Colleen McCullough -Cezarove žene - Ljubavnica hladnog srca

201 „O, bogovi! Sempronija i Fulvije Bambalion su najnedostiţniji par u Rimu", reče Klodije ošamućen. „Mogu da biraju koga hoće. Zašto mene?" „Biće ti jasnije kad upoznaš Fulviju", odgovori Apije Klaudije smešeći se. „Nije ona zabadava unuka Gaja Graha! Fulviju ni sve rimske legije ne mogu naterati da uradi nešto što Fulvija ne ţeli da uradi. Fulvija te je sama izabrala." „Ko nasleđuje sav novac?", upita Klodije počinjući da se oporavlja i s nadom da će uspeti da ovu boţansku šljivu nagovori da s drveta padne u njegovo krilo. Njegovo obrezano krilo. „Fulvija nasleđuje. Bogatstvo je veće od Krasovog.“ „Ali lex Voconia ona ne moţe da nasledi!" „Dragi moj Publije, naravno da moţe!“, reče Apije Klaudije. „Kornelija, majka braće Grah, izdejstvovala je izuzeće od lex Voconia za Semproniju, a Sempronija i Fulvije Bambalion su izdejstvovali još jedno za Fulviju. Šta misliš zašto se Gaj Kornelije, tribun plebsa, toliko trudio da Senatu oduzme pravo da pojedincima da je izuzeća od zakona? Semproniji i Fulviju Bambalionu je veoma zamereno što su traţili od Senata dozvolu da Fulvija bude naslednica.“ „Gaj Kornelije? Ko?“, upita Klodije, čija je zbunjenost rasla. „Ah, naravno! Bio si na Istoku kad se to dogodilo i prezauzet da bi obratio paţnju na Rim“, reče Apije Klaudije budalasto se smešeći. „Bilo je to pre dve godine." „Dakle, Fulvija nasleđuje sve“, polako izgovori Klodije. „Fulvija nasleđuje sve. A ti ćeš, najdraţi mali brate, naslediti Fulviju." Ali, hoće li naslediti Fulviju? Posebno vodeći računa kako mu je toga nabrana i kosa očešljana i je li savršeno obrijan, Publije Klodije je narednog jutra krenuo u kuću Sempronije i njenog muţa, poslednjeg člana one porodice Fulvija koji su ţestoko podrţavali Gaja Sempronija Graha. Kuća nije bila, otkrio je Klodije kad ga je kućepazitelj uveo u atrijum, posebno velika, skupa, čak ni lepa, a nije se nalazila ni u najboljem delu Karine. Hram Zemlje (memljiva stara građevina prepuštena propadanju i rasulu) zaklanjao joj je pogled preko Cerolijine bare ka Aventinu, a eskvilinske insule su se

202 uzdizale ni dve ulice dalje. Marko Fulvije Bambalion, kućepazitelj je obavestio Klodija, ne oseća se najbolje; primiče ga gospa Sempronija. Dobro upoznat s poslovicom da sve ţene liče na svoje majke, Klodije se razočarao pri prvom pogledu na čuvenu i neuhvatljivu Semproniju. Prava Kornelija, punačka i obična. Rođena nedugo pre no što je Gaj Sempronije Grah stradao od sopstvene ruke, jedino preţivelo dete iz čitave te nesrečne porodice dato je kao dug časti jedinom preţivelom detetu Fulvija, saveznika Gaja Graha, jer su izgubili sve nakon uzaludnog prevrata. Venčali su se za vreme četvrtog konzulata Gaja Marija, i dok se Fulvije (koji je više voleo novi kognomen Bambalion) trudio da stekne novo bogatstvo, njegova ţena se trudila da postane nevidljiva. U tome je toliko uspela da je čak ni Junona Lucina nije uspela pronaći, jer Sempronija je bila jalova. Zatim je u trideset devetoj godini prisustvovala Luperkalijama i imala sreće da je pogodi parče odrane kozje koţe dok su sveštenici tog kolegija igrali i trčali nagi kroz grad. Ovaj lek za neplodnost nikad nije omanuo, pa nije ni kod Sempronije. Devet meseci kasnije rodila je svoje jedino dete, Fulviju. „Dobro došao, Publije Klodije", rekla je i pokazala na stolicu. „Gospo Sempronija, ovo je velika čast“, uzvrati Klodije ponašajući se najbolje što ume. „Pretpostavljam da te je Apije Klaudije obavestio?“, upita odmeravajući ga pogledom, ali joj se na licu ništa nije moglo pročitati. „Jeste." „I zanima li te brak s mojom kćerkom?" „To je više nego što sam se mogao nadati." „Novac ili savez?" „Oboje", reče smatrajući da nema smisla da se pretvara; niko bolje od Sempronije nije znao da Klodije nikad nije video njenu kćerku. Klimnula je glavom, ali ne nezadovoljna. „To nije brak koji bih ja odabrala za nju, a ni Marko Fulvije nije presrećan." Uzdahnu, pa slegnu ramenima. „Međutim, Fulvija nije zabadava unuka Gaja Graha. U meni nikad nije bilo ni duha ni vatre jednog Graha. Ni moj muţ nije nasledio duh i vatru Fulvija. To mora da je naljutilo

203 bogove. Fulvija je nasledila i moj i njegov deo. Ne znam zašto si joj ti zapao za oko, Publije Klodije, ali jesi i to pre punih osam godina. Još tada je odlučila da će se udati za tebe i nikog drugog i nikad se nije pokolebala. Ni Marko Fulvije ni ja se s njom ne moţemo nositi, prejaka je za nas. Ako je ţeliš, tvoja je.“ „Naravno da me ţeli!“, sa otvorenih vrata ka peristilu začu se mladi glas. I pojavi se Fulvija, i to ne odmerenim korakom, već trkom; takva joj je bila priroda, luđački trk prema onom što ţeli, bez vremena za razmišljanje. Na Klodijevo iznenađenje, Sempronija smesta ustade i ode. Ostavlja ih nasamo? Koliko je zaista odlučna Fulvija? Klodije nije mogao da progovori; bio je prezauzet gledanjem. Fulvija je bila prelepa! Oči su joj bile tamnoplave, smeđa kosa neobično prošarana svetlim pramenovima, usne lepo oblikovane, nos savršen orlovski, visoka bezmalo kao i on, sladostrasnog tela. Drugačija, neobična, ni nalik ni na jednu čuvenu porodicu u Rimu. Odakle je ona potekla? Znao je, dakako, priču o Semproniji na Luperkalijama, a sad je mislio da su Fulviju bogovi poslali. „Šta imaš da kaţeš?“, upita ovo izvanredno stvorenje sedajući tamo gde joj je ranije sedela majka. „Samo to da me ostavljaš bez daha.“ Ovo joj se dopalo, pa se osmehnu i otkri lepe zube, velike i bele. „To je dobro." „Zašto ja, Fulvija?" upita, u mislima se sada usredsredivši na glavnu teškoću, činjenicu da je obrezan. „Ti nisi obična osoba", uzvrati ona, „a nisam ni ja. Ti osećas. Kao i ja. Ti se u sve unosiš onako kako se unosio i moj deda Gaj Grah. Ja oboţavam svoje poreklo! I kad sam te videla na sudu kako se boriš uprkos nepremostivim preprekama, dok ti se Pupije Pizon i Ciceron i ostali podsmevaju, poţelela sam da ubijem svakog ko te muči. Priznajem da sam tada imala svega deset godina, ali sam znala da sam našla svog Gaja Graha." Klodije o sebi nikad nije razmišljao u svetlu braće Grah, ali Fulvija je sada posejala zanimljivo seme šta ako se Klodije sada upusti u takvu vrstu posla, plemić demagog koji štiti potlačene? Zar

204 se to ne bi savršeno uklopilo s onim što je dosad činio? I kako bi to bilo lako za njega, koji ima dara da se zbliţi s niţim slojem, a taj dar nije imao nijedan od braće Grah! „Zbog tebe ću se potruditi", reče i osmehnu se oduševljeno. Dah joj zastade i ona glasno uzdahnu. Ali ono što je rekla bilo je neobično. „Ja sam veoma ljubomorna, Publije Klodije, i zato neću biti jednostavna supruga. Ako i samo pogledaš drugu, oči ću ti iskopati." „Neću biti u stanju da pogledam drugu ţenu", reče trezveno prebacujući se s komedije na tragediju brţe nego što glumac moţe promeniti masku. „U stvari, Fulvija, moţe se dogoditi da ni ti mene nećeš hteti da pogledaš kad budeš saznala moju tajnu." Ovo je ni najmanje nije oneraspoloţilo; umesto toga, delovala je zadivljeno i nagnula se ka njemu. „Tvoju tajnu?" „Moju tajnu. A to jeste tajna. Neću traţiti od tebe da se zakuneš da ćeš je čuvati, jer postoje samo dve vrste ţena. One koje bi se zaklele a onda je otkrile, i one koje će tajnu čuvati i bez zakletve. Kojoj vrsti ti pripadaš, Fulvija?" „Zavisi", reče pomalo se osmehujući. „Mislim da ja pripadam obema. Stoga se neću zakleti. Ali, Publije Klodije, ja sam odana. Ako te tvoja tajna ne umanjuje u mojim očima, čuvaću je. Ti si moj izabranik, a ja sam odana. Za tebe bih umrla." „Nemoj da umireš za mene, Fulvija, ţivi za mene!" uzviknu Klodije, koji se zaljubljivao brţe nego što se dečja lopta od plute kotrlja niz slap. „Kaţi mi!“, oštro zareţa Fulvija. „Dok sam bio sa svojim zetom Reksom u Siriji", poče Klodije, „otele su me arabljanske šatordţije. Znaš li ko su oni?" „Ne." „Došli su iz azijske pustinje i prisvojili mnoge poloţaje i imanja koja su pripadala sirijskim Grcima pre nego što ih je Tigran preselio u Jermeniju. Kad su se ti Grci vratili posle Tigranovog pada, otkrili su da im ništa nije ostalo. Sve je bilo u rukama arabljanskih šatordţija. Ja sam smatrao da je to strašno, pa sam počeo raditi na tome da se Grci vrate na svoje a arabljanske šatordţije u pustinju." „Naravno", klimnu Fulvija. „Takva ti je priroda, da se boriš za one koji su lišeni imovine."

205 „Nagrađen sam", nastavi gorko Klodije, „tako što su me oteli ovi ljudi iz pustinje i podvrgli nečemu što nijedan Rimljanin ne moţe trpeti nečemu toliko poniţavajućem i nemogućem da ja, ukoliko bi se za to saznalo, više nikad ne bih mogao ţiveti u Rimu." Raznorazne slike su joj prolazile pred usredsređenim tamnoplavim očima dok je razmišljala o mogućnostima. „Šta su mogli uraditi?", upita na kraju, sasvim zbunjena. „Nije silovanje, ni odnos s muškarcem ili sa ţivotinjom. To bi razumeli, oprostili." „Otkud ti znaš za odnose s muškarcem i sa ţivotinjama?" Fulvija ga samozadovoljno pogleda. „Ja sve znam, Publije Klodije." „Nije ništa od toga. Obrezali su me.“ „Šta su ti uradili?" „Izgleda da ipak ne znaš sve.“ „U svakom slučaju, ne znam tu reč. Šta to znači?" „Odsekli su mi koţicu." „Šta?", upita otkrivajući svoje neznanje. Klodije uzdahnu. „Bilo bi bolje za rimske device da se po zidovima ne slika Prijap", reče. „Muškarcima ud nije sve vreme ukrućen." „To znam!" „Izgleda da ne znaš da je vrh muškog uda, kad nije ukrućen, prekriven omotačem koji se zove koţica", reče Klodije čela orošenog graškama znoja. „Neki narodi tu koţicu seku, pa je vrh uda stalno izloţen. To se zove obrezivanje. Jevreji i Egipćani to rade. I, očito, Arabljani. I eto šta su mi uradili. Obeleţili su me kao nerimljanina!" Njeno lice je podsećalo na uzavrelo nebo, menjalo se, okretalo. „O, siroti, siroti moj Klodije!" uzviknu i obliznu usne. „Daj da pogledam!" reče. I sama pomisao na to izazva uzbuđenje; Klodije sada otkri da obrezivanje nije dovelo do nemoći, do sudbine koja mu se zbog mlitavosti koja ga je pratila od Antiohije činila neumitnom. Takođe je shvatio da u izvesnom smislu deluje kao da se prenemaţe. „Ne, sasvim sigurno ne moţeš da pogledaš!" Ona je već, međutim, klečala pred njegovog stolicom i razdvajala mu nabore toge, sklanjala tuniku. Uputila mu je pogled u kojem su

206 se videli i nestašluk i oduševljenje i razočaranje, a zatim prinese svetiljku u obliku neverovatno velikog Prijapa iz čijeg je ukrućenog uda virio fitilj. „Izgledaš kao on", reče i zakikota se. „Hoću da te vidim opuštenog, a ne ukrućenog!" Klodije skoči iz stolice i namesti odeću pogledajući sa strahom ka vratima za slučaj da se Sempronija vrati. Ali nije se vratila, niti je izgledalo da je iko drugi video kako kćerka pregleda ono što će postati njeno. „Da bi me videla opuštenog, moraćeš da se udaš za mene", reče Klodije. „O, dragi moj Publije Klodije, naravno da ću se udati za tebe!" uzviknu i ustade. „Tvoju tajnu ću čuvati. Ako je to zaista takva sramota, nikad nećeš biti u stanju da pogledaš drugu ţenu, zar ne?" „Sav sam tvoj", reče Publije Klodije brišući suze. „Oboţavam te, Fulvija! Oboţavam zemlju po kojoj koračaš!" Klodije i Fulvija su se venčali krajem kvinktila, nakon poslednjih izbora. A izbori su obilovali iznenađenjima, počev od Katilininog zahteva da se kandiduje in absentia za konzula za narednu godinu. Ali iako je Katilinin povratak iz provincije bio odgođen, ostali iz Afrike su se postarali da budu u Rimu mnogo pre izbora. Činilo se da nema sumnje da se Katilinina uprava u Africi ističe jedino po potkupljivosti; afrički ubirači poreza i ostalog koji su došli u Rim nisu tajili da će Katilinu tuţiti za iznudu onog trenutka kad stigne kući. Stoga je konzul koji je nadzirao kurulske izbore, Volkacije Tul, razborito odbio Katilinin zahtev da se kandiduje in absentia s obrazloţenjem da je na njega pala senka istrage. Zatim je izbila još veća bruka. Otkrilo se da su uspešni konzulski kandidati za narednu godinu, Publije Sula i njegov dragi prijatelj Publije Autronije, davali silno mito. Lex Calpurnia Gaja Pizona koji se odnosio na potkupljivanje moţda je i imao nedostataka, ali su dokazi protiv Publija Sule i Autronija bili toliko čvrsti da ih ni rupe u zakonu nisu mogle spasti. Na to su dvojica krivaca smesta priznali krivicu i predloţili dogovor s postojećim konzulima i novoizabranim, Lucijem Kotom i Lucijem Manlijem Torkvatom. Ishod ovog lukavog poteza bio je taj da su optuţbe povučene, krivci

207 su platili ogromne globe i zakleli se da se nijedan ni drugi više nikad neće kandidovati za javni poloţaj; izvukli su se zahvaljujući zakonu Gaja Pizona o potkupljivanju, koji je predviđao i takvu mogućnost. Lucije Kota, koji je ţeleo suđenje, pobesneo je kad su njegova trojica kolega glasali da se nitkovima dozvoli da zadrţe građanska prava i kuće, kao i veći deo ogromnog bogatstva koje su posedovali. Ništa od svega toga se zapravo nije ticalo Klodija, čiji je cilj, kao i osam godina ranije, bio Katilina. Misleći samo o tome kako će se najzad osvetiti, Klodije je nagovorio afričke tuţitelje da ga uzmu za tuţioca u Katilininom predmetu. Divno, divno! Katilinina zasluţena kazna na dohvatu je, a on, Klodije, oţenjen je najuzbudljivijom devojkom na svetu! Sve njegove nagrade stigle su odjednom, a u tome je zasluge imala i Fulvija, koja se pokazala kao ţestok pristalica i pomagač, a ne kao skromna mala ţenica koja sedi kod kuće, kakvu bi moţda više voleli drugi muškarci, ali ne i Klodije. Najpre je Klodije u groznici radio na prikupljanju dokaza i svedoka, ali Katilinin slučaj bio je jedan od onih izluđujućih poslova gde se ništa ne dešava dovoljno brzo, od utvrđivanja dokaza do pronalaţenja svedoka. Putovanje do Utike ili Hadrumeta trajalo je dva meseca, a za ovaj posao trebalo je često putovati u Afriku. Klodije je besneo i ludeo, ali Fulvija je tada rekla: „Razmisli malo, dragi Publije. Zašto ne bi odugovlačio slučaj koliko god moţeš? Ako se ne okonča pre narednog kvinktila, Katilina drugu godinu zaredom neće moći da se kandiduje za konzula, zar ne?“ Klodije je smesta uvideo razloţnost ovakvog saveta i usporio se kao afrički puţ. Postaraće se da Katilina bude osuđen, ali će dotad proći još mnogo meseci. Sjajno! Sada je imao vremena da razmisli i o Lukulu, čiji se radni vek završavao propašću. Zahvaljujući lex Manilia, Pompej je dobio Lukulovo zapovedništvo u ratu protiv Mitridata i Tigrana i krenuo da ostvari svoja prava. On i Lukul su se susreli u Danali, zabačenoj galaćanskoj utvrdi, i toliko se ţučno posvađali da je Pompej (koji dotad nije hteo da Lukula dokrajči teţinom svog imperium maius) zvanično izdao ukaz kojim se Lukulovi postupci stavljaju van zakona, a samog Lukula prognao iz Azije. Potom je Pompej ponovo uzeo fimbrijevce u sluţbu; iako su najzad slobodno mogli da se

208 vrate kući, fimbrijevci ipak nisu mogli da se suoče s tom velikom promenom. Sluţba u legijama Pompeja Velikog izgledala im je kao sasvim dobra mogućnost. Prognan u okolnostima strašnog poniţenja, Lukul se odmah vratio u Rim i smestio na Marsovo polje da čeka trijumf, ubeđen da će mu Senat to dozvoliti. Ali Pompejev plebejski tribun, njegov nećak Gaj Memije, saopštio je Senatu da će, ukoliko Lukulu pokuša da dozvoli trijumf, on u Plebejskoj skupštini doneti zakon kojim se Lukulu trijumf uskraćuje; Senat, kazao je Memije, nema nikakvo pravo da deli takve blagodati. Katul, Hortenzije i ostali boni ţestoko su se usprotivili Memiju, ali nisu mogli prikupiti dovoljnu podršku; većina u Senatu smatrala je da je pravo Senata da dodeljuje trijumfe vaţnije od Lukula, pa zašto bi ga onda briga za Lukula Memija naterala da stvori neţeljeni izuzetak? Lukul nije odustajao. Svakog dana kad je Senat zasedao, ponovo je traţio trijumf. Njegov voljeni brat Varon Lukul takođe je imao neprilike s Memijem, koji je hteo da ga tuţi za pronevere navodno počinjene pre mnogo godina. Iz svega ovoga se sa sigurnošću moglo zaključiti da su dvojica Lukula i boni u Pompeju stekli gadnog neprijatelja. Kad su se Pompej i Lukul sreli u Danali, Lukul ga je optuţio da se umešao kako bi prigrabio zasluge za pohod u kojem je zapravo on, Lukul, pobedio. Smrtna uvreda za Pompeja. A boni i dalje su se ţestoko protivili ovim posebnim zapovedništvima za velikog čoveka. Moglo se očekivati da će Lukula njegova ţena Klodila posetiti u njegovoj skupocenoj vili na Pinciju izvan pomerijuma, ali nije. Kao dvadesetpetogodišnjakinja, sada je bila prava svetska ţena, raspolagala je Lukulovim bogatstvom a njene postupke nije nadzirao niko izuzev velikog brata Apija. Ljubavnika je imala mnogo, a od ugleda ništa prihvatljivo. Dva meseca nakon Lukulovog povratka, Publije Klodije i Fulvija su je posetili, premda ne s namerom da utiču na pomirenje. Umesto toga (dok je Fulvija radoznalo slušala), Klodije je svojoj najmlađoj sestri ispričao šta je kazao Lukulu u Nizibidu kako on, Klodija i Klodila nisu samo spavali zajedno. Klodila je smatrala da je to izvrsna šala.

209 „Ţeliš li da ti se vrati?" upitao je Klodije. „Ko, Lukul?" Krupne tamne oči se raširiše i blesnuše. „Ne, ne ţelim da se vrati! On je starac, bio je starac kad se pre deset godina oţenio mnome morao je da se napuni španskom mušicom da bi se uopšte uzbudio!" „Zašto ga onda ne posetiš na Pinciju i ne kaţeš mu da se razvodiš od njega?" Klodije je izgledao ozbiljno. „Ako ţeliš da mu se malo osvetiš, moţeš potvrditi ono što sam mu rekao u Nizibidu, mada bi mogao da to razglasi pa ti ne bi bilo lako. Ja sam spreman da podnesem gnev koji će to izazvati, a i Klodija je. Ali oboje ćemo razumeti ako ti nisi voljna." „ Voljna?“ ciknu Klodila. „Bila bih oduševljena! Neka razglasi! Mi jedino moramo da to poreknemo, uz mnogo suza i tvrdnji o našoj neduţnosti. Ljudi neće znati čemu da veruju. Svi znaju kako stvari stoje između tebe i Lukula. Ko je na njegovoj strani, verovaće u njegovu priču. Oni u sredini će se kolebati. A ko je na našoj strani, poput brata Apija, smatraće da smo veoma povređeni.“ „Najpre idi i razvedi se“, reče Klodije. „Na taj način, čak i ako se on od tebe razvede, neće moći da te liši velikog dela svog bogatstva. Nemaš miraz od kojeg bi ţivela.“ „Vrlo mudro", zaprede Klodila. „Uvek se ponovo moţeš udati", reče Fulvija. Tamno očaravajuće lice njene zaove iskrivi se i postade zlo. „Ja ne!“, zareţa. „I jedan muţ mi je bio previše! Hoću sama da upravljam svojom sudbinom, hvala ti lepo! Bilo je divno dok je Lukul bio na Istoku, a tajno sam od njegovih prihoda uštedela lepo malo bogatstvo. No, dopada mi se zamisao da se najpre ja od njega razvedem. Brat Apije moţe da se nagodi tako da mi ostane dovoljno novca do kraja ţivota." Fulvija se veselo zakikota. „Rim će se preneraziti!" I Rim se zaista prenerazio. Iako se Klodila razvela od Lukula, on se zatim javno razveo od nje tako što je jedan njegov stariji klijent pročitao njegov proglas s rostre. Razlog mu, kako je rekao, nije bilo samo to što je u njegovom odsustvu Klodila počinila preljubu s mnogim muškarcima, već što je takođe imala rodoskrvne odnose sa svojim bratom Publijem Klodijem i svojom sestrom Klodijom.

210 Većina ljudi je, naravno, ţelela da u to veruje, uglavnom zato što je to bilo strašno, ali i zato što su Klaudiji/Klodiji Pulheri bili neobična druţina, pametni, nepredvidljivi i nastrani. I takvi su bili naraštajima! Patriciji, šta više treba da se kaţe. Siroti Apije Klaudije sve je to primio veoma teško, ali je bio dovoljno razuman da se ne svađa; najbolja odbrana mu je bila da hoda po Forumu kao da je poslednje na svetu o čemu bi razgovarao rodoskrnavljenje, i ljudi su to shvatili. Reks je ostao na Istoku kao jedan od Pompejevih starijih legata, a Klaudija, njegova ţena, zauzela je isti stav kao i veliki brat Apije. Srednji od trojice braće, Gaj Klaudije, bio je umno prilično nezanimljiv za jednog Klaudija, te stoga nije smatran dostojnom metom forumskih šaljivdţija. Srećom, Klodijin muţ Celer takođe je bio na duţnosti na Istoku, kao i njegov brat Nepot; s njima ne bi išlo tako lako, njima bi bila postavljena neka teška pitanja. Ovako, troje prestupnika su se ponašali kao da su neduţni i ogorčeni, i valjali se po patosu od smeha kad bi ostajali sami. Kakva divna bruka! Ciceron je, međutim, imao poslednju reč. „Rodoskrnavljenje je“, rekao je ozbiljno velikom skupu forumskih redovnih posetilaca, „igra u kojoj cela porodica moţe učestvovati." Klodije će zaţaliti zbog svoje brzopletosti kad najzad počne suđenje Katilini, jer su ga mnogi porotnici podozrivo gledali i dopustili da im sumnje oboje presudu. Bila je to teška i ogorčena bitka u kojoj se Klodije makar hrabro borio; ozbiljno je shvatio Ciceronov savet o otvorenim predrasudama i mrţnji, i vešto je vodio tuţbu. To što je izgubio i Katilina bio oslobođen nije se moglo pripisati čak ni potkupljivanju, a naučio je dovoljno da ne spominje mito kad je objavljena presuda ABSOLVO. U pitanju je, zaključio je, jednostavno sreća i jaka odbrana. „Dobro si se pokazao", posle mu je rekao Cezar. „Nisi ti kriv što si izgubio. Čak su i tribuni aerarii u toj poroti toliko bili uzdrţani da naspram njih i Katul izgleda kao čovek koji zastupa korenite promene." Slegnuo je ramenima. „Nisi mogao pobediti kad Torkvat predvodi odbranu, ne nakon glasina da je Katilina pripremao njegovo ubistvo lane na dan Nove godine. Time što je branio

211 Katilinu, Torkvat je pokazao da je odlučio da ne veruje u glasine i porota je bila zadivljena. I pored toga, ti si se dobro pokazao. Dobro si izloţio slučaj." Publiju Klodiju se Cezar veoma dopadao; u njemu je prepoznao još jedan nemirni duh i zavideo mu na uzdrţljivosti koju, znao je, sam ne poseduje. Kad je stigla presuda, Klodije je bio u iskušenju da vrisne, zakuka i zaplače. Tada mu je pogled pao na Cezara i Cicerona, koji su stajali zajedno i posmatrali, i nešto u njihovim izrazima ga je nateralo da zastane. Osvetiće se on, ali ne danas. Ako se bude ponašao kao bedni gubitnik, to nikome neće koristiti izuzev Katilini. „Makar je prekasno da se sada kandiduje za konzula", s uzdahom je Klodije rekao Cezaru, „a i to je nekakva pobeda." „Jeste, moraće da čeka još godinu dana.“ Išli su uz Via Sacra prema krčmi na uglu sa Clivus Orbius, gledajući divno pročelje luka Fabija Alobrogika, koji se pruţao preko Svetog puta. Cezar je krenuo kući, a Klodije se uputio u krčmu gde su odseli njegovi klijenti iz Afrike. „Upoznao sam jednog tvog prijatelja u Tigranokerti", reče Klodije. „O, bogovi, ko bi to mogao biti?" „Centurion po imenu Marko Silije." „Silije? Silije iz Mitilene? Fimbrijevac?" „Upravo taj. Veoma ti se divi." „I ja njemu. Dobar čovek Sada barem moţe da se vrati kući." „Izgleda da neće, Cezare. Nedavno sam dobio pismo od njega. Pisao mi je iz Galacije. Fimbrijevci su odlučili da sluţe Pompeju." „Razmišljao sam o tome. Ti stari ratnici mnogo plaču za kućom, ali kad se ukaţe prilika za zanimljiv pohod, kuća im više nije toliko privlačna." Cezar pruţi ruku uz osmeh. ,„Ave, Publije Klodije. Sa zanimanjem ću pratiti tvoj napredak." Klodije je neko vreme stajao ispred krčme, zureći u prazno. Kad je napokon ušao, izgledao je kao upravitelj njegove škole čestit, častan, nepotkupljiv.

212 TRGEK FGQ Od januara 65. Godine p.n.e. do kvinktila 63. Godine p.n.e.

213

214

215

216 Marko Licinije Kras je sada bio toliko bogat da su ga počeli oslovljavati drugim kognomenom, Dives, što je značilo „neverovatno bogat“. A kad su on i Kvint Lutacije Katul izabrani za cenzore, Krasov radni vek obuhvatio je sve izuzev velikog i slavnog ratnog pohoda. Oh, porazio je on Spartaka i dobio ovaciju za to, ali šest meseci vojevanja protiv gladijatora u čijoj je vojsci mnoštvo robova umanjilo je sjaj njegove pobede. Ono za čim je ţudeo bilo je nešto više nalik onom što čini Pompej Veliki spasilac otadţbine, takav pohod. I takav ugled. Bolelo ga je što je u senci jednog skorojevića! Ni Katul nije bio prijatan kolega cenzor, a zbunjenom Krasu nije bilo jasno zašto je tako. Nijedan Licinije Kras nikada nije vaţio za demagoga niti je ţeleo korenite promene u politici, pa zašto se Katul ovako glupo ponaša? „Razlog je tvoj novac", rekao je Cezar, kome je uputio svoje osorno pitanje. „Katul je optimat, ne odobrava da se senatori bave trgovinom. Najviše bi voleo kad bi imao nekog drugog za kolegu cenzora, pa da te onda njih dvojica ispituju. Ali, kako si mu ti kolega, to ne moţe da uradi, zar ne?“ „Gubio bi vreme i da pokuša!" ogorčeno reče Kras. „Ne radim ništa što pola Senata već ne radi! Zarađujem novac od nepokretnosti, što je u delokrugu svakog senatora! Priznajem da imam deonice u nekoliko preduzeća, ali nisam u upravnim odborima, ne odlučujem kako će preduzeće poslovati. Ja sam jednostavno izvor novca. Tome se ne moţe prigovoriti!" „Shvatam ja sve to“, strpljivo reče Cezar, „a shvata i naš voljeni Katul. Da ponovim razlog je tvoj novac. Stari Katul se muči da plati ponovnu izgradnju hrama Jupitera Najboljeg i Najvećeg i ne uspeva da uveća porodično bogatstvo jer svaki sestercij koji moţe da odvoji mora otići na hram Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Dotle se ti samo i dalje bogatiš. Ljubomoran je.“ „Neka sačuva ljubomoru za one koji je zasluţuju!" zareţa Kras, nimalo umiren. Otkako se završio njegov i Pompejev konzulat, Kras je ušao u

217 novi posao, kojem je temelje četrdeset godina ranije udario jedan Servilije Cepion proizvodnja oruţja i ratne opreme za rimske legije u nizu gradova severno od reke Pada u Italskoj Galiji. Krasu je na ovo paţnju skrenuo njegov dobar prijatelj Lucije Kalpurnije Pizon, u Italskom ratu skupljač ratne opreme za Rim. Lucije Pizon je prepoznao dobru priliku u ovoj delatnosti, upustio se u nju i zaradio veliki novac. Naravno, već je bio vezan za Italsku Galiju, pošto mu je majka bila izvesna Kalvencija iz Italske Galije. A kad je Lucije Pizon umro, njegov sin, takođe Lucije Pizon, nastavio je i ovaj posao i srdačno prijateljstvo s Krasom. A Kras je najzad uvideo kakva je prednost kad se imaju čitavi gradovi posvećeni proizvodnji veriţnjača, mačeva, kopalja, kaciga, bodeţa; a i jedan senator se ne kršeći pravila ovim mogao baviti. Kras je sada kao cenzor bio u poloţaju da pomogne svome prijatelju Luciju Pizonu kao i mladom Kvintu Serviliju Cepionu Brutu, nasledniku postrojenja Servilija Cepiona u Feltriji, Kardijanu, Belunu. Italska Galija s one strane Pada toliko dugo je već bila rimska da su mnogi njeni stanovnici, mnogi od njih Gali ali mnogi i iz mešanih brakova, osećali veliko nezadovoljstvo zato što su im još uvek uskraćena građanska prava. Samo tri godine ranije bilo je nemira koji su ućutkani posle Cezarove posete na povratku iz Španije. I Kras je vrlo jasno video svoju duţnost čim je postao cenzor i dobio odgovornost za popis rimskih građana pomoći će svojim prijateljima Luciju Pizonu i Cepionu Brutu i zadobiti sopstvene brojne klijente dajući puna rimska građanska prava svima s one strane Pada u Italskoj Galiji. Svi juţno od Pada imali su građanska prava činilo se da nije u redu da se ljudima iste krvi pravo uskrati samo zato što se nalaze na pogrešnoj strani reke! Ali kad je objavio svoju nameru da svima u Italskoj Galiji da građanska prava, njegov kolega cenzor Katul kao da je poludeo. Ne, ne, ne! Nikad, nikad, nikad! Rimska građanska prava su za Rimljane, a Gali nisu Rimljani! Ionako ima već i suviše Gala koji sebe nazivaju Rimljanima, poput Pompeja Velikog i njegovih picenskih slugu. „Stara, stara rasprava*1, rekao je Cezar, zgađen. „Rimska građanska prava moraju biti samo za Rimljane. Zašto taj maloumni

218 optimat ne vidi da su svi narodi u čitavoj Italiji Rimljani? Da je i sam Rim zapravo Italija?" „Slaţem se s tobom", reče Kras, „ali se Katul ne slaţe." U milosti nije bila ni druga Krasova namera. Ţeleo je da prisajedini Egipat čak i u slučaju da to podrazumeva odlazak u rat s njim, naravno, na čelu vojske. Kras je o Egiptu toliko znao da je postao pravi stručnjak. I svaki podatak koji je znao samo je potvrdio njegovu pretpostavku da je Egipat najbogatija drţava na svetu. „Zamisli!", rekao je Cezaru a lice mu prvi put nije imalo onaj volovski, ravnodušan izraz. „Faraon poseduje sve! U Egiptu ne postoji zemlja u javnom vlasništvu sve se to uzima u zakup od faraona i njemu se plaća najamnina. Sve što Egipat proizvodi u celosti pripada njemu, od ţita preko zlata i dragog kamenja do začina i slonovače! Jedino je lan izuzet. Lan pripada domaćim egipatskim sveštenicima, ali i pored toga faraon uzima trećinu lana za sebe. Njegov lični prihod je najmanje šest hiljada talenata godišnje, a od zemlje ima još šest hiljada talenata. I uz to još i prihod sa Kipra." „Čuo sam", reče Cezar samo da bi razjario Krasa bika, „da su Ptolemeji toliko nesposobni da su proćerdali svaku drahmu koju Egipat ima." Kras bik frknu, ali pre prezrivo nego s jarošću. „Besmislica! Prava besmislica! Ni najnesposobniji Ptolemej ne moţe potrošiti ni desetinu onoga što dobija. Njegov prihod od zemlje izdrţava zemlju plaća vojsku sluţbenika, vojnike, mornare, redare, sveštenike, čak i njegove palate. Već godinama nisu ratovali izuzev međusobno, a novac tada samo odlazi pobedniku, ali ne i van Egipta. Svoj lični prihod ostavlja po strani, a ne trudi se ni da u gotovinu pretvori sva blaga zlato, srebro, rubine, slonovaču i safire, tirkiz, karnelijan i lazurni kamen već i to sve ostavlja po strani, izuzev onoga što da je zanatlijama i rukotvorcima da pretvore u nameštaj i nakit." „A šta je s krađom zlatnog sarkofaga Aleksandra Velikog?", izazovno upita Cezar. „Prvi Ptolemej zvani Aleksandar toliko je bio siromašan da ga je uzeo, pretopio u zlatne novčiće a na njegovo mesto stavio sadašnji sarkofag od gorskog kristala." „Eto vidiš!", podrugljivo kaza Kras. „Zaista, sve te smešne priče!

219 Taj Ptolemej je u Aleksandriji proveo ukupno pet dana pre no što je pobegao. Hoćeš da mi kaţeš da je za pet dana izvadio sarkofag od čistog zlata koji je teţak najmanje četiri hiljade talenata, isekao ga na komade dovoljno male da stanu u zlatarsku peć koja nije veća od pehara, istopio sve te komadiće u ne znam ni sam koliko peći, i zatim ispečatio milione novčića? To ne bi mogao uraditi ni za godinu dana! I ne samo to, nego, gde ti je zdrav razum, Cezare? Providan sarkofag od gorskog kristala toliki da u njega moţe da stane ljudsko telo da, da, znam da je Aleksandar Veliki bio sitne građe! koštao bi deset puta više nego sarkofag od čistog zlata. I godine bi prošle dok ga naprave kad konačno pronađu dovoljno velik komad. Razum nalaţe da je neko našao taj veliki komad i da se Ptolemej Aleksandar slučajno zatekao tu kad je napravljena zafnena. Sveštenici iz Seme su ţeleli da ljudi zaista vide Aleksandra Velikog." „Fuj!" reče Cezar. „Ne, ne, savršeno su ga očuvali. Verujem da je i danas lep kao i za ţivota", odgovori Kras, sasvim ponesen. „Da ostavimo po strani ovo neizvesno pitanje koliko je dobro očuvan Aleksandar Veliki, ali, Marko, nema dima bez vatre. Uvek se priča kako je ovaj i onaj Ptolemej morao da pobegne go i bos i bez ijednog sestercija. Ne moţe biti ni pribliţno toliko novca i blaga koliko ti misliš da postoji." „Aha!“, pobedonosno uzviknu Kras. „Priče su, Cezare, zasnovane na pogrešnoj pretpostavci. Ono što ljudi ne shvataju jeste da se blago Ptolemeja i bogatstvo zemlje ne čuva u Aleksandriji. Aleksandrija je nakalemljeni izdanak na pravom egipatskom drvetu. Sveštenici u Memfisu čuvari su egipatske riznice koja se tamo nalazi. A kad neki Ptolemej ili neka Kleopatra treba da odleprša iz krletke, ne krenu deltom do Memfisa, već isplovljavaju iz kibotske luke u Aleksandriji i idu na Kipar ili u Siriju ili na Kos. Stoga ne mogu raspolagati većim sredstvima od onih koja su u Aleksandriji." Cezar se strašno uozbiljio, uzdahnuo, zavalio u stolicu i stavio ruke iza glave. „Dragi moj Krase, ubedio si me", reče. Tek tada se Kras umiri i primeti podrugljivi blesak u Cezarovim

220 očima, pa prasnu u smeh. „Bedniče! Sprdaš se sa mnom!" „Slaţem se s tobom u svemu što se tiče Egipta", reče Cezar. „Jedina je nevolja što nikad nećeš uspeti da Katula nagovoriš da se u to upusti." Nije nagovorio Katula, i Katul je Senat od toga odvratio. Usled toga, ni puna tri meseca nakon što su postali cenzori i mnogo pre no što su mogli promeniti popis viteškog reda, a kamoli obaviti popis stanovništva, Katulova i Krasova cenzura se okončala. Kras je javno napustio poloţaj i uz to je mnogo štošta imao da kaţe za Katula, ali ništa pohvalno. Njihova cenzura je, zapravo, toliko kratko trajala da je Senat odlučio da se novi cenzori biraju u nastupajućoj godini. Cezar se poneo valjano, kako se i očekuje od dobrog prijatelja, i u Senatu podrţao oba Krasova predloga, i davanje građanskih prava transpadanskim Galima i prisajedinjavanje Egipta, ali mu to te godine nije bilo najvaţnije; izabran je za jednog od dvojice kurulskih edila, što je značilo da sada sme da sedi na kurulskoj stolici od slonovače i da pred njim idu dvojica liktora i nose fasces. Ovo se dogodilo in suo anno, što je ukazivalo da je na svom cursus honorum stigao tačno tamo gde treba da bude. Naţalost, njegov kolega (koji je dobio mnogo manje glasova) bio je Marko Kalpurnije Bibul. Imali su veoma različita mišljenja o obavezama koje sa sobom nosi kurulski edilitet i to se odnosilo na svaki vid posla. Oni i plebejski edili bili su zaduţeni za opšte odrţavanje grada Rima, što podrazumeva brigu o ulicama, trgovima, vrtovima, trţnicama, saobraćaju, javnim zgradama, zakonu i redu, vodosnabdevanju uključujući vodoskoke i vododrţe, zemljišne knjige, građevinske propise, odvode i slivnike za otpadne vode, statue izloţene na javnim mestima i hramove. O duţnostima su se starala sva četvorica zajedno ili bi se prijateljski dogovorili ko će šta da radi. Mere i teţine su prema ţrebu pripale kurulskim edilima, čije je sedište bilo u hramu Kastora i Poluksa, glavnom mestu na vestalskom obodu donjeg Foruma; vaţeći tegovi i mere čuvani su u postolju ovog hrama, o kojem se uvek govorilo kao o

221 „Kastorovom“, dok su Poluksa zanemarivali. Plebejski edili su bili smešteni mnogo dalje, u lepom Cererinom hramu u podnoţju Aventina, i moţda se zbog toga činilo da poklanjaju manje paţnje duţnostima koje je podrazumevala briga o javnom i političkom središtu Rima. Duţnost koju su sva četvorica zajednički obavljali bila je najteţa od svega, a podrazumevala je sve u vezi sa snabdevanjem ţitom, od trenutka kad se ţito iskrca sa teglenice pa sve dok ne iščezne u vreći koju će svaki od građana odneti kući. Takođe su morali da ţito kupe, plate, provere količine kad stigne, sakupe novac kad ga prodaju. Vodili su spisak građana koji su imali pravo na jeftinije drţavno ţito, što je značilo da imaju i primerak popisa rimskih građana. Izdavali su priznanice na svojoj tezgi u Porticus Metelli na Marsovom polju, ali je samo ţito skladišteno u velika spremišta na liticama Aventina duţ Vicus Portae Trigeminae u Rimskoj luci. Dvojica plebejskih edila za tu godinu, od kojih je stariji bio Ciceronov mladi brat Kvint, nisu predstavljali nikakav izazov za kurulske edile. „To znači da će prirediti neugledne igre", rekao je Cezar Bibulu i uzdahnuo. „Izgleda da ni za grad neće uraditi mnogo." Bibul je svog kolegu posmatrao s velikom odbojnošću. „Moţeš odmah da zaboraviš i na to da će kurulski edili prirediti velike igre, Cezare. Priloţiću da igre budu dovoljno dobre, ali ne i velike. Iz moje kese neće izaći ništa više no iz tvoje. Ne nameravam ni da pregledam slivnike ni da ispitujem naglavke na svakom ogranku vodovoda, niti da nanosim novi sloj boje na Kastorov hram, ni da trčim po trţnicama i proveravam svaku vagu." „Šta nameravaš da radiš?", upita Cezar podiţući usnu. „Nameravam da radim ono što je neophodno i ništa više." „Zar misliš da proveravanje vaga nije neophodno?" „Ne.“ „Pa", reče Cezar cereći se gadno, „mislim da je veoma prikladno što smo u Kastorovom hramu. Ako ţeliš da budeš Poluks, samo napred. Ali ne zaboravi Poluksovu sudbinu nikad ga se ne sete i nikad ga ne pominju." To, dakako, nije bio dobar početak Međutim, uvek prezauzet i

222 veoma dobro pripremljen da bi se bavio onima koji nisu voljni da sarađuju, Cezar je prionuo na svoje duţnosti kao da je jedini edil u Rimu. Išlo mu je u korist to što je posedovao izvrsnu mreţu ljudi koji su ga izveštavali o prekršajima, pošto je kao doušnike unovačio Lucija Dekumija i njegovo bratstvo sa raskršća, te je strogo postupao sa trgovcima koji su potkradali na merenju, graditeljima koji su prelazili međe ili koristili slabu građu, kućevlasnicima koji su varali preduzeća za vodosnabdevanje umećući na naglavke glavnog voda cevi većeg promera no što je zakonom propisano. Kaţnjavao je nemilosrdno i oštro. Kaznu nije mogao izbeći niko, pa čak ni njegov prijatelj Marko Kras. „Počinješ da me ljutiš", gunđao je Kras početkom februara. „Dosad si me koštao čitavo bogatstvo! Premalo cementa u malteru, premalo greda u onoj insuli što je gradim na Viminalu i to ne zahvata javno zemljište ma šta ti pričao! Globa od pedeset hiljada sestercija samo zato što sam se priključio na odvodni kanal i nazidao posebne nuţnike u mojim novim stanovima na Karini? To su dva talenta, Cezare!" „Prekrši zakon i ja ću te kazniti", reče Cezar bez imalo saţaljenja. „Treba mi svaki sestercij do kojeg mogu da dođem i nemam nameru da izuzimam svoje prijatelje." „Ako ovako nastaviš, nećeš imati nijednog prijatelja." „Hoćeš da kaţeš, Marko, da si prijatelj samo u dobru", uzvrati Cezar, pomalo nepravedno. „Ne, nisam! Ali ako ti treba novac da bi priredio divne igre, onda ga pozajmi, a ne očekuj da će svaki poslovan čovek u Rimu snositi troškove tvoje zabave!", uzviknu Kras, izazvan. „Ja ću ti pozajmiti novac i neću ti zaračunati kamatu." „Ne, hvala", odlučno odgovori Cezar. „Ako to uradim, onda bih ja bio prijatelj samo u dobru. Ako moram da pozajmljujem, pozajmiću novac od pravog zelenaša." „Ne moţeš, u Senatu si.“ „Mogu, bio u Senatu ili ne. Ako mene izbace iz Senata zbog pozajmice od zelenaša, to će za sobom smesta povući još pedeset članova", reče Cezar. Oči mu zablistaše. „Ima nešto što moţeš da učiniš za mene." „Šta?"

223 „Poveţi me s nekim obazrivim trgovcem biserima koji bi moţda bio raspoloţen da kupi bisere od kojih lepše nije video po daleko niţoj ceni nego što će ih on prodati." „Oho! Ne sećam se da si prijavio ikakve bisere kad si sastavljao spisak gusarskog plena!" „Nisam, a nisam prijavio ni pet stotina talenata koje sam zadrţao. To znači da je moja sudbina u tvojim rukama, Marko. Sve što treba da uradiš jeste da me prijaviš sudu i gotov sam." „Neću, Cezare ako prestaneš da me kaţnjavaš", lukavo reče Kras. „Onda smesta idi gradskom pretoru i prijavi me“, reče Cezar smejući se, „jer me tako nećeš kupiti!" „Je li to sve što si zadrţao, pet stotina talenata i malo bisera?" „To je sve." „Ne razumem te!“ „Ne brini, ni ostali me ne razumeju", reče Cezar spremajući se da pođe. „Ali budi dobar i potraţi mi trgovca biserima. Uradio bih to i sam kad bih znao odakle da krenem. Moţeš da zadrţiš jedan biser kao nadoknadu za svoj rad." „Zadrţi svoje bisere!", odgovori Kras, zgađen. Cezar je ipak zadrţao jedan biser, ogroman, oblika i boje jagode, jer bi samo za njega verovatno dobio dvaput više od pet stotina talenata, koliko je dobio za sve ostale. Jednostavno je to učinio nagonski, i to čak nakon što je biser pokazao nestrpljivom kupcu. „Dobio bih šest-sedam miliona sestercija za njega", čeţnjivo je rekao čovek. „Ne“, kazao je Cezar igrajući se biserom. „Mislim da ću ga zadrţati. Fortuna kaţe da treba da ga zadrţim." Premda je neumereno trošio, Cezar je umeo da računa, a kad je krajem februara napravio računicu, raspoloţenje mu je splaslo. Iz edilske kase će verovatno dobiti pet stotina talenata; Bibul je nagovestio da će dati stotinu talenata za njihove prve igre, ludi Megalenses, u aprilu, i dvesta talenata za velike igre, ludi Romani, u septembru; a Cezar je imao bezmalo hiljadu talenata sopstvenog novca i to je bilo sve što je uopšte i imao ne računajući dragocenu zemlju, a nju nikad ne bi dao. Zahvaljujući njoj je i bio u Senatu. Prema njegovoj računici, ludi Megalenses će koštati sedam

224 stotina talenata, a ludi Romani hiljadu talenata. Sve ukupno hiljadu sedam stotina talenata, baš koliko je i imao. Nevolja je bila u tome što nije nameravao da priredi tek obične igre; svaki kurulski edil je morao prirediti igre, ali ugled koji se tako mogao steći bio je u veličanstvenosti igara. Cezar je ţeleo da na Forumu priredi pogrebne igre u čast svog oca i očekivao je da će ga one koštati pet stotina talenata. Moraće da pozajmi, a zatim da, nastavljajući da naplaćuje globe kako bi napunio edilsku kasu, i dalje vređa sve koji su za njega glasali. To nije pametno! Marko Kras je to trpeo jedino zato što je, iako škrt i duboko uveren da čovek treba da pomaţe prijateljima pa čak i na račun drţave, zaista voleo Cezara. „Moţeš da uzmeš sve što ja imam, Pavo“, rekao mu je Lucije Dekumije, koji je bio prisutan dok je Cezar računao. Premda je izgledao umorno i pomalo obeshrabreno, Cezar se nasmešio ovom neobičnom starom čoveku koji je imao veliku ulogu u njegovom ţivotu. „Hajde, tata'. Onim što ti imaš ne mogu da platim ni dvojicu gladijatora." „Imam skoro dve stotine talenata." Cezar zazviţda. „Ja se bavim pogrešnim poslom! Jesi li to uštedeo za sve ove godine jamčeći za mir i zaštitu stanovnicima na obodima Via Sacra i Vicus Fabricii?“ „Nakupi se“, skromno reče Lucije Dekumije. „Čuvaj ti to, tata, nemoj meni davati." „A gde ćeš da nađeš ostatak?" „Zaduţiću se na račun onoga što ću zaraditi kao propretor u dobroj provinciji. Pisao sam Balbu u Gad i pristao je da mi da preporuke za prave ljude ovde u Rimu." „Zar ne moţeš od njega da pozajmiš?" „Ne, on je prijatelj. Ne mogu pozajmljivati od svojih prijatelja, tata.“ „O, kakav si ti čudak!", reče Lucije Dekumije odmahujući sedom glavom. „Za to prijatelji sluţe." „Meni ne, tata. Ako se nešto dogodi i ne budem mogao vratiti novac, radije bih dugovao nepoznatim ljudima. Ne bih mogao podneti pomisao da su mi prijatelji zbog mojih gluposti ostali prazne kese.“ „Ako ti, Pavo, ne moţeš da vratiš novac, ja bih rekao da je onda

225 gotovo s Rimom.“ Malo raspoloţeniji, Cezar uzdahnu. „Slaţem se, tata. Ne plaši se, vratiću novac. Stoga“, veselo nastavi, „zašto se brinem? Pozajmiću koliko god treba da me Rim zapamti kao najvećeg kurulskog edila!“ Cezar je tako i postupio, premda je na kraju godine dugovao hiljadu a ne pet stotina talenata, koliko je očekivao. Kras mu je pomogao šapnuvši na uvo poslušnim zelenašima da se od Cezara mnogo očekuje, pa mu ne treba zaračunavati iznuđivačke kamate, a Balb mu je pomogao povezavši ga s ljudima spremnim da ne šire glasine i ne previše pohlepnim. Obična kamata od deset posto, koliko je i zakonski propisano. Jedina teškoća bila je u tome što je pozajmicu morao početi da otplaćuje za godinu dana u suprotnom će se obična kamata pretvoriti u sloţenu; plaćao bi kamatu na kamatu koju duguje, kao i na pozajmljenu glavnicu. Ludi Megalenses bile su prve igre u godini i u religioznom pogledu najsvečanije, moţda zato što su najavljivale dolazak proleća (u godinama kada su se poklapali kalendar i godišnja doba) i nastale su posle strašnog drugog rata koji je Rim vodio protiv Kartagine, kada je Hanibal marširao po čitavoj Italiji. Tada je u Rimu uvedeno oboţavanje Velike Majke, velike azijske majke Zemlje, i njen hram je podignut na Palatinu s pogledom tačno na Vallis Murcia, gde je leţao Circus Maximus. Po mnogo čemu ovo je bio neprikladan kult za nazadnjački Rim; Rimljani su se gnušali uškopljenika, obreda sa bičevanjem i onog što je smatrano verskim varvarstvom. Međutim, učinjeno je to u trenutku kad je vestalska devica Klaudija volšebno uz Tibar dovukla teglenicu s crnim kamenom Velike Majke i sada je Rim morao snositi posledice dok su uškopljeni sveštenici krvareći iz rana koje su sami sebi naneli vrištali i trubili po ulicama četvrtog dana aprila, vukući lik Velike Majke i traţeći milostinju od onih koji su došli da posmatraju ovaj uvod u igre. Same igre su više odslikavale rimske običaje i trajale su šest dana, od četvrtog do desetog dana aprila. Prvog dana se odvijala povorka, a potom su sledili svečanost u hramu Velike Majke i najzad neki događaji u Velikom cirkusu. Naredna četiri dana posvećivana su

226 pozorišnim predstavama u brojnim privremenim drvenim zdanjima podignutim za tu priliku, dok je poslednjeg dana povorka bogova išla od Kapitola do Cirkusa i odvijale su se višečasovne trke dvokolica u Cirkusu. Kao stariji kurulski edil, Cezar je predsedavao događajima prvog dana i Cezar je Velikoj Majci prineo, začudo, beskrvnu ţrtvu s obzirom na to da je Kubaba Kibela bila krvoţedna; ţrtva je bila jelo od bilja. Neki su ove igre nazivali patricijskim igrama jer su prve večeri patricijske porodice gostile jedna drugu a među zvanicama su bili isključivo patriciji; uvek se smatralo povoljnim znakom za patricije kad je kurulski edil koji prinosi ţrtvu patricij kao što je bio Cezar. Bibul je, naravno, pripadao plebsu i na dan otvaranja igara osećao se kao da je prognan; Cezar je na velikim širokim stepenicima hrama sedeo na posebnom mestu sa patricijima, čineći posebnu čast Klaudijima Pulherima, veoma blisko povezanim sa postojanjem Velike Majke u Rimu. Premda tog prvog dana edili i zvaničnici koji učestvuju u svečanosti nisu silazili u Veliki cirkus, već posmatrali sa stepeništa hrama Velike Majke, Cezar je odlučio da priredi svečanost u Cirkusu umesto da narod zabavi uobičajenim takmičenjima u pesničenju i trčanju. Za trke dvokolica nije bilo dovoljno vremena. Cezar je iz Tibra usmerio vodu preko Forum Boarium kako bi napravio reku u Cirkusu, gde je spina izigravala Tibarsku adu i razdvajala ovaj vešto napravljen tok. Dok je očarana svetina uzdisala, Cezar je prikazao podvig vestalke Klaudije. Teglenicu je dovukla u Cirkus iz pravca Stočne pijace, gde će poslednjeg dana biti postavljene kapije iz kojih će dvokolice započinjati trku, obišla je čitav jedan krug oko spine i zaustavila je na kraju Cirkusa prema Kapenskoj kapiji. Teglenica je blistala od pozlate a purpurna vezena jedra su joj se vijorila; svi uškopljeni sveštenici okupili su se na palubi oko sjajne crne lopte koja je predstavljala crni kamen, „pupak sveta“, dok je visoko na krmi stajala statua Velike Majke u dvokolici s upregnutim lavovima, u prirodnoj veličini. I Cezar nije unajmio snaţnog muškarca odevenog u vestalsku odeţdu koji bi predstavljao Klaudiju, već tananu i vitku, prelepu ţenu nalik

227 Klaudiji, a sakrio je muškarce koji su, savijenih ramena, do struka u vodi gurali teglenicu pozlaćenog laţnog trupa. Svetina se ushićena razišla kućama posle tročasvne predstave. Cezar je stajao okruţen oduševljenim patricijima i primao preterane hvale za svoj ukus i maštu. Bibul je shvatio nagoveštaj i besno otišao, pošto na njega niko nije obraćao paţnju. Čak deset drvenih pozorišta podignuto je od Marsovog polja do Kapenske kapije; najveće je primalo deset hiljada, a najmanje pet stotina ljudi. I umesto da se zadovolji njihovim privremenim izgledom, Cezar je zahtevao da budu obojena, ukrašena, pozlaćena. U većim pozorištima su se davali farse i mimi, u manjim Terencije, Plaut i Enije, a u najmanjim, sa posetiocima koji su izgledali kao Grci, Sofokle i Eshil; ispunjene su sve pozorišne ţelje. Od ranog jutra pa skoro do sumraka u svih deset pozorišta predstave su se igrale sva četiri dana prava gozba. Doslovce gozba, pošto je Cezar uredio da se između predstava sluţi besplatna zakuska. Poslednjeg dana povorka se okupila na Kapitolu i prošla svojim putem preko Foruma i kroz Trijumfalnu kapiju do Velikog cirkusa noseći pozlaćene statue nekih bogova poput Marsa i Apolona i Kastora i Poluksa. Pošto je Cezar platio pozlatu, moţda i ne čudi što je Poluks bio mnogo manji od svog blizanca Kastora. Kakva šala! Iako je trebalo da se igre plate javnim sredstvima i premda su trke dvokolica svima bile najdraţe, drţavnog novca, zapravo, za zabavu nikad nije bilo. To nije sprečilo Cezara, koji je priredio više trka dvokolica tog poslednjeg dana ludi Megalenses nego što je Rim ikad video. Kao stariji kurulski edil, imao je duţnost da započne trke u kojima su uvek učestvovale četiri dvokolice crvena, plava, zelena i bela. Prva trka je bila za kola u koja su naporedo upregnuta četiri konja, ali su u ostalima učestvovala kola u koja su naporedo upregnuta dva konja ili kola u koja su jedan iza drugog upregnuta dva ili tri konja; Cezar je čak priredio trke kola s upregnutim izjarmljenim i neosedlanim konjima kojima su upravljali jahači. U svim trkama staza je duga pet milja, što je bilo sedam krugova oko spine, uzanog visokog grebena ukrašenog brojnim statuama na čijem se jednom kraju nalazilo sedam pliskavica, a na drugom sedam zlatnih jaja u velikim putirima; posle svakog kruga povukli

228 bi po jednu pliskavicu tako da joj nos okrenu nadole a rep nagore, a iz putira bi bilo izvađeno po jedno jaje. Ukoliko je dvanaest dnevnih sati trajalo jednako kao dvanaest noćnih, onda je za svaku trku trebalo četvrt sata, što znači da je korak bio brz i ţestok, divlji galop. Padovi, kad bi se desili, odigravali su se obično pri obilaţenju metae, gde se svaki vozač, s uzdama više puta omotanim oko struka i bodeţom uguranim u njih kako bi se oslobodio ukoliko se sudari, borio vešto i hrabro da ostane na unutrašnjoj, kraćoj stazi. Svetina je tim danom bila oduševljena, jer umesto dugih prekida posle svake trke, Cezar je uredio da trke teku takoreći bez prekida; kladioničari, koji su se probijali između uzbuđenih gledalaca kako bi uzeli opklade, morali su raditi sumanutom brzinom kako bi odrţali korak. Ni jedno jedino sedište nije bilo slobodno, a ţene su sedele muţevima u krilu kako bi više ljudi stalo. Deci, robovima pa čak ni oslobođenicima nije bio dozvoljen ulaz, ali su ţene sedele s muškarcima. Na Cezarovim igrama u Veliki cirkus se naguralo preko dve stotine hiljada slobodnih Rimljana, a još hiljade njih su posmatrali igre odasvud po Palatinu i Aventinu, odakle se moglo dobro videti. „Rim nije video bolje igre od ovih“, rekao je Kras Cezaru na kraju šestog dana. „Kakav je graditeljski podvig moralo biti ovo s Tibrom, pa još ukloniti svu vodu i imati suvo tlo za trke dvokolica." „Ove igre nisu ništa", uz smešak je odgovrio Cezar, „a i nije bilo posebno teško iskoristiti Tibar nadošao od kiša. Čekaj dok u septembru budeš video ludi Romani. Lukul bi bio očajan kad bi samo prešao pomerijum da vidi." No, između ludi Megalenses i ludi Romani uradio je nešto drugo i to toliko neobično i zanosno da je Rim o tome godinama pričao. Kad se grad zagušio od besposlenih građana koji su se sjatili iz unutrašnjosti zbog velikih igara početkom septembra, Cezar je priredio pogrebne igre u čast svoga oca i za to iskoristio čitav Forum Romanum. Naravno, bilo je toplo i bez oblačka, pa je ceo kraj prekrio purpurnim jedrima i privezao im krajeve za zgrade s obe strane ukoliko su bile dovoljno visoke; gde nije bilo zgrada koje bi mu za to posluţile, podupro je ogromnu platnenu građevinu velikim motkama i zategnuo je uţadima pričvršćenim klinovima. Međutim, kad je čitava ova neverovatna gradnja započeta,

229 pronela se glasina da Cezar namerava da izvede hiljadu gladijatorskih parova. Katul je sazvao zasedanje Senata. „Šta zaista nameravaš, Cezare?" pitao je Katul pred prepunim Senatom. „Oduvek sam znao da nameravaš da podriješ Republiku, ali hiljadu gladijatorskih parova kad nema nijedne legije koja bi branila naš voljeni grad? To nije potajno kopanje podzemnog prolaza, već upotreba opsadnog ovna!" „Pa", otezao je Cezar ustajući na kurulskom postolju, „tačno je da imam moćnog opsadnog ovna i tačno je da sam krišom prokopao mnoge prolaze, ali sam uvek oboje koristio." Odmaknuo je tuniku od grudi i pognuo glavu pa povikao u tako stvoreni prostor: „Zar nije tako, o opsadni ovnu?" Spustio je ruku, tunika mu se pripi uz telo a on podiţe pogled proprativši ga svojim najlepšim osmehom. „On kaţe da je tako.“ Kras je proizveo zvuk sličan i mjauku i zavijanju, ali pre nego što je uspeo da prasne u pravi smeh, preteče ga Ciceronova vesela rika; urnebesno veselje zahvati čitav Senat, na šta Katul, pocrveneo kao bulka, ostade bez reči. Cezar je potom na igrama prikazao, kako je prvobitno i nameravao, trista dvadeset parova gladijatora u prelepim srebrnim odorama. Ali pre nego što su pogrebne igre zapravo i počele, Katul i njegove kolege pobesneli su zbog još jednog nepojmljivog čina. Kad je svanuo dan i Forum iz kuća na obodu Germala izgledao poput Homerovog blago ustalasanog tamnocrvenog mora, oni koji su poranili kako bi zauzeli najbolja mesta otkrili su da je izuzev nadstrešnice još nešto pridodato Forumu. Tokom noći Cezar je ponovo postavio sve statue Gaja Marija na odgovarajuća postolja i vratio ratne trofeje Gaja Marija u hram Časti i Vrline, koji je podigao na Kapitolu. Ali šta su uistinu mogli učiniti umerenjaci? Odgovor je ništa. Rim nikada nije zaboravio niti prestao da voli veličanstvenog Gaja Marija. Od svega što je učinio te nezaboravne godine kad je bio kurulski edil, vraćanje Gaja Marija smatralo se Cezarovim najvećim činom. Naravno, Cezar nije propustio priliku da podseti sve birače ko je i šta je Cezar; u svakoj maloj areni gde se borio poneki od njegovih tri stotine dvadeset gladijatorskih parova u dnu amfiteatra

230 Komicije, ispred Porticus Margaritaria, na Veliji istaknuo je očeve pretke sve do Venere i Romula. Dva dana nakon toga Cezar (i Bibul) priredili su ludi Romani, koje su u to doba trajale dvanaest dana. Svečanoj povorci trebalo je tri sata da prođe od Kapitola preko Foruma do Velikog cirkusa. Predvodili su je najvaţniji magistrati i Senat, za njima druţine prelepo ukrašene mladeţi, zatim sve dvokolice i svi učesnici koji će se nadmetati u trkama i takmičenjima; stotine plesača, glumaca i muzičara; patuljci prerušeni u satire i šumske bogove; sve rimske bludnice odevene u vatrenocrvene toge; robovi koji su nosili na stotine prelepih srebrnih i zlatnih krčaga i urni; skupine toboţnjih ratnika u grimiznim tunikama sa bronzanim pojasevima i kacigama s lepim perjanicama na glavama i s mačevima i kopljima u rukama; ţrtvene ţivotinje; i na poslednjem, počasnom mestu svih dvanaest glavnih i mnoštvo drugih bogova i junaka 11 otvorenim nosiljkama od zlata i purpura, ţivo obojenih i odevenih u izuzetne odeţde. Cezar je ukrasio čitav Veliki cirkus i nadmašio sve svoje ostale zabave upotrebivši milione sveţih cvetova. Kako su Rimljani oboţavali cveće, mnoštvo posetilaca je bilo ushićeno bezmalo do tačke obeznanjenosti, onako uronjeno u miris ruţa, ljubičica, crvenog i ţutog šeboja. Besplatno je sluţio osveţavajuća pića i zakusku, setio se svakojakih novina, od hodača na uţetu do bljuvača vatre i oskudno odevenih ţena koje su delovale kao da se gotovo mogu izvrnuti naopačke. Svakog dana igara viđeno je nešto novo i drugačije, a trke dvokolica bile su vrhunske. Onima koji su ga se prisetili toliko da mu se obrate Bibul je rekao: „Kazao mi je da ću biti Poluks a on Kastor. Koliko je samo bio u pravu! Mogao sam i uštedeti svojih dragocenih tri stotine talenata posluţili su samo da se napoje i nahrane dve stotine hiljada poţudnih grla, dok je on dobio zasluge za sve ostalo." Ciceron je rekao Cezaru: „Uopšte uzev, ne volim igre, ali moram priznati da su tvoje sjajne. Prirediti najraskošnije u istoriji jeste na izvestan način dostojno hvale, ali ono što mi se uistinu dopalo kod tvojih igara jeste to što nisu bile prostačke." Tit Pomponije Atički, bogati i moćni vitez, rekao je Marku

231 Liciniju Krasu, bogatom i moćnom senatoru: „Bilo je izvanredno. Uspeo je sve da uposli. Kakva godina za uzgajivače i veletrgovce cveća! Glasače za njega sve dok se bude bavio politikom. Da ne spominjem pekare, mlinare o, veoma, veoma mudro!" A mladi Cepion Brut je rekao Juliji: „Ujak Katon je zgađen. Naravno, on je Bibulov prijatelj. Ali zašto tvoj otac uvek mora da se toliko istakne?" Katon je prezirao Cezara. Kad se najzad vratio u Rim, u vreme kad je Cezar stupio na duţnost kurulskog edila, Katon je izvršio poslednju volju svoga brata Cepiona. To je iziskivalo posetu Serviliji i Brutu, koji je, kao bezmalo osamnaestogodišnjak, već dobrano započeo rad na Forumu, premda se još nije poduhvatio nijednog sudskog predmeta. „Ne dopada mi se to što si sada patricij, Kvinte Servilije", reče Katon sitničavo, vodeći računa o pravilnom oslovljavanju, „ali kako ja nisam bio voljan da budem iko drugi do jedan Porcije Katon, pretpostavljam da se s tim moram sloţiti." Naglo se nagnu napred. „Šta radiš na Forumu? Trebalo bi da si na ratištu u nečijoj vojsci, kao tvoj prijatelj Gaj Kasije." „Brut je izuzet", kruto reče Servilija naglašavajući ime. „Niko ne treba da bude izuzet ukoliko nije osakaćen." „Pluća su mu slaba", kaza Servilija. „Pluća će mu ojačati čim ode i ispuni zakonsku obavezu, što je sluţba u legijama. A popraviće mu se i koţa." „Brut će ići kad ja budem smatrala da mu je dobro." „Zar on nema jezik?", upita Katon, ali ne onako ţestoko kako bi učinio pre no što je otišao na Istok; i pored toga zazvuča nastrljivo. „Zar ne moţe sam da kaţe? Ti, Servilija, gušiš ovog momka, a tako se ne radi u Rimu." Sve to je Brut slušao ne progovarajući ni reč i u velikoj nedoumici. S jedne strane je ţudeo da vidi kako njegova majka gubi ovu ili bilo koju bitku, ali se s druge uţasavao vojne duţnosti. Kasije je rado otišao, dok je Brut dobio kašalj koji se pogoršavao. Bolelo ga je što je u očima ujaka Katona mali, ali ujak Katon nije dozvoljavao

232 ni slabost ni bolešljivost bilo koje vrste, i ujak Katon, dobitnik mnogih odlikovanja za hrabrost u borbi, nikad neće razumeti ljude koji ne zadrhte od uzbuđenja kad dohvate mač. I sad mu se iz usta začu dubok suv kašalj koji je počinjao u dnu grudi i odzvanjao celim putem do grla. Usta mu se, naravno, napuniše obilnim ispljuvkom, što mu omogući da izbezumljeno pogleda majku i ujaka, promrmlja izvinjenje i ode. „Vidiš li šta si uradio?", upita Servilija pokazujući zube. „Treba da veţba i malo ţivi pod otvorenim nebom. Pretpostavljam i da mu ti viđaš koţu, izgleda jezivo." „Nisi ti odgovoran za Bruta!" „Po uslovima Cepionovog testamenta, izvesno je da jesam." „Već je o svim pojedinostima razgovarao s ujakom Mamerkom, ti mu nisi potreban. U stvari, Katone, nisi potreban nikome. Zašto lepo ne odeš i ne skočiš u Tibar?" „Svima sam potreban, to je jasno. Kad sam odlazio na Istok, tvoj sin je počeo odlaziti na Marsovo polje i neko vreme se činilo da bi mogao i naučiti kako da postane muškarac. A sad zatičem kučence u maminom krilu! Štaviše, kako si mu mogla dozvoliti da se obaveţe na brak sa devojkom koja nema nikakav miraz, sa još jednom nesrećnom patricijkom? Kakvu li će slabašnu decu izroditi?" „Nadam se", ledeno reče Servilija, „da će imati sinove nalik Julijinom ocu i kćeri nalik meni. Pričaj šta hoćeš o patricijima i starom plemstvu, Katone, ja u Julijinom ocu vidim sve što jedan Rimljanin treba da bude, od vojnika i besednika do političara. Brut je, zapravo, ţeleo taj brak, nisam ja to smislila, ali bih volela da jesam. Poreklo dobro kao i njegovo a to je mnogo vaţnije od miraza! Međutim, znaj da je njen otac zajamčio miraz od stotinu talenata. A sad kad je Cepionov naslednik, Brutu i ne treba devojka s velikim mirazom." „Ako je spreman da godinama čeka nevestu, mogao je sačekati još malo i oţeniti se mojom Porcijom", uzvrati Katon. „To je savez koji bih pozdravio od sveg srca! Novac mog dragog Cepiona bi otišao deci i iz jednog i iz drugog dela njegove porodice." „O shvatam!“, podrugnu se Servilija. „Istina izlazi na videlo, je li, Katone? Nećeš da promeniš svoje ime da bi došao do Cepionovog bogatstva, ali zato imaš sjajnu zamisao kako da do njega dođeš

233 preko ţenske strane! Moj sin da se oţeni potomkom jedne robinje? Samo preko mene mrtve!" „To bi se ipak moglo dogoditi", reče Katon samouvereno. „Ako se to dogodi, devojku ću za večeru nahraniti vrelim ugljevljem!" Servilija je bila napeta; shvatala je da se ne suprotstavlja Katonu onako dobro kako je nekad umela bio je hladniji, ravnodušniji i teţe ga je bilo povrediti. Izvukla je najgoru ţaoku. „Osim činjenice da si Porciji otac ti, potomak robinje, ne treba zaboraviti ni ko joj je majka. A uveravam te da nikad neću dozvoliti da se moj sin oţeni kćerkom ţene koja ne moţe da čeka da joj se muţ vrati kući." Nekad bi je napao rečima, vikao bi i gnjavio. Danas se samo ukočio i dugo nije progovarao. „Mislim da ta izjava zahteva objašnjenje", napokon reče. „Rado ću ti udovoljiti. Atilija je bila veoma nevaljala." „O, Servilija, ti si jedan od najboljih razloga zbog kojih Rimu treba nekoliko zakona koji bi primorali ljude da drţe jezik za zubima!" Servilija se ljupko osmehnu. „Pitaj sve svoje prijatelje ako meni ne veruješ. Pitaj Bibula, Favonija, Ahenobarba, svi su svedoci događaja. To nije nikakva tajna." Usta mu se uvukoše, usne nestadoše. „Ko?“, upita. „Pa onaj Rimljanin nad Rimljanima, naravno! Cezar. I ne pitaj koji Cezar znaš kog Cezara bi je glas. Budući tast mog milog Bruta." Katon bez reči ustade. Smesta je otišao svojoj skromnoj kući u skromnoj ulici usred Palatina, odakle se ne pruţa nikakav pogled, gde je, vrativši se u Rim, u jedinu gostinsku sobu smestio svog prijatelja filozofa Atenodora Kordiliona. Tek posle se setio da se pozdravi sa ţenom i decom. Shvatio je da su Servilijine pakosne reči tačne. Atilija je zaista drugačija. Pre svega, povremeno se smešila i usuđivala se da govori pre nego što joj se obrati; zatim, grudi su joj punije, što ga je posebno uznemiravalo. Iako su protekla tri dana otkako je stigao u Rim, nije je posetio u njenoj spavaćoj sobi (voleo je da u glavnoj spavaćoj sobi bude sam) kako bi utolio ono što je čak i njegov uvaţeni pradeda Katon Cenzor smatrao prirodnom potrebom, koja

234 nije samo dopuštena između muţa i ţene (ili roba i gospodara), već je zaista izvanredna potreba. O, koji ga je dragi ljubazni dobronamerni bog sprečio! Da uzme ono što mu po zakonu pripada, ne znajući da je postala tuđa nezakonita svojina Katon zadrhta, prisili se da savlada bes. Cezar. Gaj Julije Cezar, najgori od propale i izopačene druţine. Šta je, za ime sveta, on video na Atiliji, koju je Katon odabrao zato što je bila sušta suprotnost okrugloj, tamnoputoj, divnoj Emiliji Lepidi? Katon je i sam znao da ne razmišlja brzo jer su mu to stalno ponavljali još od malih nogu, ali nije morao mnogo da razmišlja da bi shvatio Cezarov razlog. Premda je patricij, taj čovekje demagog, drugi Gaj Marije. Koliko je ţena nepokolebljivih umerenjaka zaveo? Prema glasinama mnoštvo. I evo on, Marko Porcije Katon, još nedovoljno star da bi bio u Senatu ali ipak viđen kao budući neprijatelj vredan paţnje. To je dobro! To govori da on, Marko Porcije Katon, ima snage i volje da bude velika sila na Forumu i u Senatu. Cezar je njemu nabio rogove! Ni na trenutak mu nije palo na pamet da je tome razlog Servilija, jer nije ni pomišljao da je Servilija u bliskim odnosima sa Cezarom. Atilija je moţda Cezara primila u krevet i među noge, ali Katona nije primila od dana kad se to dogodilo. Ono što je započela Cepionova smrt, dovršilo je Atilijino neverstvo. Nikad ne treba voleti! Nikad, nikad! Voleti je značilo trpeti beskrajan bol. Nije razgovarao s Atilijom. Jednostavno je u svoju radnu sobu pozvao kućeupravitelja i naredio mu da skupi njene stvari, smesta je izbaci iz kuće, vrati njenom bratu. Nekoliko reči je naţvrljao na parče papira i sve je bilo gotovo. Razveo se od nje i neće vratiti ni jedan jedini sestercij preljubničinog miraza. Dok je čekao u radnoj sobi, čuo je iz daljine njen glas, jecaj, jauk, izbezumljeni vrisak za decom i sve vreme glas kućeupravitelja koji je nadvikuje, buku robova koji se sapliću jedan preko drugog da bi izvršili gospodarevu zapovest. Najzad se vrata otvoriše pa zatvoriše. Zatim kućeupravitelj zakuca na njegova vrata. „Gospa Atilija je otišla, domine.“ „Pošalji mi decu.“ Stigla su nekoliko trenutaka kasnije, zbunjena meteţom ali

235 nesvesna šta se dogodilo. Oboje su bili njegovi, nije mogao poreći iako ga je sad sumnja izjedala. Šestogodišnja Porcija je bila visoka, mršava i nezgrapna, i imala je njegovu kestenjastu kosu, samo gušću i kovrdţaviju, njegove sive i razmaknute oči, njegov dugačak vrat, njegov nos samo manji. Četvorogodišnji Katon Mlađi, mršavi dečačić, uvek je Katona podsećao kako je i sam izgledao u danima kad ga je marski skorojević Silon drţao kroz prozor i pretio da će ga baciti na oštro stenje; Katon Mlađi, međutim, nije bio smeo, već plašljiv i lako bi briznuo u plač. I, avaj, već je bilo očigledno da je Porcija pametnica, mali govornik i filozof. Beskorisne vrline za devojčice. „Deco, razveo sam se od vaše majke zbog neverstva", reče Katon uobičajenim grubim glasom i bezizraţajno. „Bila je razvratna i pokazala se nedostojnom da bude ţena i majka. Zabranio sam joj ulazak u ovu kuću i neću dozvoliti ni vama dvoma da je ikad više vidite." Dečačić je jedva shvatao sve ove reči iz sveta odraslih, ali mu je bilo jasno da se dogodilo nešto strašno i da je mama u središtu toga. Krupne sive oči mu se ispuniše suzama; usna mu zadrhta. Nije briznuo u lelek samo zato što ga je sestra naglo zgrabila za ruku znak da se mora obuzdati. A ona, mali stoik, koja bi i umrla samo da udovolji ocu, stajala je uspravno i delovala nesalomivo, bez suza i drhtavih usana. „Mama je otišla u progonstvo", rekla je. „Moţe se i tako reći.“ „Je li i dalje građanka?" upita Porcija ravnim glasom vrlo sličnim očevom. „Toga je ne mogu lišiti, Porcija, a i ne ţelim. Lišio sam je svakog učešća u našim ţivotima, jer to ne zasluţuje. Vaša majka je loša ţena. Drolja, bludnica, kurva, preljubnica. Bilajesačovekom po imenu Gaj Julije Cezar, a on je sve što patriciji predstavljaju razvratan, poročan, zastareo." „Zaista više nikad nećemo videti mamu?" „Ne dok ţivite pod mojim krovom." Značenje reči iz sveta odraslih najzad postade jasno četvorogodišnji Katon Mlađi neutešno zajeca. „Hoću mamu! Hoću

236 mamu! Hoću mamu!" „Neispravno je plakati", reče otac, „kad se suze prolivaju zbog nedostojnih razloga. Ponašaćeš se kao pravi stoik i prestaćeš s tim nemuţevnim plačem. Ne moţeš imati mamu, i tačka. Porcija, odvedi ga. Sledeći put kad ga vidim, očekujem da ugledam čoveka, a ne cmizdravca." „Ja ću mu to objasniti", reče Porcija, gledajući u oca sa slepim oboţavanjem. „Dok smo s tobom, pater, sve je u redu. Ti si taj koga najviše volimo, a ne mama." Katon se zaledi. „Nikad nemoj voleti!", povika. „Nikad, nikad nemoj voleti! Stoici ne vole! Stoici ne ţele da ih vole!" „Mislim da Zenon nije zabranjivao ljubav, već samo loša dela", reče kćerka. „Zar nije ispravno voleti sve što je dobro? Ti si dobar, pater. Moram te voleti, Zenon kaţe da je to ispravno." Kako na to odgovoriti? „Onda ljubav ublaţi ravnodušnošću i nikad ne dozvoli da tobom vlada", reče. „Ništa što umanjuje pamet ne sme vladati, a osećanja umanjuju pamet." Kad su deca otišla, i Katon je izašao iz sobe. Nedaleko niz kolonadu čekali su ga Atenodor Kordilion, krčag vina, nekoliko dobrih knjiga i još bolji razgovor. Od ovog dana vino, knjige i razgovor moraju ispuniti svaku prazninu. Ali za Katona su veliku nevolju predstavljali susreti sa sjajnim i proslavljenim kurulskim edilom koji je obavljao svoje duţnosti zapanjujuće dobro i još s onakvim darom! „Ponaša se kao da je kralj Rima“, rekao je Katon Bibulu. „Mislim da veruje da je kralj Rima koji daruje ţito i igre. I sve s veličanstvenim drţanjem, od lakoće u opštenju s običnim narodom do nadmenosti u Senatu." „On mi je dokazani neprijatelj." „On je neprijatelj svakome ko ţeli istinske mos maiorum i da nijedan čovek ni za jotu ne nadvisi svoje kolege", odgovori Bibul. „Boriću se protiv njega dok ne umrem!" „On je novi Gaj Marije", reče Katon. Ali Bibul ga prezrivo pogleda. „Marije? Ne, Katone, ne! Gaj Marije je znao da nikad neće biti kralj Rima on je bio tek vitez iz

237 Arpina, kao i seoski mu rođak Ciceron. Cezar nije Marije, veruj mi na reč. Cezar je drugi Sula, a to je mnogo, mnogo gore." Kvinktila te godine Marko Porcije Katon izabran je za jednog od kvestora a ţrebom je postavljen za starijeg među tri gradska kvestora; dvojica kolega su mu bili veliki plebejski plemić Marko Klaudije Marcel i jedan Lolije iz one picenske porodice koju je Pompej Veliki rado gurao u jezgro rimske prevlasti u Senatu i Komiciji. Kako mu je preostalo nekoliko meseci dok ne stupi na duţnost i ne bude mu dopušteno da dolazi u Senat, Katon je dane provodio proučavajući trgovinu i trgovačke zakone; unajmio je bivšeg knjigovođu Drţavne riznice da ga nauči kako tribuni aerarii koji su zaduţeni za tu oblast vode knjigovodstvo i vredno učio ono što mu nije išlo od ruke dok o drţavnim novčanim poslovima nije znao koliko i Cezar; pri tom nije bio svestan da je ono što je njemu zadavalo toliko muke njegov zakleti neprijatelj savladao gotovo trenutno. Kvestori su svoju duţnost shvatali olako i nisu se preterano trudili da uistinu nadziru šta se događa u Riznici; vaţan deo posla za prosečnog gradskog kvestora predstavljala je veza sa Senatom, koji je raspravljao a zatim određivao kuda će otići drţavni novac. Prihvaćeni postupak sastojao se u letimičnom pregledu knjiga koje bi im osoblje Riznice dozvolilo da s vremena na vreme vide, i u prihvatanju računice koju je pripremila Riznica kad Senat razmatra novčane prilike Rima. Kvestori su takođe činili usluge svojim prijateljima i rođacima koji bi dugovah drţavi tako što bi zatvarali oči pred tom činjenicom ili naređivali da se njihova imena izbrišu iz zvaničnih podataka. Ukratko, kvestori koji su duţnost obavljali u Rimu jednostavno su puštali da stalno osoblje Riznice radi svoj posao. I naravno, ni stalno osoblje Riznice niti preostala dvojica kvestora, Marcel i Lolije, nisu ni sanjali da će se stanje iz korena promeniti. Katon nije nameravao da bude nemaran. Naumio je da u Riznici bude temeljniji nego Pompej Veliki na Našem moru. U zoru petog

238 dana meseca decembra, na dan kad je stupio na duţnost, zakucao je na vrata što vode u podrum Saturnovog hrama, i nimalo nije bio zadovoljan kad je shvatio da je sunce visoko odskočilo pre no što je iko došao na posao. „Radni dan počinje u zoru“, rekao je načelniku Riznice Marku Vibiju kad je taj dostojnik stigao bez daha pošto je jedan uznemireni sluţbenik hitno poslao po njega. „Ne postoji takav propis", mirno je rekao Marko Vibije. „Radimo po rasporedu koji sami pravimo, a on ne podrazumeva strogo radno vreme.“ „Besmislica!" prezrivo reče Katon. ,Ja sam izabrani nadzornik ove sluţbe i postaraću se da Senat i narod Rima vide korist od svakog sestercija koji plaćaju na ime poreza. Ne zaboravi da si njihovim porezom plaćen i ti i svi ostali koji ovde rade!" Ne baš dobar početak. Od tog trenutka, međutim, za Marka Vibija sve je išlo još gore. Namerio se na vatrenog zaluđenika. Kad bi ga u retkim prilikama u prošlosti zapao neposlušan kvestor, Vibije bi ga postavio na mesto uskraćujući mu stručno znanje; kako nisu imali iskustva u Riznici, kvestori su mogli raditi jedino ono što im je dozvoljeno. Naţalost, taj postupak nije zaustavio Katona, koji je obelodanio da o radu Riznice zna jednako kao i Marko Vibije. Moţda i više. Katon je sa sobom doveo nekoliko robova koje je obučio za razne poslove u Riznici i svakoga dana bi se u zoru stvorio sa svojom malom pratnjom, što je Vibija i njegove potčinjene izluđivalo. Šta je ovo? Zašto je ono? Gde je to i to? Kad je tako i tako? Kako se događa ovo i ono? I tako dalje i tako dalje i tako dalje. Katon je bio uporan toliko da se to graničilo s uvredom, nisu ga mogli nasamariti lakim odgovorima niti su na njega uticali podsmeh, zajedljive primedbe, uvrede, laskanja, izvinjenja, padanja u nesvest. „Osećam se“, kazao je Marko Vibije posle dva meseca ovakvog ţivota, kad je skupio hrabrosti da potraţi utehu i pomoć svog patrona Katula, „kao da me sve Furije progone strašnije nego što su progonile Oresta! Ne zanima me šta moraš da uradiš da ućutkaš Katona i pošalješ ga negde, samo ţelim da se to uradi! Odan sam ti i veran klijent više od dvadeset godina, ja sam tribunus aerarius iz prve klase, a sada su u opasnosti i moj zdrav razum i moj poloţaj!

239 Otarasi se Katona!" Prvi pokušaj se završio neslavno. Katul je predloţio Senatu da se Katonu dodeli poseban zadatak provera vojnih računa pošto je toliko umešan u proveravanju računa. Ali Katon nije uzmakao, već je preporučio imena četvorice ljudi koji bi se mogli privremeno zaposliti da obave posao koji ne bi trebalo stavljati ni pred jednog izabranog kvestora. On će se, hvala lepo, drţati onoga zbog čega je tu. Potom je Katul smislio lukavije poteze, ali mu nijedan nije pošao za rukom. U međuvremenu, metla koja je čistila svaki kutak Riznice nije se ni najmanje umorila. U martu su počele da lete glave. Najpre jedan, pa drugi, zatim treći, četvrti i peti sluţbenik Riznice otkriše da im je Katon okončao sluţbu i ispraznio im radne stolove. U aprilu se zatim obrušila sekira Katon je s posla najurio Marka Vibija pa ga je još povrh toga tuţio za prevaru. Uhvaćenom u zamku koju mu je nametnuo poloţaj patrona, Katulu nije preostalo ništa do da Vibija lično brani na sudu. Posle samo jednog dana iznošenja dokaza, Katulu je bilo jasno da će slučaj izgubiti. Vreme je da se pozove na Katonovo osećanje prikladnosti, na drevna pravila odnosa klijenta i patrona. „Dragi moj Katone, moraš prestati“, rekao je Katul kad je sud prekinuo rad za taj dan. „Znam da siroti Vibije nije bio paţljiv kako je trebalo da bude, ali on je jedan od nas. Otpuštaj pisare i knjigovođe koliko ti volja, ali ostavi posao sirotom Vibiju, molim te! Svečano ti dajem reč kao konzular i bivši cenzor da će se Vibije odsad besprekorno ponašati. Samo odustani od ove strašne tuţbe! Ostavi mu nešto!" Ove reči su izgovorene blago, ali Katon je govorio uvek jednako i to iz sveg glasa. Odgovorio je uobičajeno gromkim glasom, na šta se svi u blizini ukopaše u mestu. Svi se okrenuše; svi načuljiše uši. „Kvinte Lutacije, treba da se stidiš!", vikao je Katon. „Kako moţeš prenebregnuti sopstveni dignitas i usuditi se da me podsećaš da si konzular i bivši cenzor a onda me nagovarati da ne ispunjavam duţnost na koju sam se zakleo? E pa da ti kaţem da će mene biti sramota ako budem morao da pozovem sudske nadzornike da te izbace zbog pokušaja da utičeš na sprovođenje rimske pravde! Jer ti upravo to činiš, utičeš na rimsku pravdu!"

240 I s tim rečima se udalji ostavljajući Katula da stoji bez reči, u takvoj neprilici da narednog dana u nastavku postupka nije uopšte zastupao odbranu. Umesto toga, pokušao je da ispuni svoju duţnost patrona nagovarajući porotu da izglasa presudu ABSOLVO čak i ako Katon uspe da iznese snaţnije dokaze nego što je Ciceron izneo da bi osudio Vera. Nije podmićivao; razgovor je bio i jeftiniji i časniji. Jedan od porotnika bio je Marko Lolije, Katonov kolega u kvesturi. I Lolije je pristao da glasa za oslobađajuću presudu. Bio je, međutim, veoma bolestan, pa ga je Katul dopremio na sud u nosiljci. Kad je objavljena, presuda je glasila ABSOLVO. Lolijev glas je doveo do nerešene odluke, a nerešena odluka podrazumevala je oslobađajuću presudu. Je li to porazilo Katona? Ne, nije. Kad se Vibije pojavio u Riznici, shvatio je da mu je Katon zabranio ulaz. Katon nije hteo ni da pristane da Vibija ponovo zaposli. Na kraju je čak i Katul, pozvan da razreši javnu neprijatnost pred vratima Riznice, morao da odustane. Vibije je izgubio poloţaj i tu se ništa nije moglo učiniti. Zatim je Katon odbio da Vibiju isplati zaostalu platu. „Moraš!“, vikao je Katul. „Ne moram!“, vikao je Katon. „Prevario je drţavu, duguje drţavi više nego što mu plata iznosi. Neka to bude nadoknada Rimu.“ „Zašto, zašto, zašto?", pitao je Katul. „Vibije je oslobođen!" „Ja“, vikao je Katon, „ne marim za glas bolesnog čoveka! Nije bio pri sebi zbog groznice." I na kraju su morali dići ruke. Sasvim ubeđeni da će Katon izgubiti, preţiveli u Riznici nameravali su da odrţe svakojake proslave. Ali nakon što je Katul odveo uplakanog Vibija, preţiveli u Riznici shvatili su nagoveštaj. Kao čarolijom, svaki račun i svaka knjiga dovedeni su u savršen red; duţnici su naterani da izmire dugogodišnja dugovanja, a poverioci su iznenada dobili iznose koji im godinama nisu plaćeni. Marcel, Lolije, Katul i ostali u Senatu takođe su shvatili nagoveštaj. Veliki rat u Riznici završen je i na nogama je ostao samo jedan čovek Marko Porcije Katon. I čitav Rim ga je hvalio, zadivljen što je uprava Rima konačno iznedrila čoveka koga niko nije mogao potkupiti. Katon je bio slavan. „Ne razumem", rekao je potreseni Katul voljenom svojaku Hortenziju, „šta Katon namerava sa svojim ţivotom! Zar zaista

241 misli da će glasove privući tako što će biti sasvim nepotkupljiv? Uspeće mu to na tributskim izborima, ali ako nastavi kako je počeo, nikad neće dobiti na izborima u Centurijatskoj skupštini. Niko iz prve klase neće glasati za njega." Hortenzije je izbegavao odgovor. „Razumem da te je stavio u nezavidan poloţaj, Kvinte, ali moram reći da mu se divim. Jer, u pravu si. Nikada neće pobediti na konzulskim izborima u Centurijatskoj skupštini. Zamisli kakva je strast potrebna da se rodi Katonova vrsta poštenja!" „Ti“, zareza Katul izgubivši strpljenje, „ti si nestručnjak koji voli ribe i ima više novca nego razuma!" Ali pošto je pobedio u velikom ratu Riznice, Marko Porcije Katon se bacio na pronalaţenje nove oblasti na kojoj bi mogao raditi i uspeo je u tome kad se latio ispitivanja novčanih podataka pohranjenih u Sulinom Tabularijumu. U jednom, moţda i zastarelom, ali vrlo dobro vođenom obračunu, pronašao je povod za svoj sledeći rat. Bili su to podaci o svima onima kojima je za vreme Suline diktature isplaćen iznos od dva talenta za proskribovanje ljudi kao izdajnika drţave. Sami po sebi, podaci nisu govorili ništa više nego što brojevi inače govore, ali Katon je počeo istraţivati svako lice sa spiska kome su isplaćena dva talenta (a ponekome po dva talenta u više navrata) s mogućnošću da se krivično gone oni za koje se ispostavi da su do tog iznosa došli nasiljem. U to vreme je zakonom bilo dozvoljeno ubijanje proskribovanih lica, a Katon nije smatrao da će ovi omraţeni i prezreni ljudi sada imati velikih izgleda na sudu i pored toga što su današnji sudovi Sulino čedo. Naţalost, jedna mala pojedinost narušavala je ispravnost Katonovih pobuda, jer je u ovom novom poslu video priliku da veoma oteţa ţivot Gaju Juliju Cezaru. Pošto je istekla godina u kojoj je radio kao kurulski edil, Cezar je dobio nov posao; postao je iudex Suda za ubistva. Katonu nije padalo na pamet da će Cezar biti voljan da sarađuje s jednim optimatom i sudi onima koji su počinili ubistvo da bi primili dva talenta; očekujući uobičajene izgovore kojima su se predsednici

242 sudova koristili kako bi izbegli da sude ljudima kojima se, po njihovom mišljenju, nije trebalo suditi, Katon je na svoju veliku ţalost otkrio da je Cezar ne samo voljan, već i spreman da pomogne. „Ti ih pošalji, ja ću im suditi", Cezar je veselo kazao Katonu. Uprkos činjenici da je čitav Rim brujao kad se Katon razveo od Atilije i bez miraza je vratio njenoj porodici, navodeći Cezara kao njenog ljubavnika, Cezar nije bio čovek koji bi smatrao da to treba da predstavlja smetnju u ovom poslu s Katonom. Cezar nije bio ni čovek koji bi imao napade griţe savesti ili saţaljenja prema Atilijinoj sudbini; bila je svesna mogućih posledica, mogla je u svakom trenutku da ne pristane. Stoga su predsednik Suda za ubistva i nepotkupljivi kvestor zajedno dobro radili. Zatim je Katon odustao od drugorazrednih slučajeva, robova, oslobođenika i centuriona koji su nagradu od dva talenta iskoristili da bi stekli bogatstvo. Odlučio je da tuţi Katilinu za ubistvo Marka Marija Gratidijana. Ubistvo se dogodilo nakon Suline pobede kod Kolinske kapije u Rimu, a Marije Gratidijan je u to vreme bio Katilinin zet. Katilina je kasnije nasledio imanje. „On je loš čovek i ja ću mu doskočiti", rekao je Katon Cezaru. „Ako to ne učinim, naredne godine će postati konzul." „Šta misliš da bi mogao učiniti ako bude konzul?" upitao je Cezar, radoznao. „Slaţem se da je loš čovek, ali..." „Ako postane konzul, proizvešće se u drugog Sulu." „U diktatora? Neće valjda." Tih dana se u Katonovom pogledu videlo mnogo bola, ali je neumoljivo posmatrao Cezarove hladne plave oči. „On je Sergije; njegovo je poreklo najstarije u Rimu, uključujući čak i tvoje, Cezare. Da Sula nije imao poreklo, ne bi uspeo. Zato ne verujem nijednom od vas drevnih plemića. Vi ste potomci kraljeva i svi vi ţelite da budete kraljevi." „Grešiš, Katone. Makar u mom slučaju. Što se Katiline tiče njegovi postupci u Sulino vreme svakako su bili gnusni, pa zašto mu ne suditi? Ja samo mislim da nećeš uspeti." „O, uspeću!“, viknu Katon. „Imam desetine svedoka koji će se zakleti da su videli kako je Katilina Gratidijanu odrubio glavu.“ „Bolje bi bilo da odgodiš suđenje dok ne dođe vreme za izbore“,

243 smireno odgovori Cezar. „Moja suđenja se brzo odvijaju, ja ne gubim vreme. Ako sad podneseš tuţbu, suđenje će se završiti pre nego što se završi prijem kandidatura za kurulske izbore. To znači da će Katilina moći da se kandiduje ukoliko bude oslobođen. Ali, ako tuţbu podneseš kasnije, moj rođak Lucije Cezar kao nadzornik nikad neće dozvoliti da se kandiduje čovek kome preti optuţba za ubistvo.“ „To“, tvrdoglavo reče Katon, „samo odgađa neprilike. Ţelim da Katilini uništim sve misli o Rimu i snove o konzulatu." „U redu, ali odgovornost je isključivo tvoja!", kazao je Cezar. Katon je, zapravo, bio pomalo pun sebe nakon dotadašnjih uspeha. Iznosi od dva talenta slivali su se sada u Drţavnu blagajnu pošto je Katon zahtevao primenu zakona koji je konzul i cenzor Lentul Klodijan nekoliko godina ranije stavio na tablice i po kojem se sav takav novac morao vratiti čak i da je dobijen u slučajevima gde nasilja i nije bilo. Katon nije mogao predvideti smetnje u slučaju Lucija Sergija Katiline. Budući da je bio kvestor, nije vodio optuţbu, ali je mnogo vremena posvetio izboru tuţioca Lucija Lukceja, Pompejevog bliskog prijatelja i besednika velikog ugleda. Bio je to, Katon je znao, lukav potez, koji je ukazivao da suđenje Katilini nije prohtev optimata, već događaj koji svi Rimljani moraju shvatiti ozbiljno jer jedan od Pompejevih prijatelja sarađuje sa optimatima. Kao i Cezar! Kad je Katilina saznao šta se sprema, opsovao je kroz stisnute zube. Dva puta zaredom mu je uskraćeno učešće na konzulskim izborima zbog sudskog postupka; i sada je opet tu, na suđenju. Vreme je da se okončaju ove izopačene tuţbe uperene u srce rimskog plemstva koje podiţu pečurke poput Katona, potomka robinje. Naraštajima Sergija uskraćivani su najviši poloţaji u Rimu zbog siromaštva što je vaţilo i u slučaju Julija Cezara dok im Gaj Marije nije omogućio da se ponovo uzdignu. E pa Sula je omogućio da se Sergiji ponovo uzdignu i Lucije Sergije Katilina će svoj rod vratiti u kurulsku stolicu makar zbog toga morao da prevrne čitav Rim! Osim toga, ţena mu je bila veoma slavoljubiva i prelepa Aurelija Orestila; ludo ju je voleo i ţeleo je da joj ugodi, a to je podrazumevalo njegov dolazak na poloţaj konzula. Odlučio je kako će postupiti kad je shvatio da će se suđenje

244 odrţati mnogo pre izbora ovoga puta će biti oslobođen na vreme i moći će da se kandiduje ukoliko bude mogao da osigura oslobađajuću presudu. Stoga je otišao Marku Krasu i dogovorio se s ovim bogatim i moćnim senatorom. U zamenu za Krasovu podršku na suđenju, Katilina je prihvatio da u Senatu i Narodnoj skupštini progura dve Krasu vaţne zamisli. Transpadanski Gali će dobiti građanska prava a Egipat će zvanično biti prisajedinjen rimskoj drţavi kao Krasovo lično dobro. Premda nikad nije vaţio za istaknutog rimskog advokata po svom umeću, pameti i besedničkoj veštini, Kras je ipak imao veliki ugled u sudovima zbog svoje upornosti i ogromne spremnosti da čak i svog najskromnijeg klijenta brani najbolje što ume. Takođe su ga veoma poštovali u viteškim krugovima, pošto je Krasovo bogastvo omogućavalo raznorazne poslovne poduhvate. A u to vreme sve su porote bile trojne i sastojale se od trećine senatora, trećine vitezova iz prvobitnih osamnaest centurija i trećine vitezova iz mlađih centurija koje su davale erarne tribune. Stoga se sa sigurnšću moglo reći da je Kras imao ogroman uticaj na najmanje dve trećine svake porote i da su pod taj uticaj potpadali i oni senatori koji su mu dugovali novac. Sve to je značilo da Kras ne mora da potkupljuje porotu da bi osigurao ţeljenu presudu; porota je bila sklona da veruje kako je presuda koju Kras ţeli ona koju treba izreći. Katilinina odbrana bila je jednostavna. Jeste, zaista je odrubio glavu svome zetu Marku Mariju Gratidijanu; nije poricao pošto nije mogao poreći. Ali u to vreme bio je jedan od Sulinih legata i postupao je po Sulinim naređenjima. Sula je ţeleo da ispali glavu Marija Gratidijana na Prenestu s ciljem da ubedi Mladog Marija da više ne moţe prkositi Suli. Cezar je predsedavao sudu koji je strpljivo slušao tuţioca Lucija Lukceja i njegove savetnike i ubrzo shvatio da taj sud nema nameru da osudi Katilinu. I nije. Presuda je glasila ABSOLVO i za nju je glasala većina porotnika, a čak ni Katon kasnije nije mogao naći čvrste dokaze da je Kras porotu podmitio. „Rekao sam ti“, kazao je Cezar Katonu. „Još nije gotovo!“, prasnuo je Katon i otišao.

245 Kad su predate sve prijave, za konzule su se kandidovala sedmorica i sve je obećavalo da će izbori biti zanimljivi. Pošto je oslobođen, Katilina se prijavio i bilo je gotovo sasvim izvesno da će zauzeti jedan od dva konzulska poloţaja. Kao što je Katon napomenuo, Katilina je imao poreklo. Takođe je bio jednako privlačan i ubedljiv kao i u vreme kad se borio za naklonost vestalske device Fabije, pa je imao mnogo pristalica. Iako mu se pratnja i sastojala većinom od ljudi koji su bili na ivici propasti, to nije umanjivalo njegovu moć. Osim toga, bilo je opštepoznato da ga Marko Kras podrţava, a Marko Kras je imao uticaja na brojne birače iz prve klase. Drugi kandidat je bio Servilijin muţ Silan, ali nije bio dobrog zdravlja; da je bio jak i zdrav, lako bi dobio dovoljno glasova i bio izabran. Ali svi su pomišljali na sudbinu Kvinta Marcija Reksa, osuđenog da bude jedini konzul posle smrti svog mlađeg kolege a zatim i konzula sufekta. Silan je izgledao kao da neće dočekati kraj godine i niko nije smatrao mudrim da Katilini dozvoli da bez kolege drţi uzde Rima bez obzira na Krasa. Još jedan podesan kandidat bio je podli Gaj Antonije Hibrida, koga je Cezar neuspešno pokušao da tuţi za mučenje, sakaćenje i ubistvo mnogih grčkih građana u vreme Sulinih grčkih ratova. Hibrida je izmakao pravdi, ali ga je javno mišljenje nateralo da ode u dobrovoljno izgnanstvo na ostrvo Kefaleniju; tamo je u nekim grobnicama otkrio basnoslovno bogatstvo, pa je po povratku u Rim, saznavši da je izbačen iz Senata, jednostavno krenuo iz početka. Najpre je ponovo ušao u Senat postavši plebejski tribun; zatim je naredne godine potkupljivanjem dospeo do poloţaja pretora, uz vatrenu podršku onog častoljubivog i sposobnog skorojevića Cicerona, koji je imao razloga da mu bude zahvalan. Siroti Ciceron se našao u ozbiljnim novčanim neprilikama, koje mu je donela strast prema prikupljanju grčkih statua koje je postavljao po brojnim seoskim vilama; Hibrida je bio taj koji mu je pozajmio novac kako bi se izvukao iz škripca. Otada ga je Ciceron uvek podrţavao a sada je to činio toliko uporno da se sa sigurnošću moglo zaključiti da on i Hibrida nameravaju da se kandiduju za konzule kao dvojac u kojem Ciceron predizbornoj trci da je ugled a Hibrida novac. Čovek koji je Katilini mogao biti najţešći protivnik nesumnjivo je

246 bio Marko Tulije Ciceron, ali je nevolja bila u tome što Ciceron nije imao poreklo; bio je homo novus, skorojević. Uz cursus honorum je išao samo zahvaljujući izvanrednim pravničkim i besedničkim umećima, ali ga je većina prve klase u Centurijatskoj skupštini smatrala bahatom seljačinom, a tako su smatrali i boni. Konzul je morao biti čovek dokazanog rimskog porekla i iz proslavljene porodice. Premda su svi znali da je Ciceron pošten čovek velikih sposobnosti (a da je Katilina krajnje sumnjiv), ipak je čitav Rim smatrao da mesto konzula zasluţuje pre Katilina nego Ciceron. Pošto je Katilina oslobođen, Katon je odrţao sastanak sa Bibulom i Ahenobarbom, koji je dve godine ranije bio kvestor; sva trojica su sada bili u Senatu, što je značilo da su se sasvim ukopali među najveće umerenjake, optimate. „Ne moţemo dozvoliti da Katilina bude izabrani konzul!", njakao je Katon. „Namamio je lakomog Marka Krasa da ga podrţi." „Slaţem se“, mirno reče Bibul. „Njih će dvojica upropastiti mos maiorum. Senat će biti prepun Gala, a Rim će morati da brine o još jednoj provinciji." „Šta da radimo?", upita Ahenobarb, mladi čovek čuveniji po plahoj naravi nego po pameti. „Traţićemo razgovor s Katulom i Hortenzijem", reče Bibul, „i zajedno ćemo naći načina da odvratimo prvu klasu od zamisli da Katilina bude konzul." Nakašlja se. „Međutim, predlaţem da Katon bude vođa našeg izaslanstva." „Odbijam da budem vođa bilo čega!", viknu Katon. „Da, znam", strpljivo uzvrati Bibul, „ali činjenica je da nakon velikog rata Drţavne riznice za većinu u Rimu predstavljaš obeleţje. Moţda si od svih nas najmlađi, ali si i najugledniji. Katul i Hortenzije to vrlo dobro znaju. Stoga ćeš govoriti u naše ime." „To bi ti trebalo da učiniš", nezadovoljno reče Katon. „Optimati su protiv ljudi koji o sebi misle bolje nego o svojim kolegama, a ja, Marko, spadam u optimate. Ko god da je podesniji u određenoj prilici, taj govori u ime svih. U ovoj prilici to si ti." „Ne razumem", reče Ahenobarb, „zašto mi uopšte moramo traţiti da nas prime. Katul je naš vođa, trebalo bi da on pozove nas." „On nije onaj stari Katul", objasni Bibul. „Kad ga je Cezar ponizio

247 u Senatu oko onog opsadnog ovna, izgubio je ugled." Hladni srebrnkasti pogled pade na Katona. „A ni ti nisi bio previše odmeren, Marko, kad si ga javno ponizio dok se Vibiju sudilo za prevaru. Cezar je sam po sebi jasan, ali čovek mnogo ugleda gubi kad ga sopstvene pristalice prekorevaju." „Nije trebalo da kaţe ono što mi je rekao!" Bibul uzdahnu. „Ponekad, Katone, više odmaţeš nego što pomaţeš!" Poruka kojom se traţio prijem kod Katula nosila je Katonov pečat i napisao ju je Katon. Katul je pozvao svog svojaka Hortenzija (Katul je bio oţenjen Hortenzijevom sestrom Hortenzijom, a Hortenzije Katulovom sestrom Lutacijom), i osećao je blago zadovoljstvo; Katonov poziv u pomoć bio je melem za Katulov ranjeni ponos. „Slaţem se da se Katilini ne moţe dozvoliti da bude konzul", kruto je rekao. „Njegov dogovor s Markom Krasom sada je svima poznat jer taj čovek ne moţe odoleti prilici da se hvališe, a i uveren je da ne moţe izgubiti. Mnogo sam razmišljao o toj nevolji i došao sam do zaključka da treba da iskoristimo Katilinino razmetanje njegovim savezom sa Markom Krasom. Brojni vitezovi cene Krasa, ali samo zato što njegova moć ima granice. Predviđam da mnoštvo vitezova neće ţeleti da gledaju kako se Krasov uticaj uvećava prilivom klijenata s one strane Pada kao i svim onim egipatskim novcem. Da misle kako će Kras podeliti Egipat s njima, bilo bi drugačije, ali srećom, svi znaju da Kras deliti neće. Iako bi zvanično Egipat pripadao Rimu, postao bi zapravo lično kraljevstvo Marka Licinija Krasa koje bi uništavao kako mu bude volja." „Nevolja je u tome", reče Kvint Hortenzije, „što su ostali kandidati veoma neprivlačni. Silan, da kad bi bio zdrav, što očigledno nije. Osim toga, odbio je upravu nad provincijom nakon preture zbog slabog zdravlja, a to neće zadiviti birače. Neki kandidati Minucije Term, na primer beznadeţni su." „Tu je Antonije Hibrida", reče Ahenobarb. Bibul prezrivo iskrivi usne. „Ako prihvatimo Hibridu lošeg čoveka, ali toliko lenjog da drţavi neće naneti nikakvu štetu moraćemo prihvatiti i onu svojeglavu izraslinu Cicerona." Smrknuto zaćutaše; tišinu naruši Katul.

248 „Pravo pitanje je, dakle, ko je od dvojice neugodnih ljudi prihvatljiviji?", polako reče. „Ţele li boni Katilinu s Krasom koji će pobedonosno vući svoje konce, ili ţelimo da nam gospodari razmetljivac bez porekla poput Cicerona?" „Ciceron", reče Hortenzije. „Ciceron", reče Bibul. „Ciceron", reče Ahenobarb. I na kraju, veoma nerado izusti Katon: „Ciceron." „Vrlo dobro", reče Katul, „Ciceron, dakle. O, bogovi, biće mi teško da sledeće godine u Senatu potiskujem mučninu. Skorojević da bude rimski konzul. Tja!“ „Onda predlaţem", reče Hortenzije iskrivivši lice, „da sledeće godine svi jedemo vrlo oskudno pre sastanaka u Senatu." Skup se rasturio i dao na posao, i narednih mesec dana zaista su naporno radili. Na veliku Katulovu ţalost, postalo je očigledno da Katon, sa svojih tridesetak godina, ima najveći ugled. Veliki rat u Riznici i sve one proskripcione nagrade uredno vraćene u drţavnu blagajnu ostavili su veliki utisak na prvu klasu, koja je najviše propatila pod Sulinim proskripcijama. Katon je za Ordo Equester bio junak, i ako je Katon kazao da se glasa za Cicerona i Hibridu, onda će za njih glasati svi vitezovi iz centurija mlađih od prvobitnih osamnaest. Ishod svega bio je da su izabrani konzuli postali Marko Tulije Ciceron kao stariji i Gaj Antonije Hibrida kao mlađi kolega. Ciceron je bio oduševljen i nikad zapravo nije shvatio da je svoju pobedu dugovao okolnostima koje se nisu ticale ni zasluga ni poštenja ni ugleda. Da Katilina nije bio kandidat, Ciceron nikad ne bi bio izabran. Ali kako mu ovo niko nije rekao, šepurio se po Forumu i Senatu ošamućen srećom obilato začinjenom ohološću. O, kakva godina! Stariji konzul in suo anno, najzad otac muškog deteta, i četrnaestogodišnje kćerke Tulije, zvanično verene za bogatog i uzvišenog Gaja Kalpurnija Pizona Frugija. Čak se i Terencija lepo ophodila prema njemu!

249 Kad je Lucije Dekumije čuo da su trenutni konzuli, Lucije Cezar i Marcije Figul, predloţili da se kolegiji raskršća zakonom ukinu, obuzeli su ga strah, bes i uţas, pa je smesta otrčao svom patronu, Cezaru. „Ovo", jarosno je rekao, „jednostavno nije pravedno! Kad smo mi išta loše učinili? Mi gledamo svoja posla!" Ove reči su kod Cezara izazvale nedoumicu, jer on je, naravno, znao okolnosti koje su dovele do predloţenog novog zakona. Sve je počelo kad je tri godine ranije Gaj Pizon bio konzul, a plebejski tribun Pompejev čovek, Gaj Manilije. Posao Aula Gabinija bio je da Pompeju obezbedi mogućnost da iskoreni gusare; sada je posao Gaja Manilija bio da Pompeju obezbedi zapovedništvo u ratu protiv dvojice kraljeva. S jedne strane, ovo je bio lakši zadatak, zahvaljujući Pompejevom sjajnom obračunu sa gusarima, ali s druge daleko teţi, jer su protivnici posebnih zapovedništava i suviše jasno mogli videti da je Pompej čovek ogromnih sposobnosti koji bi ovo novo zapovedništvo mogao iskoristiti da se proizvede u diktatora nakon što se pobedonosno vrati s Istoka. A kako je Gaj Pizon bio konzul bez kolege, Maniliju je nepopustljiv i razdraţljiv neprijatelj bio Senat. Na prvi pogled, Manilijev početni zakonski predlog delovao je bezazleno i nevaţno u odnosu na Pompejeve brige; samo je traţio od Plebejske skupštine da se rimski građani oslobođenici raspodele na svih trideset pet triba, umesto da budu ograničeni na dve gradske, Suburanu i Eskvilinu. Ali nikoga nije obmanuo. Manilijev zakon je neposredno pogađao senatore i starije vitezove, pošto su bili i veliki vlasnici robova i imali mnoštvo oslobođenika među svojim klijentima. Onome kome su rimski običaji nepoznati moglo bi biti oprošteno kad bi pretpostavio da zahvaljujući zakonu brojeva nijedna mera koja menja poloţaj rimskih oslobođenika neće imati nikakvog uticaja, jer određenje krajnjeg siromaštva jeste čovekova nemogućnost da poseduje jednog roba a zaista su bili malobrojni oni koji nisu imali bar jednog roba. Stoga, površno gledajući, plebiscit kojim se oslobođenici raspoređuju u svih trideset pet triba ne bi trebalo da mnogo utiče na vrh društva. Međutim, nije bilo

250 tako. Većina vlasnika robova u Rimu nije imala više od jednog, moţda dva roba. Ali to nisu bili muškarci, već ţene, robinje. Iz dva razloga prvo, gospodar je sa robinjom mogao imati telesne uţitke, a drugo, robovi su bili iskušenje za gospodarevu ţenu, pa se, shodno tome, moglo dovesti u pitanje ko je otac njegovoj deci. Na kraju krajeva, kakve je koristi imao siromašan čovek od roba? Ropski poslovi su se ticali domaćinstva pranje, donošenje vode, pripremanje obroka, pomoć oko dece, praţnjenje noćnih posuda a muškarci to nisu dobro obavljali. Stavovi se nisu menjali samo zato što neko ima nesreću da bude rob; muškarci su voleli da obavljaju muške poslove i prezirali ţenski rod kao nesnosan. Trebalo je da se svakom robu plaća peculium i uz to izdrţavanje; mali iznos novca prikupljao se kako bi se kupila sloboda. Ali u stvarnosti, sloboda je bila nešto što samo bogati gospodar moţe pokloniti, naročito pošto se za manumisiju plaćao porez od pet posto. Stoga rimske robinje uglavnom nisu oslobađane dok su bile upotrebljive (i, plašeći se bede više nego neplaćenog rada, dovijale su se ne bi li bile upotrebljive čak i kad ostari). Sebi nisu mogle priuštiti ni da budu u pogrebnom udruţenju, što bi im omogućilo da posle smrti plate pogreb i pristojan ukop. Završavale su u krečnim jamama čak i bez natpisa koji bi ukazivao da su uopšte i postojale. Samo oni Rimljani sa uslovno visokim prihodom i ukućanima koje je trebalo opsluţivati posedovali su mnogo robova. Što je Rimljanin imao viši društveni poloţaj i više novca, to je i više robova imao i verovatnije je bilo da će među njima biti i muškaraca. U takvim slučajevima manumisija je bila uobičajena i sluţba roba se ograničavala na deset do petnaest godina, nakon čega bi rob (obično je bio muškog roda) postajao oslobođenik i klijent bivšeg gospodara. Stavljao bi kapu slobode i postajao rimski građanin; ako je imao ţenu i odraslu decu, i oni bi bili oslobođeni. Njegov glas je, međutim, bio beskoristan ukoliko nije kao što se povremeno događalo zarađivao velike iznose novca i kupio članstvo u jednoj od trideset jedne seoske tribe, te imao toliko novca da ostvari pravo na neku klasu u centurijatskoj skupštini. No većina je ostajala u gradskim tribama Suburani i Eskvilini, koje su bile dve