jedinim listom Fanijevog papira, s pisaljkom od trske na kojoj se mastilo odavno osušilo, u podignutoj ruci. „Dođi ovamo, Brute. Smesta", mirno reče njegova majka. Dobro ju je znao, pa je spustio pisaljku; mada se nije smrtno plašio, nije ţeleo da izazove majčino nezadovoljstvo. Jedan poziv se moţe zanemariti bez posledica, ali drugi je značio da ona očekuje da se njena reč posluša, a to se odnosi čak i na njega. Ustao je i prišao prozoru gde je Servilija stajala; kapci su bili širom otvoreni jer se Rim preznojavao pod talasom vrućine što je nastupila neuobičajeno rano za to doba godine. Premda je bila niska a Brut je nedavno počeo da izrasta u, nadala se, visokog momka, njegova glava nije bila mnogo iznad njene; uhvatila ga je za bradu i zagledala se u nekoliko gadnih crvenih kvrţica koje su mu izbijale po koţi oko usta. Pustila mu je bradu i sklonila mu tamne kovrdţe sa čela i tu je bilo kvrţica! „O kako bih volela da se redovno šišaš!“, rekla je povukavši pramen koji je pretio da mu zakloni pogled i povukla ga dovoljno snaţno da su Brutu krenule suze. „Mama, kratka kosa ne odaje umnog čoveka“, pobunio se. „Kratku kosu je lako odrţavati. Ne pada ti na lice i ne nadraţuje ti koţu. O, Brute, postaješ prava nevolja!" „Ako si ţelela kratkokosog sina ratnika, mama, trebalo je da Silanu rodiš sinove, a ne dve devojčice.“ „Jednog sina moţeš da izdrţavaš. Dvojica ti razvuku novac više no što moţeš da se protegneš. Osim toga, da sam Silanu podarila sina, ti ne bi nasledio i njega i svog oca.“ Prišla je stolu za kojim je Brut radio i nemirnim prstima dodirnula svitke. „Vidi ovaj nered! Nije ni čudo što su ti se ramena povila i leđa iskrivila. Izađi na Marsovo polje s Kasijem i ostalim dečacima iz škole, ne traći vreme
16 pokušavajući da saţmeš čitavog Tukidida na jedan list papira.'1 „Ja pišem najbolje epitome u Rimu“, gordo reče njen sin. Servilija ga podrugljivo pogleda. „Tukidid“, reče, „nije rasipao reči, ali mu je trebalo mnogo knjiga da ispriča priču o sukobu između Atine i Sparte. Koja je prednost u tome da se uništi njegov lepi grčki da bi lenji Rimljani mogli da pročitaju puki saţetak, a zatim sebi čestitaju kako znaju sve o Peloponeskom ratu?“ „Knjiţevnost", istrajavao je Brut, „postaje preobimna i niko ne moţe da pročita sve, a da pri tom ne posegne za saţecima." „Koţa ti se kvari“, reče Servilija vraćajući se na ono što ju je zapravo zanimalo. „To je primereno dečacima mojih godina." „Ali ne i namerama koje imam za tebe." „Neka bogovi pomognu svakome i svačemu što nije obuhvaćeno tvojim namerama za mene!", uzviknu, odjednom besan. „Obuci se, izlazimo", kratko je rekla i izašla iz sobe. Kad je ušao u atrijum Silanove prostrane kuće, Brut je na sebi imao purpurom obrubljenu dečju togu, jer zvanično neće postati odrastao muškarac do decembra i svetkovine u čast boginje Juventas. Majka ga je već čekala i paţljivo ga odmeravala dok je prilazio. Da, ramena su mu sasvim izvesno povijena, a leđa iskrivljena. Kako je lep dečačić bio! Čak i prošlog januara kad je njegovo poprsje naručila od Antenora, najboljeg vajara poprsja u čitavoj Italiji. Ali naglo je ušao upolnu zrelost i njegova dečačka lepota je bledela, čak i pred njenim pristrasnim pogledom. Oči su mu i dalje bile krupne, tamne i sanjalačke, zanimljivih teških kapaka, ali mu nos nije izrastao u upečatljivu rimsku crtu kako se nadala, već je uporno ostajao kratak i okruglog vrha kao i njen. A njegova koţa, nekad izuzetna i maslinasta, glatka i besprekorna, sada ju je ispunjavala uţasom šta ako postane jedan od onih strašnih nesrećnika s oţiljcima od ubitačnih bubuljica? Prebrzo je napunio petnaest godina! Petnaest godina je značilo dugotrajnu napast. Bubuljice! Baš odvratno i prosto. E koliko sutra će se ona raspitati među lekarima i travarima i dopadalo se to njemu ili ne, ima da ide svakog dana na Marsovo polje na prave veţbe i podučavanje u ratnim veštinama što
17 će mu trebati kad bude napunio sedamnaest i morao da se prijavi u rimske legije. Kao contubernalis, naravno, a ne kao običan vojnik; biće mladi starešina, deo lične pratnje nekog konzulskog zapovednika koji će ga poimence traţiti. To mu je bilo zajamčeno poreklom i poloţajem. Kućepazitelj im je otvorio vrata što su vodila na uzanu palatinsku ulicu; Servilija je ţustrim korakom krenula prema Forumu sa sinom, koji se uţurbano trudio da ide u korak s njom. „Kuda idemo?“, upitao je i dalje nezadovoljan što ga je odvukla od saţimanja Tukididovog dela. „Kod Aurelije.“ Da nije bio zaokupljen razmišljanjem o tome kako da brdo podataka zgusne u jednu jedinu rečenicu i da je dan bio prijatniji srce bi mu poskočilo od radosti; ovako je progunđao. „O, nećemo valjda danas u onu sirotinjsku četvrt!" „Hoćemo." „Daleko je, a i to je uţasan kraj!“ „Kraj moţda jeste uţasan, sine, ali ta gospa ima besprekorne veze. Svi će biti tamo.“ Zastala je prepredeno ga pogledavši iskosa. „Svi, Brute, svi.“ Na to ni reč nije rekao. Dok su joj put raščišćavala dvojica robova, Servilija je klepećući silazila Stepeništem prstenara u meteţ Foruma, gde je čitav svet voleo da se okuplja, sluša, posmatra, očeše se o moćnike. Ni Senat ni skupštine danas nisu zasedali, a i sudovi su zatvoreni zarad kraćeg odmora, ali poneki moćnik je ipak radio i mogao se uočiti po kretanju sveţnjeva pruća uvezanih crvenim trakama koje su liktori nosili obznanjujući njegov imperijum. „Mama, uzbrdica je! Zar ne moţeš malo da usporiš?“, dahtao je Brut dok mu je majka brzo napredovala uz Clivus Orbius s druge strane Foruma; obilno se znojio. „Da si više veţbao, ne bi se ţalio1, uzvrati mu hladno Servilija. Gadan smrad truleţi zapahnuo je Brutove nozdrve dok su visoke stambene zgrade zatvarale vidik i zaklanjale sunce; niz oljuštene zidove curila je sluz, mrki gusti mlaz tekao je kanalom do slivnika, a pored malih neosvetljenih rupa, koje su zapravo bile prodavnice, prolazilo je nebrojeno mnoštvo. U vlaţnom hladu makar je bilo
18 sveţije, ali ovo je strana Rima bez koje bi mladi Brut lako mogao da ţivi bez obzira na „sve“. Najzad su stigli pred sasvim pristojna vrata od suve hrastovine, lepo isečene u table, i s blistavo uglačanim zvekirom u obliku lavlje glave s razjapljenim čeljustima, za čiju je izradu upotrebljen orichalcum. Jedan od Servilijinih pratilaca snaţno zalupa njime i vrata se smesta otvoriše. Stari, prilično punačak grčki oslobođenik duboko im se naklonio propuštajući ih da uđu. Tu su se, naravno, okupile ţene; da je Brut bio dovoljno odrastao da nosi jednostavnu belu toga virilis, dovoljno zreo da stupi u redove muškaraca, ne bi mu bilo dozvoljeno da prati svoju majku. Ta misao izazva strah mama mora da uspe u svojoj molbi, a on mora biti u mogućnosti da svoju milu ljubav viđa i posle decembra i stupanja u muţevno doba! No, ničim ne odajući svoje misli, odvojio se od Servilijinih sukanja istog časa kad je krenula bujica pozdrava i povukao se u tihi kutak sobe ispunjene cikom i tu se trudio da se utopi u neupadljivi nameštaj. „Ave, Brute", reče vedar ali promukao glas. Okrenuo se, spustio pogled, osećajući da ga u grudima steţe. „Ave, Julija." „Hajde, sedi sa mnom“, zapovedi kćerka kuće vodeći ga do dve male stolice odmah u uglu. Smestila se u jednu dok je on nezgrapno sedao na drugu a ona izgledala ljupko i sabrano kao labud u gnezdu. Tek joj je osam godina kako već moţe da bude toliko lepa?, pitao se zbunjeni Brut, koji ju je poznavao zahvaljujući tome što su njegova majka i njena baka bile velike prijateljice. Svetla poput leda i snega, zašiljene brade, ispupčenih jagodičnih kostiju, bledoruţičastih usana ukusnih poput jagoda, s dva široko otvorena plava oka koja su gledala s neţnom ţivošću u sve oko sebe; ako je Brut i zaronio u pesništvo ljubavi, bilo je to zbog nje koju je voleo već oh, godinama! Nije shvatao sve donedavno da je to ljubav, dok ga nije pogledala smešeći se toliko slatko da ga je spoznaja potresla kao da ga je udario grom. Iste te večeri je otišao majci i obavestio je da ţeli da se oţeni Julijom kad ona odraste.
19 Servilija ga je zapanjeno gledala. „Mili moj Brute, ona je tek dete! Na nju ćeš morati da čekaš devet-deset godina." „Biće obećana mnogo pre no što stasa za udaju", odgovorio je tada, a njegov bol se jasno video. „Molim te, mama, čim joj se otac vrati kući, traţi da se uda za mene!“ „Moţda ćeš se predomisliti." „Nikad, nikad!" „Miraz joj je neznatan." „Ali poreklom bi ispunila sve što bi ti mogla da traţiš od moje ţene." „Tačno." Crne oči, koje su često bile veoma stroge, počivale su na njegovom licu i to ne bez saosećanja; Servilija je cenila vaţnost ove činjenice. Na trenutak je razmislila o tome, a zatim klimnula glavom. „U redu, Brute, kad joj otac sledeći put bude u Rimu, pitaću. Tebi bogata nevesta ne treba, ali je vaţno da ti odgovara poreklom, a jedna Julija bi bila savršena. Naročito ova Julija. Patricijskog je roda i po ocu i po majci." I potom su čekali da se Julijin otac vrati sa kvestorske sluţbe u Onostranoj Španiji. Kvestor, najniţa od vaţnih magistratura. Ali Servilija je, kao i obično, već znala da je svoju sluţbu obavio izuzetno dobro. Čudno je što ga nikad nije srela s obzirom na to koliko je malo bilo pravih rimskih plemića. Ona je bila među njima; on je bio među njima. Ali ţene su pričale da je on poput stranca u sopstvenom društvu, da je prezauzet za druţenje, koje je većina njemu ravnih negovala kad god su boravili u Rimu. Bilo bi lakše u Brutovo ime traţiti ruku njegove kćeri da ga već poznaje, mada je bila prilično sigurna u to kakav će njegov odgovor biti. Brut je bio veoma poţeljan zet, čak i u očima jednog Julija. Aurelijina primaća soba nije se mogla porediti s jednim palatinskim atrijumom, ali je bila dovoljno velika da se u njoj udobno smesti desetak ţena koje su se okupile. Otvoreni prozorski kapci omogućavali su pogled na ono što su svi smatrali lepim vrtom zahvaljujući Gaju Maciju iz drugog stana u prizemlju; njegova je ruka bila zasluţna što ruţe cvetaju u hladu,
20 privolela vinovu lozu da se uspne uz rešetke zidova i terasa na dvanaest spratova, potkresivala četvrtaste grmove u savršene kugle i do jednostavnog mermernog jezerceta izvela vest dovod samotokom tako da iz strašnih usta uspravljene dvorepe pliskavice lije mlaz vode. Zidovi primaće sobe bili su očuvani i obojeni u crveno, pod od jeftinog ukrasnog kamena uglačan toliko da je odavao crvenkastoruţičasti sjaj, a tavanica oslikana da oponaša podnevno nebo s paperjastim oblacima, iako bez skupe pozlate. Nije to stan jednog od moćnika, ali odgovara mladom senatoru, razmišljao je Brut dok je sedeo posmatrajući Juliju kako gleda ţene; Julija mu uhvati pogled, pa se i on zagleda u ţene. Njegova majka se smestila pored Aurelije na sofu, gde je lepo izgledala uprkos činjenici da je njena domaćica čak i u pedeset petoj i dalje bila jedna od velikih rimskih lepotica. Aurelijino telo je bilo otmeno vitko i pristajalo joj je da leţi jer tada niko nije primećivao da su joj pokreti i suviše ţustri da bi bili ljupki. Ni traga sedih nije bilo u njenoj crvenkastosmeđoj kosi, a koţa joj je bila glatka, mlečna. Upravo je ona Serviliji preporučila školu za Bruta, jer je bila najprisnija Servilijina prijateljica. Setivši se toga, Brut u mislima pređe na školu, uobičajeno skretanje za um koji zna da odluta. Majka nije ţelela da Bruta pošalje u školu, strahujući da će njen sinčić biti u dodiru s decom niţeg poloţaja i manjeg bogatstva, zabrinuta da će njegova revnost u učenju biti predmet ismevanja. Bolje da Brut ima sopstvenog učitelja kod kuće. Ali Brutov očuh je uporno tvrdio da su njegovom sinu jedincu potrebni podstrek i nadmetanje kakvi se nalaze u školi. „Malo zdrave ţivosti i običnih drugova", kako je to Silan rekao, ne toliko ljubomoran što Brut zauzima prvo mesto u Servilijinom srcu, koliko brinući se da Brut, kad odraste, makar bude u stanju da se druţi s različitim ljudima. Naravno, škola koju je Aurelija preporučila bila je prvoklasna, ali se na vaspitače, koji su vodili školu, teško moglo uticati, što ih je navodilo da primaju pametne dečake iz ne toliko bezbriţnih sredina iz kakve je poticao jedan Marko Junije Brut, i, štaviše, dve-tri bistre devojčice. Budući Servilijin sin, Brut je neizbeţno mrzeo školu, premda je Gaj Kasije Longin, učenik koga je Servilija najviše prihvatala, bio iz
21 gotovo jednako dobre porodice kao jedan Junije Brut. Kasija je, međutim, podnosio samo da bi ugodio majci. Šta je on imao zajedničko s bučnim i nemirnim dečakom kakav je Kasije, zaljubljen u rat, nasilje, dela za koja je neophodna velika smelost? Jedino to što je ubrzo postao učiteljev miljenik privolelo je Bruta da se pomiri sa strašnom nevoljom kakvu su predstavljali škola i oni poput Kasija. Naţalost, osoba koju je Brut najviše ţudeo da nazove svojim prijateljem bila je njegov ujak Katon; ali Servilija nije htela ni da čuje da se Brut na bilo koji način zbliţava s njenim polubratom, koga je prezirala. Ujak Katon je poticao, neumorno je podsećala svoga sina, od tuskulskog seljaka i keltiberske robinje, dok su u Brutu bile ujedinjene dve grane iz uzvišenih drevnih vremena, jedna od Lucija Junija Bruta, osnivača Republike (koji je svrgnuo poslednjeg rimskog kralja Tarkvinija Oholog), a druga od Gaja Servilija Ahale (koji je ubio Melija kad je nekoliko desetleća nakon osnivanja Republike Melije pokušao da postane kralj Rima). Stoga se jedan Junije Brut, koji je po majci takođe patricij, iz roda Servilija, nikako nije mogao povezati sa skorojevićkim ološem poput ujaka Katona. „Ali tvoja se majka udala za oca ujaka Katona i rodila mu dvoje dece, tetku Porciju i ujaka Katona!“, pobunio se Brut jednom prilikom. „I time se zauvek osramotila!" zareţala je Servilija. „Ja ne priznajem ni taj brak ni iz njega rođenu decu a nećeš ni ti, moj mladiću!" Kraj razgovora. I kraj svake nade da će mu moţda biti dozvoljeno da viđa ujaka Katona češće nego što nalaţe porodična pristojnost. Kakav je divan čovek ujak Katon! Istinski stoik, zaljubljen u stare rimske stroge običaje, nesklon razmetanju, uočavao je i osuđivao teţnje prema silničkoj veličini kod ljudi poput Pompeja. Pompej Veliki. Još jedan skorojević ţalosno uskraćen za prave pretke. Pompej, koji je ubio Brutovog oca, od njegove majke stvorio udovicu, omogućavao sitnoj ribi poput slabašnog Silana da joj uđe u krevet i s njom izrodi dve praznoglave devojčice koje je Brut nerado nazivao sestrama... „O čemu razmišljaš, Brute?", upita Julija smešeći se. „Oh, ni o čemu posebno", odgovori joj nejasno.
22 „Izbegavaš odgovor. Da čujem istinu!" „Razmišljao sam kakav je sjajan čovek moj ujak Katon." Visoko čelo joj se nabra. „Ujak Katon?" „Ne poznaješ ga zato što još nema dovoljno godina da bi bio u Senatu. U stvari, od mene je stariji bezmalo koliko je mlađi od moje mame." „Je li on onaj koji nije dozvolio plebejskim tribunima da sruše stub što im smeta u bazilici Porciji?" „To je moj ujak Katon!“, ponosno reče Brut. Julija slegnu ramenima. „Moj otac kaţe da je glupo postupio. Da je stub uništen, plebejski tribuni bi imali udobnije sedište." „Ujak Katon je bio u pravu. Katon Cenzor je stub tamo postavio kad je podigao prvu rimsku baziliku, i tamo mu i jeste mesto prema mos maiorum. Katon Cenzor je dozvolio plebejskim tribunima da njegovu zgradu koriste kao sedište zato što je shvatao njihov poloţaj zato što su magistrati koje bira samo plebs, ne predstavljaju čitav narod i ne mogu imati sedište u nekom hramu. Ali zgradu im nije dao, već im je samo dozvolio da se sluţe jednim njenim delom. Tada su bili vrlo zahvalni. Sada ţele da promene ono što je Katon Cenzor platio da se izgradi. Ujak Katon neće prihvatiti uništavanje znamenitosti svoga pradede i imenjaka." Pošto je Julija po prirodi bila mirotvorac i nije volela svađe, ponovo se nasmešila i spustila dlan na Brutovu ruku, neţno je stisnuvši. Brut je pravo razmaţeno detence, uštogljeno i uobraţeno, no odavno ga je poznavala i mada nije sasvim znala zašto saţaljevala. Moţda zbog toga što mu je majka onakva zmija? „To se dogodilo pre nego što su tetka Julija i moja majka umrle, pa bih rekla da sada više niko nikad neće uništiti taj stub“, reče. „Tvoj otac treba da se vrati kući“, kaza Brut, čije misli skrenuše na brak. „Očekujemo ga svakog dana.“ Julija se veselo uzvrpoljila. „Oh, kako mi nedostaje!" „Priča se da izaziva nevolje u Italskoj Galiji s one strane reke Pada“, reče Brut, nesvesno ponavljajući ono o čemu su ţene oko Aurelije i Servilije vodile ţivu raspravu.
23 „Zašto bi to radio?“, pitah je Aurelija ijamrštivši ravn'e tamne obrve. Cijene ljubičaste oči mrko su gledale. „Zaista, ima trenutaka kad mi se i Rim i rimski plemići gade! Zašto im je moj sin uvek predmet osude i političkih glasina?" „Zato što je i suviše visok, i suviše zgodan, i suviše uspešan kod ţena, a iznad svega i suviše gord“, reče Ciceronova ţena Terencija, neposredna koliko i mrzovoljna. „Osim toga", dodade ona koja je bila udata za čuvenog pisca i besednika, „toliko lepo i piše i govori." „Te vrline su urođene i nijedna ne zasluţuje klevete nekih koje bih mogla poimence da navedem!", obrecnu se Aurelija. „Misliš na Lukula?“, upita Pompejeva ţena Mucija Tercija. „Ne, on barem za ovo nije kriv", reče Terencija. „Pretpostavljam da je on toliko obuzet kraljem Tigranom i Jermenijom da ga ništa u Rimu ne zanima izuzev vitezova koji samo izvlače korist od prikupljanja poreza u njegovim provincijama." „Ti misliš na Bibula, koji je sad opet u Rimu", reče veličanstvena prilika koja je sedela na najboljoj stolici. U ovoj ţivopisnoj skupini, jedino je ona od glave do pete bila odevena u belo, umotana tako da su sve ţenske čari koje je posedovala bile prikrivene. Na kraljevskoj glavi uzdizala joj se kruna sačinjena od sedam slojeva usukane nove vune; tanani veo što je padao s nje lebdeo je dok se okretala da pogleda pravo u dve ţene na sofi. Perpenija, velika vestalka, frknu suspreţući smeh. „O, siroti Bibul! Nikad neće moći da sakrije koliko ga mrzi." „I opet se vraćamo, Aurelija, na ono što sam rekla", dobaci Terencija. „Ako tvoj visoki, lepi sin stvara neprijatelje od malih kao što je Bibul, sam je kriv što ga kleveću. Vrhunac je ludosti praviti budalu od čoveka pred njegovim kolegama dajući mu nadimak Buva. Bibul mu je doţivotni neprijatelj." „Kakva besmislica! To se desilo pre deset godina, kad su obojica bili tek puki mladići", reče Aurelija. „Hajde, dobro znaš koliko su osetljivi mali ljudi na izmišljotine vezane za njihov stas", kaza Terencija. „Potičeš iz stare političke porodice, Aurelija. Politika se vrti oko slike koju javnost ima o čoveku. Tvoj sin je Bibulovu sliku narušio. I dalje ga zovu Buva. On to nikad neće ni zaboraviti ni oprostiti." „Da ne spominjemo", zajedljivo reče Servilija, „da za svoje
24 klevete Bibul ima strasne slušaoce u stvorenjima poput Katona." „Šta tačno Bibul priča?", upita Aurelija stisnuvši usne. „Oh, priča kako tvoj sin umesto da se vrati iz Španije pravo u Rim, raspiruje pobunu u Italskoj Galiji među narodom koji nema rimska građanska prava", kaza Terencija. „To je", reče Servilija, „preispoljna glupost!" „A zašto je to glupost, gospo?" zapita duboki muški glas. U sobi je vladao tajac dok mala Julija nije skočila sa svog mesta i potrčala prema pridošlici. „Tata\ Oh, tata\“ Cezar je podiţe u naručje, poljubi je u usne i obraz i zagrli neţno je gladeći po kosi boje inja. „Kako je moja devojčica?" upita smešeći se samo njoj. Međutim, „Oh, tata" je bilo sve što je Julija bila u stanju da kaţe spuštajući glavu na očevo rame. „Zašto je to glupost, gospo?", ponovi Cezar drţeći dete bez ikakvog napora desnom rukom, a sada su mu se i oči smešile; u pogledu koji je počivao na njenim očima videlo se da poštuje njen pol, ali i da ga odbacuje kao nešto nebitno. „Cezare, ovo je Servilija, ţena Decima Junija Silana", reče Aurelija, očigledno nimalo uvređena što njen sin dosad nije našao vremena da je pozdravi. „Zašto, Servilija?", upita ponovo Cezar klimnuvši glavom dok joj je izgovarao ime. Servilijin glas je bio miran i sabran, a reči je merila kao draguljar zlato. „Takva glasina nije zasnovana na razumu. Zašto bi se trudio da podstrekneš pobunu u Italskoj Galiji? Ako si išao među one koji nemaju građanska prava i obećao im da ćeš se truditi da ih dobiju, to je prikladno vladanje za rimskog plemića koji teţi da postane konzul. Jednostavno si prikupljao klijente, što je umesno i vredno divljenja za čoveka koji se penje političkom lestvicom. Bila sam udata za čoveka koji je zaista podsticao pobunu u Italskoj Galiji, pa znam kakav je očajnički potez druga mogućnost. Lepid i moj muţ Brut smatrali su da je ţivot u Sulinom Rimu nepodnošljiv. Njihove karijere su propale, a tvoja tek počinje. Dakle, čemu bi,se mogao nadati'da igde raspiruješ pobunu?" „Tačno“, reče, a u očima, za koje je do tog trenutka mislila da su hladne, ukaza mu se iskra radosti.
25 „Sasvim tačno“, odgovori mu. „Tvoja dosadašnja karijera makar koliko je meni poznato govori mi da si, ukoliko si zaista obilazio Italsku Galiju i razgovarao sa negrađanima, prikupljao klijente." Zabacio je glavu i nasmejao se, izgledajući veličanstveno i, pomisli Servilija, dobro je znao da izgleda veličanstveno. Ovaj čovek neće uraditi ništa a da prethodno ne proračuna kako će to delovati na prisutne, mada je nagon koji joj je to govorio bio samo to, nagon; svoju računicu ničim nije odao. „Tačno je da sam prikupljao klijente." „Eto vidiš", reče Servilija, dopuštajući sebi da se osmehne levim uglom malih tajanstvenih usana. „Za to te niko ne moţe prekorevati, Cezare." I potom dodade, i to najsnishodljivije: „Ne brini, potrudiću se da se pročuje prava istina." Ali time je otišla predaleko. Cezar nije nameravao da prihvati pokroviteljski odnos jedne Servilije, bila ona iz patricijskog ogranka porodice ili ne; prezrivo trepnuvši, skrenu pogled na Muciju Terciju među ţenama koje su sve kao začarane slušale ovaj razgovor. Spustio je malu Juliju i prišao prihvativši srdačno ruke Mucije Tercije. „Kako si, Pompejeva ţeno?", upita. Izgledala je zbunjeno i nečujno je promrmljala nešto. Zatim se pozdravio s Kornelijom Sulom, svojom prvom rođakom i Sulinom kćerkom. Obišao je jednu po jednu, celu skupinu, i sve ih je odranije poznavao izuzev Servilije. A ona ga je posmatrala s velikim divljenjem čim se izborila sa iznenađenjem koje joj je priredio presekavši je. Čak je i Perpenija podlegla njegovim čarima, a Terencija ta poštovanja vredna matrona usiljeno se smeškala! No, preostala je njegova majka, kojoj je poslednjoj prišao. „Mater, dobro izgledaš." „Dobro sam. A ti“, reče onim svojim suvim, uobičajenim dubokim glasom, „izgledaš isceljeno." Primedba koja ga je nekako povredila, pomisli Servilija, zapanjena. Ovde ima nekih tajni! „Sasvim sam isceljen", mirno odgovori Cezar sedajući na sofu pored nje, ali ne i do Servilije. „Postoji li neki razlog za ovaj skup?“, upita.
26 „Ovo je naše udruţenje. Sastajemo se jednom u osam dana u nečijoj kući. Danas je na mene red.“ Cezar na to ustade izvinjavajući se da je umoran od puta, ali Servilija pomisli da nikad nije videla putnika koji toliko sveţe i besprekorno izgleda. No, pre no što je izašao iz sobe, Julija mu je prišla vodeći Bruta za ruku. „Tata, ovo je moj prijatelj Marko Junije Brut.“ Osmeh je bio širok a pozdrav opširan; Brut je očigledno bio zadivljen (a nema sumnje da je i trebalo da bude zadivljen, pomisli Servilija i dalje mudrujući). „Tvoj sin?“, upita je Cezar gledajući preko Brutovog ramena. ,.Da.“ „Imaš li sinove i sa Silanom?“, upita. „Ne, samo dve kćerke." Cezar podiţe obrvu i osmehnu se. Zatim ode. Potom je ostatak zabave protekao ne baš kao pravo mučenje, već pre nezanimljivo. Rastale su se mnogo pre vremena za večeru, a Servilija se namerno potrudila da ode poslednja. „Ţelela bih da porazgovaram sa Cezarom o izvesnom pitanju", rekla je Servilija na vratima, dok je Brut stajao iza nje, poput teleta zagledan u Juliju. „Ne bi mi dolikovalo da dođem kad i njegovi klijenti, pa sam se pitala moţeš li da urediš da ga vidim nasamo. Što pre.“ „Svakako", uzvrati Aurelija. „Poslaću ti poruku." Aurelija nije pitala, čak nije ni pokazala radoznalost. To je ţena koja strogo vodi računa o svojim poslovima, pomislila je Brutova majka s izvesnom zahvalnošću, i otišla. Je li lepo opet biti kod kuće? Posle više od petnaest meseci odsustvovanja. Ni prvi put ni najduţe odsustvo, ali ovog puta je bilo sluţbeno i u tome je bila razlika. Pošto guverner Antistije Vet sa sobom u Onostranu Španiju nije poveo legata, Cezar je u provinciji po vaţnosti bio drugi Rimljanin sudska zasedanja, briga o novcu, uprava. Usamljenički ţivot, jahanje galopom s jednog na drugi kraj Onostrane Španije njemu
27 svojstvenom vratolomnom brzinom; nije imao vremena da s ostalim Rimljanima stvori prava prijateljstva. Po običaju, čovek koji mu se dopao nije bio Rimljanin; po običaju, takođe, guverneru Antistiju Vetu nije se dopao njegov zamenik, premda su se lepo slagali i povremeno za večerom razgovarali, uglavnom o poslu, kad god bi se zatekli u istom gradu. Ukoliko je nešto oteţavalo poloţaj jednog patricija iz roda Julija Cezara, onda je to bila činjenica da su svi njegovi nadređeni bili i suviše svesni koliko je slavnije i uzvišenije njegovo poreklo u odnosu na njihovo. Svakom Rimljaninu su slavni preci značili više od svega ostalog. A on je svoje nadređene uvek podsećao na Sulu. Poreklo, očigledna pamet i delotvornost, upadljiva fizička sličnost, ledene oči... Dakle, je li lepo opet biti kod kuće? Cezar je razgledao svoju lepu urednu radnu sobu, u kojoj je prašina bila obrisana sa svake površine, svaki svitak u svom sanduku i na svom mestu, šara sloţenih listova i cvetova u drvenoj površini njegovog radnog stola u punoj raskoši, zaklonjena samo ovčijim rogom gde je stajalo mastilo i glinenom posudom s pisaljkama. Makar je onaj prvi ulazak u dom bio podnošljiviji nego što je očekivao. Kad je Eutih otvorio vrata otkrivajući raspričane ţene, Cezar je smesta poţeleo da pobegne, ali je shvatio da je ovo izvrstan početak; pustoš u kući u kojoj nema njegove drage Činile ostaće zakopana u njemu i o tome neće morati da govori. Pre ili kasnije mala Julija će to spomenuti, ali ne u tim prvim trenucima, ne dok mu se oči ne naviknu na Cinilino odsustvo i u njima ne bude suza. Jedva da se i mogao setiti kako je stan izgledao bez nje koja je ţivela tu kao njegova sestra pre no što je odrasla dovoljno da mu postane ţena, koja je bila deo njegovog detinjstva kao i muţevnog doba. Bila je mila gospa, a sada je od nje ostao samo pepeo u hladnom mračnom grobu. Njegova majka uđe, pribrana i hladna kao i uvek. „Ko širi glasine o mom boravku u Italskoj Galiji?", upita on privlačeći joj stolicu kako bi sela blizu njega. „Bibul." „Razumem." Seo je uzdahnuvši. „Pa, to se, pretpostavljam, i moglo očekivati. Čovek ne moţe Bibula nazvati buvom kako sam ja
28 to učinio a da mu pri tom taj ne postane doţivotni neprijatelj. Koliko mi se on ne dopada!" „Koliko se ti njemu i dalje ne dopadaš." „Ima dvadeset kvestora, a ja sam imao sreće. Ţrebom sam dobio poloţaj daleko od Bibula. Ali on je gotovo tačno dve godine stariji od mene, što znači da ćemo na putu uz cursus honorum uvek zajedno biti na poloţaju." „Dakle, nameravaš da iskoristiš mogućnost koju je Sula dozvolio patricijima i kandiduješ se za kurulski poloţaj dve godine pre plebejaca poput Bibula", zaključi Aurelija. „Bio bih budala da to ne učinim, a ja, mater, nisam budala", odgovori joj sin. „Ako se kandidujem u trideset sedmoj za pretora, već šesnaest godina ću biti u Senatu ne računajući godine koje sam proveo kao flamen Dialis. Svakome bi bilo dugo da toliko čeka." „Ali ipak još šest godina. A šta u međuvremenu?" Promeškoljio se nemirno. „O, već osećam kako me zidine Rima pritiskaju, iako sam kroz njih prošao tek pre nekoliko časova! Kad bih stalno mogao da budem van zemlje." „Biće sigurno mnogo sudskih predmeta. Ti si čuven advokat, ravan Ciceronu i Hortenziju. Ponudiće ti neke sočne slučajeve." „Ali u Rimu, uvek u Rimu. Španija je“, reče Cezar naginjući se nestrpljivo napred, „za mene bila otkrovenje. Antistije Vet se pokazao kao ravnodušan guverner koji mi je, uprkos mom niskom poloţaju, rado davao posla koliko god sam hteo. I tako sam vodio sva suđenja širom provincije, a uz to sam vodio računa o guvernerovom novcu." „E to poslednje", suvo reče njegova majka, „mora da ti je teško palo. Tebi je novac nezanimljiv." „Čudno, ali otkrio sam da mi je zanimljiv kad pripada Rimu. Uzimao sam časove računovodstva kod izuzetnog čoveka gađanskog bankara punskog porekla po imenu Lucije Kornelije Balb Major. Ima sinovca koji mu je gotovo vršnjak, Balba Minora, i zajedno rade. Mnoge poslove su obavljali za Pompeja Magnusa dok je bio u Španiji, a sada izgleda da je veći deo Gada u njihovom posedu. Ono što stariji Balb ne zna o bankarstvu i ostalim novčanim poslovima nije vaţno. Izlišno je reći da je javna kasa bila u ţalosnom
29 stanju. No, zahvaljujući Balbu Majoru, sjajno sam je doveo u red. Bio mi je veoma drag, mater." Cezar slegnu ramenima i pogleda iskosa. „U stvari, on je jedini pravi prijatelj koga sam tamo stekao." „Prijateljstvo je", uzvrati Aurelija, „uzajamno. Ti znaš više ljudi nego svi ostali rimski plemići zajedno, ali ne dozvoljavaš nijednom Rimljaninu iz svoje klase da ti se previše pribliţi. Stoga su oni malobrojni prijatelji koje imaš uvek stranci ili Rimljani iz niţih klasa." Cezar se osmehnu. „Besmislica! Bolje se slaţem sa strancima zato što sam odrastao u tvojoj insuli okruţen Jevrejima, Sirijcima, Galima, Grcima i bogovi znaju kim sve ne." „Sad sam ja kriva", ravnodušno reče. Odlučio je da na to ne obraća paţnju. „Marko Kras mi je prijatelj, a za njega ne moţeš reći da nije rimski plemić jednako kao što sam i ja.“ Uzvratila mu je upitavši: „Jesi li išta zaradio u Španiji?" „Malo tu, malo tamo, zahvaljujući Balbu. Naţalost, u provinciji je za promenu vladao mir, pa nije bilo lepih malih pograničnih ratova sa Luzitanima. Da jeste, pretpostavljam da bi ih Antistije Vet, u svakom slučaju, lično vodio. Ali ne brini, mater. Ono što sam sačuvao posle gusara netaknuto je, dovoljno sam uštedeo da se kandidujem za više magistrature.“ „Uključujući i kurulski edilitet?“, upita ga zloslutnim glasom. „Pošto sam patricij i ne mogu steći ugled kao plebejski tribun, nemam mnogo izbora", odgovori, uze pisaljku iz drţača i stavi je na sto; nikad nije bespotrebno dodirivao predmete, ali mu je ponekad bilo potrebno da gleda u nešto drugo a ne majci u oči. Čudno. Zaboravio je koliko ona ume da obeshrabri čoveka. „Čak i sa tvojom ušteđevinom od gusarskog plena, Cezare, kurulski edilitet je pogubno skup. Ja te poznajem! Nećeš se zadovoljiti priređivanjem umereno dobrih igara. Nastojaćeš da prirediš igre kakve se ne pamte." „Verovatno. O tome ću brinuti kad do toga za tri-četiri godine dođem", mirno reče. „U međuvremenu, nameravam da se sledećeg meseca kandidujem za mesto upravnika Apijevog puta. Nijedan Klaudije ne ţeli taj posao." „Još jedan pogubno skup poduhvat! Drţavna blagajna će ti dati
30 jedan sestercij za svakih sto milja, a ti ćeš potrošiti sto denarija na svaku milju." Razgovora mu je bilo dosta; ona je, kao i uvek kad bi izmenili više od nekoliko rečenica, počinjala da govori o novcu i o tome koliko on ne vodi računa o njemu. „Znaš", reče uzimajući pisaljku i vraćajući je na mesto, „nikad se ništa ne menja. Zaboravio sam to. Dok sam bio odsutan, počeo sam da mislim o tebi kao o majci o kakvoj svaki čovek sanja. A ovo sada je stvarnost. Večito mi pridikuješ kako sam sklon neumerenosti. Prestani s tim, mater. Ono što je tebi vaţno meni nije.“ Stisnula je usne i poćutala nekoliko trenutaka; zatim je ustala i rekla: „Servilija ţeli da s tobom nasamo porazgovara čim budeš mogao." „O čemu?", upita. „Sigurno će ti reći kad je budeš video." „Znaš li o čemu je reč?" „Ja, Cezare, osim tebe nikog ništa ne pitam. Tako me niko ne laţe." „Znači, smatraš da ne laţem." „Naravno." Krenuo je da ustane, ali se zavali u stolicu i izvuče drugu pisaljku, mršteći se. „Ona je zanimljiva." Nakrivi glavu. „Neverovatno tačno je procenila Bibulove glasine." „Ako se sećaš, pre nekoliko godina sam ti rekla da je ona politički najoštroumnija ţena koju poznajem. Ali moje reči nisu ostavile dovoljno jak utisak na tebe da bi poţeleo da je upoznaš." „Pa, sad sam je upoznao. I zadivljen sam mada ne i njenom nadmenošću. Drznula se da se prema meni ponaša snishodljivo." Nešto u njegovom glasu zaustavi Aureliju, koja je krenula prema vratima; okrenula se i paţljivo se zagledala u Cezara. „Silan ti nije neprijatelj", kruto reče. To izazva kratak smeh. „Ponekad mi se dopada i ţena koja nije udata za neprijatelja, mater\ A mislim da mi se ona dopada samo malo. Svakako moram otkriti šta ţeli. Ko zna? Moţda mene." „Kad je Servilija u pitanju, nemoguće je reći. Zagonetna je." „Malo me podsetila na Cinilu." „Nemoj da te zavara neţno osećanje, Cezare. Između Servilije i
31 tvoje pokojne ţene nema nikakve sličnosti." Oči joj se zamagliše. „Činila je bila najslađa devojka. Sa trideset šest, Servilija nije devojka, i daleko od toga da je slatka. U stvari, rekla bih za nju da je hladna i tvrda kao parče mermera." „Ne dopada ti se?" „Dopada mi se. Ali onakva kakva je zaista.“ Ovog puta Aurelija stiţe do vrata ne okrećući se. „Uskoro će večera. Hoćeš li ovde jesti?“ Cezar se razneţi. „Zar bih mogao razočarati Juliju i danas jesti negde drugde?“ Pomisli na još nešto i reče: „Čudan dečak, Brut. Spolja kao ulje, ali mislim da se negde unutra krije veoma posebna vrsta gvoţđa. Čini se da se Julija prema njemu odnosi prilično posednički. Ne bih ni pomislio da bi joj se on dopao.“ „Sumnjam da joj se dopada. Ali oni su stari prijatelji." Sada se i na njenom licu ukaza neţnost. „Tvoja kćerka je izuzetno ljubazna. Po tome je na svoju majku. Tu osobinu nije mogla naslediti ni od kog drugog." Kako Servilija jednostavno nije umela da hoda polako, kući je išla svojim uobičajeno ţustrim korakom, a Brut se upinjao da je sustigne, mada se nije ţalio; najgora vrućina je popustila, a osim toga ponovo je razmišljao o nesrećnom Tukididu. Julija je bila privremeno zaboravljena. Kao i ujak Katon. Servilija bi mu se inače povremeno obraćala, ali danas nije morao ni da bude pored nje, toliko ga nije primećivala. U mislima se usredsredila na Gaja Julija Cezara. Sedela je kao da joj hiljadu crva gamiţe kroz vilicu od trenutka kad ga je ugledala, zabezeknuta, zapanjena, nesposobna da se pokrene. Kako je moguće da ga nikada dosad nije videla? Malobrojnost njihovog kruga morala je biti dovoljno jemstvo da se sretnu. Ali ona ga nikada čak ni videla nije! Oh, čula je za njega koja rimska plemkinja nije? Većina se i na sam njegov opis bacala na smišljanje načina da se upoznaju s njim, ali Servilija nije bila takva ţena. Jednostavno ga je odbacila kao još jednog Memija ili Katilinu, nekoga ko s osmehom prevrće ţene i to koristi. Jedan pogled na Cezara jasno joj je rekao kako on nije ni Memije ni Katilina. Oh, prevrće on ţene s osmehom i to koristi tu
32 nema zbora! Ali u njemu ima mnogo više od toga. Dalek, hladan, nedokučiv. Sada je lakše razumeti zašto ţene s kojima je imao kratke veze potom venu, plaču i očajavaju. Davao im je ono do čega mu nije stalo, ali im nikad nije dao sebe. Kako je bila u stanju da isključi osećanja i o svemu razmisli hladne glave, Servilija je zatim proučila utisak koji je na nju ostavio. Zašto on, kad joj za trideset šest godina nijedan čovek nije značio ništa izuzev sigurnosti, društvenog poloţaja? Naravno, dopadali su joj se svetlokosi. Bruta su joj drugi izabrali; prvi put ga je videla na dan venčanja. To što je bio tamnokos predstavljalo je razočaranje kao i sve ostalo u vezi s njim. Silana, svetlokosog i upadljivo zgodnog muškarca, sama je izabrala. Njegov izgled je i dalje zadovoljavao njen ukus, premda se u svemu ostalom pokazao kao ţalosno razočaranje. Slabić, od zdravlja preko uma do kičme. Nije ni čudo što s njim nije rodila nijednog sina! Servilija je zdušno verovala da pol njenog deteta u celosti zavisi od nje i posle prve noći u Silanovom zagrljaju čvrsto je rešila da će Brut ostati jedini sin. Tako će se ono što je već bilo znatno bogatstvo uvećati i Silanovim znatnim bogatstvom. Šteta što nije u njenoj moći da Brutu obezbedi treće i još veće bogatstvo! Zaboravivši na Cezara pošto ju je sin prekinuo, Servilija s uţivanjem pomisli na onih petnaest hiljada talenata zlata koje je njen deda Cepion Konzul uspeo da ukrade iz povorke u Narbonskoj Galiji pre nekih trideset sedam godina. U posed Servilija Cepiona prešlo je više zlata nego što ga je imala Drţavna blagajna, premda je zapravo odavno prestalo da postoji u vidu zlatnih poluga. Pretvoreno je u imovinu svakojake vrste zanatski gradovi u Italskoj Galiji, ogromna ţitna polja na Siciliji i u provinciji Africi, insule s kraja na kraj Italskog poluostrva i tajno učešće u poslovnim poduhvatima koje senatorski poloţaj zabranjuje. Kad je Cepion Konzul umro, sve je to nasledio Servilijin otac, a kad je on poginuo u Italskom ratu, nasleđe je otišlo njenom bratu, trećem koji je otkako je ona ţiva nosio ime Kvint Servilije Cepion. O da, sve je otišlo njenom bratu Cepionu! Njen ujak Druz postarao se da naslednik bude Cepion, iako je znao istinu. A šta je bila istina? Istina je da je Servilijin brat Cepion bio samo njen polubrat: on je zapravo bio prvo dete njene majke sa
33 onim skorojevićem Katonom Salonijanom iako je u to vreme još bila udata za Servilijinog oca. Oca koji se obreo s kukavicom u gnezdu Servilija Cepiona, visokom dugovratom crvenokosom kukavicom nosa koji je čitavom Rimu govorio čiji je sin. Sada je taj Cepion imao trideset godina a njegovo pravo poreklo bilo je poznato svakome ko je u Rimu nešto značio. Kakva lakrdija! I kakva pravda! Zlato Toloze je na kraju završilo kod kukavice u gnezdu Servilija Cepiona. Brut zadrhta trgnuvši se iz razmišljanja; majka je u hodu zaškripala zubima, proizvodeći jeziv zvuk na koji su svi koji su ga u prolazu čuli pobledeli i pobegli. Ali Brut nije mogao da pobegne. Mogao se jedino nadati da je zubima škripala zbog nečeg što nema veze s njim. Tome su se nadali i robovi koji su išli ispred nje, uţasnuto kolutajući očima jedan na drugog dok su im srca tukla a znoj ih odjednom oblio. Servilija ništa od ovoga nije ni primetila dok je hitala, sekući put kratkim i snaţnim nogama kao Atropa makazama. Prokleti Cepion! Pa, sada je prekasno da Brut bude naslednik. Cepion se oţenio kćerkom advokata Hortenzija, koji je poticao iz jedne od najstarijih i najuglednijih plebejskih porodica, i Hortenzija je zdravo nosila njihovo prvo dete. Biće tu još mnogo dece; Cepionovo bogatstvo bilo je toliko ogromno da ga ni desetorica sinova ne mogu okrnjiti. A što se tiče samog Cepiona, bio je jedar i snaţan kao i svi Katoni iz onog besmislenog i sramotnog drugog braka koji je Katon Cenzor bezmalo u osamdesetoj sklopio sa kćerkom svoga roba Salonija. Zbilo se to pre sto godina i tada se Rim valjao od smeha, a zatim oprostio odvratnom starom pohotljivcu i prihvatio njegovu decurobove u redove slavnih porodica. Naravno, Cepion bi mogao poginuti nesrećnim slučajem kao i njegov rođeni otac, Katon Salonijan. Servilija opet zaškripa zubima slabašna nada! Cepion je iz nekoliko ratova izašao neozleđen, iako je bio hrabar čovek. Ne, bilo je to zbogom zlatu Toloze. Brut nikad neće naslediti ono što je tim zlatom kupljeno. A to jednostavno nije pravedno! Brut je makar po majci pravi Servilije Cepion! O, kad bi samo Brut nasledio to treće bogatstvo, bio bi bogatiji od Pompeja Magnusa i Marka Krasa zajedno!
34 Pribliţivši se Silanovim vratima, oba roba pojuriše ka njima, zalupaše i nestadoše istog trenutka pošto su stupili u kuću. Stoga je, u času kad su Servilija i njen sin ušli, atrijum bio pust; svi u domaćinstvu su znali da je Servilija škripala zubima. Kako je niko nije upozorio na to ko je čeka u dnevnoj sobi, grunula je na ta vrata i dalje besneći zbog Brutove loše sreće u vezi sa zlatom Toloze. Gnevni pogled joj je pao ni na koga drugog do na njenog polubrata, Marka Porcija Katona. Brutovog oboţavanog ujaka Katona. Ugađao je svom novom prohtevu i prestao da nosi tuniku ispod toge pošto u ranoj Republici niko ispod toge nije nosio tuniku. I, da joj je u očima bilo manje prezira prema njemu, moţda bi Servilija i priznala da ovaj zaprepašćujuć i neverovatan način odevanja (na koji nikog nije uspevao da nagovori) njemu odgovara. Sa svojih dvadeset pet godina bio je na vrhuncu zdravlja i snage, ţiveo teško i oskudno kao običan vojnik za vreme rata protiv Spartaka i nije jeo ništa raskošno niti pio išta izuzev vode. Premda mu je kratka talasasta kosa bila kestenjasta i crvenkastog odsjaja a oči krupne i svetlosive, koţa mu je bila glatka i preplanula, pa je lepo izgledao s otkrivenom čitavom desnom stranom trupa od ramena do kuka. Vitak i čvrst, bez ijedne dlake na telu, imao je lepo razvijene grudne mišiće, ravan stomak, a na desnoj ruci su mu se na pravim mestima videla ţilava ispupčenja. Glava povrh veoma dugog vrata bila je divnog oblika, a usta su lepotom privlačila paţnju. U stvari, da nije bilo njegovog čuvenog nosa, mogao bi po izuzetnoj lepoti biti ravan Cezaru, Memiju ili Katilini. Taj nos, međutim, svodio je sve ostalo na puku beznačajnost, toliko je velik, tanak, oštar i povijen bio. Nos koji je vodio sopstveni ţivot, kako su ljudi govorili sa strahopoštovanjem koje se graničilo s oboţavanjem. „Upravo sam se spremao da odem“, reče Katon bučnim, neprijatnim i nemelodičnim glasom. „Šteta što već nisi“, procedi Servilija kroz zube (kojima nije škripala, iako je poţelela da to učini). „Gde je Marko Junije? Rekli su mi da si ga sa sobom odvela." „Brut! Zovi ga Brutom kao i svi ostali!" „Ne odobravam promenu koju je ovo poslednje desetleće donelo našim imenima", reče glasnije. „Čovek moţe imati jedan, dva, čak i tri nadimka, ali običaji nalaţu da mu se obraća samo imenom i
35 prezimenom, a ne nadimkom." „E pa meni se veoma dopada ta promena, Katone! A što se Bruta tiče, tebi nije na raspolaganju." „Misliš da ću odustati", nastavi sada svojim uobičajenim zastrašujućim tonom, „ali nikada neću, Servilija. Dok u meni ima ţivota, nikad neću odustati ni od čega. Tvoj sin je moj krvni rođak i u svom ţivotu nema muškarca. Dopadalo se to tebi ili ne, nameravam da ispunim svoju duţnost prema njemu." „Pater familias je njegov očuh, a ne ti." Katon se nasmeja kao da prodorno njišti. „Decim Junije je jadna izbljuvana budala i nije sposoban da nadgleda tvog sina koliko ni patak na samrti." Premda je Katon imao malo pukotina u svojoj izuzetno debeloj koţi, Serviliji su sve bile poznate. Emilija Lepida, na primer. Kako ju je Katon voleo kad mu je bilo osamnaest! Ludo kao Grk zaljubljen u mladog momka. Ali Emilija Lepida je samo iskoristila Katona kako bi naterala Mete!a Scipiona da dopuzi do nje. Nevezano sa prethodnim razgovorom, Servilija reče: „Danas sam kod Aurelije videla Emiliju Lepidu. Kako lepo izgleda! Prava mala ţena i majka. Kaţe da voli Metela Scipiona više nego ikad." Bodlja se vidljivo zabola; Katon preblede. „Iskoristila me je kao mamac da njega povrati", gorko reče. „Prava ţena lukava, varljiva, nepoštena." „Misliš li tako i o sopstvenoj ţeni?", upita Servilija široko se osmehujući, s veseljem u očima. „Atilijajeste moja ţena. da je Emilija Lepida ispunila obećanje i udala se za mene, brzo bi otkrila da ja ne podnosim ţenske smicalice. Atilija radi onako kako joj se kaţe i vodi uzoran ţivot. Neću dozvoliti ništa manje od savršenog ponašanja." „Sirota Atilija! Bi li naredio da je pogube kad bi joj u dahu osetio miris vina? Dvanaest tablica ti to dopuštaju, a ti si strasni pobornik drevnih zakona." „Ja sam strastan pobornik starih navika, običaja i ustaljenog ponašanja koje nalaţu rimski mos maiorum", dreknu Katon stiskajući nozdrve toliko da su na kraju izgledale kao dva plika. „Moj sin, moja kćerka, ona i ja jedemo hranu čije spravljanje ona lično nadgleda, ţivimo u sobama čije spremanje ona lično nadgleda
36 i nosimo odeću koju ona lično prede, tka i šije." „Jesi li zato tako go? Kakva je ona mučenica!" „Atilija vodi uzoran ţivot", ponovi Katon. „Ne odobravam da se deca daju slugama i dadiljama, pa se ona u celosti stara o trogodišnjoj devojčici i jednogodišnjem dečaku. Atilija ima pune ruke posla." „Kao što rekoh, ona je mučenica. Ti, Katone, moţeš da priuštiš sebi dovoljno robova, i ona to zna. Umesto toga, stisnuo si kesu i od nje praviš sluţavku. Neće ti biti zahvalna." Teški beli kapci se podigoše i Servilija ga tamnim pogledom podrugljivo odmeri od glave do pete. „Jednog dana, Katone, moţda ćeš kući doći ranije i otkriti da traţi malo utehe van braka. Ko bi joj i mogao zameriti? A ti bi divno izgledao s rogovima na glavi!" Ali to koplje je promašilo metu; Katon je izgledao samozadovoljno. „O, za to nema izgleda", samouvereno reče. „Čak i na ovoj skupoći, moţda ne mogu nadmašiti najvišu cenu koju je moj pradeda plaćao za roba, ali te uveravam da odabirem ljude koji me se boje. Savestan sam i pravedan nijedan rob koji dobro obavlja svoj posao kod mene se ne pati! ali svi oni meni pripadaju i to znaj u. “ „Savršeno uređeno domaćinstvo", reče Servilija smešeći se. „Moram zapamtiti da kaţem Emiliji Lepidi šta je propustila." Okrenu se s dosadom na licu. „Odlazi, Katone, odlazi! Bruta ćeš dobiti preko mene mrtve. Moţda nam otac nije isti hvala bogovima na toj milosti! ali nam je volja jednako čvrsta. A ja sam, Katone, daleko pametnija od tebe.“ Tu ispusti zvuk kao mačka koja prede. „U stvari, daleko sam pametnija od svakog od svoje polubraće." Ovo treće koplje zabolo mu se do srţi. Katon se ukoči i lepe šake stegnu u pesnice. „Tvoju zlobu, Servilija, mogu da podnesem kad je na mene usmerena, ali ne kada ti je cilj Cepion!", zaurla. „To je nezasluţena ljaga! Cepion je tvoj pravi brat, a ne moj. O, kad bi samo bio moj brat! Volim ga više nego ikoga na svetu! Ali neću dopustiti da ga neko tako vređa, a naročito ne ti!" „Pogledaj se u ogledalo, Katone. Čitav Rim zna istinu." „Naša majka je imala i krvi Rutilija Cepion je boju kose nasledio od tog dela porodice!" „Gluposti! Rutiliji su svetloriđi, i to delom, i nikako nemaju nos jednog Katona Salonijana." Servilija prezrivo frknu. „Sličan se
37 sličnome raduje, Katone. Otkako si se rodio, Cepion ti se posvetio. Isti ste i čitavog ţivota ste ostali bliski. Ne razdvajate se, nikad se ne svađate Cepion je tvoj pravi brat, a ne moj!" Katon ustade. „Ti si, Servilija, zla ţena." Ona naglašeno zevnu. „Upravo si izgubio bitku, Katone. Dobar ti dan i dobro te sam te se rešila." Dobacio je poslednje reči izlazeći iz sobe: „Na kraju ću ja pobediti! Ja uvekpobeđujem!" „Pobedićeš preko mene mrtve! Ali ti ćeš umreti pre mene." Potom je morala da se pozabavi još jednim od muškaraca u svom ţivotu muţem, Decimom Junijem Silanom, za koga je morala priznati da je izbljuvana budala, kako ga je Katon lepo procenio. Ma šta da mu je bilo sa ţelucem, zaista je bio sklon povraćanju, a nesporno je bio stidljiv, povučen, sasvim bezličan čovek. Sve dobro, pomisli Servilija posmatrajući ga kako za večerom prebira po tanjiru, kod njega je na površini. On je tek lepo lice iza kojeg nema ničeg. A to očigledno ne stoji zajedno drugo lepo lice, lice Gaja Julija Cezara. Cezar... On me veoma zanima. Na trenutak sam pomislila da i ja njega zanimam, ali sam pustila jeziku na volju i uvredila ga. Kako sam mogla zaboraviti da je on jedan Julije? Čak i patriciji Serviliji poput mene ne pomišljaju da uređuju ţivot i poslove jednog Julija... Dve devojčice koje je rodila Silanu bile su na večeri i mučile Bruta kao i obično (Bruta su smatrale slabićem). Junija je bila nešto mlađa od Cezarove Julije, a Junili je bili skoro šest godina. Obe su bile smeđe i izuzetno privlačne; nema bojazni da će razočarati svoje muţeve! Lep izgled i bogat miraz predstavljaju neodoljiv spoj. Već su, međutim, bile zvanično verene s naslednicima dveju velikih kuća. Jedino za Bruta brak nije ugovoren, ali on je veoma jasno pokazao svoj izbor. Mala Julija. Baš je čudan, da se zaljubi u jedno dete! Premda to sebi obično nije priznavala, večeras je bila raspoloţena za istinu i priznala je da je Brut ponekad zagonetka za nju. Zašto, na primer, uporno nastoji da sebe zamišlja kao umnog čoveka? Ako se ne izvuče iz te kaljuge, karijera mu neće napredovati; ukoliko kao Cezar ne steknu veliki ugled kao hrabri vojnici, ili kao Ciceron ne steknu veliki ugled u sudovima, obrazovani i umni ljudi izloţeni su preziru. Brut nije ni snaţan ni
38 spretan ni otvoren poput Cezara ili Cicerona. Dobro je moţda što će postati Cezarov zet. Nešto od te čarobne snage i privlačnosti preneće se i na njega, mora se preneti. Cezar... Cezar joj je narednog dana poslao poruku da će je drage volje primiti u svojim prostorijama u donjem delu Vicus Patricii, na drugom spratu insule između Fabricijeve bojare i Suburskih kupatila. Četvrtog sata sledećeg dana izvesni Lucije Dekumije će je čekati u prizemnom prolazu i odvesti je na sprat. Premda je sluţba Antistija Veta kao guvernera Onostrane Španije produţena, Cezara čast nije obavezivala da tamo s njim ostane; Cezar se nije trudio da to naimenovanje dobije, već je izbor provincije i svoje izglede prepustio ţrebu. S jedne strane bi bilo prijatno da se zadrţao u Onostranoj Španiji, ali poloţaj kvestora bio je i suviše nizak da bi posluţio kao osnova za veliki ugled na Forumu. Cezar je dobro znao da u nekoliko narednih godina u Rimu mora boraviti što više moţe Rim neprestano mora gledati njegovo lice, Rim neprestano mora slušati njegov glas. Pošto je sa dvadeset godina za izuzetnu hrabrost dobio hrastov venac, u Senat je primljen deset godina pre uobičajene starosne granice od trideset godina, i od samog početka mu je dopušteno da govori u dvorani umesto da po zakonu vreme provodi u tišini dok ne bude izabran za magistrata višeg reda od kvestora. Nije zloupotrebljavao ovu izuzetnu povlasticu; Cezar je bio i suviše mudar da bi od sebe napravio dosadnjakovića koji je predugo na spisku govornika. Nije morao da se sluţi besedništvom da bi privukao paţnju, pošto je na sebi nosio vidljiv znak svog gotovo jedinstvenog poloţaja. Sulin zakon je propisivao da na glavi mora nositi venac od hrastovog lišća kad god obavlja javni posao. I svi su, kad se on pojavi, morali da ustanu i pljeskaju mu, čak i najuvaţeniji konzulari i cenzori. To ga je izdvajalo i uzdizalo, što je veoma voleo. Drugi su mogli negovati prijateljstvo s koliko god su ljudi ţeleli; Cezar je više voleo da korača sam. O, čovek je morao da ima mnoštvo klijenata i bude poznat kao veoma vrstan patron. Ali uzdizanje do vrha a bio je rešen da se uzdigne! vezivanjem za određeni krug nije se uklapalo u Cezarove namere. Krugovima su
39 upravljali njihovi pripadnici. Bili su tu, na primer, boni „dobri ljudi", optimati. Od svih stranaka u senatu, oni su imali najviše uticaja. Često su uticali na izbore, odabirali ljude za glavne sudove, podizali glas u skupštinama. A ipak, boni se ni za šta nisu zalagali! Najviše što bi se o njima moglo reći jeste da im je zajedničko ukorenjeno neraspoloţenje prema promenama. A Cezar je promene odobravao. Bilo je toliko toga što je vapilo da se preinači, poboljša, ukine! Uistinu, ako je sluţba u Onostranoj Španiji Cezaru išta pokazala, onda je to bilo upravo to da do promene moraju doći. Guvernerska podmitljivost i pohlepa drţavu će ubiti ukoliko se ne suzbiju; i to je bila samo jedna od mnogih promena koje je ţeleo da vidi. Ţeleo da uvede. Sve u Rimu očajnički je zahtevalo paţnju, uređenje. Ipak, boni su se po običaju ţestoko opirali i najmanjoj promeni. Nisu bili Cezarova vrsta ljudi. Niti je Cezar bio omiljen među njima; njihovi naročito osetljivi nosevi odavno su namirisali da je Cezar čovek promene. U stvari, postojao je samo jedan siguran put prema kojem je Cezar išao put vojnog zapovedništva. No, pre nego što zakonski bude mogao da zapoveda nekom od rimskih vojski, mora se uzdići makar do mesta pretora i obezbediti da ga izaberu za jednog od ove osmorice koji nadgledaju sudove, a pravno uređenje nalagalo je da narednih šest godina provede u gradu. I da ispituje glasačko telo, prikuplja birače, bori se na uzavreloj političkoj pozornici. Da se stavi na čelo svog sveta, uvećava uticaj, moć, prikuplja klijente, pristalice među vitezovima iz oblasti trgovine, sledbenike svih vrsta. On kao ličnost i isključivo za sebe, ne kao jedan od optimata ili pripadnik neke druge skupine gde se traţilo da svi članovi razmišljaju na isti način ili, još bolje, da se ne trude da uopšte misle. No Cezar nije nameravao da bude tek puki vođa sopstvene stranke; ţeleo je da postane prvi čovek Rima. Primus interpares, prvi među jednakima, da postane sve svima, poseduje najveći auctoritas, najveći dignitas; prvi čovek Rima predstavljao je otelotvorenje uticaja. Ma šta da kaţe, slušalo se i niko ga nije mogao svrgnuti jer nije bio ni kralj ni diktator; svoj poloţaj je odrţavao samo ličnom snagom, bio ono što jeste bez ikakvog zvaničnog
40 poloţaja, bez vojske iza sebe. Stari Gaj Marije uradio je to na teţi način, pokorivši Germane, pošto nije imao pretke po kojima bi ljudi znali da zasluţuje da bude prvi čovek Rima. Sula je pretke imao, ali zvanje nije stekao zato što se proizveo u diktatora. Jednostavno, bio je Sula veliki plemić, samodrţac, osvajač divnog venca od trave, neporaţeni vojskovođa. Vojnička legenda koja se izlegla u političkoj areni, to je bio prvi čovek Rima. Stoga čovek koji će biti prvi čovek Rima nije mogao pripadati nekoj stranci; morao je stvoriti stranku, stajati uspravno na Forumu kao ničiji sluga, ali kao najstrahovitiji neprijatelj. U ovom današnjem Rimu, činjenica da je neko patricij sve je olakšavala, a Cezar jeste bio patricij. Njegovi daleki preci bili su članovi Senata kad se Senat sastojao od stotinak ljudi koji su savetovali rimskog kralja. Pre nego što je Rim i postojao, njegovi preci su bili kraljevi, kraljevi Alba Longe na Albanskoj gori. A pre toga je boginja Venera, njegova praroditeljka u trideset devetom kolenu, rodila Eneju, kralja Dardanije, koji je doplovio u Lacij i osnovao novo kraljevstvo u kojem će jednog dana biti dom Rima. Kad je čovek poticao iz jedne takve uzvišene loze, videli su ga kao vođu svoje stranke; Rimljani su voleli ljude koji imaju pretke, a što su preci uzvišeniji bili, to je potomak imao više izgleda da stvori sopstvenu stranku. Ovako je Cezar razumeo šta mora uraditi od ovog trenutka do konzulata, od kojeg ga je delilo devet godina. Morao je pridobiti ljude da na njega gledaju kao na dostojnog da postane prvi čovek Rima. To nije značilo zadobiti poverenje svojih kolega, već upravljati onima koji mu nisu ravni. Njegove kolege su ga se plašile i mrzele su ga kao i svakoga ko je teţio da ga nazovu prvim čovekom Rima. Njegove kolege će se rukama i nogama boriti protiv njegovih namera i ništa ih neće sprečiti da ga svrgnu pre no što bude i suviše moćan da bi ga svrgli. Zbog toga su se gnušali Pompeja Velikog, koji je za sebe mislio da je sadašnji prvi čovek Rima. Pa, neće biti poslednji. To zvanje je pripadalo Cezaru i ništa, ni ţivo ni neţivo, neće ga sprečiti da se toga domogne. Znao je to jer je poznavao sebe.
41 U zoru dan nakon što je stigao kući, bilo je prijatno videti da se lepa mala druţina klijenata pojavila da mu oda poštovanje; njegova primaća soba ih je bila prepuna, a pri pogledu na njih ozarilo se debelo lice kućepazitelja Eutiha. Ozaren je bio i stari Lucije Dekumije, čio i mršav kao cvrčak, i nestrpljivo je skakutao s noge na nogu kad je Cezar izašao iz svojih odaja. Lucija Dekumija je poljubio u usta, na veliko zaprepašćenje mnogih koji su prisustvovali njihovom susretu. „Nedostajao si mi više od svih izuzev Julije, tata", rekao je Cezar od srca zagrlivši Lucija Dekumija. „Ni Rim nije isti kad ti, Pavo, nisi ovde!“, usledio je odgovor i stari nadimak koji je dao Cezaru kad je Cezar tek prohodao. „Ti kao da uopšte ne stariš, tata.“ To je bilo istina. Niko nije znao koliko godina tačno ima Lucije Dekumije, mada je pre moralo biti sedamdeset nego šezdeset. On će verovatno večno ţiveti. Tek iz četvrte klase i gradske tribe Suburane, nikad neće biti dovoljno značajan da njegov glas bude vaţan u bilo kojoj skupštini, no Lucije Dekumije je imao veliki uticaj i moć u izvesnim krugovima. Bio je nadzornik Kolegija raskršća, čije se sedište nalazilo u Aurelijinoj insuli, a svaki čovek koji je ţiveo u tom kraju, ma iz koje klase da je, bio je obavezan da makar s vremena na vreme oda poštovanje u prostoru koji je bio jednako i krčma koliko i religiozno sastajalište. Kao nadzornik Kolegija, Lucije Dekumije je posedovao vlast; takođe je uspeo da sakupi znatno bogatstvo zahvaljujući mnogim bezočnostima, a nije se ustručavao ni da da je pozajmice uz vrlo razumnu kamatu onima koji bi jednog dana mogli posluţiti ciljevima Lucija Dekumija ili njegovog patrona. A njegov patron bio je Cezar. Cezar, koga je voleo više nego svoja dva snaţna sina, Cezar s kojim je učestvovao u nekim sumnjivim pustolovinama dok je isti taj Cezar bio tek dečak, Cezar, Cezar... „Spremio sam ti sobe u stanu dole niz ulicu", reče starac široko se osmehujući. „Nov krevet veoma lep.“ Ledene bledoplave oči zasjaše; Cezar migom uzvrati smešak. „Probaću ga pre no što donesem ličnu ocenu, tata. A kad smo kod toga, bi li odneo poruku ţeni Decima Junija Silana?" Lucije Dekumije se namršti. „Serviliji?"
42 „Vidim, gospa je čuvena." „Ne moţe da ne bude. Surova je prema svojim robovima." „Otkud to znaš? Pretpostavljam da njeni robovi odlaze u Kolegij raskršća na Palatinu." „Priče kruţe, priče kruţe! Ona se ne usteţe ni da ih razapne kad smatra da im je potreban nauk. Radi to u vrtu pred svima. I prvo ih bičuje, pa ne izdrţe dugo kad ih priveţu na krst." „Paţljivo od nje", reče Cezar i prenese mu poruku za Serviliju. Nije pogrešio i pomislio da Lucije Dekumije pokušava da ga upozori i odvrati od veze s njom, niti da ima drskosti da osuđuje njegov ukus; Lucije Dekumije je jednostavno obavljao svoju duţnost i prenosio vaţna obaveštenja. Cezar je malo mario za hranu nije bio sladokusac, a svakako ne epikurejskih ubeđenja pa je išao od klijenta do klijenta odsutno ţvaćući hlepčić, hrskav i sveţ, od Aurelijinog pekara u istoj ulici, i popio pehar vode. Znajući za Cezarovu velikodušnost, njegov kućepazitelj je već posluţio iste hlepčiće i razblaţeno vino onima koji su ga više voleli od obične vode, kao i činijice ulja i meda za umakanje. Sjajno je videti kako se broj Cezarovih klijenata uvećava! Neki su došli samo da pokaţu da su mu na raspolaganju, ali bilo je i onih koji su došli s određenim ciljevima zbog preporuke za posao koji su ţeleli, nameštenja za valjano školovanog sina u Drţavnoj blagajni ili Arhivu, zbog Cezarovog mišljenja o ponudi koju je jedan dobio za ruku svoje kćerke, a drugi za neko parče zemlje. Nekoliko ih je traţilo novac, pa se i njima izašlo u susret spremno i ljubazno kao da je Cezarova kesa duboka kao Krasova, iako je zapravo bila veoma plitka. Većina klijenata je otišla kad su izmenjene ljubaznosti i malo se porazgovaralo. Preostalima je trebalo nekoliko redaka napismeno od njega, pa su čekali dok je pisao za radnim stolom. I tako je proteklo više od četiri poduţa prolećna sata dok i poslednji posetilac nije otišao, a ostatak dana pripadao je Cezaru. Nisu, naravno, daleko otišli; kad je sat kasnije izašao iz svog stana, obavivši najhitniju prepisku, pridruţili su mu se da ga prate kuda god ga posao vodi. Čovek s klijentima morao ih je javno pokazati! Naţalost, niko vaţan nije bio na Forumu kad su Cezar i njegova pratnja stigli podno Argileta i išli između bazilike Emilije i Kurije
43 Hostilije. Eto, tu se nalazilo samo središte čitavog rimskog sveta donji deo Foruma, prostor bogato načičkan predmetima poštovanja, starine i vaţnosti. Prošlo je petnaestak meseci otkako ga je poslednji put video. Nije se promenio. Nikad se ne menja. Amfiteatar Komicije zjapio je pred njim, naoko mali kruţni niz širokih stepenika koji su vodili ispod površine zemlje, građevina gde su se sastajale i Plebejska i Narodna skupština. U njenom zadnjem zidu, okrenuta bočno prema stepeništu Kurije Hostilije, nalazila se rostra odakle su se političari obraćali svetini okupljenoj dole u amfiteatru. Tu je bila i uvaţena drevna Kurija Hostilija, vekovni dom Senata otkako ju je kralj Tul Hostilije podigao, premalena za Sulino uvećano članstvo, zapuštenog izgleda i pored predivno oslikanog bočnog zida. Kurcijevo jezero, sveto drveće, Scipion Afrikanac na vrhu svog visokog stuba, kljunovi zarobljenih brodova pričvršćeni na još neke stubove, na upadljivim postoljima mnoštvo statua besnih pogleda kao u starog Apija Klaudija Ceka ili zadovoljnog i spokojnog kao kod prepredenog i prepametnog Skaura Princepsa Senata. Kamenom obloţena staza na Via Sacra bila je pohabanija od travertinskog pločnika oko nje (Sula je obnovio pločnike, ali su mos maiorum zabranjivali popravke na putu). Na suprotnoj strani otvorenog prostora sa nasumično postavljena dvatri tribunala stajale su dve neugledne bazilike, Opimija i Sempronija, a njima sleva veličanstveni hram Kastora i Poluksa. Kako su sastanci i sudovi i skupštine uspevali da se odrţavaju među tolikim preprekama bila je zagonetka, ali jesu uvek su se odrţavali i uvek će se odrţavati. Na severu se uzdizao veliki Kapitol, sa dve grbe nejednake visine, potpuna zbrka hramova sa gizdavo oslikanim stubovima, zabatima, pozlaćenim statuama povrh krovova s narandţastim crepovima. Novi dom Jupitera Najboljeg i Najvećeg (stari je izgoreo nekoliko godina ranije) još je bio u izgradnji, primeti Cezar namrštivši se; Katul je svakako bio spor nadzornik ovog poduhvata, nikad nije ni bio dovoljno brz. Ali Sulin ogromni Tabularijum bio je sada zaista završen i zauzimao je čitavu središnju stranu brega sa svojim zasvođenim spratovima i galerijama osmišljenim za čuvanje svih rimskih arhiva, zakona, računa. U podnoţju Kapitola bilo je još
44 javnih prostorija hram Sloge, a pored njega mali stari Senaculum, zborište gde je Senat primao strana izaslanstva. Dalje, iza senaculum, između Vicus Iugarius i Clivus Capitolinus, nalazilo se Cezarovo odredište. Bio je to Saturnov hram, vrlo star, velik i strogo dorski s izuzetkom bleštavih boja koje su ukrašavale njegove drvene zidove i stubove, dom drevne Saturnove statue što se morala natapati uljem i povijati tkaninom da se ne bi raspala. Takođe a i više u vezi sa Cezarovim ciljem bio je to dom Drţavne blagajne. Sam hram nalazio se povrh postolja visokog dvadeset stopa, kamene osnove u kojoj se nalazio splet hodnika i prostorija. Jedan njegov deo sluţio je za pohranjivanje zakona pošto budu urezani u kamen ili bronzu, jer su se po rimskom, uglavnom nepisanom ustrojstvu svi zakoni tu morali pohraniti; ali vreme i obilje tablica sada su nalagali da se novi zakon unese na jednom a iznese na drugom mestu i odloţi negde drugde. Najveći deo prostora pripadao je Drţavnoj blagajni. Ovde, u riznicama iza velikih unutrašnjih gvozdenih vrata leţalo je opipljivo rimsko bogatstvo u polugama hiljade talenata zlatnih i srebrnih poluga. Ovde u mračnim sluţbenim prostorijama, obasjanim treperavim uljanim svetiljkama i sa rešetkama visoko u spoljnim zidovima, radilo je jezgro gradskih sluţbenika koji su vodili rimske drţavne računovodstvene knjige, od onih viših koji su mogli biti tribuni aerarii do skromnih pisara koji unose podatke i još skromnijih javnih robova koji čiste prašnjave podove, ali obično nikad ne uklone mreţe paučine što vise sa zidova. Saturnov hram odavno je postao premalen da primi prihode iz uvećanih rimskih provincija, ali Rimljani nisu bili za to da se odustaje od nečega što je jednom određeno kao mesto nekog drţavnog posla, pa je Saturnov hram i dalje sluţio kao Drţavna blagajna uprkos velikim poteškoćama. Gomile kovanog novca i poluga otpremane su na mesta čuvanja ispod drugih hramova, računi koji nisu bili iz tekuće godine premeštani su u Sulin Tabularijum, pa se stoga uvećao broj sluţbenika Drţavne blagajne i njihovih pomoćnika. Još jedno rimsko prokletstvo, drţavni sluţbenici, ali na kraju krajeva, Drţavna blagajna je Drţavna blagajna; drţavni novac morao se valjano zasejati, negovati i ţnjeti,
45
46
47 čak i kad to podrazumeva veoma velik broj drţavnih sluţbenika. Dok se njegova pratnja zaustavila da posmatra prizor blistavih očiju i s ponosom, Cezar je prišao velikim izrezbarenim vratima u bočnom zidu postolja Saturnovog hrama. Na sebi je imao besprekornu belu togu sa širokom purpurnom senatorskom prugom na desnom ramenu tunike, a na glavi je nosio venac od hrastovog lišća jer je ovo bila zvanična prilika, a u zvaničnim prilikama morao je nositi hrastov venac. Neko drugi bi sluţitelju dao znak da zalupa zvekirom, ali Cezar je to sam učinio a zatim sačekao dok se vrata nisu otvorila i oprezno se promolila jedna glava. „Gaj Julije Cezar, kvestor provincije Onostrane Španije pod upravom Gaja Antistija Veta, ţeli da preda račune svoje provincije kako zakon i običaji nalaţu", ravnim glasom izgovori Cezar. Primiše ga i vrata se za njim zatvoriše; svi klijenti ostali su napolju na sveţem vazduhu. „Mislim da si tek juče stigao, je li tako?“, upita Marko Vibije, upravnik Drţavne blagajne, kad Cezara uvedoše u mračnu prostoriju. „Jeste." „Znaš da ovo nije hitno." „Što se mene tiče, jeste. Moja kvestorska duţnost nije završena dok ne predam svoje račune." Vibije zatrepta. „Onda ih svakako predaj!" Iz nabora Cezarove toge ukaza se sedam svitaka, svaki zapečaćen dvaput jednom Cezarovim i jednom Vetovim prstenom. Kad Vibije krenu da polomi pečat na prvom svitku, Cezar ga zaustavi. „Šta je, Gaju Julije?" „Nijedan svedok nije prisutan." Vibije opet zatrepta. „O, pa mi obično ne vodimo računa o takvim sitnicama", vedro reče i podiţe svitak suvo se osmehujući. Cezar ga rukom uhvati za zglob. „Predlaţem da počneš da vodiš računa o takvim sitnicama", ljubazno reče Cezar. „Ovo su zvanični računi moje kvesture u Onostranoj Španiji i zahtevam da ih predam uz prisustvo svedoka. Ako sada nije zgodan trenutak da se dovedu svedoci, kaţi mi kad jeste pa ću tada doći." U prostoriji se promeni raspoloţenje, postade hladnije.
48 „Naravno, Gaju Julije." Međutim, prva četiri svedoka nisu bila po Cezarovom ukusu, i tek nakon što je pregledano dvanaestak, pronađena su četvorica koja su mu odgovarala. Razgovor se zatim nastavio toliko brzo i vešto da se Marko Vibije zaprepastio, jer nije bio navikao na kvestore koji se razumeju u računovodstvo, niti na ljude čije je pamćenje toliko dobro da su u stanju da iznesu neverovatne količine podataka ne gledajući u zapise. Kad je Cezar završio, Vibije se preznojavao. „Iskreno mogu reći da sam retko, ako sam i uopšte, video kvestora koji toliko dobro predaje svoje račune", priznade Vibije brišući čelo. „Sve je u redu, Gaju Julije. U stvari, Onostrana Španija bi trebalo da ti zahvali što si sredio onoliki nered." Ove reči propraćene su pomirljivim osmehom; Vibije je počeo uviđati da ovaj nadmeni momak namerava da bude konzul, pa mu je trebalo laskati. „Ako je sve u redu, od tebe ţelim zvaničan spis da je tako. S potpisima svedoka." „Upravo sam nameravao da to učinim." „Izvrsno!", srdačno reče Cezar. „A kada će novac stići?", upita Vibije dok je vodio svog posetioca ka izlazu. Cezar slegnu ramenima. „To nije u mojoj nadleţnosti. Pretpostavljam da će guverner sačekati da sav novac donese sa sobom kad mu se završi sluţba." Na Vibijevom licu ukaza se blaga ogorčenost. „I zar to nije uobičajeno?", uzviknu ne očekujući odgovor. „Ono što ove godine treba da pripadne Rimu ostaće u rukama Antistija Veta dovoljno dugo da Vet moţe da uloţi taj novac u svoje ime i zaradi na njemu." „To je sasvim po zakonu i nije na meni da ga zbog toga osuđujem", blago reče Cezar i zaškilji od jarke svetlosti na suncem okupanom Forumu. „Ave, Gaju Julije!" prasnu Vibije i zatvori vrata. Za taj jedan sat koliko je trajao ovaj razgovor, na donji deo Foruma pristiglo je malo više ljudi koji su ţurili da završe svoje poslove pre no što stigne popodne i vreme za večeru. I među novopristiglim licima, primeti Cezar uzdahnuvši nečujno, nalazio
49 se i Marko Kalpurnije Bibul, koga je Cezar svojevremeno bez ikakvog napora podigao sa zemlje i posadio na vrh ormana u prisustvu šestorice njegovih kolega. Zatim ga je nazvao buvom. Ne bez razloga! Na prvi pogled se nisu jedan drugom dopali. Bibul mu je uputio uvredu koja je zahtevala telesnu odmazdu, ali je bio bezbedan pošto je njegova sitna građa sprečila Cezara da ga udari. Nagovestio je da je Cezar veličanstveno brodovlje od starog kralja Nikomeda od Bitinije prikupio zahvaljujući tome što je bludničio s kraljem. Pod drugačijim okolnostima Cezar bi se obuzdao, ali to se dogodilo neposredno pošto je zapovednik Lukul izrekao isto. Dvaput je bilo previše; Bibul je završio na ormanu, što je propraćeno zajedljivim rečima. To je bio početak gotovo jednogodišnjeg ţivota u istom logoru sa Bibulom dok je Rim ovaploćen u Lukulu pokazivao gradu Mitileni na Lezbu da ne moţe poraziti svoga gospodara. Razdelnica je povučena. Bibul je bio neprijatelj. Nije se promenio za deset godina koliko je otad prošlo, pomisli Cezar dok je nova skupina prilazila sa Bibulom na čelu. U drugom ogranku čuvene porodice Kalpurnija, kognomena Pizon, bilo je muškaraca koji su spadali u najviše u Rimu; ali ogranak kognomena Bibul (što znači „pijanica") u telesnom pogledu je bio suprotnost. Niko među rimskim plemićima nije imao poteškoće da odredi kojem ogranku čuvene porodice Bibul pripada. On nije bio samo nizak, već i sićušan, a lice mu je bilo toliko svetio da je delovalo turobno izbočene jagodice, bezbojna kosa, nevidljive obrve, dva bledosiva oka. Ne neprivlačno, već obeshrabrujuće. Ne računajući klijente, Bibul nije bio sam; išao je pored neobičnog čoveka koji nije nosio tuniku ispod toge. Mladi Katon, od boje kose do nosa. To prijateljstvo ima smisla. Bibul je oţenjen jednom Domicijom, prvom rođakom Katonovog zeta, Lucija Domicija Ahenobarba. Čudno kako se nepodnošljivi drţe jedan drugog, pa se čak i bračnim vezama spajaju. A kako Bibul spada u optimate, to nesumnjivo znači da im i Katon pripada. „U potrazi za hladovinom, Bibule?“, ljubazno upita Cezar kad su se sreli, sevajući pogledom od starog neprijatelja do njegovog visokog pratioca, koji je zahvaljujući poloţaju sunca i skupine zaista bacao senku na Bibula.
50 „Katon će na kraju na sve nas baciti senku“, stigao je hladan odgovor. „Nos će u tome pomoći", reče Cezar. Katon potapša svoju najizrazitiju crtu, nimalo uvređen ali ni zabavljen; šala mu je promakla. „Moje statue niko nikad neće pomešati s tuđim", reče. „To je tačno." Cezar pogleda Bibula. „Nameravaš li da se ove godine kandiduješ za neki poloţaj?", upita. „Ne ja!" „A ti, Marko Katone?" „Za vojničkog tribuna", kratko odgovori Katon. „Dobro ćeš proći. Čujem da si osvojio veliku zbirku odlikovanja dok si se borio u Poplikolinoj vojsci protiv Spartaka." „Jeste, osvojio je!“, prasnu Bibul. „Nisu svi u Poplikolinoj vojsci bili kukavice!" Cezarove plave obrve se podigoše. „Nisam to rekao." „Nisi ni morao. Ti si odlučio da ideš u pohod s Krasom." „O tome nisam odlučivao ja kao što ni Marko Katon neće odlučivati kad bude izabran za vojničkog tribuna. Kao vojni magistrati, idemo tamo gde nas Romul šalje." Razgovor bi time bio završen da nisu pristigla još dvojica daleko srdačnija, prema Cezaru makar Apije Klaudije Pulher i Marko Tulije Ciceron. „Vidim golotinju, Katone!", veselo reče Ciceron. Bibulu je bilo dosta pa je s Katonom otišao. „Izuzetno", reče Cezar gledajući kako se Katon udaljava. „Zašto ne nosi tuniku?" „Kaţe kako je to deo mos maiorum i trudi se da nas sve ubedi da se vratimo starim običajima", reče Apije Klaudije, pravi pripadnik svoje porodice, onako tamnoput, srednje visine i prilično lepog izgleda. Potapšao je Cicerona po trbuhu i nasmešio se. „To je u redu za muškarce poput njega i Cezara, ali mislim da porota ne bi bila zadivljena da se ti obnaţiš", reče Ciceronu. „Čisto prenemaganje", uzvrati Ciceron. „Proći će ga." Tamne, prepametne oči počivale su na Cezaru. „Sećam se kad su tvoja krojačka prenemaganja uznemirila neke optimate, Cezare. One